sledeća tema »

[Angelina]

*




POSLEDNJA IGRA LEPTIRA [Beograd]

Grupa je osnovana 1979. godine. U početku su nastupali kao akustičarski country sastav. Zahvaljujući scenskoj komunikativnosti pevača Nenada Radulovića (rođen 1959) bili su česti gostiu jazz klubu Doma omladine, Dadovu, KST-u i SKC-u. Pored Radulovića ključni članovi grupe tokom godina bili su klavijaturista Dragomir Stanojević, gitarista Draško Janković, basista Sašo Bogojevski, bubnjar Dragan Todorović, pevačice Zorica Đermanov i Lidija Asanović. Pobedom na Paliluskoj olimpijadi kulture 1981 godine, obezbeđuju sebi veću medijsku podršku i sledeće godine objavljuju debi LP "Napokon ploča" na kome su imali prihvaćene pesme "Vrati se" i "Nataša". Mešavinom različitih muzičkih formi, te pričama i imitacijama između pesama, postižu veliku popularnost, pa te 1982. godine drže petnaest rasprodatih koncerata u beogradskom Domu sindikata. Godine 1983. izlazi im drugi LP "Ponovo ploča & druge priče", a na njemu su i pesme"Sličuge", "Hvala ti za muziku". U proleće 1984. godine članovi grupe kolektivno odlaze u Pirot na odsluženje vojnog roka i po povratku objavljuju LP "Srce od meda" sa novom pevačicom Zagrepčankom Lidijom Asanović i producentom Rajkom Dujmićem. Hit "Dečko 'ajde oladi" obezbeđuje im još veći uspeh i dobijaju Oskar popularnosti kao pop grupa godine. Posle te ploče, grupu napušta Lidija Asanović i prelazi u zagrebačka Srebrna krila. Četvrti LP "Grudi moje balkanske" objavljen 1986. godine na kome gostuje Nataša Gaćeša, donosi im nove hitove "Umirujeleni" i "Taksi", a tu je i improvizacija "Trodupli čovek" na muzičku temu iz filma "Treći čovek". Ploču su producirali Rajko Dujmić (ujedno i aranžer većine pesama) i Duško Mandić. Na petoj ploči koja je naziv dobila po pesmi Bore Đorđevića "Zajedno smo piškili u pesku", u produkciji Kornelija Kovača, gostuje glumica Jelica Sretenović, a izdvajaju se pesme "Ruska čokolada" i "Tibet". Krajem 1989. godine, po raspadu grupe, Nenad Radulović objavljuje solo ploču "Niko nema što piton imade" koja je predstavljala parodiju na novokomponovanu narodnu muziku. Paralelno je pripremao još jednu ploču, ali uspeo je samo da snimi pesmu "Modra bajka", jer mu se zdravstveno stanje naglo pogoršalo. Umro je od tumora, 12 februara 1990. godine. Na kompilacijskom disku "Modra bajka", koji je izašao januara 1997. godine prvi put je uz stare hitove objavljena i ova njegova poslednja pesma. Na kompaktu su se našli i živi snimci na kojima je zabeležena kabaretska forma Poslednje igre leptira. Povodom objavljivanja diska, aprila 1997. godine u Sava centru je održan koncert na kome su beogradski muzičari izvodili pesme Poslednje igre leptira. Nenad Radulović je bio glavni kompozitor u grupi, a sa njima je sarađivao Dragomir Bulić, novinar Radio Beograda. Nenad Radulović je bio jedan od prvih autora lndexovog radio pozorišta.


DISKOGRAFIJA

"Napokon ploča" (RTV U 1982)
"Ponovo ploča & druge priče" (RTV U 1983.)
"Opet ploča — Srce odmeda" (PGP RTB 1985.)
"Grudi moje balkanske" (PGP RTB 1986)
"Zajedno smo piškili u pesku"(PGP RTB 1987)
"Modra bajka — Best of" (ITMM 1997.)

Nenad Radulović solo "Niko nema što piton imade" (Ćao sound 1989)

Petar Janjatović "Ilustrovana Yu rock enciklopedija 1960—1997" | Scribd

[Angelina]

*

UMIRU JELENI

Umiru jeleni
I sad u meni, tamo gde si bila
Slomilo se jutro
Ko ti je rekao da snovi tamne
Nikad neću znati
Jer biću samo trag čoveka
I biću vođa skitnica

Nek bude dan kad divlje ptice krenu
Preko istog mosta ja ću preći
Ako me tamo čeka tvoja senka
Ništa neću reći
Jer biću samo trag čoveka
I biću vođa skitnica

Ref.
Ne brini, ne brini
Jeleni umiru sami


GRUDI BALKANSKE

Ostrva te skrivaju
Galebovi čuvaju
Ja sam davno daleko
Sad ti drugi sviraju
Sad te drugi miluju
Ja sam davno prestao

Seti se, makar još jednom
Seti se, pa me pronađi
Lažu te da ne vole
Grudi moje balkanske
Oči tvoje jadranske

Ref.
Kad zima posle svega dođe
I vojnička me muka prođe
Vole grudi balkanske

Stare lađe vuku me
Uspomene tuku me
Slani vetar vraća sve
Znaćeš da sam nemiran
Znaćeš da te dozivam
Kad se more podigne

Seti se, makar još jednom
seti se, pa me pronađi
Lažu te da ne vole
Grudi moje balkanske
Oči tvoje jadranske

Kad zima posle svega dođe
I vojnička me muka prođe
Vole grudi balkanske

Vole grudi balkanske...


VRATI SE

Odlaziš ranim jutarnjim vozom,
Karta u ruci, koferi puni.
Stojimo nemo kraj tvog vagona
Ulaze ljudi, gledam te poslednji put.

Ko da bi htela još nešto reći
Usne se miču, a glasa nema.
Hoću da pamtiš sve naše dane
Promrzle prste i prvi sneg.

Vrati se, jer voliš stvari koje volim i ja.
Vrati se. Neka me čuje pola sveta.
Vrati se. Neću da molim, ja samo pevam.
Vrati se, vrati.

Voz sporo kreće s praznog perona
Vreme nas izdaje ko nikad pre.
Samo još ruka, otvoren prozor...
Daljina brzo odnosi sve.

Pognute glave, krijući bore
Zatvaram oći i vidim nju.
Gubim se slepo u novom danu
Al' sve što jesam, ostaće tu.


NATAŠA

Gledao sam belo jutro
Došlo je polako
Oteralo noćne ptice
Svanulo tek tako

Al' ostao je ključ od stana
I papir od čokolade
Zaboravljen upaljač
Od soka prazna flaša
Sve je tu

Ref. 2x
A gde je Nataša?
Muči me to
A gde je Nataša?
Joj, joj, joj, joj

Pobeg'o je žuti mesec
Otela ga zora
Nikom nije rek'o idem
Vratiti se mora

Ref:

Nataša, Nataša, Nataša
Nataša, joj, joj, joj, joj





Nenad Radulović sa LP "Niko nema..."


YouTube: Poslednja igra leptira — Umiru jeleni
YouTube: Poslednja igra leptira — Grudi balkanske
YouTube: Poslednja igra leptira — Vrati se
YouTube: Poslednja igra leptira — Nataša

[Angelina]

*

POSLEDNJA IGRA LEPTIRA

Prošlo je 17 godina otkako je preminuo Neša Leptir, a Kurir uz pomoć njegove majke i brata osvežava sećanje na legendu koja još uvek traje!

Vreme sada stoji, pa o večnom mraku ne razmišljam. A, kad dođe vreme za putovanje, kupiću karte za dobra mesta... Zanavek je ostalo zapisano na poleđini lekarskog recepta, samo dan pre nego je 12. februara 1990, u 31. godini života, preminuo Nenad Radulović... Neša Leptir. Neprikosnoveni kralj humora i scenskog nastupa u amanet nam je ostavio antologijske stihove poput "Nataše", "Umiru jeleni", "Vrati se", "Grudi balkanske", uz koje se i danas rađaju prve ljubavi i pusti poneka suza...

U nedelju, u 12 časova, na Bežanijskom groblju biće održan pomen na čoveka koji je upravo životom leptira zamahnuo krilima i vinuo se u legendu. A, u porodičnom stanu fotografije, Nešine gitare i pregršt sećanja...

— Veoma mi je smetalo što se svašta pričalo, da je umro od droge, da je pio... A on je tek u 27. godini popio prvu čašicu... Imao je karcinom na levom testisu, koji je kasnije metastazirao i na mozak... — s tugom započinje razgovor majka Bosiljka, a brat Željko otkriva kakav je Neša zaista bio:

— Krasila ga je neiscrpna energija, radost, igra, a život mu je bio baš onakav kao što je i govorio: "Savršeno organizovani haos!" Bio je veoma emotivna osoba i sve što je pisao zapravo su balade. Tek kasnije je pojedinim pesmama dodavao brže ritmove. Obožavao je da se druži, masovno su se okupljali na keju, živeli su uz gitare i vino...

Prvo čega su se dohvatili kao grupa je, zapravo, kantri muzika, nosili su one karirane košulje, a preko nje je oblačio štrikane džempere iz sela Zabojnice kraj Kragujevca, odakle mu je otac. Ponosio se svojim poreklom. I nikada nije pravio koncerte, nego žurke, kako je voleo da ih zove, silazio je među publiku...

Sve se spontano dešavalo, potekli su bukvalno iz naroda, nije ih projektovao neki menadžer, svirali su na ulici, voleli su da prave performanse na otvorenom, noću, ispred FDU... Uporedo s razvojem grupe, originalnim humorom dao je pečat i "Indeksovom radio-pozorištu", u kojem je bio od osnivanja.

LEPTIR U GITARI

Svoje nastupe voleo je da započne stihovima: "U mojoj gitari živi jedan leptir i mnogo je stvari koje nas vežu, kad dođu kiše i zima tuge i meni i njemu krila se stežu", a ljudi vele da si mogao biti i na pet koncerata zaredom, a da ti se čini da si zapravo prvi put. Baš kao što se desilo i s prvom zvaničnom svirkom u Domu sindikata, kad su se danima na blagajni nizale nalepnice — RASPRODATO, dok su ih tapkaroši ljubili i na rukama nosili... Improvizovao je, glumio na sceni i nikada čak ni on sam nije znao kako će sve to da izgleda.

— Često je umeo da zaboravi gde je ostavio ključeve od stana, pa je tako jednom u Domu sindikata, pevajući "Natašu", na stihu "ostao je ključ od stana" uzviknuo: "Ej, mama, ključ je kod komšinice!". Svi su počeli da se smeju, misleći da se radi o šaljivoj upadici, a ja pokrila rukama lice... Džep mu je uvek bio prazan, govorio je: "Ma, biće para...", a onda dolazio kod mene da mu dam dve "crvene".

— Sve je delio s grupom na ravne časti... Upisao je prava, dao nekoliko ispita, a kad je stigao do rimskog prava — padne. Kobajagi sedne da uči, pa opet na ispit... Profesor mu kaže: "Kolega, nije dovoljno....", a on će mu na to: "Hoćete li, molim vas, da zadržite moj indeks, a ova sličica će vam možda nekada značiti".

— I, napusti fakultet. Ali je dao obećanje da će se jednom vratiti... Kad je posle nekog vremena svirao upravo na Pravnom, ponosno je istakao: "Eto, obećao sam profesoru rimskog prava da ću se vratiti!"

TRAGIČNA SIMBOLIKA IMENA

Bio je sportista, imao crni pojas u karateu, a dok su njegovi drugovi iz Devete gimnazije igrali basket, glumio je njihovog trenera, ali baš ono po američki, sa sve kariranim sakoom... Prvi se osmelio da imitira Miloševića, i to 13. maja, na Dan milicije, a kad je neki od komandira revoltirano negodovao iz publike, na opšte oduševljene ostalih, izgovorio je: "Niko ne sme da vas bije..." U svemu što je radio krila se određena simbolika, a najveća, zasigurno, u samom nazivu grupe — POSLEDNJA IGRA LEPTIRA...

— Dao je taj naziv i nikada nikome nije otkrio zašto. Verujem da je potpuno podsvesno nastalo nešto što se kasnije i desilo... Njegov život je zaista bio poslednja igra leptira, razdragana, vesela... Vinuo se brzo, živeo isto tako, i sagoreo... Do kraja je uvek davao sebe... I potrošio se. Nije umeo nikome da se odupre, skloni u stranu, svima se davao. Bio je zanesenjak, totalno neiskvaren.

Ali, u celoj priči, jedan detalj možda objašnjava ponajviše...

— Veoma se plašio leptira! Molila sam ga, kumila, kupovala mu poklone, ali nikada nije smeo da mu priđe... Čuvam njegove crtice koje je zapisivao u vidu dnevnika i u njima se vide dve sasvim različite ličnosti... Na sceni je bio veseljak, a u životu izuzetno setan. Jednu celu stranu posvetio je Romima...

— Brinuo je o svemu, imao je mnogo ljubavi prema običnom malom čoveku. Sećam se, bio je u trećem razredu osnovne škole, 8. mart, zima, i prvi put je sam seo na autobus, odvezao se do Zelenog venca da mi kupi cveće. Doneo je tri kitice smežuranih, promrzlih ljubičica, kojima sam se, naravno, obradovala, ali sam ga pitala da li je bilo svežijih.

— On mi odgovori: "Kad sam izašao iz autobusa, video sam jednu baku kako sedi na betonu, bilo mi je žao i nisam hteo da idem dalje. Kupio sam cveće od nje i dao joj sve pare što sam imao, samo da ustane i ne sedi više na hladnoći..." Eto, takav je bio....

Ni opaka bolest nije uspela da uništi vedrinu duha. Pred samu operaciju tumora na mozgu izveo je performans na VMA, pričao, pevao, imitirao, a kad je anestezija počela da deluje, obratio se osoblju: "A sad, svi na svoje radne zadatke!" I legao.

Neša Leptir preminuo je 12. februara u tri sata ujutro. I, dok je gubio dah, kao da je hrabrio svoje najbliže:

— Dobro sam, samo jedino ne mogu da igram fudbal...

..."Svako od nas neku svoju priču ima,
što u tami tišti a puteve bira.

Samo kad je hladno, kad umori zima,
slutimo je, tužni, na krilu leptira.
Svako od nas plaća dah svoje tišine
što kroz kožu diše u vatri nemira.

Samo kad je mokro, i kad duga sine
svako na svom dlanu budi svog leptira."

(pesma urezana na nadgrobnoj ploči)

FIS

Kurir | 07.02.2007

[Angelina]

*
U ZNAK SEĆANJA NA NENADA RADULOVIĆA


NEŠA LEPTIR

Životnu igru, lucidnost i svestranost Neša Leptir smestio je u jednu modru bajku koja se, možda ne slučajno, zove Poslednja igra leptira. Dvanaestog februara navršava se osamnaest godina od smrti ovog pevača, kompozitora, tekstopisca, muzičara, aranžera, geg-majstora, imitatora i nezaboravnog majstora smeha!

Nenad Radulović rođen je u Beogradu 13. septembra 1959. godine. Odmalena je pokazivao sklonost za humor. Pomoću kasetofona napravio je kućnu piratsku radio-stanicu Sandokan. U osnovnoj školi je svirao harmoniku, zatim prelazi na usnu harmoniku, pa na blok flautu.

Sedamdesete je bio član "Španca" i "Krsmanca", ali draže su mu bile novobeogradske obale Dunava, vino, gitare i devojke, pa je češće tu pravio svoj šou-program. Zanimali su ga i košarka i karate, ali devojke su više volele muzičare, pa se Neša nepogrešivo okretao muzici. Zvaničan debi grupa Poslednja igra leptira imala je 1981. godine na Palilulskoj olimpijadi kulture. Zahvaljujući poznanstvu sa novinarom Radio Beograda Dragomirom Bulićem, Neša se našao i u studentskom programu Index 202 — Indexovo radio pozorište. Upravo tu formu Indexovog radio pozorišta Neša Leptir prenosio je i na svoje koncertne nastupe. Pre snimljene prve ploče, Neša je sa svojim bendom imao već 200 živih nastupa. Godine 1982. pojavljuje se prvi album grupe Poslednja igra leptira — Napokon ploča. Pesme Nataša i Vrati se postaju klasika jugoslovenske pop produkcije svih vremena. Bez ijednog plakata, bez reklame, grupa u roku od nekoliko meseci petnaest puta puni veliku salu Doma sindikata. Tako počinje bajka i veliki uspon ove grupe.

Drugu ploču grupa izdaje 1983. godine — Ponovo ploča & druge priče, koja je takođe zlatna. Nižu se hitovi kao što su Dvadeset i dve, Sličuge, Hvala ti... Na proleće 1984. godine grupa kolektivno odlazi u Pirot na odsluženje vojnog roka, gde će u miru, daleko od estradne gužve uraditi pesme za novi album. Treći album po redu Opet ploča — srce od meda dobija od PGP-RTS titulu dijamantske ploče. Hit Dečko, ajde o'ladi  baciće ih u neslućene visine jugoslovenske estrade.

Potvrdu svoje vrednosti Leptiri su dali i 1986. godine četvrtim albumom Grudi moje balkanske (PGP-RTS, dijamantska ploča). Tu godinu obeležili su hitovi Umiru jeleni, Grudi balkanske, Taksi, Krug... Peti album Zajedno smo piškili u pesku objavili su 1987. godine, darujući obožavaocima nove hitove — Kurs za šmekere, Ruska čokolada... Krajem 1989. godine Neša objavljuje solo album, parodiju na narodnjake — Niko nema što Piton imade i postaje Slobodan Đorđević Piton. To je bilo i poslednje što je uradio u svojoj jedinstvenoj karijeri. Borio se, verujući do poslednjeg momenta da će se izvući. I pred hirurzima na operacionom stolu imitirao je Slobodana Miloševića — "A sada svi na svoje radne zadatke!" Posle te operacije došlo je do trenutnog poboljšanja i on je odmah gostovao na dva Brenina koncerta imitirajući Slobu u mantilu sa šeširom.

Krajem 1989. godine Neša Leptir pripremao je svoj novi, šesti po redu album. Modra bajka je jedina muzička numera koju je uspeo da snimi. To je ujedno i poslednji tonski zapis Neše Leptira i nalazi se na CD-u sa svim hitovima, koji je posthumno objavljen u znak sećanja i poštovanja prema svemu što je uradio.

Dvadeset minuta pre nego što će umreti, brat Željko ga je pitao kako je, na šta mu je Neša odgovorio: "Pa, ne mogu baš da igram fudbal." Neša je preminuo 12. februara 1990. godine.
 
  
  SUZE SA ZVEZDA
  (pesma koju je Neša napisao
  u bolnici nekoliko dana pred smrt)
 
  Kao poslednji poziv za san
  Kao nebo kad izgubi dugu
  U mojoj glavi fališ ti, sve jače
 
  Zvezde kažu da stvarno je kraj
  I da neću te videti više
  U to baš nisam siguran
  Jer samo se reka ne vraća
 
  Ja tako jako hoću da zazvoni
  Ja tako jako hoću da si tu
  Noćas u glavi nije kako treba
  Suze sa zvezda padaju
 
  Život donosi suze i smeh
  Vreme odnosi najbolje dane
  A najbolji su nestali
  sa tobom

  Dogovorićemo se ...
 
 
  JA NE MOGU DA LUTAM
 
  Dok jutro se budi i nestaje rosa
  Dolaziš u moj stan
  Pod crnim šeširom ti spava kosa
  Podelićeš sa mnom dan
 
  Ja ne mogu da lutam
  I sunce zna svoj put
  Ja ne mogu da lutam
  Jer nemam više kud
 
  Kad proleće dođe i život poteče
  Još uvek ću voleti znam
  I misliću opet na hladno veče
  Kad nisam bio sam
 
  Ja ne mogu da lutam
  I sunce zna svoj put
  Ja ne mogu da lutam
  Jer nemam više kud
 
  Hiljadu zvezda u prohladnoj noći
  Videćeš sa mnom ti
  Dok drugi se smeju, zatvori oči
  Postojimo samo mi
 
  Ja ne mogu da lutam
  I sunce zna svoj put
  Ja ne mogu da lutam
  Jer nemam više kud
 
  
  STANICA ZA PROŠLOST
 
  Stajaću satima na onoj stanici
  Gde smo sa pticama dočekali jesen
  Tražiću puteve u zemlju sećanja
  Kreni i nađi me, s tobom vidim jutro
 
  I biću opet tamo gde su tužni sutoni
  I neku drugu decu učiću o ljudima
  I biću tamo gde su naše puste ulice
  Da opet pevam samo vrapcima i svitanju
 
  Tuga je oprala krovove grada mog
  I više ne vidim svetla preko reke
  Sanjam da tražimo neba što pevaju
  Sanjam da naći ću stanicu za prošlost

  Stil magazin | 11.02.2008.

[Angelina]

*

NEŠA LEPTIR DOBIO SVOJ PLATO

Plato ispred Ustanove kulture Palilula od danas nosi ime muzičara Nenada Radulovića, poznatijeg kao Neša Leptir.

Predsednik Opštine Palilula Danilo Bašić na platou je svečano otkrio spomenik-statuu, na čijem je potstamentu uklesano: "Plato Nenada Radulovića — Neše Leptira".

"Ove godine se navršava trideset godina od kada se Nenad Radulović pojavio sa svojom grupom 'Poslednja igra leptira' na Palilulskoj olimpijadi kulture i osvojio prvo mesto", izjavio je za agenciju Beta pomoćnik predsednika Opštine Palilula Milorad Todosić.

Posle otkrivanja spomenika, svečanost je nastavljena programom u novoj dvorani Ustanove kulture Palilula. U programu su učestvovali mnogi Nešini prijatelji — muzičari, glumci i članovi Indeksovog radio pozorišta, čiji je član bio i Neša Leptir.

Ideja za dodelu imena Nenada Radulovića platou ispred Ustanove kulture Palilula potekla je od novinara Milorada Roganovića i predsednika Opštine Palilula Danila Bašića. Ustanova kulture Palilula koja se ranije zvala Dom kulture Braća Stamenković, nalazi se pored hale Pionir.

Nenad Radulović (1959—1990) je drugi domaći roker koji je dobio takvo priznanje — pre njega je plato ispred Doma omladine Beograda nazvan po Milanu Mladenoviću, lideru rok grupe EKV.

Spomenik-statua Raduloviću je delo akademskog slikara Dragana Ristića, i čine ga kameni ptostament iz kojeg "izviru" metalna gitara i krilo leptira.

Radulović je karijeru započeo kao pevač i vođa pop-rok benda "Poslednja Igra Leptira" 1979. godine. Objavili su dobro prihvaćene albume "Napokon ploča" (1982), "Ponovo ploča & Druge priče" (1983), "Opet ploča — Srce od meda" (1985), "Grudi moje Balkanske" (1986) i "Zajedno smo piškili u pesku" (1987).

Grupa se raspala 1989. godine, a Radulović je tada objavio svoj jedini solo-album "Niko nema što Piton imade" koji je bio parodija na novokomponovanu muziku. Počeo je da radi na novom albumu, ali je uspeo da samo snimi pesmu "Modra bajka" pre nego što se razboleo i umro od tumora 12. februara 1990. godine.

Pesma "Modra bajka" prvi put je objavljena na albumu "Poslednja Igra Leptira Modra Bajka — Best of" (1997). Izvor: Beta


* * *


NEŠA LEPTIR DOBIO SPOMEN-PLOČU U LAJKOVCU

Na Domu mladih u Lajkovcu otkriveno je obeležje posvećeno muzičaru Nenadu Raduloviću, Neši Leptiru, pevaču grupe "Poslednja igra leptira", koji je preminuo 12. februara 1990, u 31. godini života.

"U mojoj gitari živi jedan leptir i mnogo je stvari koje nas vežu, kad dođu kiše i zima tuge, i meni i njemu krila se stežu". Ovaj stih na bronzanoj memorijalnoj ploči, otkrivenoj na Domu mladih, podseća Lajkovčane na Nešu Leptira, rano preminulog vođu i osnivača svojevremeno veoma popularne pop grupe Poslednja igra leptira.

"Neša Leptir bio je jedini čovek za koga znam da se nikad nije sa nekim posvađao", rekao je Petar Peca Popović, rok kritičar i novinar. "Svi pamte da je zasmejavao ljude, a zaboravljaju koliko je važnih balada napisao i komponovao."

Otkrivanju spomen-ploče, uz majku Bošku prisustvovao je i Nešin mlađi brat Željko.

U programu su učestvovali glumac Branislav Petrušević Petrući, rok novinar i kritičar Petar Peca Popović, muzičar Saša Bogojevski, grupa Nezvanična verzija i glumci Teatra Puls iz Lazarevca.

Postavljanje memorijalne ploče ispred Doma mladih je pre svega posveta talentu, muzici i mladosti, ali i zbog toga što porodica Radulović ima veze sa Lajkovcem. Roditelji Neše Leptira posle Drugog svetskog rata, do 1954. godine, živeli su u Lajkovcu. Njegova majka Boška Radulović, koja je bila prosvetni radnik, otvorila je prvu čitaonicu u malom železničkom mestu na Kolubari.

021.rs | 25.10.2012

[Angelina]

*
BEOGRADSKE PRIČE

NEŠA LEPTIR — VOĐA SVITACA

Prošlo je četvrt veka od kada je otišao neprevaziđeni gradski šarmer Nenad Radulović. Legendarni tekstovi su prvo imali drugačije varijante, pa su "jeleni umirali mladi", a ne "sami", objašnjava njegov brat Željko

Punih 25 godina je prohujalo od kada je veliki muzičar, šarmer, zabavljač i pronosilac beogradskog duha Nenad Radulović otišao među legende.
 
Mnogi Beograđani zastaće posle ove rečenice. Čućete ih kako kažu: "Ma, da li je moguće da je toliko vremena prošlo...?"

Moguće je.

Dobrota nekih ljudi ostaje da titra gradskim videokrugom još dugo pošto odu od nas, pa nemamo utisak da su nas zaista napustili, već taktovi njihovih pesama još dugo odjekuju.

Nema odlaska

"...Odmah da se razumemo. Neša nije umro. To je nekakva zabluda o prolaznostima i budalaštinama ovog sveta."

Na ovaj način, čisto i pošteno počinjemo razgovor sa Željkom Radulovićem, bratom legendarnog Neše Lepitra.

I danas, kada Željko vidi nešto neobično, osvrne se "tamo gde treba" i upita: "Nešo, vide li ti ovo?!"

— Mi i dalje sve delimo, a ja dobro znam da je on tu — govori, za "Beogradske priče", Željko. — Nešin život mnogi pamte po tome što je imao jednu suštinsku, životnu misiju: Da stalno "preseljava" dobrotu u tuđe stanove i živote. Osnova svega što je činio bila je ljubav.

Nenad Radulović, svima znan kao Neša Leptir, lider grupe "Poslednja igra leptira", upokojio se pre četvrt veka, u svojoj 31. godini.

— Tokom svog kratkog života uvek je bio isti: prezirao je negativne ljude, mržnju i osvetoljubivost. Za sve što je činio osnova je bila ljubav. Govorio je često: "Na ovom mestu se ništa ne završava, ovde nešto tek počinje!"

Željko jasno govori, kao što je to činio i njegov brat. Kod ovog čoveka ne postoji razlog za suzdržavanje: "Drugi su Nešu i njegovu dobrotu ponekad odvajali od svog života, štiteći sebe. Nemoćni da ga prate. Meni je bilo drugačije. Na mojim rukama je umro".

Kuda odlaze ljudi kao što je Neša Leptir, nikada nećemo saznati. Ili hoćemo, onda kada nam dođe vreme i kada postanemo dostojni priče i čoveka o kojem pripovedamo.

Naš sagovornik čuva papire na kojima su zapisane pesme koje je njegov brat svojevremeno napisao i "ispravlja" naše nedoumice.

— Neša nije, prvobitno, u pesmi "Jeleni umiru sami" napisao "biću vođa skitnica" nego vođa "svitaca" — govori nam Željko Radulović. — Čovek koji hoće da ga razume, mora da shvati ono što je Neša već znao.

— Video sam ga kako odlazi, u ćošku sobe na Vojnomedicinskoj akademiji — kaže Željko. — Jasno sam gledao kako kreće na put, iz ugla one bolničke sobe. Baš tada je, sa krošnji drveća koje je stajalo pod prozorom poletelo jato ptica. Tu sliku pamtim kao da se sada ponovo odigrava pred mojim očima. Ja ne znam šta je "tamo", posle. Ali znam da on zna.

Beograd odvajkada rađa neke svoje dragocene ljude, one koji su vremenom postajali simboli duha ovog grada. Uvek je tu postojala čudnovata želja da jedni drugima pruže ruku, da se, nekako, opet dodirnu.

To je Beograd. To je Neša. Ako vam posle ovog potekne suza, pa neka je. A, opet, ako se osmehnete, e, valja, neka ste!


DEFINICIJA "ŠMEKERA"

Mnogi i danas mudruju kako bi objasnili neke pojmove. Neša je savršeno, i ubedljivo najbolje definisao pojam šmekera: "To je čovek u kojeg ženski duh može da uđe bez razoružavanja."


PLAVI BICIKL I VETAR U LEĐA

— Moj brat je uvek imao dve vizije: sanjao je plavi bicikl i vetar u leđa — govori za nas Željko. — I danas znam da vozi nebeski plavi bicikl, i da mu duva u leđa baš taj, isti, nebeski vetar.

Jednom, dok smo bili mladi, probudio me je rano i rešio da odvede u bolnicu za decu ometenu u razvoju. Čoveče, ti su mališani ustajali iz invalidskih stolica dok im je Neša pevao! Nikada mi nije bilo draže što me je neko probudio nego tada, kada me je on odveo tamo!


DUBINA DUHA Svakog puta kada bi naš sagovornik i njegova porodica pravili pomen, ljudi koji bi došli bi bili neobično dobro raspoloženi. — Dođu, i smeju se — kaže Željko, ne zamerajući. — Kao da se Nešin duh spusti na nas. Ne dozvoljava bilo kome da klizne u patetiku. Ko god da ga se seti, ima jednu potrebu: da se, makar, nasmeši.

Zoran Nikolić | 17.12.2014. Večernje novosti