Vladimir Panović (1967)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vladimir Panović (1967)  (Pročitano 632 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« poslato: Novembar 13, 2017, 10:33:45 pm »

*

VLADA PANOVIĆ


harmonikaš, šef Narodnog orkestra Radio-televizije Srbije

Vlada Panović, rođen je 11. novembra 1967. u Kraljevu gde je završio nižu i srednju muzičku školu "Stevan Mokranjac". Svestranu ljubav prema muzici ispoljio je u istraživanju i proučavanju svih muzičkih žanrova, ali je kasnije interesovanje usmerio na raznovrsnost i bogatstvo balkanskog folklora.

Najznačajnija priznanja u dosadašnjoj muzičkoj karijeri bila su: Prva harmonika Srbije (Arandjelovac 1994.), Prva harmonika Jugoslavije (Soko Banja 1997.), kao i nagrada lista Večernje novosti, takođe za osvojeno prvo mesto.

Sa svojim orkestrom učestvovao je na koncertima, festivalima i svečanostima, prateći, kako mlade pevače i instrumentaliste, tako i afirmisane interpretatore narodne muzike. Od 2000. godine član je Narodnog orkestra RTS, a od januara 2010. godine postaje šef istog. sr-rs.facebook
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Novembar 13, 2017, 10:48:21 pm »

*

VIRTUOAZ IZ RIBNICE

Još kao četrnaestogodišnjak, dok je svirao školsku harmoniku iz robne kuće, maštao je da postane član Narodnog orkestra, a ostvario je i mnogo više od toga...

Grad Kraljevo poznat je po vrsnim izvođačima narodne muzike: Tozovac i njegov otac, čuveni predratni harmonikaš Toza, Lepa Lukić, Snežana Đurišić, Miša Mijatović, Raša Pavlović, Novica Negovanović... Iz Kraljeva je i maestro na harmonici, Vladimir Vlada Panović, šef Narodnog orkestra Radio Televizije Srbije od 2010. godine, kada je na tom mestu zamenio isto tako velikog umetnika i dugogodišnjeg šefa nacionalnog orkestra Ljubišu Pavkovića.

Panović je još kao dečak sa 14 godina, dok je pohađao srednju muzičku školu "Stevan Mokranjac", poželeo da jednoga dana zasvira u Narodnom orkestru, koji je 1935. godine osnovao čuveni Vlastimir Popović Carevac.

Prvu harmoniku dobio sam u devetoj godini. To su bile one crvene, koje su se sedamdesetih godina prošlog veka prodavale po robnim kućama. Bio sam neizmerno srećan kada je otac udovoljio mojoj želji i kupio mi taj instrument koji je meni u životu postao i ljubav i strast i hobi i profesija — priča Vlada i napominje da su mu roditelji, otac Mića i majka Zagorka, puno pomagali na početku karijere.


Kalauzom do svirke

Jedini problem bi nastajao kad popusti u školi. Onda bi otac kao kaznenu meru zaključavao harmoniku u jednu prostoriju u kući na mesec dana, dok ne popravi ocene. Ali Vlada nije mogao da izdrži tako dugu vremensku kaznu, pa nam priča kako je jednog komšiju Slovenca nagovorio da mu napravi kalauz, naravno sakrivši pravi razlog zašto je harmonika pod ključem. Čim bi otac izašao iz kuće, on bi se dokopao svog instrumenta i vežbao. Ali morao je i ocene da popravi, da ne ljuti roditelje i rizikuje novu kaznu.

Panović je po završetku niže muzičke škole upisao i srednju, doduše teoretski odsek i klavir, jer se harmonika kao instrument nije izučavala. Njega je pre svega zanimala naša tradicionalna muzika čije melodije i note kao da su se slivale sa šumadijskih reka i proplanaka popunjavajući mozaike u našoj bogatoj umetničkoj i muzičkoj zaostavštini.

Oduševljavali su ga televizijski nastupi i način sviranja Narodnog orkestra, voleo je tu eleganciju i stil izvođenja. Potajno se nadao da će i on jednoga dana postati deo te elite, tako da mu nije bilo teško da satima vežba, da usavršava "ukrase" koje je skidao preslušavajući jednu te istu kasetu dok se traka ne bi iskidala.

Morao je sam da se usavršava, jer školski profesori nisu u njemu dovoljno prepoznali tu strast za izvornim melosom, za vranjanskim karasevdahom, divnim makedonskim melodijama, bosanskim sevdalinkama, blagim moravskim melodijama sa specifičnim šarmom kojem nije mogao da odoli.

Mnogi su lokalni harmonikaši svirali lepo i bili vrsni majstori svog zanata, ali to nije bilo na onom nivou kojem sam težio — kaže Panović.

Osim melodija sa ovih prostora, Vlada je voleo i sa majstorskim umećem da se oproba u raznim muzičkim žanrovima.

Harmonika je čudo od instrumenta. Kao jedan omanji orkestar. I to je razlog zašto me je uvek fascinirala. Levom rukom si basista, čelista, gitarista, a na desnoj strani imaš klavir, što umetniku pruža nebrojene mogućnosti. To bogatstvo zvuka omogućava da se s lakoćom odsvira ne samo šumadijsko kolo i moravac nego i argentinski tango, francuske šansone, džez. Zato sam naporedo s našom narodnom muzikom često svirao i muziku sa drugih meridijana, ali i melodije celog Balkana: rumunske , bugarske, grčke pesme... — priča naš sagovornik.


U orkestru Miše Mijatovića

Sa njegovih 17–18 godina počele su i prve svirke, tezge po okolnim banjama, Mataruškoj i Vrnjačkoj, nastupi na saborima i svadbama, u restoranima i malim muzičkim festivalima. Njegov veći ulazak u svet estrade bilo je učešće u pratećem orkestru Nade Obrić, u to vreme jedne od najpopularnijih pevačica u Jugoslaviji, a prvo javno pojavljivanje bilo je na Televiziji Sarajevo.

Posle služenja vojnog roka nastavio je karijeru u orkestru Miše Mijatovića i tu ostao punih osam godina. Od svog muzičkog idola Ljubiše Pavkovića dobio je poziv da dođe na audiciju 1999. godine za člana Narodnog orkestra RTS.

Mojoj sreći nije bilo kraja. Naravno, prošao sam i počeo da sviram pored šefa. Često sam se pojavljivao i na televiziji, u popularnim emisijama kao što je "Jedna pesma, jedna želja". U Narodnom orkestru RTS najviše je došla do izražaja ta moja upornost iz ranijih godina, kad sam uporno vežbao i usavršavao se... Bio sam dobro pripremljen pa me je uskoro Ljubiša postavio za svog zamenika, a kada je pre pet godina otišao u penziju Muzička produkcija PGP imenovala me je za novog šefa Narodnog orkestra — priča Vlada Panović.

Tako je postao i naslednik jednog Carevca, Radeta Jašarevića, Bokija Miloševića.

Biti rukovodilac u jednom takvom timu vrhunskih muzičara sa velikim brojem instrumenata za mene je bila i ostala velika čast. Ostvarenje dečačkih snova. Ipak, nisam se uplašio velike odgovornosti, učio sam i pripremao se ceo život za to. Danas je repertoar postao zahtevniji i kompleksniji, kompozicija je sve više, ima dosta toga na našem programu, od Mokranjčeve muzike i zajedničkih nastupa sa nacionalnim horom, do takozvane klasične narodne muzike pa i novokomponovanih pesama koje su stekle popularnost i jednog dana će i one postati deo narodne baštine — veli naš sagovornik.

Ljubitelji narodne muzike sigurno su pratili serijal "Darovnica" Radio Beograda, brojne televizijske emisije. Osim već pomenute "Jedna pesma, jedna želja", tu su i "Pesma bez granica", pa "Sviraj ono naše", a od septembra u pripremi je novi serijal.

Tu su i svakodnevne vežbe, snimanja za Fonoteku Radio Beograda, gostovanja, rad sa mladima. Naš sagovornik ističe da nikad orkestar nije brojao ovoliko članova, što naravno povećava i kvalitet zvuka, a važna je i podrška koju dobijaju od Muzičke produkcije.

Još jedna podrška je neizmerno važna. A to je ona porodična.

Kao što su mi nekada moji roditelji pomagali da se na miru posvetim svojoj velikoj ljubavi i da razvijam svoj talenat, tako mi danas moja supruga Sanja daje veliku podršku, jer bez nje ne bih mogao da budem to što jesam. Nije lako biti supruga umetnika, tu su i česta odsustvovanja, turneje, a ona je i svoj posao zapostavila i posvetila se meni i deci. Naš sin Miloš, sedamnaestogodišnjak, talentovan je za košarku i igra za OKK Beograd, dok je ćerka Dunja na studijama Fakulteta političkih nauka, na smeru za diplomatiju — ponosan je Panović.


Gen za istoriju

Ima on i gen za istoriju, ne samo za muziku (Dunja je nasledila to interesovanje za društvene nauke od oca), a posebno ga zanima tematika Drugog svetskog rata. Iz znatiželje propratio je i poratno razdoblje, sve tamo do sedamdesetih godina, i može da se pohvali da je ne samo pročitao veliki broj knjiga i studija o tom dobu, već i da je kroz to čitanje i razgovore saznao i veliki broj pikanterija vezanih za visoku politiku.

Naravno, ništa ne može da zameni muziku. Najradije sluša pesme centralne Srbije, ali i makedonske, vojvođanske... Jedna od omiljenijih mu je "Stani, stani, Ibar vodo" melodija njegovog rodnog kraja, Kraljeva, kroz koje protiču tri reke: Ibar, Zapadna Morava i Ribnica. Pa kad se neko upita otkud u Kraljevu toliko vrhunskih muzičara, i pevača i instrumentalista, a naročito harmonikaša, pomisli da to sigurno dolazi od tih reka, koje teku baš kao i muzika. Možda i jeste u tome tajna.


---------------------------------------

Muzika miluje, grli, leči...

Ako vas muzika ne izleči, onda to nije muzika. Ona treba da pomiluje, zagrli — kaže Vlada Panović i posebno ističe umetničku vrednost pesama koje su postale klasika: "Stojanke bela Vranjanke", "Magla padnala v dolina", pa kompozicije Krnjevca, Dragiše Nedovića, Radeta Jovanovića... Pominje i "Čaj goro lane moje", "Lepo ti je biti čobanica", "Igrali se konji vrani" i "Prođoh Bosnom kroz gradove"

Volim bosanske sevdalinke jer su ih tri naroda plela, a otpevali sjajni umetnici kao što su Nada Mamula, Safet Isović i drugi. Pa Makedonija, tako mali narod a tako velika muzika, slatka, nežna, ne možete da joj odolite. Volim i Vojvodinu, Aleksandra Dejanovića i mnogo drugih izvođača, pa vranjanske "Milkano dado mori", koju je vrhunski otpevao Staniša Stošić.

---------------------------------------

Potcenjena narodna muzika

Poznatom harmonikašu je žao, ističe,  što se na našoj Muzičkoj akademiji ne izučava dovoljno orkestrirana narodna muzika koju je postavio Carevac, melodije koje su od pedesetih godina izvodili Danica Obrenović, Anđelija Milić, Pavle Stefanović, Dragoljub Lazarević.... U Bugarskoj na čak četiri akademije izučavaju narodnu muziku, dodaje, tako da je ukorenjena i u mladim generacijama.

----------------------------------------

Nagrade

Neprekidan rad na usavršavanju doveo je Vladu Panovića i do značajnih nagrada, kao što su Prva harmonika Srbije (Aranđelovac 1994. godine), Prva harmonika Jugoslavije (Sokobanja 1997. godine), nagrada lista "Večernje novosti" 1997. godine. Za matičnu kuću PGP-RTS 2008. godine snimio je svoj prvi CD pod nazivom "Harmonikom kroz Srbiju", koji predstavlja svojevrsni omaž srpskoj harmonici, a već 2009. godine realizuje i svoj autorski prvenac — CD "Balkanski motivi". Muzički kritičari ističu da Panović poseduje izvanrednu muzikalnost i muzičku inteligenciju, pomera granice svog umeća i veoma uspešno izvodi poznate kompozicije svetskih autora, pre svega iz oblasti džez standarda i filmske muzike, ali i francuske šansone, ruske romanse i argentinski tango, dobijajući pohvale i priznanja od vrsnih poznavalaca i velikih muzičara celoga sveta.

Dragoljub Stevanović | 06.07.2015. | Politika
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: