Božidar Milošević Boki (1931)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Božidar Milošević Boki (1931)  (Pročitano 64572 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« poslato: Februar 03, 2011, 10:39:08 pm »

**




BOŽIDAR MILOŠEVIĆ BOKI

Klarinetista Božidar Milošević Boki spada među najpoznatije srpske muzičke umetnike. Muzika koju on stvara na svom klarinetu pripada vrhuncima naše muzike u oblasti narodne muzike.

Rođen je 31. decembra 1931. godine na jugu Srbije, u Prokuplju.

Kao mlad diplomirani student Muzičke akademije u Beogradu, dobitnik nagrada na najvećim jugoslovenskim takmičenjima muzičkih umetnika u Zagrebu i Ljubljani, bio je veoma uspešan pedagog u srednjoj muzičkoj školi. Diplomu magistra muzike stekao je u klasi sjajnog pedagoga prof. Bruna Bruna na Beogradskoj muzičkoj akademiji. Bio je solista Beogradske filharmonije, član i umetnički rukovodilac Velikog narodnog orkestra Radio-televizije Beograd. Sa velikim uspehom se ogledao u različitim oblastima od klasične do džez muzike. Budući da su neke od najlepših stranica muzičke literature inspirisane folklorom (Smetana, Dvorzak, Čajkovski, Šopen, Bartok, Hristić, Slavenski), Boki Milošević se opredelio za negovanje bogate riznice jugoslovenskog muzičkog folklora, posebno onoga s juga koji obiluje raznovrsnim ritmovima i bogatom harmonijom koji nisu dostupni svakom izvođaču.

Raskošna umetnička ličnost, čarobnjak na svom instrumentu, Boki Milošević je svojim bujnim temperamentom, iskonskom muzikalnođću, velikom maštom, emotivnim i sugestivnim interpretacijama proneo slavu našeg izvornog i stilizovanog narodnog melosa širom sveta.


Piše: T. Kulenović
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 03, 2011, 10:39:27 pm »

**

BOŽIDAR MILOŠEVIĆ BOKI — DISKOGRAFIJA


SINGLOVI & ALBUMI







"Uvek sam želeo da budem autohton, originalan i da se približim svojim korenima. Da budem iskren, ponosan sam jer sam uspeo sve to da utisnem u našu narodnu muziku".
Božidar Milošević


YouTube Božidar Milošević Boki ― Nadmetanje
Album "Od čočeka do Betovena"
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Februar 03, 2011, 10:39:53 pm »

*
BOKI MILOŠEVIĆ


NEĆU DA BUDEM MUZEJSKI ESPONAT

U svetu muzike gotovo da nema onih koji se mogu pohvaliti tako dugim estradnim stažom kakav ima maestralni klarinetista Boki Milošević... U osmoj deceniji života, neumoran je, svež i mladalački oran za dokazivanje kao da je na početku karijere. Ljubazan i predusretljiv, pleni jednostavnošću i neposrednošću, kakvu imaju samo malobrojni i veliki. Dok se većina obrazovanih muzičara prema ovdašnjoj narodnjačkoj sceni odnosi sa gađenjem i prezirom, Boki Milošević bez ustezanja i kompleksa pristaje da bude njen deo. Na zaprepašćenje mnogih, postao je jedan od zaštitnih "Grandovih" znakova... Prisećajući se svojih početaka, Boki kaže:

Boki Milošević: Sve je počelo 1. septembra 1950. godine. Još sam bio student Muzičke akademije. Konkurisao sam u Radio Beogradu i prošao na konkursu! Bilo je to, činilo mi se, ravno čudu. Imao sam podršku legendarnog Carevca. Neočekivano sam se našao na kultnom mestu i zauzeo fantastične pozicije. Posle je sve išlo nekim svojim tokom. Studije sam priveo kraju, vrata su se preda mnom otvarala...

Pet decenija kasnije, stigoste do "Granda", što mnogi nikako da razumeju, pitajući se šta neko poput vas traži tamo!

Boki Milošević: Kada su se izdvojili iz "Zama" i odlučili da naprave svoju muzičku kuću, Brena i Saša Popović su me pozvali na razgovor. Predložili su da budem zaštitni znak njihove nove kuće i predočili mi da taj predlog željno iščekuje sedam šefova orkestara. "Sa tobom smo pukovnici, bez tebe pokojnici", slikovito je rekla Brena. Pre toga sam sarađivao sa Miroslavom Ilićem, "Slatkim grehom"... Razmislio sam i prihvatio! Ne vidim ništa loše u tome. Neće se moj ugled smanjiti zbog toga što radim sa onima koji nisu muzički obrazovani. Uostalom, ja sam primenjeni umetnik!

Pretpostavljam da ni finansijski momenat nije bio zanemarljiv...

Boki Milošević: Svi mi radimo za novac! Ne pada mi na pamet da, glumeći veličinu, sedim kraj televizora i prosipam pamet kritikujući ovo ili ono. Zar bi trebalo da odem u muzej, da se tamo postavim kao eksponat i da čekam da neko dođe da me pogleda? Taman posla! Pa ja sam bio profesor, pedagoški rad je uvek bio značajan deo mog života. Bilo bi šteta da moje znanje i iskustvo ostanu neiskorišćeni. Sem toga, imam četvoro dece. Treba im pomoći... Bave se ozbiljnom muzikom, a od toga se ne živi!
 
Kako zvezde reaguju kada ih "častite" nekim savetom?

Boki Milošević: Veliki sam autoritet i veruju u ono što kažem. Poštuju moje znanje i iskustvo. Tu sam da im objasnim tehniku pevanja, kako da dišu, mnogo toga...

Miroslav Ilić je pričao kako ste umeli žestoko da ga "opletete" i spustite na zemlju!

Boki Milošević: Jesam... Skretao sam mu pažnju na mnoge stvari, pokušavao i uspevao da mu otvorim oči. Ljudi obično vole da oko sebe imaju poltrone koji im povlađuju. Ja to nikada nisam bio. Eto, preko 50 godina sam na estradi i uvek sam svakome sasuo istinu u lice. Ljudi su shvatali moju dobronamernost i cenili su je. Nikad nikoga nisam lagao. Ako se neko zbog toga ljutio, brzo bi shvatao da sam u pravu i ljutnja bi ga prolazila.

Čujem da vaš sin priprema doktorat na temu vaših kompozicija?

Boki Milošević: Moj sin Milan je u Kanadi. Dobio je stipendiju i tamo će doktorirati na mojim kompozicijama. Izuzetno sam ponosan zbog toga...

V. Tasić | Balkan media
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Februar 03, 2011, 10:40:13 pm »

*
BOŽIDAR BOKI MILOŠEVIĆ


NE MISLIM DA IDEM U PENZIJU

Božirad Boki Milošević, virtuoz na klarinetu, već je 57 godina prisutan na muzičkoj sceni. Zemljinu kuglu je obišao pet puta i gotovo da nema dvorane gdje nije nastupao, svirao je pod dirigentskom palicom najvećih svjetskih dirigenata, dobitnik brojnih nagrada, od kojih su neke bile i za doprinos u njegovanju izvorne muzike.

Bez obzira na godine, Boki sa klarinetom čini sve što je radio i u najboljim godinama. Izvlači iz ovog parčeta drveta, kako sam kaže, najfinije tonove, prosto kao da su postali jedna nerazdvojna cjelina. Iako ne voli da govori o svojim počecima, jer je kaže sve već davno rečeno, ovog puta rado se osvrnuo i na te godine. Inače, nedavno je boravio u Prijedoru, gdje je bio solista na književnim susretima.

NN: Vaši počeci su negdje na jugu Srbije, da li se tih trenutaka rado sjećate i da li su Vam se mladalački snovi i želje ostvarili?

MILOŠEVIĆ: Stara je priča da pored zdravlja, bez koga se ne može ništa, u životu je potrebna i sreća. Ja sam imao tu sreću da je pokojni i veliki muzičar, inače umetnički rukovodilac Narodnog orkestra Radio Beograda Vlastimir Pavlović Carevac u meni prepoznao novi mladi kadar u to vrijeme, kad sam počinjao. Slušao me je 1950. godine u Prokuplju posle jednog koncerta, kad sam bio sedmi razred tadašnje gimnazije i rekao mi da ako nameravam da dođem u Beograd na audiciju za studije muzike, da sam je u stvari te večeri položio i da sam primljen u Radio Beograd. Tako sam u stvari, na samom startu došao do nekog cilja, ali sam već tada shvatio koliko treba truda i ozbiljnog rada da se uloži da bi se prvo naučio zanat. Mnogi danas žele da postanu umetnici, a nisu ispekli zanat. To je kao da se kuća gradi bez temelja. Smatram da sam čovek koji je uspeo u životu, ali ništa ne bi bilo da nisam radio i radio.

NN: Da li je talenat presudan u poslu kojim se Vi bavite?

MILOŠEVIĆ: Talenat je veoma važan segment kod muzičara, ali bez ozbiljnog rada nema ništa. Ja znam mnogo talenata koji su propali samo zato što nisu ništa radili. Znam mnoge koji su svirali i studirali klavir, a postali su samo klavirštimeri.

NN: Puno ste putovali, da li postoji neki nastup koji možete izdvojiti i kojeg se najduže sjećate?

MILOŠEVIĆ: Postoji jedan nastup iz 1968. godine na Dubrovačkim letnjim igrama, kada je čuveni dirigent Zubin Mehta, recimo te jedne subote, dirigovao Verdijev "Rekvijem", a sutradan je jedan od vrhunskih svetskih dirigenata Genadij Roždestvenski trebalo da izvodi "VI simfoniju" od Čajkovskog. Došao je na probu u 11 sati, međutim tog dana, te 1968. godine, ruski tenkovi su ušli u Prag, što je bilo šokantno. On je stao ispred orkestra, podigao ruke, niz lice su mu grunule suze i rekao je: "U ime ruskog naroda oprostite", i otišao sa bine, tako da ta proba nije bila održana. Uveče smo mi u orkestru svirali kao tigrovi, prevazišli smo sebe. I kasnije je bilo raznih nastupa i događaja koji se pamte, ali to mi se nešto urezalo u sećanje, da jedan tako veliki dirigent bude običan, jednostavan čovek, koji se stideo postupaka političara tog vremena.

NN: Da li ste poslije "Porodičnog albuma", gdje su Vam gosti bili i Vaša djeca, koja se takođe bave muzikom, izdali još neki muzički materijal?

MILOŠEVIĆ: Postoji još jedan album koji se zove "Balkanske impresije" po mojoj knjizi sa istim naslovom. Nastao je od materijala snimljenog sa koncerta na Kolarcu, gdje sam nastupao sa svojim sekstetom. Kako smo svirali tako je i snimljeno u live izdanju i mislim da je to najveća draž, taj živi nastup trajno zabeležen i vrlo sam ponosan kako to na kraju zvuči. To je sinteza američkog džeza i naše narodne muzike i budući da sam imao mnogo kontakata sa džez muzičarima sa Zapada, oni su impresionirani kakav smo zvuk dobili. Standardi su već presvirani mnogo puta, a ovo je ipak jedna balkanska dimenzija, posebno zvuk sa juga Srbije, kojeg nema nigde na svetu.

NN: Imate četvoro djece i većina je krenula Vašim stopama, da li ste ponosan otac?

MILOŠEVIĆ: Svaki otac je ponosan na svoju decu, a kada su ona uz to još i uspešna i nastavljaju neki moj pravac, jer se većina njih bavi muzikom, onda očevoj sreći nema kraja. Ksenija i Tijana su koncertmajstori Beogradske filharmonije, a sin Milan je magistrirao, sada sprema doktorat i profesor je na Konzervatorijumu u Vankuveru i dirigent simfonijskog orkestra i pored Vebera, Mocarta svira i moje kompozicije. Ja sam veoma ponosan na to. Bez obzira na svoj poslovni uspeh, ako čovek nije uspeo sa svojom decom, on nije u životu uradio ništa.

NN: Jedino najstarija kćerka Gordana nije krenula u muzičke vode?

MILOŠEVIĆ: Gordana je u Americi, počela je da svira flautu, međutim, nije joj išao solfeđo, a kako jedno bez drugog ne može, počela je da uči jezike. Ona govori četiri jezika, kao svoj maternji jezik i sada radi u jednoj banci, a ranije je radila u telefonskoj kompaniji. Ovde moram da dodam zašto ja volim broj sedam. Naime, ona je radila u severnoj kuli, jednoj od dve kule bliznakinje u Njujorku koje su srušene 11. septembra. Ona je sedam meseci pre toga otišla sedam blokova dalje od tog mesta, koje je u tom napadu srušeno. Sve su njene kolege stradale i to je nešto što nikad neću zaboraviti, u sudbinu broja sedam.

NN: Imate li nasljednike na muzičkoj sceni?

MILOŠEVIĆ: Ima puno mladih, talentovanih ljudi koji su uglavnom nestrpljivi. Oni bi hteli da odmah budu slavni bez sistematskog rada. Tako da shvatam, da ti mladi ljudi ne vole i ne žele ozbiljno da rade.

NN: Kako se snalazite u savremenom muzičkom trenutku, komercijalnom zvuku koji dominira muzičkom scenom, da ne kažemo na sceni na kojoj preovladava kič i šund?

MILOŠEVIĆ: Ja ne mogu da izigravam Don Kihota i ne mogu protiv te industrije ništa da uradim. Jedino što se u svemu tome drugačije snalazim i moja je funkcija da ako sam već prinuđen da budem blizu njih ja mnogim mladim ljudima pokazujem vokalnu tehniku, pokazujem kako da se ponašaju u celom tom ambijentu. Jer ja jedino smem tim "zvezdicama" kojima niko ne sme ništa da kaže, da kažem to ti ne valja. Oni se čude, a ja im kažem da moraju da mi veruju jer sam dobronameran. Pomažem mladima koliko mogu.

NN: Mnogi ljudi Vaše generacije, kako ste sami rekli, hrane golubove na Kalemegdanu. Imate li još energije da radite ili ćete i Vi put Kalemegdana?

MILOŠEVIĆ: Imam godina koliko imam, služi me zdravlje, ali sviram duvački instrument, a to je jedan od najnapornijih instrumenata. Ja se ponekad šalim, kad me neko pita kako je biti duvač, a ja kažem — duvaj jedno pet minuta u supu mesec dana, pa ćeš videti kako izgleda. Imam energije, a pre svega ljubavi. Mene interesuje muzika, pa ja ili pišem, komponujem ili nastupam sa svojim orkestrom sjajnih, mladih muzičara. To za sada funkcioniše dobro i ja sam zadovoljan. U "Grandu" sam da me ljudi vide, jer u našem poslu je tako. Ako niste na televiziji, onda vas nema. Pre pet dana sam došao iz Beča, uskoro idem u Berlin, Pariz, svi evropski centri zovu me i u funkciji sam, tako da od Kalemegdana i golubova za sada ništa.

Snežana Tasić, 25.09.2007.







Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Februar 03, 2011, 10:40:40 pm »

*
U DOMU BOKIJA MILOŠEVIĆA


SA NEBA SAMO KIŠA PADA

Pet decenija je profesionalac, obišao je nekoliko puta svet i priznaje da još nije otkrio sve tajne svog instrumenta. Ponosan je na decu koja su krenula njegovim stopama i od kojih očekuje da ga nadmaše

Nema kontinenta na kome Božidar Boki Milošević nije nekoliko puta gostovao tokom pet decenija koliko se bavi muzikom. Bard naše muzičke estrade i maestro klarineta kod nas je pokupio sva moguća priznanja, a stizale su nagrade i van naših granica. Ne čudi, jer malo je muzičara koji mogu na svojim instrumentima ono što Boki izvlači iz svog klarineta.

Bitno je da čovek odabere profesiju koju voli, a ne da se godinama trudi da zavoli posao koji je počeo da radi — započinje priču naš domaćin. — Naravno, preduslov da se u nečemu dostignu vrhunski rezultati jeste talenat. Ali, da se razumemo, to je samo osnova. Uspeh je u radu. Rad, rad i samo rad. Znam mnogo muzičara, izuzetne talente, koji su ostali čak možda i ispod proseka samo zato što su mislili da je dovoljno to što su talentovani. To sam, srećom, uspeo da na vreme objasnim i mojoj deci, danas vrhunskim umetnicima, a zbog toga sam i mojoj knjizi dao naslov "Sa neba samo kiša pada".

Ovako je Boki Milošević u nekoliko rečenica objasnio svoj uspeh i put do uspeha uopšte. A na put muzike stupio je u rodnom Prokuplju.


KOMPOZITOR IZ NUŽDE

Rođen je poslednjeg dana decembra 1931. godine i zato u šali kaže da dobar deo sveta slavi njegov rođendan.

U porodici mi se niko nije bavio muzikom — priča Boki. — Otac vinogradar, majka domaćica. Doduše, deda Milan je svirao u neku improvizovanu frulu, ali onako za svoju dušu. Ja sam voleo da pevam. Kada mi otac Krsta naredi da perem bačve, nije bilo kraja mojoj sreći. Burad akustična, sve odzvanja. Deda je stalno govorio da ću zbog lepog pevanja da budem pop, jer je pevanje u kafanama bila sramota. Onda je u grad stigao neki sudija Lozanić koji je svirao violinu, pa smo brat Momčilo i ja počeli da stičemo prva znanja na tom instrumentu. Šest godina sam svirao violinu, a onda sam je promenio za klarinet.

Pošto u Prokuplju nije bilo muzičke škole, put Bokija dalje vodi u Niš gde je 1949. godine završio veliku maturu.

Te godine sam u neku ruku i postao profesionalac, jer sam počeo da sviram na proslavama, ispraćajima i da zarađujem za život — nastavlja Boki dok kao pravi domaćin zakuvava kafu i prinosi viski. — Sledeće godine sam na poziv Carevca došao u Beograd i postao član orkestra Radio Beograda.

Mnogo, ili najviše toga, Boki je o klarinetu i njegovim mogućnostima otkrio sam. Malo je onih koji su znali sve tajne ovog instrumenta.

Kompozitor sam postao iz nužde — priča Boki. — Obično su orkestre vodili violinisti ili harmonikaši, a oni nisu poznavali moj instrument. A pošto sam to uradio iz nužde, onda sam iskoristio kao prednost to što dolazim sa juga, iz krajeva gde su se sudarale civilizacije i gde je svaka ostavila traga. Nigde na svetu ne postoje na tako malom prostoru područja zasebne etnološke celine sa svojom kulturom, muzikom, običajima, nošnjom kao na jugu Srbije. I tu sam, naravno, našao inspiraciju gotovo za sve moje kompozicije.

DECA SU MOJ USPEH

Sem najstarije kćeri Gordane, Milan, Tijana i Ksenija su krenuli tatinim stopama. Pritisnut da prizna da li ga je neko od naslednika već nadmašio, priznaje da ima i toga, ali dodaje da je za to i on zaslužan.

Šali na stranu, naravno da i to vidim kao jedan svoj veliki uspeh — veli Boki. — Gordana je rođena 1962. i živi u Americi. A znate li da je mogla da strada u onom napadu 11. aprila. Radila je kod nas u Američkoj ambasadi, pa je posle otišla u Ameriku. Govori četiri jezika i radila je u jednoj velikoj kompaniji čije je sedište bilo na 52. spratu u severnoj kuli u Njujorku. Negde u leto našla je drugi posao i otišla, a sve njene koleginice su nekoliko meseci kasnije bile spržene u terorističkom napadu.

I Milan, Bokijev jedinac i drugo dete po starini, umalo nije imao porodičnu tragediju. Njegova supruga Tamara rodila je dvojke samo nekoliko dana pre nego što su NATO bombarderi srušili taj deo porodilišta u Beogradu. A porodila se, eto, sticajem srećnih okolnosti, nekoliko dana pre termina.

Milan je završio Muzičku akademiju, zaposlio se u Beogradskoj filharmoniji, a onda poželeo da se usavršava u Kanadi — kaže Boki. — Danas je profesor i solista na jednom konzervatorijumu. On i još dvojica njegovih kolega snimili su CD sa mojim kompozicijama, a onda ga poslali bratu jednog od Milanovih kolega, profesoru muzike u Arizoni. Ovaj je CD dao svom prijatelju, jednom od najboljih američkih klarinetista i usledio je poziv. Ponudili su Milanu da dođe u Ameriku i doktorira na tim kompozicijama. Taj profesor je bio zadivljen originalnošću i nazvao me je novim Bramsom. Eto, Milan će naredne godine da doktorira na tim mojim kompozicijama, a i to vam je deo priče o mojoj karijeri.

Tijana je takođe završila Muzičku akademiju, svira violinu. Prvu godinu magisterija završila je u Beogradu, a drugu u Americi. Od hiljadu kandidata iz celog sveta na tom najprestižnijem konzervatorijumu primili su samo pet i među njima je bila Bokijeva kći. Danas je američki stipendista.

Najmlađa Ksenija rođena je 1982. godine, takođe je diplomirala na Akademiji i završila prvu godinu magisterijuma – ponosan je Boki. — Ona je već koncert majstor i pred njom je, takođe, blistava muzička karijera. Ponosan sam na moju decu i više volim da pričam o njima i njihovim uspesima, nego o sebi. Uostalom, kao što sam rekao i oni su moj uspeh.

Pitanje je, kaže Boki, kako bi tekla njegova karijera, pa i školovanje dece, da nisu imali stub u porodici, suprugu i majku Biljanu. Mnogo toga prevalilo se preko njenih pleća. Na žalost, pre nešto više od godinu dana ta tiha i plemenita žena napustila je ovaj svet.

JOŠ UČIM

Na polici kraj prozora stoje dokazi da je Božidar Boki Milošević naš najbolji klarinetista svih vremena. Nema manifestacije na kojoj mu ili publika ili stručni žiri nisu dodelili neku nagradu. Statuete, plakete, priznanja... Mnogo bi prostora trebalo da se sve pobroji. Ne krije, kaže, kao što to neki sada čine, da je tri decenije svirao Titu i njegovim zvanicama. Zašto bi, kaže, krio. Pa i Tito je zvao samo najbolje.

Klarinet je jedan lirsko-dramski instrument i može mnogo toga — odgovara Boki na pitanje šta može njegov instrument što ne mogu drugi. — Naravno, preduslov je da bude u rukama majstora. I danas, u ovim godinama mislim da nisam dotakao sve vrhove u muzici. Još učim. U svakoj profesiji ima nepoznanica, pa i u ovoj. Stalno otkrivam nešto novo.

Sviranje na klarinetu iziskuje poseban napor?

Naravno — odgovara Boki. — Probajte pola sata da duvate u toplu supu, pa ćete videti kako to izgleda. Šalu na stranu, jeste naporno, ali i tu ima malih tajni. Doduše, ja i danas vežbam. Svaki dan po sat i po. Moram da budem u formi.

I kakva bi to reportaža bila da se majstor o kome se piše ne lati instrumenta. Za tili čas stan se ispuni najfinijim notama. Ožive Vranje, progovoriše Toplica i Kosmet, i leskovački i niški kraj, pa se sve proteže do Pirota. Srce udara, u dušu se uvlači seta. Ko nije čuo Toplički lahor, Lovačku rapsodiju, Milkino oro, Gračanicu, Đurđin sa,sa, ili Bokijevu oluju, taj ima za čim da zažali.

Numera Bokijeva oluja je sa CD-a koji će ovih dana da se pojavi u prodaji — malo se reklamira naš domaćin. — CD sam radio sa mojim orkestrom koji je sastavljen od mladih ljudi, izuzetnih muzičara i profesionalaca. Oluju sam komponovao još 1968. godine u tadašnjem Sovjetskom Savezu, kada dva dana nisam mogao da izađem iz sobe, jer je besnela oluja, a sada sam je, eto, prvi put snimio. Ovaj CD je moja lična karta, dokaz moje trajnosti, dokument jednog vremena. Trudio sam se da kroz klarinet iskažem sve ono što negujem u sebi, a to su kompozicije našeg juga. Sve moje ploče, iskreno ne znam im broja, idu u Narodnu biblioteku, u arhivu, kao pečat jednog vremena i to mi je svakako jedno od priznanja.

Boki je svirao čoček celom svetu i svi su ga razumeli. Svirao im je uživo, kao što je to činio i u studiju u danima kada se zaposlio u Radio Beogradu, u vreme kada magnetofon još nije ni postojao. Bilo je tu raznih dogodovština, ali su mu i rizici od sviranja uživo draži negoli plejbek. A šta misli o plejbeku, rekao je kroz jedan od brojnih viceva koje je ispričao tokom druženja.

Došao čovek kod vlasnika internacionalnog cirkusa i kaže mu kako ima tačku koju svet nije video – priča Boki. – Znate, imam tačku gde koza jaše svinju i zajedno pevaju "O sole mio". Pa šta je tu toliko neobično, pita ga vlasnik cirkusa. Atrakcija je u tome, odgovara ovaj, što koza peva na plejbek, a svinja samo otvara usta.

Dobro, a — šeretski će Boki. — Uh, da znate kako mi se koleginice naljute kad im to ispričam. E, idemo, već kasnim, mora da se radi. I upamtite, rad, rad i samo rad. To je jedini recept za uspeh.
  
Ognjan Radulović | Politika






Sa neba samo kiša pada — Božidar Boki Milošević
Autor: Mirjana Milenković

Opis: Iako zamišljena samo kao biografija jedne poznate
muzičke ličnosti, ova knjiga je mnogo više od toga: ona je
dokument jedne tradicionalne srpske porodice, hronika
razvoja muzičke kulture u poslednjim decenijama XX veka,
kao i anotologija muzičkih portreta Jugoslavije.
yu4you.com


Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #5 poslato: Decembar 09, 2013, 12:03:38 am »

*
BOKI MILOŠEVIĆ:


VREDIŠ ONOLIKO KOLIKO SU TI USPEŠNA DECA

Svoje ime preobratio je u sinonim za klarinet. Magistar je muzike, ali i ponosni otac tri kćerke i sina, koji su danas svoji ljudi. Boli ga činjenica da unuke viđa samo preko interneta


Lična karta
ROĐEN: 31. decembra u 1931. u Prokuplju
OBRAZOVANJE: diplomirao i ma­gistrirao klarinet na Muzičkoj akademiji
PORODICA: kćerke Gordana, Tijana i Ksenija, sin Milan, unuka Tea, unuci Milan i Nikola, zetovi Radovan i Zoran
HOBI: klarinet

Božidar – Boki Milošević dočekao nas je u svom prostranom ali jednostavnom stanu u ulici Tadeuša Kočćuška na Dorćolu, jedinom delu grada, kako naglašava, koji direktno izlazi na reku, tačnije na Dunav. Uistinu, do Dunava od Bokijeve zgrade ima ne više od tridesetak koraka. Čuveni magistar klarineta od smrti svoje supruge pre četiri godine, živi u tom stanu sa najmlađom kćerkom Ksenijom, dvadesetčetvorogodišnjakinjom, koncert-majstorom Beogradske filharmonije. Ostatak porodice, sin Milan i kćerke Gordana i Tijana, otišao je svojim putem i živi širom sveta.

STAN BEZ TEPIHA

Stan Miloševićevih kupa se u predivnim mirisima koji Ksenija uredno dozira na utičnicima u stanu, pa se čovek oseća kao da je u predivnoj mirisnoj bašti. Domaćin ističe da ne pati od potrebe da mu sve u stanu bude luksuzno, pa kao najvredniju stvar ističe stari klavir na kome je njegova supruga učila da svira nekada davno, u svojoj mladosti. Kćerka dodaje da je njihov stan karakterističan po tome što nema tepiha jer se tako lakše održava čistoća.

Pogled sa dve prostrane terase koji pada na Dunav uliva ovom stanu mir vikendice na reci. Na jednoj od terasa gazduje prelepi crno-beli haski Vučko, za koga domaćini kažu da zna da bude vrlo neprijatan prema nepozvanim gostima. Nas nije dirao, štaviše.

DA NIJE BILO KRAĐE...

O svojim precima i početku karijere Boki priča s lakoćom, kao da recituje, kao da mu je drago što će se podsetiti nekih davnih dana i nekih ljudi kojih više nema:

Ja sam rođen zahvaljujući jednoj krađi. Moja majka Vidosava je Leskovčanka i bila je udata za izvesnog gospodina Petrovića. Bili su imućni i imali svoju radnju. Mafijaška organizacija je i tada, tridesetih godina dvadesetog veka, imala svoju podružnicu u Leskovcu (smeh!) i opljačkala je njihovu radnju, robu, novac iz kase. Sve. Taj gospodin, njen muž, doživi moždani udar i umre. Tako se moja majka sa mojim polubratom Gligorijem ponovo udala u Prokuplju, za mog oca Krstu, a i on je iz prvog braka imao kćerku Jelicu. Priča mog oca je takođe tužna, jer i njemu je žena umrla na porođaju sa dvojkama. Kasnije su provodadžije uzele stvar u svoje ruke i spojile mog oca i majku. Eto, da nije bilo te krađe, ne bi bilo ni mene. Imam još brata Momčila i sestru Paraskevu.

SUZE NA SVADBI

Sledećeg leta navršava se tač­no pedeset godina kako gos­po­din Milošević druguje sa svojim klarinetom. Ipak, nije to jedini instrument koji je svirao. Njegova prva muzička ljubav je violina i kasnije ju je preneo na svoje dve kćerke, Tijanu i Kseniju. Klarinet je zavoleo na jugu Srbije odlazeći kod svog dede po majci Milana.

Odlazeći često u Leskovac kod rođaka po majci slušao sam taj melos, veoma jedinstven i specifičan, i tako zavoleo klarinet i zvuk koji njime proizvodim. Svirao sam na početku oko šest godina violinu, a od 1947. do danas ne razdvajam se od klarineta. Ako izistinski želite da naučite da svirate, za jedan instrument potrebna su dva života.

Proizvod talenta i ljubavi prema klarinetu vinuo je Božidara do muzičkih visina koje niko pre ni posle njega nije dosegao. O njegovoj muzičkoj karijeri sve je poznato, a i, kako on to kaže, šta tu ima da se priča. Tema koja otvara srce i pokreće bujice rečenica jesu njegova deca i unuci:

Živim sa kćerkom Ksenijom, supruga mi je umrla pre četiri godine i nas dvoje živimo sami. Uskoro očekujemo i kćerku Tijanu i zeta Zorana da se vrate iz Grčke. Moja Tijana je ona lepotica što je svirala sa Željkom Joksimovićem na Evroviziji pesmu "Lane moje". Najstarija kćerka Gordana jedina se ne bavi muzikom. Ona i njena porodica trenutno žive u Americi, gde su otišli 1999. godine. Sigurno znate da je moj zet Radovan iz grupe "Zana" — govori Boki u jednom dahu. — Gordana je radila u američkoj ambasadi i pred rat je prebačena u Budimpeštu. Tamo su je uslovili ili da se vrati ili da pređe da radi u Ameriku, i od tada žive preko bare. Diplomirala je prava i tečno govori četiri jezika.

Moj sin Milan magistrirao je flautu, tako da je sada profesor na konzervatorijumu u Vankuveru. Treba da doktorira na mojim kompozicijama koje, inače, izvodi na svojim koncertima širom Severne Amerike.
— Moram jedno da naglasim: svaki čovek, bez obzira na to kojim se poslom bavi, koliko je uspešan u svojoj karijeri i u ličnom životu, niko je i ništa ako nije uspeo da od svoje dece napravi prave uspešne i ostvarene osobe. Jedino me boli to što moram svoje unuke da gledam na slikama preko interneta, ali šta ćete... svako ima svoj put i svoj život.

Boki Milošević je veli­ki emo­tivac, iako on kaže da je to karakteristika svih muzičara. Na svadbi kćerke Tijane, kada se udala za perkusionistu Zorana Čauševića Kikija, nije uspeo da zadrži suze:

Roditeljska ljubav je nešto za šta ne postoje reči. Posebno mi je teško palo to što im majka nije bila među živima, pa sam ja u tom trenutku bio i otac i majka. Mi muzičari malo smo emotivniji od "običnog sveta".

OD TOZOVCA DO SEKE

Borba koju je celog veka vodio za očuvanje narodnog melosa kao da je dobila senku kada je odlučio da založi svoje ime i autoritet u "Grandovim" emisijama. Boki taj svoj gest brani ne pristajući na našu kvalifikaciju da je zloupotrebljen.

Ja sam upotrebljen, nisam zloupotrebljen! Pre svega, svoju ulogu vidim kao ulogu pedagoga. Svako vreme ima svoje junake i svoj način razmišljanja. Nekada su alfa i omega kod nas u muzici bili Staniša Stošić i Tozovac, a sada su Stoja i Seka. To je tako. Ne mogu ja da određujem koga će oni da puste da peva. Ima tu mnogo detalja koji se ne vide na ekranima. Pošto ti pevači ne idu u muzičke škole, mnogima pokazujem kako da dišu dok pevaju, kako da ne promuknu pevajući iz dijafragme, pa čak i kako da hodaju ako uočim neki problem u tome. Ono što imam, ja kažem u lice, to niko drugi ne sme da im izgovori. Jednostavno, ja sam za njih autoritet jer znaju da sam dobronameran.

ŽENA JE DEO NAMEŠTAJA

Pitanjem kojim spuštamo loptu na zemlju, a koje se odnosi na lepši pol, dobijamo jednog sasvim drugog Bokija Miloševića. Kao da nikada nije kročio na Balkan. Iz garda u kojem na sve načine brani svoje stavove i postupke, čuveni muzičar pretvara se u nežnog gospodina koji sa nekom posebnom toplinom, biranim rečima, dešifruje svoje decenijama građene stavove prema ženama. Nekada je izjavio da se žena udajom pretvara u deo nameštaja:

Nažalost, mi Balkanci imamo čudan odnos prema braku. To parče papira koje se potpiše veoma često deformiše buduće odnose u braku. Skoro sam za taj svoj stav dobio potvrdu od kolege koji je lično prisustvovao događaju na svadbi tu kod nas u Srbiji. Pred ulaz u restoran gde ih je čekao matičar, došli su mla­denci. Mladoženja se isprsio i kupio novu venčanicu, onako pravu, sa onim delom koji se vuče za mladom. Pošto je mlada, nenaviknuta na takvu odeću, nekoliko puta zgazila venčanicu i izbušila je na par mesta, mladoženja je pobesneo i rekao joj: "Kravo jedna, ja sam to toliko platio, a ti je upropasti!" Mlada je sačekala da je matičar pita da li želi da se uda, odgovorila "ne" i izletela napolje. Eto. Tako se na Balkanu većina muškaraca ponaša prema svojim ženama. Zato sam i rekao da, kad se uda, žena postaje deo nameštaja.

KAKVO CRNO PECANJE
 
Iz muzičke radionice Bokija Miloševića upravo je izašao album instrumentalne muzike "Porodični album", gde osim magistra, sviraju i njegova deca: Milan klarinet, a Tijana i Ksenija violinu. Naravno, tu su i vrhunski umetnici iz njegove branše na harmonici, gitari i klavijaturama. Imena kompozicija dao je po svom ocu, majci, dedi, supruzi i unucima, ali i rodnom gradu. Ističe da jevrlo ponosan na ovo svoje ostvarenje i da bi ostao dužan svima koji su spomenuti da to nije uradio.

Dok nas je ispraćao, priupitali smo ga da li koristi blizinu reke za pecanje i opuštanje i dobili neuobičajen odgovor:

Kakvo crno pecanje?! Ne, verujte mi, ja te ljude ne razumem. Ceo dan bulje u plovak, meditiraju, opuštaju se, šta li... Ako mi se jede riba, ja odem kod svog prijatelja koji drži riblji restoran, nisam blesav da izgubim ceo dan za pola kile ribe. Pecanje je zabava za neradnike i dokone ljude. Gde me nađoste s pecanjem?! Ha, ha, ha!

ZAŠTO TAJ "GRAND"

Zašto sam prihvatio da sviram za "Grand"? To je najgledanija televizijska emisija kod nas. "Grand šou" gleda preko deset miliona ljudi širom sveta, a ne samo u ovoj zemlji. U vreme kada je meni nuđena saradnja, još šest šefova orkestara čekalo je na red da prihvati ponudu ako je ja budem odbio. Muzika je postala industrija, a sve se, pa i muzika, menja. Ako se ne budem menjao i prilagođavao duhu vremena i ako ostanem na nivou gusala i gajdi, u današnjem vremenu nemam šta da tražim.

Nenad Milenković | 23. 11. 2010. | Puls online
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #6 poslato: Decembar 09, 2013, 12:26:54 am »

*

U BOLNICI MI JE NEDOSTAJAO KLARINET

Virtuoz na klarinetu Božidar Boki Milošević (81) odlično je raspoložen. Oporavio se i gotovo da je zaboravio da je početkom meseca imao operaciju na Kardiovaskularnoj klinici "Dedinje".

Super sam, kod kuće sam, redovno šetam i, hvala Bogu, duvam u moj klarinet. Operacija je prošla u najboljem redu, dobro sam je podneo. Kada sam se probudio iz anestezije nisam osećao ni najmanji bol. Moram samo da napomenem da je moje srce odlično, skoro kao u mladića. Kažem ovo jer su pojedini mediji objavili netačnu informaciju da sam imao hiruršku intervenciju na srcu. Ne, ja sam operisao zapušene krvne sudove — kaže Boki.

Da li ste imali nekih smetnji i kako ste otkrili da morate na operaciju?  

Vraćao sam se iz Beča, zadremao u automobilu u kojem je radila klima. Kada sam se probudio zabolelo me je u predelu ramena, pa sam pomislio da sam se verovatno prehladio od duvanja rashladnih uređaja. Po dolasku u Beograd otišao sam kod lekara i on je zaključio da je potrebna hirurška intervencija, pa sam se već sutradan našao bolnicu, a ubrzo i na operacionom stolu. Blagovremeno sam otišao na pregled, otkriveno je šta nije u redu, operisali su mi krvne sudove i sada sve funkcioniše kako treba.

Poznati ste kao veliki borac i optimista. Ipak, jeste li se bar malo pribojavali kako će sve proći?

Nisam se plašio, nije bilo razloga. Verovao sam u medicinske stručnjake, znao sam da sam u principu zdrav i vitalan, pa mesta za strah nije bilo.

Bolnicu ste hteli da napustite ranije, ali vam nisu dali?

Hteo sam da odem kući, ali su mi lekari naredili da ostanem u bolnici da bih što više ležao. Morao sam da ih poslušam. Šalio sam se sve vreme sa osobljem bolnice, pa je vreme brzo prošlo. Jedino mi je nedostajala svirka i moj klarinet. Jedva sam čekao da uzmem svoj instrument u ruke.

Koliko je trajala pauza od sviranja?

Ogromnih 11 dana. Ali, sad je sve po starom, opet svakodnevno vežbam na instrumentu koji me je proslavio i sa kojim se družim više od sedam decenija.

Tokom boravka u bolnici i oporavka posle operacije uz vas je bila supruga Biljana, sa kojom ste nedavno proslavili sedam godina braka...?

Hrabrila me je, davala podršku, baš kao i moje ćerke Tijana i Ksenija, zetovi, unuci. Svi smo jedva čekali da dođem kući, na domaći teren. Doduše, Biljana je malo i pretila da će me baciti na dijetu posle operacije, da ću privremeno da zaboravim na slaninu i čvarke. Dobro se osećam, a ona je sjajna kuvarica, tako da šta god spremi, to je prste da poližeš. Supe i čorbe su joj prva liga. Moram da pohvalim i bolničku hranu, tamo sam jeo pasulj, koji je bio odličan.


USKORO I ALBUM

Najavljivali ste izlazak albuma. Hoće li uskoro promocija novih pesama?

Naravno, produkcija Sezam, čiji sam član već nekoliko godina, objaviće moj CD na kojem su numere ozbiljne muzike, narodne i neke koje sam ja komponovao. Veoma sam zadovoljan ovom saradnjom, jer su korektni, ima svoje TV emisije koje se emituju preko satelita, kvalitetne muzičare. Nadam se da će posle letnjeg zatišja, promocija albuma biti s jeseni — kaže Milošević.

D. Dušanić | 27.06.2013 | Vesti online
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: