Svetlana Stević Vukosavljević (1948)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Svetlana Stević Vukosavljević (1948)  (Pročitano 19475 puta)
0 članova i 2 gostiju pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« poslato: Maj 12, 2013, 02:19:45 am »

*




SVETLANA STEVIĆ VUKOSAVLJEVIĆ

U velelepnom ambijentu Homoljskih planina, na Sretenje Gospodnje, "u Sunčevo izgrevanje", u selu Milatovcu (okolina Žagubice, Homolje, severoistočna Srbija), 15. februara 1948. godine, rođena je Svetlana Stević Vukosavljević, koja će, svojom istinskom posvećenošću, na volšeban način učiniti da, inače, od civilizacije udaljeno i skriveno Homolje, postane deo drevne svetske muzičko-folklorne baštine.
 
Ova čudesna žena, jedna je od najuglednijih istraživača, proučavalaca, interpretatora i čuvara drevnog srpskog muzičkog folklora, istinski, neumorni, nadasve posvećeni pregalac, kompleksna i uzvišena ličnost, svojevrsna najveličanstvenija Prizma kroz koju se, na zadivljujući način, prelama drevna i velelepna Svetlost homoljske muzičko-folklorne baštine; više od 35 godina usmerena je na istraživački rad u vezi sa starodrevnim (muzičko-folklornim) nasleđem Homolja. Neprestano u vertikali sa Tvorcem, Svetlana, kao istinski Instrument Stvoritelja, kontinuirano, sa neizmernom ljubavlju prikazuje Njegova dela širom Srbije i sveta.

Životni put Svetlane Stević Vukosavljević izuzetno je kompleksan, mogla bi se o istom napisati posebna studija, no, za ovu lepu priliku, pokušaću da prikažem pojedine najlepše segmente razgovorâ, tokom kojih mi je Svetlana Stević Vukosavljević predočila izuzetno složenu, živopisnu i velelepnu sliku rodnoga Homolja, njegov najuzvišeniji duhovni pejzaž, o kojem svedoči sa istinskom ljubavlju i posvećenošću, darivajući nam, na taj način, neuništivu Svetlost srpskog homoljskog Predanja, koja, potom, na najčudesniji i najuzbudljiviji način postaje Svetionik svakom biću koje traga za svojim Tvorcem, Iskonom i Samospoznajom.
Muzika klasika
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Maj 12, 2013, 03:07:54 am »

*


SVETLANA STEVIĆ — PESME



Aj, šetala Mara po Vračara
Bela vilo na tebe mi krivo
Beli Vide pije vino
Cavti ruzo
Čije je ono devojče
Dajte mi Velikansko cveće
Devojka se suncu protivila
Diguj mi se Veligdansko cveće
Ja posadih vitu jelu
Ja se penjem na glozje
Kaž' mi draga
Kićeno nebo zvezdama
Knjigu piše turski care
Kad sum bila, mori, Đurđo
Klikće vila
Lep je božur, nane
Ljuto cvili sitan bosioče
Mesec kara zvezdu Danicu
Moba prela kod Kneza Lazara
More, čija moma
Povela se bela loza vinova
Sedam sati udara
Sinoć pade tija magla
Teško žali na istoku Sunce
Tija maglo, gde si zimovala
Zapistala vila
Žito žnjela Kosovka devojka
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Maj 12, 2013, 03:23:31 am »

*

DEVOJKA SE SUNCU PROTIVILA
DEVOJKA I SUNCE

Devojka se suncu protivila:
"Aj sunce jarko, lepša sam od tebe.
I od tebe i od brata tvoga.
Aj, brata tvoga, meseca jasnoga."
"Ne, pričekaj, lepoto devojko!
Aj, dok ogrejem Petrove vrućine,
Aj, spržiću ti devojačko lice,
Aj, spržiću ti devojačko lice."


ČIJE JE ONO DEVOJČE
narodna / Istočna Srbija
zapis: Svetlana Stević

  
Čije je ono devojče;
Đurđele, đurđel momo,
Đurđe!
Ej, vodo, vojvodo!
  
Što nosi pero na jero;
Đurđele, đurđel momo,
Đurđe!
Ej, vodo, vojvodo!
  
Što nosi dukat na čelo;
Đurđele, đurđel momo,
Đurđe!
Ej, vodo, vojvodo!
  
Što spušta pole do dole;
Đurđele, đurđel momo,
Đurđe!
Ej, vodo, vojvodo!
  
Da mu se noge ne bele;
Đurđele, đurđel momo,
Đurđe!
Ej, vodo, vojvodo!
  
Ono je moje devojče;
Đurđele, đurđel momo,
Đurđe!
Ej, vodo, vojvodo!

YouTube: Svetlana Stević — Devojka se suncu protivila
YouTube: Svetlana Stević — Čije je ono devojče (Đurđele)
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Maj 12, 2013, 03:34:56 am »

*
Dragan Simović: VILINKA SLOVENSKA


LIRSKI ZAPIS O SVETLANI STEVIĆ – VUKOSAVLJEVIĆ


                       Probudite me
                       U praskozorje
                       Budućega veka,
                       Kad bagrem beo
                       U cvatu bude!

                                    (Pesnik Rumenih Oblaka)



Jedna divotna pesma, koja se davno začela, i već rodila u purpurnim svetovima Duha Stvaranja, nikako ne može na Zemlju da se nizvede. Trepće i titra med zvezdanim jatima, u predelima tišine i snevanja, lagana i prozračna poput vilinske košuljice.

Ta pesma divotna, praiskona, jeste tajinstven i skoro nepojavan glas Svetlane Stević. Rekoh glas, a nije glas.

Grlo!

U onom praizvornom značenju te reči.

Zaista, reči i pesnika nekad izdaju.

Izmiču mu, i uzmiču.

Pesnik je praiskoni lovac na reči i snove.

Lovi, a ulovljen biva!

To grlo, kojim peva i poje, popeva i pupeva Svetlana Stević, uistini, nije od ovoga sveta. To je grlo jedne od vila, ali jedne od onih vila koja imađaše najumilnije groce. To može biti Orana Svamila, vilin-kraljica gorskih jezera. Putevoditeljka pesnika i pevača iz brezovih šuma, na Beloj Rodini, podno Večernjače.

Na to grlo Svetlanino popevaju svi Drevni, Vedski Srbi i Beli Sloveni, svi oni koji su kroz vekove i svetove pupevali: Suncu, Zvezdanim Jatima, Rodu, Prirodi, Velikoj Majci, Pra Vaseljeni.

Bez njihovog popevanja sve bi stalo, sve bi uvenulo, sve usahnulo, sve iščilelo, sve obamrlo. Popevanje nije pevanje, već Stvaranje. Postanje, Život i Pra Život!

Popevati, svedoči Svetlana, znači živeti i stvarati, stvarati i živeti, u Prostoru i u Vremenu, u Beskraju i u Večnosti.

Svetlana je božanstvo Svetlosti. Kroz to ime slapi Praiskona Svetlost. I Svetlost se preko imena nizvodi u grlo, i grlo popeva Svetlost. Dugo se stvaralo i rađalo to grlo. I dugo se čekalo na njega. Vekovima je Rod Srbski živeo bez grla.

Živeo, a nije živeo!

Ne može se živeti bez popevanja.

Jer, živeti, znači popevati.

Teško rodu i narodu koji ne ume da popeva!

Kad nam utihne i umukne popevka, poj i pesma praiskona, znači da smo se ispisali iz Knjige Života. Da nas nema više.

Da nas nigde nema!


Na vodama Slovenskog Dunava.
u jesen poznu, 2011. godine.

Srpski žurnal Srbski patriotski portal na kome nezavisni autori objavljuju samostalno vlastite, kao i radove svojih kolega
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Maj 12, 2013, 03:53:35 am »

*

SVETLANA STEVIĆ VUKOSAVLJEVIĆ


Posle jednog njenog nastupa neko je prokomentarisao: "Ni krhkijeg stvorenja, ni jačeg glasa". A dati joj mikrofon i muzičku pratnju bio bi ne samo promašaj, već i uvreda. Jer glas Svetlane Stević je jedinstven, moćan, traži tišinu i poštovanje. Tokom njenog nastupa u salama vlada grobna tišina. Što da bi se čule reči davno zaboravljenih izvornih pesama, što da bi se uživalo u glasu kakav, kažu stručnjaci, davno nismo imali na našim prostorima. A ima Svetlana i naslednice. I to najbliže. Njenim stopama krenule su ćerka Aleksandra i unuka Dragana.

Rođena je i odrasla u kraju koji predstavlja pravo blago za istraživače običaja i tradicije. Tu je do danas zadržan stari način života, a o praznicima i veseljima pevaju se izvorne pesme. U Homolje i sada hrle etnolozi, arheolozi, istoričari umetnosti, etno muzikolozi...

Vrata stana nam otvara Svetlana odevena u narodnu nošnju iz njenog rodnog kraja. Gde god je nastupala, pred domaćom ili inozemnom publikom bila je tako obučena. Nošnja je sastavni deo ovih pesama, to je neodvojivo. Iza Svetlane, pomalo stidljivo, proviruje unuka Dragana. I ona se prikladno obukla za ovo druženje.

Moje rodno selo Milatovac kraj Žagubice bilo je riznica starih pesama i predanja — počinje priču Svetlana. — Odrasla sam uz legende i izvornu pesmu. Moj deda Radovan bio je veliki pevač, znao je mnogo pesama i od njega sam mnogo naučila. I od moje bake, pa posle i mame.
 
PESME ŽETEOCIMA I KOSIOCIMA

Priča Svetlana kako su pesme bile sastavni deo odrastanja dece u njenom kraju. Kako je svako dete moralo da zna nekoliko pesama, bez obzira da li je pevalo ili ne. Sve što se radilo, radilo se uz pesmu. Pesma nije služila samo da se ljudi vesele. Ona je imala mnogo dublji značaj. Preko nje su se slale poruke, ona je bila čuvar korena, a motivisala je na jedan poseban način.

Izraz popevanje ili pupevanje umesto pevanje, dovoljno govori o tome šta je smisao pesme — priča naša sagovornica. — Kao kada drveće pupi, najavljuje otvaranje, Svetlana Stević - Vukosavljević tako se i pesmom najavljuje nešto novo. Onaj ko peva otvara dušu i kroz pesmu kazuje ono što je ljudima potrebno. Za različito doba godine, dana, praznike, postoje različite pesme i one se pevaju samo tada. Bilo je nezamislivo da neko o Božiću zapeva neku letnju pesmu koju su, recimo, pevali kosioci. Svetlana o izvornoj pesmi zaista zna mnogo. Danima bi mogla da pripoveda o tome. Nije ni čudo. Više od tri decenije se druži sa starim običajima i izvornom pesmom.

Dugo sam kao mala pevala samo kad čuvam ovce i kad sam sigurna da me niko ne čuje — priča Svetlana. — Jer, trebalo je hrabrosti da se zapeva pred meštanima. Ponavljam, pesma nije služila za veselje, bila je mnogo više od toga. Zato su oni koji pevaju to shvatali ozbiljno. Ozbiljno je to shvatao i moj deda Radovan, pa je mene, sestru i brata u vreme kosidbe odvodio ranije na livadu, on pravio prve otkose, a mi pevali. Moji prvi nastupi bili su upravo pred kosiocima i žeteocima. A ta publika je, samo da znate, bila više nego ozbiljan kritičar. Jer, ko kod njih prođe, mogao je slobodno dalje.

Kada žeteoce ili kosioce stigne umor, kada im treba dodatna snaga, onda je na scenu stupala Svetlana svojim popevanjem.

Rekli bi mi da se popnem negde odakle će svi da me čuju i onda ja počnem sa pesmom — kaže Svetlana. — Bila sam sva važna što su baš meni ukazivali takvo poverenje.

Posle osnovne škole Svetlana odlazi na školovanje u Beograd. Bio je to jedini period u životu kada se udaljila od pesme. Srećom, velegrad je nije otrgao od sredine u kojoj je rođena i odrasla.
 
PESMA I TUŽNIM POVODOM

Tek kada sama se vratila u Homolje počela sam da shvatam značaj i ulogu pesme i da joj malo ozbiljnije prilazim — priča Svetlana. — Tada sam shvatila zašto smo se i kada smo u crnini oglašavali pesmom. Moja baba je govorila da kuća ne sme da ostane bez pesme. Glasali smo se i kada je događaj tužan. Sve je rađeno sa određenom merom. Popevanjem su obeležavani i radosti i tužni događaji.

UGLASNO POPEVANJE SA ĆERKOM ALEKSANDROM

A onda je jedan naizgled običan događaj postao prekretnica u Svetlaninom životu. U Žagubicu je došla ekipa iz Radio Beograda da snimi emisiju o etno pesmi. Pošto je Svetlana već bila poznata u kraju kao dobar pevač, iz Žagubice su došli po nju i tražili da sastavi jednu žensku grupu. Bila je to prilika da prvi put javno pokaže šta to ona radi i zna. Sve je proteklo kako valja i Svetlana je posle toga shvatila da pesmom treba ozbiljnije da se pozabavi.

Tada sam počela prvi put da sakupljam pesme — priča Svetlana. — Ali, nije to bilo moje prvo bavljenje našim nasleđem. Nešto pre toga počela sam da zapisujem bajke. I to neposredno pošto sam rodila Aleksandru. Htela sam, kad malo poraste da joj čitam bajke i legende na kojima sam i ja odrasla, da ih i ona upamti.

Išla je Svetlana od kuće do kuće, od starine do starine, od sela do sela i zapisivala sve što su joj govorili. Priznaje da nije bila svesna da pravi tako riznicu od neprocenjive vrednosti. Bilo je i onih koji su nešto od običaja smatrali lčnim tajnama, pa su Svetlani govorili da joj to zavetuju da sačuva, a kada dođe vreme verno prenese dalje.

Taj materijal se gomilao, a meni je jedino bilo važno da ga sakupim što više i sačuvam — priča Svetlana. — Bilo je neko čudno doba kada se na izvornu pesmu i narodnu nošnju nije baš blagonaklono gledalo. Ako si u nošnji i pevač izvorne pesme kao da si nekoga vređao, a tebe su i pomalo podrugljivo gledali. Ali, meni to nije smetalo. Terala sam dalje.
 
SNIMCI ZA ARHIV

Posle nastupa na Radio Beogradu Svetlana je počela da gostuje na saborima narodnog stvaralaštva. Na Leskovačkom saboru je upoznala Petra Vukosavljevića, etnomuzikologa Radio Beograda. Pozvao je da gostuje u njegovoj emisiji i posle toga su joj se dogodile dve lepe stvari. Počela je da se profesionalno bavi predačkom pesmom i — udala se za Petra.

Tada na Radiju nije mogla pesma da ode u etar, a da se u studiju ne doradi, da joj se ne doda muzika — priča Svetlana. — Petar je bio uporan i kolegijum je pristao da prvi put urade žive snimke. Bili su oduševljeni i ja sam za arhiv snimila mnoštvo pesama. Pesme su emitovane i tada je počela potražnja.
 
TRI GENERACIJE BRINU O TRADICIJI

Iako je sve vreme sakupljala pesme i običaje iz Homolja, Svetlana je prvi CD snimila sa pesmama i pričama vezanim za Kosovo i Metohiju. Mnoge je to zbunilo.

Malo ljudi van tog prostora zna da je najmanje polovina Srba na Homolju tu stigla sa Kosova i Metohije — kaže Svetlana. — Sakupila sam legende i pesme koje su izvorno u Homolju sačuvane. Na tom CD-u pod nazivom: "Sveta sudbina Srba" su tri legende i ostalo pesme.

Tri sata Svetlaninog pojanja imao je arhiv Radio Beograda. Vremenom je mnogo toga nestalo.

To je stvarno nedopustivo — ogorčena je Svetlana. — Eto kako brinemo o našem kulturnom nasleđu. Da li neko zna koliko je bilo potrebno vremena da se prikupi materijal koji je stao u tri sata pojanja. Da ne pričamo o tome može li da se ponovo dođe do nekih pesama.

Svetlana i piše. Objavila je nekoliko naučnih radova. "Reč iskona" je bio itekako zapažen u Sava centru na naučnom skupu "Na pragu trećeg milenijuma". Taj skup bio je prošle godine ponovljen u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.

I dok baka Svetlana priča, u nošnji kraj nje nestrpljivo čeka svojih pet medijskih minuta unuka Dragana. Završila je šesti razred i ozbiljno kaže kako je profesionalnim pevanjem počela da se bavi pre tri godine.

Pevam odmalena, ali profesionalno od pre tri godine — ozbiljna je Dragana. — Još ne mogu da pevam kao baka i zato pevam lakše pesme. Moji drugari vole da me gledaju i sluušaju. Obožavam izvornu pesmu i volela bih da se sačuva, jer kroz nju čuvamo i tradiciju.

Mama Aleksandra nije baš bila govorljiva. Svetlana je, kaže, sve rekla. Priznaje da je dugo odbijala da zapeva. Tek na uporno insistiranje Živojina Andrejića, direktora Centra za mitološke studije pristala je.

Govorila je da pored mene i posle mene to niko ne treba da radi — kaže Svetlana. — Danas nam ide odlično. Naše pevanje je takozvano uglasno popevanje. To nisam mogla sama da pevam i počela sam tek sa Aleksandrom. To su predivne pesme, večernje i u najvećem broju se govori o odlascima, seobama.

Svuda po Evropi je gostovala Svetlana, ali je nastup u Kremlju bio nešto što nikada neće da zaboravi.

Ta sala je tri puta veća od Sava centra i bila je dupke puna — priča Svetlana. — Kada sam pevala pesmu ''Bela vilo na tebe mi krivo'' cela sala je ustala i stajala sve vreme. To je, inače, pesma koja se peva u ratu. U Belorusiji su ljudi plakali, a sa Korzike se sećam dugotrajnog aplauza...

Okitila se Svetlana i priznanjima za svoj rad. Najdraže su joj, priznaje, one iz zavičaja. Protekle godine dobila je dve. "Gornjačku povelju" i "Homoljsko zvono".

Zahvalana sam ljudima iz zavičaja koji mi sve vreme pomažu i daju podršku — kaže Svetlana na kraju razgovora. — Evo pomažu mi i sad dok privodim kraju moju prvu knjigu narodnih bajki koje sam godinama sakupljala i beležila u selima Homolja. Običaje treba sačuvati. Najsrećnija sam bila kada su moja ćerka i unuka nastavile ovo što ja radim. Tada sam bila sigurna da moj trud nije bio uzaludan.


(Tekst preuzet iz članka "Pesmom čuva tradiciju" Ilustrovane Politike, autor: Ognjan Radulović) / Srpske izvorne pesme
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: