*
U DOMU BOKIJA MILOŠEVIĆASA NEBA SAMO KIŠA PADAPet decenija je profesionalac, obišao je nekoliko puta svet i priznaje da još nije otkrio sve tajne svog instrumenta. Ponosan je na decu koja su krenula njegovim stopama i od kojih očekuje da ga nadmaše Nema kontinenta na kome Božidar Boki Milošević nije nekoliko puta gostovao tokom pet decenija koliko se bavi muzikom. Bard naše muzičke estrade i maestro klarineta kod nas je pokupio sva moguća priznanja, a stizale su nagrade i van naših granica. Ne čudi, jer malo je muzičara koji mogu na svojim instrumentima ono što Boki izvlači iz svog klarineta.
■ Bitno je da čovek odabere profesiju koju voli, a ne da se godinama trudi da zavoli posao koji je počeo da radi — započinje priču naš domaćin. — Naravno, preduslov da se u nečemu dostignu vrhunski rezultati jeste talenat. Ali, da se razumemo, to je samo osnova. Uspeh je u radu. Rad, rad i samo rad. Znam mnogo muzičara, izuzetne talente, koji su ostali čak možda i ispod proseka samo zato što su mislili da je dovoljno to što su talentovani. To sam, srećom, uspeo da na vreme objasnim i mojoj deci, danas vrhunskim umetnicima, a zbog toga sam i mojoj knjizi dao naslov "Sa neba samo kiša pada".
Ovako je Boki Milošević u nekoliko rečenica objasnio svoj uspeh i put do uspeha uopšte. A na put muzike stupio je u rodnom Prokuplju.
KOMPOZITOR IZ NUŽDERođen je poslednjeg dana decembra 1931. godine i zato u šali kaže da dobar deo sveta slavi njegov rođendan.
■ U porodici mi se niko nije bavio muzikom — priča Boki. — Otac vinogradar, majka domaćica. Doduše, deda Milan je svirao u neku improvizovanu frulu, ali onako za svoju dušu. Ja sam voleo da pevam. Kada mi otac Krsta naredi da perem bačve, nije bilo kraja mojoj sreći. Burad akustična, sve odzvanja. Deda je stalno govorio da ću zbog lepog pevanja da budem pop, jer je pevanje u kafanama bila sramota. Onda je u grad stigao neki sudija Lozanić koji je svirao violinu, pa smo brat Momčilo i ja počeli da stičemo prva znanja na tom instrumentu. Šest godina sam svirao violinu, a onda sam je promenio za klarinet.
Pošto u Prokuplju nije bilo muzičke škole, put Bokija dalje vodi u Niš gde je 1949. godine završio veliku maturu.
■ Te godine sam u neku ruku i postao profesionalac, jer sam počeo da sviram na proslavama, ispraćajima i da zarađujem za život — nastavlja Boki dok kao pravi domaćin zakuvava kafu i prinosi viski. — Sledeće godine sam na poziv Carevca došao u Beograd i postao član orkestra Radio Beograda.
Mnogo, ili najviše toga, Boki je o klarinetu i njegovim mogućnostima otkrio sam. Malo je onih koji su znali sve tajne ovog instrumenta.
■ Kompozitor sam postao iz nužde — priča Boki. — Obično su orkestre vodili violinisti ili harmonikaši, a oni nisu poznavali moj instrument. A pošto sam to uradio iz nužde, onda sam iskoristio kao prednost to što dolazim sa juga, iz krajeva gde su se sudarale civilizacije i gde je svaka ostavila traga. Nigde na svetu ne postoje na tako malom prostoru područja zasebne etnološke celine sa svojom kulturom, muzikom, običajima, nošnjom kao na jugu Srbije. I tu sam, naravno, našao inspiraciju gotovo za sve moje kompozicije.
DECA SU MOJ USPEHSem najstarije kćeri Gordane, Milan, Tijana i Ksenija su krenuli tatinim stopama. Pritisnut da prizna da li ga je neko od naslednika već nadmašio, priznaje da ima i toga, ali dodaje da je za to i on zaslužan.
■ Šali na stranu, naravno da i to vidim kao jedan svoj veliki uspeh — veli Boki. — Gordana je rođena 1962. i živi u Americi. A znate li da je mogla da strada u onom napadu 11. aprila. Radila je kod nas u Američkoj ambasadi, pa je posle otišla u Ameriku. Govori četiri jezika i radila je u jednoj velikoj kompaniji čije je sedište bilo na 52. spratu u severnoj kuli u Njujorku. Negde u leto našla je drugi posao i otišla, a sve njene koleginice su nekoliko meseci kasnije bile spržene u terorističkom napadu.
I Milan, Bokijev jedinac i drugo dete po starini, umalo nije imao porodičnu tragediju. Njegova supruga Tamara rodila je dvojke samo nekoliko dana pre nego što su NATO bombarderi srušili taj deo porodilišta u Beogradu. A porodila se, eto, sticajem srećnih okolnosti, nekoliko dana pre termina.
■ Milan je završio Muzičku akademiju, zaposlio se u Beogradskoj filharmoniji, a onda poželeo da se usavršava u Kanadi — kaže Boki. — Danas je profesor i solista na jednom konzervatorijumu. On i još dvojica njegovih kolega snimili su CD sa mojim kompozicijama, a onda ga poslali bratu jednog od Milanovih kolega, profesoru muzike u Arizoni. Ovaj je CD dao svom prijatelju, jednom od najboljih američkih klarinetista i usledio je poziv. Ponudili su Milanu da dođe u Ameriku i doktorira na tim kompozicijama. Taj profesor je bio zadivljen originalnošću i nazvao me je novim Bramsom. Eto, Milan će naredne godine da doktorira na tim mojim kompozicijama, a i to vam je deo priče o mojoj karijeri.
Tijana je takođe završila Muzičku akademiju, svira violinu. Prvu godinu magisterija završila je u Beogradu, a drugu u Americi. Od hiljadu kandidata iz celog sveta na tom najprestižnijem konzervatorijumu primili su samo pet i među njima je bila Bokijeva kći. Danas je američki stipendista.
■ Najmlađa Ksenija rođena je 1982. godine, takođe je diplomirala na Akademiji i završila prvu godinu magisterijuma – ponosan je Boki. — Ona je već koncert majstor i pred njom je, takođe, blistava muzička karijera. Ponosan sam na moju decu i više volim da pričam o njima i njihovim uspesima, nego o sebi. Uostalom, kao što sam rekao i oni su moj uspeh.
Pitanje je, kaže Boki, kako bi tekla njegova karijera, pa i školovanje dece, da nisu imali stub u porodici, suprugu i majku Biljanu. Mnogo toga prevalilo se preko njenih pleća. Na žalost, pre nešto više od godinu dana ta tiha i plemenita žena napustila je ovaj svet.
JOŠ UČIMNa polici kraj prozora stoje dokazi da je Božidar Boki Milošević naš najbolji klarinetista svih vremena. Nema manifestacije na kojoj mu ili publika ili stručni žiri nisu dodelili neku nagradu. Statuete, plakete, priznanja... Mnogo bi prostora trebalo da se sve pobroji. Ne krije, kaže, kao što to neki sada čine, da je tri decenije svirao Titu i njegovim zvanicama. Zašto bi, kaže, krio. Pa i Tito je zvao samo najbolje.
■ Klarinet je jedan lirsko-dramski instrument i može mnogo toga — odgovara Boki na pitanje šta može njegov instrument što ne mogu drugi. — Naravno, preduslov je da bude u rukama majstora. I danas, u ovim godinama mislim da nisam dotakao sve vrhove u muzici. Još učim. U svakoj profesiji ima nepoznanica, pa i u ovoj. Stalno otkrivam nešto novo.
Sviranje na klarinetu iziskuje poseban napor?
■ Naravno — odgovara Boki. — Probajte pola sata da duvate u toplu supu, pa ćete videti kako to izgleda. Šalu na stranu, jeste naporno, ali i tu ima malih tajni. Doduše, ja i danas vežbam. Svaki dan po sat i po. Moram da budem u formi.
I kakva bi to reportaža bila da se majstor o kome se piše ne lati instrumenta. Za tili čas stan se ispuni najfinijim notama. Ožive Vranje, progovoriše Toplica i Kosmet, i leskovački i niški kraj, pa se sve proteže do Pirota. Srce udara, u dušu se uvlači seta. Ko nije čuo Toplički lahor, Lovačku rapsodiju, Milkino oro, Gračanicu, Đurđin sa,sa, ili Bokijevu oluju, taj ima za čim da zažali.
■ Numera Bokijeva oluja je sa CD-a koji će ovih dana da se pojavi u prodaji — malo se reklamira naš domaćin. — CD sam radio sa mojim orkestrom koji je sastavljen od mladih ljudi, izuzetnih muzičara i profesionalaca. Oluju sam komponovao još 1968. godine u tadašnjem Sovjetskom Savezu, kada dva dana nisam mogao da izađem iz sobe, jer je besnela oluja, a sada sam je, eto, prvi put snimio. Ovaj CD je moja lična karta, dokaz moje trajnosti, dokument jednog vremena. Trudio sam se da kroz klarinet iskažem sve ono što negujem u sebi, a to su kompozicije našeg juga. Sve moje ploče, iskreno ne znam im broja, idu u Narodnu biblioteku, u arhivu, kao pečat jednog vremena i to mi je svakako jedno od priznanja.
Boki je svirao čoček celom svetu i svi su ga razumeli. Svirao im je uživo, kao što je to činio i u studiju u danima kada se zaposlio u Radio Beogradu, u vreme kada magnetofon još nije ni postojao. Bilo je tu raznih dogodovština, ali su mu i rizici od sviranja uživo draži negoli plejbek. A šta misli o plejbeku, rekao je kroz jedan od brojnih viceva koje je ispričao tokom druženja.
■ Došao čovek kod vlasnika internacionalnog cirkusa i kaže mu kako ima tačku koju svet nije video – priča Boki. – Znate, imam tačku gde koza jaše svinju i zajedno pevaju "O sole mio". Pa šta je tu toliko neobično, pita ga vlasnik cirkusa. Atrakcija je u tome, odgovara ovaj, što koza peva na plejbek, a svinja samo otvara usta.
■ Dobro, a — šeretski će Boki. — Uh, da znate kako mi se koleginice naljute kad im to ispričam. E, idemo, već kasnim, mora da se radi. I upamtite, rad, rad i samo rad. To je jedini recept za uspeh.
Ognjan Radulović |
Politika
Sa neba samo kiša pada — Božidar Boki Milošević
Autor: Mirjana Milenković
Opis: Iako zamišljena samo kao biografija jedne poznate
muzičke ličnosti, ova knjiga je mnogo više od toga: ona je
dokument jedne tradicionalne srpske porodice, hronika
razvoja muzičke kulture u poslednjim decenijama XX veka,
kao i anotologija muzičkih portreta Jugoslavije. yu4you.com
|
