|
Angelina
|
 |
« Odgovor #3 poslato: Avgust 30, 2013, 01:09:08 am » |
|
**
MILOVAN PROKIĆ
PROKINE PESME SA BELEGE
"Idi kući i neka ti otac kupi violinu", ovim rečima je profesor Dragi Petković ispratio svog budućeg mladog kolegu, Milovana Prokića koji je došao da se upiše u Učiteljsku "Dušan Jerković" u Šapcu. Milovan je pred komisijom otpevao nekoliko akorda pesme "Dunave, Dunave", išao je na lekarski pregled i psiho-test, ali tek kasnije je shvatio da je profesorov savet bio najznačajniji za njegov životni izbor, jer violinu su preporučivali samo najtalentovanijim, a on je bio izrazito nadaren. Otac budućeg učitelja muzike, Stevan Prokić, kovač poznat u celoj Mačvi, napravio je jednom uglednom domaćinu iz Dublja okovane taljige i sav novac koji je dobio za kola potrošio na violinu. Nije žalio truda, jer u to doba školovati sina za učitelja bila je velika čast i dika. Tako Milovan, po završetku osnovne škole u Dublju i polaganju male mature, 1953. godine postaje đak šabačke Učiteljske škole u kojoj je školovanje trajalo pet godina.
Kao i većina njegovih drugova, a škola je te godine primila 40 đaka, bio je prinuđen da stanuje u internatu. To je bila jedna velika zgrada u Šapcu, zadužbina Stane Milanović, koja se nalazila na mestu današnje Ekonomske škole.
"Imali smo veoma dobro organizovan društveni život i kućni red, koji je u mnogome formirao ličnost. Znalo se kad se uči, zabavlja, a kad odlazi na spavanje. Još tada sam stvorio naviku da planiram svoje vreme", kaže Proka, kako ga prozvaše drugovi, omiljen u svom društvu jer je najlepše upravo pevao u internatu, koji jhe imao 500 stanara. Malo ko od njih nije znao da peva, a svi su dobro plesali. Nijedna igranka se nije mogla zamisliti bez Proke i njegovog orekstra koji je formirao sa drugovima. Svirali su i po drugim školama najviše u Medicinskoj, zbog većeg broja devojaka. To je bila prava poslastica.
Živelo se skromno, ali srećno, a Milovan je, kako veli, bio najsrećniji kada je dobio stipendiju od opštine Kistanje u Kninskoj Krajini, jer je tako konačno prestao da živi na račun očevog dinara. Bio je solidan učenik, talentovan i vredan tako da mu ni jedan posao nije teško padao. I čim je završio Učiteljsku školu želeo je da se oduži državi.
"U jednoj ruci sam nosio kofer, na ramenu gitaru i mandolinu. Sećam se da je majka izlila kišu suza kad su me ispratili na put za opštinu Kistanje sa železničke stanice u Sremskoj Mitrovici. Ali u Varivodama, selu gde sam dve godine radio, imao sam osećaj kao da sam se tamo rodio. Lepo smo sarađivali. Formirao sam školski hor i orkestar, ljudi su me prihvatili i danas mi se neki od njih javljaju. A kad sam odlazio na otpusnoj listi pisalo je: "Naročito se ističe", kaže Milovan koji je u mnogo slučajeva svoj privatni život podređivao društvenom angažovanju.
Muzika je bila i ostla njegova najveća ljubav. Do popularnih pesama tog doba se teško dolazilo. Jednom je tri puta za veče gledao film "Reka bez povratka", da bi po pamćenju melodije i sadržaja filma, zapisao note i tekst. I kroz nedelju dana već je na igranci pevušio "Reku bez povratka". Prekrasna melodija, i danas se rado seća.
Nema školske zabave u Šapcu i okolini gde sa svojim prijateljima: Mikicom Simićem, Đorđem Stankovićem, Miškom Lukićem, Slobodanom Tadićem, Dimitrijem Stankovićem, Jezdom Alimpićem, Brankom Đurkovićem, Nerom Rakić, Verom Stojić i drugim, nije pevao i svirao. U Dublju je 1963. godine formirao prvi mešoviti orkestar i hor u kome su deca sa sela, veoma uspešno pevala tada poznate svetske muzičke hitove. Potom su došli i mnogi nastupi na najznačajnijim festivalima i saborima narodne muzike u Jugoslaviji.
"Na Beogradskom saboru, 1970. godine, među 800 kompozicija, stručni žiri je nagradio moju pesmu 'Kažite mi šta je ljubav', za muziku i tekst, koju je otpevao Aca Matić. Sledeće, 1971. na Ilidži, bila je zapažena pesma 'Ti, samo ti'. Još veći uspeh postigao sam na istom festivalu sa pesmom 'Rastanak' koju je pevala Jasna Kočijašević, dok je 1975. tekst moje pesme 'Oj, jablane viti' proglašen za najbolji te godine na Ilidži", kaže Prokić dok sa gramofona iz njegove male muzičke radionice doprire melodija pesme neprolazne vrednosti sa trake trajnih snimaka Radio Beograda.
"Drino studena, reko
golema
kaži mi, kaži ti
kuda su otišli, kuda
nestali
najlepši moji sni".
Na Milovanov tekst i muziku pevao je Cune Gojković, uz pratnju Narodnog orkestra Radio Televizije Beograd. Prokić je najčešći učesnik "Raspevane jeseni" Radio Šapca, gde je uvek osvajao poneku nagradu. Do sada je uradio preko 250 pesama, koje su izvodili: Predrag Cune Gojković, Jasna Kočijašević, Aca Matić, Nikola Urošević Gedža, Irina Stojanova, Žarko Dančuo, Petar Ilić, a najviše njegov zemljak Predrag Drezgić.
"Prava pesma je kao jedno ljudsko biće. Kad je čujem, radujem se, kao kad vidiš prijatelja ili devojku koju voliš. Zato je potreban apsolutan sklad između melodije i teksta. Danas je to retkost. Šteta je što nepromišljeno uništavamo naš lepi folklor. Potrebno jer negovati pesmu iz duše naroda. Zato se moraju više brinuti velike medijske kuće, koje imaju vrsne muzičke urednike, a čini mi se, da su festivali i sabori narodne muzike pravi filter za kič i neukus, pa ih treba obnoviti", kaže Prokić i sa setom se priseća mačvanske "Pesme leta" koju je organizovao 1970. godine po ugledu na velike jugoslovenske festivale narodne muzike. Tada su nastupili doajeni mačvanske narodne pesme: Beli Miražić, Dragoljub Srdanović, Bora Nosović...
Tragajući za svojim snovima, između dve reke, Milovan se ni danas nije umorio. Ostalo je još dosta pesma iz dna duše koje treba preneti na žice njegove omiljene gitare i mandoline. I ovo što nam je potanko besedio, jedne septembarske noći, kod njegove kuće, ispod loze, na kraju Mašića šora, iza Belege, u sokačetu zvanom Čvarkovac, na domak Skrađana, je samo deo njegove bogate životne priče.
Ljubiša Đukić
("Mačvanske novine", septembar 1990.)
Mačvani iz mog pera / Ljubiša Đukić
Sremska Mitrovica : Udruženje kulturnih stvaralaca "Zavičaj", 2003 (Novi Sad : Ofset atelje).
|
