Nikola Marković Giba (1949)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « POPULARNA MUZIKA « Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] « Nikola Marković Giba (1949)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Nikola Marković Giba (1949)  (Pročitano 18175 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: Septembar 05, 2013, 10:07:07 pm »

**




NIKOLA MARKOVIĆ GIBA

Nikola Marković Giba je rođen 20. decembra 1949. godine u Šapcu u siromašnoj radničkoj porodici. Njegovi roditelji, Stevan i Milica, imali su šestoro dece — tri sina i tri kćeri.

Osnovnu školu "Vuk Karadžić završio je u Šapcu kao odličan đak. Nakon toga je upisao Hemijsko-tehničku školu.

Prvu grupu, "Crne senke", osnovao je 1963. godine sa drugom Mišom. Članovi grupe bili su klinci iz ulice: Kića, Era, Mića, Lola bubnjar i Goca Mecić. Svirali su na igrankama i u Domu omladine sve do 1970-e, kada Nikola odlazi u vojsku i grupa prestaje da postoji.  

Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Septembar 06, 2013, 02:22:03 am »

**


NIKOLA MARKOVIĆ GIBA — DISKOGRAFIJA



Album GIBA I "ORFEJ" — Jugoton LSY-62057 | 1985.

01. Nikola Marković Giba i 'Orfej' — Pare, pare (A. Radulović — M. Tucaković — B. Đorđević)
02. Nikola Marković Giba i 'Orfej' — Zagrli me (A. Radulović — M. Tucaković — B. Đorđević)
03. Nikola Marković Giba i 'Orfej' — Dajte mi vino (Đ. Balašević — Đ. Balašević — S. Ilić & S. Marković)
04. Nikola Marković Giba i 'Orfej' — Od sreće se ne umire (A. Radulović — M. Tucaković — B. Đorđević)
05. Nikola Marković Giba i 'Orfej' — A kad ljubiš, ljubiš (Šaban Šaulić — Šaban Šaulić — B. Đorđević)
06. Nikola Marković Giba i 'Orfej' — Skini džemper (Z. A. Kostić — M. Tucaković — S. Ilić & S. Marković)
07. Nikola Marković Giba i 'Orfej' — Azra (R. Boban — G. Gunjak — S. Ilić & S. Marković)
08. Nikola Marković Giba i 'Orfej' — Ne trebaš mi ti (I. Maslać — I. Maslać — S. Ilić & S. Marković)
09. Nikola Marković Giba i 'Orfej' — Svrati kad ti teško bude (S. Spasić — B. Đorđević — B. Đorđević)
10. Nikola Marković Giba i 'Orfej' — Zaboravljen i ostavljen (R. Vučković — R. Vučković — S. Ilić & S. Marković)
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Septembar 19, 2013, 12:17:51 am »

**

NIKOLA MARKOVIĆ GIBA — HIMNA KOSOVSKIH JUNAKA



HIMNA KOSOVSKIH JUNAKA

Hriste Bože raspeti i sveti,
Sva Srbija na Kosovo leti.
Put doleški poleće planina,
Krila su joj Morava i Drina.

Na tri sveto i na tri sastavno,
Odlazimo na Kosovo ravno.
Odlazimo na suđeno mesto,
Mila majko, sestro i nevesto.

Zbogom leto, jeseni i zimo,
Odlazimo da ih pobedimo.
Zbogom prvi nerođeni sine,
Zbogom ružo, zbogom ruzmarine.
Kad je draga da odlazim čula,
Za rever mi neven zadenula.





Nikola Marković Giba snimio je himnu Kosovskih junaka sa Beogradskom filharmonijom, 1999. godine, za vreme bombardovanja. Autor početnih stihova nije poznat a poslednje strofe napisao je književnik Vuk Drašković. Muziku je komponovao Dragan Mijačević Dadula iz Inđije. Ima više verzija pesme, uglavnom sa drugačijim rasporedom strofa i sa delimično izmenjenim tekstom ali je jedino Nikola Marković interpretira u originalu.

Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Januar 31, 2014, 10:44:19 pm »

*

JEDAN DAN ŽIVOTA

Volim te, volim više od svega
Od sjajnog sunca, od plavog neba.
Volim i noge, duge i bose
I oči tvoje prepune rose.

Ref.
Jedan dan života da ostane meni
I njega bih draga poklonio tebi.
A kad srce stane na njemu nek piše
Žalim što te nisam voleo još više.  

Lažu da s drugom provodim noći
Da volim neke toplije oči.
Ne znaju da te toliko volim
Da svaku tvoju ranu prebolim.

Ne reci nikad ljubavi zbogom
Misli na mene kad nisam s tobom.
Poklanjam tebi sve svoje pesme
Niko te više voleti ne sme.


AZRA
(R. Boban — G. Gunjak — S. Ilić & S. Marković)
 
Ej, kad se setim grizao bih usne
što si nestala.
Ej, kad se setim, samoća vrisne
— Što nisi ostala!  

Šabac je mali grad
u njemu sve se zna.
Tvoje je mesto ovde kraj mene.
Moja si sudbina.
 
Dao bih ruku al' neko reče
— Azra je neverna.
Šabac je mali grad,
u njemu sve se zna.

Ne mogu ti to oprostiti.
Neverna si, sad me ostavi.
Srce pamti kad ga prevare,
Moja Azra, to je najgore.

Ne mogu te više voleti.
Neverna si, sad me ostavi.
Srce pamti kad ga prevare.
Moja Azra, to je najgore.

Ej, kad se setim grizao bih usne
što si nestala.
Ej, kad se setim, samoća vrisne
— Što nisi ostala!

Šabac je mali grad
u njemu sve se zna.

Ne mogu ti to oprostiti,
nemam snage da zaboravim.
Srce pamti kad ga prevare
moja Azra, to je najgore.

Ne mogu te više voleti.
Neverna si, sad me ostavi.
Srce pamti kad ga prevare.
Moja Azra, to je najgore.


ZABORAVLJEN I OSTAVLJEN
(R. Vučković — R. Vučković — S. Ilić & S. Marković)

Ne sviram više na gitari,
Ne pišem pesme kao nekad
Živim sam u ovoj kući
Na kraju grada…
U ruci cigareta
A noćas sve mi smeta;
Moj svet, slomljeni svet
Sa tobom pade.

Zaboravljen i ostavljen
Od tebe i mnogih prijatelja,
Zaboravljen i ostavljen…
Učinila si ono što si htela.

Ne sviram više na gitari,
Ne pišem pesme kao nekad
Na poklon drugoj ženi.
Sati me prate…
U ruci cigareta
A noćas sve mi smeta.
Moj svet, slomljeni svet
Sa tobom pade.

Zaboravljen i ostavljen
Od tebe i mnogih prijatelja,
Zaboravljen i ostavljen…
Učinila si ono što si htela.


Pesmu "Jedan dan života" Nikola Marković nikada nije snimio ali je izvodio uživo u beogradskim klubovima. Ova pesma se trebala naći na njegovom albumu. Međutim, pesma se, sa manjim izmenama u tekstu, našla 1985. godine na Breninom mini LP u izdanju PGP RTB.  

YouTube: Nikola Marković Giba — Azra
YouTube: Nikola Marković Giba — Jedan dan života
YouTube: Nikola Marković Giba — Zaboravljen i ostavljen
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Jul 06, 2015, 09:43:19 pm »

**
ŠABAČKA LEGENDA – NIKOLA MARKOVIĆ GIBA


VOLEO SAM NESTVARNE STVARI

Malo je onih u Šapcu, i mladih i starih, koji nisu slušali Gibu, a još manje onih koji nisu čuli za njega. Kada smo ga potražili da razgovaramo, zatekli smo ga kako "ganja ne nacionalnu, nego običnu penziju, kao i svi drugi ljudi"


Detinjstvo i stari Šabac

Ma sirotinja, bre... Uboga. Majka mi je sa Korčule, otac iz Sarajeva, upoznali su se u Beogradu. On je radio u Kraljevoj gardi i kada je premešten u Šabac, doveo je majku ovde. Neka ruska ciganka, Mara Kljenda, koja je skupljala granje i pevala, dovela ih je u dvorište kod Đorđevića, u ulicu Vuka Karadžića. Tu smo se, u jednoj sobici, odgajili nas šestoro dece, tri sestre i tri brata. Bilo je teško, ali je bilo mnogo lepo. Majka je prala veš po tuđim kućama, a kad bi završila, sedala bi za klavir i svirala. (Oni nisu znali da sviraju, samo su imali klavir u kući). Jednom prilikom su me ponudili princes krofnom (tada sam je prvi put video), a ona je rekla: "Ne hvala, baš sam mu juče takve pravila". To je ta korčulanska crta u njoj, bila je jako ponosna, imala je lepe manire kojima nas je učila. Mi deca, pravili smo ludosti, organizovali predstave u šupi, naplaćivali ulaznice 5 dinara, a posle bismo sve potrošili u bioskopu. Mnogo sam vremena prvodio tamo, voleo sam filmove, nisam propuštao nijedan. Kada nisam imao novca, čistio sam bioskopsku salu, da bi me pustili unutra tetka Dana i čika Marko Ćora. Šabac je tada bio divan, nikada više neće biti takav... Prva bašta bioskopa "Pariz", iza Doma Sindikata, bila je sva u cveću, to je bilo čudo. Hotel "Drina", koji je bio preko puta današnjeg Kulturnog centra, takođe je imao božanstvenu baštu, gde su dolazili italijanski pevač Roko Granata, Lola Novaković, Đorđe Marjanović...

Moj pokojni drug Miša i ja, uvek smo zamišljali da smo u nekim grupama, sanjarili smo u toj našoj sirotinji, da putujemo i nastupamo u Americi i kojekuda... I to nas je držalo. Kada sam imao petnaest godina, napravili smo grupu "Crne senke": Kića, Mića, Era, Lola bubnjar, Goca Mecić i ja, deca iz ulice. Svirali smo Bitlse, Stonse (Džegera sam mnogo voleo, on nije pevao, on je goreo), Dilana, Džoan Baez... Dženis Džoplin je bila neprikosnovena, ona je bila ludilo, bila je totalno u pesmi. Tih šezdesetih, svako je imao svoje mesto u muzici, Dženis, Morison, Hendriks... Mi nismo znali engleski, ali smo se snalazili. Moja drugarica Slavica je pravila fonetski zapis pesama i mi smo učili napamet. Imam kod kuće 7.000 pesama, sve sam slagao i pravio knjige. Uvek sam voleo nestvarne stvari. Tražio sam tekstove poput "Stepenice ka nebu". Nisam znao šta znači, pošto nisam znao reči, ali sam osećao da je prava. Posmatrao sam Kridense, Dip Parpl, Praud Meri, da bih znao kako da se ponašam na sceni. Bio sam iznad vremena, brat mi je doneo bundu kakvu je imao Džeger, nosio sam samo jednu crvenu rukavicu i uzane pantalone sa širokim kaišem kao Morison. "Crne senke" su postojale do mog odlaska u vojsku, 70-te godine.


Pesma u JNA

Čim sam došao, tražio sam gde mogu da se ubacim da pevam. Slavko Mrčić, pukovnik, pozove mene i pita me da li pevam, a ja već naravio grupu u kasarni, okupio sjajne muzičare. Mnogo smo vežbali i zvučali fenomenalno. Kada je otac Sanje Doležal došao da čuje emisiju "Veseli klub mladih" na TV Zagreb, pozvao je nas, Kameleone iz Slovenije, Indekse i Crvene koralje. Posle toga, prebacili smo se u Dom JNA da sviramo za vojna lica, imali smo odrešene ruke da radimo šta hoćemo. Dovodio sam Kseniju Erker, Terezu Kesoviju, Gabi Novak... Bilo je to divno druženje. Đorđe Novković je bio sjajan čovek, pošten, nikada nije tražio novac, nego nove ljude. Rekao mi je: "Pošto si ti tako lud i riđ, pevaj na Splitskom festivalu" "Vratia se barba iz Amerike". Ali, ja sam morao da se vratim u Šabac iz vojske, nisam imao ni stan, ni radno mesto, tako da je to propalo. Tu pesmu je pevao Mišo Kovač, Pro Arte su snimili. Nema veze, nije mi žao, ničega mi nije žao...


Beogradske godine

Kad sam se vratio, pet godina sam tezgario sa iskusnim muzičarima po celoj Jugoslaviji. Mnogo sam pesama naučio. Kada sam 78-me pevao u Šapcu, u hotelu "Sloboda", slušao me je direktor Taša i pozvao da pevam tamo. Otišao sam i proveo u Beogradu 30 godina. Tu sam napravio najveći bum. Gde god sam pevao, ljudi su morali da rezervišu ulaznicu deset dana unapred. Kad sam pevao u Euridici, to su bile kolone... Dolazila je jedna devojka sa psihijatrije. Njena doktorka bi me zamolila: "Može li da dođe večeras da Vas sluša, bila je mnogo uznemirena, Vi ste joj tableta za smirenje?" Uvek sam joj govorio da je dovede. Umirila bi se kad me je slušala.
Život u Beogradu je za mene bio veliko iskustvo, družio sam se sa Tomom Lupinom, Borom Čorbom, Davorinom Popovićem, pevao sa Kemalom Montenom, Meri Cetinić, Gabi Novak, Arsenom Dedićem, Tomom Zdravkovićem... Poznavati te ljude je pravo bogatstvo. Mnogo sam buran i bogat život imao...

Najjači utisak je na mene ostavila Olivera Katarina. Sjajna žena, imala je ogromnu energiju. Niko nije umeo da lumpuje kao ona, gospodski, "luda" žena, kako je ona pevala sa ruskim Ciganima, to je trebalo videti... Žao mi je što ne postoji nijedan snimak. Kada je pevala u Olimpiji (tada sam i ja bio tamo), ceo Pariz je dolazio da je sluša, vrh, Natali i Alen Delon, Šarl Aznavur je čekao u redu da kupi kartu za koncert... Molili su je da ostane tamo, nudili joj ugovore, ali, ona je sve odbila, nije htela. Nisam ni ja. Nije to naš svet, drugačiji je način života. Meni su doveli nekog menadžera, morao sam da jedem određene stvari u određeno vreme, a bio sam željan paprike u belom luku, švargle, kaurme, škembića... Vratili smo se u ovu selendru, ali našu. Oliveru nisu voleli, bila je previše lepa, imala je "ludački" glas, Mira Stupica nije mogla da je podnese, sekla je na svakom koraku... Snimila je 70 filmova za strano tržište, a ovde niko o tome nema pojma...

Marina Vladi me je obožavala, znala je pomalo srpski, njena majka je iz okoline Kragujevca. Zabavljala se sa Visockim, a on budaletinaaa, šarmer, kad joj priđe sa onom njegovom bradom i suznim očima, ona kaže: "Kako da ga ne volim? Ušao mi je u svaku poru". Šutnula ga je mnogo puta i uvek mu se vraćala. Mi dođemo na brod, a on nađe čamac i dođe sa druge strane kod prozora gde mi sedimo i peva samo za nju. Kad je umro, prestala je da peva.


Estrada danas

Tužna ja danas slika estrade. Glumi se glamur. Tu su neke Cece, Seke, Brene... Zvezde Granda su žalosne. Danas je važno samo da se razgolitiš, otpevaš da voliš seks, (tekst nije bitan), da vrištiš na sceni i kraj priče. To traje pet godina i dolaze druge. Danas da bi uspeo, moraš da budeš u nekom klanu i da imaš novac. Još je u moje vreme, dok sam bio u Beogradu, krenuo je taj kurvarluk. Savršeno sam otpevao "Jedan dan života", ali, nisam hteo da se muvam, da nekog molim, da dam 20.000 maraka (to je za mene bio veliki novac, mogao sam kuću da napravim). Imao sam velike hitove, sve su mi pokrali. Brena mi je uzela "Još jedan dan života", Vajta "Azru", Čola "Nono bela", Rajko Dujmić "Milena, generacijo moja"... Željko Subotić, koji je nedavno umro, napisao je Harisu deset pesama, pisao je za Željka Samardžića, Tomu Zdravkovića...., a pevao je bolje od svih, samo to njega nije interesovalo. Stanovao je u Bijeljini, u šupi pored drvenog vc-a, niko se nije setio da mu pomogne. Meni je hteo da napiše pesmu, da mu ništa ne platim, a ja sam video da on iz konzerve jede gulaš i hleb od petnaest dana. Zar to nije bolno?

Severina je shvatila da je samo interes bitan, sad može da bira. "Ja sam imala romantiku, pa sam nastradala, a sad imam sve, i tu moju lepotu koja će trajati još neko vreme", rekla mi je. Ukapirala je šta da radi da bi opstala na estradi. Videla je stvarnost takvu kakva jeste. Onaj čuveni video snimak su joj namestili, nije to ona htela, kao što se priča, nije ona tip Seke Aleksić. Olivera nije znala da iskoristi svoju lepotu, njoj su klečali, molili je, nije htela da proda dušu zbog karijere. Nisam ni ja. Ostao sam svoj. Hteo sam da budem pevač i to i jesam. Muzika me je spasavala u životu. I kad sam veseo i kad sam tužan, samo zapevam i zdravo. Sve brzo prođe, sve se zaboravi.


Šabac je mali grad

... U njemu sve se zna... To je pesma o Azri, konobarici koja je radila u Mali. Bila je mnogo zgodna, ličila je na Klaudiju Kardinale, sva je bila lepota... Žena koja je zračila. Leti je išla bosa, podigla bi suknju, a mi deca, trčali smo za njom i vikali: "Azraaa!" Rajko Gunjak je napisao pesmu o njoj i poslao mi tekst iz Sarajeva, ja sam je dao Korneliju Kovaču, ali je Sloba Marković uradio aranžman. Trebalo je bude sa zurlama, da ja vičem Azra, i tek onda da krene muzika. Ali, urađeno je komercijalno. Šta da se radi? Ovih dana ću dobiti penziju, otići ću kod brata u Pariz, da se odmorim, da ne radim ništa. Mada, uvek me sećanje vraća u Šabac, mnogo volim ovaj grad.


Zemaljski dani teku

Ne žalim se. Meni je važno da imam lepo da klopam, zdravo, morske alge, bareno povrće, ne pušim više, ponekad popijem. Nemam plan za dan, zavisi kako sam raspoložen, nemam obavezu da se družim, ne volim to, nepredvidiv sam. Volim da čitam Skota Peka, Lorku, Jesenjina... I da slušam muziku. Nekad i zaplačem, kad se setim kako je nekad bilo, a vidim kako je sad. Nije ljudima više ni do muzike, nema kafana. Sramota je da u Šapcu nema prave kafane...

Ne osećam se kao penzioner, znam koliko imam godina, ne krijem ih, ali ih držim, nosim ih. Više se družim sa mlađim ljudima, lepše mi je sa njima nego sa mojom generacijom, oni samo kukaju, pričaju o zdravlju i preslišavaju se ko je umro. Ljudi treba da izbegavaju negativnu energiju, one koji ih iscrpljuju. Zato sam sam. Odem da se šetam, na primer, do mosta i onda neke stvari sam sa sobom raščistim, ne treba mi ničija pomoć, sam složim svoje kockice. Sve legne i dođe na svoje. Čovek sagradi kuću, ali, temelj propadne. Tako je i u organizmu. Ova deca danas srljaju, ne znaju šta je smisao života.

Muzika i pozitiva. Ne razmišljam negativno. Odem negde u planinu i vratim se sasvim nov, drugačiji, iščistim organizam. Mi živimo u zagađenom gradu, okruženi zagađenim ljudima. Oni koji su puni kao brodovi, nisu zadovoljni, njima je sve malo. Ne ganjam nacionalnu penziju, nego običnu, hoću da budem kao i svi drugi. Život je jako jednostavan, samo ga treba proučiti. Tu nema filozofije. Treba biti jednostavan, provoditi više vremena sam sa sobom, izbegavati stres. Gledam ljude u pošti kad plaćaju račune kako su nervozni. Pa, ako ne uplatim danas, platiću sutra ili za pet dana, zar je to važno?

Ljubav je najlepši lek. Ne volim da slušam budalaštine, sklanjam se, postoje ljudi koji su meni jako dragi, ali teški. Najsrećniji sam što nemam ni kola, ni vilu, ni bazen za kupanje, ni telohranitelje, šta će mi nemir? Ništa nisam planirao. Kao list na vetru sam. I dan danas ne planiram. Ne pravim nikakav "projekat", grozim se tog izraza . To je termin koji se koristi u građevini, ne u muzici, umetnosti uopšte. Idu ljudi da "napune baterije", kao da su roboti. Pored vode se čovek najlepše oseća. Voda smiruje, slušanje reke kako priča...

Meni je žao što se narod izopačio zato što nema hleba. A ko ima, ima i previše. Šta će im? Kad odlaziš na onaj svet, ne dobiješ kamion od Boga da bi sve stvari potrpao i poneo. Ništa se ne nosi gore. Ideš go ko pištolj. Ako ti obuku "haljinicu boje lila", obuku, ideš i ćao. Treba pozitivno razmišljati i verovati u Boga, koji je u nama. Ako ne veruješ Bogu, ne veruješ samom sebi. Mnogo ima zla i negativnosti, koje treba izbegavati. To je mene naučio "Put kojim treba ići" Skota Peka. Volim i knjigu "Velike tajne" Davida Isaka, "U potrazi za čudesnim" Uspenskog, Dostojevskog... Ja sam nosio veliki teret. Kad ti ukradu pesmu, to je kao da ti ukradu deo tebe. Ali, nije mi žao, te će pesme trajati. Ništa i nije naše, ništa nećemo poneti na onaj svet. Samo će priča ostati.

Intervju je obljavljen u "Glasu Podrinja", 28.03.2013.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: