Vlastimir Pavlović Carevac (1895—1965)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vlastimir Pavlović Carevac (1895—1965)  (Pročitano 44855 puta)
0 članova i 2 gostiju pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: Februar 04, 2011, 04:48:07 pm »

*

VLASTIMIR PAVLOVIĆ CAREVAC
(Carevac, 09.10.1895 — Beograd, 10.01.1965)

Vlastimir Pavlović, poznat i kao Vlastimir Pavlović Carevac (selo Carevac, 9. oktobar 1895 — Beograd, 10. januar 1965), bio je poznati srpski muzičar i dirigent.

Završio je Pravni fakultet u Beogradu i bavio se advokaturom, ali je muzika bila njegova prva i prava ljubav. Bio je dirigent Hora društva "Abrašević" i jedan od prvih izvođača narodne muzike na programima Radio Beograda.

Violinu je svirao punih pet decenija. Zahvaljujući njegovom predanom radu na očuvanju srpske muzičke baštine, sačuvane su mnoge narodne melodije, čiji je on bio najverniji tumač. —

Osnovao je i rukovodio Narodnim orkestrom Radio Beograda sve do svoje smrti. Bio je vrsni pedagog, učitelj mnogih pevača i svirača.

Nastupao je sa velikim pevačima: Vuletom Jeftićem, Danicom Obrenić, Miletom Bogdanovićem, Dobrivojem Vidosavljevićem, Miodragom Popovićem, Anđelijom Milić, Ksenijom Cicvarić, Savetom Sudar i mnogim drugima. Postavio je standarde u vrednovanju narodne muzike i bio je simbol izvorne interpretacije narodnog melosa.

Tokom celog Drugog svetskog rata je bio zatočen u logorima na Banjici i Dahau.

U Velikom Gradištu se, njemu u spomen, počev od 1995. godine, održava muzička manifestacija "Carevčevi dani".
Wikipedia
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 04, 2011, 04:48:27 pm »

**

VLASTIMIR PAVLOVIĆ CAREVAC


Ima ljudi koji skromno i mirno prođu kroz život, a ima i onih koji čitavu istoriju uzbude i pokrenu. Ima ljudi veselih, tužnih, srećnih i nesrećnih i ko zna još kakvih.

Međutim, postoji jedna malobrojna, reklo bi se retka grupa, koja svojim radom i delom obogaćuje ljudski rod i produžuje mu trajanje. To su neumorni tragaoci prirode. Tragaci forme i estetike.




 
Vlastimir Pavlović Carevac

— rođen u selu Carevcu (V. Gradište) 7.10.1895.
— školovanje: Požarevac i Užice (matura 1914)
— završio Pravni fakultet (1923)
— advokat u Velikom Gradištu i Beogradu
— učesnik u dva svetska rata
— borac za socijalnu pravdu, zatvaran i proganjan (Banjica, Dahau)
— zaljubljenik u muziku
— Srbin, svom narodu podario predivne melodije i podigao nacionalni ponos
— odsvirao Svilen konac, sasvim dovoljno za jedan život
— umro slavljen (Beograd 10.1.1965)
— njegova muzika traje u vremenu

24. mart, 1929. godina. Čarobna kutija je oživela. Iz nje su potekli zvuci muzike a ubrzo i reči: "Halo, halo, ovde Radio Beograd, na talasnoj dužini 455 metara. Molimo sve koji nas čuju, da nas obaveste o načinu prijema, jačini glasa i modulaciji." Među slušaocima je nastalo veliko uzbuđenje. Era radija je počela.

Te godine pozvan je, od direkcije radija, vilionista Vlastimir Pavlović da osnuje svoj orkestar. Ovaj muzičar i njegova grupa pokazali su veliko umeće sviranja narodnih melodija. Nastaje Carevčevo vreme kada narodna muzika na Radio Beogradu dobija svoj puni zamah. Veliki poznavalac ove muzike, a u isto vreme i izvođač, oformio je svojim znanjem, kao pedagog, mnoštvo pevača i svirača koji su prošli  kroz njegovu školu.

Za Carevca narodna pesma i igra nisu samo muzički citat, već esteska tvorevina. Tako je, poštujući svoje velike predhodnike (Kornelije Stanković, Stevan Mokranjac, Isidor Bajić), doprineo da nacionalna muzika dobije svoje dostojno mesto. Njega nije interesovala veća forma (kao rukoveti St. Mokranjca) već melodija. On je nju doterivao i zahtevao od izvođača da svaki ton i ukras ispoštuju. Melodija je za njega govor muzike, čitava priča, forma, emanacija duše.

U fonoteci Radio Beograda sačuvano je dosta snimaka Carevčevog orkestra i solista koji su sa njim snimali. Nažalost, period od 1935. do 1945. godine kada se sviralo "uživo" ostaje nepoznat. Neke divne glasove više nećemo čuti. Ostaje samo priča o njima.

Mnogi muzičari su doprineli da muzika Vlastimira Pavlovića Carevca bude dostupna slušaocima. Oni su bili njegovi verni tumači. Slušali su ga, uživali, unosili sebe. Studio VIII Radio Beograda bio je svojevremeno institucija narodne muzike.

Carevčev orkestar bio je većinom sastavljen od gudačkih instrumenata. Do Drugog svetskog rata u njemu su svirali: dr Milutin Radivojević, sudija Čupić (bio i pevač), arh Siniša Savić, službenik PTT Mika Lukić, dr Bata Živković, Bata Todorović, pravnik...

Od 1945. do 1965. god. kroz orkestar su prošli i svirali u njemu mnogi muzičari.

Violine: Dragić Obrenović, Žika Balić, Pavle Popaz, Rade Jašarević, Branko Belobrk, Vlasta Jelić;
viole: Mile Krstić, Jovan Nermesan, Rafajlo Blam;
čelo: Kosta Kokos
bas: Milan Jovanović;
klarineti: Ivan Cenerić, Božidar Milošević;
flauta: Milija Nikolić (dugogodišnji sekretar orkestra);
harmonike: Milutin Živković, Nenad Micović, Petar Sam.


Dimitrije Mikan Obradović
Etnomuzikolog


ZAPISANO U VREMENU
Narodni orkestar Vlastimira Pavlovića Carevca
(1954—1964) Set 3 CD
Autor izdanja Dimitrije Mikan Obradović
RTS PGP — 1997.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Februar 04, 2011, 04:48:57 pm »

*

VLASTIMIR PAVLOVIĆ CAREVAC — ZAPISANO U VREMENU









ZAPISANO U VREMENU
Narodni orkestar Vlastimira Pavlovića Carevca
(1954—1964) Set 3 CD
Autor izdanja Dimitrije Mikan Obradović
RTS PGP — 1997.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Februar 04, 2011, 04:49:19 pm »

**

CAREVČEV STIL


Delo Vlastimira Carevca odlikuju neobična originalnost zamisli. U velikoj, gotovo pobožnoj ljubavi koju je gajio prema narodnoj muzici, zaokupljen jakim osećanjima za pevanje i sviranje, uspeo je da ovu muziku uzdigne do osobene lepote. Melodije odsvirane njegovim gudalom, ukazuju na čoveka izuzetne vitalnosti i imiginacije, sposobnog da transformise narodni citat u svoje lične melodije. Tako, slušajuci narodnu muziku, mi ne shvatamo u prvi mah da je pred nama umetničko delo jedne skladne, prefinjene duše. Ustvari, to je i suština prave umetnosti da kolektivno i lično spoji i stavi u službu najviših esteskih ciljeva. Neko će to zvati prava narodna muzika, a neko muzika Vlastimira Pavlovića Carevca.

U čemu je suština Carevčevog stila i koja su to merila i principi kojih se dosledno držao?

Narodna muzika po njemu sadrži nekoliko elemenata koje treba slediti. To su: melodija, ritam, tekst i ukrašavanje. Carevac je govorio da melodija oživi samo ako je dušom i merom otpevana odnosno odsvirana. Oduda i ona priča njegovih muzičara da Car govori violinom, saopštavajuci duboke tajne svoje muzike.

Tekst čini suštinu pesme. Iz njegovog sadržaja stvara se melodija, nižu ukrasi, dok akcenti u rečima određuju tok: da li će melodija ići naviše ili naniže, da li će biti otpevana u jednom dahu, ili, pak, na neki drugi način.

Ukrasi (grupa tonova), kojima je Carevac pridavao veliku važnost, jednoj melodiji određuju poreklo (srpsko, bosansko, crnogorsko itd.) trajanje (brzo, sporo) i ukazuju na lepotu stila.

Svojim muzičarima i pevačima Carevac je često govorio da sadržaj teksta igra bitnu ulogu u interpretaciji melodije. Razna raspoloženja, vesela, sentimentalna, borbena, tužna, morala su se i dosledno tumačiti. Otuda dinamika i pauza u izvođenju doprinose boljem razumevanju muzike. Pevač melodiju mora da iskaže, "donese". Orkestar sledi njegova osežanja i dinamičkim nijansiranjem izgrađuje zajednički zvuk. Ovaj efekat se postiže na dva načina: usaglašenim sviranjem i pevanjem (orkestra i pevača) od tihog do najsnažnijeg zvuka (pp—ff) ili naglašenom pratnjom pojedinih orkestarskih grupa koje podržavaju pevača i dovode do istog cilja. Carevac nikada nije svirao intermeco ili uvodnu muziku za pesmu, a vrlo retko unison pevaču dok peva. Njegovo merilo je bilo da prvo instrument odsvira melodiju, a zatim je donese glas. Tako bi se stvorila povratna sprega između violine, odnosno orkestra, i pevača. Rezultat je bio savršena interpretacija.

Najveća zagonetka Carevčevog stila je zvuk njegove violine. Silne su se priče oko toga isplele, a biće sigurno i mnogo novih. Neki muzičari koji su sa njim svirali kažu da je njegov prstomet bio jedinstven. Drugi kažu da je gudalo, kako ga je on držao i prevlačio preko žica, "glavni krivac".

Šta se ustvari čuje? Možda će ovde približan odgovor dati narodna muzička tradicija. Carevcu je verovatno u podsvesti, kao mnogima od nas, zvuk gusala bio i ostao primerna muzička matrica. Otuda nije čudo što sviranje ovog umetnika i tonovi njegove violine neodoljivo podsećaju na gusle. Glisanda, ukrasi, ležeći tonovi, fraziranje, legato pasaži, sve to čini da stil sviranja ovog majstora u nama budi sećanja na iskonsku pesmu našeg nacionalnog bića.

Mnogi će reci: Carevac je neponovljiv, najveći. Možda je tako. Ali je sigurno da govor kojim je pevao i svirao ostaje putokaz kako treba voleti i davati.

Vlastimir Pavlović Carevac, vilionista, šef orkestra, pedagog, nevidljive crteže svoje duše uneo je u našu svest. Opsela ga je narodna muzika, a on nju zauzvrat proslavio.


Njegovo delo je zapisano u vremenu.

Dimitrije Mikan Obradović
Etnomuzikolog






Vlastimir Pavlović Carevac sa suprugom


Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Februar 04, 2011, 04:49:48 pm »

**

ROMANTIK NARODNE MUZIKE


Carevac je bio pojam i mit dok je bio živ, dok je sa njegove violine strujao životni dah narodne muzike. Da li je on bard ili rapsod svoga naroda? I jeste i nije. Stari bardovi i rapsodi su delovali pod drugim socijalnim uslovima od Carevca. Oni su živeli neposredno u narodu koji je stvarao lirske i epske pesme, sami su te igre i pesme oblikovali, dodavali ili oduzimali po nešto što je bezimeni tvorac ostvarivao u jednom izuzetno homogenizovanom socijalnom ambijentu. Sve se tu kretalo centripetalno, u smeru socijalne grupe i za nju. Carevac živi u doba masivnih medija, radija, televizije, proizvodnje gramofonskih ploča. U socijalnom smislu to je doba centripetalnih kretanja. Narodna muzika, ona sa tla, uzima se i preoblikuje za potrebe i prema ukusu gradskih konsumenata. Njihovi afiniteti su sve različitiji, nema konvergencije ukusa, već naprotiv, divergencije. U takvim uslovima biti, "narodni umetnik" (naziv koji su mu spontano dali njegovi mnogobrojni, njemu samom u većini slučajeva nepoznati ljubitelji) nije isto što i biti prvi pevač ili svirač u selu. To već u izvesnom stepenu zahteva artizam, znanje zanata, profesionalizam.

Da li takav tip "narodnog umetnika" kakav je bio Carevac mora biti "čovek iz naroda". Ne, ali mora biti talentovan da oseti biće, dušu narodne umetnosti. Ne davno smo na televiziji imali prilike da vidimo i čujemo Jehudi Menjuhina uz indijskog virtuoza na vini Ravi Sankara. Evropljanin Menjuhin uspeo je da do srži prodre u duh i muzičkoj kulturi Evrope sasvim nesrodne indijske muzike. Uz jednog mađarskog Ciganina primaša, svirao je on jednom drugom prilikom mađarsku muziku sa manje uspeha, ali ipak veoma dobro. Da se zainteresovao za naš muzičko-folklorni idiom, verovatno bi se sa uspehom takmičio sa nekim našim sviračem kola.

Carevac je ipak bio "čovek iz naroda", pa je put ka cilju kojem je celog života stremio bio kraći, dirktniji. No on se, u ulozi koju je konkretno igrao kao prvi čovek narodne muzike kod nas posle rata, morao i na izvestan način distansirati od sirove narodne muzike. Ljubitelj narodne muzike iz grada i malih varoši (u selo odmah posle rata nisu bili prodrli radio-aparati, a kada su osvojili selo i seljak se izmenio, pa se po estetskim zahtevima približio ljubitelju narodne muzike iz grada) zahtevao je puniji zvuk narodnog orkestra sa instrumentima koji nisu izvorni narodni, ali koji su godili njegovom sluhu.
   
Carevac je bio predodređen da, uz pomoć niza dobrih muzičara u svom orkestru i u redakciji narodne muzike Radio-Beograda, izvrši primarnu umetničku stilizaciju narodnih pesama i igara. Pošto sam radio u Muzičkoj redakciji Radio-Beograda od 1947 do 1955, imao sam priliku da mnogo puta posmatram kako Carevac vežba sa svojim orkestrom. Bio je izuzetno senzibilan muzičar. Njegova zvučna violina dobijala je boju ljudskog glasa u raspevanim lirskim pesmama, a prsti su mu se virtuozno preplitali u brzim i temperamentnim kolima. Bio je prirodno prvi svirač u svom orkestru, nametnuti autoritet, živa enciklopedija narodne muzike. Ali više od toga: bio je intiligentan muzičar, školovan, sigurnog ukusa, čovek koji je poznavao iznutra narodnu muziku i njeno osobeno poetsko biće.

Uvek je bilo pravo uživanje slušati ga. Razigra srce kolom, rastuži ga tužnom pesmom. On se muzici predavao celim bićem. I tada, dok je svirao, ili pratio pevača, on je postajao rapsod. Predvodio je svoje oduševljenje i uvek pri sviranju nasmejane muzičare. Bio je to jedan od poslednjih velikih romantika narodne muzike.
   
Moram reći da me je uvek po nečemu podsećao na Josipa Slavenskog. Ista po crtama markantna glava, razbarušena kosa poput grive. Ponašanje i jednog i drugog umetnika je bilo potpuno spontano, narodsko. Tek kada se bolje upoznaš i sa jednim i sa drugim, vidiš koliko oni mnogo toga znaju o umetnosti i koliko su sigurni u sebe kao muzičari a da to nikada ne pokazuju. I jedan i drugi bili su po kvalifikacijama intelektualci, ali to kao da su obojica krili. Hteli su da ostanu krv i meso svoga seoskog naroda, čijim su se duhovnim sokovima obilno hranili celog života.
   
Carevac je bio veliki protivnik "kafanskog stila" pevanja i sviranja narodne muzike, onog neukusnog melizmatiranja svakog tona u melodiji, eksploatacije grlenog i nazalnog pevanja, forsiranja dinamike gde joj je mesto i gde nije. Da je sarađivao sa televizijom, on bi pevače i svirače narodne muzike "čistio" od primitivnog gestikulisanja, od grimasa licem sračunatim da se kafanski gosti ganu u srce i odreše kesu. Ali on nije težio ni da narodnoj muzici oduzme vrelinu krvi i toplinu mesa živog bića. Reče mi jednom: "Kad sviram violinu kao da grlim devojku!" To je onaj plemenito-erotski odnos svirača prema instrumentu o kojem je veliki pijanista i kompozitor Sergej Rahmanjinov rekao na sličan način: "Moji su prsti ljubavnici klavira".
   
Zato Carevcevu umetnost treba ceniti kao i svaku veliku umetnost, jer ona ima sva njena bitna obeležja; data je čoveku od čoveka sa odnegovanim estetskim senzibilitetom te ga čini boljim, plemenitijim, uzvišenijim, poetičnijim. Šteta je što oni koji su nekada snimali zvuk Carevčeve violine nisu sa više pažnje i brige sačuvali veći broj njegovih snimaka i njegovog orkestra da bi se na njima učile generacije sviranju i pevanju narodne muzike u čistom, nepatvorenom obliku.


Dušan Plavša
muzički urednik Radio-Beograda od 1947. do 1955.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Februar 04, 2011, 04:50:07 pm »

*

KO SU BILI NAŠI NAJSLAVNIJI INTERPRETATORI
U PRATNJI SLAVNOG VLASTIMIRA PAVLOVIĆA CAREVCA?



VUKAŠIN, VULE JEVTIĆ, rođen je 1913. godine u Rosici (Župa) Jedan je od naših najpoznatijih vokalnih interpretatora narodne muzike. Vukašin Jevtić je stekao široku popularnost kod ljubitelja narodne muzike svojevrsnim dozivljavanjem narodne melodije i emotivnom interpretacijom. Za njegov muzički razvoj od velikog je značaja bio susret sa Vlastimirom Pavlovićem Carevcem i saradnja ove dvojice vrsnih umetnika. Interpretacija pesme "Što grad Smederevo" na najbolji način pokazuje osobine njegovog pevanja. Carevac je prihvatio njegov način interpretacije bez ikakvih izmena, a stil toga izvođenja nazvao "Vulizam".

BUDIMKA JOVANOVIĆ, rođena je 1919. u Bitolju. Stalni je član hora Beogradske opere. Pevala je na Radio Beogradu.

MIODRAG POPOVIĆ, rođen je 1916. godine u Dobričevu kod Ćuprije. Njegov tenor je uvek bio rado slušan, pa se njegovi snimci i danas mogu čuti u emisijama narodne muzike.

DRAGOMIR MAJKIĆ, rođen je 1923. godine u Galičniku, Bosna. Bio je jedan od najtalentovanijih vokalnih solista Radio Skoplja. Važi za odličnog poznavaoca ogromnog broja pesama izvornog folklora. Bio je vrlo čest gost Radio-Beograda gde je nastupao sa Carevcem.

SAŠA BRAJEVIĆ, rođena u Makedoniji. Nakon oslobođenja živela je stalno u Beogradu. Bila je stalni vokalni solista Radio-Beograda. Vrlo uspešno i sa istaknutim doživljajem pevala je makedonski melos.

NIKOLA BADEV, solista Radio-Skoplja (1918—1976), bio je rado viđen u emisijama Radio-Beograda, a njegova interpretacija pesme "Bolen mi leži mlad Stojan" uvek je bila doživljaj kako za slušaoce, tako i za Narodni orkestar koji ga je pratio.

VOJISLAV PETRUŠEVIĆ, rođen je 1910. godine u Užicu. Jedan je od naših poznatijih pevača narodne muzike. Na njegovom repertoaru nalazila se, između ostalih, i pesma "Cvetala mi ruža na pendžeru".

DUET KONDIĆ — GAVRILOVIĆ počeo je pevačku karijeru u KUD "Polet". Svetlana Kondić, rođena 1939. godine u Tuzli i Gavira Gavrilović, rođena 1938. godine u Beogradu, zahvaljujući amaterskom radu afirmisali su se kao izvrsni interpretatori narodnih pesama.

VELINKA GRGUREVIĆ, rođena je 1926. godine u Zenici. Bila je učenica poznate pevačice Vuke Šeherović. Pesma "Devojka pita slavića" zapisana je po njenoj interpretaciji.

LJUBIVOJE VIDOSAVLJEVIĆ, rođen je 1921. godine u Đevđeliji. Bio je dugogodišnji saradnik i jedan od najiskrenijih poštovalaca Vlastimira Pavlovića Carevca. Najradje je pevao pesme iz Južne Srbije.

VESELINKA IVANČEVIĆ (1914—1972) bila je vrlo popularna pevačica. Imala je svetao i vedar sopran. Pevala je isključivo vojvođanske pesme. U svoje vreme unosila karakterističan i autentičan kolorit kraja iz koga je ponikla.

ZAIM IMAMOVIĆ je takođe bio čest gost Radio-Beograda u pratnji Narodnog orkestra Vlastimira Pavlovića Carevca.

RUŽICA PROTIĆ, rođena je 1919. godine u Požarevcu. Sa njom je Carevac mnogo sarađivao. Imala je prirodno postavljen glas i bila je naročito naklonjena gradskim pesmama.

NIKOLA KOLAKOVIĆ, rođen je 1926. godine u Beogradu. U svojoj dugogodišnjoj saradnji sa Carevcem razvio je sklonost prema lirskim narodnim pesmama koje je slušaocima verno dočaravao.

DUŠAN NIKOLIĆ (1922—1975) rođen je u Beogradu. Njegov repertoar je veoma raznovrstan. Pevao je sa puno osećaja i topline. Voleo je da peva i romske pesme čiji je jezik poznavao. Na jednom gostovanju u Makedoniji naučio je pesmu "Jovano, Jovanke" koju je pevao na Radio-Beogradu.

RAJKO RANČIĆ, rođen je 1919. godine. poreklom je iz Leskovca. Bio je bliski Carevčev saradnik. Pevao je dugo godina narodne pesme na Radio-Beogradu. Svojim pevanjem je otkrivao lepote vranjanskog "sevdaha i meraka".

DANICA OBRENIĆ, rođena je 1920. godine u Mladenovcu. Jedna je od naših najpoznatijih interpretatorki narodnih pesama i spada među prve Carevčeve učenike i saradnike. Njihova dugogodišnja saradnja je ostvarivana kroz emisije Radio-Beograda. Poseduje školski postavljen glas, velike izražajnosti i tehničke mogućnosti, što joj je omogućilo izvođenje melodija u duhu autentične Carevčeve interpretacije.

DUET RADULOVIĆ — JOVANOVIĆ čine Vera Radulović, rođena u Beogradu, i njena sestra Nada, udata Jovanović. Kao duet, sestre Radulović, počele karijeru na Radio-Beogradu 1949. godine. Sarađivale su sa Carevcem do njegove smrti. Njihov repertoar obuhvata uglavnom pesme iz Srbije, pogodne za dvoglasno pevanje.

DIVNA ĐOKOVIĆ, dramska umetnica, sarađivala je sa Carevcem u postavljanju i izvođenju drame "Koštana" Bore Stankovića, na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. "Mehanži, mori" je jedna od najpoznatijih pesama iz tog pozorišnog komada.

ALEKSANDAR DEJANOVIĆ, rođen je 1923. godine u sremačkom selu Lednici. Pevao je uglavnom pesme iz Vojvodine, ređe iz drugih krajeva Srbije. Sa Carevcem je sarađivao samo izuzetno. I ta povremena saradnja ostavila izvođačkog traga, što se može videti po pesmi "Moj čardače", koja je zabeležena po Dejanovićevoj interpretaciji.

IVANA PANDUROVIĆ, rođena je 1932. godine u Svilajnacu. Iako je poznatija kao interpretatorka zabavnih melodija, sa Carevcem i njegovim orkestrom pevala je i narodne pesme, a među njima najčešće pesmu "Oj Jelena, kćeri moja jedna".

BOGDAN BUTAŠ, rođen je 1912. godine u Kovinu. Pevao je vojvođanske pesme, pretežno sa tamburaškim orkestrom, ali i sa Narodnim orkestrom Radio-Beograda koji je vodio Carevac. Nastupao je i solo, ili u duetu sa svojom suprugom Zorkom Butaš.

ZORKA BUTAŠ, rođena je 1915. godine u Podgorici. Na njenom raznovrsnom i širokom repertoaru su se nalazile pesme iz raznih krajeva naše zemlje. Omiljene su joj gradske pesme, koje su se takođe nalazile na njenom repertoaru. Poseduje školovan glas o kome su se muzički stručnjaci najlepše izražavali.

BOŽIDAR IVANIŠEVIĆ je jedan od popularnih interpretatora crnogorskih pesama. Poznat je, takođe, i kao kompozitor i pisac tekstova za pesme u duhu crnogorskog narodnog melosa.

NADA MAMULA, dugogodišnji solista Radio-Sarajeva, rođena je 1927 godine u Beogradu. Dugo godina posle rata bila je jedan od najvećih pevača narodnih pesama kod nas, pa je njena saradnja sa Carevcem bila veoma plodna.

RADMILA DIMIĆ, istaknuti pevač narodnih pesama iz centralne Srbije, rođena je 1922. godine u Saraocima. Učeći sa Carevcem pesmu "Prela Mara zlato na vreteno", došla je na ideju da pesmu "Presličica zveketala" koja je po tematici slična, pripoji uz ovu pesmu, čime je dobijena skladna celina. Carevac je to prihvatio, pa se tako i danas izvodi.

KSENIJA CICVARIĆ, rođena je 1929. godine u Podgorici. Ksenija je dugo sarađivala sa Carevcem i nastupala na Radio-Beogradu. Pesmu "Sejdefu majka buđaše" kao i mnoge druge narodne pesme, Ksenija je naučila od svoje majke. Njena interpretacija je zbog toga po autentičnosti bila pravo otkriće za našu muzičku javnost.

MARIJA GROZDANOVIĆ, rođena je 1929. godine u Kumanovu. Interpretirala je pesme iz Južne Srbije sa puno emocija. "Sadila moma lojze" je jedna od njenih najboljih interpretacija u saradnji sa Carevcem.

BRANISLAV SIMONOVIĆ je takođe sarađivao sa Carevcem. Narodna pesma "Simbil cveće" je stekla veliku popularnost, zahvaljujući Branislavu. Pevao je decenijama.

VASILIJA RADOJČIĆ, rođena je 1936. godine u Kragujevcu. Jedna je od najtalentovanijih pevačica mlađe generacije, izvodi uglavnom vranjanske narodne pesme. Vasilija je, takođe, naklonjena gradskim pesmama i romansama. Slušajući pesmu "Stanika mi bolna legnala" zapazujemo koliko je Carevac poklanjao pažnju dikciji prilikom pevanja. Pesma je zapisana onako kako je on učio pevače da je pevaju.

ALEKSANDAR TRANDAFILOVIĆ, rođen je 1930. godine u Zaječaru. Bio je dugogodišnji saradnik Radio-Beograda. U emisijama narodne muzike izvodi uglavnom pesme iz Srbije. U njegovoj interpretaciji se oseća veliki uticaj Vuleta Jevtića.

ISMET KRCIĆ, rođen je 1936. godine u Plavu, Crna Gora. Crnogorske izvorne narodne pesme interpretira sa puno emocija i kolorita kraja iz koga je poniklo.

PAVLE STEFANOVIĆ, rođen je 1925. godine u Paraćinu. Dugogodišnji izvođač narodnih pesama i vokalni solista Radio-Beograda, sa obimnim repertoarom u koji spada i njegova najomiljenija pesma "Tužno vetri gorom viju".

ZORA DREMPETIĆ, rođena je 1927. godine u Beloj Palanci. Opredelila se za melodije iz Južne Srbije i sa uspehom ih je interpretirala. Svojom pesmom dočaravala je atmosferu starog Niša i Vranja.

KATARINA LILIĆ, rođena je 1910. godine u Štipu. Bila je stalni član hora Radio-Beograda gde je nastupala i kao solista, izvodeći narodne pesme. Pesma "Zašto mi se srdiš libe" zapisana je po njenoj interpretaciji.

MILE BOGDANOVIĆ, rođen je 1925. godine u Beogradu. Često je sarađivao sa Carevcem i Narodnim orkestrom. Poslednjih godina orentisan je na izvođenje starih gradskih pesama i romansi.


Repertoar Vlastimira Pavlovića Carevca | CAREVČEVA LIRA | Zapisao i priredio Ivo Cenerić | Knjaževac | II izdanje, 1988            

više o izvođačima narodne muzike » » »
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Februar 04, 2011, 04:51:25 pm »

**


Repertoar Vlastimira Pavlovića Carevca
CAREVČEVA LIRA




Zapisao i priredio
IVO CENERIĆ


Knjaževac
II izdanje, 1988.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #7 poslato: Februar 04, 2011, 04:51:49 pm »

**
Zapisao i priredio IVO CENERIĆ
Knjaževac | II izdanje, 1988.
Autor teksta Saša Marković


                      
                         Svilen konac

ŽIVOTNI PUT BARDA SRPSKOG NARODNOG MELOSA
           VLASTIMIRA PAVLOVIĆA CAREVCA



Kad god se približava zima, osete vetrovi i snegovi nastupajućeg januara, jave se uspomene na velikog barda narodne muzike Vlastimira Pavlovića Carevca, koga su odnele košave desetog dana jednog snežnog januara, i rodi se želja da tog dana svi ciganski orkesti koji najbolje osećaju veličinu violinske melodije, cele noći sviraju samo "Svilen konac", onaj pravi, Carevčev...


OTIŠAO JE BEZ ODLIKOVANJA

Sneg je prestao da pada. Nebo oblačno, sivo, a mraz steže i ledi dah. Iz kapele iznose leš. Neko jeca.

Crna gomila sveta stiska se oko glavne staze Novog groblja. Leš iznose drugovi, muzičari. Za njima oni koji bi hteti da sviraju Posmrtne melodije. Venci. I onda povorka kreće.

A odlikovanja? Gde su odlikovanja?

Nema! Niko mu nije nudio, Ni od kog nije tražio...

Ovo je njegovo najbolje odličje, ovaj svet, ovih dvadeset hiljada Beograđana što su došli da se oproste od njega... i da ga ne zaborave...

Orkestar od deset violina je za kovčegom. Sviraju dok se prsti lede i drhte. Sviraju Caru, Vlastimiru Pavloviću Carevcu, najboljem muzičaru, poznavaocu narodnog melosa, članu Komunističke partije od 1919, partizanu iz 1941, logorašu s Banjice i Dahaua, večitom borcu i stvaraocu bez odlikovanja.

Vijuga crna kolona između snežnih bregova dugačkom grobljanskom stazom. Odnosi Cara, njegovu dugu kosu, markantan, malo povijen nos, njegov soporni glas, njegovu violinu, njegov gunj od kojeg se ni leti ni zimi nije rastajao, njegovu čašu ružice kod "Zore" i "Manježa", njegov mikrofon kome je više od tri i po decenije neumorno služio, njegove gramofonske ploče, melodije koje se još čuju i ovde na grobljanskim stazama...

KAKO SE POSTAJE CAREM

Otišao je jedan bard iznenada, dok se niko nije nadao. Bolelo ga je u grudima. Rekao je dve noći ranije da mu previju obloge od komovice. Lekaru nikada nije išao. Preznojavao se i prvi put valjda nije mogao da ustane iz postolje. Kad su najzad pozvali lekara, bilo je već kasno: umro je od zapaljenja pluća desetog januara 1965. stisnutih zuba i napućenih usana, kao da pokušava da odzviždi još jednom, peslednji put svoju pesmu "Vinogradi suze liju..." Talasavi vinogradi Rama nikad više nece ćuti tu pesmicu. Ni jek njegove violine. I zaboraviće onog malog đečaka koji je s početka veka čuvao stada ovaca na tim proplancima, slušao pesme pastira i pokušavao da od kukuruzovine izdelje nešto što bi imalo vlati i ličilo na violinu...

Noću dugo nije mogao da zaspi preslišavajući se svih pesmica i melodija koje je do tada čuo. Izjutra bi nekom tamo šaptao o jedinoj želji da ima violinu, da svira. Oca nije smeo da moli. Otac je bio strog. Hteo je da mu sin upozna mukotrpan seljački rad, ali i da se školuje, da bude dobar đak i još bolji činovnik... Ne mora u nekom velikom gradu, dosta je da službuje u Velikom Gradištu ili Petrovcu, ali samo da bude "gospodin".

Dečak, sin seoskog delovođe, rođen 1895. nije postao "gospodin", postao je Car.

HTELI SU DA BUDE — POP

Poslao je to još onog dana kada je seoski uča doneo njegovoj kući gramofon s velikom trubom i ručkom kojom se navijao feder da okreće ploču. Mali Vlastimir pevao je uz muziku sa gramofona. A učitelj je sav srećan preporučivao njegovom ocu da ga da u bogosloviju. Samo pop može mati takav glas i takav sluh.

Otac ga je dao u gimnaziju, da bi se već na kraju prvog razreda — pokajao, ali samo za trenutak. Sin mu je sav srećan pokazao ocene: sve petice izuzev iz muzičkog obrazovanja. Tu je "zaradio" jedva dovoljnu ocenu. Strogi profesor, koji mu je bio razredni starešina, Vacval Vedral nije verovao u njegov sluh ako ga ne bi potvrdio i na nekom instrumentu. Sledeće jeseni Car je pošao u drugi razred da razrednom s novom, pravom violinom potvrdi svoj talenat, u koji više niko nije mogao da sumnja.

U gimnaziji su mu profesori bili Mihajlo Miladinović, predavao je ruski, Rudolf Biklović, nemački, Božidar Đorđević, istoriju, Miloš Dinić, hemiju, Miloš Trebinjac, srpski jezik, Vaclav Vedrat, muziku, Venceslav Prohaska, gimnastiku. U sedmom razredu bilo je 32 učenika. Ni jedna učenica. Ali su drugarice ipak imali...

DRUGOVANJE S RADOM VUJOVlĆEM

U Požarevcu je stekao nove drugove. Jedan od njih bio je i Radomir Vujovic, koji će dve decenije kasnije postati sekretar CK KPJ. Obojicu je vezivala muzika — zajedno su u maloj kući na početku požarevačke Gornje male, sate i sate provodili u sviranju. Vezivala ih je i nova ideja: socijaldemokratija i "Radničke novine" koje su zajednički rasturali po požarevačkim zanatskim radionicama.

Kao učenik požarevačke gimnazije mnogo vremena provodio je s Radom Vujovićem. U njegovoj kući koja se nalazila u tzv Radičevićevom sokačetu. Mnogo drugova iz škole ili s fakulteta skupljalo se tu. Razgovaralo se, otkrivale socijalističke teme, recitovali stihovi Koste Abraševića, maštalo o idejama Vase Pelagića, ili sviralo. Rada Vujović je svirao flautu. Vlasta Carevac na violini. Čak su se jednom tako i fotografisani.

S proleća i leta išlo se u Ljubičevo. Na izlet i diskusije. Carevac je obavezno nosio violinu. Nije bio s njom samo kad se odlazilo na sednice đačke literarne družine "Razvitak". Rade je držao referate sa socijalnim temama. Carevao nije nikad uzimao reč. Nije pisao ni pesme. Ali je voleo da sluša svoje drugove kad žučno o tome raspravljaju. Voleo je da bude uvek s njima. Jedino nije pristao da se zajedno s njima upiše u trezvenjačku družinu "Polet". Razloge nije naveo.

"Vlasta Carevac je imao neka svoja shvatanja sveta — govorio je njegov školski drug Radivoje Raka Pejić, kasnije profesor u požarevačkoj gimnaziji. — Socijalstima je prišao, po mom mišljenju iz razloga nekakve borbe za višom harmonijom. Bio je umetnička duša, pa je onda smatrao da društvo treba organizovati s nekakvim skladom, koji bi obezbeživao da se kultura i materijalna dobra više i brže umnožavaju..."

PRVI PUT U PRVOMAJSKOJ POVORCI

Jedno od mesta gde su se srednjoškolci sastajali i sretali sa svojim starijim drugovima studentima bila je mala čajdžinica nazvana "Zdravljak". Nalazila se negde preko puta sadašnjeg požarevačkog parka, a držala je tetka Donka Atanasijević. Ponekad bi tu svraćao i mlađi suplent Miloš Trebinjac, koji je već tada bio opredeljen za socijaldemokratski pokret Dimitrija Tucovića, čiji će član Glavnog odbora ubrzo postati. Možda je on bio taj stariji drug koji ih je oduševio socijalističkim idejama i pozvao ih da učestvuju u prodavanju "Radničkih novina" ili čak da se pojave u prvomajskoj povorci 1912.

"Kako da ne pamtim taj Prvi maj — seća se njihova drugarica iz tih dana Bosa Tešić - Budimir. Išli smo ne u koloni s radnicima, već sa strane. Bili smo još đaci i strahovali smo da nas ne isključe iz škole. Carevac je bio s Radom Vujovićem. Išli smo srećni što se i mi možemo protiv nečega buniti. Mislim, mi devojke... Od Ljubičeva smo se opet vratili zajedno, a pred ulazak u grad izdvojili smo se ponovo na trotoar. Sad smo već malo opreznije pratili manifestante. Koliko smo bili ponosni na sebe zbog toga. Posle se u školi povela neka istraga. Pitali su ko je učestvovao, s kim je bio, šta se pevalo i govorilo, ko je koga pobunio. Sve se nekako brzo zataškalo. Možda je tome doprineo mladi profesor Miloš Trebinjac."

A "Radničke novine" u br. 93. iz 1912. godine pisale su: "Ove godine je Prvi maj izveden lepše nego ijedne od kako postoji socijalistički pokret u ovom mestu. Dok je prošle godine bilo svega 46 učesnika dotle je ove godine bilo 330 učesnika. Tako je i u Požarevcu prvi put proslavljen praznik rada i izvedena majska proslava kako valja.."

ZAŠTO NIJE MATURIRAO U POŽAREVCU?

Gimnaziju nije završio u Požarevcu. Morao je da ode čak u Užice jer strogi direktor Miloš St. Dinić nije mogao otrpeti da se neko pored redovnog školovanja bavi tako intenzivno muzikom i svira zajedno s Ciganima nedeljom po podne po "zapisima" i "seoskim proslavama".

Maturu su spremali svi zajedno. Pomagali jedan drugom. Rada ih je podučavao u filozofiji, istoriji, geografiji. Oni njega u matematici. Carevac je bio sam. Muzika se nije polagala na maturi. A i da se polagala bili obojica oslobođeni tog ispita.

Kad se sve završilo, u proleće 1914. Carevac se vratio u Požarevac da se zajednički provesele. Prvi put kao akademski građanin bez straha od strogih profesorskih nadzora. I ko zna koliko ih je još kasnije dočekao, ali se to školsko društvo nikad više nije sastalo. Te zore su saznali o Principovom atentatu u Sarajevu...
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #8 poslato: Februar 04, 2011, 04:52:10 pm »

**

II

Bila je to već ratna 1914. godina. Car je dobrovoljac u đačkoj četi. U jesen tragične 1915. godine dolinu Morave zaposele su bugarske trupe, a Car se našao u austrijskom zarobljeništvu, negde preko Dunava u kadetskom lageru. Tu je među srpskim zarobljenicima formirao orkestar. Opet je s violinom — da zavara stražare, i da jednog dana nestane... Obreo se u Beogradu, gde je, krijući se od okupatorske žandarmerije, sačekao kraj rata.

U PARIZU I POSLE NJEGA

Godine 1919. upisuje se na pravni fakultet i postaje Član Komunističke partije sećajući se svog dečaštva i drugovanja s Radom Vujovićem koji se u to vreme već nalazio u Parizu. Vuklo ga je srce za njim. I on će se kroz godinu-dve pojaviti na Monmartru. Opet su zajedno da još jednom učvrste prijateljstvo i drugarstvo sjedinjeno idejom i muzikom.

Ali je i tada njihovo drugovanje bio kratko. Rada Vujović bio je član rukovodstva Socijalističkog saveza omladine Francuske, pipremao njihov kongres koji je odlučio da ovaj savez pristupi Komunističkoj omladinskoj internaclonali. To mu je donelo progonstvo iz Pariza početkom 1920. I Car ponovo ostaje sam. Sa muzikom više nego s pravnom naukom.

Po mansardama Latinskog kvarta srpska studenstka omladina zavoleće Cara i njegovu muziku, prigrliće ga strasno i toplo, ali zbog toga on neće završiti školovanje. Ljut na sebe, spakovaće svoj mali prtljag — crnu futrolu violine i vratiće se natrag u Beograd.

Tu je s jeseni 1923. diplomirao prava i stvorio narodni orkestar radničkog društva —"Abrašević". Strogi paragrafi "Obznane" i Zakona o zaštiti države oterali su ga iz Beograda zbog veze s naprednim radničkim pokretom.

Ali ga nisu odvojili od drugova. Do proglasa monarhofašističke diktature Carevac brani pred sudovima za Zaštitu države komuniste. Tako je na velikom komunističkom procesu februara 1928. branio u Beogradu šestoricu optuženih: Josipa Cazija, Otokara Keršovanija, Luka Madžarca, Obrena Nikolića, Vasu Stajkića i druga Vujovića, mlađeg brata svog školskog druga Radomira Vujovića iz Požarevca. Neke je uspeo da odbrani tvrdeći i dokazujući "da sav dokazni materijal i svi elementi istrage uopšte ne dokazuju da postoji komunistička propaganda ili neko terorisanje..." Tako je bar pisala beogradska štampa tog doba.

SPAŠAVANJE RADA VUJOVIĆA

Carevac se vratio u rodno selo. Samo za kratko. Odatle je otišao u Veliko Gradište da bude advokatski pripravnik kod Čede Brkića i uveče da svira po dunavskim kafanicama. Da vodi razgovore s drugovima sedeći dugo s večeri na obalama velike reke gledajući daleko na istok... Poznavao je sve alase, sve brodarce i sve lađe što prolaze Dunavom. Znao je i drugove s one druge obale. I koliko puta prelazio preko... S društvom i sam. U čamcu, lagano veslajući kao ribar ili izletnik... A mesto udice i merodova, nosio je pisma i poruke, a ponekad i starog druga koji je bežao ispred žanđarske knute na istok...

Jednog dana u teto 1933. sreo se opet u V. Gradištu sa svojim školskim drugom Radom Vujovićem, koji je odležao pet godina robije i sad živeo pod prismotrom policije u Požarevcu. Razumeo ga je. Rada je tu ilegalno. Beži. On, Carevac treba da ga prebaci čamcem preko Dunava, u Rumunju. Može. I to koliko sutra uveče. Lako je za čamac. Ta toliko ima prijatelja među alasima. I prevezao ga je.

Preko Karnela Nadvandića, šefa agencije Bečkog dunavskog parobrodskog društva, Carevac je obezbedio prebacivanje Radomira Vujovića u Rumuniju... Pomogao mu je gradištanski kafedžija Mika Jović zvani "Hajduk" i čuveni dunavski alas poznat pod imenom Beda.

Na rastanku su se poljubili. "Do viđenja" rekli jedan drugom. Ali se nikad više nisu sreli. Ni Carevac ga nikad nje zaboravio.

OSVAJANJE MIKROFONA RADIO-BEOGRADA

Muzika je bila njegov život. Sve je podređivao njoj. I poziv, i borbu, i svoj lični život. Nemaran u odevanju, isključivo svoj u ponašanju, prek ponekad u razgovoru, ako bi ga ko slučajno prekinuo u muzičkom meditiranju, dobar i blag kad sretne nevoljnika. Srećan kao malo dete kad naiđe na nekog ko voli muziku. Ko istinski voli muziku, narodnu, ne da bi zarađivao hleb, već je voli što postoji... I njegov prvi orkestar koji je formirao bio je sačinjen samo od onih koji svim bićem žive za muziku: profesori, inženjeri, pravnici... To su bili članovi njegovog orkestra koji je prvi put zasvirao na talasima Radio-Beograđa marta 1929.

Tada je postajalo pravilo da se muzički program na radiju 60% mora izvoditi "živo". Svaka emisija bila je koncert, brižljivo pripreman. Pevači su se smenjivali, Carevac je ostajao. A svako je bio srećan ako ga Car prati. On pak, ako bi program bio sastavljen od pravih vrednosti a ne od pomodnih uličnih pesmica. Dešavalo se tako da sam izmeni program. Šapne pevaču: "De, onu za našu dušu..." Odmah bi se razumeli.

Tako je jednom usred programa kazao Vlastimiru Jovačiću Laletu, jednom od najboljih interpretatora narodne muzike između dva rata: "Onu našu". Lale je odmah shvatio i već su talasima radio Beograda zabrujali tonovi njegove pesme "Vinogradi suze liju, tuga golema..."

Sutradan ih je direktor, bivši general Kalafatović, pozvao hitno na "raport". Ali, Carevca nije smeo da kazni.

ČUBURA — MALI MONMARTR

Vezan za muziku, odlučio se Carevac 1938. godine da na Čuburi otvori svoju kafanu (na uglu Makenzijeve i Zorine — sada Totbuhinove i Ivana Milutinovića). Rodila se tako čuvena "Savinačka kasina". Iz noći u noć svirao je Carevac, a pevali su najčuveniji pevači Beograda: Milica Bošnjaković, Ružica Protić, Lale Jovanćić, Dragi Čkanović, Vera i Bogdan Butaš, Dobrica Grozdanović ... Pevali su za Cara i za "svoju dušu". Pevali su njegove pesme kao što je bila ona setna "Magla padnala, od nje od nje se ništa ne vidi".

A za jednim stolom u uglu svake noći menjali su se usamljeni gosti — agenti beogradske specijalne policije za progon komunista. Kad bi se slučajno desilo da Car odsvira onu "Duni, vetre, malo sa Karpata", kafanu bi zatvarali, a primaša bi odvodili u zatvor. l koliko puta je dolazio u studio Radija neočešljan sa slamkama u kosi, uspomenom na beogradsku "glavnjaču". Ili ne bi uopšte došao na emisiju. Celu nedelju bi ostao u tamnici.

Ponekad bi policija napravila raciju u kafani. Pretresali goste, odvodili za njih "sumnjive", pretili vlasniku... Ali, nikad, ništa nisu mogli da otkriju. Priča se da je uvek uoči takve gužve, Carevčev gost bio jedan žandarmerijski kapetan, neki Rade Gane. Sedeo bi samo u uglu, polako pio i ništa ne bi govorio. Carevac je odmah znao: za sutra uveče je planirana racija...



III

Kad je počeo aprilski rat prva bomba hitlerovskih "Štuka" pogodila je "Savinačku kasinu". Carevac je tada već bio u svom selu, i istog leta postao ratnik u Požarevačkom partizanskom odredu. Četovao je u svom rodnom kraju, držao mitinge, pozivao narod u revoluciju, — a uveče svirao. Vrlo često govorio je političkom komesaru:
"More nisam ja za političara, ja sam za muziku stvoren.. "

Ali je dobro znao: u ovom ratu su potrebni borci, pa bili političari ili muzičari...

VOLELI SU GA I NAROD I PARTIZANI

Voleli su ga i cenili. Od komandanta Veljka Dugoševića do najmlađih boraca. On je bio onaj stariji drug. Imao je tada 46 godina i borci su ga čuvali da ne ide u prve borbene redove. Ni onda kada je oslobađano Veliko Gradište (20. septembra 1941.) ni kad se napadao Kličevac, kad su se mitraljirali nemački drednoti na Dunavu.

Narod ga je voleo i slušao. Poštovali su svaku njegovu reč, i zbog muzike koju je voleo, i zbog patriotizma koji ga je odveo u rat.

"Za tebe Care sve?" — govorili su njegovi Braničevci kad bi išao u akcije prikuljanja hrane za borce.

Kad su nemački tenkovi prodrli u Gradište i kad su "štuke" bombardovale Rabrovo, bodrio je kolebljivce:
"Mogu nam otimati gradove, ali nas ne mogu uništiti! Mi nismo obični ratnici. Mi smo komunisti!"

Svojom postojanošću i odlučnošću podizao je moral. Svoj i svojih drugova: Buđonija, Pere Metalca, inženjera Draškocija, Gandija...

U jesen 1941. počele su teške borbe. Neprijatelj je navalio sa svih strana. Partizanske čete su desetkovane, povlače se na istok u planine. Neki prijatelji su mu govorili: "Ostani, sakrićemo te dok prođe ova gužva!", ili "Beži preko Dunava!"

Car je ostao — ali s partizanima...

KAKO SU ME ZAROBILI

U februaru iduće godine došao je opet u svoje selo, ne samo da prezimi već i da prikuplja borce. Neko je od doušnika saznao za njegovo prisustvo i pozvao neprijateljske vojnike... Uhvatili su ga na spavanju. Gledali ga s nevencom. Taj čovek zbrčkanog lica, s dugom već prosedom kosom, u seljačkom gunju i suknenim čakširama. Je li moguće da je to čuven muzičar poznat s radio-talasa? Car!?

"Bila je te godine strašna zima. Sneg, da se nije moglo kretati" — govorio je Vlastimir Pavlović 10. Juna 1958. godine stručnom saradniku Istorijskog arhiva Beograda. Davao je izjavu o svom zarobljeništvu, o Banjici. To su jedine njegove reči o ratu sačuvane od zaborava.

"Sneg, veliki, da se nije mogla uhvatiti veza... Bio sam smešten u Carevcu, kod jedne žene, neke moje daleke rođake, koja je imala samo jedno dete, u osnovnoj školi. Pored sve konspiracije, dete je ipak zapazio da se ja tu krijem... Morali smo da mu odamo tajnu. Ono je zaista lepo igralo svoju ulogu sve do fatalnog momenta kada je u kuću došao čovek koji nije bio u četnicima, ali je i dalje s njima sarađivao..."

"Moje sklonište bilo je otkriveno - nastavlja Carevac svoje kazivanje. — Morao sam da pređem u drugu kuću. Tamo sam, naravno, pošao bez oružja. Zbog domaćina. Bilo je tada vrlo opasno ako u nekoj kući neprijatelj nađe naoružanog čoveka. Nameravao sam da sutradan uveče pređem opet na drugo mesto. Međutim, u zoru čuo sam lavež pasa. Pokušao sam da pobegnem na zadnja vrata, ali je kuća bila opkoljena. Bar jedno 15 ili 20 ljudi bilo je svuda okolo... Pošto sam bio bez oružja, odmah su me uhvatili. Odatle sam odveden u Veliko Gradište... Posle u Požarevac..."

Svezali su ga i poveli. A u dnu staje bila je u slami skrivena crna kutija s violinom. Poneli su i nju...

OKUPATORSKA ŠTAMPA LIKUJE

Kako je tek neprijatelj likovao kad je saznao da mu je u ruke pao Vlasta Carevac, jedna od najpopularnijih ličnosti Beograda, Požarevca i cele Srbije. Prvo je okupatorska "Obnova" pisala (u petak 30. januara 1942. godine pod krupnim naslovom "Poslednja avantura Vlastimira Carevca") da se među požarevačkim partizanima nalazi i on. Naravno tih nekoliko reči kiptile su od pakosti i zajedljivosti.

Navodeći imena nekoliko rukovodilaca požarevačkog partizanskog odreda, "Obnova" beleži da su "posle pogibije Veljka Dugoševića, učitelja iz Turija, glavne komunističke vođe koje su preživele - Žika Popović, učitelj iz Rabrova, koji je postao komandant preostalih komunističkih bandi u istočnoj Srbiji, i Vlastimir Pavlović zvani Carevac, samozvani advokat Beograda, primaš u narodnom radio-orkestru, kafeđija sa Čubure i poznati avanturista koji je pred sam rat bio uhapšen od Uprave grada zbog komunističkih manifestacija u svojoj kafani."

Dve nedeije kasnije, (ponovo u petak) 13. februara 1942. "Obnova" ushićeno saopštava "Hvatanje Vlastimira Pavlovića Carevca, beogradskog primaša i kafedžije". Tekst ima ton zvaničnog saopštenja.

"Jedna žandarmerijska patrola uhvatila je juče u jednom selu u neposrednoj blizini Požarevca, beogradskog advokatskog pripravnika, kafedžiju i primaša Vlastimira Pavlovića Carevca koji se još od letos nalazio na čelu jedne komunističke bande, a koji je sada po slomu komunističke akcije, pobegao u selo kod jednog svog prijatelja u čijoj je kući uhvaćen. Carevac će biti predat prekom sudu."

"Zvanični dnevnik izdajnika Milana Nedića, beogradsko "Novo vreme" objavilo je tu vest dva dana kasnije (u nedelju 15. februara) ali već sa čvršćom konstatacijom — da je "Vlastimir Pavlović Carevac predat prekom sudu". Javnost je dobro znala šta ta jeziva i kratka rečenica znači. Carevac je mrtav. Više ga ništa ne može spasiti.



IV

Sudbina je pak bila drugačija. Carevac je tog zimskog i snegom propterećenog dana doteran u Požarevac. U svom klasičnom gunju, razdrljene košulje, vezan lancima. Zatvoren je najpre u podrum kafane "Mali bulevar" iste noći prebačen je u gestapovski zatvor. Sutradan je nekoliko hrabrih požarevačkih građana pošlo gestapovskom šefu Mihajlu Baumanu da moli za život umetnika. Bio je dovoljno poznat i veliki. Okrutni gestapovac odgovorio je da to nije njegova stvar već srpske policije.

KOMANDANT MISLI DA SE RAZUME U MUZIKU

Nemački krajskomandant u Požarevcu izvesni Klauzen, hteo je da izigrava čoveka koji se razume i ceni umetnost. Pristao je da primi delegaciju. Hladno je procedio: "Dovedite mi tog muzikanta!" Carevca su nedićevci poterali kroz Požarevac vezanog lancma. Svet je tužno pratio negovu malu ali stamenu figuru i dugu kosu umršenu zimskim povetarcem, onaj njegov večiti gunj, koji je uvek nosio ispod kratkog kaputa. I lance u koje su mu sputali ruke. Išao je bard narodne muzike požarevačkim ulicama uzdignute glave. Ljudi su zastajali na trotoarima i nemo ga posmatrali odajući mu počast.

Kad su ga uveli nemačkom komandantu, Klauzen je zatražio da ga odvežu. Kraj njega su stajali kapetan Goldaler, inače u civilu bankarski činovnik i obavezni obaveštajac Vizner. Svi su ga dugo, ispitivački i oštro posmalrali. Komandant poče prvi. Bujica psovki i pretnji ispuni odaju uz ono obavezno: "Zašto ste bili, vi, kao umetnik, komesar komunističkim banditima?"

TO JE MOJE OPREDELJENJE

Carevac polako okrete glavu ka prevodiocu. Znao je nemački i za toliko razumeo pitanje ali je hteo da se baš u ovom trenutku ne služi jezikom okupatora. Odgovor je bio: "To je moje ubedenje i od njega nikad neću odstupiti!"

"Ni pod vešalima!?"

"Ni tad."

Zaneme "cvet požarevačkog građanstva". Krajskomandant Klauzen cinično se osmehnu: "Možda ipak vi niste muzičar, violinista, umetnik, maestro...?"

Sva tri nemačka oficira okrenuše leđa i zagledaše se nekud kroz prozor u smetove, u sneg. Tada promuca Boža Paviović, bivši veliki župan požarevačke oblasti, koji je predvodio delegaciju Požarevljana da mole za Carevca:

"Hajde Care, zasviraj! Glava je u pitanju. I tvoja i naša!"

"CAR VIŠE NE SVIRA"

Na stolu je bila već pripremljena violina. Carevac steže prste u pesnicu. Onda polako iskorači samo jedan korak i pruži ruku. Onaj podoficir je stajao kraj vrata, priskoči i prinese mu violinu. Dugo ju je držao u rukama, milovao vlažnim očma strune na gudalu, kobilicu, vitki vrat instrumenta, žice što su već počele da podrhtavaju. Onda je podiže, savi malo glavu i prevuće gudalom...

Odsvira samo jednu frazu šumanovog "Sanjarenja". Ne okrećući se Klauzen dobaci:  "Dalje... Još..." Carevac pre prevodioca odbrusi:

"Dosta! Car više ne svira!" Vrati violinu podoficiru koji je zanemeo i ne mrdnu.

"Dovraga! — dreknu Klauzen — Svršeno je s vama! Vodite ga u policiju..."

Car se lagano okrete da primi opet lance i da s još uzdignutom glavom pođe požarevačkim ulicama. Kroz sneg...

NA BANJICI, SOBA BROJ 26

Sutradan, 20. februara 1942. izveden je pred ljotićevski preki sud koji je izricao samo smrtne kazne. Tužbu je zastupao "dobrovoljački kapetan Nenad Branković", predsednik suda bio je major Mirko Čubrilo, a članovi kapetan Simeun Dimitrijević i kapetan Pavle Pavlović. Vrto brzo doneta je kratka presuda. Carevac se "oslobađa smrtne kazne", ali sud nalazi da se "akta ovog predmeta upute redovnom građanskom sudu na dalji postupak". To je značilo u stvari izručivanje beogradskoj "specijalnoj policiji", odnosno zatvaranje u zloglasni logor na Banjici, odakle put najčešće vodi u smrt. Okovan, razdrljene košulje, u svom "večitom gunju" Carevac je vozom, pod naoružanom pratnjom sproveden u Beograd.

Ali i tu je Car bio onaj isti. Veliki. Dostojanstven, čovek. Borac.

"Iz Požarevca sam sproveden u Specijalnu policiju, u Beograd — nastavlja svoje kazivanje Carevac saradnicima Istorijske arhive. Ispilivala su me dva islednika... Tukli, naravno... Onda su jedne noći iznenada prekinuli saslušanje. Dakle, pre nego što je ispitivanje završeno bio sam prebačen na Banjicu. Tamo sam saznao da je ubijen zloglasni agent Kosmajac. Znači sve je prekinuto - određen sam za streljanje, za odmazdu za jednog agenta..."

"Na Banjicu sam prebačen s grupom od 20 drugova i smešten sam u sobu broj 26. S nama je bila i jedna omladinka. Mislim da se zvala Dana. Bila je studentkinja i kasnije je streljana. Zatim jedna grupa iz električne centrale u kojoj je bio Borivoje Savić. On je strahovito bio pretučen u Specijalnoj policiji. Njegov otac bio je poslužitelj na univerzitetu i kao talac bio u mojoj grupi. S njim sam posle transportovan i za Beč... U sobi 26 zatekao sam Uglješu Radića, brata Divne Đoković-Radić, odlične glumice. Umro je kasnije. Zatim Milorad Ašković, koji je bio transportovan u Norvešku. Preživeo je rat..."

U OČEKIVANJU SMRTI

"Iste noći, nešto posle našeg dolaska — pričao je Carevac prvi i jedini put o svom životu na Banjici — doteran je još jedan "transport" ili dva. Sećam se jednog mladića koji je umro u sobi te noći; bio je strašno, do smrti, pretučen u "specijalnoj". Te noći bila je stroga pripravnost. Nismo smeli da ležimo uza zid, nego smo svi bili nabijeni u sredinu sobe. Niko nije smeo da izgovori ni jednu reč. Ni da se pomeri, skoro..."

"Znali smo da smo odvojeni za streljanje. I da je to naša poslednja noć, pa ipak, hladnokrvno smo očekivali jutro, da nas prebace na strelište, u Jajince... Čula se s vremena na vreme neka buka u hodniku, pa posle opet zavlada jeziva tišina, predsmrtno.. Očekivali smo svakog časa da dođu po nas. Ali niko nije došao."

Ujutru neko procedi: "Ostadosmo za iduće mučenje"...

UBIJALI SU IZ OBESTI, SVUDA

"U našoj sobi, — nastavlja Carevac — bilo je takođe i kriminalaca, švercera, crnoberzijanaca. Našao se i po neki četnik. Atmosfera nije bila najpogodnija. Ljudi su se čuvali jedan drugog. Pa ipak, imali smo snage da se okupimo, organizujemo i ublažimo koliko-toliko sve te muke..."

"Često bi poneko bio izveden na streljanje. Pojedince su ubijali tu u logorskom dvorištu. Za nešto više od dva meseca koliko sam proveo na Banjici, streljano je tako pet ili šest zarobljenika. Streljan je i jedan mladić, gotovo dečak, iz Hercegovce. Bio je osumnjičen da je spremao atentat na Vujkovića, upravnika logora. Streljan je uprkos intervencijama i molbi."

"Ključari su bili neki Milan i neki Lala. Oni su tukli za najmanju sitnicu. Tu pred vratima u hodniku, za čas premlate čoveka. Gotovo ni za šta, recimo, ako samo malo posrne iz stroja kad se ide na umivanje..."
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #9 poslato: Februar 04, 2011, 04:52:30 pm »

**

V

"Nešto kasnije sam prebačen u sobu broj 4. Takozvanu sobu smrti — nastavlja Carevac svoju priču o Banjicu, logoru i drugovima. — Tu sam zatekao književnika Velibora Gligorića, pa profesora Đelinea, Luku Jovanovića, Dugalića, Lazu Bajčevića i druge... Bilo je to u vreme oko sto ljudi u toj sobi. Nekog organizovanog kolektivnog života nije moglo biti, jer je to bilo vreme kad se nisu delili paketi. Ali, mi smo ipak nekako uspevali da organizujemo zajedničke dogovore. Ljudi su po dvojica ili trojica šapatom razgovarali. Trudili smo se da održimo duh kod svih uhapšenika, da nadvladamo malodušnost i potisnemo neizvesnosi."

VELIBOR GLIGORIĆ, DRUG I SAPATNIK O CARU

"Često smo maštali o pobedi — kazuje Carevac. — Drug Žorge, koji je doteran iz niškog logora, pričao je često da će banjička tamnica posle rata da bude pretvorena u bolnicu... Neke organizovane veze sa spoljnim svetom nije bilo, izuzev nekih pojedinačni, onako kako se ko smeo da dovija. Sećam se da je s nama bio jedan dečak. Fransis Trebinjac, sin profesora Miloša Trebinjca. Njegova majka Francuskinja, uspela je da se nekako dopisuje s njime. Bile su to možda jedine vesti koje smo dobijali s one strane žice..."

Velibor Gligorić zabeležio je u svojim uspomenama nekoliko detalja o susretu s Carevcem u banjičkim ćelijama:

"Našao sam ga u donjim odajama logora, zloglasnim "sobama smrti". Soba, u koju sam preseljen, bila je već najvećim delom ispražnjena masovnim streljanjem u kojima bi pogubljen i književnik Ilija Petrović, takođe borac iz odreda Veljka Dugoševića. Soba se punila novim kandidatima smrti. Nabijeno je u nju oko dve stotine ljudi. Carevca je očekivao put Jajinaca, kao i druge borce, tu u donjim odajama pakla."

"Logorske vlasti mučile su internirane i glađu. Povremeno su davale dozvolu za unošenje paketa sa hranom u logor, i ništile ih. Igrali su se sadistički sa životom ljudi koje su spremali za strelište i vešala. I pljačkali. Tako su posle dužeg iscrpljivanja glađu lišile paketa krojača Žarka Kočovića i mene. U "sobama smrti" tada nije mogla da se organizuje zajednica ishrane. Logorske vlasti smeštale su u njih pored političkih zatvorenika, i ljude problematične, kriminalce i one koji su krenuli u izdaju. Organizovanju zajednice pratila je najsurovija kazna. Već je izvršeno egzemplarno javno vešanje u logorskom krugu. Carevac tad dobi vrlo skroman paket. Dođe s njime kod Kočovića, dotle nepoznatog mu, i kod mene i sa nama ga podeli. Spontano, drugarskom čovečnošću."

"Posle nekog vremena ođveđoše ga sa velikom grupom na prinudni rad. Na rastanku zagrlili smo se. Odveđoše ga u Austriju i tamo dopadne zatvora u Beču, a iz njega — čudovišnog logora u Dahauu ..."

POSLEDNJI PAKET PODELIO JE S DRUGOVIMA

Pre nego što se stiglo đo Dahaua, bilo je još mnogo iskušenja. Kao prvo — glad.

"Nekoliko dana posle dovođenja naše grupe - kazuje Carevac — primljeni su paketi s namirnicama. Oni su primani dva puta nedeljno: četvrtkom i nedeljom. Nekoliko drugova iz moje grupe primilo je po paket. Ja nisam... Ubrzo je primanje paketa bilo obustavljeno, ne znam iz kog razloga. Počelo je ponovo tek u maju. Tako da sam ja primio samo jedan paket, pred 1. maj, sledeći nisam, jer sam već odveden u Beč... "

Banjička "soba smrti". Neprestano iste misli: na smrt i na glad. Sutra se puca u tebe, ali danas — bar komad hleba. Glad je najužasnije osećanje, ali ni hleb nije jedino čemu se žudi: "U jednom trenutku izvršena je "blokada" paketa — seća se tih jezivih prolećnih dana 1942. godine Filip Marjanović —. U "sobi smrti" nastupila je prava glad, gde su ljudi, i pored visokog nivoa političke svesti, najčešće mislili o hrani, neprestano je sanjali... Međutim, mada sam kratko vreme bio s Carevcem, zapamtio sam njegov odgovor kada sam ga jednom upitao "Jesi li gladan?" On je ćutao dugo. Onda je polako rekao "Voleo bih da sad imam svoju violinu. Uveren sam da bi ste svi bili manje gladni, da biste bili snažniji i bodriji... "

IZ LOGORA U LOGOR

"Jednog dana — potresno priča Carevac dalje — došao je neki agent i zatražio da se jave oni koji žele da idu na rad u Nemačku. Izvestan broj se javio. Mi nismo. Ja i Velibor Gligorić i još neki. Oni koji su se javili bili su premešteni u drugu sobu, a mi ostadosmo u "četvorci"... Ubrzo su nas sve izveli iz sobe. Bila je neka gestapovska komisija koja je vršila ko zna kakvu reviziju. Posle su nas vratili natrag. Nekoliko dana kasnije, opet je bilo prozivanje. Rečeno je da svako ko bude prozvan uzme svoje stvari i izađe iz sobe. Tako se prozivalo i za streijanje. Čuo sam i svoje ime, uzeo stvari i lagano pošao..."

"Odveli su nas u sobu broj 13. Tu smo ostali dan ili dva, a onda su nas prebacili na staro sajmište, preko Save. Bio je 6. Maj. Tamo su obrazovali transport za Norvešku. Tu sam ostao pet dana... Bio sam smešten u nekom paviljonu na gornjem spratu. Vesti su bile strašne. Čini mi se da sam bio svedok poslednjem ubijanju Jevreja kod nas. Oni su stizali na sajmište i odmah upućivani u gasne komore. Trpali su ljude, u odaje iz kojih niko nije izlazio živ..."

Kad je prolećno sunce pripeklo, Car je pošao na novi put. U nove logore. Tamnice smrti. Ali i bastione izdržljivosti, prkosa i nepokornosti.

KAKO SPASTI PRSTE VIOLINISTI?

To putovanje u nova mučilišta dovodila su ponekad Cara u najteža iskušenja. Ne straha od gladi, ni kukavičluka ili neizvesnoti. Bio je to strah od sebe samog, od svoje umetnosti...

Jedno takvo iskušenje opisao je general potpukovnik Aleksandar Vojinović kada se kolona interniraca zaustavila kraj Beča u logoru Hajligen Krojc, krajem proleća 1942:

"Nikad nisam saznao ko je obavestio upravnika logora da se među nama nalazi i čuveni violinista Vlastimir Pavlović Carevac. Tek upravnik je zahtevao da Carevac — svira.

— Vi ste umetruk, virtuoz na violini? — upitao je upravnik.

— Nije tačno! — rekao je Carevac

— Želim da vas čujem, iako ne verujem u vašu umetnost.

— Ne umem dobro da sviram, ne mogu...

Upravnik je u jednoj ruci držao violinu u drugoj korbač.

— Prebiću vam prste, nikada više violinu nećete uzeti u ruke.

Uplašili smo se da Carevca ne pretuku, zalo smo U horu povikali:

— Sviraj, Care! Za nas sviraj...

Carevac je stajao utučen. Gledao je upravnika, pa nas. Ćutao je nekoliko trenutaka, a onda uzeo violinu u ruke..."

POSLEDNJI AKORDI ODSVIRANI U LOGORU KRAJ BEČA

"Počeli su da se okupljaju logoraši i stražari — piše dalje general Aleksandar Vojinović. — Svaki sa svoje strane. Carevac je najpre naštimovao violinu, okrenuo leđa stražarima i poklonio nam se. I zasvirao — stare narodne pesme, koje su grlile srce i dušu. Sećao sam se domovine, drugova u Topličkom odredu, svega i suze su počele da mi se slivaju niz lice. Plašio sam se da drugovi ne primete da plačem, ali gotovo su svi plakali.

Carevac je završio tušem.

Spustio je glavu i ćutke saslušao aplauz nas zarobljenika i stražara. Gorke li sudbine, pomislio sam. Nemci ga pozdravljaju zbog umetnosti, a mi, osim toga i zato što nas je vratio, bar za nekoliko divnih trenutaka, divnih nezaboravnih — u domovinu.

Posle ćutanja, Carevac je naglo podigao glavu i s prezirom pružio violinu najbližem stražaru.

Onda se vratio nama.

Odatle iz Hajligen Krojca, išlo se u "fabrike smrti", u koncentracioni logor Dahau, gde je uništavanje ljudi podignuto na "industrijski" stepen: gasne komore, vivisekcije, sterilizacije, iznurivanje glađu, iscrpljujući rad, krematorijumi... Tu je u žicama, pred mitraljezima, pod gestapovskim korbačima Carevac brojao dana ne nadajući se više ničemu. Pa ipak...


VI

Njegovi drugovi iz Dahaua pamte da su ga često viđali, dok je ležao na tvrdoj logoraškoj postelji kako nemirno pokreće prste leve ruke kao da drži violinu i dodiruje njene strune. Kao da tu, gde je smrt carovala, izvlači u magnovenju melodije iz Pomoravlja. Stiga. Braničeva... Prsti su mu ono čime je stvarao svoju umetnost. Njih treba sačuvati da ne popuste, svejedno dokle će se živeti.

NE POKAZATI NIKAD DA SI SLAB

Živeti — znači boriti se. I zato je on, Car, ovde u krugu smrti bio jedan od rukovodilaca partijske organizacije. Bodrio je drugove da istraju, da ne pokleknu, da nađu snage i izdrže glad i torturu... A on sam — jedva se kretao. Znao je da ga pluća opet muče, njegova krhka pluća koje je još davno pre rata počela da nagriza tuberkuloza...

Poslednjih dana nacizma prebačen je u četu za spaljivanje, gde je od jutra do mraka gurao kolica znajući da će poslednji biti i on, u takvim istim kolicima, na putovanju u nebo. Kad je sasvim iznemogao, oni malo snažniji od njega, nosili su ga na rukama na posao. Nije smeo da ostane u baraci. To je značilo smrt. Samo jednom je ostao. Iscrpljen, u nesvesti. Tad su topovi gruvali već pred logoraškim žicama i čula se grmljavina tenkova. On nije čuo ništa. Ni da je stigla sloboda...

KAKO SE SPASTI — HRANE?

Rat je završen. Ali borba za žrvot nije prestala. Prvi dani u slobodi nosili su sobom novu opasnost. Ovog puta smrt je vrebala — od hleba. Carevac, iako bolestan, sav u škrofulama, iscrpljen i gladan kao i svi ostali, dobio je zadatak, kao partijski rukovodilac u logoru, da organizuje sve jugoslovenske internirce za povratak u domovinu. A to nije drugo značilo, već samo da — ostanu živi! Da se odbrane od hleba. Da izgladnele organizme ne unište naglom i obilnom hranom, koje je bilo dosta.

Kako se hraniti? Bilo je pitanje života ili smrti. Malo, samo malo dvopeka i komadić mesa. Carevac je išao od druga do druga i molio ih da malo jedu. Naređivao. A kad je bilo potrebno i — otimao. Na konzervama bi obeležio crtom dokle se može pojesti za doručak, dokle za ručak, za večeru. Oni koji ga nisu poslušali postali su poslednje žrtve Dahaua...

SLOBODA DOLAZI S VIOLINOM

Carevac, kao član pokreta "zbijenih Jugoslovena" bio je jedan od organizatora otpora pritiscima profašističkih i monarhističkih emisara iz bivših oficirskih zarobljeničkih logora. Tako je pod njegovim rukovodstvom ismejan jedan general bivše Jugoslavije, koji je pokušao da savetuje internirce da ostanu tu i ne vrate se u "komunističku otadžbinu". Doviknuli su mu: " Mi smo Titovi vojnici!" — i general je uz zvižduke — pobegao.

Nekoliko nedelja posle oslobođenja, u ruševinama neke kuće blizu logora, Carevac je našao ono o čemu je tri godine žudeo: violinu. Na žalost imala je samo jednu žicu. Pa ipak, on je mogao i na njoj da svira. Iste večeri čula se ponovo melodija, tiha, setna: "Vinogradi suze liju, tuga golema..." — I suze su tekle.

Kao onog jezivog proleća u logoru Hajligen Krojc. Ali, ovog puta suze radosnice. Tu violinu sačuvao je poznati gimnastičar i novinar Ivan Sedlaček. I doneo je u Beograd.

RADOSTAN SUSRET KRAJ RUŠEVINA KREMATORIJUMA

Nekoliko nedelja pred povratak u svoj rodni kraj Carevac je sreo jednog logorskog druga s Banjice. Dva internirca ponovo su se radosno zagrlila. Velibor Gligorić našao se tada u Nemačkoj da organizuje repatrijaciju ratnih zarobljenika i interiraca.

"Neposredno po završetku rata nađoh ga u Dahauu - zapisao je o tom ponovnom susretu s Carevcem. Dođoh iz Minhena, prateći člana naše vojne misije iz Pariza. Bio je od strane američkih vojnih vlasti oglašen karantin zbog tifusa, no mi dobismo dozvolu da u logor uđemo. Na kratko vreme pre toga oslobođenjem je zaustavljena fabrika smrti. Prisutna je pustoš smrti u logorskom krugu. Njime se kretao svet u senkama ljudskih života. U sećanje mi se upisaše vizije o tom svetu živih skeleta i onih sa očima ugašenim, kako u ponornoj rezignaciji sede ili leže kraj ljudskih leševa. Užasava viđenje nacističkog zločinačkog krematorijuma koji uli u nas grozu, jer smo znali da ie donedavno, zbog vršenih u njemu masovnih umorstava, izbacivao dim od užarenih ljudskih tela."

"Još su bili sveži tragovi i masovnog zverstva koji počiniše nacisti kada su na prilazu logoru uništili čitav transport ljudskih bića svirepom smrću. U tom stravičnom ambijentu zagrlio sam Carevca kao da sam ga pronašao na drugoj obali života i bio mi je opet vrlo drag njegov lik iz koga je zračila neporažena vera u život i čoveka".

Sa tom verom Carevac se vratio u Beograd, da preboli logorske rane, ponovo uzme svoju violinu, obnovi orkestar i više od dve decenije svira pred mikrofonom.

Samo jednom se razočarao. Ne u čoveka već u ljudsku pakost. Na jednom sastanku, neko je zlobno postavio Caru pitanje: "Pa, dobro, kako baš ti da preživiš dušegupke Dahaua?" Ništa mu nije odgovorio. Digao se i u grobnoj tišini, lagano napustio prostoriju.

MUZIKA JE ZA NJEGA BILA SVE, CEO ŽIVOT

Drhte strune violine, razleže se setan melos, srca su uzbuđena. To Carevac svira narodne melodije, oživljene snagom njegove interpretacije. One ostaju na gramofonskim pločama, magnetofonskim trakama, u dušama i srcima onih koji istinski vole narodni melos. Njegov prijatelj i drug više od tri i po decenije, kompozitor i dirigent Đorđe Karaklajić ovako ocenjuje Carevčevu umetnost:
"Carevac je dao obeležje čitavoj jednoj epohi narodnog melosa, jer je pored svojih dela za sobom ostavio dosta učenika, pevača, svirača, koji nastavljaju njegovo umetnčko shvatanje i interpretaciju narodnog melosa.. Carevac je kao seljače upio na izvoru autentične tonove narodnog melosa, koje je kao zreo umetnik sublimisao i vraćao narodu...

"Carevac je sve podredio violini. Bio je odličan pevač, ali je prestao rano da peva. Interpretirajući pesmu, on je svirajući pevao. Kroz tonove njegove violine mogla se takoreći razaznati svaka reč teksta... Carevac je duboko ponirao u svaku narodnu melodiju izvlačeći iz nje prvenstveno umetničke valere. Nije zloupotrebljavao tehniku, čemu su skloni mnogi interpretatori sa velikih tehničkim mogućnostima. Tehniku je podredio interpretaciji..."

"Kod njega je muzika bila u prvom planu... Prilikom sviranja narodnih igara, uvek je pred sobom imao igrača, jer je i sam bio odličan igrač. Često bi tumačeći orkestru prvo zaigrao kolo, pa ga onda zasvirao. I sam je komponovao dve igre, ali je u mnogim pesmama i igrama često uobličavao formu i određivao zakonomernost ukrasa melizmatike.."

Više od pet decenija Carevac je svirao.


VII

Pred mikrofonom Radio-Beograda svirao je od časa njegovog nastajanja ali nikad nije pevao. lako je imao lep glas, brzo ga se odrekao. Nikad nije dao ni jedan intervju preko radija. Samo jednom, kad se beležila tridesetogodišnjica Radio-Beograda marta 1959. kazao je nekoliko rečenica. Tehničari su blendovali "Žikino kolo" u majstorskoj interpretaciji starog Cara, a spiker je, očito uzbuđen, najavio:

"Ovu violinu poznajete. Svira Vlastimir Pavlović Carevac. Njegovi još uvek elastični prsti dodiruju zategnute strune, gudalo se penje i spušta a bezbroj tako prijatnih tonova ispunjavaju sve oko nas... Trideset godina je on tu, u našem studiju, pred mikrofonom... Pola veka posvetio je narodnoj muzici... Sada je prestao da svira, spustio je violinu, prilazi mikrofonu. Trideset godina slušali smo samo njegovu muziku, a sad evo govori nam on, Carevac lično."

JEDINE CAREVČEVE REČI IZGOVORENE PRED MIKROFONOM

Čuo sam potom sonorni glas, onaj uvek simpatičan naglasak donjeg Pomoravlja, Stiga i Braničeva:

"U leto 1929. godine pozvan sam iz Radio-Beograda da dođem i nastupim sa svojim orkestrom... u studiju, radi emisije... U to vreme svi članovi orkestra biti su muzičari-amateri, inače intelektualci... Evo nekoliko imena, takoreći celokupnog orkestra: dr Milutin Radivojević, lekar, sudija Čupić, koji je takođe pevao... zatim, arhitekta Siniša Savić, službenik PTT Milan Lukić, doktor Bata Živković, pa Boža Todorović, diplomirani pravnik... i drugi, jer smo se menjali, sem mene i dr Radivojevića... Svi smo bili mladi... I dobro smo svirali... Žao mi je što danas jedino mogu ja da oživim uspomene na te dane i doktor Bata Živković, potpukovnik JNA... Ostali su pokojnici... Tada mi ni na kraj pameti nije bilo da ću toliko dugo imati mogućnost da sviram u to jedno uvo, u mikrofon... Tada, kao i danas, najčešće smo svirali srpske narodne pesme i igre..."

Tehničar je ublendovao ponovo muziku Carevčeve violine. Spiker je nastavio:

"Jedna pesma iz tih dana. Jedna od onih mnogobrojnih koje su direktno izvođene pred "otvorenim" mikrofonom u malom studiju na vrhu zgrade Akademije nauke u Knez Mihajlovoj ulici, gde se nalazio prvi studio Radio-Beograda... Plava svetiljka je zatreptala. Upalila se crvena. Orkestar počinje da svira... "

"AL' ME NAMUČI SINOVAC"

Carevac se okrenu k meni. Nikad mu nisam video takvo lice. Čelo se orosilo kapijicama znoja...

— Al me namuči, sinovac... Šta mi je trebalo da pričam. Moje je da sviram...

I ode. A sve je trajalo samo minut i 55 sekundi. Zajedno sa svim cezurama.

Retko je govorio o sebi. Uvek i samo o — muzici. Najređe bi spomenuo vreme ratno. Tek pokatkad, kad se prsti umore od sviranja i kad čašica "ružice" probudi uspomene, pričao bi vise za sebe nego prijateljima kod "Zore".

"Bio sam određen za spaljivanje... Nisam imao snage da izdržim... Ja, predratni tuberkulozni bolesnik,  kopnio sam od gladi.. Ali nije me htelo. Od gladi i žeđi nije mi suđeno da umrem..."

Poslednjih godina neprestano je žuđeo za rodnim krajem u koji je sve ređe stizao da ode. Koliko puta bi se dogovorio sa nekim prijateljem: "Da skoknemo, koliko na obdanicu..."  I obično nisu mogli da "skoknu"...

Za njega se znalo: nikada nije svirao zbog para, nije se pogađao za honorar. Raznorazni muzički "menadžeri" pozivajući ga na koncerte obično su mu davali pet puta manji honorar od onog koji bi dobijala neka trenutno važeća "zvezdica" narodne muzike. To ga nije bolelo. Njegova muzika ne može da se plati. Bio je svestan toga. A još više da zbog hiljadu-dve neće biti siromašniji... Bunili su se oni drugi, koji su u tim postupcima videli duboku nepravdu. Car se nije bunio. Dostojanstvo mu nije dozvoljavalo...

VEST KOJA JE IZNENADILA SVET I OŽALOSTILA

Iznenada, kad se niko nije nadao, prostrujala je jednog zimskog popodneva vest: umro je... Prvi je saopštio spiker Radio-Beograda. Uveče na televiziji poslednji put se pojavio njegov lik. Sutradan su sve novine u zemlji zabeležile: Umro je Carevac.

"Mada je imao preko 50 godina radnog staža, nije otišao u penziju — pisala je "Borba". — Samo je smrt iznenadna i okrutna mogla da ga odvoji od violine i studija Radio-Beograda. Jer još juče, Carevac je bio u studiju VII, stajao ispred orkestra i energično mahao gudalom. Prva violina naše narodne muzike prestala je zauvek. Ostale su samo trake u diskoteci Radio-Beograda da podsećaju na Carevca, na toplinu njegovog tona, na majstorsko izvođenje... "

"Posle kraće bolesti — pisala je "Politika" — juče u 13.40 časova preminuo je u Dijagnostičkom centru u Beogradu Vlastimir Pavlović Carevac, istaknuti interpretator narodnog melosa, šef Narodnog orkestra Padiotelevizije Beograd. Odmah posle rata, juna 1945. kao težak bolesnik došao je u Beograd i po povratku stavio se na raspolaganje Radio-Beogradu. Otada pa do svoje smrti vodio je Narodni orkestar... Kao veliki poznavalac i izvođač narodnog melosa, on nije bio samo šef orkestra već i pedagog — učitelj mnogih pevača i svirača..."

NIJE NAPUNIO NI SEDAMDESET GODINA

"Sedamdeseti rođendan nije dočekao — beleži dalje "Politika Ekspres" — Njegova violina je zaćutala. A svirala je svuda: na televiziji, radiju, koncertnim podijumima i u malim kafanama periferije" — Koji kraj najviše volite? —
pitali su ga.

"Čuburu!"

Zašto?

"Čini mi se da nikad nisam padao u takav sevdah kao u malim čađavim kafanama ovog kraja, koliko puta sam dočekao zoru u "Kikevcu" i "Sokolcu" svirajući ozarenim licima zidara, dimničara, kočijaša, bifeđija. Kad umrem recite — "Carevac je odsvirao". Samo to. Ne volim govore i nekrologe."

"Umro je, govori se, poslednji pravi beogradski boem koji nije mnogo mario za udobni život — pisala je "Politika". Svirajući, on je, kažu, sagoreo. Govori se da ga niko nikad nije video u zimskom kaputu ni po najljućem mrazu. A bio je diplomirani pravnik i mogao je da je hteo raditi stotinu poslova u kojima nema muzike. Sada kažemo: umro je onaj koji nas je jedino zabavljao svojom muzikom, bez odmora, bez prestanka. Jeste. Bio je veliki zabavljač, bez obzira na cenu koju je morao da plaća... On je bio obuzet svojim strunama. Njega je muzika iz naroda opsela. On je i nju zauzvrat proslavio..."

Pisalo je to u novinama posle 10. januara 1965. kada je u 13.40 prestalo da kuca srce Vlastimira Pavlovića Carevca.

NI MRTAV CAR NE NAPUŠTA PARIZ

Prvog proleća posle Carevčeve smrti pesnik Branko V. Radičević je, lutajući pariškim bulevarima, bučnim i u zoru, zapisao odjeke Carevčeve uspomene: "Jedne večeri na Monmartru sretoše se četiri slikara i Vlastimir Carevac. Ulica Lipik. Tri koraka od Pigala. Gde se dovikuju mesari i piljari. A vino toče, prodaju jeftino vino kao najveći dar zemlje. Četiri slikara, četiri čudesne avanture, i Carevac, već mrtav. Ali sav od violine. On ih čudesno začara Drinom — vodom, koju, srećom, Binički pretvori u marš, čarobnim štapićem.

Bilo je to nezaboravno veče. U svetu nadničenja Carevac je svirao. Nevidljiv. Ali tako stvaran. Sa kosom preko čela. Sa izvijenim gudalom. I rodina je nicala sa crnim oranicama, sa smeđim žitištima i zelenilom vrbaka. Ko da odoli divnoj nostalgiji? I kako zaboraviti početak i kraj..."

KO ČUVA USPOMENE?

l tako već godinama. Uspomene na Cara ne gasnu. Od Monmartra do Braničeva. Ali, kad neko potraži podatke o njemu, jedva ako će naći nekoliko redaka u publikaciji "Ko je ko" izdatoj još 1957. godine od strane Saveza novinara Jugoslavije. Tamo kratko stoji: "Pavlović Vlastimir – Carevac, interpretator narodne muzike, rođen 7. oktobra 1895. u Carevcu, srez Ramski. Srbin. Adresa: Beograd. Bulevar revolucije 126. tel. 43-294. Pravni fakultet završio u Beogradu. Za vreme rata u logoru na Banjici, u zatvoru u Beču i u koncentracionom logoru Dahau u Nemačkoj".

Njegovog imena nema u Jugoslovenskoj enciklopediji ni u Maloj enciklopediji Prosvete. Jedina ploča njegovih interpretacija izašla je devet godina posle smrti. Ni jedna muzička škola ne nosi njegovo ime.

Kao da je zaboravljen. Ali, Carevac se ne može zaboraviti...


Autor teksta: Saša Marković

Repertoar Vlastimira Pavlovića Carevca | CAREVČEVA LIRA | Zapisao i priredio Ivo Cenerić | Knjaževac | II izdanje, 1988
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #10 poslato: Februar 04, 2011, 04:52:48 pm »

**
nastavak

IV:

KOLA

Sva Carevčeva dela možemo nazvati muzičkim improvizacijama i velikim ostvarenjima na polju narodne muzike.

Na žalost, mnoga od njih su ostala samo u sećanju pojedinaca, jer nisu snimljena niti zapisana. Dugogodišnje zajedničko muziciranje omogućilo mi je da, uglavnom, po sećanju zapišem jedan deo njegovih nota i instrumentalnih dela. Veliki broj drugih, bezimenih melodija, ostao je nezabeležen. Kola sam zapisivao onako kako ih je Carevac izvodio, samo moram da napomenem da, zbog samo njemu svojstvenog tehničkog izvođenja, dosta toga i nije moglo da se zapiše.

Dobar deo igara njegova su tvorevina. Na primer "Čartama", "Vranjanka", "Žikino kolo" i mnoga druga dela, Carevac je dao u izvornom obliku — naravno, po njegovom shvatanju i osećanju narodne muzike. Narodna kola služila su mu samo kao tema za stvaranje novih dela.

Posedovao je izvanrednu tehniku ruku. Kako je to izgledalo, može nam pokazati primer iz kola "GAJDE"





Specifično, i samo njemu svojstveno, izvođenje ove jednostavne melodije bilo bi nemoguće zapisati za desnu ruku, jer tehnički nije svirano ni po jednoj do tada poznatoj metodi. U ovom kolu je, na violini, dočaravao specifičnu boju gajdi i način sviranja na njima.

Virtuozna tehnika leve ruke, koju je takođe usavršio, bila je očevidna pri sviranju kola "Čarlama", "Pašona", "Žikino kolo".

Na kraju recimo i to da kola iz njegovog repertoara nisu imala imena. On ih je intonativno klasirao i tako izvodio. Na primer: kola u g, a, h molu ili C, D, E duru itd.

Carevac je pored mnogih muzički oformljenih i dograđivanih kola, imao i svoja kola koja je sam komponovao. Jedno od tih je i ovo kolo[1].

Njegova komponovana kola nisu imala nikakve nazive - orkestar ih je svrstao pod nazivima "Carevac br. 1" i "Carevac br: 2" itd.





Carevac je u đačkim danima zbog sviranja ovoga kola i remećenja mira bio pritvoren šest sati. Kasnije su članovi njegovog orkestra ovom kolu dali naziv "6 sati zatvora".


____________

[1] 1. Kolo CAREVAC br. 1
     str. 143.


Repertoar Vlastimira Pavlovića Carevca | CAREVČEVA LIRA | Zapisao i priredio Ivo Cenerić | Knjaževac | II izdanje, 1988
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #11 poslato: Februar 04, 2011, 04:53:08 pm »

**

MOJ TRINAESTOGODIŠNJI RAD SA CAREVCEM


Odmah poste rata radio-stanice proširuju muzičke programe. Kako je u programu Radio - Beograda pored Simfonijskog radio-orkestra vodeću ulogu imao i Narodni orkestar, a zabavna muzika se tada nije emitovala, od početka se osećala potreba za izvođačima narodne muzike. Zato je dolazak Vlastimira Pavlovića Carevca na čelo Narodnog orkestra 1945. godine doneo veliko olakšanje. On je odmah počeo sa intenzivnim radom da što pre stvori novu generaciju interpretatora narodne muzike. Recimo i to da je Carevac u to vreme bio prvi i jedini pedagog koji je pevače podučavao veštini narodnog pevanja.

Kako su u to vreme sve emisije izvođene "uživo", pripreme pred emisiju bile su obimne. U stvari, ti trenuci sa Carevcem bili su škola muzike, jer je on, samo njemu svojstvenim načinom podučavanja, sve to pretvarao u predavanje o narodnoj muzici. Samo takva ličnost, kakva je on bio, mogla je da insistira na nečemu, a da svi pevači i muzičari bez pogovora slušaju i rade onako kako im on objašnjava.




Članovi ansambla i uprave Narodnog orkestra Radio-Beograda,
snimljeni na jednom od svojih prvih posleratnih gostovanja u Sofiji, 4. decembra 1945.





Na slici, sleva, prema datim siluetama:


1. Ratomir Filipović, 2. Zika Balić, 3. Milan Jovanović, 4. Voja Trifunović, 5. Dragić Obrenović, 6. Ivo Cenerić (priređivač ovog albuma), 7. Radmilo Zdravković, 8. Persida Orlić, 9. Miodrag Vasiljević, 10. Mihailo Vukdragović, 11. Bogdan Butaš, 12. Kosta Kokoš, 13. Pavle Popaz, 14. Voja (?), 15. Rafajlo Blam, 16. Vlastimir Pavlović Carevac, 17. Radmilo (?), 18. Danica Obrenić, 19. Zorka Bulaš, 20. Rajko Rančić, 21. Budimka Jovanović i 22. Radoš Nikolić.

Od muzičara je izričito zahtevao poznavale teksta, da bi melodija bila odsvirana u potpunom skladu sa sadržajem.

Pevačima je stalno govorio da obrate pažnju na tri bitna elementa: pravilno disanje, dikciju i istinsko doživljavanje pesme. "Reči, sadržaj, to je ono što treba da vas vodi kroz pesmu, ne melodija!" stalno je ponavijao. Kao primer navodio je pesme veselog, borbenog, sentimentalnog ili žalosnog sadržaja i slikovitim primerima dočaravao kako ih  treba emotivno pevanjem izraziti.

Evo nekoliko primera iz njegovog pedagoškog rada kao i njegogovo gledište na narodno stvaralaštvo. Svi oni su dati onako kako je Carevac u svom radu prenosio pevačima i muzičarima.





"Ovaj orijentalni motiv koji su Turci doneli u vreme svog osvajanja", govorio je Carevac, "odomaćio se u našem melosu. Mnogi pevači kao i zapisivači narodnih melodija, koriste ovaj motiv ne razmišljajući da li se njime povređuje zavičajnost pesme."

Na primer u vojvođanskoj pesmi: "SJAJ MESEČE VEČERAS"


Završetak strofe po Carevcu




Orijentalni završetak





Pesme iz vranjskog kraja imaju svoje, vranjanske, ukrase.
Na primer u pesmi: "DA ZNAEŠ, MORI MOME".[/color]

Završetak strofe po Carevcu




Orijentalni završetak





Carevac je pesmu iz šumadijskog kraja, "AJD' D' IDEMO RADO", uzimao kao primer i na njoj pokazivao kako treba otpevati pesmu i istovremeno, sačuvati sve karakteristike šumadijskog sela u pesmi "AJD' D' IDEMO, RADO", u dijalektu naglasak je na "IDEMO". U drugom i petom taktu nalazi se karakterističan ukras toga kraja. Na kraju strofe takođe je karakterističan ukras završetka šumadijske melodije.





U pesmi "KUPI Ml BABO VOLOVE" u prvom taktu pomoću dve šesnaestine napravljen je uzlazni akcenat, pa je tako dobijena i pravilno akcenlirana reč "KUPI" (mi babo). U drugom taktu reč "BABO" može se odnositi i na žensko i na muško lice. Pomoću dve osmine načinjen je silazni akcenat, a time i pravilno akcentirana reč "BABO".

U prethodnim primerima prikazan je zapis melodija onako kako ih je Carevac interpretirao, bez obzira kako ih je melograf zabeležto. Postoje mnoge stare srpske pesme koje su se pevale a i danas se još uvek pevaju na "guslarski način". Cilj zapisivanja ovih melodija nije bio da se prikaže autentičnost melodije narodne pesme. Međutim, autentično zapisivanje interpretacije bio je cilj kojem je težio Carevac, posvećujući gotovo ceo svoj život izučavanju narodnih melodija, interpretaciju narodnih melodija je uobličavao po svom shvatanju i osećanju narodne muzike. Kad je svirao sav se predavao violini i muzici koju je izvodio.

Nije prihvatao one melografe koji su beležili samo kostur melodije, kao što je ovde slučaj sa narodnom pesmom
"OVCE ČUVA JOVAN I JOVANKA".





U donjem redu je zapis melodije po Carevčevoj interpretaciji.

Opravdavajući svoje gledište za ovakav način zapisivanja, Carevac se služio dosetkom: "To ti je kao kad pojedeš ribu, a kost od ribe ostane na tanjiru. Pitaš se: gde je meso?"

Za primer može da posluži i melodija "UZ'O DEDA SVOG UNUKA"





U donjem redu je zapis po Carevčevoj interpretaciji.

U jednom starom albumu naišao sam na zapis pesme: "RAVNO POLJE ŽAO MI JE NA TE", nepoznatog melografa.[/color]





U donjem redu je Carevčeva interpretacija.

Vuk Karadžić bi za ovaj primer sigurno rekao: "Rđav pevač i dobru pesmu rđavo peva!" Carevac bi rekao: "Dobar pevač i lošu pesmu dotera i ona bude dobra".

Melodije narodnih pesama uglavnom se pevaju kao strofične pesme. Međutim, često se kod pojedinih pesama počeci pojedinih strofa, zbog reči i dikcije moraju različito zapisivati. Tako je Carevac neretko navodio kao primer pesmu "ČAJ GORO, LANE MOJE" da bi ukazao na pravilno akcetovanje reči. U prvom taktu reč "GORO nema dugosilazni akcenat, dok u drugoj strofi u istom taktu moramo primetiti dugosilazni akcenat kod reči "SIĐEM", kao što je na primerima pokazano.

I strofa i II strofa:





Po Carevcu, melodiju treba prilagođavati, a ne tekst melodiji. Jer, stalnom upotrebom pogrešne dikcije, pevač se toliko navikne na to, da kasnije nije u stanju da pesmu pravilno otpeva. I za to je Carevac imao priču: "Mlada neiskusna domaćica spremala je svome mužu pasulj za ručak. Poznato je da pasulj lako zagori. Servirajući mu stalno zagoreo pasulj on se na to potpuno privikao. Jednoga dana pasulj ne zagori. Na to će muž: "Ženo, danas ti pasulj ne valja!"

Carevac je, učeći pevače, nastojao da njegov metod prihvate i članovi orkestra. Samo tako se mogla postići celovitost u nastojanju pravilne primene njegove interpretacije.

Navodim kao primer motiv vranjanske melodije, koji se često koristi za vranjanske folklorne igre, a na čiju su melodiju ispevani stihovi pesme "JOVANE, SINE". U prvom slučaju, kada bi koristio ovu melodiju kao igru, potezi gudala orkestarske pratnje bili su laki, živi, veseli i kratki (stakato). Ali kada je izvode pesmu "JOVANE, SINE", koja je tragična i bolna, poteze gudala preinačio bi u duge, teške i tužne (portato).





Slušajući dugi niz godina pesme u Carevčevoj interpretaciji, trudio sam se da ih u potpunosti prihvatim i da budem veran tumač Carevčevih nastojanja. Pri zapisivanju ovih pesama nastojao sam da one budu onakve kako ih je sam Carevac pevao učeći pevače.

Vlastimim Pavlović Carevac bio je veliki muzički talenat. Njegova briljantna tehnika sviranja na violini bila je plod rada jednog, gotovo samoukog, velikog umetnika. U svoja dela unosio je razbuktalu maštu, a gudalo je pričalo o životu. Ali, nikada nije bio zadovoljan. Umetnik u njemu težio je da stvori svoje životno delo, ali nije stigao.

Sada ostaje da učinimo sve da Carevac i njegova dela žive i dalje, jer je on to zaista i zaslužio.

Repertoar Vlastimira Pavlovića Carevca | CAREVČEVA LIRA | Zapisao i priredio Ivo Cenerić | Knjaževac | II izdanje, 1988
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #12 poslato: Februar 04, 2011, 04:53:33 pm »

**

S A D R Ž A J


— Predgovor
— "Svilen konac" — životopis Vlastimira Pavlovića Carevca


I   IZVORNE NARODNE PESME

01. Ah, moj doro
02. Anđeiija vodu lila
03. 'Ajde slušaj, slušaj, kaleš, bre, Anđo
04. 'Ajde, Kato, 'ajde zlalo
05. Anica ovce čuvala
06. Aj, nas trojica
07. 'Ajd' d' idemo, Rado
08. Blagujno dejče
09. Biljana platno beleše
10. Bolan leži mlad Stojan
11. Cvetala mi ruža na pendžeru
12. Čaj, goro, lane moje
13. Čuvah ovce tri godine
14. Dafina bolna legnala
15. Devojka pita slavića
16. Dobar večer Anka
17. Ej, šta ću nane
18. Gledaj me, draga
19. Gon' goveda, Maro moja
20. Gradinom cveće cvetalo
21. Hvalila se žuta dunja
22. Hvalila se lepe Mare majka
23. Ječam žela Gružanka devojka
24. Ječam žela Kosovka devojka
25. Ječam žnjela Tuzlanka djevojka
26. Je l' ti žao što se rastajemo
27. Jedren grade
28. Je si li se naspavala
29. Jovane, sine
30. Jovano, Jovanke
31. Kolika je duga zima bila
32. Kad ja pođoh na Bembašu
33. Knjigu piše Mula paša
34. Kolika je nojca
35. Kroz čaršiju prođe mlado Lenče
36. Lastavice, lasto
37. Magla padnala v dolina                                             .
38. Miljeno, cveće šareno
39. Mehanđi', mori
40. More, vrćaj konja
41. Moj čardaše
42. Mujo kuje konja po mjesecu
43. Oj, moravo, moje selo ravno
44. Ovce čuva Jovan i Jovana
45. Od kako je Banjaluka postala
46. Oj, Užice, mali Carigrade (46. - 47.)
48. Oj, revere, šestopere
49. Oi, Jelena, kćeri moja
50. Pod Kikindom
51. Pošeta Jana iz vinograda
52. Poljem se vija
53. Pod Tuzlom se zeleni meraja
54. Prela Mara zlato na vreteno
55. Ravni drume
56. Ravno polje, žao mi je na te
57. Razbolje se care Sulejmane
58. Rado, kćeri, Rado
59. Razbolela se mamina Grivna
60. Rumena mi ruža procvala
61. Sve 'tičice zapjevale
62. Simbil cveće
63. Sejdefu majka buđaše
64. Sadila moma lojze
65. Stanika mi bolna legnala
66. Što grad Smederevo
67. Što ti je, Stano, mori
68. Što to miče kroz šibljiče
69. Tekla voda na valove
70. Zaspala devojka
71. Tužno vetri gorom viju
72. Zašto, sike, zašto
73. Zlatibore, moj zeleni bore
74. Zašto mi se srdiš, libe
75. Zorule, pusto, ne svani


II   PESME POZNATIH PESNIKA I KOMPOZITORA

01. Ašik ostah na te oči
02. Ah, kad tebe ljubit ne smem
03. Bulbul pjeva okolo Mostara
04. Blia jednom ruža jedna
05. Čergo moja, čergice
06. Da su meni oči tvoje
07. Devojčica uranila
08. Đaurko mila
09. Đela, Fato
10. Đuvegije, gde ste, da ste
11. Emina
12. Gde si, dušo, gde si rano
13. Gondže ružo u zelenom sadu
14. Igrale se delije
15. I srušiše se lepi snovi moji
16. Jedno momče crna oka
17. Jesen stiže, dunjo moja
18. Kad hi znala, diiber Stano
19. Kad se setim, mila dušo
20. Kad sam sinoć ovde bila
21. Kroz ponoć nemu
22. Ko je srce u te dirno
23. Ko t' pokida sa grla đerdane
24. Lijepa Janja
25. Leptirići mali, šarenijeh krila
26. Leti, leti pjesmo moja mila                                         .
27. Moj jablane (nar. varijanta Celog dana)
28. Moj dilbere, dušo moja
29. Milov'o sam garave i plave
30. Na kraj sela čađava mehana
31. Nebo je tako vedro
32. Ne luduj, Lelo
33. Po gradini mesečina
34. Selo sunce, stiglo veče
35. Sećaš li se onog sata
36. Stiže premaleće
37. Studena me kiša šiba
38. Sunce jarko, jutrom kad se rodiš
39. Sunce žeže, zapara je ljuta
40. Sunce jarko, jutrom kad se rodiš
41. Sve dok je tvoga blagog oka
42. Stojanke
43. Šano, dušo
44. Šan dude, goro zelena
45. Što se bore misli moje
46. Tiho, noći, moje sunce spava
47. Ti plaviš zoro zlatna
48. Uđaralo u tamboru đače
49. Uz'o deda svog unuka
50. Uzmi mi srce moje
51. Zarudela šljiva ranka
52. Zračak viri kroz grančice


III  GRADSKE PESME

01. 'Ajde, Kato, 'ajde, zlato
02. A što ti je, mila kćeri
03. Bolujem ja, boluješ ti
04. Diko moja, slatka nevero
05. Donesi vina, krčmarice
06. Evo srcu mom radosti
07. Imam jednu želju
08. Ja te ljubim, djevo mila
09. Kad bi ove ruže male
10. Kradem ti se u večeri
11. Ljubila sam crno oko
12. Mara ima čarne oči
13. Maro, Maro, od bisera grano
14. Milkina kuća na kraju
15. Moja majka čilim tka
16. Na te mislim                                                           .
17. Na levoj strani kraj srca
18. Od kada mi frula ne zvoni
19. O, jesenske duge noći
20. Pred Senkinom kućom
21. Sve se kunem i preklinjem
22. Ruzmarine moj zeleni
23. Sagradiću šajku
24. Smoć mi dragi dolazi
25. Teško je ljubit tajno
26. Teško mi je zaboravit tebe
27. Tišina nema vlada svud
23. Ti bi hteo pesmom da ti kažem
29. Vehni, vehni, fijolica
30. Žalim te momče, što ljubiš mene
31. Crven fesić


IV  KOLA

01. Kolo CAREVAC br. 1
02. Kolo CAREVAC br. 2
03. Kolo "6 sati zatvora"
04. Kolo Žikino
05. Kolo Brkino
06. Kolo Acino
07. Kolo Lozanićevo
08. Kolo Kostino
09. Kolo Darino                                                             .
10. Kolo Cicvarićko kokonješte
11. Kolo Simfonijsko
12. Kolo Krivka
13. Kolo Trojanac
14. Kolo Resavka
15. Kolo Niševljanka
16. Kolo Galona
17. Kolo Pašona
18. Kolo Nova Gradištanka


V  ORKESTARSKI KOMADI I SPLETOVI

01. Poranile devojke
02. Lulela je Jana
03. Čuvam ovce tri godine
04. Marika na stol sedaše
05. Si zasakav belo Done
06. Ti plaviš zoro zlatna    
07. Sinoć mi dragi dolazi                                                 .
08. Oj, boga ti, siva tico
09. Nizamski rastanak
10. Svilen konac
11. Acino kolo
12. Pizzicato
13. Moj borje


VI  IVO CENERIĆ:

— Moj trinaestogodišnji rad sa Carevcem


Repertoar Vlastimira Pavlovića Carevca
CAREVČEVA LIRA
Zapisao i priredio IVO CENERIĆ
Knjaževac | II izdanje, 1988


__________________

Napomena
Želim se još jednom zahvaliti našem članu Skypi-u za priloženi materijal o Vlastimiru Pavloviću Carevcu. U protivnom, teško bi došli do ove knjige koja osim Carevčeve biografije sadrži i veliki broj notnih zapisa.
Skypi: "Kompletirao sam knjigu koja odslikava deo repertoara legendarnog Vlastimira Pavlovića Carevca koju je zapisao Ivo Cenarić."


Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #13 poslato: Februar 04, 2011, 04:53:56 pm »

**




VLASTIMIR PAVLOVIĆ CAREVAC — SVETIONIK SRPSKE NARODNE MUZIKE*

...Mali Vlastimir bio je golobrado momče koje je, u svom rodnom selu Carevac, neumorno šutiralo krpenjaču, ali i sanjalo o muzici. Violina ga je opsedala, iako nju niko nije svirao u njegovoj kući. Improvizovao je instrument od tuluzine i tako "muzicirao", dok mu otac nije ispunio želju i kupio jednu staru violinu.

A u opštini Veliko Gradište, kojoj pripada i selo Carevac, početkom dvadesetog veka svirali su mnogi ciganski orkestri. Muzicirali su na krštenjima, na slavama, nazavetinama, a posebno bi se istakli na svadbama, koje su znale da traju danima. Bila je to prilika za malog Vlastimira da sluša, da uči, da upija, da vežba satima kod kuće, a veliki uzor bio mu je orkestar Živka Banovića, zvanog Muja Ciganin, kome u tom kraju nije bilo premca. Muja je brzo zapazio Vlastu, počeo je da mu pokazuje neke bitne "grifove" na violini, Vlasta je bio fasciniran time, a to je bio početak velikog prijateljstva dva neobična čoveka, dva velika muzičara. Bilo je to prijateljstvo za čitav život.

U to vreme Vlastimir je bio već uspešan gimnazijalac, ali nije poštovao školsku disciplinu da se uveče drži kuće, već je, sa Ciganima, svirao po kafanama do duboko u noć. To nije promaklo direktoru požarevačke gimnazije pa je, kao primer drugim učenicima, isključio Vlastu iz gimnazije posle trećeg razreda. Zato je Vlastimir maturirao u Užicu.
 
Ali ni to nije odvojilo Vlastu od violine: on nastavlja da radi na svom usavršavanju, upisuje prava u Beogradu, jedno vreme studira na pariskoj Sorboni, živi svoj boemski život, uspešno diplomira, postaje advokatski pripravnik, učestvuje i u parnicama, ali — violina ostaje violina. Očigledno, biće to Vlastina ljubav za čitav život...
 
Godina je 1925, Vlasti je trideseta, prava sve više

potiskuje u drugi plan, svira po beogradskim kafanama, a vodi i orkestar kulturno-umetničkog društva. Beograd je svestan da u svojim redovima ima vanserijskog muzičara, koji je već izgradio svoju harizmu i koga sve češće zovu Carem, ne spominjući mu ni ime ni prezime. Car se, očigledno, sprema za svoj veliki životni iskorak, a u Beogradu se privode kraju pripreme za otvaranje prve radio-stanice u Srbiji. I uskoro će etrom Beograda zabrujati:
 
"HALO, HALO, OVDE RADIO BEOGRAD!"
 
Ove istorij ske reči spikera začule su se iz "čarobne kutije" marta 1929. godine, a spiker je nastavio: "Slušate nas na talasnoj dužini 455 metara. Molimo sve koji nas čuju da nas obaveste o načinu prijema, jačini glasa i modulaciji". Među slušaocima nastalo je veliko uzbuđenje, a Srbija je ušla u eru elektronskih medija ...
 
Iste godine, direkcija Radija poziva Vlastimira Pavlovića da osnuje svoj orkestar na radiju. Carevac prihvata izazov, svestan velike šanse koja mu se pruža, ali i svestan velikog poverenja koje mu ukazuje tek formirani Radio Beograd. Jer, ako zovu Carevca za šefa prvog Narodnog radio-orkestra, onda to znači da je Carevac najbolji.
 
I Vlastimir Pavlović, pun radne energije i želje za dokazivanjem, ali i za sređivanjem stanja u srpskoj narodnoj muzici — daje se na posao. A imao je tada samo 34 godine. Carevac sastavlja orkestar isključivo od gudačkih instrumenata, a u orkestru mu sviraju dr Milutin Radivojević, sudija Čupić, arhitekta Siniša Savić, službenik pošte Mika Lukić, zatim Dragić Obrenović, Žika Balić, Pavle Popaz, Mile Krstić, Jovan Nermešan, Kosta Kokoš, Milutin Živković i drugi.
 
Carevcu nije bilo potrebno mnogo vremena da svoju razvojnu viziju učini opšteprihvatljivom. To je podrazumevalo dalje okupljanje muzičara i pevača oko razvoja Narodnog orkestra, čime se razvijala i neposrednija saradnja sa Carevcem.
 
U prvim radio-emisijama učestvuju tada popularni pevači Vuka Šeherović, Mile Janjić, Nata Pavlović, Vasil Hadžimanov, Vojislav Petrušević i desetine drugih, a emisije narodne muzike uživaju veliku popularnost, naročito "koktel programi" i direktni prenosi iz beogradskih kafana. Muzičke emisije, izvođene u studiju, imale su izrazite osobine kontakt programa, sa mogućnošću iskazivanja želja telefonom. To je podrazumevalo da i Narodni orkestar i pevači imaju širok repertoar, kojim su mogli da odgovaraju na želje slušalaca. Na žalost, to je vreme u kojem još ne postoje uređaji za zapisivanje zvuka, pa se sve emisije izvode uživo, o njima ne postoje tonski zapisi, već samo predanje — kako je ko svirao, kako je ko pevao ...
 
Veliki uzlet Narodnog orkestra Radio Beograda i pevača oko njega, kao i ozbiljno sređivanje srpske narodne muzike, prekida Drugi svetski rat, kada se Carevac više puta suočava sa smrću u logoru na Banjici i u koncentracionom logoru Dahau u Nemačkoj, odakle se vraća po oslobođenju, veoma narušenog zdravlja, ali i dalje oran za rad.

CAREVČEV ZLATNI PERIOD: 1945 — 1965.
 
Carevac je ponovo u Radio Beogradu, sastavlja orkestar i proširuje ga za neke instrumente, shvatajući narasle zahteve narodne muzike u Jugoslaviji, pogotovo posle Drugog svetskog rata. Carevac obogaćuje orkestarski violinski korpus — u ansambl ulaze Rade Jašarević, Branko Belobrk i Vlasta Jelić, violu sviraju Mile Krstić i Rafajlo Blam, na čelu je Kosta Kokoš, bas svira Milan Jovanović, a novi instrumenti su klarinet — Ivan Cenerić, Božidar Milošević, flauta — Milija Nikolić i harmonika — koju na smenu sviraju Milutin Živković, Nenad Mićović i Petar Sam.

Tako je veliki iarodii orkestar inoviran i modernizovan, a pojavljuju se i novi pevači — svi iz vokalnog studija Vlastimira Pavlovića. U prvom redu, tu je Danica Obrenić, potom Radmila Dimić, pa Anđelija Milić, Vule Jeftić, Ljubivoje Vidosavljević, Saveta Sudar, duet Radulović-Jovanović i mnogi drugi. Svi oni, kao i instrumentalisti, posebno frulaši — Sava Jeremić i Tihomir Paunović, izlaze "ispod ruke" Carevca, njihova interpretacija je autentična, kreativnost zavidna, a tehnička doteranost na nivou visokih Carevčevih zahteva.
 
Godine 1954. počinju i prva snimanja za zvučni arhiv Radio Beograda. Ostaće zabeleženo da je prvi snimak za Radio napravio frulaš Dobrivoje Todorović, izvodeći Staru parležanku kolo, uz Carevčev orkestar. Od tada, pa do kraja svog života, Carevac će sa svojim orkestrom i mnogim vokalnim i instrumentalnim solistima napraviti stotine i stotine trajnih snimaka, koji ostaju ugrađeni u temelje srpske narodne muzike.
 
U ovih, posleratnih, dvadeset godina, Car sa orkestrom neumorno muzicira, putujući uzduž i popreko po Jugoslaviji. Svuda ga dočekuju kao istinskog Cara srpske narodne muzike, njegov dolazak u Veliko Gradište, u Zaječar, u Pirot — pretvara se u svenarodnu svetkovinu, Carevac uživa na sceni, voditelj mu je Ljubivoje Vidosavljević, a Car se nikada nije štedeo oko biseva: svirao je koliko je narod želeo da sluša.
 
A potom bi se otišlo na večeru, u neki hotel ili u lokalni dom JNA. I tada bi se dogodilo "ono pravo", što je polako ušlo u legendu. Naime, Car ni posle dugog koncerta nije pokazivao znake premorenosti, već je uvek, pre večere, motivisao svoje ljude da i u kafani odsviraju bar jedan set pesama i kola, a pošto je narod znao za taj Carevčev običaj, planirana kafana već je bila puna kada bi orkestar stigao na večeru. A Carevac svira li svira, muzičari ga podsećaju da je vreme za večeru, on svira kadencu i kaže: "A sada — dosta! Zaslužili smo večeru!" Orkestar bi dobio veliki aplauz, Carevac bi se slikao sa svakim ko je to poželeo, a na sve strane delio je autograme.
 
Bio je istinski čovek iz naroda, voleo je ljude, voleo je da se sa njima druži, a najviše ga je radovalo kada vidi da svojom muzikom oplemenjuje ljude... A tu divnu komunikaciju preko muzike, u ovo današnje vreme, nastavlja Branko Belobrk, dugogodišnja druga violina Carevčevog orkestra. Sa svojom violinom, i sa svojim muzičarima, Branko Belobrk stavlja tačku na svečanu završnicu svakog festivala "Carevčevi dani" u Velikom Gradištu, svirajući u kafani, poput Cara, za laureate takmičenja, ali i za sve prijatelje i ljude dobre volje.

CAREVČEV STIL

... Branko Belobrk, dugogodišnja druga violina u orkestru Vlastimira Pavlovića, o Carevčevom stilu kaže i ovo:
 
"Nema mnogo podataka o vremenu pre 1929. godine, od kada se računa "era" Vlastimira Pavlovića. Pouzdano se zna da su šabački Cicvarići imali svoj orkestar i bili vrlo popularni, a da je harmonikaš Bora Janjić, koji je i pevao, sluđivao publiku, naročito pripadnice nežnijeg pola. Velika pevačka zvezda tog vremena bila je i Sofka Nikolić, supruga violiniste Paje Nikolića, a pevačkim nebom vladala je i Vuka Šeherović. Čuvena kompozicija tog vremena bila je "Cicvarića kokonješte", koju je i Car prihvatio i obradio na svoj način.
 
Tokovi naše narodne muzike do 1929. godine bili su stihijski, sviralo se otprilike, nisu postoj ali nikakvi standardi — ni za melodiju, ni za harmoniju, ni za tekst, a improvizovao je kako je ko stigao, rušeći i ono malo strukture narodne muzike.
 
A onda se pojavio Carevac, veliki reformator narodne muzike, čovek koji zavodi red, narodnoj muzici daje novi tok, novi pravac, on je ličnost koja postavlja melodijske, harmonske i tekstualne okvire, čovek koji pročišćava našu narodnu muziku i koji uklanja "kukolj iz žita". Car je izvođenje i interpretaciju naše narodne muzike podigao na, do tada, neviđeni nivo i izjednačio je sa ostalim žanrovima u evropskom muzičkom miljeu.
 
Car je bio poznat po tome što nije dozvoljavao mnogo harmonskih promena u pesmama. Govorio je da "naša muzika počiva na dvojnicama, na to mi dodajemo još dva glasa i tako nastaje harmonska osnova za pesmu". Takav Carevčev stav, u osnovi veoma ispravan, izluđivao je kafanske muzičare, čiji je princip bio — jedan ton, jedna harmonij a. Na šta je to ličilo?!
 
Provodio sam sate i sate uz Carevca, na njegovim „časovima", odnosno u radu sa narodnim pevačima. Sećam se situacije gde pevač nikako nije mogao da shvati romantični naboj pesme na kojoj je radio. Onda je Car upotrebio spasonosnu formulu: "to ti je pejsažna pesma". A radilo se o pesmi "Oj, Moravo". I pevaču je najzad bilo jasno."
 
Dimitrije-Dikan Panić, dugogodišnji muzički urednik izdavačke kuće "Nota" iz Knjaževca, bio je i urednik prvog albuma notnih zapisa Carevčeve umetnosti, koji je, pod nazivom "Carevčeva lira", priredio Carevčev klarinetista Ivo Cenerić. Evo šta o Carevcu kaže i gospodin Panić:
 
"Hiljade i hiljade sati proveo sam pred radio-aparatom, snimajući na magnetofonske trake i kasete narodnu muziku. Muka me je naterala na to itako sam prekraćivao vreme, jer sam bio vezan za kuću. Jednom sam na talasnla Radio Beograda "uhvatio" snimak stare pesme "Ti plaviš, zoro zlatna". Svirala su četiri gudača, zvučalo je kao Mocartov gudački kvartet, a kultura muziciranja bila je fascinantna. Kada je u odjavi rečeno da je "svirao orkestar Vlastimira Pavlovića Carevca", bio sam zapanjen. Pa, nešto tako nikada se nije čulo u našoj narodnoj muzici: ta lepota tona, taj potez gudača, taj odmereni vibrato, ta bogata dinamika, taj unutarnji muzički pokret (agogika), a svirali su čak tri strofe (bez pevanja, naravno), ali je zvučalo kao da slušamo muzički oživljene stihove. Samo je Car umeo da kreira takvu umetnost!"
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #14 poslato: Februar 04, 2011, 04:54:14 pm »

**
nastavak

A POSLE CARA...
 
Tog 10. januara 1965. godine čitava nacija doživela je šok: Vlastimir Pavlović nepovratno odlazi u legendu! U muzičkoj redakciji Radija — zbunjenost, u orkestru — konfuzija. Danima se ne radi ništa, ljudi traže izlaz iz neočekivane situacije, ali zameniti Cara — pa to spada u odrednicu ukrštenih reči! Ipak, Muzička redakcija postavlja Radeta Jašarevića za privremenog šefa orkestra, njemu pomaže Branko Belobrk, a posle Radetove pogibije, orkestar preuzima klarinetista Boki Milošević. Zvuk Narodnog orkestra bitno se menja, repertoar takođe, pa Branko Belobrk napušta staru družinu i osniva sopstveni Narodni orkestar. Osamdesetih godina prošlog veka Boki Milošević napušta lidersku poziciju, pa na njegovo mesto dolazi solista na harmonici Ljubiša Pavković, koji na toj poziciji ostaje čitavih 30 godina. Već samom činjenicom da jedan solista na harmonici vodi veliki narodni orkestar RTS-a, stavlja harmoniku u prvi plan (ponekad i dve), a ta kombinacija preslikava se i na mnoge narodne orkestre u našim kulturno-umetničkim društvima.
 
Polako usahnjuje autentični zvuk tipičnog Carevčevog narodnog orkestra, pa su pravi poznavaoci narodne muzike srećni kada, tu i tamo, evidentiraju pokušaje da se narodna muzika vrati u "kolosek" Carevčevog zvuka: violinista koji stoji pred orkestrom i vodi svoje muzičare putevima klasične srpske narodne muzike...
 
ŠTA BI CAREVAC DANAS REKAO...
 
Da je Car danas sa nama, našao bi se u čudu kada bi video narodne orkestre sa četiri harmonike, sa dva sintisajzera, sa bubnjevima i električnim kontrabasom! Sigurno bi imao i primedbe na aranžmane, jer čak i u orkestrima sa brojnim gudačima, dominiraju harmonike, koje se stalno, uz vokalnog solistu, "šunjaju" po melodijskoj liniji, bezuspešno pokušavajući da, sinhrono sa pevačem, "pogode" melizam koji će on primeniti. Što se pevača tiče, Car bi kategorično bio protiv "jodlovanja" u interpretaciji i protiv neverovatnih kadenci u srpskoj narodnoj muzici(?), koje ponekad traju i po 15 sekundi! Pao bi mu mrak na oči od pogrešne akcentuacije reči (pevala, susrela, radila, patila — akcenat na pretposlednjem slogu!), ali bi se zgrozio i zbog pogrešne melodijske linije u pesmama koje predstavljaju istinsku baštinu srpske narodne muzike.
 
Car bi imao i velike primedbe na tursko-grčke primese u našim pesmama, a posebno na pesme koje su, u potpunosti, turski narodni melos sa našim tekstom! Car bi cenio novokomponovane pesme na temeljima srpskog etnosa, kao što je, i u svoje vreme, cenio uspešne pesme Miodraga Todorovića Krnjevca, Radojke Živković, Milije Spasojevića, što takođe spada u pesme koje su novokomponovane. Car bi, verovatno, bio šokiran mega-koncertima pred 100.000 ljudi, na kojima se svira neka varijanta veoma daleke narodne muzike, gde je teško povući granicu između "narodne" i "zabavne" muzike. Naročito bi ga šokirala dužina koncerta od četiri sata, jer je Car često govorio: "Što ne možeš da kažeš na koncertu za dva sata — nemoj ni da kažeš!"

Caru bi se svidela produkcija nosača zvuka, kroz koju se, obično u trostrukom disku, predstavlja umetnost nekog korifeja narodne muzike. Dopao bi mu se podatak da je njegov trostruki CD objavljen još pre deset godina, ne bi mu se dopao podatak da imamo malo notnih izdanja narodne muzike, kao i činjenica da još uvek nemamo Enciklopediju narodne muzike u Srbije, ali bi se Car osećao veoma počastvovanim u kontaktu da informacijom da je u godini 2011, tačno 46 godina posle njegovog odlaska u legendu, najzad izašla njegova monografija "Od zlata gudalo".
 
MONOGRAFIJA I STRUČNI RADOVI O CAREVCU
 
Zanimljivo je da je jedna tako neobična ličnost, kao što je bio Carevac, bila premali izazov za sve one koji su se bavili istraživanjem naše etnomuzikologije i pisanjem stručnih radova sa tom tematikom. Poznato je da je, na Odseku za etnomuzikologiju Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, student Dimitrije Dimitrijević diplomirao sa radom o Vlastimiru Pavloviću Carevcu. Svojevremeno je muzička izdavačka kuća "Nota" iz Knjaževca izdala "Carevčevu liru", sa oko 180 notnih zapisa Carevčeve umetnosti i sa kratkom biografijom iz pera novinara Saše Markovića. Ova knjiga pojavila se 1981. godine, do 1991. godine doživela je tri izdanja, a onda je zastala. Kao da je nešto iščekivala...
 
To "nešto" dogodilo se 2005. godine, kada je na Umetničkom savetu festivala "Carevčevi dani" pokrenuta ideja o radu na pripremi monografije Vlastimira Pavlovića Carevca. Projekat su pokrenuli prof. Nikola Rackov, predsednik Umetničkog saveta festivala "Carevčevi dani", i Branko Belobrk, dugogodišnja Carevčeva "desnaruka". Uz mnogo teškoća, problema i opstrukcija, rad na ovom kapitalnom projektu potrajao je punih šest godina. Ministarstvo kulture nije imalo sluha za ovaj poduhvat, ali je zato Zavod za udžbenike Beograd reagovao "na prvu loptu", stao uz projekat i knjiga je, u veoma reprezentativnom obliku, promovisana na Sajmu knjiga u Beogradu 2011. godine. Potom je, 10. januara 2012. godine — na godišnjicu Carevčeve smrti, velika promocija urađena u Velikom Gradištu, u prisustvu ministra kulture Predraga Markovića.
 
Monografija "Od zlata gudalo" ima oko 400 strana, velikog formata, u tvrdom povezu, sa 334 notnih primera Carevčeve umetnosti, sa kratkom biografijom Cara (preuzeto iz "Carevčeve lire"), ali i sa pogledom na Cara 14 uglednih ličnosti naše kulture. Monografija sadrži i pregled svih do sada održanih festivala "Carevčevi dani", sa listom učesnika i popisom laureata, a posebno poglavlje knjige predstavlja analiza klarinetiste Ive Cenerića — kako je radio Car, kako je modelirao svoje pevače i kako je definisao svoju muziku. Redakcija Carevčeve monografije posebno je ponosna na poglavlje koje se odnosi na zvučni arhiv Radio Beograda i na popis svih snimaka Carevčevog orkestra, koji su ostali posle odlaska majstora u legendu.
 
DISKOGRAFIJA I ARHIVSKI SNIMCI CAREVCA
 
Iako je Carevac, u svojim poslednjim godinama života, delovao u vreme intenzivne produkcije gramofonskih ploča, njega ima samo na dve: jednu, malu singl-ploču, pokrenuo je 1962. godine solista na harmonici Mile Urošević, koji je Carevca pozvao da mu bude solista u kompoziciji "Marš na Drinu". Snimak je bio veoma uspešan, ploča je išla "kao alva", a politički ideolozi su bili namrgođeni, jer se nisu slagali sa lansiranjem tako nacionalno obojene kompozicije kao što je "Marš na Drinu".
 
Druga ploča sa umetnošću Carevca i njegovog orkestra izašla je u produkciji PGP RTS, to je klasična LP ploča sa pesmama i kolima iz probranog repertoara Carevca, a snimci su urađeni u studijskim uslovima. A zvučni arhiv Radio Beograda? — E, to je dugo bila velika enigma. Na raznim skupovima, simpozijumima i okruglim stolovima manifestacija, improvizovalo se sa podacima — koliko ima snimaka Carevčevog orkestra u zvučnom arhivu Radio Beograda. Neki su koristili podatak od 300 minuta, neki 500, 600, a neki su govorili da "pošto je Mikan Obradović iskoristio 210 minuta za trostruki Carevčev disk, ostalo je još 300 neiskorišćenih minuta".
 
I onda je redakcija monografije, kada je s velikom mukom ušla u posed popisa svih snimaka Carevčevog orkestra, došla do neverovatnog, ali autentičnog, podatka da je za Carevcem ostalo blago od 883 tonska zapisa, u ukupnom trajanju od oko 2500 minuta! Ako od te brojke odbijemo 210 minuta, upotrebljenih za trostruki Carevčev CD, ostaje blizu 2300 minuta tonskog blaga narodne muzike, koja čeka da ugleda svetlo dana, da se pojavi na nekom serijalu CD i MP 3, i da Srbija zaista dobije svoju "Zvučnu enciklopediju" srpske narodne muzike.
 
Iz tog dragocenog popisa zvučnog arhiva RTS, saznajemo da je Carevac sarađivao i sa Dragoljubom Sinđelićem, Božidarom Vekićem, Milovanom Vukovićem, Savom Jeremićem, Nenadom Mićovićem, Branimirom Đokićem, Draganom Matićem, Nedeljkom Bilkićem, Miodragom Bogdanovićem, Zorkom Butaš, Ljubivojem Vidosavljevićem, Predragom Gojkovićem, Velinkom Grgurević, Radmilom Dimić, Zorom Drempetić, Safetom Isovićem, Živkom Đurić i mnogim drugim velikanima narodne muzike balkanskih prostora.
 
MUZIČKI FESTIVAL "CAREVČEVI DANI"

Od odlaska Vlastimira Pavlovića 1965. godine prošle su godine i decenije, a niko se nije setio velikog maestra, koji je istinski udario temelje srpskoj narodnoj muzici. Povremeno bi se, u najavi emisija na Radiju, spomenulo njegovo ime, i to je bilo sve. I zbog toga je posebno bilo dragoceno kada se, u Velikom Gradištu, okupila grupa istaknutih kulturnih radnika, a povodom 40 godina od smrti Carevca. Bili su tu prof. dr Dragoslav Dević, kompozitor Zoran Hristić, prof. FMU Nikola Rackov, mr Mirjana Drobac, etnomuzikolog u Radio Beogradu, i Žarko Živanović, upravnik lokalne biblioteke. Ova grupa je osmislila projekat muzičkog festivala "Carevčevi dani", a uz veliku podršku opštine Veliko Gradište.
  
"Carevčevih dana" 2002, god. Osnovna ideja festivala bila je stimulacija stvaranja novih violinista narodne muzike, a kroz istoimeno takmičenje. Festival je svoju "premijeru" imao u julu 1995. godine, potom uspešno vodi violinista Zoran Bahucki, dugogodišnji muzičar u velikom Narodnom orkestru RTS-a.
 
Ideja o Lanamu ne završava se samo na njegovom trodnevnom trajanju uoči finalne takmičarske večeri. Kreatori Lanama razmišljaju i o proširenju disciplina Lanama na glas, pa možda i na neki duvački instrument, karakterističan za našu narodnu muziku (frula, klarinet), a promišljaju i moguće sadejstvo Lanama sa Vokalnim studiom RTS-a, koji trenutno vodi Merima Njegomir. Sve ove ideje doživeće stručnu trijažu na sednicama Umetničkog saveta festivala, kao i na Okruglom stolu manifestacije, koji predstavlja svojevrsnu stručnu tribinu ove kulturne akcije.
  
POZICIONIRANJE CAREVCA I NJEGOVOG VELIKOG GRADIŠTA

Salcburg u Austriji poznat je po Mocartu, Bon u Nemačkoj po Betovenu, a Beč u Austriji — po Johanu Štrausu i Francu Šubertu. Tigradovi, zahvaljujući tako harizmatičnim ličnostima koje su tu živele, postali su epicentri kulturnog života Evrope i prepoznatljivi reperi na mapi sveta. Malena Srbija nema te velikane, ali ima dva rodonačelnika muzike: klasične — Stevana Stojanovića Mokranjca i narodne — Vlastimira Pavlovića Carevca. Neki treći rodonačelnik i ne postoji ...
 
Grad Negotin, koji posebno slavi Mokranjca, jer je selo Mokranje u toj opštini, decenijama ulaže napore da postane prepoznatljivo po velikom kompozitoru i u tome, uglavnom, ima uspeha. Festival "Mokranjčevi dani" već ima svoju harizmu i visok umetnički nivo, kada se festival završi, ostaje kvalitetan stručni časopis "Mokranjac", a mnoge manifestacije tokom godine protiču u znaku velikog meštanina. Naravno, to je daleko od Salcburga i Bona, ali je primereno našim uslovima.
 
U Velikom Gradištu daleko smo i od toga: festival "Carevčevi dani" održava se jednom godišnje, traje najduže tri dana, jedva sastavlja kraj sa krajem, a posle festivala — tajac, i tako do sledećeg jula. A tih festivala bilo je već 18...

ŠTA GRADIŠTE TREBA DA URADI DA BI IDEJA O CAREVCU, U TOM MILJEU, ŽIVELA 365 DANA U GODINI?[/b]

1. Sve akcije u kulturi, koje imaju umetnički nivo, treba da se odvijaju pod sloganom FESTIVAL CAREVAC, poput Dubrovačkih letnjih igara koje, kada prođe leto, prerastaju u FESTIVAL DUBROVNIK.
 
2. Grad mora trajno da živi u duhu Carevca: prigodni suveniri po tipiziranim prodavnicama i hotelima, Carevčeva monografija na svakom koraku, laureati festivala treba da gostuju na velikim priredbama narodne muzike širom Srbije, u gradu treba organizovati kvalitetne programe narodne muzike — da bi se održao kontinuitet sa festivalom.
 
3. Selo Carevac ne sme da ostane na samo jednoj večeri u okviru festivala, već treba, povremeno, da ima probrane programe narodne muzike, koj i će osvežiti sećanje meštana na velikog majstora.
 
4. Veliko Gradište treba da dobije kvalitetan spomen-prostor za velikog meštanina, koji će, jednog dana, prerasti i u lokalni muzej narodne muzike. Pored već postojećeg inventara u prostoriji jedne osnovne škole, koja sada služi kao Carevčeva spomen-soba, očekuje se i donacija Carevčevih rođaka, čime bi se obogatio inventar, možda čak i jednom od 5 violina Vlastimira Pavlovića.
 
5. Dobro je što je Gradište dobilo ulicu Carevca, i dobro je što je i Beograd to učinio. Nije dobro što Radio Beograd, matična Carevčeva ustanova punih 36 godina, još u vek nema obeležje da je tu veliki Car udario temelje srpskoj narodnoj muzici. Srećom, postoje planovi da se, 2012, u Kamernoj sali Radio Beograda, otkrije poprsje velikog umetnika, inače dar Udruženja estradnih umetnika Srbije.
 
6. Festival i čitava priča o Caru treba da dobije svoje mesto na Internetu, festival još uvek nema svoj sajt, a na YouTube-u nema primera Carevčeve umetnosti.
 
7. Rečju, kada se uđe u Veliko Gradište, odmah mora da se oseti dah Carevčeve umetnosti i da se shvati da se nalazimo u centru srpske narodne muzike, da smo došli u srpski Salcburg, Bon, Beč ...
 
8. Svi ovi zadaci pozicioniranja grada i Carevca u njemu treba da budu u domenu delovanja već osnovane "Fondacije Carevac", koja pri Opštini postoji već nekoliko godina, ali do sada nije učinila ni prvi korak. Jednostavno, aktiviranje svih postojećih resursa, ali i stvaranje novih, pomoći će toj sredini da snažnije krene u orbitu srpske narodne umetnosti.
 
UMESTO ZAKLJUČKA
 
"Ima ljudi koji skromno i mirno prođu kroz život, a ima i onih koji čitavu istoriju uzbude i pokrenu. Ima ljudi veselih, tužnih, srećnih i nesrećnih, i ko zna još kakvih. Međutim, postoji jedna malobrojna, reklo bi se retka grupa, koja svojim radom i delom obogaćuje ljudski rod i produžuje mu trajanje. To su neumorni tragači prirode. Tragači forme i estetike."
 
"Vlastimir Pavlović Carevac, violinista, šef orkestra, pedagog, nevidljive crteže svoje duše uneo je u našu svest. Opsela ga je narodna muzika, a on nju zauzvrat proslavio. Njegovo delo je zapisano u vremenu."
 
Nikola Rackov

* U tekstu su korišćeni materijali iz knjige OD ZLATA GUDALO — monografije Vlastimira Pavlovića Carevca, autora Nikole Rackova, Branka Belobrka i Ive Cenerića, izdanje Zavoda za udžbenike Beograd, 2011. godine.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #15 poslato: Februar 04, 2011, 04:54:36 pm »

*
DOPISNICA — SAVINAČKA KASINA


KAFANA NA ĆOŠKU MALAJNIČKE

Postoje neka mesta na kojima se prosto rečeno: neprijatno osećam! Možda bih to iznenadno stanje moga duha mogao jednostavnije opisati kao nekakvu nelagodnost izazvanu posebnom vrstom nepodnošljivog osećaja tuge. Raslo bi do granica najbližih bezrazložnoj i haotičnoj melanholiji. Kao da sam se baš tog trenutka promenio — preobratio; iz jednog običnog, čilog prolaznika u paranoičnu osobu koja se hvata za džep u potrazi za nitroglicerinom. Ne znam ni sam otkuda mi taj lek pade na pamet, jer nisam srčani bolesnik, ali, uvrežilo se valjda, pričaju: "treba odmah pod jezik staviti jednu pilulicu!" Jedan moj poznanik, pevač, imao je drugačiji tik. Kad bi ga, "to nešto" spopalo, znao je da nategne iz naročito oblikovane flašice, (nekada se mogla kupiti u svakoj trafici), neku gadno parfimisanu travaricu od koje bi ga — tvrdio je — svi ti grudni i ostali molijerovski bolovi odmah prestajali. Ne znam šta se sa njim desilo, ne viđam više ni tu rakiju. Samo, za razliku od njega, ja sam nesvesno izjednačavao tu moju neobjašnjivu vrstu sete, sa još neobjašnjivijim i bezrazložnijim strahom od prolaznosti!

Ovaj ćošak na fotografiji oduvek smo zvali: "na ćošku Malajničke". Zvaćemo ga tako još neko vreme, dok se ne naviknemo, jer nam promena u "Pekićevo" ni malo ne smeta — naprotiv, no nije o tome reč. Na ovom ćošetu desila se jedna od najvećih čuburskih tragedija. To je upravo jedno od onih mesta na kojima se ne osećam baš ponajbolje, a evo i zbog čega:
Nekada se ovde nalazila kuća i kafana Vlastimira Pavlovića, poznatog čuburskog advokata i violiniste. Odlazio bi kao Pavlović na sud pre podne, a onda je uveče, kao Carevac uzimao violinu i u svojoj kafani "Savinačka Kasina" svirao gostima sve do fajronta. Pripomagao mu je pesmom i kolega — advokat Mijat Mijatović, a harmonikom otac Miše Blama - Rafajlo! Svirali, nije se znalo da l' su bolji advokati il' muzičari. Vlastimiru cela porodica pomagala, žena — deca... kafana u prizemlju, deo za stanovanje na spratu, a u podrumu, naravno, burići sa vinom i rakijom, i to onom najboljom, kako dolikuje!

Sve je bilo idilično i lepo do 6. aprila 1941. godine. Doletele one nemačke "štuke" razbucale Beograd i "Savinačku Kasinu" skoro do temelja! Jedino ostala da vire iz podruma burad sa pićem — netaknuta. Pade, vele, bomba nekako sa strane, slistila sprat i kafanu, poubijala celu advokatovu porodicu, samo on, nekim pukim slučajem, ostao u životu.

Pričao mi je deda stric, da je svojim očima gledao kako je Pavlović - Carevac, ispred ovog borića i loze pored koje je nekada bila kapija kafane, tog tužnog jutra, između dva naleta bombardera, nudio u pocepanoj pidžami okupljenom narodu rakiju i vino besplatno, za dušu svoje žene i dece čija su tela još ležala tu, pod ruševinama! Naravno, ljudi u onoj muci prihvatili to — za dušu, plakali zajedno sa gazdom, saosećali, da mu lakše prođe onaj bol pod grudima, ona muka i seta! Naselila se ta ljudska tuga, valjda sa takvih mesta ona nikada ni ne odlazi, stalno je tu, čuči negde u parkićima, pod borovima il’ lozom, ispod klupe, sve dok postoji uspomena, i hvata ovakve kao što sam ja. No, na sreću, brzo i popusti, ostavi na miru, već me upoznala, kao i kuče kad zalaje po navici, pa kad prepozna, ono prestane i zavrti repom. I mene tuga zavolela.

Možda je sa ovog mesta trebalo da vam se javim u nekom jesenjem mesecu, ali vidi se i sada sasvim dobro. Loza sa Carevčeve kapije obmotala se o četinar, pa će na jesen, na zimzelenu zarudeti Vlastimirovo grožđe, kao spomen na tugu, da se ne zaboravi, a kako su počeli sve da nam ruše, neka ova dopisnica preduhitri leto, a mene će onaj bol verovatno prestati, bar jednoga dana kada se probudim, a ništa me ne zaboli! Možda ću pribeći i onom "lekiću" moga drugara, pokojnog pevača, od koga sam naučio i da pevam "Eminu"?


Miša D. Jovanović
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #16 poslato: Februar 04, 2011, 04:55:52 pm »

**

VLASTIMIR PAVLOVIĆ CAREVAC


     

Narodni orkestar Vlastimira Pavlovica Carevca


Svilen konac — jedna od najlepših srpskih instrumentalnih melodija. Prvo su je svirali Cicvarići i neke druge kapele, da bi konačnu verziju napisao Vlastimir Pavlović Carevac.
Narodni orkestar Vlastimira Pavlovića Carevca — Svilen konac iz 1959.


Pavle Stefanović (Paraćin,1925), pevač pesama iz Šumadije i Pomoravlja. Iza sebe je ostavio obiman repertoar u koji spada i pesma "Tužno vetri gorom viju" — njegova najomiljenija pesma.
Vinogradi suze liju, tugo golema... (Tužno vetri gorom viju) u izvođenju Pavla Stefanovića


Ivana Pandurović (Svilajnac) osim narodnih pesama peva još i stare gradske.
"Rado, kćeri Rado" je takođe jedna od najomiljenijih pesama Vlastimira Pavlovića Carevca (imena supruge i unuke su Radmila).

Rado, kćeri Rado snimak Ivane Pandurović, 25.06.1962. godine
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #17 poslato: Februar 04, 2011, 04:56:41 pm »

*

VLASTIMIR PAVLOVIĆ CAREVAC
  

Čuveni violinista, Vlastimir Pavlović Carevac, poslednju melodiju koju je odsvirao, bila je marš "Na Drinu"

Doček nove 1965. u Domu kulture na Novom Beogradu. Svira Carevac. Te noći, on poslednji put svira istoriju svoga naroda i svoju. Kakva sudbina: Carevac je ratnik iz Prvog svetskog rata. Kao đak - podnarednik, učestvuje u odbrani Beograda 1915. Snimio je gramofonske ploče i zaradio, pobedničku pesmu rata u kome je sam učestvovao. Proneo je zemljom i svetom, svirajući muziku Velikoga rata, marš opanka, svirale, šajkače i čanka... U stvari, Binički i Carevac, ratnici i violinisti, još jednom su se sreli, ratnici iste vojske. Sada u pesmi. U maršu "Na Drinu". Uskoro, Carevac je umro.

Sve do Drugog svetskog rata, kada bi umirali ratnici — solunci, na pogrebima, na poslednjim ispraćajima, duvački orkestri svirali su njihove pesme: "Tamo daleko", marš "Na Drinu", "Lađa se kreće francuska", "Hej, trubaču, s bujne Drine", "Solunsko kolo" i druge. Tako je i danas, često...

[Žarko Petrović]
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #18 poslato: Februar 04, 2011, 04:56:59 pm »

*
SPOMENIK BARDU NARODNE MUZIKE VLASTIMIRU PAVLOVIĆU CAREVCU OSKRNAVLJEN TRI PUTA


VIOLINA BEZ GUDALA SVIRA

Nikom u Velikom Gradištu nije jasno ko i zbog čega lomi gudalo na spomeniku poznatom umetniku

Može li violinista da svira bez gudala?

Može — reći će vam mr Milivoje Bogosavljević, vajar i autor spomenika otkrivenog 1995. godine čuvenom bardu narodne muzike Vlastimiru Pavloviću - Carevcu u gradskom parku u Velikom Gradištu.

Taj spomenik je već tri puta skrnavljen!

— Na Carevca je atakovano tri puta, ali njegova violina i njegov svilen konac nisu utihnuli. Prvi put mu je sa spomenika otkinut vrh gudala. Potom je zimus ceo spomenik okrečen disperzivnom belom bojom, da bi nedavno Carevac ostao i bez samog gudala koje mu je polomljeno. Sad ga uopšte nema. Mnogo vode proteći će Dunavom dok se ne otkrije kome i zašto smeta Carevčev spomenik u gradištanskom parku — veli vajar.

Da smo u Velikom Gradištu, gradu umetnika, kojim slučajem sagradili spomenik nekoj orijentalnoj pevačici ili novokomponovanom harmonikašu, mislim da bi bolje prošli, jer smo počeli da gubimo identitet, počeli smo da zaboravljamo naše duhovne vrednosti. Ko je kriv Carevcu što je negovao izvorni narodni srpski melos: možda posle svega što nas snađe više i nismo sigurni da smo Srbi. Ko zna.

Kivan je Bogosavljević s razlogom, jer je u rad na Carevčevom spomeniku uložio maksimum umetničkog napora (SO Veliko Gradište ni do danas mu nije isplatila polovinu dogovorenog honorara), noći i noći je provodio budan tražeći pravo rešenje za spomenik koji će na autentičan način trajno da ovekoveči velikog barda.

Carevac je, istina, u duši bio pravi komunista. Podigao je, zna se, 1941. i partizanski ustanak u svom rodnom selu Carevcu u dolini Peka po kome je i dobio prepoznatljiv nadimak. Možda je ta činjenica zasmetala nekome da mu ni mrtvom ne da mira lomeći njegovo gudalo na spomeniku?

Violinista je u zloglasni Dahau u kome je, posle dvogodišnjeg boravka u zatvoru na Banjici, tamnovao dve godine deportovan iz rodnog sela gde je početkom februara 1942. godine uhapšen u kući teče Milentija Rajčića. Uhapšen je u bridž pantalonama i kratkom gunju od kojih se kao i od svoje violine nije odvajao. Bio je dugogodišnji šef Narodnog orkestra Radio Beograda.

Neki kažu da je na tom mestu bio zahvaljujući komunističkoj prošlosti dok drugi misle da to nije istina i da je Vlastimir bio što se violine tiče, nenadmašan virtuoz nad virtuozima.

Žarko Živanović, publicista i jedan od prvih inicijatora podizanja spomenika Carevcu u Velikom Gradištu, priča za "Glas":

— Kad je gudalo prvi put polomljeno, našao sam ga slomljenog kraj spomenika i sačuvao. Zavarili smo ga misleći da ga niko više neće dirati. Na žalost, opet se dogodilo isto. Ne znam razlog, nisam pametan šta može da bude u pitanju. Sad je gudalo vandal odneo sa sobom. Možda je u pitanju i obična dečja igra, ko bi znao. Čovek koji je tad prolazio parkom rekao nam je da su se deca igrala oko spomenika. To nam ipak ništa ne dokazuje. Prijavili smo slučaj policiji, ali još ništa nisu otkrili. Sad svaki dan obilazim spomenik u nadi da će vajar Milivoje opet da mu namesti gudalo.

Carevac je voleo rodni kraj i sa starim društvom iz grada na Dunavu stalno se sretao kad je dolazio. U Velikom Gradištu je kao advokatski pripravnik radio u kancelariji advokata Čede Bajkića. Gradištanci pričaju da su košavi sa Dunava prkosili čudesni zvuci melodija "Vinogradi suze liju", "Svilen konac"...

Stari gradištanci su pričali i o Carevčevom ribarenju sa deda Tikom. Obavezno sa violinom. Pričalo se tada da se po zvucima Carevčeve violine znalo kakav je deda Tikin ulov. Ako su na obalu dopirali jecavi zvuci, ulov je loš. A kada bi na obalu doprli tonovi veselog kola, znalo se da je mreža puna. Iste večeri u nekoj od tadašnjih kafana deo ulovljene ribe bi se pripremio i uz belo vino i muziku društvo bi neretko do zore ostajalo.

Vlastimir Pavlović Carevac se u gradu na Dunavu najviše družio sa Živkom Banovićem zvanim "Muja" sa kojim je i počeo da svira violinu, Mikom Lozanićem, Branom Šusterom, Žikom Tutom , Milanom Hajdukom pa su čuveno "Žikino", "Lozanićevo", "Tutino kolo", posvećeni ovim gradištanskim boemima.

Bard jugoslovenske muzike čiji su virtuozni prsti legendarno "preli" čuveni "Svilen konac", u svom rodnom mestu nema spomen obeležje. Selo čije je ime čuveni violinista kao nadimak ponosito nosio, nije na žalost sačuvalo njegovu rodnu kuću, a na mestu gde je bila nema traga da se rodio 7. oktobra 1895. godine, u belo okrečenoj, u za to vreme dobrostojećoj kući na početku malog Siminog sokačeta. Sa vršnjacima, pričaju stari Carevčani, Vlastimir se jurio po obližnjoj Lipovači, a u proleće bi od vrbe pravio svirale. S jeseni od kukuruzovine pravio je škrgave violine.

Ljudi u ovom selu posebno su razočarani oštećenjima i čestim oskrnavljivanjem Carevčevog spomenika.

— Vlasta je voleo je da dođe u svoj Carevac - priča 75-godišnji Branislav Stević. — Do duboko u noć sedeo bi s s nama, a beskrajne priče o događajima iz detinjstva prekidala bi njegova violina i najčešće pesma "Vinogradi suze liju".

— Ko ga je poslednji video? — pitali smo ih.

— Tri dana pred njegovu smrt, na treći Božić, priča Carevčanin Vitomir Stokić, bio sam kod Carevca u Beogradu. Odneo sam mu pola jagnjeta šilježeta, po naređenju mog oca, Vlastinog velikog prijatelja. Car, kako smo ga mi, njegovi Carevčani zvali, upravo se vratio s mora, gde se i razboleo. Bio sam poslednji Carevčanin koji ga je video živog.



VIOLINA
Vlastimir Pavlović Carevac, nakon Prvog svetskog rata na takmičenju mladih talenata u Berlinu kao nagradu za prvo mesto dobio je violinu koju mu je uručio jedan od potomaka Johana Sebastijana Baha. Carevac je tu violinu poklonio svom učitelju i drugu violinisti Muji iz Velikog Gradišta.

BISTA I U RODNOM SELU
Na mestu gde je bila kuća Vlastimira Pavlovića Carevca sada živi familija Aćimović, daleki potomak Carevčeve sinovice Juce. Na inicijativu Božidara Miletića ovde planiraju da velikanu violine poteklom iz njihovog sela postave bistu. I to u centru sela, kraj česme, dvadesetak metara od mesta gde je bila kuća u kojoj se rodio Vlastimir Pavlović - Carevac! Strahuju jedino da i ovaj spomenik ne zadesi sudbina onog u parku u Velikom Gradištu koji nepoznati vandali neprestano iz samo njima poznatih razloga, oštećuju.

FESTIVAL "CAREVČEVA LIRA"
Braničevski kraj neguje uspomenu na svog velikana. Svakog leta od 1995. godine u Velikom Gradištu održava se festival "Carevčevi dani". Violinisti se takmiče u izvođenju pesme i kola iz repertoara V. P. Carevca. Čuveni violinista je stalna inspiracija mnogim stvaraocima ovog kraja, a dvadesetogodišnja studentkinja Solfina Jovanović je na osnovu starih fotografija i priča meštana, slikom u ulju ovekovečila nekadašnji Carevčev rodni dom. Slika se nalazi u seoskoj osnovnoj školi.
Pesnikinja Veroslava Džinčić svoju pesmu o poeti na violini završava stihovima: "Draži nam je 'Svilen konac' no i jedan zlatan novac!"


Dragan Stodić | 30.03.2002.  | Glas javnosti








SPOMENIK VLASTIMIRU PAVLOVIĆU CAREVCU

Autor fotografije nepoznat


Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #19 poslato: Jun 28, 2011, 05:02:28 pm »

*

CAREVČEVI DANI — SVETKOVINA STVARALAŠTVA


Teško je reći kada se rodila ideja o Carevčevim danima. Prvobitni povod bila je oronula rodna kuća koju je trebalo obnoviti i sačuvati za budući muzej. Susret sa Jašarevićem koji je obećao saradnju na ovom projektu bio je za početak od velikog značaja. Međutim, Jašarević je ubrzo tragično nastradao, a naredna snežna zima učinila je da, pod teretom snega i vremena, kuća bespovratno klone.

Ideja nije nestajala i potreba da se ona realizuje stalno je bila prisutna. Brzo je takva ideja verifikovana na organima ondašnjeg SIZ-a kulture. Prvi privrženici i potonji dugogodišnji njeni zagovornici bili su Vlada Urošević, Dafina Đorđević, Ljubiša Stojanović, Ljubimka Blažević, Mikče Stojadinović, Dragoslav Miladinović, Saša Marković i dr. Međutim, iako je izgledalo da postoje velika želja da se ova ideja ostvari, sredstva su ipak slabo pristizala i ova je inicijativa ostala za neka bolja vremena.

Godina 1995. proglašena je bila za godinu kulture, ta ista godina, u kojoj se navršavalo sto godina od rođenja Vlastimira Pavlovića Carevca, značila je prekretnicu u kulturnim događanjima Velikog Gradišta. U Jugoslaviji se u toj godini planiralo 120 festivala i bilo je hrabro verovati da se na takvom festivalskom nebu Carevčevi dani neće izgubiti i nestati zauvek. Zahvaljujući svestranom razumevanju novog opštinskog rukovodstva, Draganu Miliću i Slobodanu Steviću, kao i stručnoj pomoći Zorana Hristića, Slobodana-Bobe Atanackovića, Nikole Rackova i dr Dragoslava Devića, kojima se ubrzo pridružuju Milivoje Pavlović, direktor Radio Beograda i Vladan Savić, glavni muzički urednik, Festival "Carevčevi dani" 22. jula 1995. godine staje na svoje noge.

Uz svesrdnu i znalačku pomoć prof. Nikole Rackova i dr Dragoslava Devića, kao umetničkog direktora, i orkestar Ljubiše Pavkovića 22. jula 1995. godine Dragan Milić svečano je otvorio Prve Carevčeve dane. Uspešno je prebrođen ne mali problem obezbeđenja takmičara za ovaj nedovoljno poznat festival. Celo proleće je proteklo u slanju pisama, a zatim i u pojedinačnom traganju za violinistima. Tako je obezbeđeno 14 takmičara. Dragocena je bila pomoć muzičke redakcije Radio Beograda. Stigla su reportažna kola-Boba Atanacković, a sa ekipom su od dragocene pomoći bili Mira Drobac i Nada Zamfirović. Novoizgrađeni amfiteatar na Dunavu prvi put je bio prepun. Dok se čekala odluka žirija pevali su za gradištansku publiku Merima Njegomir, Staniša Stošić, Milan Babić i Jordan Nikolić.

Pretponoćni koncert u nedavno restauriranoj crkvi bio je u znaku pojenja Pavla Aksentijevića. Puna dva časa u ponoćnoj tišini gradištanske crkve Pavle Aksentijević je sa svojim pojcima glasovima dodirivao crkveni svod sa koga je, bar na trenutak, svet izgledao lepši i bolji.

Pobednik prvog Festivala bio je Novica Stojimirović iz Petrovca. Nagrede su poneli i učesnici Petrović Miloš iz Beograda, Pat Filip iz Beograda, kao i najmlađi učesnik Festivala Petrović Aleksandar iz Velikog Gradišta.

Drugi fesival "Carevčevi dani" održan je 13. i 14. jula 1996. godine. Prijavljeno je dvadeset takmičara. Članovi žirija bili su Nikola Rackov, profesor FMU, Vladimir Savić, glavni muzički urednik Radio Beograda, Mirjana Drobac, muzički urednik Radio Beograda, Dragomir Karamarković, muzičar i prosvetni radnik, Novica Stojimirović, stručni saradnik KPZ iz Petrovca na Mlavi. Orkesatar Branka Belobrka bio je za gradištansku publiku novi doživljaj.

U prepunoj sali Gimnazije u ponoćnim satima 13. jula 1996. "Muzika antika" je upotpunila lepotu festivalskog programa i pokazala još jednom da je izbor profesora Nikole Rackova bio pravi.

Pobednik ovog festivala bio je Radujković Aleksandar iz Gradiške, Republika Srpska. Nagraćeni učesnici festivala bili su i takmičari Kostić Dejan iz Piromana, Lazović Marko iz Kragujevca, Rajković Ilija, dobitnik nagrade KPZ i Marinković Ilija iz Beograda, kao najmlađi učesnik.

Treći festival je održan 17. i 18. jula 1997. godine. Bio je u znaku promocije trodelnog kompakt diska Carevčeve muzike. Milivoje Pavlović uložio je ogroman trud da tek objavljen disk čujemo ovom prilikom. O ovom poduhvatu trajnog čuvanja Carevčeve muzike govorili su dr Dragoslav Dević, Milivoje Pavlović i autor Mikan Obradović. Pobednik festivala je Aleksandar Ramić iz Kruševca. Nagrađeni su i takmičari Đorđević Aleksandar iz Beograda, Marinković Miloš iz Negotina. Spasić Jelena iz Leskovca dobitnik je specijalne nagrade Radio Beograda, Lazović Marko iz Kragujevca nagrađen je nagradom za estradni nastup, a Vasić Danilo iz Beograda je nagrađen kao najmlađi učesnik festivala.

Carevčevi dani 1998. godine, održani 17. i 18. jula, okupili su rekordan broj takmičara - dvadeset sedam. Pored ostalih tu je Aleksandra Pereul, akademac koja svira u simfonijskom orkestru TV Novi Sad, kao ie Aleksandra Đorđević, apsolvent FMU iz Beograda i dr...

U pretponoćnom programu nastupio je Miša Blam. Oduševljena publika slušala je sa uzbuđenjem nemačkog violinistu svetskog glasa Hansa Bekmena, gitaristu Net Sihta i Selenu Litvanović. Muzički doživljaj koji se dugo očekivao i koji će se još duže pamtiti upotpunio je utisak ovogodišnjeg Festivala.

Iz Beča se ovim povodom javio Jahja Rešad, nekadašnji violončelista TV Novi Sad koji sada ima svoju privatnu muzičku školu u Beču. On je na Carevčeve dane uputio svoja tri mlada muzičara. Jedan sa roditeljima živi u Danskoj, a dvojica su iz Beča.. Dva takmičara ovogodišnjeg festivala su iz Rumunije te se može reći da ovaj festival poprima međunarodni karakter. Pobednička statua pripala je Aleksandru Radojkoviću, muzičaru iz Smedereva. Veliki broj nagrada dodeljen je učesnicima Festivala što govori o veoma jakoj konkurenciji takmičara. Nagrađeni su Vasić Boško iz Beograda, Marinković Miloš iz Negotina, Spasić Jelena je dobila nagradu za scenski nastup, Lazović Marko nagradu za tehniku izvedenih dela, Tošić Aleksandar iz Kragujevca nagradu Radio Beograda, Ivković-Đekić Snežana iz Zaječara nagradu za prelaz iz ozbiljne u narodnu muziku, Pavlović Zoran iz Rašanca, nagradu Braničevskog okruga i Kaldaraš Zoran, nagradu kao najmlađi učesnik.

Peta godina Festivala bila je retrospektivna s obzirom da je 78 dana trajala NATO agresija na Jugoslaviju. Organizaciju Carevčevih dana je od ove godine preuzeo novoosnovani Kulturni centar.

U noći, na obali Dunava, dok Peti festival ulazi u završnicu, Gradištanci gledaju čudesnu pojavu austrijskog turističkog broda "Mocart". Sa ozvezdanog keja odzvanjaju zvuci Carevčeve muzike, viju se u prostor i kao da bi hteli da zaustave, poput brodskog motora, i samo vreme. A ono teče, ne predaje se i ne umara.

Šesti festival je veliki iskorak u sadržajnom smislu. Održan je od 11. do 16. jula 2000. godine Kao takmičarska disciplina uvedeno je takmičenje amatera pevača. Na audiciji u Radio Beogradu, u neočekivanoj konkurenciji, izabrano je 22 takmičara (jedan prijavljeni takmičar je odustao od takmičenja). Takmičenje pevača održalo se na terasi hotela Srebrno jezero, a takmičenje violinista, zbog kiše, u Sportskoj hali. U konkurencije dvadeset jednog violiniste (Marina Selić i Branko Zlatarov nisu učestvovali u takmičenju), pobednička statueta dodeljena je Marinković Mladenu iz Negotina. Drugu nagradu je dobila Aleksandra Đorđević iz Beograda, treću nagradu Jelena Spasić iz Leskovca, nagradu Radio Beograda Boško Vasić iz Beograda. nagradu KPZ Marko Lazović iz Kragujevca, nagradu za scenski nastup Aleksanada Stoja, trinaestogodišnji takmičar iz Švedske.

Od pevača najbolji je bio Mario Novaković, medicinski tehničar iz Šljivova kod Kruševca, dok je drugu nagradu dobio Branimir Stošić, profesor iz Vranja, treću nagradu Vladimir Mitrović, novinar iz Kruševca. Među ženskim glasovima prvu nagradu je dobila Ivana Tasić, učenica iz Vranja, drugu nagradu Petković Biljana, student ekonomije iz Beograda, treću nagradu Rađenović Biljana, diplomirani hemičar iz Priboja na Limu i Spasojević Sandra, radnik iz Kladureva kod Petrovca na Mlavi.

U gradskoj biblioteci organizovana je izložba akvarela Seleta Selakovića, a okrugli sto je bio uvod za prikupljanje građe o sećanjima na Vlastimira Pavlovića Carevca, sa ciljem pripreme za izradu monografije o ovom velikanu. U novom ruhum izašla je i Carevčeva lira. Ljubinka Blažević i Dragan Drndarević realizovali su je ambiciozno, izdignuvši je na nivo savremenog gradskog časopisa koji je prevazišao okvire festivalskog oglašavanja.

Uveliko se vrše pripreme za Sedme Carevčeve dane i očekuje se znatan odziv violinista i pevača-amatera.


Žarko Živanović, 16.05.2008. | Veliko Gradište





Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #20 poslato: Novembar 22, 2012, 02:29:55 pm »

*

SEĆANJE NA CAREVCA

Bard srpskog melosa, Vlastimir Pavlović Carevac, dobio monografiju u izdanju Zavoda za udžbenike. Opsela ga je narodna muzika, a on nju zauzvrat proslavio. Delo zapisano u vremenu

Poslednji romantik narodne muzike, bard srpskog melosa, Vlastimir Pavlović Carevac, dobio je - zasluženo, "Od zlata gudalo", istkano od reči, slika, nota... sabranih u istoimenoj luksuznoj monografiji (u izdanju Zavoda za udžbenike). "Gudalo" su kao omaž Carevcu priredili Nikola Rackov, Branko Belobrk i Ivo Cenerić, a rečima punim ljubavi i poštovanja prema legendarnom muzičaru pozlatili su ga mnogi (etno)muzikolozi i poštovaoci dela poznatog violiniste i dirigenta.

Gotovo pola veka je minulo od kada je, januara 1965, zauvek zamukla njegova violina... A svirala je, do tada, baš svuda — na televiziji, radiju, koncertnim podijumima i u malim kafanama periferije.
 
— Koji kraj najviše volite? — pitali su ga.
 
— Čuburu!
 
— Zašto?
 
— Čini mi se da nikad nisam padao u takav sevdah kao u malim čađavim kafanama ovog kraja, koliko puta sam dočekao zoru u "Kičevcu" i "Sokolcu" svirajući ozarenim licima zidara, dimničara, kočijaša, bifedžija... Kad umrem recite: "Carevac je odsvirao". Samo to. Ne volim govore i nekrologe.
 
Tako je i bilo. Orkestar od deset violina je za kovčegom, dok su se prsti ledili i drhtali, poslednji put tada svirao Caru, Vlastimiru Pavloviću, najboljem muzičaru, poznavaocu narodnog melosa, članu Komunističke partije od 1919, partizanu iz 1941, logorašu s Banjice i Dahaua, večitom borcu i stvaraocu bez odlikovanja... Tim rečima je poslednju "muzičku pratnju" za velikana i "poslednjeg pravog beogradskog boema" opisao Saša Marković.

— Carevac je bio pojam i mit dok je bio živ, dok je sa njegove violine strujao životni dah narodne muzike — zapisao je Dušan Plavša, muzikolog, pijanista i muzički kritičar. — Da li je on bard ili rapsod svoga naroda? I jeste i nije... Jer u doba masovnih medija, radija, televizije, proizvodnje gramofonskih ploča, u takvim uslovima biti "narodni umetnik", to već zahteva artizam, znanje zanata, profesionalizam. Takav tip "narodnog umetnika" kakav je bio Carevac, ne mora biti "čovek iz naroda", ali mora biti talentovan da oseti biće, dušu narodne umetnosti.
 
A Carevac je to još kako znao. I osećao. A pritom bio i taj "čovek iz naroda".
 
Bio je, s početka prošlog veka, dečak koji je, čuvajući stada ovaca na proplancima, slušao pesme pastira i pokušavao da od kukuruzovine izdelje nešto što bi imalo vlati i ličilo na violinu... Noću dugo nije mogao da zaspi preslišavajući se svih pesmica i melodija koje je do tada čuo. Izjutra bi nekom tamo šaptao o jedinoj želji da ima violinu, da svira. Nije smeo da moli oca — neumoljivog u želji da mu sin upozna mukotrpan seljački rad, ali i da se školuje, da bude dobar đak i još bolji činovnik... samo da bude "gospodin".
 
Dečak, sin seoskog delovođe, rođen 1895, nije postao "gospodin". Postao je Car.
 
Postao je to još onog dana kada je seoski uča doneo njegovoj kući gramofon s velikom trubom i ručkom kojom se navijao feder da okreće ploču. Mali Vlastimir pevao je uz muziku sa gramofona. A učitelj je sav srećan preporučivao njegovom ocu da ga da u bogosloviju. Samo pop može imati takav glas i takav sluh.
 
Tako piše Marković o tom diplomiranom pravniku koji je mogao raditi stotinu poslova u kojima nema muzike. Da je hteo. No nije hteo, na sreću svih koje je zabavljao bez predaha, obuzet svojim strunama, "posednut" muzikom iz naroda.
 
Jedina ploča njegovih interpretacija izašla je devet godina posle njegove smrti. Nijedna muzička škola ne nosi njegovo ime. Kao da je zaboravljen... — navodi dalje Saša Marković, i konstatuje:
 
"Ali, Carevac se ne može zaboraviti... Kad god se približava zima, osete vetrovi i snegovi nastupajućeg januara, jave se uspomene na velikog barda narodne muzike Vlastimira Pavlovića, koga su odnele košave desetog dana jednog snežnog januara, i rodi se želja da tog dana svi ciganski orkestri koji najbolje osećaju veličinu violinske melodije, cele noći sviraju samo "Svilen konac", onaj pravi, Carevčev...".
 
U velikoj, gotovo pobožnoj ljubavi koju je gajio prema narodnoj muzici, zaokupljen jakim osećanjima za pevanje i sviranje, uspeo je da ovu muziku uzdigne do osobene lepote. Tako piše o Carevcu etnomuzikolog Dimitrije Mikan Obradović, koji kaže: — Tako, slušajući narodnu muziku, mi ne shvatamo u prvi mah da je pred nama umetničko delo jedne skladne, prefinjene duše. Neko će to zvati prava narodna muzika, a neko muzika Vlastimira Pavlovića Carevca. Carevac je govorio da melodija oživi samo ako je dušom i merom otpevana odnosno odsvirana. Otuda i ona priča njegovih muzičara da Car govori violinom, saopštavajući duboke tajne svoje muzike.
 
Mnogi će reći: Carevac je neponovljiv, najveći. Možda je tako. Ali je sigurno da govor kojim je pevao i svirao ostaje putokaz kako treba voleti i davati.
 
Vlastimir Pavlović, violionista, šef orkestra, pedagog, nevidljive crteže svoje duše uneo je u našu svest. Opsela ga je narodna muzika, a on nju zauzvrat proslavio.
 
Njegovo delo je zapisano u vremenu.



POSLEDNJI ROMANTIK — Uvek je bilo pravo uživanje slušati ga. Razigra srce kolom, rastuži ga tužnom pesmom. On se muzici predavao celim bićem. I tada, dok je svirao, ili pratio pevača, on je postajao rapsod. Predvodio je svoje oduševljenje i uvek pri sviranju nasmejane muzičare. Bio je to jedan od poslednjih velikih romantika narodne muzike. Zato Carevčevu umetnost treba ceniti kao i svaku veliku umetnost, jer ona ima sva njena bitna obeležja; data je čoveku od čoveka sa odnegovanim estetskim senzibilitetom te ga čini boljim, plemenitijim, uzvišenijim, poetičnijim. Šteta je što oni koji su nekada snimali zvuk Carevčeve violine nisu sa više pažnje i brige sačuvali veći broj njegovih snimaka i njegovog orkestra, da bi se na njima učile generacije sviranju i pevanju narodne muzike u čistom, nepatvorenom obliku — piše Dušan Plavša, dugogodišnji muzički urednik Radio Beograda.

Marina Mirković | 08.07.2012. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #21 poslato: April 20, 2013, 01:30:45 am »

*
Promovisana monografija posvećena čuvenom violinisti Vlastimiru Pavloviću


CAREVČEVO "OD ZLATA GUDALO"

Veliko Gradište — Impresivna monogafija "Od zlata gudalo", posvećena velikanu naše tradicionalne muzike Vlastimiru Pavloviću Carevcu, promovisana je u njegovoj zavičajnoj varoši Velikom Gradištu. U svečanoj sali opštine Veliko Gradište, pored domaćina, prisustvovali su ministar kulture Predrag Marković i saradnici barda srpske narodne muzike.





Promoteri monografije bili su članovi Umetničkog saveta tradicionalnog Festivala "Carevčevi dani" koji se već 18 godina svakog leta održava u ovom šarmantnom gradiću na obali Dunava: profesor Nikola Rackov, magistar Mirjana Drobac, poznati violinista Branko Belobrk i profesor etnomuzikologije dr Dragoslav Dević.

Nazvavši ovu publikaciju dragocenom, govorio je ministar Predrag Marković: — Hoćemo da promocijom ove monografije ispravimo jednu nepravdu što ovde i činimo već osamnaest godina, rekao je Marković. Gradište je jedan od retkih gradova u Srbiji koji na adekvatan način poštuje svoje velikane dok neki gradovi ne uspevaju da prepoznaju njihov značaj i doprinos. Tokom njihovog žitota posebno. To je loša poruka a ovo je najbolja — da ljudi umeju da cene stvaralaštvo i da talenti ostanu ovde, da se vraćaju ili zadržavaju prisne veze sa svojim gradom. Oni će kao mnogi drugi, dok slušaju Carevca, doživeti ono što je najvrednije u našoj tradiciji".

Ovu priču o legendarnom maestru naše izvorne muzike dopunili su umetnici iz Beograda izvodeći na violini melodije za koje je "Car" bio najviše vezan.

Inače, u monografiji se, pored tekstova, nalaze brojni notni zapisi a uz knjigu je objavljen i kompakt disk sa raznovrsnim materijalima o velikanu narodne muzike.

Na Vlastimira Pavlovića podsetio je jedan od njegovih najbližih saradnika, maestralni violinista Branko Belobrk, navodeći da spada među one koji su imali sreću da uče od velikog Carevca. — U fonoteci Radio Beograda postoji obilje snimaka Velikog narodnog orkestra, na čelu sa "Carem", koji nam otkrivaju svu raskoš njegove umetničke duše i neprevaziđenu interpretaciju naše tradicionalne narodne muzike, rekao je Belobrk. Profesor Nikola Rackov je istakao da je ova publikacija rezultat upornih nastojanja da se Vlastimiru Pavloviću oda zaslužena počast i njegovo stvaralaštvo otrgne od zaborava kao i melodije koje je stvarao i maestralno interpretirao.

U ime domaćina, prisutnima se obratio predsednik opštine Veliko Gradište Dragan Milić: — Još pre osamnaest godina, kada smo ustanovili Festival "Carevčevi dani", smatrali smo da bi trebalo publikovati jednu ovakvo kapitalnu knjigu što smo, evo, sada i dočekali. Možda se njeno stvaranje odigravalo sa izvesnim zakašnjenjem ali lep povod predstavlja činjenica da se ona pojavljuje baš na 18 rođendan Festivala, što u simboličnom smislu punoletstva, predstavlja i neku prekretnicu u životu svakog čoveka. Smatram da će i ovaj, predstojeći Festival "Carevčevi dani", predstavljati neku vrstu prekretnice uz uverenje da ćemo njegove umetničke domete svake godine podizati na viši nivo".

Predsednik opštine Veliko Gradište Dragan Milić je svečano uručio monografiju o bardu tradicionalne srpske muzike ministru kulture Predragu Markoviću.


Autor: Z. V. | 12.01.2012. | danas.rs
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: