Nikola Grbić Grba (19xx)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « POPULARNA MUZIKA « Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] « Nikola Grbić Grba (19xx)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Nikola Grbić Grba (19xx)  (Pročitano 2530 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4640



Pogledaj profil
« poslato: Februar 20, 2016, 04:52:32 am »

*

NIKOLA GRBIĆ GRBA


Čuveni muzičar, kompozitor i tekstopisac NIKOLA GRBIĆ GRBA već decenijama piše najveće hitove na našoj muzičkoj sceni. Njegove pesme izazivaju najdublje emocije, šira publika jednogasno na koncertima brojnih pevača peva stihove koje on piše. Izdao je četiri albuma...

Njegova pesma "Devet života" je himna boemskog Beograda, a "Ovo je Srbija" nalazi se u udžbeniku muzičkog vaspitanja. Odrastao je na Karaburmi u Beogradu, a ovaj grad i država su duboko utkani u njega svakom svojom ulicom i predelom.

Zaslužan je za karijeru Ace Lukasa... allevents.in
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4640



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 20, 2016, 04:54:43 am »

**


NIKOLA GRBIĆ GRBA — DISKOGRAFIJA

Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4640



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Februar 20, 2016, 05:04:47 am »

*

LEŠĆE

Pojačaj stari radio, neka polude komšije.
Obuci plave farmerke, nek bude kao ranije.

Ukradi ruže najlepše što vire iznad ograda,
u baštama ispod Zvezdare, umesto mojih pozdrava.

I kreni ka kraju grada, tamo, u livade cvetne.
Reci da meni si pošla ako te neko sretne.

Vidim joj senku, dolazi ona u zlatnoj spavaćici.
Noćas će me poljubiti a ti ćeš me izgubiti.

I ako te nekad probude ptice što rano poleću,
ti budi, budi najlepša, nek se za tobom okreću.

Ref.
Hej, Lešće, Lešće šareno, neka vidi jutra tog
ko je mene voleo.
Hej, Lešće, Lešće neka vidi prokleto
kome me je otelo.


OVO JE SRBIJA

Znaš li odakle si, sine
pogledaj planine sive,
Zejtinlikom cveće procvalo,
Šumadijom sunce zasjalo.

Cvetovi kao od vina
pevaju pesme davnina,
odjekuje kao nekada
kraj Drine sa cvetnih livada.

Cvetovi kao od vina
stihovi ratnih sudbina
još cvetaju kao nekada,
kraj Drine sa cvetnih livada.


Proći ćeš puteve duge,
videćeš krajeve druge,
ponesi odavde jedan cvet
nek' svi vide, nek' zna ceo svet.

Ref. 2x
Aj, ovo je Srbija,
govore grobovi ratnika
iz slavnog vremena.


Pesma "Lešće" nastala je 1985. godine. Dvadeset godina kasnije Aca Lukas je obradio i prepevao.

"...Na novom albumu imam pesmu "Lešće", koja u prvom momentu zvuči morbidno. Slušaoci moraju da znaju njenu predistoriju. To je pesma Nikole Grbića, posvećena našem prijatelju koji je davno umro, a bio je predvodnik u našem kraju. Znamo svi gde je "Lešće". To je groblje iznad našeg kraja, Karaburme, gde sam rođen. Jeste malo lokalnog karaktera, pa se teško tumači, ali sam morao da je snimim posle 20 i kusur godina, koliko postoji". Aca Lukas za Večernje novosti, 24.10.2008.

YouTube: Nikola Grbić Grba — Lešće (Ako se nekad setiš mene, 1985) Verzija I
YouTube: Nikola Grbić Grba — Lešće Verzija II
YouTube: Ansambl Svilen konac i Radoš Bajić — Ovo je Srbija
YouTube: Legende — Ovo je Srbija
YouTube: Aca Lukas — Ovo je Srbija
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4640



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: April 23, 2017, 11:19:50 pm »

*
Kucamo na vrata zaboravljenih asova!

NIKOLA GRBIĆ GRBA: ESTRADA JE MAŠINERIJA ZA PRAVLJENJE NOVCA!


Čuveni muzičar, kompozitor i tekstopisac Nikola Grbić već decenijama piše najveće hitove na našoj muzičkoj sceni. Njegove pesme izazivaju najdublje emocije, šira publika jednogasno na koncertima brojnih pevača peva stihove koje on piše. Izdao je četiri albuma: "Uspavanka za ozbiljne bebe" (1987.), "Stariš li i ti" (1990.), "Muškarci to ne rade" (1993.), i "Bogu i Beogradu" (2004.). Odrastao je na Karaburmi u Beogradu, a ovaj grad i država su duboko utkani u njega svakom svojom ulicom i predelom. Njegova pesma "Devet života" je himna boemskog Beograda, a "Ovo je Srbija" nalazi se u udžbeniku muzičkog vaspitanja. Zaslužan je za karijeru Ace Lukasa, a nedavno je gostovao na koncertu Marka Bulata u hali "Pionir" i izazvao oduševljenje publike. Privilegiju da u autorovoj interpretaciji čuju pesme "Lešće", "Mi smo još tu", "Zauvek mladi" i druge imaju posetioci "T-Puba" i "Dunavske priče".

O svojim stavovima u životu, iskušenjima i verovanjima govori u ovom intervjuu.

Vaše pesme se horski pevaju na koncertima širom Srbije. Zašto niste hteli medijski da se eksponirate?

Pripadam generaciji koja je išla u školu kad je obavezan predmet bio "Odbrana i zaštita" i jedna od lekcija zvala se "Specijalni rat" tzv. spinovanje javnosti. Nismo predmet shvatali ozbiljno i ono šta je tu pisalo, međutim, doživeo sam pre deceniju i više uspostavljanje nove, lažne elite, bez ikakvih kriterijuma vrednosti. Distancirao sam se od medija zato što kad otvorim novine srećem se sa imenima ljudi koji mi ne znače ništa. Prava elita u muzici su Divna Ljubojević, Đorđe Stijepović, Zoran Todorović, Nemanja Radulović...  Od prave elite ljudi ovde jedino znaju za Novaka Đokovića. Za ostale ne znam zašto nisu prisutni, možda će da budu u rubrici zaboravljeni asovi. Zaboravili su Njegoša, zaboravili i mene.

Pesme koje pišete su proizvod burnog i bogatog života. Da li ste stvarno preživeli devet života?

Najveći životni uspeh mi je što sam u decembru proslavio dvadesetu godišnjicu tridesetog rođendana. Mislim da nisam svih devet proživeo. U našoj tradiciji koja se prenosila u desetercu sa kolena na koleno postoji misao da se ne napušta bojište dok bitka traje. Dok je čovek živ nije završio posao na zemlji, tako da ja nisam ni pola života proživeo, sve tek počinje.

Za vas kažu da ste najveći beogradski boem. Poslednji album koji ste izdali zove se "Bogu i Beogradu". U kakvoj su vezi Bog i beomski način života?

U Bibliji postoji misao da carstvo nebesko nije rezervisano za hrabre, bogate i pametne, nego za bezazlene. Bog je upravo najpotrebniji ljudima koji žive na ivici, što bi stari Srbi rekli, bez nevolje nema bogomolje. Opet ću ponoviti Hristove reči da Bog nije ni u palatama, ni u sjajnim zdanjima, nego je negde u srcu ljudi, a da bi otkrio sebe čovek kao u pesmi Vaska Pope "Igra" mora da padne na dno, da oseti stvaran život, jer se tu otkriva Bog, u nevolji, na ivici. Kad je Neron zapalio Rim, hrišćani su bili okrivljeni i proganjani, a Svetom Petru se dok je bežao iz grada ukazao Isus koga je pitao: "Quo vadis, Domine?" (Kuda ideš, Gospode?), na šta je dobio odgovor da ide u grad nazad da ponovo bude razapet na krstu kad njegovi učenici ne veruju u njega. Sveti Petar se podstaknut Hristovim odgovorom vratio u Rim, gde su ga razapeli. Pesma "Bogu i Begradu" nalazi se na istoimenom albumu, to je ta priča.

Pesma "Lešće" je dirljiva i duboka. Kakva priča stoji iza nje?

Lešće se nalazi blizu Karaburme gde sam odrastao, to je najlepše mesto za gradnju kuće iz snova, odatle se pruža pogled na Pančevo. Kad smo čuli da će na tom mestu da se pravi groblje nismo verovali. Nekad smo tu krali trešnje, igrali se, a danas je Lešće veliko naselje, sa sirotinjskim grobljem. Klinac iz kraja koji je bio mlađi od mene voleo je da svira gitaru, razboleo se i umro. Na njega sam mislio, iako on nije sahranjen na Lešću. Događaj je istinit, i kao što piše na omotu cd-a, ili se ide pravo na Lešće ili u inostranstvo. Lešće je kraj svih naših puteva.

Odlazili ste iz Beograda, iz Srbije, ali i stalno vraćali nazad. Zašto?

Zbog matematike. U školi su nas učili da je najbliži put od tačke A do tačke B prava linija. Ako sam već rođen ovde, najbliži put do raja je pravo na gore, da sam trebao da budem negde drugde rodio bih se tamo. Rodio sam se sa nekim razlogom, verujem da sam želeo da se rodim ovde, i da deca biraju roditelje i da ne postoji slučajnost. Postoji izreka da je konjima uvek trava zelenija na drugom brdu, tako je i sa ljudima koji su otišli. Većina je otišla privremeno, a to privremeno je mnogima postalo zauvek. Svako ima svoje razloge za odlazak i ostanak, ja sam uvek išao da bih se vratio.

Koliko su klinci različiti od srednje generacije kojoj vi pripadate? Šta je bilo dobro nekad a šta sad?

To je duh vremena. Dobro, zlo, ljubav, tuga su kategorije koje se nikad ne menjaju, jedino ih mi doživljavamo u različitim oblicima. Danas je neko tužan kad izgubi na video igrici, a u praistoriji je to izgledalo drugačije, padne mu kamen na glavu. Drugačiji je sistem obrazovanja, mi smo strašno bili hendikepirani sistemom pionirskih marama, imao sam veliku želju da se to promeni, međutim promenilo se na gore. Ne verujem u sociološku podelu, ne verujem u to kako sociolozi odrede, na primer rođene između sedamdesetih i osamdesetih kao jednu grupu. Verujem da su ista sociološka grupa onaj sa osamdeset i onaj sa osam godina koji imaju želju za sazrevanjem i traganjem, čovek je star onda kad se boji da započinje. Čak ne mogu da pravim podelu na žene i muškarce, oni koji hoće za njih nema izgubljenih bitaka. Postoje oni koje bih nazvao masa, koji se uobličavaju preko medija, novcem, ovako ili onako. Srećem sjajne klince, ima odličnih primera. Pitanje je i ko kakve naočare hoće da nosi, ja uglavnom želim da vidim te bolje, pametnije, a ima ih mnogo.

Na muzičkoj sceni koga biste izdvojili od pripadnika mlađe generacije?

Violinista Nemanja Radulović je sjajan, to nema veze sa vrstom muzike kojom se neko bavi, nego sa onim što nosi u sebi. Ljudi vole da koriste reč talenat, to je starorimski zlatnik, naša reč za to je dar, a kad se pročita naopako onda dobija novo značenje, rad. Mladi pevač, Dušan Svilar je upisao Akademiju i ozbiljno se bavi muzikom. Spomenuo bih i Acu Sretenovića iz Kragujevca i njegov bend "Propaganda 117". Ima sjajnih ljudi koji pišu, ali ne žive u Beogradu. Onaj ko nije u blizini centra, i ne šlihta se određenim grupacijama ne postoji. Estrada je mašina za pravljenje novca. Isfabrikuju ih, obuku, našminkaju da budu lepi i to je dovoljno. Oduševljen sam hiphoperima, imaju u sebi crtu pobune. Izdvojio bih bend "Mortal Kombat", klinci zdravo i normalno vide stvarnost, nadam se da će za njih tek da se čuje.

Šta za vas znači biti muzičar?

Najviše me nervira kad čujem kako se reč umetnost koristi. Umetnost je privilegija duhovne aristokratije, zahteva duboko traganje, kopanje po sebi. Da bi čuo muziku moraš da čuješ tišinu u sebi. Sve što mi radimo je polovina, kad sviram ja sam samo pola, a druga polovina je onaj ko sluša, ako se tu napravi celina onda je to-to. Upropaštavaju decu na raznim audicijama. Šta znači to što znaju da pevaju? Imaju svi noge pa ne mogu da trče maraton. Biti muzičar je način razmišljanja, način života, spajanje polovina u celine. Oni uče klince da prave sebi idole od samih sebe, većina njih vide sebe kakvim su ih mediji stvorili.

Više na: svet.rs | Autor: Đurđa Vukšić | 08.01.2014
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4640



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: April 23, 2017, 11:50:36 pm »

*

ROKERI SU UDBINA DECA

Muzičar Nikola Grbić Grba, iako se ne eksponira u medijima i TV emisijama, dugi niz godina iz prikrajka radi ono što najbolje ume u životu, svira i svojim performansima zabavlja publiku u beogradskim, ali i klubovima širom dijaspore.

Napisao je Grba hitove za brojne izvođače, a njegove pesme nastale pre 20 i više godina i danas se pevaju na koncertima, raznim slavljima i državnim proslavama.

Često osporavan zbog svojih stihova, muzičar je kako kaže, završio u narodnjačkim vodama, a za članove Južnog vetra, koje je tada predvodio Mile Bas, kaže da su pravi profesionalci.

Pesma "Ovo je Srbija" nalazi se u udžbeniku muzičkog vaspitanja.

Odlazio je Grba u beli svet, ali uvek se vraćao u Srbiju.

Sa gitarom u ruci priseća se svog detinjstva, muzičkih početaka, životnih izazova...

CENA NAIVNOSTI

— Rođen sam u Novoj Varoši, u Beograd su me doveli na silu kad sam bio mali. Živeo sam prvo na Slaviji, pa sledećih 30-ak godina na Karaburmi. Posle me je put odveo u Švajcarsku, Nemačku, Englesku, Italiju. Sad sam opet ovde i tako sve ukrug. Valjda ću se jednog dana vratiti na Zlatar gde sam rođen. Karaburma je industrijsko naselje. Zvali su je mala Kolumbija, to sve govori. Moje prve pesme bile su o demistifikaciji socrealizma koji je bio nametnut kao kulturni obrazac. Čudno da ih je malo ljudi razumelo. Mislio sam da je to svima jasno, da je prosto. Pošto se u to vreme pojavio pank i Seks pistolsi su psovali kraljicu, ponadao sam se da je najzad došlo pet minuta da kažemo šta mislimo. Tu sam ispao naivan.

— Bilo je to vreme kad su, na primer, političarima podvodili maloletnice iz doma za nezbrinutu decu, vreme najvećih pljački i divljanja, "jagnjećih brigada", koje su preteča ovog sada.

Te komunističke glavešine su se iživljavale na nama, a mi smo im donosili cveće na državne svečanosti.

Naime, DB je oduvek držao muziku pod kontrolom, kao i danas, i oni su stvorili od dece novinara i zaposlenih u državnom aparatu novi talas.

U to vreme ljudi su za jednu pesmu, na primer "Oj, vojvodo Sinđeliću", išli u zatvor i dobijali batine.

— U svakom parku je bilo boljih bendova od grupe Idoli koju danas predstavljaju kao deo istorije naše muzike. Malo sve to boli, iz te svoje naivnosti i kad sam shvatio koliko je sati i da meni nikada neće dozvoliti prolazak u neke medije, s obzirom na to da se zna ko su mi deda i otac, i da potičem iz izrazito antikomunističke porodice, završio sam iz nju vejva u Južnom vetru. Napisao sam najveće gluposti narodne muzike koje se i danas slušaju. Često čujem danas da kukaju za rokenrolom, koji je uvek bio pod kontrolom i kojeg su finansirali da se omladina zabavlja za 25. maj, 1. maj, 29. novembar. Znači, država je iz svog budžeta davala da se to drži pod kontrolom i zna se koji bendovi su mogli da sviraju. Rokenrol je živeo na osnovu tih državnih praznika. Mnoge su oterali, a da bi ljudi mogli da žive, morali su da sviraju narodnjake i dobili su ono što su dobili. Na jednoj strani vrhunske muzičare u folk muzici, a na drugoj, neku kvazielitu koja se bavila sama sobom daleko od realnosti. Najbolje da izbegneš medije je da govoriš istinu, a tako je to i u životu. Ako počneš svima da govoriš istinu, niko te neće ni na slavu pozvati.

TREŠNJE SA LEŠĆA

— Još u srednjoj školi počeo sam da se bavim muzikom, a bend se zvao Promašeni život. Pobedili smo na Palilulskoj rok olimpijadi. To je sve bilo klinačko, ali je u našoj blizini bilo mnogo profesionalnih muzičara. Kad sam shvatio da je sve prevara, počeo sam da radim za pare i narodnjake. Pesma "Lešće", koja inače nije narodnjak, snimljena je 1985. godine, pa sam je je kasnije presnimio na albumu "Bogu u Beogradu", da bi je na kraju otpevao Aca Lukas koji je na prvom snimku svirao klavijature, po meni, u jednom od najboljih sastava sa kojim sam svirao, a zvao se Pirana servis.

BORBA ZA DUŠU

— Meni je žao ove dece koja se danas bave muzikom i što su u ovim muzičkim takmičenjima. Sve što guraš pod tepih jednog dana ćeš da staneš na to. Ne vidim tu neku karijeru, već više pokušaj da dobiješ diplomu bez fakulteta, a neko ih je ubedio da to tako može. Ne znam koliko umetnici mogu svesno da biraju svoj put. Biti muzičar je način razmišljanja, način života, spajanje delova u celine. Oni uče klince da prave sebi idole od samih sebe, većina njih vide sebe kakvim su ih mediji stvorili. Ljudi vole da koriste reč talenat, to je starorimski zlatnik, naša reč za to je dar, a kad se pročita naopako onda dobija pravo značenje, rad. Ima ona priča da je neko postao svetac postom, molitvom i odricanjem, neko velikom žrtvom, a neko zato što je morao. Kad gledamo sve unazad vidimo da je to bio jasno određen put. Sada je muzika kontrolisanija nego u Titovo vreme. Cela kulturna scena fingirana je uglavnom. Pa nama su ministri bili glumci, ljudi koji ceo život govore tuđe tekstove. Sve je to jedna velika borba, borba koja tek počinje. Borba za dušu, za opstanak, način života.

Priča o toj pesmi i nije baš lepa. Kao klinci mi smo gore krali trešnje i igrali se na tom brdu, a oni su hteli da prave groblje. Ljudi su se smejali i nisu verovali kako će tu biti groblje jer je mesto najlepše za stanove i kuće. Odatle se pruža prelep pogled na Pančevo, Slance, Zvezdaru. I oni su stvarno počeli da prave groblje.

— Nastala je pesma i ima ona svoju priču, mrtve i žive učesnike, ali da ne opterećujemo ljude time. Aci sam radio i ploču zato što je on prerastao tu gradsku scenu. Članovi Južnog vetra s kojima sam radio veliki su majstori. Mile Bas je jedan od najmuzikalnijih ljudi koje sam video. On je vrhunski majstor svog zanata od koga sam mnogo naučio. Pojedini kompozitori su imali privilegije u izdavačkim kućama i on uopšte nije mogao da živi od svog kreativnog rada. To je tako veliki talenat i darovit čovek tako da je to moralo negde da probije. Tuga je što ga tada nisu pozvali da radi pesmu za Evroviziju. Pesme Južnog vetra su poluzabavne, novogradske pesme.

LJUBAVNE JADIKOVKE

— Pošto živimo u burnim vremenima, takvi su nam i životi što je neiscrpan izvor inspiracije. To što autori izbegavaju da pišu o stvarnosti više je za neku psihološku studiju. U našoj tradiciji, koja se prenosila u desetercu sa kolena na koleno, postoji misao da se ne napušta bojište dok bitka traje. Mi smo zemlja gde se desilo toliko ratova, toliko izbeglica, toliko socijalnih propasti, a naši muzičari pevaju samo kao da smo svi neki paćenici. Samo nas ostavlja neka žena, sedi se u kafani i pije, kao da se ništa ne dešava, samo smo neverni jedno drugom. Muzika trenutno služi za zamagljivanje stvarnosti i zamazivanje očiju. Ja sam u jednom momentu izdao ploču za RTS i u svim emisijama me je bilo osim u Dnevniku. Bio sam u Cirihu u vreme bombardovanja Republike Srpske kad je pogođena bolnica gde je bilo osam mrtvih. I svi mediji u Evropi su to preneli. Gledao sam satelitski program RTS gde niko ništa nije javio. Sat vremena su prenosili retrospektivu poslednjeg kola fudbalskog prvenstva, gde su igrali recimo Milicionar, Rad, Zemun.

IZBACILI REČ ZEJTINLIK IZ PESME "OVO JE SRBIJA"

— Imao sam problem kada sam sa 22 godine napisao pesmu "Ovo je Srbija". Ljudi su počeli da me izbegavaju zbog te pesme. Onda smo svirali tajno. Sakupila bi se ekipa i onda jedan stoji ispred vrata i gleda da ne naiđe neko. Jednom je snimljena ta pesma, pa je zabranjena na svim programima RTS. Jedino je Radio Studio B Drugi program emitovao tu pesmu. Kada su pokretali televiziju napravilu su emisiju o meni, i kad je trebalo da se emituje došli su inspektori i zabranili emitovanje programa. Danas je, čujem, na svim državnim manifestacijama, gde vrlo često potpišu aranžera i dirigenta, a mene ne. Ne odgovara nikome biografija nekog ko uvek ima nešto da kaže da to nije tako. Čak je sad pevana na Sretenje, ali je promenjen deo teksta, izbačena je reč Zejtinlik. I kad hoće da uzmu neku pesmu treba da me pitaju ili već nekog ko je malo pismen jer kad nešto izmeniš, pesma gubi smisao.

— I nešto je puklo u meni i rekao sam "hvala" i nigde se više nisam pojavio u medijima. Ispalo je da ja tu treba da zabavljam nekog dok ljudi ginu, kasnije kradu fabrike. Ja nažalost ne znam ništa drugo da radim osim muzike. Moji nastupi su performansi na kojima recitujem, držim govore... To jeste pop-rok sa nekom slovenskom crtom. Pokušavam da u svemu pronađem neku dubinu, poruku, da se probudimo. U Srbiji postoji mnogo dobrih svirača koje nikada nećete videti u medijima. Jednu stvar sam shvatio, ima taj zakon džungle — ne ubijaj više nego što možeš da pojedeš. Nema potrebe juriti okolo da se rasipaš. Dok je čovek živ, nije završio posao na Zemlji, tako da ja nisam ni pola života proživeo, sve tek počinje.

ODLAZIO SAM I VRAĆAO SE

— Odlazio sam i uvek se vraćao u Srbiju. Sad me pitaju zašto. Pa gledano matematički najbliži put od tačke A do tačke B je prava linija. Ako sam već rođen ovde, najbliži put do Boga je pravo na gore, da sam trebao da budem negde drugde, rodio bih se tamo. Bog to bolje zna nego mi. Tamo sam se bavio muzikom a moj odlazak nije bio stvar boljih uslova. Ja imam svoju misiju, svoj dug. Zamislite, svi ti moji preci koji su ginuli i robovali da gledaju svoj krajnji izdanak da služi njegovim neprijateljima. Ima gomila stvari koji ti mogu obezbediti komforniji život, ako ćemo da trgujemo. A koja je cena toga. Odavde su ljudi odlazili zato što su ih terali. Nisu baš srećno bežali zato što im je bolje. Imam pesmu koju sam sad snimio "Neću da idem" i baš o tome govori. Oni su stvorili uslove da svako sam dođe do genijalnog rešenja da je odavde najbolje pobeći. Ovde je bilo mnogo teže u prethodnim vekovima i da je trebalo da se beži, pobegli bi davno svi. Stalno sam putovao tamo-vamo, a 1997. godine sam se vratio natrag. Jako je teško živeti napolju kad se ovde dešava nešto. Nema veće tuge nego da živiš u inostranstvu za vreme bombardovanja tvoje zemlje. Znam mnogo ljudi koji su živeli napolju pa su se vratili. A sve je to povezano s muzikom. Davne 1914. ali i prethodnih godina devojke su pevale: "Što bi dike, ode u vojnike, što bi škarta, osta da se karta". To je bilo pre 100 godina. Zamislite koliko se kod nas promenio moral kad se sada peva o nekim kazinima, ferarijima. Malo smo se zaigrali u svemu. Šta znači bolji život? U Titovo vreme svi su kukali što nemaju više novca. A sad kukaju za tim Titovim vremenom i pričaju kako se dobro živelo. Dobro se živelo i u tursko doba ako si hteo da budeš Turčin. Ko je hteo da promeni veru, živeo je odlično. Ta priča o boljem životu je samo pitanje cene koju hoćeš da platiš za svoju granicu konformizma.

vesti-online.com 27.03.2017
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: