Čiji je bećarac?
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « TRAGOM SRPSKE PESME « Gde laž ruča tu ne večera « Čiji je bećarac?
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Čiji je bećarac?  (Pročitano 4118 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« poslato: Maj 30, 2012, 09:13:10 pm »

*

ČIJI JE BEĆARAC?

Konvencijom Uneska ustanovljen je i "Registar dobre prakse zaštite", koji omogućava različitim državama da podnose zajedničke nominacije

Posle problematične nominacije ojkanja i njegovog priznavanja za hrvatsku ugroženu kulturnu baštinu na listi Uneska, na red je došao i bećarac. Naime, Hrvatska će, opet ne hajući za istovetno srpsko kulturno nasleđe, nominovati i bećarac.

U prvom broju časopisa "Nematerijalno kulturno nasleđe Srbije", Irena Ilić (Ministarstvo kulture Hrvatske) kaže da je ta država "izradila nove kandidature za bećarac, tradicijski vokalno instrumentalni napjev s područja istočne Hrvatske i nijemo kolo Dalmatinske zagore"?

Kada je o bećarcu reč, on se naveliko peva u Vojvodini, sve do Temišvara. A kada je o "nijemom", "gluvom kolu" reč, onda bez BiH (RS) nemoguće je zamisliti mapu ovog blaga. Olivera Vasić (FMU) opominje: "Nemojmo napraviti grešku koju su učinili Hrvati zaštitivši nemo kolo i ojkaču, kada je to nasleđe ne samo Slovena Balkana, već i mnogo šireg prostora." Imamo, dakle, priliku da argumentovano dovedemo u pitanje neke nekorektne nominacije. To može da, pored dosad urađenog, učini Ministarstvo kulture Srbije, odnosno, Nacionalni komitet za kulturno nematerijalno nasleđe Srbije.

Mladen Leskovac, autor antologije "Bećarac" (Matica srpska, Novi Sad, 1958, 1979), ističe da je bećarac nastao u Sremu, Bačkoj i Banatu "pa se onda preko Slavonije a kroz Šokadiju, i sa čvrstim a plodno sočnim staništem u njoj, spušta valjda tamo negde ka Kordunu i Lici, da bi onde, kao zaustavljen kakvom pregradom od kordona Vojne granice, kao presečen, naglo ustuknuo i umukao". Bećarac ima i deseterački dvostih koji, za razliku od melodije, nije umukao, već se nastavlja upravo preko krajiško-dinarskih predela, ali u drugoj melodiji – ojkačkoj.

Primere bećarca Mladen Leskovac nalazi u pesmarici Petra Vukičevića (Sombor, 1844), "Bačvanskim pesmama" Stevana Boškovića (Novi Sad, 1862, 1879), i "Banatskim pesmama" P. T. (Novi Sad, 1863, 1866). U Matici srpskoj postoji pesmarica pravoslavnog sveštenika Nikole Begovića koji je u Kostajnici (1843) zabeležio primere bećaraca.

Poznata Begovićeva dela su: "Narodne pjesme krajiških Srba" i "Život i običaji Srba graničara". Primere bećarca možemo naći i pod plaštom poslovica i kletvi u zbirkama Jovana Muškatirovića (Beč, 1787; Budim, 1807). Dragiša Živković navodi uticaj bećarca na srpske romantičare, Radičevića, Zmaja i Kostića.

Neke države na Balkanu danas insistiraju na razlikama upravo kroz nematerijalno kulturno nasleđe, pre svega kroz jezik, i drugo. No, pored "Liste za hitnu zaštitu" i "Reprezentativne liste", Konvencijom Uneska ustanovljen je i "Registar dobre prakse zaštite", koji omogućava različitim državama da podnose zajedničke nominacije. Entoni Kraus (Unesko, Venecija) kaže: "Činjenica da se mnogi izrazi kulturnog nasleđa mogu naći sa svih strana državnih granica, otvara mogućnost za saradnju." Jedan srpski bećarac iz prve polovine 19. veka kaže: "Bože, spari ko za koga mari,/ a raspari ko za kog ne mari."

Povodom bećarca na Balkanu, dakle, rešenje je u zajedničkom (srpsko-hrvatskom) nominovanju. Time se poštuju ljudska prava i uvažava identifikacija srpske zajednice sa elementom baštine u kojem pronalazi svoj identitet i kontinuitet.


Nenad Grujičić | 17.01.2012. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Maj 30, 2012, 10:14:24 pm »

*

BEĆARAC NAŠ NASUŠNI

Nisu baš uvek komšije krive za srpske brljotine

Alaj smo se sastali bećari, a ni jedan za kuću ne mari;
Ja malena, suknjica šarena, svaka šara po tri momka vara;
Ala volim dobre tamburaše, stare pesme i mlađane snaše;
To sam čula i od mame svoje, da je lepše spavati u dvoje;
Rodi, majko, još jednog bećara, kad lumpujem da imam drugara...

Nema baš mnogo Vojvođana koji se uz bećarce barem jedared nisu kerili: na svečarima, u kafani, na svadbi, makar za Novu godinu ili tek onako... Tambura, katkad gajde, nasmejana, raspoložena lica, dobro vino, ponekad i čašica više, pritvorno snebivanje "moralnih vertikala" kad se razleti "Turam, guram, a neće da uđe... moja noga u cipele tuđe" ili "Al' sam sinoć jednu uz banderu... desnom nogom udario keru"... Sve je to nerazdvojni deo vojvođanskog miljea od Sombora do Bele Crkve, od Hajdukova do Šida i Rume, ali i sve dole do Kovina i Kladova.

Nije stoga zgoreg napomenuti da su bećarci od kraja prošle godine i na Reprezentativnoj listi nematerijalne baštine čovečanstva, s tim što inicijativa nije potekla iz Srbije, nego iz našeg zapadnog komšiluka, uz obrazloženje da je reč o "najpopularnijem žanru tradicionalne muzike na prostoru istočne Hrvatske", koji je "duboko usađen u kulturu Slavonije, Baranje i Srema". Tako su se, uz Sinjsku alku, dubrovačku Festu sv. Vlaha ili čipkarstvo, na predlog iz Zagreba pod okriljem Uneska našli i bećarac, i gluvo kolo Dalmatinske zagore, dok je još ranije u popis Ugrožene nematerijalne kulturne baštine uvršteno — ojkanje.

Novosadski pesnik Nenad Grujičić, koji je značajan deo svog rada posvetio upravo izučavanju deseteračkog dvostiha, u koji spadaju i bećarac i ojkača, za "Dnevnik" kaže da nije dobro da se nešto što je tradicija mnogo šireg prostora zakiva u nove državne okvire, "poput nekakvog ratnog plena". Po njegovim rečima, u pitanju je istovetno kulturno blago koje se preliva daleko preko novoustanovljenih granica, te upravo ta činjenica treba da predstavlja motiv više za saradnju i korektno zajedničko izučavanje i zaštitu pojedinih kulturnih fenomena, a ne za njihovo svojatanje u cilju "potenciranja malih razlika".

Grujičić, ipak, u prvi plan ne stavlja to što je Hrvatska sama pokrenula inicijativu da bećarac "kao obeležje identiteta Slavonije, Baranje i Srema" – kako stoji u nominaciji priloženoj Unesku — bude stavljen pod zaštitu, već ocenjuje da je najveći problem u našim vodama. Naime, kako objašnjava novosadski književnik, Hrvatska tu svoju nameru ne samo da nije krila, već je ona javno predočena u prvom broju časopisa "Nematerijalno kulturno nasleđe Srbije", ali naša država na to nije reagovala čak ni porukom da bi se rado pridružila komšijskoj kandidaturi — iako je bećarac i obeležje identiteta Vojvodine.

— Bojim se da se ovde radi o našoj inerciji, pa možda čak i nedovoljnoj svesti o značaju nematerijalne baštine i njenog očuvanja. Uostalom, Srbija je Uneskovu Konvenciju o zaštiti nematerijalne kulturne baštine, utvrđenu 2003, ratifikovala tek u maju 2010. godine, za razliku od Hrvatske, koja je to učinila gotovo odmah i u nacionalnom registru već ima preko 100 temeljno obrađenih jedinica. Nažalost, ponekad imam utisak da se kod nas naprosto previđa da, recimo, tradicionalna umetnost zna biti presudnije obeležje kulturnog kontinuiteta nekog naroda i prostora od redova naslaganih cigala — kaže Nenad Grujičić.

A da puno toga zaista škripi kod nas potvrđeno nam je iz više meritornih izvora, koji su nam ukazali i na činjenicu da Srbija, ne samo što je dobrano zakasnila s ratifikacijom Uneskove konvencije, nego zaštitu nematerijalne baštine zapravo ne poznaje ni važeća zakonska regulativa. Predmetni zaštitarski akt donet je, naime, još 1994. i tek je nedavno Pravni fakultet u Beogradu dobio "domaći zadatak" da pripremi krovni zakon koji bi sa pravnog aspekta tretirao i tu oblast.

Ako je za neku utehu, bar smo konačno formirali Nacionalni komitet za nematerijalno kulturno nasleđe i počele su polako da stižu prijave za zaštitu pojedinih običaja, muzičkih izraza, jedinstvenih svetkovina... ali još će proteći neko vreme dok sve te aplikacije ne budu temeljno obrađene. Prema informacijama s kojima "Dnevnik" raspolaže, prvi na listi za upis u nacionalni registar su srpske slave i kola, pokrenuta je inicijativa i za zaštitu guslarstva, a kada je o Vojvodini reč, do sada su predlozi stigli za Dužijancu, božićne i uskršnje običaje...

Inače, u razgovoru sa predstavnicima Ministarstva kulture Hrvatske saznali smo da oni nemaju ništa protiv da Srbija pokrene inicijativu da Unesko definiše bećarac kao multinacionalni fenomen. Uostalom, oni podsećaju na to da je u aplikaciji za bećarac izričito navedeno da je "najbliži postojeći žanr u Vojvodini, koji nosi isto ime, te da, shodno tome, upis bećarca na Uneskovu reprezentativnu listu podržava i ohrabruje dijalog i na međunarodnom nivou". Kako nam je rekla načelnica Odela za pokretnu i nematerijalnu kulturnu baštinu Bianka Perčinić Kavur, po sličnom će se modelu Hrvatska uskoro priključiti Španiji i Italiji, na čiji je predlog mediteranski način ishrane već ušao na Uneskovu listu svetske kulturne baštine, ali je dodala i da sa Srbijom do sada na temu bećarca — nije bilo razgovora.


Miroslav Stajić


DOGOVOR O STEĆCIMA

Ono što može da ohrabri jeste opredeljenje Srbije, Hrvatske, Crne Gore i BiH da na temelju Uneskovog Registra dobre prakse zaštite, koji omogućava različitim državama da podnose zajedničke kandidature, udruženim snagama nominuju stećke za upis na listu svetske baštine. Naime, na prostoru sve četiri države ukupno je registrovano preko 66.000 srednjovekovnih nadgrobnih spomenika, od čega ih je oko 4.000 u Hrvatskoj, oko 2.000 u Srbiji, blizu 3.000 na teritoriji Crne Gore, a ostali se nalaze na prostoru BiH, i zaista bi bilo besmisleno kada bi svaka država pojedinačno sa "svojim" stećcima išla pred Unesko. Uostalom, i direktor kancelarije Uneska u Veneciji Entoni Krasu izričit je u oceni da "upravo činjenica da se mnogi izrazi kulturnog nasleđa mogu naći sa svih strana državnih granica, otvara brojne mogućnosti za saradnju".

KORENI U 19. VEKU

Govoreći o istorijatu bećarca, Nenad Grujičić podseća na to da je do sada najmeritornija antologija nastala 1958. pod okriljem Matice srpske, iz pera Mladena Leskovca. U toj antologiji se navodi da je bećarac nastao u Sremu, Bačkoj i Banatu, "da bi se onda preko Slavonije a kroz Šokadiju" — gde je, kaže Leskovac, našao "čvrsto i plodno, sočno stanište" — spustio negde ka Kordunu i Lici. Po Leskovcu, bećarac je "već pre sredine 19. veka bio formiran, ili u jeku formiranja". O tome svedoče i primeri iz pesmarica pravoslavnog sveštenika Nikole Begovića (1843) i Petra Vukičevića iz Sombora (1844), te "Bačvanskih pesama" Stevana Boškovića (1862). Međutim, uticaj bećarca se, ukazuje Grujičić, širio i na istok, a to ilustruje antologijom, koju je u Bukureštu 1988. priredio Stevan Bugarski.

TEZA I ANTITEZA

U hrvatskoj inicijativi da bećarac postane deo Reprezentativne liste nematerijalne baštine, a koju je Unesko prihvatio, piše da je važno obeležje ovog žanra njegov veseli, žovijalni karakter. Bećarac se, kako je opisano, "obično izvodi tako da prvi stih ili deo stiha, koji tvori određenu smisaonu tezu, otpeva jedan pevač, dok je drugi stih najčešće humorna antiteza prvom stihu, a pevaju ga obično svi pevači, sve to uz svirku narodnih instrumenata, nekada gajdi i tambure samice, a potom tamburaških sastava ili mešovitih sastava s violinom, harmonikom i tamburama...

Najraniji zapisi bećarca, koji datiraju iz 19. veka, vezuju se noćni život razuzdanih mladića. Međutim, danas ga čuva od zaborava jednak broj muškaraca i žena i zahvaljujući njegovoj popularnosti i činjenici da je duboko usađen u kulturu Slavonije, Baranje i Srema, i prenošenje bećarca na mlađe generacije nije ugroženo", piše u hrvatskoj aplikaciji.

DNEVNOPOLITIČKA PRAŠINA

Za razliku od bećarca, čiji upis na Uneskovu listu krajem novembra 2011. nije izazvao neku veliku pažnju ovdašnje ni stručne ni ine javnosti, pre dve godine se podigla velika prašina kada je, takođe na hrvatsku inicijativu, ojkanje dospelo na listu ugrožene baštine. Razlog za to leži u činjenici da se radi o tradiciji pravoslavnog življa sa prostora Dalmatinske zagore, Like, Banije i Korduna, što u hrvatskoj aplikaciji nigde nije navedeno, te da je ojkanje prevashodno ugroženo jer je zbog rata veliki broj čuvara tog starog načina pevanja morao da napusti svoja ognjišta i danas uglavnom živi i peva — u Vojvodini. Nažalost, i ta podignuta prašina je, kako ukazuje Grujičić, ostala na nivou dnevne politike, umesto da je iskorišćena za pronalaženje načina za institucionalnu zaštitu i očuvanje ojkanja kao po mnogo čemu jedinstvenog fenomena.
DNEVNIK
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: