Marinko Rokvić (1954)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Marinko Rokvić (1954)  (Pročitano 41963 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: Maj 03, 2012, 02:13:23 am »

*




MARINKO ROKVIĆ
(Bosanski Petrovac, 27.01.1954)

Rođen sam u Bosanskom Petrovcu, a živeli smo na dva kilometra od njega. Moji roditelji bavili su se poljoprivredom, teško se živelo. Talenat za muziku pokazivao sam već od pete-šeste godine, ali ga je tek u prvom razredu prepoznala učiteljica. Ona je imala gramofon, posle škole sam odlazio kod nje kući i slušao sevdalinke. Još uvek mi stoje čipovane negde u memoriji. Igrao sam fudbal, a želja mi je bila da se bavim pevanjem i da budem fudbaler. Bio sam odličan i vrlo dobar đak, ali ponekad bi me poneli nestašluci, pa se škola i zaboravljala. Batina sam dobio ihaha... Bili su strogi i otac i majka. Škola mi je bila na tri kilometra od kuće, nije mi to bilo strašno, ali sam jedva čekao da odem u svet. Mnogo sam voleo harmoniku i negde u petom razredu otac ju je kupio meni i bratu. Oko nje je bila otimačina između nas dvojice, pala bi i neka ćuška. Brat je više voleo da svira kola, a ja pesme, on kao pevač nije bio nikakav. Jedini smo u mestu svirali i učestvovali smo na priredbama u Domu kulture. Bili smo samouki.

Mislim da sam bio vrstan harmonikaš, ali nisam imao nikog da me uči, da mi pravilno postavi ruku. Po sluhu sam išao po klavijaturi, tražio ton po ton i tako sklapao pesmu. I danas tako sviram. Nisam nikad išao u muzičku školu, s notama nikako ne stojim. Muzika mi je od boga dar, ali bio sam u stanju da po sedam sati sviram i pevam. Kad imaš volju i želju, nije teško. Harmoniku imam i danas, pravu, ozbiljnu, kad bih se malo pozabavio, mogao bih da konkurišem pravim harmonikašima. Željku Joksimoviću ne bih mogao. S bratom sam se svađao samo oko harmonike, inače smo se uvek lepo slagali i pomagali.

Moja dvadeset godina starija sestra od strica Goga odigrala je tada glavnu ulogu. "Ti nećeš da ostaneš ovde" — govorila je i povela me u Muzičku školu "Stanković". Trebalo je nešto da otpevam profesorki za klavirom. Bio sam dete sa sela, mislio sam da će mi se smejati ako pevam narodnu muziku. Pevao sam nešto bez veze, a profesorka je rekla mojoj sestri da sam netalentovan. Njoj je bilo krivo, pitala je kako to kad sviram harmoniku, pa nas je ona uputila na sprat, gde su se učili instrumenti. E, tamo sam iznerviran počeo da pevam sevdalinke. Profesor koji me je slušao čudio se kako me je njegova koleginica proglasila netalentovanim i rekao da mogu da se upišem na odsek za klarinet. Sve je već bilo popunjeno jer sam zakasnio za upis, ali klarinet mi se nije dopao, pa sam odustao od muzičke škole. Pogrešio sam, značilo bi mi mnogo da sam se muzički opismenio. Ali tada sam već bio primljen u Elektrotehničku školu "Nikola Tesla". To su mi bili najteži trenuci u životu, došao sam iz sela u velegrad, nikog nisam znao. Patio sam za društvom. Nedaleko od kuće u selu smo imali izvorsku vodu, a u Beogradu se pila česmovača, na to sam se najteže navikao. Živeli smo na Dorćolu, učlanio sam se u KUD "NikolaTesla", išao na probe, učio nove pesme. Već posle prve godine nisam imao želju da se vratim kući, ali tad se desilo i prvo zaljubljivanje, a pao je i prvi poljubac. Ona je igrala u folkloru, ja sam pevao. Verovatno bismo se poznali da se danas sretnemo. Školu sam završio, bio sam odličan đak, ali me elektrotehnika nikad nije interesovala. Znam da promenim sijalicu kad pregori.

Odselio sam se od sestre i zeta, polako sam pekao pevački zanat, sticao rutinu, bogatio repertoar. Najbitnije je bilo što nisam krenuo stranputicom, mada u to vreme nije ni bilo mnogih poroka. Mogao sam da pijem alkohol, ali me nije privlačio, izbegavao sam ga. Pivo sam počeo da pijem tek u vojsci, takav sam bio, tako vaspitan. Pevao sam isključivo narodnu muziku, ali kasnije su neki elitni restorani zahtevali starogradske pesme, romanse, makedonske, tako da sam i to naučio. Zabavna muzika nije me privlačila, kada je pevam, zvuči smešno, ima primesa narodnjačkih "ukrasa", trilera. Za razliku od mene, kad Nikola peva zabavnjake, za njega kažu da je zabavnjak. Divim se ljudima koji mogu da se prilagode. Doveo sam tada i brata u Beograd, zajedno smo živeli kao podstanari. On nije nastavio da se bavi muzikom, ali mi je bio podrška. Izlazio sam na igranke, u diskoteke s devojkama, ali nisam sebe prepoznavao u tom mraku, preglasnoj zabavnoj muzici.

Bio sam mršav, žgoljav, smešan, s malo dužom kosom. Nosio sam zvoncare, šimi cipele i moram da priznam da sam uvek voleo lepo da se oblačim. Vodio sam računa i važio sam za jednog od najbolje odevenih pevača na estradi. Kasnije se kupovala i skuplja garderoba. Pevao sam u kafani do kasno, a na predavanjima sam morao da budem ujutro u osam. Ne sećam se koji sam smer upisao, dao sam jednu godinu, ali bilo je suviše naporno. Trebalo je napraviti izbor i muzika je prevagnula. Ostao mi je indeks, još uvek sam student. Svirali smo svadbe, ispraćaje u vojsku, neke tezgice, već sam solidno zarađivao. Posle dve godine bio sam zapažen u jednom restoranu i dobio sam ponudu za snimanje prve singlice, a na televiziji sam se pojavio tek posle šeste-sedme. Negde 1977. dobio sam ponudu da učestvujem na festivalu Ilidža u Sarajevu, to je bila prelomna godina. Bio sam vrlo zapažen, pisali su da se pojavio mlad pevač, perspektivan, krenulo mi je uzlaznom linijom. Te godine pevao sam "Momak veseljak", a sledeće "Zanela me svetla grada". Važio sam za dobrog pevača kada sam se 1980. pojavio na Ilidži s pesmom "Snegovi beli opet veju", koja je odjeknula kao veliki hit. Ali, nedostajao mi je komercijalni uspeh i čekala me je vojska.

Taman mi je krenulo, uradio sam prvi album i spotove, i to se vrtelo da me publika ne zaboravi. Posle vojske dobio sam pesmu "Da volim drugu ne mogu", koja se prodala u 600.000 primeraka i vinula me među velike zvezde. Bio je to strašan osećaj. Prvu proveru te pesme doživeo sam u Parizu pred tri-četiri hiljade ljudi. Kad sam je otpevao, svi su ustali na noge, naježio sam se i uplašio. Tražili su da je otpevam još tri-četiri puta. Bilo je fantastično. Posle su krenuli albumi, turneje, sve do devedesetih godina, do prokletog rata. Želje su mi se polako ostvarivale, prvo da snimim ploču, pa da imam stančić, da ne budem podstanar, a onda sam upoznao Slavicu. U to vreme važio sam za pevača koji ima mnogo devojaka, obožavateljki, ali ni za jednu nisam mogao da kažem "to je to". Do 27. godine nisam razmišljao o ženidbi, bilo mi je lepo da putujem, imao sam dosta novca. Bio sam na glasu kao plejboj koji voli da prošeta lepu devojku, ali godinu dana posle vojske počeo sam da shvatam da mi je u stanu prazno i hladno. Sa Slavicom sam se video pet puta, šestog je došla kod mene, iz Zagreba u Beograd. Bio je jun 1984, a u januaru sledeće godine, na Svetog Savu i na moj rođendan, nas dvoje smo se venčali, Nikola je bio na putu.

Kada je Nikola imao sedam, a Marko pet godina, utrpao sam im harmonike u ruke i doveo profesora. Muke moje i njihove, nisu hteli ni da čuju za harmoniku. Bio sam očajan, ja sam je tako hteo, a oni je imaju, pa neće. Vidim ja da od harmonike nema ništa, pa odustanem u neko doba, ali naučili su notice, nešto da sviraju. Nikola je imao otpor kad sam mu govorio da uči lepe srpske pesme i sevdalinke, voleo je da sluša samo aktuelne pesme. Negde oko jedanaeste godine iznenadio me je kada je pitao: "Kako ide ona pesma 'Jutros mi je ruža procvetala', znam strofu i refren?" Otpevao je to tako tačno onim dečjim glasićem. Posle toga sam ga vodio na moje nastupe da otpeva po dve pesme, a onda nisam mogao da živim od njega, stalno je govorio: "Tata, kad sam ja na redu?" Dolazili su ljudi, pa mu daju novac. Marko je suviše povučen, miran, moramo da ga oslobodimo, ali nije mu lako pored nas dvojice, a bog mu je pored talenta dao i tu prelepu boju glasa. Obojici sam govorio da budu pošteni, korektni u ophođenju prema drugima, sve ono što sam ja usvojio od svojih roditelja. Veoma sam ponosan na pohvale koje dobijam za njihovo ponašanje, a što se pevanja tiče, to svi čuju. Obojica su još uvek s nama, što i nije čudno jer Slavica odlično kuva, ispunjava im želje, nema razloga da beže od nas. Nikola je odavno svoj čovek, zarađuje, zbližio se s Bojanom, a imamo i pudlu Ninu, koju svi obožavamo. Kupili smo kuću na Banovom brdu, sređujemo je, tamo ćemo Slavica i ja da se preselimo. Spremamo oazu mira za kasnije dane, a oni šta će, da li će s nama, videćemo. Inače, obojica završavaju fakultete. Nikola je na BK univerzitetu, ostala su mu tri ispita da diplomira na muzičkoj produkciji, a Marko je na četvrtoj godini Megatrenda, na kulturi i medijima. Jednog dana će imati diplome, nije to loše.

...Deca izlaze na svoj put, hteo bih da dočekam starost sa unučićima, razmišljam o mirnom životu. U našem poslu više ne cvetaju ruže, došli su novi, mladi pevači, interesantni diskotekama, nema više finih sala i restorana, ali bože moj, ne napuštam pevanje. Nisam u godinama kada se pokreće novi posao, bože zdravlja, dok me glas služi, biće pesma. Mogu da se pohvalim da imam mnogo prijatelja, od običnih ljudi do političara, ali najveći prijatelji su moja porodica. Postojala je zabluda da sam uobražen, ljudi misle da sam neki naduvenko, uobraženko, tek kad me upoznaju, kažu: "Ti si normalan čovek." Volim ljude, verujem im, volim da se družim, da pevam ljudima. Loše osobine? Ima ih, ali sada ne mogu da se setim. Da pitamo moju ženu? Ona bi rekla sve u superlativu. Možda neka neozbiljnost u određenim momentima, volim često da zakasnim, ustanem na vreme, ali nešto me spreči da stignem kad treba. Kad se naljutim, vrlo sam prgav tog momenta, mogu da kažem svašta ružno, ali na svu sreću, ljutnja traje nekoliko minuta, a posle se pokajem. Nisam zao ni zlopamtilo i nikada se pesnicama nisam borio za svoja prava.


Deo teksta preuzet sa: Puls online
Fotografija: album "Suzana sa suzama"
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Maj 03, 2012, 02:43:20 am »

*


MARINKO ROKVIĆ — DISKOGRAFIJA



SINGLOVI & ALBUMI
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Maj 03, 2012, 08:24:15 pm »

*

NAJLEPŠE PESME MARINKA ROKVIĆA


MOŽDA SMO SE SRELI
AL' POZNALI NISMO


Htede život da se opet vratim
starom kraju gde upoznah tebe
iz proslošti grešku da ispravim
jer bez tebe ne umirih sebe

Ref. 2x
Možda smo se sreli al' poznali nismo
u toj reci stranih prolaznika
od rastanka prođe mnogo leta
nismo više lica s požutjelih slika

Jednog znanca na ulici sretoh
upitah ga za tvoju sudbinu
za utehu na kraju mi reče
moje ime dala si svom sinu

Davna želja u trenu se sruši
mene stiže oluja u duši
sam na putu bez pravca i cilja
shvatio sam da ti nisi kriva


JEDINA MOJA

Ljubav sam čuvao samo za tebe
samo za tebe
A ti si samo volela sebe
volela sebe

Život u duši ostavi tugu
neću moći voleti drugu
jedina moja, jedina moja

Ja mladost svoju poklonih tebi
poklonih tebi
Bolje da nisam patio ne bih
patio ne bih

Naš'o bih ženu za život celi
koju neću s drugim da delim
jedina moja, jedina moja

Ne reci meni ni reči više
ni reči više
Idi od mene al' samo tiše
al' samo tiše

Ne diraj ranu u mojoj duši
ne diraj život koji se ruši
jedina moja, jedina moja


TI ZA LJUBAV NISI ROĐENA

Koliko ti malo treba
da pokažeš svakom ko si
ko od tebe ljubav izprosi

Koliko ti malo treba
da pogaziš ono sveto
neka ti je svetom prokleto

Ti za ljubav nisi rođena
pogrešnom si zvezdom vođena
i zato ti nije dato da na ruci nosiš zlato
ni moje, ni boljeg od mene

Koliko ti malo treba
da ostvariš svoje snove
oteraš mi stare drugove

Koliko ti malo treba
rekli su mi davno mnogi
da se spasim nisu pomogli

YouTube: Marinko Rokvić — Možda smo se sreli
YouTube: Marinko Rokvić — Jedina moja
YouTube: Marinko Rokvić — Ti za ljubav nisi rođena
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Maj 03, 2012, 08:26:04 pm »

*
MARINKO ROKVIĆ


SKUPO JE HRANITI SVOJU SUJETU

Marinko Rokvić je duže od dve decenije u prvoj narodnjačkoj ligi pevača. Snimio je 10-ak singl ploča i 20-ak albuma. Prestao je da ih broji. Spisak njegovih hitova nije lako napraviti. Na svakom albumu, bilo je poslastica za muzičke sladokusce — "Snegovi beli opet veju", "I pijan i trezan", "Polomio vetar grane", "Potražiću oči zelenije", "Da volim drugu ne mogu" — samo su neke od njih. Već 18 godina živi u srećnom braku sa medicinskom sestrom Slavicom. Imaju dva sina. Stariji, Nikola, krenuo je očevim stopama i mnogi mu proriču sjajnu pevačku budućnost. Ovih dana, poznati pevač je prezauzet. Veli, nije to stalno tako, ali posle dvomesečnog odmora, nakupilo se obaveza. Tek je stigao iz Beča, gde je gostovao u jednom lokalu...

Bilo je dobro. Ali, kako to najčešće biva, jedini problem je bio orkestar. Obično su to jedan ili dva muzičara sa klavijaturama, navežbaju oni repertoar, ali nije to ono pravo. Kad je orkestar loš, to je sasvim podnošljivo. Ali, kad je užasno loš, to je katastrofa. Pevao sam ja i sa najgorim i najboljim orkestrima. Samo, nikako da se priviknem na prvu varijantu.

Da li je orkestar nekad bio toliko loš da ste morali da pobegnete?

Nikad nisam pobegao ja, ali je pobegao orkestar! Jednom davno, u Sarajevu, u Domu vojske, trebalo je da pevam na zabavi. Kad sam pitao ko svira, rekoše mi da svira vojni orkestar. Obradovao sam se. Mislim, školovani muzičari, lako će se snaći. Međutim, to su bili vojnici! Kad su jadni videli gde su, jedan po jedan su ostavljali instrumente i bežali glavom bez obzira. Ostao sam sam! Nisam mogao da pobegnem!

Na tezgama vam smetaju loši orkestri, a na estradi?

Smetaju mi i nerviraju me neznalice, antitalenti, antipevači... Guraju se na sve moguće načine i užasno je teško snaći se u tom haosu i džungli. Mi, koji smo tu već dugo, nekako se snalazimo. Nekad je bilo teže napraviti karijeru. Sad, ako imaš para, niko te ne pita imaš li talenta, a devojci koja dobro izgleda prolaz je zagarantovan!

Otimaju li takvi pravim pevačima hleb?

Neki pevači iz moje generacije nisu u mogućnosti da se pojavljuju na televiziji jer nemaju novca da to plate. Iako vrede, gurnuti su u zapećke, čuče u njima priželjkujući da ih neko pozove. Znaju da pevaju, vrede... Ovi drugi, uz pomoć sponzora ili ko zna koga ili čega, baškare se po televizijskim emisijama. Gazde više vole da kažu: “Daj mi onu zgodnu” nego da traže pravog pevača... Često mi se žale kad odem negde. Ispričaju mi da im je bila “ta i ta” da je upropastila posao i onda me pitaju kako mi, pravi pevači, to dozvoljavamo! Pa ko smo mi da nešto dozvolimo ili ne!

Kako se u estradnoj džungli snalazi vaš sin?

Tek treba da krene, tek treba da se snađe. Sa jedne strane, mnogo mu je lakše jer ima mene. Posle prvog nastupa, u Budvi, kada smo zajedno otpevali pesmu, njega je već 30 odsto publike znalo! Sa druge strane, biće mu teže jer je moj sin. Neizbežno je da ljudi kažu da Nikolu gura tata. Ali, on peva toliko dobro da će svojim glasom ućutkati sve one koji tako pričaju!

Jeste li spremili džakove para za njegov prvenac?

Sve je užasno skupo, ali za njega će morati da bude! Sakupljamo pesme i verujem da će za godinu dana imati spreman album. Voli da peva, to radi odlično, talentovan je, dobro se snalazi i u zabavnoj i u narodnoj muzici, pa neka se opredeli na koju će stranu!

Jeste li ga upoznali sa svim lepotama zanimanja?

Lepote on dobro vidi, uživa u njima, ali ružnu stranu još nije osetio. Moraće sam da raskrsti sa iluzijama. Treba vremena da stekne iskustvo i da sve, lepo i ružno, oseti na svojoj koži. Već su počeli da ga traže na nekim splavovima. Peva jednom nedeljno. Njemu treba samo još trening.

Kolikoje vremena početniku potrebno da vrati ono što je uložio?

... Ako ima sreće, kao Saša Matić, ne treba mu mnogo. On je dosta uložio, ali je snimio pesme koje su postali hitovi, ume da peva i brzo i lako je vratio uloženo. Ali, to nije uobičajena priča. Znam mnogo više onih koji nikad nisu uspeli da izvuku novac koji su dali za prvenac. Neshvatljivo mi je to što se danas radi... Pitam se da li neki ljudi nisu svesni da ne znaju da pevaju ili svesno bacaju pare da bi zadovoljili svoje sujete? To mi nikako ne ide u glavu. Ništa skuplje nego hraniti svoju sujetu!


Vesna Tasić | Balkan media
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Maj 03, 2012, 10:55:34 pm »

*
MARINKO ROKVIĆ


PONOSAN SAM NA SINOVE

Popularni pevač, koji ima dva sina iz braka i jednog iz momačkih dana, otvoreno govori koliko ga je uloga oca promenila, zašto sa njima nije provodio više vremena i koliko je ponosan na svoje naslednike

Ovo nije pravi uvod Marinko Rokvić skoro dve decenije živi u srećnom braku sa medicinskom sestrom Slavicom koja se zbog porodice odrekla karijere. Imaju dva sina...
  
U srećnom ste braku već dugi niz godina sa suprugom Slavicom. Koliko dugo nakon upoznavanja ste shvatili da je to žena sa kojom želite da ostarite?
  
Za divno čudo, nismo se uopšte dugo zabavljali, svega tri-četiri meseca pre nego što smo odlučili da se venčamo. Iako je to pomalo neuobičajeno, već od prvog susreta sa njom sam shvatio da je ona žena mog života. Tada sam već bio poprilično iskusan, trideseta godina mi je bila na pragu. Pre Slavice sam imao mnogo devojaka, a ni sa jednom nisam mogao da se zadržim. Pretpostavljam da je sudbina htela da nas spoji. Hvala Bogu, do dana današnjeg je sve u redu, lepo funkcionišemo.
  
Iz braka sa njom imate dva sina, kako ste reagovali kada vam je ona prvi put saopštila da je u drugom stanju?
  
Mislim da sam bio najsrećniji čovek na svetu! Pogotovo kasnije kada smo na ultrazvuku videli da ćemo dobiti sina, bio sam još srećniji. Mislim da većina muškaraca priželjkuje da prvo dete bude muško.
  
Pošto ste priželjkivali sina, da li ste želeli da drugo dete bude devojčica?
  
Da budem iskren, jesam. Pošto smo već imali sina, želeli smo i devojčicu. Međutim, kada smo otišli na ultrazvuk u drugoj trudnoći i kada nas je doktor pitao šta imamo kod kuće, a mi odgovorili sina, on je rekao: "Dobićete još jednog!" Meni je u tom trenutku bilo milo što je muško. Iako, voleo bih, danas-sutra kada postanem deda, da dobijem unuku.
  
Koliko ste pomagali svojoj supruzi kad je bila u drugom stanju?
  
Nije bila razmažena, a ja sam pomagao koliko god je trebalo. Tih meseci sam malo manje putovao, nisam išao na turneje da bih što više bio uz nju.
  
Da li ste bili uz suprugu za vreme porođaja?
  
Za vreme porođaja sam bio ispred vrata. Bukvalno su me od nje delila samo ta vrata i zid. Nikola je bio velika beba, njegov termin za porođaj je već uveliko prošao i morao je da se rodi na carski rez. Rodio se 29. juna. Tog dana je bilo izuzetno toplo, dok sam sedeo i čekao, bio sam u goloj vodi od napetosti, treme i brige da li će sve dobro proteći.
  
Na koji način ste proslavili rođenje sinova?
  
Jao, tad sam se prvi put u životu stvarno napio! Sa prijateljima, kumovima i familijom sam otišao u restoran Kovač. Sećam se da smo pili viski iz velikih čaša, da je kum forsirao, da smo ukrštali čaše preko ruke i da sam ja već posle druge-treće čaše bio poprilično pijan. Čak sam i automobil ostavio ispred restorana jer nisam mogao da vozim. Kada sam došao kući i legao u krevet, samo sam video da se soba okreće oko mene. I Markovo rođenje je takođe bilo veselo i proslavio sam ga u društvu.

Koliko vas je roditeljstvo promenilo?
  
Mnogo. Čovek počne drugačije, ozbiljnije da razmišlja kada mu se rodi dete. Drugačije sam počeo da gledam na svet i ljude oko sebe.
  
Da li su vam sinovi zamerali kada niste bili kod kuće zbog posla?
  
Kada su bili mali nisu, jer sam im sa svakog puta donosio poklone i to je ono što je njih najviše radovalo, kao i svaku decu. Kasnije, sigurno sam im nedostajao u nekim delovima života, koji im je prolazio bez mene. Ali, moj poziv je iziskivao česte odlaske od kuće, tako je moralo da bude.
  
Koji period u njihovom odrastanju vam je najteže pao?
  
Bombardovanje Beograda jer sam tada bio na turneji po Kanadi. To je bila 1999. godina i kada se setim tih prvih par dana bombardovanja, sećam se straha koji sam osećao jer nikako nisam mogao da dobijem vezu sa njima. Naš porodični stan se nalazi blizu toplane na Novom Beogradu, a čuo sam da su tu bacali bombe. Svestan da se vazdušnom linijom naša zgrada nalazi na 700-800 metara, hvatala me jeza, bio sam izbezumljen! Čuo sam se sa jednim prijateljem iz Frankfurta i zamolio ga da pokuša on iz Nemačke da telefonom dobije moju suprugu. Uspeo je i saznao da su se svi sklonili u sklonište u podrumu zgrade. Odmah sutradan sam hteo da se vratim, ali nije postojao nijedan let za Beograd. Čim je prvi let uspostavljen, vratio sam se.
  
Šta vam je bilo bitno da naučite svoju decu?
  
Da budu dobri i pošteni ljudi. Da znaju da vode računa o svom zdravlju. A ono što im i dan-danas pričam i savetujem jeste da u svakoj situaciji, bez obzira na to čime su budu bavili, ostanu ljudi.
  
Da li vas oni još uvek pitaju za savet?
  
Da, iako moram da kažem da je najvažniju ulogu u njihovom odrastanju imala upravo moja supruga, koja je uvek bila uz njih. Ko zna kakva bi oni deca bili da je pored sveg mog odsustvovanja i ona svakodnevno odlazila na posao. Deca bi ostajala prepuštena ulici. Velika je sreća što ona nije radila i što je u svakom momentu mogla da bude uz njih.
  
Kako ste reagovali kada vam je Nikola saopštio da želi da se bavi pevanjem?
  
Bio sam presrećan! Ja sam negde od svoje pete-šeste godine počeo da pevam i da iskazujem talenat. Međutim, kada su Marko i Nikola bili u tom uzrastu, nisu pokazivali nikakvo interesovanje za muziku. Moram da priznam da sam bio pomalo razočaran. Međutim, kod Nikole je u devetoj-desetoj godini počela da se javlja ta želja, počeo je da ide na nastupe sa mnom. Voleo je da peva, a čak se ni dan-danas u svakom momentu, na svakom mestu ne libi da zapeva.
  
Kako se osećate kada vidite Nikolu na sceni?
  
Izuzetno ponosno.
  
I vaš mlađi sin Marko razmišlja o tome da uđe u muzičke vode?
  
Hoće, ali videćemo kako će da napreduje. Za razliku od Nikole, Marko mora malo više da vežba. Izuzetno je talentovan i ima potpuno drugačiji glas i od mene i od Nikole, što je dobro. On će verovatno pevati neki drugačiji stil, laganije pesme, balade.
  
Kako ih sada posmatrate? Roditelji kažu da za njih deca uvek ostaju deca.
  
Oni će sigurno pre svega biti moja deca, i nadam se da ću biti uz njih i jednog dana kada budu zasnovali svoje porodice da ih posavetujem ili im pomognem. Roditelj je uvek roditelj, dok je živ.
  
Vi ste jedan od retkih javnih ličnosti koji je priznao vanbračno dete?
  
To dete je rođeno pre braka. Nastalo je iz jedne prolazne avanture, nisam bio u vezi sa majkom tog deteta. Kada sam DNK analizom utvrdio da je to moje dete, naravno, prihvatio sam ga i priznao. Pošto živi u Kanadi, povremeno dolazi kod nas, dopisuje se sa Nikolom i Markom i član je naše porodice.
  
Jeste li se plašili osude okoline zbog toga što imate još jedno dete?
  
Ne, bilo mi je samo bitno da rezultati pokažu da je to moje dete i tu za mene više nije bilo nikakvog pogovora.
  
Uskoro biste mogli da postanete i deda, s obzirom na to da imate odrasle sinove. Da li jedva čekate tu ulogu?
  
Svaki život ima svoje periode, tako da će verovatno doći i vreme kada će oni poželeti da se ožene i dobiju sopstvenu decu. Ne forsiram ih jer mislim da su još uvek mladi za to. Kada budu rešili, ja ću, naravno, to prihvatiti.
  
Kakav bi bio vaš savet za buduće očeve?
  
Pošto zbog prirode posla nisam sa svojom decom provodio onoliko vremena koliko sam hteo, moj je savet budućim očevima da posvećuju puno vremena svojoj deci, da razgovaraju sa njima, da ih savetuju i da detetova interesovanja okrenu prema sportu. Insistiram i dan-danas, iako su moji sinovi odrasli, da se bave sportom makar i rekreativno.

 
Autor: Suzana Obradović, 2008 | Stil magazin
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: