Muzička škola "Stanković" u Beogradu
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Muzika « MUZIČKA ČITAONICA « Ustanove u oblasti muzičke umetnosti « Muzička škola "Stanković" u Beogradu
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Muzička škola "Stanković" u Beogradu  (Pročitano 11482 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4640



Pogledaj profil
« poslato: Decembar 26, 2011, 02:39:36 am »

**

"STANKOVIĆ" muzička škola


STANKOVIĆ, muzička škola u Beogradu, osnovana 1911 u okviru Pevačke družine "Stanković". Prvi je direktor bio Stanislav Binički, a na školi su se predavali klavir, solo-pevanje, violina, solfeggio i teorija muzike. Od 1920 školom je upravljao direktorijum, a 1921 upravu je preuzeo Hinko Maržinac, koji je uveo nove predmete i poboljšao kvalitet nastave. Njega je 1923 zamenio Petar Krstić. Tada je osnovan nastavnički odsek i uvedeni su javni časovi sa predavanjima, naročito u klavirskoj klasi. Kada je 1925 za direktora postavljen Petar Stojanović ustanovljen je nastavni plan po ugledu na praški i bečki konzervatorijum, osnovani su opersko-dramski odsek, kamerna klasa, učenički orkestar, horska škola, kao i večernji kursevi za odrasle. Dolaskom Emila Hajeka za direktora škole (1929) izvršena je reforma nastave u skladu sa zahtevima moderne pedagogije. Potpomognut Rikardom Švarcom i mladim nastavnicima, koji su kasnije postali profesori na Muzičkoj akademiji, Hajek je školu podigao na konzervatorijumski nivo. Mihailo Vukdragović, koji je upravu škole preuzeo 1935, nastojao je da održi visok nivo nastave pa su pored stilskih koncerata i izvodjenja nekih opera, priredjivani kompozicioni koncerti učenika. Godine 1937—1947 na čelu škole bio je Milenko Živković. Za njegovo vreme je izmenjen i proširen nastavni plan, a osnovan je i odsek škole u Zemunu. Planirano je ponovno otvaranje operskog odseka i priredjen veliki broj javnih i internih časova na predavanjima. Posebna je pažnja posvećivana propagiranju dela jugoslovenskih kompozitora. Kada je škola 1947 postala državna ustanova i dobila rang srednje muzičke škole, nastavljen je rad na svim odsecima pod vođstvom direktora Božidara Trudića. Godine 1951 upravu je preuzeo Vladimir Pleštić. Pod Vođstvom direktora Branka Cvejića (1960—1974) povećan je broj učenika na preko 800, unapređena je nastava, uvedeno učenje harfe i udaračkih instrumenata, obrazovan je simfonijski orkestar. Od 1974 do 1979 direktor je Jovan Đorđević, od 1979 do 1987 — Bojan Brun, od 1987 do 2006 — Miodrag Sretenović. Od 2006 direktor je Obrad Nedeljković. Radmila Pejaković Stanković, Kornelije, kompozitor, pijanista i horovođa (Budim, 18.08.1831—05.04.1865). prve godine osnovong i gimnazijskog školovanja proveo je u Aradu, Segedinu i Pešti, gde je kod privatnih nastavnika učio klavir i violinu. Od 1850 nalazi se u Beču, gde uči harmoniju i kontrapunkt kod S. Sechtera, komponuje svoje prve kompozicije i javno izvodi dve svoje Liturgije. Pod uticajem slavenofilskih krugova, čije je važno središte tada bio Beč, S. Odlazi 1855 u Sremse Karlovce, da bi tamo proučio i zabelezio, dotle samo usmenom tradicijom očuvano, srpsko crkveno pojanje. Stankovićev rad smatra se utemeljivačkim i pionirskim zbog toga što je svome poslu pristupio sa većom stručnom spremom nego njegovi prethodnici (J. Šlezinger, N. Đurković, M. Milovuk, A. Kalauz), i što je naročitu pažnju obraćao originalnom svetovnom i duhovnom narodnom napevu. Njegov rad je melografski i stvaralački u isti mah, jer je sve sakupljene melodije dao u svojoj harmonizaciji, što je bila naročita novina u crkvenom pojanju koje je dotle bilo izvođeno samo jednoglasno. Svetovne narodne melodije prilagođavao je izvođačkim mogućnostima sredine kojoj su bile namenjene, zbog čega ih je dao u jednostavnoj, klasičnoj harmonizaciji za hor ili klavir. Korak dalje od školskih harmonizacija predstavljaju njegove klavirske kompozicije virtuozno-briljantnog karaktera (varijacije na teme "Ustaj, ustaj Srbine" i "Što se bore misli moje"), a sasvim originalne tvorevine su pesme koje je komponovao za dramu "Preodnica srpske slobode" ili "Srpski hajduci" Đ. Maletića, mešoviti hor "Crnogorac Crnogorki" (stihovi Đure Jakšića) i "Himna Srbije" (stihovi J. Jovanovića - Zmaja), koja je izgubljena. Sa današnjih naših stanovišta posmatrano, Stankovićevo delo ima svoj najveći značaj u tome što je zabeležio i time sačuvao od zaborava narodne tvorevine svoga doba, dakle blago staro više od jednog stoleća.

Stana Đ. Klajn
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4640



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Decembar 29, 2011, 10:17:37 pm »

**

IZ ISTORIJE NAŠEG MUZIČKOG ŠKOLSTVA


ČETRDESET GODINA MUZIČKE ŠKOLE "STANKOVIĆ"1

U prvim zapisnicima sa sednice pevačke družine "Stanković", održane 4. VI. 1919 godine, zabeležena je činjenica da je arhiva ovog društva uništena za vreme rata i da prema tome nema ni ranijih zapisnika koji bi govorili o radu družine. Ako tome dodamo da su u ovom ratu nestala mnoga dokumenta koja govore o radu i prošlosti škole i društva — onda se može sagledati koliko je dragocenog materijala otišlo u zaborav i koliko je teško rekonstruisati istorijat jedne ovakve dugogodišnje i u radu plodne ustanove.
 
Zamisao o osnivanju škole mnogo je starija nego njeno ostvarenje. Pevačka družina "Stanković", osnovana ravno pre sedamdeset godina pod prvobitnim imenom "Kornelije", već u svom štampanom statutu iz 1893 godine predviđa osnivanje i svoje škole u kojoj bi se učilo pevanje, klavir i po mogućstvu drugi instrumenti. Nema sumnje da su već u to doba bili uveliko zreli uslovi za osnivanje jedne muzičke škole u Beogradu. Jer muzički život Beograda nije tako mlad: ako uzmemo da je prvi koncert u pravom smislu reči održan u Beogradu 1842 godine, ako se setimo da je Beogradsko pevačko društvo staro već više od sto godina, da je šezdesetih godina Kornelije Stanković priređivao svoje koncerte u Beogradu, a sedamdesetih godina nastupaju i drugi domaći izvođači — pored inostranih umetnika koji su u znatnom broju gostovali, ako se setimo već razvijene umetničke delatnosti Davorina Jenka u Narodnom pozorištu (a tu su samo ovlaš nabačeni podaci o muzičkom životu Beotrada) — onda vidimo da su preduslovi za stručno muzičko obrazovanje već odavno postojali. Ne smemo zaboraviti, kada je reč o razvitku jedne škole, ni da je 1888 godine muzičar Toša Andrejević otvorio u Beogradu muzičku školu — ali je ona, usled materijalnih teškoća, morala da bude zatvorena posle godinu dana. Svakako iste zapreke u osnivanju škole postojale su i kod pevačke družine "Stanković". Ova družina, kao i uostalom mnoga pevačka društva u Srpstvu prošloga veka, bazirana i formirana isključivo na privatnoj inicijativi, na muzičkom amaterstvu, na rodoljublju, na težnji za društvenim kontaktom, a nepotpomognuta od države — nije ni mogla zadugo da pristupi tako velikim materijalnim opterećenjima kakav pretstavlja osnivanje jedne škole.

Pred 1911, tj pred godinu kada je škola osnovana, pevačka družina "Stanković" ima već velika postignuća na koncertnom podijumu, pa je zauzetost oko spremanja tih koncerata možda uzrok što se do osnivanja škole nije stiglo ranije. Tada su se izvodila, pod upravom Staše Biničkog, velika oratorijumska dela: "Sedam reči Hristovih" od Hajdna, Osmi koncert za dva mešovita hora i orkestar od Bortnjanskog, 1908 godine, "Stvaranje sveta" od Hajdna, 1909 godine, IX simfonija Betovenova 1910 godine, najzad, koncerti Društva u Odesi 1911 godine.
 
Pevačka družina "Stanković" nema tada ni svoj dom ni materijalna sredstva da osnuje školu, i zato pristupa 1910 godine osnivanju lutrije u kojoj su zgodici većinom kompozicije Kornelija Stankovića; članovi družine se zadužuju, potpisuju menice i na taj način dolaze u mogućnost da otkupe kuću u kojoj se danas škola nalazi, a koja je pre toga služila za privatne potrebe kralja Milana.
 
Kuća luksuzna, ali samo parterna, nije mogla u takvom stanju da posluži i ciljevima škole. Zato, iako je škola zvanično ustanovljena 15. III. 1911, rad u njoj nije mogao odmah početi dok se ne dogradi još jedan sprat i dvorana u kojoj se sada priređuju koncerti i školski ispiti. Do potpunog dovršenja zgrade nastava se obavljala u jednoj maloj kući u sadašnjoj ulici Maršala Tita, a tek 9 januara 1914 godine ovaj dom je svečano otvoren kako za školu tako i za pevačku družinu.
 
Prvi kolegijum 1911 godine činili su direktor Staša Binički i inspektor Petar Krstić, zatim nastavnici Miroslava Binički, za pevanje, Danica Krstić i Nina Šopović za klavir i Ludvig Štajnbah za violinu. A već iduće godine pridružuje se kao nastavnica klavira Milica Urošević-Sedelinović, koja ostaje na ovoj dužnosti skoro do današnjih dana.
 
Iz Uredbe o školi i Nastavnog plana, koji je štampan već u prvoj godini, vidi se da je škola postavljena sa ozbiljnim pretenzijama i da je Nastavni plan takav da se po umetničkim zadacima malo razlikuje od današnjeg. Delatnost tog prvog nastavničkog kolegijuma prekida ubrzo Prvi svetski rat
 
Po svršenom ratu, 1919 godine, jedan od prvih zadataka koje sebi postavlja uprava družine "Stanković" jeste da škola nastavi sa radom. Tada se, pored ranijeg direktora Biničkog i ranijih nastavnika Miroslave Binički i Milice Urošević, ovima predružuju Ruža Vinaver,2 Većeslav Rendla, Dragutin Riznić, Mara Binički i nešto kasnije Zinaida Grickat, koja ostaje u ovoj školi kao jedan od njenih stubova neprekidno sve do skorašnjih dana, i najzad Josip Nemeček, koji još i sad radi u školi. Kratko vreme radili su u ovoj školi kao nastavnici Stevan Hristić i Milenko Paunović. Taj talentovani autor "Jugoslovenske simfonije" bio je nastavnik harmonije, kontrapunkta i kompozicije Milenku Živkoviću i Stanojlu Rajičiću i nema sumnje da je svojim đacima, koji ga se i danas sa dubokim poštovanjem sećaju, on ulio prvu ljubav prema muzici.

Odmah na početku rada škole tadašnje Ministarstvo prosvete preko svojih pretstavnika, načelnika Umetničkog odeljenja, Branislava Nušića i inspektora za muziku Petra Konjovića, dolazi sa predlogom da se škola podržavi i zajedno sa tadašnjom Muzičkom školom u Beogradu (sadašnjom školom "Mokranjac") postane državni konzervatorijum. Međutim, osećanje samostalnosti koje su i jedna i druga škola stekle kroz svoj dotadašnji rad, zatim opiranje uprave i jedne i druge škole da se stope u jedno telo — s druge strane neznatna materijalna osnova koju je država tada nudila, nisu mogle dovesti do realizovanja ovih namera. One su se, kao što je poznato, ostvarile tek 1937 godine osnivanjem državne Muzičke akademije.
 
Već sledeće, 1920 godine, prima dužnost direktora Hinko Maržinec, da bi uskoro zatim tu dužnost preuzeo Petar Krstić. Nastavnički kolegijum se tada dopunjuje kompozitorima Božom Joksimovićem, Vladimirom Đorđevićem i Dimitrijem Golemovićem.
 
Važna je i karakteristična činjenica u istoriji ove škole njen odnos prema upravi Društva. Godine 1924, pod pretsedništvom Branislava Nušića, pevačka družina se pretvara u razgranatu muzičku ustanovu — Muzičko društvo "Stanković", koje je otada imalo svoje otseke: Hor, Školu, Orkestar, Koncertni otsek, Muzej, Knjižnicu, Muzički glasnik i dr. Ali kao i u dotadašnjem radu tako su i otada napredak škole i njeni uslovi za rad u mnogome zavisili od uprave celokupnog društva. Škola nikad nije bila ekonomski samostalna, mada je u ponekim krizama Društva bila, štaviše, njen glavni materijalni oslonac. Otuda nije čudo što se 1925 godine, kada je direktor bio Petar Krstić, koji je zastupao interese nastavnika, izrodio spor između Škole i Društva, i kada su nastavnici čak stupili u štrajk, s punim pravom nezadovoljni skoro izrabljivačkim uslovima za rad koje je postavljala tadašnja uprava.
 
Posle toga spora, školu vodi Petar Stojanović tri godine (1925—1928). Ona uspeva u tim godinama da prebaci već cifru od preko 400 đaka, što je nepobitan znak priznanja za školu u to vreme, ali ona dobija svoj samostalni umetnički lik, svoju određenu pedagošku liniju tek promenom u upravi Društva, odnosno dolaskom, 1928 godine, d-r Dušana Putnika za pretsednika i profesora Emila Hajeka za direktora.
 
D-r Dušan Putnik, pasionirani amater i veliki poznavalac muzičke literature, usto Društvu veoma privržen i sav predan njegovim ciljevima i zadacima, uspeo je sa svojom upravom ne samo da aktivira sve otseke Društva nego i da rukovođenje školom i njenim umetničkim smerom potpuno poveri direktoru i profesorima stručnjacima. Usto je bila srećna okolnost da je direktor Hajek imao pored sebe pomoćnika prof. Rikarda Švarca, odličnog organizatora, neumornog i vrednog u mnogim otsecima Društva,3 tako da je škola tih godina znatno koraknula napred ne samo po razgranatosti svoje delatnosti nego i po disciplini i po visokom umetničkom kriterijumu koji se otada primenjivao. Ako se u ono vreme nije moglo doći do državnog konzervatorijuma, što je u toku rada ove škole bila želja svih nastavnika, bar se težilo a često i postizalo da nastava bude konzervatoriska.

Tesna saradnja između Koncertnog otseka društva i škole, koju je ustanovio direktor Petar Stojanović, sada se nastavlja time što sami nastavnici u velikom broju koncertiraju, kako u kamernim ansamblima tako i na svojim samostalnim koncertima. Škola tada počinje sa stilskim programima učeničkih koncerata na kojima učestvuju ne samo đaci solisti nego i učenički hor i orkestar, zavode se programi posvećeni isključivo modernoj muzici, što ostaje dalje kao tradicija škole, a čime ona dokazuje da je u stalnom kontaktu sa savremenim stvaralaštvom, naročito se aktivira operska klasa, koja izlazi često na pozornicu ne samo sa pojedinim odlomcima iz klasičnih opera nego izvodi i čitave lakše opere kao što je "Oružar" od Lorcinga; lepo postignuće pokazano je izvođenjem dečjih kantata "Mi gradimo grad" od Hindemita i "Malo muzike" od Darijusa Miloa, u kojima uzimaju učešća dečji orkestar, hor i solisti.
 
Najbitnija crta koju obeležava ovaj period rada škole jeste stalna težnja da se ne samo održi umetnički nivo na visini nego i da rad bude baziran na savremenim pedagoškim metodama. Taj pedagoški smer i taj osnovni lik tadašnje škole "Stanković" zadržavaju dalje i potonji direktori Mihailo Vukdragović (1935—1937) i Milenko Živković (1937—1947). Svi školski otseci nastavljaju u istom pravcu svoj rad, razgranatost nastave je takva da uspevaju da se dalje usavršavaju ne samo postojeći otseci, nego 1936 prvi put sazrevaju uslovi za negovanje kompozicije kao glavnog predmeta i sa jednim koncertom istupa tada i kompoziciona klasa ove škole.
 
Pri osnivanju Muzičke akademije u Beogradu izvestan broj starijih nastavnika, pa i učenika, izdvaja se iz ove škole i prelazi u Akademiju. To je težak udar za ovu školu, ali ona, upotpunjena mladim nastavničkim snagama, nastavlja uporno već utvrđenim stazama; štaviše, razgranjava svoju delatnost i na Zemun, gde se pred rat otvorila filijala ove škole, koja je u ratnim godinama morala da prekine sa radom. U težnji za savremenim metodama rada uvode se specijalne klase ritmičke gimnastike po metodi "Žak-Dalkroza, koju vodi sve do prvih ratnih dana Lujo Davičo.4 Osim toga, negovanje stilskih istoriskih programa na đačkim koncertima postaje tada stalna praksa ove škole. Među tadašnje najkrupnije rezultate tesne saradnje pojedinih nastavnika, njihove zajedničke težnje za ostvarenjem programa sa nekom vrstom "Gezamatkunstverka", jeste izvođenje scenski adaptiranog i stilizovanog programa posvećenog Šubertu 1940 i izvođenje dečje opere Milenka Živkovića "Dečja soba" 1941 godine.

Pred rat ova škola ima 600 učenika, broj tako veliki da su mnogi nastavnici preopterećeni časovima, ali se ipak radi neumorno i predano jer je većina đaka upisana iz isključive težnje za muzičkim obrazovanjem. Međutim, u godinama okupacije taj broj učenika se skoro udvostručio. Zašto? Zato što je veliki broj omladinaca, u nameri da se odbrani i oslobodi raznih nametnutih obaveza, radova u fašističkim formacijama i tome sl., pribegavao statusu učenika muzičke škole da bi mogao izbeći navedene obaveze. Sa takvim izborom đaka, razume se da nije moglo biti velikih dostignuća, i škola je tavorila tek koliko da bi nastavnici imali svoj minimum egzistencije. Uprava društva je bila tada ukinuta, a postavljena komesarska uprava, koja je vodila sve poslove škole do kraja rata. Ako se još doda da su krajem 1943 godine nemačke vojne jedinice rekvirirale za svoje potrebe ceo drugi sprat zajedno sa dvoranom i da je zbog toga veliki broj nastavnika morao ili da radi kod svojih kuća ili da odlazi đacima u stanove — onda se može steći tačna slika o uslovima za rad u godinama okupacije.
 
Međutim, već prvih dana po oslobođenju, novembra 1944, škola nastavlja rad, svakako još ne u konsolidovanim prilikama, ali još uvek kao privatna ustanova pod upravom direktora Milenka Živkovića, sve do 1948 godine, kada postaje državna muzička škola i kada se ostvaruje davnašnja želja mnogih nastavnika — da budu zbrinuti l obezbeđeni. Upravu škole tada preuzima i vodi je kratko vreme Božidar Trudić, da bi je početkom 1951 godine preuzeo sadašnji direktor Vladimir Pleštić.
 
U strukturi našeg sadašnjeg muzičkog školstva, muzičkoj školi "Stanković" je određeno da bude u osnovnom smislu škola koja će pripremati đake za specijalnije stručno obrazovanje u Muzičkoj akademiji. Međutim, iako osnovana sa ciljem da zadovolji potrebu pretežno u osnovnom muzičkom obrazovanju omladine, ona sve više dobija karakter samostalne Srednje muzičke škole koja izvodi već formirane stručnjake za osnovnu nastavu. Karakteristično obeležje današnjeg stanja u školi jeste ozbiljno i solidno razvijen otsek duvačkih instrumenata, čime se stvara kadar neophodan našim orkestrima, kao i to da se škola sa svojim instrumentalnim, pevačkim i teoriskim klasama, pored nastavničkog otseka, sve više udaljuje od lika škole za amatere i upravlja se ka formiranju stručnih kadrova toliko potrebn!ih našoj kulturi.
 
Koliki su ukupni rezultati ove škole u toku njenog 40-godišnjeg postojanja ne može se sagledati iz ovog nepotpunog izlaganja. Rečitije nego ovo govore živi i zvučni rezultati ovih nastojanja na koncertima bivših učenika i apsolvenata, bivših i sadašnjih nastavnika i učenika, kao i kompozitora, koji su svi od reda uložili svoj trud u izgradnji četrdesetogodišnjeg lika muzičke škole "Stanković".


Stana Đurić Klajn

___________________

1 Napisano povodom proslave četrdesetogodišnjice, 1951 god.; kao uvodno predavanje.
2 Streljana na Banjici 1942 godine.
3 Rikard Švarc, koji je bio i nastavnik klavira, a kasnije i direktor Muzičke škole "Bajić" u Novom Sadu, umoren je glađu za vreme fašističke okupacije u Jasenovcu.
4 Lujo Davičo streljan je u Crnoj Gori uleto 1943, pošto je bacio bombu na grupu italijanskih oficira. — Među nastavnicima koje je Muzička škola "Stanković" izgubila u toku antifašističke borbe, nalazi se i d-r Vojislav Vučković, koga je fašistička policija streljala u Beogradu 25 XII 1942 g.





MUZIKA I MUZIČARI
STANA ĐURIĆ-KLAJN
Prosveta
Izdavačko preduzeće Srbije
Beograd, 1956.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: