|
Angelina
|
 |
« Odgovor #3 poslato: Oktobar 26, 2013, 01:20:07 am » |
|
**
MIHAILO OBRENOVIĆ (1823—1868)
Ljubavi kneza Mihaila
... Knez Mihailo je imao četiri velike ljubavi. U ljubavnu priču sa šesnaestogodišnjom Marijom Berkhauz, kćerkom jednog lekara iz Rogaške Slatine (Slovenija) ušao je 1848. godine. Neki hroničari su zabeležili da je otac Marijin bio poštanski činovnik. Iz te ljubavi sledeće godine u Rogaškoj Slatini rodio mu se sin Vilhelm (Viljem). Dečak se rodio 8. maja 1849. godine. Po smrti majke uzeo ga je knez Mihailo. U Beograduje prešao u pravoslavnu veru i dobio ime Velimir. Stanovao je kod poznatog slikara Steve Todorovića koji se starao o njegovom vaspitanju. Jedanput mesečno Steva Todorović je dovodio Velimira u dvor knezu Mihailu. Knez ga je primao uvek sa posebnim zadovoljstvom, "gutao ga očima kako veli Steva Todorović, ali u ophođenju prema Velimiru nikada nije prelazio onu granicu koju su između oca i sina postavljali obziri morala, društvene konvencije i ličnog ugleda kneza. Ma koliko da mu je teško padao ovaj odnos prema rođenom sinu, knez nikad nije ni pomišljao da Velimiru nameni neki položaj ni u porodici ni u državi. U Beogradu je Velimir završio osnovnu školu i gimnaziju. To je vreme kada je u Beogradu slikar, a kasnije akademik Steva Todorović otvorio slikarsku školu i od svojih učenika obrazovao "Prvu srpsku družinu za gimnastiku i borenje". Družina je priređivala javne časove sa vežbanjem i takmičenjima.
Knez Mihailo je bio oduševljen idejom da se omladina vežbanjem razvija i jača, pa je pomogao da se na prostoru u blizini Knez Mihailove ulice, gde je danas zgrada Srpske akademije nauka i umetnosti, poravna zemljište, ogradi i naprave drvene sprave za vežbanje. Velimir je bio član te gimnastičke družine. On je i po liku i karakteru bio sušta slika kneza Mihaila, duboko je osećao svu gorčinu svoga vanbračnog rođenja. Kad ga je jednom prilikom Steva Todorović upitao zašto se ne ženi, Velimir mu je sa suzama u očima poverio kako je bio zavoleo ćerku ruskog poslanika u Minhenu, i kako se ona ljubavlju odazvala, ali njeni roditelji nisu dali svoj pristanak, jer je on vanbračno dete. Svojevoljno živeći u izgnanstvu, bio je veoma skroman, pošten čovek i oduševljen Srbin. Umro je u Minhenu 1898. godine u 49. godini života.
Posle smrti kneza Mihaila Namesništvo je izdejstvovalo da Velimir nasledi imanje u Rumuniji i 35 hiljada dukata. Prihode od nasledstva trošio je na Društvo iz Srbije koje je materijalno pomagao. Da bi dokazao koliko je voleo svoju otadžbinu, sve svoje imanje od blizu dva miliona dinara, testamentom od 3. februara 1889. godine ostavio je otadžbini "svome jedinom i isključivom nasledniku na unapređenje nauke, umetnosti, trgovine, industrije i zanata u Srbiji". Osnovao je Zadužbinu Velimirijanum. Preko nje je podsticao talente u srpskom narodu i pomagao nauku i umetnost. Zadužbina je preselila njegove posmrtne ostatke iz Minhena u Beograd. Sahranjen je na Novom groblju. Zgrada zadužbine je bila u Beogradu u Ulici Svetog Save br. 11. Na glavnom ulazu zgrade bila su ispisana slova Zadužbine koje je neko povadio tako da se sada nalaze samo rupe gde su nekada bila bakarna slova.
Zatim je u knežev život ušla jedna Nemica, ali su njeni roditelji bili protiv ovog braka.
Potom je knez Mihailo zavoleo Juliju, groficu Hunjadi, kćer grofa Franje Hunjadija. Poticala je iz poznate mađarske porodice (potomci su Janka Hunjadija opevanog u našim narodnim pesmama kao Sibinjanin Janko). Na njega i danas podseća poznata kula u Zemunu. Venčanje je obavljeno u ruskoj kapeli u Beču 20. jula 1853. godine. Sa Julijom je bio u braku devet godina i nisu imali dece. Kada je knez Mihailo po drugi put (1860) došao za kneza Srbije, bio je oženjen Julijom katolkinjom, koju ni knez Miloš ni narod nisu voleli. Sem toga, on je sa jezuitski vaspitanom Julijom često išao u katoličku crkvu što nije lepo primano od beogradske čaršije. Nadmena Julija nije volela sredinu u kojoj se udajom našla. Češće se bavila van zemlje državnim ili svojim poslovima. Za vreme ovih odsustvovanja je upoznala kneza Karla Arenberga i postala njegova ljubavnica. Kada je knez Mihailo pročitao Julijino pismo nemačkom grofu iz kojeg se naslućivala i neka dublja veza, optužio je Juliju za neverstvo. Od tada do razvoda nije bilo daleko.
Pismo je knezu dao upravnik dvora Anastas Jovanović. Knez Mihailo i kneginja Julija su se rastali od "postelje i stola" pismenim sporazumom od 18. novembra 1865. godine, izričito izjavivši da to čine iz pobuda koje apsolutno ni u čemu ne vređaju čast, niti umanjuju njihovo uzjamno poštovanje. Tim sporazumom je utvrđeno da knez Mihailo Juliji poklanja svoju palatu u Beču, pored godišnje rente od 5500 dukata. Sa svoje strane Julija se odriče titule srpske kneginje, zadržavajući naziv kneginje Julije Obrenović po rođenju Hunjadijeve i pristajući uz to, iako katolkinja, na zakone pravoslavne crkve za slučaj ako bi knez tražio konačan razvod braka. Jedanaest godina posle Mihailove smrti Julija se udala za kneza Arenberga. Umrla je u Beču 1919. godine u 88. godini.
Pošto sa kneginjom Julijom nije imao dece stalno se postavljalo pitanje Mihailovog naslednika. Videli smo kakav je imao iz određenih razloga uzdržljiv odnos prema svom rođenom sinu Velimiru, ali je zato uvek u prvi plan isticao i u dvor rado primao, svoga sinovca Milana, koji je bio sin Miloša, a unuk Jevrema Obrenovića. (Jevremov Miloš je rođen u Šapcu 1829. godine, a njegov Milan u Manasiji u Vlaškoj 1855. godine. Biće knez Srbije od 1868—1882. i kralj od 1882—1889. godine).
Kada je u jesen 1867. godine po povratku sa Miholjske skupštine knez Mihailo teško oboleo u svome vinogradu u Smederevu, njegovi su ministri, čim se oporavio, navaljivali da proglasi Milana za svog naslednika. Knez taj predlog nije odbio ali ga je odložio. Ima znakova da je on pomišljao na novu ženidbu i na direktno potomstvo. Nasilna smrt u Košutnjaku prekinula je sve njegove planove i Milana takoreći automatski dovela na presto.
Knez Mihailo je flertovao sa svojom sestrom od strica Ankom, kćerkom Jevrema Obrenovića. Njena majka Tomanija bila je kći lozničkog vojvode Ante Bogićevića iz Klubaca. Kada je kneginja Ljubica, Mihailova majka to saznala, sa kuburom u ruci pitala je knez Mihailovog ađutanta Aleksandra Karađorđevića: "Kume, ima li šta između Mihaila i Anke da bi ih poubijala!" Aleksandar je odgovorio: "Nema ništa."
Anka je odrasla u Šapcu u konaku gospodara Jevrema Obrenovića. ...
Anka je sebi za muža izabrala temišvarskog finansijskog magnata Aleksandra Konstantinovića. ... Aleksandar Konstantinović je ubrzo umro (1858). Mlada udovica Anka nije se odmah vratila u Srbiju u kojoj je vladao knez Aleksandar Karađorđević. ... Anka se vratila u Srbiju kada je knez Mihailo po drugi put došao na presto.
Četrdesetogodišnja Anka sa svojom izvanredno lepom ćerkom Katarinom ulazi u život kneza Mihaila, koji se ubrzo vatreno zaljubljuje u svoju sestričinu Katarinu. Ova tajna veza se uskoro pročula i našla brojne protivnike. Javnost i beogradska čaršija su se zgražavali nad "rodoskrnavljenjem i nemoralom". Anka je činila sve da na srpskom prestolu vidi svoju kćer i u tom pravcu je išla sa velikom upornošću. Kao najbliža kneževa rođaka ušla je u dvor i uzela sve kućne poslove u ruke. Kada se nameravanom kneževom braku suprostavio ministar Ilija Garašanin, knez ga je na Ankin predlog uklonio. Udružena sa ministrom vojnim Milivojem Blaznavcem počela je da utiče na pravce Mihailove državne politike i postala veoma uticajna na srpskom dvoru. Zbog nameravane ženidbe sa Katarinom (tu nameru je knez ispoljavao i pre razvoda sa Julijom), pobožni knez Mihailo je došao u sukob sa sveštenstvom. Mitropolit Mihailo je taj budući brak nazvao "bezbožnim i nečuvenim delom". Interesantno je i to da je knez Mihailo, da bi ostvario brak sa svojom rođakom Katarinom kontaktirao hrvatskog biskupa Jurja Štrosmajera. U hladni dvor, u kome je knez svojom ćutljivošću davao ton raspoloženja, Anka je unela veselost priređujući zabave i sedeljke na kojima se sve vrtelo oko nje i njene lepe kćeri. Neizlečivo zaljubljen u svoju šesnaestogodišnju sestričinu, Mihailo je javno govorio da bez nje ne može živeti i da će se pre ubiti nego se od nje rastati. Nesrećni i zaljubljeni knez često je usamljen sedeo u svom kabinetu, razmišljao i pisao. Sa jednog listića bačenog u korpu za otpatke izletela je među građane tužna kneževa jadikovka:
"Što se bore misli moje?
Iskustvo mi ćutat, zbori,
Bež'te sada vi oboje,
nek mi srce govori!
Mio pogled oka tvoga,
sjajnom suncu podoban,
plenio je srce moje,
učinio robom ga,
Tebi ljubav javit, ne smem,
jer tvoj biti ne mogu,
a da s drugim srećna budeš
moliću se ja Bogu."
Ovu pesmu punu sete i elegancije, ispovest našeg plemenitog i lepog kneza Mihaila Obrenovića, prihvatila je i beogradska omladina i javno je pevala učestvujući u njegovom bolu.
Ne zna se pouzdano ko je autor muzike na kneževe stihove. Inače, knez je bio veoma obrazovan. Voleo je operu i svirao klavir. Od kompozitora najviše je voleo Mocarta. Žalio je što mu narod nije muzički obrazovan. Zbog toga je pozvao Kornelija Stankovića da iz inostranstva dođe u Beograd. Kod "Srpske krune" održao je tri koncerta, a onda ga je knez zamolio da pođe po Srbiji i da od naroda notama zabeleži srpske pesme i spase ih od zaborava. Imajući ovo u vidu neki su zaključili da je Kornelije Stanković i autor muzike za pesmu "Što se bore misli moje". Naravno, ovo je teško dokazati. Postoji i dilema da li je knez ove stihove posvetio nevernoj Juliji ili svojoj najvećoj ljubavi Katarini. Dilema 42-godišnjeg kneza da se oženi 16-godišnjom sestričinom trajala je pune tri godine. Katarinu je verio ali se njome nije oženio. Taj san sentimentalnog kneza krvavo je razvejan atentatom na kneza Mihaila u Košutnjaku.
Ubistvo u Košutnjaku
... U levom džepu Mihailovog kaputa nađena je Katarinina slika, notes s koricama presvučen svilom i na njemu izvezene reči: Vera, Ljubav, Nada. Izvezla ih je verovatno njegova sestričina Katarina. U Košutnjaku gde je Mihailo poginuo postoji kamenim zidom ograđeno mesto i krst u koji je urastao fenjer u kome je Katarina nekada palila kandilo. Sa njim je poginula Anka Jevremova, njegova nesuđena tašta. Katarina je prebolela rane i šest meseci kasnije se udala za Milivoja Petrovića - Blaznavca, ministra vojnog, koji je bio dvadeset četiri godine stariji od nje. Interesantno je da je Blaznavac odobravao raniju vezu kneza Mihaila i Katarine i bio za njihov brak. (Ima mišljenja da je M. Blaznavac bio vanbračni sin Kneza Miloša.) ...
Tekst iz knjige "Srbija — naši velikani" izbliza, autora Bogdana Sekendeka, prenet je u delovima.
|
