Žarko Petrović — Solunske pesme
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Žarko Petrović — Solunske pesme  (Pročitano 18586 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: Jul 17, 2012, 07:54:08 pm »

**

Žarko Petrović SOLUNSKE PESME



REČ IZDAVAČA

Posle "Pesama koje večno žive", stvaralački temperament Žarka Petrovića rezultirao je još jednom značajnom knjigom — TAMO DALEKO, zbirkom pesama koje su pevane u vreme prvog svetskog rata. Izdavačka organizacija "Nota" pridružuje se njome proslavi 70-godišnjice proboja Solunskog fronta.
 
Tiha nepravda zbog ravnodušnosti prema ovom muzičkom materijalu delimično je ispravljena ovim Zbornikom. Posle dugogodišnjih osluškivanja, traganja za mnogim i različitim izvorima, brižljivog zapisivanja, nesumnjivom sposobnošću zapažanja, Žarko Petrović je istrgao od zaborava ono što se sviralo i pevalo u doba Velikog rata, sa iskrenom namerom da više ne budu zaboravljene. Stotinak pesama, komponovanih i narodnih, marševa, himni, fotografija i komentara, sadržaj su ove knjige. Neke pesme zazvuče kao opomena, neke nose duboku patnju i tugu zbog osakaćenih života i zgaženih mladosti, ali sve potvrđuju vitalnost jednog naroda da i u bezizlazu opstane, njegovu sposobnost da kad je u pitanju otadžbina i sloboda gine i peva. Posebna sistematizacija ovog materijala ili neka čvrsta podela su izostale zbog mnogih opasnosti koje u sebi krije takav pokušaj, ali su zato diskretno grupisane neke logičke tematske celine.
 
Od mnogobrojnih ljudi zaslužnih da se ova knjiga pojavi, posebno zahvaljujemo istoričaru Miloradu Preleviću, pored ostalog i na nesebičnoj pomoći oko izbora fotografija, i Radmili Petrović, etnomuzikologu SANU, potom sa dubokim simpatijama i uvažavanjem prevodiocima sa francuskog Danici Stošić i Petru Popoviću, sestri i bratu koji su preživeli kao deca prelaz preko Albanije, Ljiljani Petrović-Golubović, Veri Albulj i svima onima koji su na bilo koji način doprineli da knjiga bude ovakva kakva jeste.

* * *

PREDGOVOR

Pre skoro dvadeset godina, kada to nikome nije palo na pamet, zapisao sam reči i note, aranžirao za svoj orkestar i snimio sa raznim ansamblima i solistima jednu grupu tzv. solunskih pesama. Uradio sam to za gramofonske ploče.
 
Sada, napisao sam knjigu o pesmama koje su se pevale u vreme prvog svetskog rata. Reč je o pesmama oslobodilačkim, ratničkim, rastuženim i raspevanim u Velikom ratu (La Grande guerre) — kako su ga naši prijatelji Francuzi nazivali. Ratu u kojem se udaralo po telu, krvi i duši...
 
Muzika u ovoj knjizi (pesme, marševi, romanse, balade, šaljive pesmice, kola), kao i moji komentari za svaku pesmu, sve objašnjavaju i skoro da ovaj mali Predgovor za moju knjigu "Tamo daleko" nije ni potreban.
 
U ovoj knjizi nisu sve pesme iz Velikog rata zabeležene. Reč je pre svega o nekim komitskim pesmama, marševima, pesmama o kralju Petru I Karađorđeviću, Vrhovnom komandantu regentu Aleksandru Karađorđeviću, narodnim pesmama koje su se povremeno u tom ratu pevale.
 
Po završetku Velikog rata stvoreno je mnogo marševa, pesama i dosta muzičkih dela inspirisanih ovim ratom... Biće to, nadam se, II knjiga na ovu temu!
 
Stari ratnici umornim glasom, sa sećanjima koja su kod njih sveža i trajna, sa najvećim strpljenjem, pevali su mi i govorili reči nekih pesama sa kojima su od 1912. do 1918. godine ginuli, pobeđivali, radovali se, čeznuli...
 
Uskoro, od armije Putnika, Stepe, Mišića i Bojovića neće biti nijednog živog ratnika. Ostaće njihovi potomci i naša država koju su oni stvorili...
 
Knjiga "Tamo daleko" prilog je Velikom ratu i trenucima kada se u njemu i pevalo i sviralo.
 
U Beogradu 1988.
Žarko Petrović

Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Jul 17, 2012, 08:47:51 pm »

**

Žarko Petrović PRIČA O PESMI


LAĐE SUDBONOSNE

Na lađama su srpski vojnici umirali, sa njih bacani u more. Lađe su im donosile smrt i život. Na lađama su poslednji put marširali, na lađama su — pevali... Rodne livade i njive, brda i doline Srbije jedino su bili važniji od lađa... A one su služile da ih vrate kućama...
 
Iz Rusije, gde su se dobrovoljci okupili, lađe "Car", "Dnjepar", "Carica", "Dvinsk" kretale su se ka solunskoj luci sa dragocenim teretom — oduševljenim budućim Jugoslovenima.
 
Iz Čikaga, Hrvati dobrovoljci su preko Bizerte stigli na prilepsko bojište noseći transparent "Jugosloveni za ujedinjnje", opet lađom... Iz Klivlenda Slovenci.
 
Krajem 1915. godine, 480 dobrovoljaca iz Amerike — Crnogoraca, Bokelja, Bosanaca, krenulo je za Srbiju... Lađa je kod San Đovanija di Medua naletela na minu...
 
Dobrovoljci iz Rusije nikada nisu zaboravili putovanje preko Severnog mora do Engleske, da bi otuda stigli u Srbiju, niti lađu "Car" i pesmu "Na severu ledeno je more".
 
Golgota preko Albanije... Mladi muzičari, trojica braće Urkić bore se za život ali ne bacaju svoje instrumente. Najstariji umire, braća ga sahranjuju i saznaju da će uskoro stići lađa u Valonu da ih odveze u Afriku. Lađa dolazi u luku, a drugom Urkiću ostaje samo da je vidi i čuje njenu spasilačku sirenu... Umire. Brat ga sahranjuje, čeka novu lađu i kreće za Afriku. Već na lađi i on se bori za život... Stiže u bolnicu i umire... Niška podoficirska muzička škola, gudure Albanije, smrt, lađe...
 
Preživeli odlaze francuskim lađama... Krf. Vido... Mnogi odlaze u Plavu grobnicu, mnogi umiru pred dolazak nove lađe... Na lađi i — pesma. Možda najlepša, možda himna — "Lađa se kreće francuska"!
 
Bizerta... Jedna lađa kruži oko pristaništa. Niko joj ne daje znak da pristane. Pristanište ćuti. Jedan čovek, okrenut lađi viče iz sveg grla: Miserables! Miserables! Jadnici! Jadnici! "Proneo se glas da su stigli srpski vojnici — tifusari. A na lađi, vojnici bez udova, u zavojima, skoro nepomični. Poručnik, ranjen u nogu, ustaje, odgovara: "Nema toga ovde, nema" i komanduje postrojavanje. Vojnici ustaju, jedan vadi frulu i nevešto, nejako, poslednji put, svira "paradni marš"... Iza koraka, stopala nesrećnih vojnika, po kojima je pala komanda "Napred! Marš!" lipti krv... Marširaju ratnici sa Cera i Kolubare. Za njima krv ostaje po palubi... Krvavi marš... frula nesrećnog seljaka... mučenici marširaju, krv maršira sa njima. Lađa se približava pristaništu, sakuplja se poslednja snaga za reči: "Toga ovde nema, nema..."
 
Lađama i na lečenje i školovanje... "U solunskoj luci, bolesni đaci koji su prešli Albaniju" — kazuje ratnik Jovan Ćirić — "sa divljenjem posmatraju francuski brod "Provansa" koji treba da ih odvede u Francusku da se leče i nastave započeto školovanje kako bi se jednoga dana vratili i pomogli svome narodu... Ja sam jedva koračao a jedan mi je kolega dobacivao:

'Ajde, ajde, nećemo dugo, sve će nas pobacati u more! Ali na brodu se ipak stalno čula naša pesma. Francuski mornari su se čudili odakle nam tolika snaga... Evo, najzad i Marselj... Mnogi su klečali i ljubili francusku zemlju kao neku svetinju... A na pristaništu, gledajući te jadne ali ponosite mladiće, žene, majke, samo su ponavljale "pauvres Serbes" / jadni Srbi /. A ti srpski mladići u pocepanim i nagorelim šinjelima ili u potpuno oveštaloj odeći, obrazovani u kolonu dvojnih redova, marševskim korakom prolazili su glavnim ulicama Marselja. Sa žihovih usana orila se pesma borbena i ratnička. Išli su slobodno kao na nekom defileu. Na balkonima i prozorima visokih palata načičkao se bio silan svet i upućivao im pozdrave — Bravo, Serb, bravo Serb!"
 
Brod "Provansa" nije izbegao zloj sudbini. Pri povratku iz Marselja torpedovan je i tom prilikom je nastradao veliki broj francuskih vojnika koji su pošli na Solunski front.
 
Tragične 1915, u masi izbeglica, Albaniju je prešao i pesnik Vladislav Petković Dis. Posle Krfa, našao se u Francuskoj. ali 1917. kreće ponovo lađom "Italija" za Krf. Lađa je torpedovana od jedne nemačke podmornice i Dis nalazi smrt u Jonskom moru. Pesnik snoviđenja, slutnji, kao da je naslutio ovoj kraj još 1911, kada mu je izašla zbirka "Utopljene duše". Lađe i utopljene duše...
 
Završio se Veliki rat. Vrhovni komandant najbolje vojske odlazi u Francusku da poseti najveće prijatelje srpskog naroda. Kreće lađom iz Boke... Iz Marselja, kralja nove zajedničke države — Aleksandra, lađa vraća mrtnog u domovinu. Lađa sudbonosna...


PEVALI SU I DOBROVOLJCI I SAVEZNICI
 
"... Dobrovoljci, obuzeti rješenošću za polazak u borbu za oslobođenje naših naroda iz okova lanaca ropstva, zavetovali su se:
 
Umrijet' ćemo svi do jednog.
Il' slobodu svi imati,
Iz potoka krvi naše,
Sloboda će zablistati!"
 
Tako je u knjizi "Dobrovoljci 1912—1918" zapisao Đuro Parić.
 
Bilo ih je sa svih strana, svih južnoslovenskih nacionalnosti, sa svih krajeva sveta: Amerike, Južne Amsrike, Eprope, Rusije, Kanade, Australije i Novog Zelanda.
 
Šta su pevali dobrovoljci i saveznici?
 
Pre svega svoje himne, srpsku, hrvatsku, slovenačku; Česi "Gde domovo moj", Englezi "Tinereri", Francuzi "Marssljezu", Rusi, Volga, Volga" i mnoge druge pesme koje su ih vezivale za zavičaj bez obzira čije one bile. Međutim, svi su oni znali i pesme o stradanjima srpskih ratnika i žihovim patnjama — "Tamo daleko", "Lađa se kreće francuska", "O, zar je morala doć"... Diveći se junaštvu srpskih vojnika i pesmama koje su ih bodrile, i saveznici i dobrovoljci zajedno su stupali u borbu za slobodu...


I MUZIČARI SU RATOVALI
 
U toku Velikog rata, za oslobođenje i ujedinjenje ratovali su i muzičari. Svirali su, komponovali, ginuli... Bili su "lekari vojničkih duša" na bojištima i po bolnicama... Između bitaka, na proslavama pobeda, pukonskim slavama, tihim i skromnim proslavama narodnih praznika čule su se gusle, frule, violine, trube, vojni orkestri za koje je jednom prilikom Stanislav Binički rekao da neki od njih "savršeno muzički zvuče".
 
Ratni izveštaji, kako domaćih tako i stranih izveštača, puni su pasusa o muzičarima, pesmama, tužnim, veselim, šaljivim, marševima... U jednom se kaže kako je neki Mijo (koji je u stvari Mujo) iz Jagodine, zarobljen od Austrijanaca, odbio da svira neku njihovu pesmu pa je zbog toga ubijen...
 
Muzička podoficirska škola oformljena odlukom Vrhovne komande (nalazila se u selu Grejaču kod Niša, imala je 95 pitomaca uzrasta od 12 do 16 godina), morala je biti rasformirana. Sa upravnikom Dragutinom Pokornim i profesorima Niglom i Rendlom, mladi muzičari su se priključili koloni izbeglica... Albanski pakao mnogi nisu prošli... Braća Urkić i drugi...

Gde god se moglo, naša vojska je formirala orkestre: Krf, Odesa, Francuska... Gde nije bilo vojne muzike, bilo je đaka, vojnika koji znaju da sviraju. Ipak, glavnu ulogu u muzičkim potrebama vojske odigrale su vojne muzike. Pored srpskih muzičara izašlih iz predratnih muzičkih škola, okupili su se i drugi vrsni muzičari slovenskog porekla, bilo da su zarobljeni ili dobrovoljci. Sa mnogo znanja i još više ljubavi prionuli su na muzički posao. Pukovske i divizijske muzike imaju školovane kapelnike iz redova Hrvata, Slovenaca, Čeha, Slovaka. Tu su Stanislav Binički, viši kapelnik Kraljeve garde, Leopold Dvoržak koji je kasnije zamenio Biničkog, zatim Hinsko Maržinac, kapelnik Vardarske divizije, Vencl Rendl, Jan Urban, Marko Radosavljević, Petar Ivanović, Nikola Stefanović...
 
Veliki ugled i poverenje uživali su ovi muzičari kod Vrhovne komande. Tako je, na primer, kapelnik vojne muzike puka "Hajduk Veljko" primio pukovsku zastavu na revers, što je bila velika čast. Zvao se Indrih Vinš. O značaju muzičkog delovanja u ratu, svedoče i vrlo česte odluke Vrhovne komande da muzike odlaze u bolnice i pomažu ozdravljenju vojnika ranjenika... U kritičnim trenucima, vojne muzike su ulazile u rovove da obodre srpske vojnike da izdrže. Kada bi po nalogu komande odlazili u Francusku da priređuju koncerte, birani su najbolji... Dirljivi trenuci su bili za one muzičare koji su svake nedelje odlazili na Vido da sviraju u pomen palim drugovima. Najizvođenija melodija je bila "Vječnaja pamjat"...
 
Po završetku rata, muzičari nisu dobili zasluženi odmor. Odmah su krenuli da organizuju muzički život u zajedničkoj državi. Kapelnici su komponovali, dirigovali, aranžirali. Sve predstave beogradske opere vodio je Binički; Matjejovski je ostao u Sarajevu (inače, komponovao je jedan od najlepših marševa posvećen Stepi Stepanoviću, a kasnije povodom ubistva Aleksandra — najtragičniji marš — "Marš bola i tuge"); Marko Radosavljević je izvodio svoj čuveni marš posvećen Živojinu Mišiću...


SRPSKE GUSLE U VELIKOM RATU
 
Solunski front... Noć septembarska... srpski podnarednik-mitraljezac daje svoje gusle Francuzu... praštaju se, ljube i grle: "Neka te Bog čuva i do viđenja u Srbiji"!
 
Gusle i Srbija... stradanja po ko zna koji put... Posle Golgote dolazi Vaskrs, znaju to gusle, zna to srpski narod iz iskustva... Filip Višnjić, Njegoš, pesme o Lazaru, Milošu...
 
Jedan od čuvenih guslara iz Velikog rata — Petar Perunović Perun... ranjavan, granata pogodila gusle... rodoljub, organizator srpskih dobrovoljaca iz Amerike... Pred rat, svirao kralju Petru, dobio gusle koje su pripadale kralju Nikoli, bio je komita, zapevao je 1903. na spomeniku knezu Mihailu: "Aoj, Bosno. sirotice kleta", bio u crnogorskoj vojsci u vreme balkanskih ratova... Na Mačkovom kamenu uz gusle pevao o bratstvu muslimana i Hrvata sa Srbima da čuju braća u austrougarskoj vojsci... Kroz Albaniju bodri vojsku... Na Sorboni peva uz gusle "Smrt majke Jugovića"... U Americi, predssdnik Vilson zaplakao slušajući Peruna... Tesla i Pupin čestitali mu... Više uradio nego mnoge diplomate...
 
Gusle su prenosile našu dramatičnu istoriju, istinsku pradedovsku želju da moramo biti složni i slobodni...


SRCE NA KAJMAKČALANU
 
Doktor Arčibald Rajs, profesor Lozanskog univerziteta, došao je u Srbiju godine 1914. da kao ekspert ispita zločine okupatora nad srpskim življem. Pošto je to utvrdio, ostaje u Srbiji i stupa u srpsku vojsku kao dobrovoljac. Bio je u Moravskoj diviziji, prešao je Albaniju i bio na Solunskom frontu. Učesnik je bitke na Kajmakčalanu, a 1. novembra 1918. godine sa svojom divizijom ulazi u Beograd.
 
Radeći na problemima prava čoveka i ispitivanju zverstva okupatora, Rajs je postao veliki srpski rodoljub i posle rata ostao da živi u Srbiji. Bio je počasni predsednik Udruženja rezervnih oficira i počasni kapetan srpske vojske, nosilac je mnogih odlikovanja... Živeo je u skromnoj vili "Dobro polje"... U testamentu je zahtevao da kada umre, njegovo srce bude sahranjeno na Kajmakčalanu, da tamo počiva sa kostima srpskih ratnika. Želja mu je ispunjena. Rajsovo srce pratila je dostojanstvena melodija zvona sa spomenika na Kajmakčalanu. To su ona zvona koja je u Americi dao da se izliju naš i svetski naučnik Mihailo Pupin...
 
Posle sloma 1941, bugarski vojnici su bacili Rajsovo srce. Rajsovu urnu pronašao je 1951. komandir karaule, poručnik JNA i vratio je u kapelu na vrh Kajmakčalana (2525 m).
 
Kada je ekipa TV Beograda snimala emisiju o Kajmakčalanu, 1971, Marija Tarjenić, novinar i autor emisije, pronašla je neispaljeni metak ispred spomenika Rajsu. Sada metak iz čuvenog srpskog karabina stoji u suvenirskoj zbirci mojih oduševljenja. U krvoproliću, jedan metak ostao je neispaljen. Možda je pripadao Arčibaldu Rajsu?!


TAMO DALEKO
 
Od svih najrodoljubivijih, najoplakanijih, najmelodičnijih, okrvavljenih, najnacionalnijih, najosećajnijih, najvojničkijih, najseljačkijih naših i nenaših pesama, pesma "Tamo daleko" bi se mogla proglasiti himnom srpskog vojnika.
 
Posle Cera i Kolubare, srpski vojnik je doneo na Krf silinu Obilića, ali i nežnost Strahinjića Bana, i tu, u Homerovoj postojbini, muški odbolovao svoju tragediju, koju će prometejski pretvoriti u pobedu.
 
U pesmi "Tamo daleko" sriski vojnici boluju za Srbijom, svojim selom, svojom dragom, čeznu "za daleku varoš Beograd", za "mladost koja prolazi i život bedni". U jednoj verziji pesme vojnik čezne za majkom, za cvetkom iz mladosti, poziva dragu da ga voli... Daleko od mora je i cveće i sreća njegova, Dunav, Drina, Đetinja, Kolubara, Drim... Jedan vojnik se seća crkvice u kojoj se venčao a koju je okupator srušio... Seća se svoje ikone, slave, Veljkovog grada "daleko od mora"... On je daleko, i Krf i Srbija jedno od drugoga...
 
Za glavni deo pesme, na Krfu se "vezala" još jedna melodija. Italijanski novinar Pizani, koji se sa srpskom vojskom povlačio preko Albanije, naziva je "Krvana noć". Odjek albanske Golgote odmah je ušao u pesmu i zloslutno pitanje — "O, zar je morala doć".
 
Ova melodija sa ruskim tekstom i danas se čuje u Ukrajini. Nisu li možda ruski artiljerci, oni koji su zajedno sa Srbima branili Beograd 1915, ostavili ovu melodiju, a naša vojska je prenela u Solun i na Krf? Možda su tako u jednoj verziji pesme spojena dva dela u jednu kompoziciju?!
 
Pesma "Tamo daleko" i tragičarski guslarski desetsrac bili su duhovna preokupacija srpskog vojnika na Krfu. Kada su naši preneli pesmu u Francusku, Englesku, Švajcarsku, dubina patnje koja izvire iz nje zahvatila je i sve druge. Postala je najčuvenija pesma srpske tragedije u Velikom ratu. S druge strane, gusle su podsećale na istorijsku dramu. Povlačeći se sa srpskom vojskom kroz Crnu Goru, Gerhard Gezeman je primetio da uz gusle, narod najavljuje još jednu tragediju. Znači, prvo gusle, pa onda "Tamo daleko".
 
Istinski osećaj ne poznaje granice. Širi se. Osvaja. Na Krf stižu ostala braća — dobrovoljci i odmah prihvataju melodiju i reči pesme kao svoju. Oni koji su u otadžbini daleko od mora, tako i pevaju — "daleko od mora", a oni blizu mora — "daleko kraj mora." Ali, pored "Tamo daleko", dobrovoljci čuju i "O, zar je morala doć", ponekad zajedno, i to prihvataju...
 
Svi učesnici Solunskog fronta prihvataju ovu pesmu kao svoju: Englezi su je naslovili "For away over there"; naši veliki prijatelji Francuzi — "Au loin, au loin sur Corfu";... Česi i Slovaci — "Tam v dali"... Ipak, niko je nije mogao bolje doživeti od srpskog vojnika.
 
U knjizi "Moje uspomene i doživljaji 1892—1919", Tadija Pavlović piše: "Meeec mart 1916. Kiše koje su stalno padale u mesecu februaru prestale su... Fizičko oporavljenje i nova ratna oprema povratili su one vojničke šale i viceve. Po logorima se orila pesma — Tamo daleko, daleko od mora".
 
Ratnik Sveta Živković u knjizi "Golgota i Vaskrs Srbije 1916—1918" piše: "Kažu da nas je pesma održala... Mislim da se to odnosi i na našu narodnu pesmu i na naše guslare, ali znam da je tih teških izbegličkih i ratničkih dana pesma doista bila jedna od duhovnih namirnica. Sa svih strana se čula pesma. Najčsšće grupna — Tamo daleko, kraj plavog Dunava..."

Ante Kovač, dobrovoljac u srpskoj vojci od 1916, piše: "Trećeg maja u noći veremo se svojim pukovima. Prva četa sedmom, druga i četvrta osmom, a treća devetom puku. Vidimo male vatrice iz rezerva i na sve strane čujemo pesmu "Tamo daleko" i onu: "Ta zar je morala doć..."
 
U knjizi "Srpska drama", italijanski novipar Feri Pizani kaže: "Posle borbe na Strumici ostao je živ samo jedan čopek. Bio je to srpski pešak. Ciganin. Nosi violinu pod miškom, jer je u isto vreme i svirač i ratnik. Svaki slovenski puk ima tako po jednog čija ih violina i pesma u časovima bola i tuge blaži. Bog zaštiti svirača! Iako na tri mesta ranjen, uspe da izmakne zločincu, neprijatelju... A ovaj Ciganin opet sviraše onu staru narodnu pesmu:
 
Da li će jednom proć'
ta crna nesrećna noć,
otkad si dragane moj,
otiišo u krvav boj?"
 
Pizani piše dalje: "...Srba ima još 20, malo posle samo 10, potom 5... Ostaju dvojica, pa malo potom jedan jedini: ovaj Ciganin... U maloj kolibi Ciganin peva kao one kobne noći što pevaše..." Svoju priču o pesmi "Krvava noć", Pizani ovako završava: "Iz sviju srpskih logora dopirala je muzika. Kao da moćni ritam jedne vojske koja se budi prelete preko čarobna ostrva! Svi pevaju. Spašeni su. Njihova duša je bila samo uspavana! Mi ćemo videti Dunav! Pevaju 'Krvava noć'! Drugi, novi glasovi, pridruživahu se prvome, praćahu ga, tako narandžina šumica zabruja sva. I sve drugi i drugi, novi, sve mnogobrojniji glasovi pevahu tužni refren:
 
Da li će jednom proć'
Ta crna krvava noć...«
 
Grci-Krfljani i francuski vojnici na Krfu čudili su se Srbima: "Kakav je to narod, umiru a pevaju!" U sedam velikih logora u kojima je srpska vojska bila razmeštena na Krfu, umiralo se, ali i orilo od pesme i igrana su kola.
 
Stela Frenklin, australijska knjižennica, stupila je godine 1917. u Bolnicu žena Škotske na Solunskom frontu. Pišući roman o stradanjima srpskih ratnika, ona primećuje i šta Srbi pevaju — "Tamo daleko", pesmu o selu, o devojci, o zemlji... "Srbi su je neprekidno pevali. Ali morali su ponovo u borbu, sa vrlo malo nade da će ee vratiti u Srbiju". Tako je zabeležila Stela Frenklin, ali se u jednom prevarila: Srbi su se vratili i oslobodili svoju zemlju!
 
Nije potrebno upuštanje u potpunu muzičku analizu ove pesme, niti iscrpnu istoriju njenog nastanka, jer su druge vrednosti preče, važnije... Ne postoji u svetu i svim vremenima ljudskih ratova pesma u kojoj su se stekli svi bolovi čoveka rodoljuba, napaćenog, u isto vreme i oduševljenog za ono što će doći, kao u pesmi "Tamo daleko"...
 
Dobroj pesmi nema kraja. Jednostavno — iz Velikog rata izašla je Velika pesma. I večna.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Jul 17, 2012, 11:03:04 pm »

**

Žarko Petrović SOLUNSKE PESME


Sadržaj

 
I — ŠTA JE PEVALA SRPSKA VOJSKA
 
1. Kompozicije
 
Oj, Srbijo, mila mati (Vojteh Šistek-Luka Sarić)
Rado ide Srbin u vojnike (Jovan Paču-Vasa Živković)
Igrale se delije (Božidar Joksimović-Milorad Mitrović Sel>ančica)
Lađa se kreće francuska (Nikolas Balon)
Lađa se kreće francuska (zapis: Ž. Petrović)
Chanson Serbe (Srpska pesma)
Hej, trubaču s bujne Drine (Josif Marinković-Vladislav Kaćanski)
Srpska narodna himna (Davorin Jenko-Jovan Đorđević)
Vječnaja pamjat (Kornelije Stanković)
Domovini (Mita Topalović)
Brankovo kolo (Jovan Paču-Branko Radičević)
Marš "Na Drinu" (Stanislav Bimički)
Marš Živojina Mišića (Marko Radosavljević)
Marš Stepe Stepanovića (Franjo Matjejovski)
Solunsko kolo (Denis de Sarno)
 
2. Narodne pesme i kola
 
Zavičaju, mili kraju
Mladi kapetane
Himna sv. Savi
Oj, Moravo
Lele, dunje ranke
Stojanke, bela Vranjanke (reči: Dragutin J. Ilić)
Sve dalje voda nosi
Čika Pera jaši konja bela
Pusto beše 1908
Zar da umrem kad mi vreme nije
Šumadinac pali top
Tamo daleko (reči: Mihailo Zastavniković)
Tamo daleko (zapis: Ž. Petrović)
Vojnikovo pismo
Sunce jarko jutrom kad se rodiš
Jesenje lišće
Nizamski rastanak
Poljem se vija
Jesam li ti, jelane
Blud' te misli
Đaurko mila
Na Uskrs
Četir' konja debela
Povečerje
Trubačko buđenje
Poziv u boj
Moj Milane
Planino moja, starino
Oj, Užice, mali Carigrade
Kapetan Koča putuje
Sa Balkana vojska izagnana
Od kada mi frula ne zvoni
Biljana platno beleše
Škripi đeram, ko je na bunaru
Ja sam ja, Jeremija
Gledam bajnu zoru
Srbijanci i Bosanci
Bećarac
Komitsko kolo
Moravac kolo
Vranjanka kolo (reči: Dragutin J. Ilić)
Tobdžijsko kolo
Kolo majora Gavrilovića
Oficirsko kolo
Kolubarsko kolo
Vojničko kolo
Kraljevo kolo
Devojačko kolo
Kolo Čačak
Pašona
Kaplarsko kolo
Hajduk Veljkovo kolo
Mačvanka kolo
Kolo Kokunješte
 
3. Šaljive pesme
 
Doš'o Švaba
Vojnička poruka iz Srbije
Seo Viljem
Austrijo, neka, neka
Tesno mi ga skroji

II — ŠTA SU PEVALI DOBROVOLJCI

Milov'o sam garave i plave (Ivo Tijardović-Ivan Kozarac)
Onamo, 'namo (Kornelije Stanković-Nikola I Petrović)
Naprej, zastava Slave (Davorin Jenko-Simon Jenko)
Lijepa naša domovino (Josif Runjanin-Antun Mihanović)
Slovenec sam (Gustav Ipavec)
Slovenec, Srb i Hrvat (Vilhar Kalski-Dragan Boranić)
Dobrovoljsko geslo (Emil Adamič)
Tám v dáli (Tamo daleko)
En la mar ay, una torre (U moru ima jedna kula)
Na severu ledeno je more
Hej, Sloveni (reči: Samuel Tomašik)
Ja ljubim Milu
Sokolsko kolo (Antun Osvald Tuna)
Češki marš Andulka

III — ŠTA SU PEVALI SAVEZNICI

La Marseillaise (Marseljeza)
Quand Madelon (Kada Madelon)
Le revéil Serbe (Buđenje Srbije)
It's a long way to Tipperary (Dug je put do Tipereria)
Pesma o Stenjki Razinu
Kazačok
Srbija, Belgija
Slavuj, slavuj ptičice
Grčka himna
 
IV — PRIČA O PESMI
 
Lađe sudbonosne
Pevali su i dobrovoljci i saveznici
I muzičari su ratovali
Srpske gusle u Velikom ratu
Srce na Kajmakčalanu
Tamo daleko
 
V — LITERATURA
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: