Pevačka grupa "Moba"
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Pevačka grupa "Moba"  (Pročitano 6559 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: Februar 05, 2011, 12:19:46 am »

*
MUZIKA NA IZVORU: PEVAČKA GRUPA "MOBA"


PRODUŽENI ŽIVOT PESME

Autenticna narodna pesma pocela je da odumire zajedno sa srpskim izvornim selom. Grupa gradskih devojaka odlucila je da obicajno-obredne pesme sacuva od zaborava

"Jetrve se na dvor sabiraju". Sam naslov nedavno objavljene muzicke audio kasete kazuje da je rec o muzici s kojom se ne susrecemo tako cesto. Naziv deluje arhaicno i narodski. I to je upravo i objasnjenje...

Rec je o grupi "Moba", profesionalno pevackoj druzini sedam gradskih mladih zena koje su, ipak, odlucile da se posvete seoskim srpskim obicajno-obrednim pesmama. Clanice grupe nastoje da pesme izvode sto blize njihovom tradicionalnom obliku.

Kako su clanice "Mobe" uopste dosle do ovog muzickog materijala, upitace se svaki slusalac ove posebne i za gradsku publiku gotovo nepoznate muzike. Pesme su naucene, pre svega, na osnovu snimaka seoskog pevanja sa terena, ali i uz pomoc transkripcija. Cilj grupe "Moba" jeste da izvodi srpske pesme iz svih oblasti gde Srbi zive, ili su ziveli do nedavnih migracija. Utoliko su nastojanja "Mobe" dragocenija.

Moba oznacava obicaj, obicaj da se ljudi okupljaju da bi jedni drugima pomogli pri velikim seoskim poslovima (zetva, branje i komisanje kukuruza, zidanje kuce...). Jedan od razloga sto ansambl nosi ovo ime - isticu njegove clanice - jeste i pokusaj da se u danasnjim uslovima opste srpske razjedinjenosti prisustvom ovog narodnog izraza u javnosti sugerise postojanje lepog obicaja u nasem narodu. On podrazumeva slogu i svest o sustinskoj povezanosti kojom je uslovljen opstanak citave zajednice. Grupa "Moba" pokusava da srpske seoske pesme koje se u nasem narodu sve redje i redje pevaju ponovo restaurise, na izvestan nacin i ozivi, ili im bar produzi zivot, ucinivsi ih lakse dostupnim sirokoj publici. Ove pomalo misticne i intimne pesme pocele su da nestaju zajedno sa odumiranjem izvornog srpskog sela.

Clanice ansambla poticu, dakle, iz urbane sredine, one su etnomuzikolozi, etnolozi, jedna je profesor francuskog, jedna spanskog, a jedna student Uciteljskog fakulteta. To su Sanja Rankovic, Jelena Jovanovic, Aleksandra Pavicevic, Anastasija Ostojic, Tatjana Jovanovic, Jelena Glavas i Dragana Jovic. Zajedno su pocele da pevaju jos 1993. godine, a i dan-danas su suocene sa nedostatkom prostora za vezbanje. imao i brojna nastupanja na k Pored jos jedne audio kasete "Prioni, mobo" iz 1994. ansambl je do sada oncertima u zemlji ali i u Grckoj, na Prvom balkanskom festivalu u Solunu, kao i u Makedoniji.


M. Ognjanović
http://www.moba.rs/kultura/grupa.html
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 05, 2011, 12:26:18 am »

*

PEVAČKA GRUPA "MOBA"


Ženska (a kapela) pevačka grupa Moba jedan je od retkih ansambala u Srbiji koji izvode srpske narodne pesme u tradicionalnom obliku, bez obrade, stilizacije, verno "originalu" ili, drugim rečima, izvodi ih onako kako se to nekada, u seoskim sredinama, pre svega, činilo. Grupa je oformljena u Beogradu, 1993. godine kada počinje da, na osnovu terenskih snimaka, zatim uz pomoć notnih zapisa kao i ličnih kontakata sa seoskim kazivačima, upoznaje i uvežbava narodne pesme i postepeno gradi svoj repertoar koji će potom, uz stalno obogaćivanje, osvežavanje, proširivanje, plasirati i u zemlji i u inostranstvu, na brojnim koncertima, festivalima... sve do današnjih dana, u kontinuitetu. Ansambl izvodi seoske pesme Srba iz geografskih oblasti gde Srbi žive ili su živeli, do migracija izazvanih ratovima krajem XX veka, i pritom nastoji da u svojim interpretacijama pesama tih različitih oblasti, kako starijeg tako i novijeg vokalnog sloja, očuva autentične stilske karakteristike izvođenja s obzirom na žanr i kraj iz kog pesme potiču. Pesme sa repertoara grupe uvrštene su na nekoliko domaćih i inostranih kompilacija, kao i na nekoliko naučnih etnomuzikoloških izdanja.

Mobu čine: Sanja Ranković, Jelena Jovanović, Aleksandra Pavićević, Zvezdana (Anastasija) Ostojić, Jelena Glavaš, Dragana Jović, Ana Milosavljević, Marija Delić i Maja Stojanović.

O Mobi, o njihovim aktivnostima, o pristupu, doživljaju i posvećenosti tradicionalnom zvuku, ali uz osvrt i na "Muziku Sveta", razgovaramo sa dvema članicama grupe, magistrima etnomuzikologije: Jelenom Jovanović i Sanjom Ranković.

Etnoumlje: Prošlo je punih šesnaest godina od kako je osnovan sastav Moba. Za sve to vreme, vi dosledno sprovodite svoju početnu ideju — negovanje srpske tradicionalne narodne pesme u njenom izvornom obliku. Koliko je teško, ili lako, ostati i opstajati na putu koji ste zacrtali, pogotovo ako se u obzir uzmu, s jedne strane, komercijalizacija u muzici i zahtevi tržišta i, s druge strane, intenzivno bujanje world music žanra?

Jelena Jovanović: Održavanje početne ideje vodilje ovog ansambla ne bih okarakterisala ni kao teško, ni kao lako. Svako nastojanje ima svoje teškoće, prepreke, iskušenja, ali istovremeno, paralelno, i potvrde ispravnosti istrajavanja na tom putu. Sam rad ima svoje velike, svetle trenutke koje, takve kakvi jesu, ne bismo menjale za neka druga i drugačija muzička iskustva. Zahtevi tržišta i bujanje svetski rasprostranjenog žanra o kome govorite, čini mi se, nemaju nikakve dodirne tačke s ovim što mi radimo; oni, naprosto, imaju većeg uticaja na široku publiku, jer im svi mediji poklanjaju više pažnje.

Sanja Ranković: Mislim da je kroz istoriju uvek postojala neka vrsta popularne muzike za narod a paralelno sa njom opstajali su i drugi muzički žanrovi. Srpska tradicionalna pesma, kojoj smo se mi priklonile, bila je deo svakodnevice srpske seoske zajednice. Danas kada to više nije ipak predstavlja avangardu zbog svoje specifičnosti u odnosu na druge muzičke pravce i ima svoju publiku. Bez obzira na brojnost njene publike vredi je negovati jer je ona deo naše nematerijalne kulturne baštine, za čiju zaštitu postoji i projekat UNESKA. Kada imate cilj i vidite svrhu onoga što radite ne postavljate pitanje težine opstajanja već se borite za svoje ideje.

Etnoumlje: Konačan proizvod koji nudi sastav Moba je — pevanje tradicionalne narodne pesme. A šta je ono što tom proizvodu prethodi ili, drugim rečima, šta to sve spada u aktivnosti vaše grupe a kojima je krajnji rezultat — narodna pesma?

Jelena Jovanović: Pre svega, "zaronjenost" u tradicionalni zvuk, u terenske snimke, u iskustva susreta sa kazivačima, a to nikada ne podrazumeva samo puko preuzimanje melodija ili načina pevanja, već i dela njihovog životnog iskustva, mudrosti i ljubavi koju nam predaju zajedno, može se reći i ravnopravno, sa svojim muzičkim blagom. A zatim, eksperimentisanje zvukom, glasom, traženje pravih rešenja, rad na uspostavljanju i održavanju zajedničke energije koja je preduslov dobrog izvođenja; važan činilac je i poklanjanje pažnje tehničkoj strani posla... baš kao i u izvođaštvu u drugim muzičkim žanrovima.

Sanja Ranković: Proces usvajanja pesme, dugotrajan je i zavisi od vokalnih problema koje treba savladati. "Sroditi" se sa pesmom i proniknuti u njenu poruku koja se reinterpretira u našem izvođenju znači kompletno prihvatiti duhovni svet njenih "autora". Krajnji ishod je prenošenje pesme drugima na koncertima i različitim okupljanjima kada mi imamo tu privilegiju da je izvedemo i „obojimo“ sopstvenom duhovnom snagom od koje zavisi prijem kod slušalaca.

Etnoumlje: Da li mislite da muzika koju vi izvodite, ili, da budem preciznija, kako je vi izvodite, može dostići veću razmeru prihvaćenosti u Srbiji i koliko ste zadovoljni do sada stečenim obimom publike?

Jelena Jovanović: Razmera prihvaćenosti Mobe u Srbiji i obim, ali i sastav njene publike, pokazatelj su da Moba do sada nikada nije na prvo mesto stavljala publicitet, već kvalitet svog rada, tako da je njen put, pokazuje se, sasvim nenametljiv. Utoliko, mislim da i postignutim rezultatima možemo biti zadovoljne.

Neki od naših dobronamernih prijatelja i kolega već duže vreme nam savetuju "osavremenjivanje" uz pomoć aranžmana, dodatka instrumenata, sa argumentom da bi nam to, što se publiciteta tiče, dobro došlo; navode da su i sami, primera radi, do najkvalitetnijeg izvornog bluza dolazili preko njegovih modernijih verzija... No, vrlo je verovatno da bi nas takvi eksperimenti "povukli" u pravcu koji bi naškodio načinu na koji radimo, iz koga više ne bismo umele "nazad", i zato takve sugestije nećemo prihvatati. Tišina koja okružuje ove pesme, jednostavnost i svedenost muzičkih sredstava, a nasuprot tome maksimalna ekspresivnost, elementi su koje nemamo potrebu da "preznačavamo" u neki drugi žanrovski muzički jezik. O tome se može govoriti i kao o svojevrsnom muzičkom asketizmu...

Sanja Ranković: Muzika koju mi izvodimo nije komercijalna i malo se emituje na TV ekranima i o njoj se malo piše tako da široka javnost ima mnogo predrasuda o sopstvenim muzičkim korenima. Ako uzmemo u obzir da je moć televizije velika i da sve ono što se ne vidi na ovom mediju kao i da ne postoji, jasno je da ne možemo očekivati brojne poklonike naše pesme. Međutim, oni koji to vole su ljudi različitih uzrasta, a posebno nas ohrabruje što među njima ima puno mladih. Iz nekih kontakata sa poštovaocima našeg rada primećujem da je tu puno dobrih ljudi koji nam daju snagu da istrajemo u onome što radimo.

Etnoumlje: Putovali ste... imali ste nastupe u inostranstvu... Kakav je odnos publike i muzičara drugih zemalja prema sopstvenoj kao i tuđoj arhaičnoj, sirovoj, neobrađenoj, tradicionalnoj muzici u poređenju sa situacijom u našoj zemlji?

Jelena Jovanović: Iznenadilo nas je koliko je publika u inostranstvu, u celini, otvorenija prema tradicionalnom zvuku, nego što je to kod nas. Uglavnom smo na svojim nastupima van zemlje nailazile na blagonaklonost, radoznalost, nedostatak predrasuda. U Francuskoj i Nemačkoj imale smo izuzetno uspele nastupe: u Rudolštatu, štaviše, na velikoj sceni na gradskom trgu održale smo jedno predavanje o srpskoj seoskoj pesmi uz demonstracije, i jedan koncert uz komentare, i publika je bila iznenađujuće pažljiva i posvećena, upijala je svaku našu reč. U Grčkoj je situacija nešto drugačija: tamo nije bilo takvog diskontinuiteta, takvog prekida u prenošenju i gajenju tradicionalnih pesama kao što se dogodio kod nas, i veoma su rafinirani slušaoci, koji, prirodno, lakše prihvataju ono što je sličnije njihovoj muzičkoj kulturi. U Litvaniji, Rusiji i Poljskoj postoje, kao i u Srbiji, pokreti za obnovu i očuvanje tradicionalne pesme u njenom izvornom obliku, tako da smo tamo, u tom kontekstu, i mi, sa svojim iskustvom, rado viđene, pogotovo sa ovako karakterističnim, arhaičnim, čak u nekim slučajevima i endemskim, izuzetno zanimljivim, atraktivnim primerima vokalne tradicije.

Mislim da jedan od razloga odbojnosti prema ovakvom zvuku u našoj zemlji svakako leži u višedecenijskom medijskom usmeravanju ukusa publike u drugom pravcu: od Drugog svetskog rata do kraja osamdesetih, favorizovane su "narodne pesme u obradi", dok je sve što ima znake "seljačkog" senzibiliteta izbegavano, ili predstavljano u vrlo malim količinama... i to je ostavilo traga na muzički ukus našeg društva.

Sanja Ranković: U Vašem pitanju je i odgovor. Publika u inostranstvu ne smatra našu muziku SIROVOM i NEOBRAĐENOM već umetničkim delom koje treba prihvatiti takvim kakvo jeste. To što naša javnost ima kompleks od sopstvene tradicije koju smatra dekadentnom i retrogradnom ne znači da je tako svuda. Veliki srpski problem je nedostatak kulturne politike koja bi vodila ka negovanju svih vrednosti koje mogu da izgrade bolju duhovnu budućnost. To što mi ne umemo da poštujemo svoje i ne nalazimo vrednost u tome ne znači da je neki drugi ljudi, neopterećeni predrasudama, ne vide. Naprotiv, oni prihvataju ono što čuju sa željom da shvate muziku različitu od svoje.

Etnoumlje: Dragan Dautovski je svojevremeno izjavio da "uvek kada se na globalnom planu nametala potreba za novim muzičkim stilom, to je počinjalo od tradicionalne muzike". Polovinom 1980-ih godina nastao je novi muzički pravac, nazvan "world music" koji je direktno nadahnut tradicionalnom muzikom. Kakvo je vaše shvatanje pravca world music?

Jelena Jovanović: Veoma poštujem taj pravac. Reč je o nesputanom ljudskom stvaralaštvu, o mašti, daru, osećanju za lepo, potrebi za ličnim izrazom u okviru zajedničkih, opšte prihvaćenih kodova, o potrebi za komunikacijom, za "nalaženjem" sa drugima. Ono što mi lično ponekad smeta, jeste nedovoljno precizno profilisanje stepena obrade, stepena distance u odnosu na originalni muzički materijal: smatram da je, ukoliko je reč o aranžmanima ili nadgradnji, uvek neophodno to i navesti.

Sanja Ranković: World music se nametnuo i ima svoje izvođače i publiku. Kao i u drugim muzičkim pravcima, ima boljih i lošijih predstavnika, odnosno onih koji su u stanju da suvereno iznose svoju muzičku zamisao i onih koji se manje vešto snalaze. Nadovezala bih se na Jeleninu opasku da joj smeta precizno profilisanje stepena obrade jer mislim da to često govori o nedovoljnoj upućenosti izvođača u ono čime se bave, kao i o površnosti u radu.

Etnoumlje: Kako gledate na kvalitet i status world music u globalnim okvirima i da li je moguće da nova hibridna muzika u budućnosti degradira tradicionalnu muziku?

Jelena Jovanović: Ono što me zabrinjava, jeste momenat komercijalizacije, što neumitno utiče na kvalitet. S druge strane, verujem da, kao i u svim sferama tradicije, i takvi spojevi mogu dati zanimljive i vredne rezultate, ako su spontani, iskreni, ako su autentični. Ali, smatram da paralelno uz novu muziku može i treba da opstaje i žanr tradicionalne pesme i svirke bez stilizacije, ravnopravno sa, na primer, srednjovekovnom ili renesansnom muzikom. Apsurd je da se za tradicionalnu pesmu vezuju atributi "zastarelo", "prevaziđeno", da je potreba za njenim očuvanjem okarakterisana kao relikt romantičarskih pogleda na svet, a da se kao ključni "argument" za njeno zanemarivanje poteže "otkriće" da, zaboga, živimo u 21. veku. Na taj način se, kad su u pitanju muzike drugih istorijskih perioda, pa i muzike koje pripadaju tuđim tradicijama, nikada ne govori.

Savršenstvo tradicionalnih formi ima u sebi dimenziju bezvremenosti, i toga su svi veliki stvaraoci bili svesni. Ovde se, zapravo, zalažem za oslobađanje ovog muzičkog žanra od ideoloških konotacija i za nastavak njegovog života kao MUZIKE vredne pažnje.

Sanja Ranković: Teško je predvideti šta će imati primat u budućnosti. Smatram da će duže opstati onaj pravac koji bude imao iskrenije i ubedljivije izvođače. Može se postaviti i pitanje — da li će degradirati world music? Da li će na svom vrhuncu doživeti dekadenciju? Zašto se uvek od tradicionalne muzike očekuje da nestane? Pitanje opstanka tradicionalne muzike svakog naroda za mene je kao postaviti pitanje da li će se ljudski rod odreći LJUBAVI... Bojim se da će mediji dosta uticati na formiranje ukusa ljudi. U moru informacija koje svakodnevno dobijamo jureći kroz sopstveni život suviše dozvoljavamo da neko drugi utiče na naše mišljenje a da toga nismo ni svesni.

Moje lično mišljenje je da će uvek biti poklonika nove muzike, ali i tradicionalne, samo je pitanje u kom obimu.

Etnoumlje: Da li ste za ovih šesnaest godina postojanja sastava Moba, a kao osobe koje u muzici imaju i teorijsko i praktično znanje i iskustvo, i koje zvučni deo našeg folklornog nasleđa drže "u malom prstu", ikada pomislile ili bile radoznale da probate da se "igrate" sa srpskom tradicionalnom narodnom muzikom, da je na neki svoj način obradite, aranžirate, da je "pomešate" sa nekim drugačijim zvukovima?

Jelena Jovanović: "U malom prstu"... daleko od toga! Ne, za sada nisam imala potrebu za tom vrstom iskoraka — toliko je toga što od samog našeg muzičkog nasleđa još treba upoznati — mislim, upoznati na živ, praktičan način... za sada je svako novo saznanje propraćeno zanimanjem za "obraz", za "lik" te muzike, i poštovanjem prema njemu, tako da nema mesta, ni vremena za improvizacije i "igru" s tim. Za sada...

Znate, krajem osamdesetih godina, na međunarodnom seminaru za makedonske narodne igre, koji je na Prespi držao veliki igrač, koreograf i gajdaš Petre Atanasovski, a koji sam i sama pohađala u nekoliko navrata, pojavio se jednom turista iz Amerike koji je već trećeg dana seminara počeo da se snebiva i negoduje što svi polaznici tako disciplinovano slede pravila za svako oro. "Ja bih", govorio je, "voleo da malo nešto PROMENIM, da moje telo ima mnogo veću slobodu... Osećao bih se mnogo bolje...". Iako u to vreme sasvim mlada, bila sam zgranuta — čovek je u prilici da uživo sluša i gleda jednog pravog majstora igre, izvanrednog nosioca orske tradicije, a nije u stanju da ceni bogatstvo koje je u prilici da dobije; ništa mu ne znači etos te igre; nema predstavu o značenjima koja se kriju iza igračkih obrazaca, iza telesnog stava; potpuno je nesvestan da se ta značenja mogu otkriti samo sopstvenom otvorenošću i baš kroz tu disciplinu, koja mu je tako mrska... Bilo mi ga ja beskrajno žao.

Sanja Ranković: U svom muzičkom razvoju imala sam fazu kada sam pravila takve pokušaje. Pevala sam u okviru nekih projekata i ostvarila saradnju sa divnim muzičarima ali moram priznati da što sam više saznavala o tradicionalnoj muzici to mi je bilo sve apsurdnije da intervenišem na nečemu što je skladno. U periodu dok sam se "igrala" osećala sam blagu nelagodnost jer to nisam bila JA. Nisam se u tome prepoznala i pronašla kao što se pronalazim u tradicionalnom zvuku.  

Etnoumlje: Kakvi su Vaši lični utisci o domaćoj world music sceni? Da li u tom svetu ima izvođača, grupa, aranžera, muzičara, pevača, instrumentalista koje biste vi izdvojili u pogledu muzikalnosti a posebno stručnosti i odnosa prema tradicionalnoj muzici?

Jelena Jovanović: U pogledu odnosa prema narodnoj pesmi i umetničkih dometa, lično bih uz pohvale izdvojila rad Branke Vasić i Vlade Maričića; poštovalac sam prirodnog pevačkog dara i intuicije Pavla Aksentijevića, a izuzetno cenim vanredno darovitu, vrednu i hrabru Svetlanu Spajić. Kad je reč o stručnosti, to je neko sasvim drugo pitanje, koje, čini mi se, ne spada ovde! Izuzetak je, naravno, ličnost Miloša Nikolića, koji na krajnje odgovoran način, inteligentno i sa velikim darom, uspeva da muzici koju izvodi — bilo da je u pitanju pevanje ili sviranje — priđe istovremeno kao stručnjak, profesionalac, i kao izvođač: sa neophodnom dozom racija, a opet sa toplinom i pažnjom pravog umetnika.

Sanja Ranković: I ja mislim da stručnost podrazumeva jedan malo drugačiji pristup problemu a pre svega POZNAVANJE tradicionalne muzike sa svih aspekata, te ne vidim da iko sem pojedinih etnomuzikologa može kompetentno da se nosi sa tim pitanjem. Među izvođačima srpske world music scene ima veoma muzikalnih i profesionalnih izvođača od kojih bih posebno izdvojila Vladu Maričića.

Etnoumlje: Da li postoji i kakva je saradnja između vas kao i vama srodnih izvođača tradicionalne, "roots" muzike i nosioca world music žanra? Koliko se vama, članicama sastava Moba kao stručnjacima u oblasti folklora obraćaju predstavnici world music npr. u pogledu repertoara, stila itd. i s druge strane, koliko ste vi, lično, upućeni i koliko intenzivno pratite i komentarišete dešavanja i aktuelnosti na ovdašnjoj world music sceni?

Jelena Jovanović: Moba je sarađivala sa ansamblom Beogradska čalgija i sa Stefanom Sablićem, u izvođenju nekoliko gradskih pesama, koje pripadaju balkanskoj, srpskoj i jevrejskoj tradiciji. Ja sam lično sarađivala samo sa muzičarima iz oblasti tradicionalne muzike: sa članovima mladog skopskog ansambla Pece Atanasovski, posebno sa sjajnim gajdašem i kavalistom Ristom Solunčevim, zatim sa našim muzičarima na više duvačkih instrumenata — Bokanom Stankovićem i Milošem Nikolićem i sa pevačicom Bojanom Nikolić.

Kad je reč o muzičarima iz žanra world music, sa žaljenjem moram da kažem da se ponekad sa neverovatnom lakoćom obrušavaju na etnomuzikologe bez ikakvih vidljivih povoda, a s druge strane očekuju i traže od njih pomoć, sugestije, literaturu... Ne znam za slučaj da je neki etnomuzikolog tražio stručne savete od ovih muzičara; obrnutih primera ima koliko hoćete. Otuda mi je neshvatljiva netrpeljivost prema ljudima iz svoje struke, koja je ponekad čak i sasvim neskrivena, očigledna. Više puta sam se uverila da razlozi za tu netrpeljivost po pravilu leže u nedovoljnoj obaveštenosti, ali i u opštem nedostatku dijaloga.  

Sanja Ranković: Ja imam veoma kvalitetnu saradnju sa sviračima na tradicionalnim instrumentima — Milošem Nikolićem i Bokanom Stankovićem. Sarađivala sam i sa Vladom Maričićem na njegovom projektu RITUAL i moram priznati da je to za mene bilo novo i veoma korisno iskustvo. Sa ostalim izvođačima nikada nisam sarađivala i nisam mnogo upućena u to kako oni formiraju svoj repertoar. Ponekad se čini da sedimo svako na svojoj obali reke.

Etnoumlje: Bez obzira na to da li su neki muzičari odnosno muzički sastavi skloni stalnom eksperimentisanju i "menjanju" sebe ili su, naprotiv, veoma dosledni, usmereni, određeni, sasvim je prirodno da se u ovom kao i svakom drugom poslu, uvek nešto "dešava", da dolazi do povremenih, makar i jedva vidljivih promena, pomeranja, jednom rečju — razvoja. Kada pogledate unazad, na protekli period od šesnaest godina postojanja i rada, u kom smislu se razvijao muzički izraz grupe Moba?

Jelena Jovanović: Ovakvo pitanje zahteva vrlo kompleksan odgovor... Pokušaću da ga sažmem: u početku smo savlađivale probleme međusobnog usklađivanja boja glasova, zatim smo radile na upoznavanju sa pesmama koje pripadaju različitim pevačkih stilovima, ogledanju u vodećim i pratećim deonicama; veliko iskustvo predstavlja rad na različitim tonskim strukturama — nije, naime, svejedno kolika je sekunda između glasova ako pevate pesmu iz okoline Valjeva ili iz okoline Sokobanje, tonska boja je takođe drugačija, izraz, karakter... Ove pesme, sa svojim "skučenim" muzičkim jezikom, zahtevaju ogromnu preciznost i disciplinu u izvođenju.

Zato sa njima moramo biti pažljivi i ozbiljno ih shvatiti: one u sebi, u svojoj strukturi, sadrže pravilnost koja se mora dobro "raščitati" i bezuslovno poštovati; u protivnom, ukoliko se izvedu loše, pa još a kapela, potpuno su neslušljive. Tu se otvara polje vrhunskog profesionalizma u njihovoj interpretaciji.

Sanja Ranković: Moba je u svojoj ideji ista, samo je od devojčice porasla u devojku, sazrela je. Puno smo uradile na repertoaru, popravile smo neke vokalne nedostatke, sve više i kvalitetnije interpretiramo pesme sa netemperovanim tonskim potencijalom i ovladale smo novim oblicima pevanja.

Etnoumlje: Koji su trenutni angažmani grupe Moba i šta možemo da očekujemo u narednom periodu? Možda neko novo audio-izdanje, koncert, projekat...?

Jelena Jovanović: U pripremi je novi album pod naslovom "Otvor' porte", po početnom stihu jedne starinske obredne, lazaričke pesme iz vranjske Pčinje, koju je zabeležila naša koleginica Jasminka Dokmanović. Petnaest godina postojanja grupe obeleženo je jednim lepim muzičkim događajem u Beogradu, u okviru Beogradskih muzičkih svečanosti 2008: agencija Jugokoncert, na čelu sa gospođom Biljanom Zdravković, ukazala mi je poverenje i čast da budem selektor za tradicionalni nedeljni koncert narodnog stvaralaštva. Koncert je nosio naslov "Etnomuzikologija i izvođaštvo: Sloveni, Baltik, Balkan" i na njemu je, uz Mobu, nastupilo još tri ansambla kojima rukovode etnomuzikolozi, a čija je orijentacija istovetna našoj: Tris Keturioze iz Litvanije, Drevo iz Ukrajine i Ruska muzika iz Rusije. Ovaj koncert je, po mom mišljenju, bio veliki uspeh za našu sredinu, jer je pokazao, s jedne strane, visoke izvođačke mogućnosti u tradicionalnom idiomu, a, s druge strane, da ovaj muzički žanr ima sve izglede da opstane zahvaljujući kvalitetima koje sam poseduje, za koje samo treba imati dovoljno razumevanja.

U međuvremenu, Moba nastoji da u repertoar uvrsti nove pesme; paralelno se etnomuzikolozi iz Mobe bave pedagoškim radom i imaju divne, mlade sledbenike koji su, uz druge soliste i ansamble, pa i uz Mobu, nastupili na nedavnom koncertu u Beogradu pod naslovom "Arhaični muzički kôd u beogradskoj kulturnoj sredini" u organizaciji Srpskog etnomuzikološkog društva. Posećenost koncerta i atmosfera za vreme njegovog trajanja i danima kasnije pokazuju da ovakav pristup narodnoj muzici itekako ima svoju publiku, svoje poštovaoce, posvećenike, i da se kvalitet napogrešivo prepoznaje, ma u koliko malom "pakovanju" bio prezentovan kod nas.

Uvek kad o tome mislim, setim se odgovora jednog posetioca koncerta ove vrste krajem devedesetih, odgovora na anketu koju je tom prilikom sprovela Gordana Blagojević, etnolog; na pitanje zašto mu se dopadaju narodne pesme pevane a kapela, čovek je odgovorio: "Te pesme nam čine dobro, vole nas, podučavaju."

Sanja Ranković: U ovom trenutku, rad Mobe je povezan sa našim ličnim obavezama van grupe. To podrazumeva različita profesionalna angažovanja koja se dopunjuju sa pevanjem u Mobi. Ono što nam predstoji je izrada doktorskih disertacija iz etnomuzikologije. Za sada u grupi imamo jednog doktora etnologije i antropologije, Aleksandru Pavićević, i nadamo se da ćemo joj se uskoro priključiti Jelena i ja, čime bismo dodatno doprinele radu i ugledu grupe.

Važno je reći i to da je iskustvo u Mobi bilo od odlučujućeg značaja za razvoj metodologije mog pedagoškog rada na Etnomuzikološkom odseku Muzičke škole "Mokranjac". Uz to, sa zadovoljstvom mogu da kažem da su čak tri moje učenice (dve nekadašnje i jedna koja ove godine završava srednju školu) danas članice Mobe; pozvale smo ih u grupu računajući na to da će one jednog dana nastaviti da rade na očuvanju Mobe kao ideje i pokreta u cilju očuvanja srpske tradicionalne pesme.


Autor: Marija Vitas | World music
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: