Franjo Kuhač u Srbiji sa Srbima
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR « Rad na proučavanju narodne muzičke tradicije « Franjo Kuhač u Srbiji sa Srbima
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Franjo Kuhač u Srbiji sa Srbima  (Pročitano 15458 puta)
0 članova i 2 gostiju pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4640



Pogledaj profil
« poslato: April 24, 2012, 08:56:35 pm »

*

FRANJO KUHAČ U SRBIJI SA SRBIMA


Franjo Ksaver Kuhač (1834—1911), etnomuzikolog školovan u austrijskim gradovima i ugarskoj Pešti, rođen je i umro u austrougarskoj carevini.

Franjo Kuhač se počeo interesovati za muzičke prilike u Srbiji još pre nego što se 1871. doselio u Zagreb.  Prvenstveno su ga, u okviru njegovih svestranih etnomuzikoloških istraživanja, privlačile srpske narodne melodije, koje je dotad imao prilike da upozna preko objavljenih Šlezingerovih zapisa, preko dveju štampanih zbirki Alojza Kalauza1 i preko prvih objavljenih obrada Kornelija Stankovića.2

Od 1861. godine, kada je prvi put došao u Beograd, on je više puta amo dolazio,'boraveći katkada i duže vreme. Najtešnje se tada srodio sa Josifom Šlezingerom, prvim kapelnikom "Knjažesko-srbske bande", tj. prvog orkestra u Srbiji. Kao centralna ličnost tadašnjeg, još oskudnog muzičkog života u Srbiji, Šlezinger je Kuhaču bio od velike pomoći u nalaženju i sabiranju narodnih pesama. Kao dvorski kapelnik, koji je ostajao na svome položaju i kada su se menjali vladari i dinastije, Šlezinger je imao pristupa unajviše krugove — što mu je omogućilo da i Kuhača uvede u sredinu najmoćnijih.3

Tako je hrvatski muzikolog imao pristupa u srpski dvorski arhiv, u kojem je beležio i izučavao stare crkvene rukopise, pa je čak dobio ponudu od kneza Mihaila da ostane u Srbiji i da sakuplja srpske narodne napeve. Međutim, tu ponudu nije mogao prihvatiti zbog svojih širih planova i obaveza u Hrvatskoj.4

Kuhač je bio skoro četrdeset godina stariji od Slezingera, pa se može postavitipitanje šta je tu dvojicu tako prisno vezivalo da je čak nastala i Kuhačeva monografija o srpskom kapelmajstoru?5
 
Odgovor je kratak i jasan: Vezivala ih je narodna pesma. Još 1828. godline, dakle još pre nego što se Kuhač rodio. Šlezinger je zabeležio stotinu srpskih narodnih melodija, od kojih je deset objavljeno u "Letopisu Matice srpske".6

Osim toga, pišući komade za svoj orkestar i scensku muziku za knjaževski teatar, on se u velikoj meri koristio narodnim motivima — što je odgovaralo, kako ukusu vladara, tako i tadašnje malograđanske publike. On je najzad i Komeliju Stankoviću i Alojzu Kalauzu pomogao u melografskom radu, pa je čak i Johana Strausa zadnteresovao za srpski narodni melos.7
 
Prema tome, svojim poznavanjem domaćeg muzičkog folklora (ne samo srpskog nego i hrvatskog, što je dokazao i prilikom boravka kvarteta Lisinskog u Beogradu), Šlezinger je bio predodređen da uputi Kuhača u materiju koja ga je interesovala. Svoj rad su ova dvojica muzičara obavljala za vreme više kratnih boravaka Kuhača u Beogradu i Slezingera u Osijeku, a čak su zajedno išli u Bugarsku da bi sakupljali i zapisali bugarske napeve.8

Nesumnjivo veći poznavalac muzičkog folklora i njegovih teorijskih osnova, Kuhač je ipak uneo u svoju značajnu i veliku zbirku "Južho-slovjeniskenarodne popievke" i mnoge pesme koje je Šlezinger melografisao. To znači da je cenio taj njegov rad, a osobito je cenio to što je Šlezinger, Jevrejin iz Sombora, duhom bio srastao sa srpskom sredinom i što je mnogo puta izražavao svoju odanost prema njoj. Za učinjene usluge i za iskazano prijateljstvo, muzičar iz Osijeka se izdašno odužio prvom srpskom kapelmajstoru. Objavio je monografiju o njemu iz koje očigledno izbija i simpatija i ljubav prema starijem prijatelju — pa je, možda, subjektivna — a što se tiče istorijskih, faktografskih činjenica, sa dosta je nesigurnih podataka. Ali, neosporna je zasluga Franje Kuhača što je iskopao i spasao Šlezingerovu muzičku zaostavštinu koju je njegov naslednik na položaju kapelnika bio pripremio za bacanje na smeće i što nam je bar u osnovnim crtama dočarao lik tog srpskog muzičkog pionira.9
 
S obzirom da u Srbiji nije bilo istoriografa muzike pre prvih dekada XX veka, kada je tek Vladimir Đorđević počeo da sabira istorijsku građu o našoj muzici, nesumnjivo je zaslužan Franjo Kuhač što se interesovao i za nju, te tako ostavio dosta podataka koji bi inače ostali nepoznati, izgubljeni. Druga jedna ličnost iz srpskog kulturnog života prošlog veka, Milan Milovuk, bio je takođe u kontaktu sa Kuhačem, ranije bio profesionalni muzičar, ali je svakako u rodnom gradu, Pešti, stekao solidno muzičko obrazovanje te je mogao u Beogradu da pokrene i vodi prvo "Beogradsko pevačko društvo" (1853), da drži nastavu violine i violončela i da piše Muzičke udžbenike. Milovuk je bio i član "Srpskog učenog društva" (iz kojeg je izrasla potonja Srpska kraljevska akademija, današnja Srpska akademija nauka i umetnosti), pa čak i predsednik Umetničkog odbora, 1870. godine, kada je na sednici (31. III 1870) saopšteno da su Kuhačeva dela (ne pominje se koja) poslata na ocenu ovome odseku. Zadužen da podnese svoj referat o tim delima, Milovuk je (na sednici održanoj 18. II — sve po starom julijanskom kalendaru) izrekao ocenu koja glasi: "Od više godina ovamo ja pratim i muzički i literarni rad g. Kuhača i cenim ga u struci južno slovenske muzike kao vrsnog radnika, koji svojim kompozicijama za klavir, za koje srećno upotrebljava južno slovenske narodne motive, — vrlo mnogo prinosi da se i stran svet upoznaje sa južnoslovenskom muzikom. Sa svog literarnog posla poznajem ga kao vernog borca za južno slovenske muzičke krasote, rad koji se često i dosta uspešno upušta u ljute polemike sa neprijateljima naše narodne muzike. U ovome svom radu, mislim, da je on sad jedini strance obaveštavajući, vešt pionir za našu narodnu muziku. — S tih razloga, ja bi bio mišljenja, da bi odsek umetnički odgovorio svom pozivu, 'kada bi o prvom idućem glavnom skupu g. Franju Žavera Kuhača, preporučio Srpskom učenom društvu, da ga ovo izabere za svoga korespondujućeg člana".10

Kad je ta ocena prošla kroz sve druge instance "Srpskog učenog društva" i bila prihvaćena, Kuhač je izabran za dopisnog člana, 24.1.1871. godine. U njegovoj obimnoj korespondenciji nije ostalo traga o da li se on ma na koji način — bar u pogledu muzičke terminologije — konsultovao sa Milovukom niti da li je znao da je prerađeni i uprošćeni Lobeov Katechismus der Musik koji je Milovuk objavio pod nazivom "Opšta nauka o muzici" (što odgovara nemačkom Allgemeine Musiklehre) već 1867. godine, u Beogradu, dakle osam godina pre Kuhačevog prevoda.11
 
Za detaljno upoređivanje ova dva udžbenika ovde nemamo prostora, ali sobzirom da su obojica bili pioniri u istraživanju i nalaženju domaće muzičke terminologije, recimo samo ukratko da su obojica pokušala naći odgovarajuće termine, mada je Milovuk više zadržavao strane (na primer, muzika, juga, partitura, kvartet itd.), dok je Kuhač često veštački stvarao domaće. Milovukovo izdanje je dato bez postavljenih pitanja (kao što je u pravom katehizmu) ali sa brojnim ilustracijama instrumenata, dok je Kuhač pisao uz svako poglavlje i mnoga vrlo opširna objašnjenja i posebni hrvatsko-nemački rečnik za mnoge pojmove i nemačko-hrvatski na kraju. Mnogo šta se nije do danas održalo ni od Kuhačeve ni od Milovukove terminologije. Oni su sami, pomoću filologa ili oslanjajući se na narodno jezičko osećanje, kovali reči koje u našem jeziku nisu dotad bile u muzičkoj praksi. Utoliko je svake hvale vredan njihov mukotrpni, pionirski posao. Uprkos tome što je Milovuk već ranije stvorio neke jezičke uzore, Kuhačev uticaj u pogledu muzičkih izraza prostrao se i na srpske krajeve.To se najbolje vidi u prvom srpskom muzičkom časopisu "Gudalo", koji je1886—1887. izdavalo Srpsko pevačko društvo "Gusle", u Velikoj Kikindi, pod uredništvom predsednika Društva advokata Milana Petrovića. Svi objavljeni članci, prikazi, beleške i vesti u tom listu bili su anonimni, sa osnovnim ciljem da se populariše muzička umetnost — ali pisani na znatnom stručnom nivou. Ko je od tih saradnika (ili možda urednik) bio tako vatreni pobornik iznalaženja domaćih termina da je u purizmu otišao tako daleko da je za izraz kompozitor predlagao "stavljač", za kompoziciju "stvor", za harmoniziranje "muzikostav", za operu "spevka", zatim da deli glazbu na "tvomu" i "prikaznu" (stvaralačku i izvođačku) itd.,12 — ko je bio taj kovač reci danas je teško dokučiti. Verovatno je u tome imao udela Robert Tolinger, tada veoma uvažena muzička ličnost u Kikindi, koji je iz svoje češke domovine poneo to jezičko čistunstvo i čije su kompozicije redovno objavljivane i prikazivane u časopisu "Gudalo".

No "Gudalo" se ipak opredelilo za Kuhačevu terminologiju, što je on svesrdno pozdravio svojim uvodnim člankom za četvrti broj. Kako se iznjegovih pisama vidi, uredništvo "Gudala" je čak tražilo dozvolu da štampa u odlomcima ili nastavcima njegov "Katekizam glazbe".13 No Kuhač je smatrao da bi "probitačnije bilo da slavno društvo 'Gusle' dade cieli Katekizam ćirilicom štampati"... "i ako bi društvo "Gusle" na to se odlučilo ja bi mu odstupio nakladno pravo s ćirilicom za sto forinti."14
 
Međutim, do takvog štampanja nije došlo, bez sumnje zbog obimnih troškova koje bi ono zahtevalo i mada je Kuhač nudio "Gudalu" da štampa članke o Josifu Slezingeru i Korneliju Stankoviću, ni oni nisu objavljeni — nego je u petom broju "Gudala" (1886) preštampan, i to latinicom, Kuhačev rad "Obći pregled onih glazbala koja našemu narodu rabe ili su mu ikada rabila", odnosno poglavlje iz njegovog dela Opis i poviest narodnih glazbala Jugoslavena.15
 
Time se završila Kuhačeva saradnja sa "Gudalom", ali je uskoro zatim i samčasopis prestao izlaziti.Sa srpskim kompozitorom, pijanistom i muzičkim piscem Jovanom Pačuom Kuhač je bio u pismenom kontaktu od onoga trenutka kada je saznao da će Paču napisati prikaz I knjige zbornika "Južno-slovjenske narodnepopievke".16
 
Otada mu hrvatski kolega šalje podatke o sebi i svome radu, dostavlja mu i neke radove, izlaže svoje velike materijalne nevolje u vezi sadaljim štampanjem zbirke, moli ga za pomoć u propagiranju prve knjige, ali naročito mnogo raspravlja sa srpskim muzičarem o pitanju terminologije upotrebljene u "Katekizmu", o tonalnim osobenostima hrvatske i srpskenarodne muzike. Sve to Kuhač piše verovatno zato što mu je Paču izražavao sumnje u pogledu nekih njegovih teorijskih postavki i jezičkih formulacija, a i zbog toga što je Kuhač veoma cenio Pačua.

Štaviše, u prvom pismu Kuhač doslovno kaže: "Ne hvalim ni Vas ni sebe, ako kažem, što je istina: da smo mi obojica za sada vođe našeg naroda, što se naime glazbe tiče."17
 
Nema sumnje da je Kuhač uspeo da zainteresuje Pačua za pitanja muzičke terminologije i da ga je taj problem kopkao, kao što je istovremeno obuzimao i Kuhača. To bih zaključila po tome što sam u Kuhačevoj zaostavštini, u jednom primerku "Katekizma", našla pismo poznatog srpskog filologa, ministra prosvete Jovana Boškovića itd. u kome on Jovanu Pačuu izlaže svoje poglede na pojedine termine i daje mu primere kako bi šta trebalo nazvati.18
 
Mnogo puta je Kuhač (kako u svojim spisima tako i u korespondenciji) izražavao svoju odanost prema srpstvu i prema srpskoj kulturi, uzdižući se iznad političkih trvenja i šovinističkih pogleda. Iskren hrvatski rodoljub, on je, kao pristalica ideologije Račkog i Štrosmajera (Strossmaver) o jedinstvu južnih Slovena, svoje romantičarsko rodoljublje širio i na ostale jugoslovenskenarode, pogotovo na srpski.

Tako je iskreno bio obradovan kada je saznao da se Vladimir Đorđević, koji je tada započinjao svoj folkloristički rad, interesu je za njegovu delatnost, pa mu je odgovorio, između ostalog ovim recima: "Dobro bi bilo, da se mi bratski narodi bolje upoznamo i više među sobom štujemo nego što je dosada bivalo ... To ne bi uostalom ni teško bilo postići, da nije i vaša i naša inteligencija toliko opojena tuđim duhom i tuđim načelima. Ali mi moramo to postići, bilo to i bez pomoći inteligencije".19
 
Kuhačeva muzikološka delatnost privukla je i pažnju Isidora Bajića, što se vidi iz jednog pisma,20 pa čak je zainteresovao i Živojina Stankovića, sveštenika iz sela Mokranje — dakle iz postojbine Stevana Mokranjca. Ovaj muzikalni sveštenik, koji se posvetio pisanju istorije crkvene pravoslavne muzike, zatražio je savet od uveliko već poznatog hrvatskog muzikologa. Ovaj mu je opširno izneo svoja stanovišta, na osnovu sopstvenih istraživanja.21

Svoju naklonost prema Srbiji Kuhač je izrazio i na taj način što je neobičnu svoju kompoziciju "Srpski oro" — neobičnu zbog toga što je pisana za četiri klavira u 16 ruku uz pratnju harmonijuma — posvetio knezu Milanu Obrenoviću, 1872. godine, upravo one godine kada je knez stupao na presto i kada je Kuhač bio podravnatelj Hrvatskog glazbenog zavoda.22
 
Svakako se nadao da će srpski vladar materijalno potpomoći štampanje ovog dela. Međutim, iz jednog pisma koje je Franjo Rački uputio Štrosmajeru saznajemo sledeće: "Kocha (koji se tako potpisivao pre dolaska u Zagreb, prim. S. Đ. K.) bi veoma počastili, da mu odgovorite, da ste primili poslan Vam, 'Srpski oro', a dobro bi mu došli kakvih 30 for. Nadao se od srpskoga kneza komu je 'Oro' posvećeno, bar štamparski trošak dobiti, ali ne dobi ni odgovora. Jedini grof Janković riešto posla".23
 
Poznato je sa kakvim tegobama i preprekama se Kuhač borio tražeći i materijalnu pomoć i razumevanje za rad na sakupljanju narodnih napeva kojemu se zanesenjački posvetio. Još teže mu je bilo kada je počeo štampati svoje kapitalno delo Južno-slovjenske popievke.
 
Pošto je u duhu svojih jugoslovenskih nazora izdao 1878. godine prvu knjigu i na ćirilici, očekujući veći broj pretplatnika i interesenata, našao se u neprilici kada odziv nije bio onakav kakav je očekivao. Stoga je neumorno upućivao molbe za materijalnu pomoć knezu Milanu, a posebno kneginji Nataliji, srpskom ministru prosvete, "Srpskom učenom društvu", Matici srpskoj (čiji je počasni član bio), od raznih knjižara tražio obračune od prodatih primeraka, a kolegama muzičarima (Miti Topaloviću, Jovanu Pačuu) obraćao se za pomoć u propagiranju svoga zbornika-prvenca itd.

No mada Rački opet piše Štrosmajeru (6. I 1878) "Kocha više podupiru Srbi od nas. Zajemčeno mu je za tekst ćirilicom najmanje 600 pretplatnika, dočim od nas imade ih dosada jedva sto",24 — ipak sve to nije bilo dovoljno, pa je Kuhač morao odustati od izdavanja sledećih knjiga zbornika ćirilicom.

Kao davnašnji član "Srpskog učenog društva", održavajući trajne veze i sa "Srpskom kraljevskom akademijom", Kuhač je 1. VI 1896. godine Akademiji ponudio na otkup Šlezingerovu muzličku zaostavštinu za 500 forinti.25
 
Ponuda je prihvaćena, te zahvaljujući brižnom staranju hrvatskog muzikologa, ova se ostavština, koju je uredno sredio, i danas čuva u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti. Svakako, ohrabren ovim prihvatanjeni, Kuhač jeubrzo zatim ponudio "Srpskoj kraljevskoj akademiji" svoju veliku raspravu "Kajdopis u Slavena."26
 
No, kao što je poznato, ona je i dan danas u rukopisui čuva se u Državnom arhivu u Zagrebu. Pomalo neobičnu svetlost na karakter i ambicije ovog neumornog istraživača hrvatskog i srpskog folklora baca njegovo uporno nastojanje da bude izabran za redovnog člana "Srpske kraljevske akademije. U toj želji i nadi, on se 1886. pismima obraća ne samo ministru prosvete Milanu Kujundžiću, da bi on delovao na kralja Milana, nego i samoj kraljici Nataliji (kako bi i ona uticala na kralja), pa čak i njenoj dvorskoj dami — da bi ona posredovala kod kraljice!

Ovaj put i način da dođe do željenog zvanja, koji je, na izgled, krajnje oportunistički — obraćanjem najvišim krugovima — može se lako protumačiti time što je tada kralj, na predlog ministra prosvete, postavljao i predsednika i sekretara Akademije, a članovi su (svega njih 16) postavljani ukazom. Ako tada Kuhačeva želja nije mogla da bude ispunjena — on ipak nije bio zaboravljen jer je 10. II 1892. godine izabran za počasnog člana Srpskek raljevske akademije. Ne mogu reći da se srpska sredina dovoljno odužila Franji Kuhaču za sve što je uradio na polju srpske folkloristike i istoriograifije, odnosno da je umuzikološkoj literaturi dovoljno obrađeno njegovo delo. Da nije bilo njega i njegovog brižljivog istraživanja, srpska muzička kultura bi bila siromašnija za stotine davno iščezlih srpskih napeva koje je sakupio i objavio i za mnoštvo istorijskih podataka koje je zabeležio. Već po tome što su se u njegovoj zaostavštini sačuvali neki dokumenti iz srpske muzičke prošlosti koji se drugde ne mogu naći, Kuhačevo delo mnogo znači za srpsku istoriografiju.  A ako treba verovati Antoniji Kasovic (Kassowitz) Cvijić on se i na samrtnoj postelji brinuo za srpske napeve i pitao se ko će njegov rad nastaviti...27
 
Prema tome, ovim izlaganjem mislim da se možemo bar malo odužiti Franji Ksaveru Kuhaču, za sve što je doprineo našoj muzici.


Stana Djurić-Klajn
("Arti musices", 9/1—2, Zagreb, 1978.)
"Akordi prošlosti", Prosveta, Beograd, 1981.g., str 118—127
scribd

_________________

01 A. Kalauz, Srbski napevi, I, II, Wien, 1850, 1855.
02 K. Stanković, Srbske narodne pesme, udešene za pevanje i klavir (više svezaka pod istim nazivom).
03 Mada je ponekad imao i neprilika od strane vrhovne vlasti Josif Slezinger, začetnik srpskog muzičkog života u XIX veku, na 220. str. u ovoj knjizi). Šlezinger je službovao za vreme obeju vlada — kneza Miloša i Mihaila Obrenovića, kao i za vlade kneza Aleksandra Karuđorđevića.
04 B. Sirola. Franjo Z. Kuhač, "Zvuk", l, god. III, 1935, str. 12.
05 Josip Šlezinger — prvi kapelnik knjaževske garde — Zagreb, 1897, preštampano iz "Vijenca".
06 Serbski letopisi za god. 1828, četverta častica, knj. 15, str, 114—11
07 O tome bliži podaci: S. Đurić" Klajn, Razvoj muzičke umetnosti u Srbiji, u knjizi J. Andreisa. D. Cvetka i S. Đurić Klajn Historijski razvoj muzičke kulture u Jugoslaviji, Zagreb, 1962, str. 581.
08 O tome putovanju, koje se pretvorilo u pravu uzbudljivu avanturu, detaljno je pisaoKuhač u pomenutoj monografiji, str. 43—47
09 F. Kuhač, op. cit. str. 47.
10 Arhiv Srpske akademije nauka i umetnosti, A. br. 2890.
11 Od Milovuka potiču i Teorički osnovi muzike (Beograd, 1866, II izdanje 1874) i Škola notnog pevanja (1871), danas sasvim retki bibliofilski primerci.
12 Članak Naši stručni nazivi, "Gudalo" br. 2, str. 43—45.
13 Državni arhiv u Zagrebu, Ostavština F. Kuhača, F. XVIII. (52, VII—X), 542. pismo.
14 Idem.
15 Prilog za poviest glazbe južnoslovjenske, Rad JA 1877, 38, 39, 41; 1879. 50; 1882,62 i 63.
16 J. Paču, Južnoslovjenske popievke, "Srpska zora" Beč, 1878 III, 11, str. 219
17 Sva korišćena pisma u Državnom arhivu u Zagrebu. F. XVIII (52, II—VI), F. XVIII(52, VII—X).
18 Državni arhiv, F. XX, (53—1).
19 Državni arhiv, F. XVIII (52, VII—X).
20 Idem.
21 Ovome treba dodati da je K. Stanković objavio svoju raspravu Srpsko crkveno pojanje u "Vesniku Srpske crkve", 1908. i 1909. godine, a da je njegovo rukopisno delo Narodne pesme u Krajini, koje je podneo "Srpskoj kraljevskoj akademiji" 1906. godine, objavio Muzikološki institut tek1951. (Posebna izdanja SAN, knj. CLXXI, Muzikološki institut, knj. 2).
22 Državni arhiv, F. XVII (52, II—VI), pismo u kojem traži dozvolu kneza Milana da muposveti delo.
23 V. Novak, Franjo Z. Kuhač i njegova Via crucis oko izdavanja zbornika Južno-slovjenske popievke, "Zvuk", knj. III, god. 1935, br. 8—9, str. 294.
24 V. Novak, op. cit.
25 Odluka doneta na skupu 21. X 1896. Godišnjak SKA, X, 1897, str. 125—133.
26 Državni arhiv, F. XVIII (52, VII—X), pismo br. 200.
27 A. Kassowitz-Cvijić, Franjo 2. Kuhač: Stari Osijek i Zagreb, 1924,
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: