Janika Balaž (1925—1988)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Janika Balaž (1925—1988)  (Pročitano 9990 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« poslato: Februar 03, 2011, 10:31:55 pm »

*

Maestro JANIKA BALAŽ
(Lukino selo, 23.12.1925 — Novi Sad, 12.11.1988)

Pre Drugog svetskog rata, pa i neposredno nakon njega, radio-aparata nije bilo baš u svakoj kući. Televizije, naravno, uopšte nije bilo. Ipak, u Bečeju je postojao prilično bogat muzički život. Sviralo se i pevalo za vreme poljskih i drugih radova, a predveče, nakon završetka dnevnih poslova, trčalo se na "rogalj", pred kojim je muzicirao tamburaš, stari gajdaš ili harmonikaš. U posebnim prilikama, sviralo se i pevalo u hotelima i kafanama.

Iz takvog miljea iznedren je, sada već legendarni, maestro Janika Balaž.

Budući koncert majstor velikog tamburaškog orkestra, Janika Balaž, rođen je u Lukinom Selu, kod Ečke, 23. decembra 1925. godine. Njegovo porodično stablo čudesan je spoj dedove romske krvi, očeve mađarske, a majčine slovačke. Deda Janikin bio je poznati peštanski cimbalista,a otac je uživao glas vrsnog kontrabasiste. U bečejske Putrije roditelji su ga doveli još kao malo dete. Ovde, u Bečeju, stekao je osnovno muzičko obrazovanje, kao privatni učenik sjajnog pedagoga Dežea Hevešija. Pričalo se da je svaki onaj učenik koga je obučavao profesor Heveši, zaista postajao vrhunski majstor svoga instrumenta. Mađarsku narodnu muziku učio je kod Bele Lakatoša, lake operske melodije kod Pište Berebešija, a svirao je i u "tancšulu" kod Terez Vik.
Urođeni muzički talenat i naporni rad odveo je mladog Balaža u tamburaški orkestar porodice Kozarski, popularne Kozarce, koji su svirali u tadašnjem hotelu "Imperijal" (danas: parking prostor ispred štamparije "Proleter"). Bio je to tek njegov prvi korak na putu do zvezda.

Kada je 1958. godine osnovan Veliki tamburaški orkestar Radio Novog Sada, među njegovim članovima je bio i Janika Balaž. Nešto kasnije, on je postao i koncert majstor ovog renomiranog ansambla, sa kojim je uspešno nastupao na radiju, televiziji i javnim koncertima. Ostvario je i veliki broj veoma kvalitetnih studijskih snimaka, koji i danas predstavljaju vrhunske domete.
Janiku Balaža je teško zamisliti bez tambure „bisernice“. Na njoj je muzicirao još od 1949. godine, a pre njega čuveni Maćika iz Subotice. Janika je svoj prim svojevremeno platio čak sedam hiljada dinara, onda kada je plata direktora bila hiljadu i pet stotina dinara!

Na svojoj tamburi "bisernici" (prim), uspevao je da postigne najprefinjeniji ton, približan zvuku violine. Tehnika mu je obilovala izvanrednim pasažima, do virtuoznosti. Sa lakoćom je izvodio bravurozne improvizacije, trudeći da uvek pronađe nove mogućnosti svog instrumenta, izvlačeći iz njega maksimum. U muziciranju na tamburi ostao je neponovljiv i neprevaziđen — do danas.

Imao je Janika i svoj mali tamburaški sastav od osam članova. Sa njim je nastupao na koncertima i prigodnim svečanostima redovno, godinama, u restoranu na Petrovaradinskoj tvrđavi.

Sa svojim tamburašima nastupao je širom bivše Jugoslavije, Evrope pa i Amerike. U Parizu je muzicirao u čuvenoj "Olimpiji", u kojoj nastupaju samo odabrani umetnici. Svirao je i pred engleskom kraljicom. Inače uvek suzdržana i hladna, kraljica Elizabeta II od srca je čestitala tamburaškom virtuozu, rekavši da te trenutke nikad neće zaboraviti.


Autor: Dušan Opinćal | Bečej
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 03, 2011, 10:32:22 pm »

**

STVARALAŠTVO JANIKE BALAŽA




Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Februar 03, 2011, 10:32:46 pm »

*

JANIKA BALAŽ


"Platićeš kad budeš im'o", govorio je Janika Balaž, legenda tamburaške muzike, čije je ime proslavilo Petrovaradinsku tvrđavu, Novi Sad i Vojvodinu. Zvuci njegove tamburice činili su uzvišenim i radost i patnju. Ovu našu prepoznatljivost dužni smo da sačuvamo i negujemo kao najlepši dragulj. Ako nam je prva asocijacija na Beč, Štraus i opera, onda učinimo sve, da to za Novi Sad budu Janika Balaž i tamburica, jer je na muzičkom nebu našeg grada, Janika izuzetno visoko kotiran.

Janika Balaž je rođen 23.12.1925. godine u Lukinom Selu, nedaleko od Zrenjanina.  Umro je 12.11.1988.godine u Novom Sadu, a sahranjen u Petrovaradinu.

Prvo je počeo da svira violinu, a onda mu je njegov profesor rekao da se okane tog instrumenta, jer takvih violinista kao što je on ima kolko hoćeš. Tako je Janika zahvaljujući svom profesoru počeo da svira prim – bisernicu (drugi naziv za taj instrument). Puno vremena je posvećivao primu, i dok su se njegovi vršnjaci igrali, on je vežbao, vežbao, vežbao...

Nije ga bilo sramota da pita i puno je naučio od drugih tamburaša, ponekad i krišom, a najviše od nadaleko poznatog Maćike Petrovića iz Subotice.

Na početku karijere je vrlo kratko bio član Radio Titograda, a onda je od samog osnivanja pa do svog kraja, bio i ostao veran Radio Novom Sadu. Svirao je u mnogim kafanama, ali najduže na Petrovaradinskoj tvrđavi, gde je sa svojim orkestrom svirao svako veče. Proslavila ih je pesma "Osam tamburaša s' Petrovaradina", koja je Janiki i posvećena.

Proputovao je ceo svet, svirao u pariskoj "Olimpiji" čak 36 puta, ali se uvek vraćao u Novi Sad i svojoj Tvrđavi. Sarađivao je sa mnogim pevačima, ali najduže i sa najviše uspeha sa Zvonkom Bogdanom, doajenom starogradske pesme, koji za njega kaže: Kod njega je najlepše to što je on tamburu svirao na violinski način, kao da je u desnoj ruci imao gudalo. Delovali su vrlo elegantno i otmeno, vodili su računa kako izgleda njihova svirka. Kod njih nije bilo praznine, nije bilo praznog takta. Jednostavno znali su kako treba. Janika je tako dobro vodio orkestar, da je bila milina raditi sa njima. Kad on stane ispred njih, svirka poprima neobičnu sigurnost i zvuk. Milina božija.

Ono što ga je izdvojilo od toliko drugih tamburaša, prema rečima Jovana Adamova, jeste to što je on suvo napisane note, oživljavao. Ujednačavanje zvuka unutar orkestra je nešto jedinstveno, što smo mogli da čujemo samo kod čika Janike. Ipak, njegove solo deonice su nešto bravurozno, one imaju emociju koju je nemoguće objasniti. Među hiljadama tamburica, uvek je lako bilo prepoznati tamburicu Janike Balaža. Mnogi smatraju da od filma "Skupljači perja" iz 1967. godine, počinje renesansa tamburice i tamburaške muzike. U tom filmu čuje se zvuk Janikinog prima.

Prim bez kojeg je Janiku Balaža nemoguće zamisliti, s' njim je još od 1949.god. kada ga je kupio od čuvenog Maćike iz Subotice. Kada je umirao, rekao je ženi: "Prvo ga ponudi Janiki, pa ako ga on neće, daj ga bilo kome". Na svu sreću, tako je i bilo. Janika je govorio da je prim samo instrument. Zvuk čovek nosi u sebi, u prstima, ali je isto tako govorio da svoj prim nebi dao ni za šta. Muzika je velika stvar i može svakom da pomogne. Ako je neko tužan, ako je neko veseo, ako se raduje ili je šta izgubio, bilo šta da mu se desi, muzika leči. Ne znam kakvu čarobnu moć to ona ima, ali je ima.

Od Persijskog žičanog instrumenta, do pojave savremene tambure XX veka, prošlo je više od 4000 godina. Svirali su je znani i neznani, iz ljubavi ili potrebe, tek, u nečemu se svi slažu: JANIKA JE JEDAN I JEDINI. I Janika nije Vaš ili Naš. Janika je sviju Nas.
Janikini tamburaši




Osam tamburaša s Petrovaradina...
Na Petrovaradinskoj tvrđavi, s leva na desno: Zvonko Bogdan, Ivan Nikolić, Stevan Kormanjoš Pišta,
Janika Balaž, Cveta Sladić Čiča, Steva Nikolić, Ivan Dimić Momčilo Nikolić i Joška Kovač.

Pesma "Osam tamburaša s Petrovaradina" posvećena je Janiku Balažu.
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4652



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Februar 11, 2012, 04:48:37 pm »

*

KOME SMETA JANIKA

Sve osim potpisa ispod skulpture Janike Balaža, koju je ovaj virtuoz na tamburici, svi se slažu, zaslužio, čini se da je sporno. I izgled i lokacija i način odlučivanja

Novi Sad nije poznanik na prvi pogled. Sremske Karlovce ćete na svakoj razglednici odmah prepoznati po zgradama i baroknoj česmi na pijaci, Mostar po izvijenom luku nad brzom zelenom rekom, Ohrid po doksatima amfiteatarski nadnesenim nad gradić i jezero.

Novi Sad, bez uzvišice da na njoj postavi čvrsto gradsko jezgro, neštedljiv u prostoru i brzorast, razlio se u širinu i ostao bez ličnog znaka i izrazite fizionomije. Njegova javna zdanja, tipična za ravničarske gradove od južne Panonije do Bratislave, reći će vam nešto tek ako im znate namenu i prošlost.

Nešto više od deceniju nakon što je Mihiz zabeležio ove redove, mostarski izvijeni luk rastavljen u paramparčad odnela je Neretva, a 1. februara ove godine, valjda u nameri da bar one koje u vojvođansku prestonicu stižu iz pravca Beograda upute na duh grada, na Trgu Neznanog junaka podno Varadinske duge, postavljena je skulptura od belog kamena čuvenog tamburaša Janike Balaža, rad vajara Lasla Silađija.

Spomenik je platio Radio Novi Sad, Savet za kulturu Skupštine grada je izglasao a Nenad Čanak je presekao vrpcu. Stotinak okupljenih građana je aplaudiralo, ali aplauzi od stručne javnosti su izostali.

"Kič sliku svako od nas ima pravo da kupi, sam da je gleda i to je njegova stvar ali kič arhitektura je stvar svih nas. To će građani da gledaju narednih 300 godina. Novi Sad nema dovoljno adekvatnih prostora i ovakvi promašaji, a to je stav i struke i građanstva — svi smo skandalizovani, više ne smeju da nam se događaju" — kaže Donka Stančić, direktor Zavoda za zaštitu spomenika Novoga Sada. Zavod je organizovao okrugli sto na kome su vajari, likovni umetnici i urbanisti izneli svoje neslaganje sa postavljanjem Janikinog spomenika.
      
KAO KORAKS

Janika, kao simbol boemskog Novog Sada i čovek koga su svi voleli, nije sporan ali jeste izgled skulpture i lokacija na kojoj se nalazi. Kao istoričar umetnosti, Donka Stančić kaže da proporcije skulpture ne odgovaraju tom prostoru a kao nedopustivo, posebno naglašava, to da se u belom kamenu radi figura sa pozadinom bele zgrade. Ona kaže: "To niko stručan ne bi uradio. Figuru ličnosti kakva je bio Balaž trebalo je raditi u bronzi, jer ona daje mogućnost igre svetla i senke, drugačiji su i odnosi, drugačije je patinirano. A ne ovako da izgleda kao karikatura, kao da je radio Koraks."

Postavljanje Janikine skulpture u prirodnoj veličini na Trgu Neznanog junaka takođe je vrlo problematično. Kompozitor i dugogodišnji Balažov prijatelj i saradnik Jovan Adamov smatra da je neophodno poznavati čoveka, njegovu dušu i karakter da bi se radio njegov spomenik. "Revolucionarima, galamdžijama i ljudima takvog karaktera se daju prostori na trgovima, a Janika je bio čovek skromnog života i suptilnog osećanja i njemu prirodno pripada neki intimniji, kamerniji prostor."

Adamov je siguran da Janika ne bi bio srećan da zna gde mu je postavljen spomenik. Idealan prostor je ispred Studija M Radio Novog Sada.

"To je još uvek jedan od naših najkoncertnijih prostora, a i Janika je tu praktično proveo ceo radni vek. Ako već nije moglo tu, onda je Janika trebalo da bude smešten na samoj Tvrđavi, gde je godinama svirao, da posetioce podseća na vreme kada su ljudi iz celog sveta dolazili u Novi Sad samo da njega čuju" kaže Adamov.

I Donka Stančić smatra da bi Tvrđava bila prikladnije mesto za umetnika kakav je bio Balaž a ona kao pogodno mesto navodi i Dunavski park, gde se već nalaze biste mnogih umetnika. Ona navodi još jedan razlog zašto Janiki nije mesto podno Varadinskog mosta: "Trg nosi ime Neznanog junaka, pedesetak metara odatle je spomenik Olegu Vidovu, momku koji je poginuo 1999. kada je srušen most a nešto više od sto metara dalje je i čuveni spomenik ‘Porodica’, posvećen žrtvama racije iz 1942. godine, kada su brojni Srbi i Jevreji bačeni u Dunav. Tamburaš na jednom takvom mestu je, priznaćete, neprikladan."

Predsednik Skupštine grada Novog Sada Borislav Novaković smatra da se preteruje sa zamerkama. "Svaka lokacija ima svojih prednosti i mana i gde god da je spomenik postavljen, neko bi imao nešto protiv. Balaž je bio metafora grada i zaslužio je da mu se Novi Sad oduži spomenikom. Sad gde se on nalazi to nije toliko bitno.
      
(NE)UPUĆENOST

Kao profesor sociologije, Novaković kaže da nije kompetentan da procenjuje estetsku vrednost, ne želi da komentariše ni lokaciju, a kaže da nije upućen ni u formalno — pravna pitanja.

Tako smo ostali bez odgovora na pitanja zašto u Savetu za kulturu Novog Sada ne sede stručna lica, zašto je uprkos protivljenju Zavoda za zaštitu spomenika i Urbanističkog zavoda (koji su konsultovani ali čija mišljanja nisu uvažena) spomenik ipak postavljen, zašto nije raspisan konkurs i samim tim nije birano između više mogućnosti već je apriorno odabrano ovo rešenje?

I kao i obično u ovakvim prilikama kad političari nisu upućeni, čaršija jeste. Ona veli da je Janika morao biti postavljen jer je svirao Čanku na svadbi, da je Silađi morao da radi jer je vajar po ukusu vladajućih vojvođanskih struktura i da je postavljen tu gde jeste jer je to bila volja direktora propagande Radio Novog Sada.

Sve to je, bruji čaršija, kod nas dozvoljeno. Ono što ipak nije smelo biti dozvoljeno jeste to da Janika Balaž, ni kriv ni dužan, post mortem postane predmet ovakvih razgovora. On to nije zaslužio.
      
Gorislav Papić | NIN




Autor fotografije nepoznat
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: