Stevan A. Stanković (1864—1918)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Stevan A. Stanković (1864—1918)  (Pročitano 3576 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4640



Pogledaj profil
« poslato: Decembar 11, 2014, 11:53:30 pm »

**

KOMPOZITOR I PESNIK STEVAN A. STANKOVIĆ
Iz ciklusa: Srpski vojni muzičari u Prvom svetskom ratu


Interesovanje za ličnost i komiozitorski opus Stevana A. Stankovića javilo se još u mojim studentskim danima. Uputio sam stoga jedan poziv najširem auditorijumu starog Beograda, kako bih doznao i sakupio najosnovnije podatke o zaboravljenom kompozitoru i pesniku; dopis je objavljen u dnevnom listu "Politika", 17. decembra 1976. godine. Izneo sam osnovne podatke o njemu do kojih se tada moglo doći: "Našem pesništvu je ostavio dve štampane knjige: Svileni rubac, poetsku pripovetku, Beograd 1886. i zbirku pesama Vihar, Beograd 1889., koja je izdata bez imena piščeva.1 Stevan A. Stanković nije ispitan kako zaslužuje ni kao kompozitor, pisao sam. Njegove su štampane kompozicije: Akademsko kolo (1886), Zavičaj-marš (1887), Oficirsko kolo (1890), Vitez, jahački marš (1890), Prkos, igra s tekstom (drugo izdanje 1891) i Lopov, kompozicija s tekstom (1891). Ostali sastavci, preneo sam po jednom starom listu, ako i nisu još štampani, svirani su i pevani na raznim zabavama u Beogradu. Tako, Ruzmarin marš, Himna ženskog pevačkog društva, Često te u snu snivam (pesma na stihove Đure Jakšića), i još neke.2 U daljem tekstu pozvao sam stare Beograđane da svojim sećanjima i obaveštenjima pomognu moja istraživanja. Odgovor je bio: niko se nije javio.

Dugo godina pratio sam kretanje u službi i njegove pesničke i kompozitorske aktivnosti, da bih danas mogao da saopštim mnogo više nego što sam znao na početku. U njegovoj biografiji ostalo je nepoznato koje godine se tačno rodio. Poznato je, da je bio žitelj Beograda i da je imao brata Dušana.3 Obojica su stupili u vojsku Kraljevine Srbije. Školu Vojne akademije pohađao je 1883—1886. kao pitomac 16. klase. U toku školovanja izbio je Srpsko-bugarski rat (1885). "Oficiri od 12. septembra 1885. kao pitomci ove klase dobili su čin potporučnika 12. septembra 1885. pred rat, pa su posle rata dovršili školovanje naknadnim kursom." Iz rata je izašao kao pešadijski potporučnik. Dalje se njegov vojnički život odvijao po garnizonima u Beogradu, Požarevcu, Negotinu i Kruševcu. Već po završetku Akademije, pričislen je XX bataljonu Gardijskog pešadijskog puka u Beogradu, sa zadatkom da služi u Vojnoj akademiji. Godine 1888. bio je potporučnik Gardijskog bataljona stalnog kadra u Beogradu i predavao je muziku u Trećoj beogradskoj gimnaziji: od septembra 1888. do 18. oktobra 1889. godine; a 1889. i 1890. bio je ađutant u štabu VIII bataljona Dunavskog pešadijskog puka u Beogradu. Godine 1891. i 1892. postavljen za učitelja pevanja u Pešadijskoj podoficirskoj školi, a potom je u štabu Gardijskog bataljona Drinskog pešadijskog puka u Beogradu. Tri godine provodi u Nemačkoj (1894—1896) kao državni pitomac. Potom se vraća u Dunavski pešadijski puk u Beogradu (1897) a sledeće godine je u VII pešadijskom puku "Kralja Aleksandra" unapređen kao kapetan II klase. Prelazi u Požarevac u IX pešadijski puk "Kneza Nikole" (1899 i 1900) unapređen, sad kao kapetan I klase. U Požarevcuje proveo u vojnoj službi i naredne dve godine (1901, 1902). Godine 1903. prelazi u Negotin, kao v. d. komandanta 2. bataljona XIII pešadijskog puka "Hajduk Veljko". Istu dužnost je vršio i 1904. godine, a potom se nalazi na službi u Negotinu i 1905. u Pukovskoj okružnoj komandi. Sledeće dve godine na službi je u Pukovskoj okružnoj komandi u Kruševcu (1906, 1907), a potom se vraća u Beograd, na službu u Pukovsku okružnu komandu (1908). U Beogradu je proveo sve ostale godine u vojnoj službi: 1909—1911 u VII pešadijskom puku, a 1912. u Ministarstvu vojnom, kao kapetan. Pred Prvi svetski rat (1914) unapređen je u pešadijskog majora. Kao učesnik Velikog rata preminuo je od rana u Tulonu, 16. decembra 1918. godine. Za grob mu se ne zna, nije prenesen u porodičnu grobnicu na Novom groblju u Beogradu, gde počiva njegova supruga Julijana-Duda Cvetković-Stanković (+ 21. novembra 1938).

Uz njegovu biografiju slede i podaci o njegovom kompozitorskom školovanju, gde se navodi da je Stevan A. Stanković "svršeni apsolvent Praške konservatorije" i da je "otvorio u Beogradu Školu za vilioniste, u kojoj će predavati po metodi prof. O. Ševčika."4 Škola kao da nije dugo radila, jer se te godine desila tragična smrt brata Dušana. Iz ovog podatka naslućujemo da je Stevan A. Stanković hteo da se prebaci iz teške vojne službe u lakšu prosvetnu, zahvaljujući muzici i svom kompozitorskom radu. Ali je prevagnula materijalna strana; primanja u vojnoj struci bila su daleko veća od prosvetne.

Svoje pesme objavljivao je i u književnim časopisima i listovima: Javor (1886), Brka (1887), Velika Srbija (1888, 1889), Male novine (1889), Bosanska Vila (1889), Zimzelen (1893), Večernje novosti (1905, 1908). Vreme njegove popularnosti u starom Beogradu, i kao kompozitora i kao pesnika može se odrediti periodom 1886—1896. kada su njegove kompozicije svirane i igrane, a neke pesme rado pevane i čitane u Beogradu. O tome postoje i pisana svedočenja u beogradskoj štampi. Novosadski književni časopis Stražilovo, koji je ponekad prenosio iz beogradske dnevne štampe pojedine vesti, pisao je i sledeće: "Stevan Stanković, pešački potporučik u kraljevskoj srpskoj vojsci u Beogradu, bavi se muzikom i već je srpsku muzičku umetnost obogatio nekolikim svojim delima ... Od skora, svira se po beogradskim pivnicama i gostionicama nova kompozicija našeg mladog muzičara Oficirsko kolo. Po oceni znalaca kompozicija njegova najbolje mu je pošla za rukom. Sviranje i pevanje ovoga kola udešeno je kao pesma za duet, a izaziva dosta opšte dopadanje. Izgleda po svemu da je dar tu ..."5 Bilo je to vreme kada su se u Beogradu redovno održavali poznati oficirski balovi, na kojima se igralo i pevalo i na kojima je učestvovala elita beogradskog otmenog društva na čelu sa kraljicom Natalijom i kraljem Milanom Obrenovićem. Na tim balovima, održavanim drugog dana posle praznika Sv. Save (15./28. januara), pevalo se, sviralo, a naročito igralo, pa je ova kompozicija Stevana Stankovića izvođena uvek tada, vrlo često i vrlo rado. Tek posle tri godine, 1890. ona je i objavljena. Mladi kompozitor je tada uživao velike simpatije višeg beogradskog društva, da bi posle 1903., promenom dinastije Obrenovića, njegov kompozitorski rad pao u potpun zaborav.


2. IZ ŽIVOTA STEVANA A. STANKOVIĆA — NEKOLIKE CRTICE

Prilika je da se podsetimo na nekoliko zanimljivih crtica iz njegovog života, po usmenom pričanju i zapisanim sećanjima. Poznati srpski novinar Pera Todorović (1852—1907) zapisao je u svom Dnevniku o jednom skupu veseljaka, veselih boema, koje je pesmom i pevanjem dočekalo zoru, a među njima je bilo i trojica muzičara, dobrih pevača: Stevan Mokranjac, Dušan Janković i Stevan Stanković. Evo njegovog opisa:

"Beograd, 21. novembar, ponedeljak [1888] godine.

Jutros smo osvanuli. Razišli smo se kad je dan već zabeleo, kad su radnici već poustajali i hitali tamo-amo ulicama — ravno u 7 časova izjutra. Češko društvo "Lumir" davalo zabavu u čast otvaranja novog stana ovde u Slaviji. Posle 3 časa, kad se većina gostiju već razišla, mladi pevač g. Janković,6 koji je sudelovao u ovoj zabavi, razveseli se i počne pevati u užem krugu oko jednog stola, u blizini gde sam i ja sedeo s Vladom i g. Kurtovićem. Sa g. Jankovićem bio je i Stevan Mokranjac, dobar pevač i moj stari školski drug. Sećanje: kako smo nekad zajedno pevali kao đaci, probudi mi želju da posle punih deset godina opet čujem Stevu. Sastavimo stolove. Pridruži nam se i g. Stevan Stanković, potporučnik, takođe pevač, još s nekim oficirima. Otpoče se pevanija. Tako dočekasmo zoru. Oko 5 časova nismo znali šta da pijemo, jer je to bio trenutak kad čovek nije ni za kakvo piće. Ja predložim vruću rakiju; predlog se primi radosno. Tako smo srkućući rakiju i pevajući (naravno, ja sam samo slušao) dočekali dan. Tada smo se razišli. Uostalom, Steva Mokranjac nije ispunio moje nade. Na moju molbu, otpeva samo jednu pesmu; posle se izvinjavao da ne može. Oko 5 časova pustili smo ga da ide. On doista nema više svoj stari medeni glas, jako mu je oslabio. Ova noć, podsetila me je na mlađano doba ..."7 Iz navedenog zapisa novinara Pere Todorovića vidimo da je Stevan A. Stanković poznavao svog slavnijeg i starijeg imenjaka Stevu Mokranjca, a te večeri pružila mu se prilika da upozna i Todorovićevo društvo: poznate i ugledne Šapčane, Vladu Jovanovića, novinara i poslanika, i Milosava Kurtovića. Obojica su samo godinu dana kasnije pokrenuli popularni list Vitez (1889—1903), organ svih kola jahača "Knez Mihailo", čija su udruženja postojala u svim većim gradovima u Srbiji (Šabac, Zaječar, Niš, Kragujevac, Beograd). Ovaj list za srpsko viteštvo, bio je veoma popularan. Pomenuti urednici su se dogovorili sa Stevanom A. Stankovićem da za njihovo društvo kola jahača komponuje jedan paradni marš, koji bi se svirao kada članovi tog društva budu prikazivali svoje sportske priredbe: takmičenja u konjičkom sportu koja su održavana na hipodromima ovih gradova i privlačila veliku masu radoznalog sveta. Tako je nastao Stankovićev Vitez. Jahački marš, objavljen u Beogradu 1890. godine i posvećen "Kolu jahača knez Mihailo."; kompozitor je tako postao počasni član društva.

Kompozitor Stevan A. Stanković se oženio gospođicom Julijanom Cvetković iz jedne beogradske građanske porodice. Po pričanju stare Beograđanke pok. Anđe Stepanović (+ 2007. u dubokoj starosti), u porodici Teodora Cvetkovića bile su četiri ćerke: najstarija Jelisaveta, Aleksandra, udata Mitrović (+ 1946), Zorka, udata Arnautović, i najmlađa Julijana. "Gospodin Steva, profesor muzike, upozna se sa Jelisavetom Cvetković (1876—1966), koja je u to vreme završavala Višu žensku školu i bila je od svih sestara najinteligentnija, što će se docnije pokazati u punoj meri.8 I ona je tada već afirmisanog kompozitora i pesnika zavolela i jedno vreme se zabavljala sa njim, sa željom da se za njega uda. Ali, gospodin Steva se odluči za najmlađu, Julijanu, isprosi je i oženi se njome. Zbog toga, Jelisaveta sa sestrom Jucom nije govorila celog života ..." Julijana Stanković je poznavala ruski jezik. U feljtonu lista Mali Žurnal za 1908. godinu prevela je u deset nastavaka (br. 280—290) novelu ruskog pisca Karda N. Sisojeva Život uzima svoje. Nad tom činjenicom stavila je tačku u svom prevodilačkom radu.

Đorđe Perić

_______________

1 Na pesnika ove zbirke ukazano je u časopisu Otadžbina za 1889. godinu: Vihar Beograd, Štamparija Pante Jovanovića, 1889, str.32 + 1; 8-na. Zbirka pesama Stevana Stankovića, ali na delu nema imena piščeva. Na prvoj strani naslovnog lista stoji samo: Vihar, a pozadi gde je štampano. Delo je posvećeno Šabačkoj omladini, njen počasni član.
2 U zborniku vojnog sveštenika Božidara Lukića : Partiture nacionalno-patriotskih i verskih pesama, muški horovi, Beograd 1928, br.32, objavljena je Himna (Bože sveta, milost tvoja), poslednja kompozicija Stevana A. Stankovića koja nam je poznata. Komponovana je u čast mladog kralja Aleksandra (Obrenovića) oko 1893., kojije ubijen 1903. godine.
3 Dušan, pešadijski kapetan I klase, bio stariji. God. 1904. poginuo je nesrećnim padom s konja. U njegovoj čitulji piše da je studirao na Petrogradskoj Nikolajevskoj akademiji, te je tako postavljen za prof. u Vojnoj akademiji; radio na vojnoj književnosti u čitulji, objavljenoj 15. aprila 1904. godine, navode se članovi njegove porodice: supruga Vera, sin Đorđe, kćer Olga, mati Tana, brat Steva, sestra Jelisaveta, zet Svetozar Nedeljković, inž., i snaha Juca.
4 Prema belešci u časopisu Nova iskra, 1904, str. 158.
5 Stražilovo (Novi Sad), br.44,1887, s.702. Rubrika Pozorište i umetnost, Beleška.
6 Dušan Janković (Ruma, 1861— ?), koncertni pevač, studirao pevanje u Pragu; nastavnik muzike i muzički kritičar.
7 Pera Todorović: Dnevnik, Beograd 1990, 101—102.
8 Jelisaveta Cvetković se udala za Svetolika Markovića, profesora gimnazije. Posvetila se prevodilačkom radu, kao profesorka francuskog jezika. Prevela je s francuskog veliki broj romana i pripovedaka najpoznatijih francuskih pisaca. Njena biografija sa obimnim prevodilačkim radom objavljena je u Leksikonu pisaca Jugoslavije, (Matica srpska), Novi Sad, 1997, tom IV, str. 141.



Deo teksta preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA"
uz saglasnost glavnog i odgovornog urednika Gorana Vučkovića
Broj 41 | Izdavač "Krajinski književni klub" | Negotin, 2014
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: