sledeća tema »

[Angelina]

**

RAD NA PROUČAVANJU NARODNE MUZIKE


Od prvog sakupljackog interesovanja za narodnu muziku u XIX veku do danasnjeg kompleksnog proucavanja, ne samo sa muzikoloskog, vec i sa drustvenog-kulturnog aspekta, mogu se uociti nekoliko faza koje su formile put od srpske muzicke etnografije do etnomuzikologije. Prve zbirke narodnih melodija pojavile su se u XIX veku iz pera F. Mireckog, E. Kolarovica, A. Kalauza i dr., a posebno Kornelija Stankovica. Melografskom radu prvih srpskih muzicara treba dodati i rad hrvatskog muzikologa F. Kuhaca koji je u ono vreme zabelezio blizu tri stotine melodija iz Vojvodine i Srbije.

Od samog pocetka XX veka melografski rad postaje precizniji i sistematskiji, ali jos uvek predstavlja individualne napore pojedinih muzicara. Tom periodu pripada mesto Stevana Mokranjca, Vladimira Djordjevica i Zivojina Stankovica. Ako je u XIX veku rad na proucavanju narodne muzike predstavljao samo sakupljanje muzicke gradje i njeno belezenje, od pocetka XX veka pojavljuju se vec izvesna naucna nadgradnja u obliku etnografske dokumentacije (Z. Stankovic), prvih oblika sistematizacije i skromnih pokusaja muzicke analize (S. Mokranjac i V. Djordjevic).

Period izmedju dva rata doneo je mnoga zrelija shvatanja o znacaju rada na proucavanju narodne muzike, i dublja zahvate u materiju. Trojica istaknutih kompozitora, Miloje Milojevic, Kosta Manojlovic i Petar Konjovic, ulazu velike napore da proucavanje narodne muzicke tradicije uvrste u red naucnih disciplina. Tako je rad u ovom periodu bio pre svega obelezen neposrednim terenskim proucavanjem i prikupljanjem narodnih melodija. Pored toga pojavljuju se i znatan broj etnomuzikoloskih studija koje su tumacile i objasnjavale nasu narodnu muziku i sa aspekta tonske psihologije, estetike i istorijske muzikologije. Medjutim, krajnji ciljevi ovoga rada nisu bili usmereni ka iskljucivoj oblasti  nauke, vec umetnickom stvaranju. Ovom periodu pripada i ziva delatnost sestara Ljubice i Danice Jankovic na zapisivanju i proucavanju narodnih igara. One su ustanovile svoj poseban sistem zapisivanja pokreta, koji je obuhvatio oblik, tip, stil i tehniku igranja. Osam objavljenih knjiga sa vise od 900 zapisanih igara, sadrze i niz teoretskih clanaka i studija u kojima je narodna igra posmatrana i proucavana u citavom kulturnom konteksu. Etnomuzikoloski rad u posleratnom periodu predstavlja donekle prirodni kontinuitet predratnih napora, ali dobija i nove uslove za dalji razvoj.

Godine 1948. u Beogradu se osniva "Muzikoloski institut" u sastavu SANU, koji je u Srbiji prvo srediste organizovane naucno-istrazivacke delatnosti na polju srpske muzicke istorije i etnomuzikologije, muzicke teorije i estetike. Rad u "Odseku za muzicki folklor" (kasnije za etnomuzikologiju) pocinje sistematski da se razvija u pogldeu terenskih ispitivanja i snimanja narodne muzike, i u pogledu terenskih studija o karakteristikama srpske narodne muzike.

Sredisna licnost posleratnih proucavanaj narodne muzike bio je Miodrag Vasiljevic, ciji se rad razvio u tri nivoa. Metodom neposrednog terenskog proucavanja prikupljao je muzicku gradju svom potrebnom dokumentacijom. Sredjivanje te gradje i njeno melografisanje predstavljaju drugi nivo Vasiljevicevog rada. Izvanredni smisao za zapisivanje i preciznost u radu stvorili su cetiri zbornika sa oko 2000 melodija narodne muzicke tradicije Srbije, Makedonije i Crne Gore. Treci novo Vasiljevicevog rada nadovezuje se na prva dva i predstavlja logican produzetak rada istrazivaca-naucnika. Na osnovu dubokog poznavanja ne samo srpske vec i juznoslovenske narodne muzike, razvijaju se njegove teorijske rasprave o problemima ritma, tonalnih osnova i muzicke terminologije.

Dalji rad u oblasti etnomuzikologije postepeno se menjao. Muzikoloski pristup polako je ustupao deo svog mesta etnoloskom, odnosno istorijskim, kulturnim drustvenim i funkcionalnim dimenzijama i njihovim medjuakcijama, posmatrajuci i proucavajuci narodnu muziku kao sastavni deo narodnog zivota, kulture i ljudskog ponasanja. Tako se rad u ovom periodu usmerava na ispitivanje muzicke dijalektologije pojedinih srpskih etnickih oblasti u kulturnom konteksu, na proucavanju funkcionalnosti narodne muzike, njene tipologije i stratigrafije, prilazeci genetickim tumacenjima tamo gde je to moguce. Prilazi se takodje ispitivanju i tumacenju pojedinih muzickih svojstvenih idioma kao sto je sekundni dvoglas planinaca ili strukuralni odnos muzickog oblika i oblika stiha u njemu, itd.

Organoloski problemi posebno privlace paznju etnomuzikologa, utoliko pre sto se na tom polju u ranijim periodima veoma malo radilo. Sistematsko proucavanje srpskog narodnog instrumentarija obuhvata pojedine narodne instrumente koji su jos u upotrebi, a i one cije postojanje potvrdjuju arheoloska nalazista, fresko slikarstvo i ikonografski izvori.

Rad na proucavanju narodnih igara u ovom periodu okuplja postepeno vise mladih strucnjaka, sledbenika sestara Jankovic, njihove metode, pristupa i sistema zapisivanja. Prilazilo se pre svega detaljnijem belezenju i proucavanju narodnih igara pojedinih uzih etnickih oblasti Srbije. Visestruki aspekti proucavanja (istorijski, etnoloski, strukuralni, kinetografski, koreoloski, funkcionalni itd.) stvorili su bitne uslove za razvoj i primenu komparativnog metoda u ovoj naucnoj grani.

Muzička enciklopedija III

[postavljeno 10.11.2007]

[Angelina]

**

O RADU NA PROUČAVANJU NARODNE MUZIKE


Prvi srpski skolovani muzičar, Kornelije Stanković, savremenik Vuka Karadžića, veoma je brzo shvatio važnost i vrednost narodnih pesama u stvaranju nacionalne umetničke muzike Srba. Kao što je Vuk zapisivao narodne umotvorine, tako je Stanković, putujući po Vojvodini i Srbiji, beležio narodne melodije, dodavao im klavirsku pratnju, ili stvarao nove klavirske kompozicije na narodne teme ("Srpske narodne pesme" za glas i klavir), varijacije na temu "Što se bore misli moje" i druge) i izvodio ih na svojim koncertima. Među zabeleženim pesmama nalazi se i "Uskliknimo s ljubavlju". Ova najstarija srpska himna postala je popularna u narodu naročito početkom 19. veka i pevana je na svim svetosavskim školskim svečanostima. Tako ju je i Stanković čuo i zapisao posle jedne proslave u Beču 1858. godine.

Rođen u Budimu, školovan u Beču, Stanković je došao u Beograd sa naprednim idejama o stvaranju i popularizovanju muzike u mladoj srpskoj državi. Bio je osnivač Beogradskog pevaćkog društva, njegov dirigent i kompozitor.

Nežnog zdravlja, osetljiv i blage prirode, često je svoje savremenike podsećao na Šopena, pod čijim je uticajem bio sve dok nije, na jednom koncertu u Beču, čuo Lista. Kažu da ga je List toliko opčinio da je počeo da vežba po deset sati dnevno želeci da svira kao on. Ali, teška bolest ga je sprečila u mnogim planovima.

Korak dalje u razvoju srpske nacionalne muzike učinio je Stevan Stojanović Mokranjac stvaranjem nove muzičke forme za hor — rukoveti. Materijal za svoje "Rukoveti" Mokranjac je nalazio na terenu. Putujući po raznim krajevima, u kontaktu sa narodom, on je slušao, beležio, proučavao narodne napeve, a one najlepše i obrađivao. Kao rezultat jednog takvog putovanja po Kosovu komponovana je VIII rukovet sastavljena od četiri pesme. Zanimljivi su podaci koje daje Branislav Nušić o Mokranjčevom bavljenju na Kosovu. Nušić o tome piše: "Dva puta smo se sreli tamo dole, iza Kopaonika i Suhe planine. Jedanput je to bilo dosta davno, devedesetih godina, kada je Mokranjac objavio sedam svojih rukoveti, koje su plenile i osvajale širom Srpstva. Tada je sišao na Kosovo, gde sam ja boravio kao konzul, i probavio kao moj gost mnogo i mnogo dana, pribirajući građu za VIII rukovet. Organizovali smo tada zajednički rad, te svakodnevno pribirali sa pazara seljake i seljanke, dovodili iz grada i okoline starije ljude i žene, dobavljali iz raznih krajeva Kosova poznatije pevače, te je Steva probavljao sa njima od jutra do mraka, beležeći svaki ton i svaku varijaciju..."

Kao dirigent Beogradskog pevačkog drustva Mokranjac je izveo svoje rukoveti. Sa njim je ovaj hor postigao visok nivo izvođenja. Pored brojnih koncerata u zemlji, značajni su i oni u inostranstvu (Mađarska, Bugarska, Turska, Rusija, Nemačka). Tako je srpska muzika prvi put zazvučala u velikim koncertima dvorana Evrope.

Učenik Stevana Mokranjca, Stevan Hristić, uz Konjovića i Milojevića, jedan je od najznačajnijih srpskih muzičkih stvaralaca prve polovine 20. veka. On je u svojim delima nastavio vezu modernog muzičkog izražavanja i folklora srpskog i drugih balkanskih naroda. To je postigao naročito u svom baletu Ohridska legenda.

Živeo je i radio uglavnom između dva svetska rata delujući u Beogradu i kao stvaralac i kao organizator muzičkog života. Bio je osnivač Beogradske filharmonije, dirigent i direktor Opere posle Stanislava Biničkog, profesor na tek osnovanoj Muzičkoj akademiji, a posle II svetskog rata prvi predsednik saveza kompozitora Jugoslavije i član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Gordana Stojanović & Nadežda Ćirić

[postavljeno 20.10.2008]