Sava Vukosavljev (1914—1996)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Sava Vukosavljev (1914—1996)  (Pročitano 13104 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« poslato: Februar 03, 2011, 10:18:45 pm »

*

SAVA VUKOSAVLJEV
(1914—1996)

Pedagog, aranžer, etnomuzikolog, dirigent i kompozitor Sava Vukosavljev rođen je 08. marta 1914. godine u ondašnjem Okeru, odnosno Zmajevu mestu u kome se oduvek pevalo i sviralo na tamburi. Već u svojoj devetoj godini, učio je da svira tamburu samicu i ponet čarobnim zvucima ovog narodnog instrumenta nastojao je da savlada tehniku sviranja. Uspeh u tome bio je svakako presudan za njegov dalji razvoj. Polazeći u gimanziju u Vrbas s nekoliko vršnjak iz Turije i Srbobrana osniva tamburaški orkestar s kojim nastupa na đačkim priredbama i izletima.

Prekretnica u muzičkom razvoju Save Vukosavljeva je svakako dolazak u Sombor 1929. godine gde upisuje učiteljsku školu. Sombor je u to vreme, uveliko negovao svoju muzičku tradiciju. Tako je još 1822. osnovan Somborski diletantski muzički zbor, popularno nazvan Somborski trubaduri koji je u parku pored Županje, u letnja predvečerja, održavao javne koncerte. S jeseni 1857. godine osnovano je muško pevačko društvo, koje je isto tako davalo koncerte i učestvovalo u crkvenoj službi 1868. godine, osnovano je mađarsko pevačko društavo pri Gradskoj kasini, 1870. Srpsko pevačko društvo, 1892. Srpsko građansko pevačko društvo, a 1899. godine Mađarsko pevačko društvo. 30-tih godina prošlog veka, pod rukovodstvom dirigenta Ljudevita Kiša, izvođena su dela kao; Mocartov Reauiem, Bahovo Stradanje Isusa po Mateju, Stabat mater i druga. U okviru Radničkog KUD-a "Abrašević" postojali su hor i tamburaški orkestar, a Sokolsko društvo u Somboru imao je duvački i džez orkestar. Istovremeno, u Somboru su održavani čuveni pevački sletovi, na kojima su učestvovali horovi iz cele Jugoslavije. Takođe, postojali su brojne muzičke-tamburaške kapele, posebno čuveni orkestar violiniste Stevana Bačića Trnde.

U tako bogatu muzičku sredinu dolazi Sava Vukosavljev, i odmah se uključuje u školski hor i orkestar. Vođen iskusnom rukom profesora Antona Rusnjaka, Vukosavljev se razvija u vrsnog violinistu, postaje jedan od stubova školskog orkestra, a kasnije i član "Somborske filharmonije", u kojoj svira prvu violinu zajedno sa svojim profesorom. Ubrzo postaje dirigent školskog hora i orkestra, predsednik đačke literalne družine "Natošević" i član "Duvačkog orkestra Sokolskog društva". Od 1933. godine imao je svoj mali instrumentalni sastav s kojim je nastupao na školskim priredbama, igrankama i poselima. Iz toga vremena potiče i njegova naklonost prema zapisivanju narodnih melodija. Ovu ljubav i melografsko iskustvo preneli su mu poznati predavači učiteljske škole već pomenuti Ljudevit Kiš, dosnije osnivač Etnomuzikološkog instituta u Budimpešti i Vinko Žganjec, jedan od najistaknutijih jugoslovenskih etnomuzikologa toga vremena. Tih godina nastaju i prve kompozicije Save Vukosavljeva. ("Crnogorac Crnogorki", "Rastanak", "Ljubav" kao i nekoliko melodija u zabavnom maniru.

Nakon završene učiteljski škole, službovao je kao učitelj u Kupusini, Zmajevu i Bačkom Monoštru, osnivajući horove, tamburaške i druge orkestre. Ovako intezivan i uspešan rad mladog učitelja iz Zmajeva nije ostao nezapažen te nakon nekoliko godina dobija mogućnost da se muzički usavršava u muzičkoj školi "Isidor Bajić" u Novom Sadu kod profesora dr Rikarda Švarca poznatog muzičkog predagoga, Svetolika Pašćana, jednog od najvećih poznavalaca i stručnjaka za horsku muziku toga vremena, kao i profesora Franje Hošeka, Vojislava Ilića, Dušana Ilina i Antona Tota. Uz školovanje postaje član Novosadske filharmonije i korepetitor hora Muzičke škole kao i dirigent Akademskog muzičkog hora.

Ovaj rad prekinuo je rat. Sava Vukosavljev je hapšen pa interniran u Srbiju, u Stojnik kod Aranđelovca, a naredne školske godine odlazi u Mokrin kod Kikinde, zatim u Jaukovo, odakle oktobra 1944. godine, stupa u redove Narodno-oslobodičake vojske, Obavljao je komandne dužnosti u Zrenjaninu i Beogradu, kada odlazi u Sombor u III dopusku birgadu, gde mu je povereno da formira hor, narodni, tamburaški i duvački orkestar kao i recitatorsku i dramsku sekciju, sa kojima organizuje brojne koncerte za pripadnike armije i građanstvo. Kako sam kaže: "U toku rata nije bilo muzičke literatu i ono do čega bi se dolazilo nije se najbolje moglo koristiti. Bio sam prinuđen da se ogledam kao kompozitor. Brižljivo sam zapisivao partizanske pesme koje su pevali borci naših jedinica, kao i stare revolucionarne pesme, pa sam ih koristio za stvaranje većih muzičkih oblika...".

Nakon završetka rata Vukosavljev dolazi u Novi Sad, uključuje se u muzički život grada i nastavlja školovanje koje završava 1946. godine. Posle demobilizacije radi kao profesor muzike u Muzičkoj gimnazije odakle je premešten za referenta za muziku u Povereništvo za prosvetu i kulturu Vojvodine. Kasnije, postaje šef odeljenja za kulturu i umetnost u istoimenom Povereništvu kada, na sopstveni zahtev prelazi za profesosra muzike u upravo osnovanu školu za vaspitače u Novom Sadu. Godine 1957. Sava Vukosavljev prelazi u Radio Novi Sad, gde obavlja razne dužnosti i gde reorganizuje tamburaški orkestar (osnovan 1949.godine) i stvara Veliki tamburaški orkestar uvodeći tamburu i tamburašku muziku na velilka vrata u svet. U početku, orkestar je imao zadatak da prati prevače – izvođače narodnih pesama i da svira narodne igre. Osnivanjem Velikog tamburaškog orkestra 1957. godine pod rukovodstvom Save Vukosavaljeva, orkestar je svojim bogatim i kvalitetnim muzičkim sadržajima afirmisao Novi Sad i Vojvodinu u zemlji i inostranstvu, kako putem radio talasa, tako i živim nastupima u koncertnim dvoranama gostujući u Francuskoj, Italiji, SAD. Libiji, Mađarskoj i Kanadi.

Pored kompozitorskog, aranžerskog, pedagoškog i dirigentskog posla Sava Vukosavljev, je i dalje zapisivao narodne melodije i bio aktivan na organizatorskom planu. Svuda, gde god je bilo moguće, pomagao je pri osnivanju orkestara i horova, radu vokalnih i instrumentalnih solista. U školi za vaspitače osnovao je prvi ženski tamburaški orkestar sa 50-tak učenica što je bilo veoma neobično u to vreme, bio je inspirator i organizator raznih muzičkih festivala koji i danas rade u razvijaju se 25 godina bio je predsednik Saveza muzičkih društava Vojvodine, potpredsednik Saveza muzičkih društava Srbije, počasni predsednik Udruženja muzičkih umetnika Jugoslavije kao i jedan od osnivača prestižnog Festivala tamburaške glazbe u Osijeku, a zajedo sa prof. Antonom Eberstom, direktorom umetničke produkcije Radio Novog Sada, bio je pokretač i osnivač međunarodnog Festivala podunavskih zemalja "Oj, Dunave, Dunave plavi". Takođe, pokretač je osnivanja Festivala muzičkih društava Vojvodine u Rumi, Muzičkog festivala dece u Somboru, Festivala muzičkih tradicija Vojvodine u Vršcu, i mnogih drugih.

Kako je već pomenuto Sava Vukosavljev se bavio melografskim radom od rane mladosti. Zapisao je veliki broj narodnih melodija iz Vojvodine, kao i mnogobrojne revolucionarne i borbene pesme. Sa radovima iz ove oblasti učestvovao je na mnogobrojnim kongresima i simpozijumima. Isto tako, napisao je veliki broj aranžmana za tamburaški orkestar, što je svakako imalo uticaja i na njegov autorski rad. Prema raspoloživim izvorima M. Brković navodi da je Sava Vukosavljev ostavio oko 50 orginalnih kompozicija, zatim oko 400 aranžmana kompozicija domaćih autora i oko 170 aranžmana nastalih na pesme ili melodija naroda i narodnosti koji žive u Vojvodini. Tako se među autorskim delim Vukosavljeva nalaze uvertira "Mačva", "Mađarska rapsodija", "Sremska rapsodija". Svita za tamburaški orkestar u "Rumi na Bregu", zatim "Elegija", "Romansa", "Balada", "Uspavanka", "Skerco", "Končertino za Brač i tamburaški orkestar", "Končertino za samicu i tamburaški orkestar".

Pored toga, komponovao je solo pesme: "Da se povezemo", "Dođi draga", "Šlingeraji", "Klupa pod dudom", "Pred spomenikom Paje Kolarića", "Glavu gore prijatelju", "Srce", "Šumore mutne vode"," Noćas pevaj", "Ej, da mogu", "Zvona", "Razvilo se kolo Vojvodine", "Slavonija", "Kad je moja baka bila mlada", "Čergarska seta", "Davne gugutke", "Reke i ja", "Tako će i biti", "Fijakerista" na stihove Pavla Blažeka, Ante Gardaša, Velje Subotića i drugih. Takođe, izdao je zbirku pesama za predškolsku decu "Veseli poletarci" na stihove J. J. Zmaja, Mire Alečković, Dragana Đorđevića, Voje Petrovića, Velinke Ninković i drugih, kao i zbirku "Borbene pesme slobode".

Godine 1989. izdao je zbirku "Gradske varoške pesme za glas i tamburaški orkestar", "Niči, niči beli krine", a šezdesetih godina prošlog veka sa kolegama Isidorom Hadnađevim (kompozitorom, melografom, aranžerom, horovođom i muzičkim urednim RNS) i Brankom Čenejcem kompozitorom, horovodjom i muzičkim urednikom RNS.) objavio je šest svezaka pod nazivom "Škola za tambure vojvodjanskog sistema". Manje poznato je i to da je Sava Vukosavljev za sinfonijski orkestrar napisao "Vojvođansku rapsodiju", "Vojvođanski partizani" i končertino za harmoniku i orkestar.

Pored uspešnog kompozitorskog i svakog drugog rada vezanog za muziku i tamburu, napustio nas je nezdovoljan što nije uspeo da se izbori da tambura kao muzički instrument ovog podneblja uđe u muzičke škole i da se uči ravnopravno da drugim muzičkim instrumentima. Njegovi pokušaji na tom planu i danas su još na staklenim nogama iako postoje neki pomaci u pozitivnomom smeru. Nadajići se tome, Sava Vukosavljev je pripremio i prilagodio novo izdanje o tamburi po nastavnom planu i programu osnovnih škola Vojvodine i Srbije pod naslovom "Vojvođanska tambura", a objavljena je u izdanju Matice srpske u Novom Sadu 1990. godine.

Sava Vukosavljev za svoj rad i zasluge dobio je mnoga priznanja i nagrade: Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima;. Orden rada za zlatnim vencem; Iskru kulture KPZ Vojvodine; Zlatnu značku Saveza amatera Srbije; Oktobarsku nagradu i Povelja grada Novog Sada; Povelju Saveza boraca Vojvodine; Povelju Matice iseljenika i druge.


http://www.savavukosavljev.org.yu
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #1 poslato: Februar 03, 2011, 10:19:12 pm »

*

SAVA VUKOSAVLJEV


Zmajevo, selo u kojem je rođen muzički pedagog, dirigent, kompozitor i aranžer Sava Vukosavljev (1914 - 1996). Vukosavljev je završio Učiteljsku školu u Somboru 1935. godine. Uz to je časove violine pohađao kod profesora Antona Rusnjaka u Muzičkoj školi Somborskog pevačkog društva, a teoriju muzike - kod profesora dr Ljudevita Kiša. Od 1934. godine pa sve do završetka muzičke škole Vukosavljev diriguje školskim horom i orkestrom, dok je u školi istovremeno i član literarne sekcije Natošević. Takođe je bio i redovan član simfonijskog orkestra Sombora i član duvačkog orkestra Sokolskog društva. Po završetku Učiteljske škole radi po vojvođanskim selima - Kupusini, Bačkom Monoštoru i Pašićevu (današnjem Zmajevu). Kasnije, baveći se obrazovanjem mladih ljudi, Sava Vukosavljev sa svojim kolegama (Ljubišom Stankovićem Zembom - kasnije politikologom, zatim Darinkom Stankov - nastavnikom, Miloradom Beljanskim, kasnije članom Opštinskog sindikalnog veća u Novom Sadu, i Vojislavom Maleševim, koji je streljan u ratu), organizuje amaterske predstave, zatim priredbe i balove sa pozivnicama. U predstavama su učestvovali glumci, učitelji, i ponekad, đaci. Predstave su održavane u kafanama Mike Vukosavljeva i Toše Kobilarova. Pri tome, one je najradije predstavljao prestave u kojima je bilo muzike - pesme i igre.

Osim amaterskih pozorišnih prestava, u Pašićevu je do 1941. delovao i hor pod rukovodstvom dr Vase Vukovića. Hor je pevao u crkvi, na javnim skupovima i seoskim svečanostima. Istovremeno su i drugi narodi u Pašićevu razvijali svoj društveni život.

Za vreme rata od 1941. do 1944. godine, kulturni život potpuno je zamro, kako u Pašićevu, tako i u celoj Vojvodini. Vukosavljev odlazi u izbeglištvo u Srbiju, gde biva postavljen na mesto učitelja u Stojniku Aranđelovačkom. Na sopstveni zahtev, prebačen je u Mokrin septembra 1941. godine, gde je osnovao i uspešno vodio muzički crkveni hor, sve do odlaska pevača u redove NOV-e. I Vukosavljev stupa u redove vojske 20. oktobra 1944. godine, i to prvo u Zrenjaninu, a zatim u Beogradu, pri Vrhovnom štabu. Kada se Bataljon Vrhovnog štaba rasformirao decembra 1944. godine, Vukosavljev odlazi da radi kao dirigent umetničke ekipe Mobilnog centra GŠ NOV-e i POV-e u Somboru.

Kulturno oživljavanje Vojvodine uslediće tek nakon oslobođenja od okupatora, kad slobodarski narodni duh, patriotizam i rodoljublje postanu ideja vodilja svih naših naroda širom Jugoslavije.

Vođen ovim plemenitim idejama, Sava Vukosavljev muzički učestvuje u opštem društvenom oporavku. Godine 1945. on formira duvački orkestar Dopunske brigade u Apatinu i sa njim nastupa na različitim svečanostima Armije, u oslobođenim gradovima.

Vreme provedeno u NOB-u motivisalo je Sava Vukosavljeva da se bavi prikupljanjem, beleženjem i aranžiranjem pesama poteklih iz tog vremena.

Nakon rata, sve svoje melografske zapise Vukosavljev objavljuje u zbirci "Borbene pesme slobode", iz serije "Masovne radničke i partizanske pesme", 1972. godine. Takođe u patriotskom duhu, objavio je zbirku "Proleteri svih zemalja, živjeli".

Za vreme rata, u Trećoj brigadi, Vukosavljev sarađuje sa dirigentima hora umetničke ekipe ove brigade - Lukom Gavrilovićem i Stevanom Papom. Nakon završetka rata, Treća brigada, u okviru koje je duvački orkestar Sava Vukosavljeva jedno vreme radio, obustavila je rad, dok je Vukosavljev postavljen za nastavnika u Omladinskom bataljonu. U ovom periodu on proširuje svoje muzičko obrazovanje, pohađajući jednogodišnji kurs za dirigente, i nastavno-teorijski odsek u Muzičkoj školi "Isidor Bajić" u Novom Sadu. Na jednogodišnjem tečaju, dirigovanje je predavao Svetolik Pašćan, a harmoniju, kontrapunkt - dr Rikard Švarc. Na nastavno-pedagoškom odseku, harmoniju, kontrapunkt i dirigovanje Vukosavljev je pohađao kod profesora Vojislava Ilića, violinu - kod Dušana Ilina, a solfeđo i teoriju - kod Antuna Tota.

U narednom periodu Sava Vukosavljev učestvuje u mnogobrojnim kulturno-umetničkim aktivnostima grada, vodi horove, učestvuje u osnivanju i radu Novosadske filharmonije. Od 1947. do 1953. godine radi kao referent za muziku, a zatim i kao šef odeljenja za kulturu Povereništva za prosvetu i kulturu Glavnog izvršnog odbora Narodne skupštine Vojvodine. Po sopstvenoj želji, 1953. godine Vukosavljev počinje sa radom u Školi za vaspitače u Novom Sadu, gde je aktivirao muzičko znanje i umeće, formirajući tri reprezentativna hora i dva orkestarska ansambla. Posle pet godina rada, premešten je u Radio-Novi Sad, gde ostaje do penzije.

Osnivač je Velikog tamburaškog orkestra Radio-Novog Sada 1957. godine. TO Radio-Novog Sada osnovan je 1949. godine. U početku je njegov rad bio usmeren na instrumentalnu pratnju pevača i sviranje narodnih plesova. Godine 1957. Sava Vukosavljev osniva Veliki tamburaški orkestar Radio Novog Sada, koji je svojim bogatim i kvalitetnim muzičkim sadržajima afirmisao Novi Sad i Vojvodinu, u zemlji i inostranstvu. Na programu orkestra, koji je godišnje snimao 800 minuta muzike, nalazi se narodna muzika svih naroda i narodnosti Vojvodine, zatim Kosova i drugih republika.

Mnoge kompozicije i aranžmani Sava Vukosavljeva zvučno su zabeleženi više puta. Najčešće su snimane narodne kompozicije - "Ardeljanka", "Veliko bačko" kolo, "Gavrino" kolo, "Deliblatski mađarac", zatim "Koso moja, svilena pa gusta", "Sitno banatsko" kolo, "Sremčica" kolo i "Tandrčak". Od umetničkih kompozicija, često su snimane - "Kokica" i "Radničko" kolo Marka Nešića i kompozicija "Sve dok je tvoga blagog oka" Isidora Bajića.

Takođe je orkestar izvodio koncertna dela jugoslovenskih kompozitora, nastalih u sto godina. Pod rukovodstvom Save Vukosavljeva, Orkestar je svakodnevno bio prisutan u Jugoslovenskom životu, preko radija, televizije i koncerata. Osim u zemlji gostovao je i u Francuskoj, Italiji, USA, Libiji, Mađarskoj i Kanadi.

Iz ovog orkestra ponikli su najbolji primaši tamburice - Aleksandar Aranicki, Slavko Subotin, Matija Perović i Jovan - Janika Balaž.

Tokom rukovođenja TO Radio-Novog Sada, Vukosavljev je svoje znanje o tamburi prenosio i na mlađa pokoljenja, baveći se pedagoškim radom na ovom području. Godine 1960. on sa kolegama - Isidorom Hadnađevim (kompozitorom, melografom i urednikom za narodnu muziku Radio Novog Sada) i Brankom Čenejcem (kompozitorom, horovođom, i muzičkim urednikom istog radija), objavljuje šest svezaka pod nazivom "Škola tambure vojvodjanskog sistema". U prvoj svesci izložio je osnovna znanja iz teorije muzike i muzičkog opismenjavanja, zatim zanimljivosti o tamburama i njihovim vrstama, pretežno se zadržavajući na vojvođanskoj tamburi. U ovoj svesci takođe je detaljno obrađena i tehnika dobijanja tonova, tj. način sviranja na vojvođanskoj tamburi. Narednih pet svezaka posebno su dragocene zbog toga, što se u njima nalaze kompozicije za tamburu, počev od najjednostavnijih melodija i pesama, do složenijih višeglasnih aranžmana namenjenih tamburi i tamburaškom orkestru.

I nakon odlaska u penziju, Sava Vukosavljev je nastavio da se bavi vojvođanskim i drugim tamburama, objavljujući priloge i zbirke posvećene ovom instrumentu.

Sava Vukosavljev je zvuk instrumenta pokušao da unese u svakodnevni život ljudi, da srodi pesme o životu - sa tankim zvučanjem tambure i duhom Vojvodine. Na isti način, on plodnu vojvođansku zemlju i sezonske poslove na njoj, vezuje za muziku. Tako u zbornicima edicije "Proleće na čenejskim salašima", iz godine u godinu mogu da se nađu njegovi prilozi i kompozicije posvećene žitu, divljači i drugim temama vezanim za vojvođanska domaćinstva. Najpoznatije kompozicije ovog tipa su - "Žetelačka pesma" iz pozorišnog komada "Krajiškinja", a zatim "U Banatu žito više glave", "Dudovi", "Jarko sunce odskočilo", i mnoge druge.

U svom stvaralačkom opusu Sava Vukosavljev ostvario je više različitih ciljeva. Prvi, o kojem je i sam govorio jeste - učestvovanje u širenju nacionalnih i internacionalnih veza putem muzike. Da bi istakao bogatu muzičku tradiciju na području Vojvodine, on je u funkciji melografa zapisao preko hiljadu gradskih pesama, narodnih pesama i igara. Te zapise je iskoristio za komponovanje muzičkih aranžmana, najčešće za tamburaški orkestar . Rezultate koje je postigao na području melografije, Vukosavljev je objavio na Kongresu folkolorista Jugoslavije na Bledu 1959. godine, zatim u Zborniku partizanskih narodnih napeva 1962. godine ili na Međunarodnom simpozijumu za proučavaje radničke masovne pesme u Velenju 1965. godine. Mr Mirjana Brković u rukopisu - Građa za bibliografiju Save Vukosavljeva navodi da je Vukosavljev ostavio oko 50 originalnih kompozicija, zatim oko 4000 aranžmana kompozicija domaćih autora, i oko 170 aranžmana nastala na pesme ili melodije naroda i narodnosti.

Bavljenje tamburama Sava Vukosavljev preneo je i na oblast pedagogije, sarađujući sa svojim kolegama na udžbenicima tambure.

Svoje pedagoške kreativnosti Sava Vukosavljev je pokazao i komponujući zbirku pesama za predškolsku decu, pod nazivom "Veseli poletarci". Tekstovi iskorišćeni za kreiranje dečijih pesama su narodni, ili su nastali iz pera čika Jove Zmaja, MIre Alečković i drugih. Iz pesme u pesmu utvrđuju se stari i primenjuju novi ritmički i melodijski obrasci, koje deca kroz zanimljive tekstove usvajaju mehanički, tj. bez napora.

Svojom kreativnošću na polju muzike, Sava Vukosavljev proniknuo je u tradicionalne vojvođanske korene i korene drugih naroda na tom području, i odnegovao ih zahvaljijući sintetizi muzike, običaja i života naroda Vojvodine. Bogatu muzičku kulturu Vojvodine i cele Jugoslavije popularizovao je kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Za svoje zasluge dobio je i mnogobrojna priznajna i nagrade.

Ljubiteljima njegove muzike i vojvođanskog zvuja ostaje da proniknu i popularizuju neistražena dela ovog, među kolegama cenjenog i u narodu omiljenog muzičara.

Izvor: http://www.znanje.org
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Februar 03, 2011, 10:19:45 pm »

*

MOJ DIRIGENT SAVA VUKOSAVLJEV

Odlomci iz knjige "Beše nekad osam tamburaša" autora Momčila Mome Nikolića

Svugde u svetu znan je Novi Sad koji uz tri latice u cvetu, kako pesma kaže Srem, Banat i Bačku prijanja uz Veliki tamburaški orkestar, a pod dirigentskom palicom, smem kazati – mog dirigenta, Save Vukosavljeva.

Moj dirigent čika Sava, istinski je voleo tamburu, a tek nas tamburaše koji dobro baratamo notama...

Velik i neosporan je njegov uticaj na sve nas, za njega se može kazati da je i u snovima čuvao tamburu i tamburašku muziku. Baš njemu zahvaljujući, tambura se uzvinula u nebu pod oblake da traje pesmom u punom sjaju, da i u noćima opstaje kao dragoceno muzičko sazvežđe.




http://www.savavukosavljev.org.yu
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Februar 03, 2011, 10:20:14 pm »

*
Autor: Milorad Botić, odlomci iz knjige "Sećanja i svedočenja" — I deo


DRUŽENJE SA SAVOM VUKOSAVLJEVLJEVIM

Zemljaci, vršnjaci, konškolarci, radoznalci – odrednice koje obeležavaju naše duženje, kroz čitav život.

Nismo se znali sve do osnovne škole. Za vreme Prvog svetskog rata bili smo u izolaciji; ja na salašu na Čuruškom drumu, Sava u poslednjoj kući, na kraj sela, na Srbobranskom drumu. Posle Oslobođenja (prevrata 1918 – 1919), prva smo generacija pošla u školu. Bilo je to vreme velikih promena nastalih po završetku rata. Selo Stari Kerizlazilo je iz ratne potištenosti i nesigurnosti punim životom, poletno, na svim poljima rada i života, u želji da se nedaće rata prevaziđu i da se selo iskaže svim svojim vrednostima i novonastalim prilikama. Iako su Srbi bili najstariji stanovnici Starog Kera, iako su još uvek držali preko polovine zemlje u svom vlasništvu, pridošli Mašari (krajem osamnaestog) i Nemci (početkom devetnaestog veka) počeli su, favorizovani od peštanskih vlasti, potiskivati srpski živalj. Čak su ih i brojno prestigli, za sto godina od prvih doseljenika. Stoga su promene 1918. Otvarale nove perspektive selu, prvenstveno Srbima. Iako su seljani održavali dobre međuljudske i međususedske odnose u suživotu sva tri naroda, bilo je nešto i nacionalno-političkog revanšizma i favorizovanja srpskog zivlja. U Opštini su zaseli, pored Srbina nataroša i kneza uvećano Srbi odbornici; činovnički kadar je zamenjen srpskim snagama. Srbi su dobili iz veleposedničkog fonda "jutro po glavi", agrarnom reformom, pa je nestalo Srba bezemljaša. Selo dobija pijacu, pa čak i dva godišnja vašara. Otvaraju se srpski dućani i još mnogo toga. U takvim prilikama dolazi i do promena u školstvu. Zatečene dve učiteljske snage u srpskoj školi, koju je održavala Srpska pravoslavna crkva, dobijaju pojačanje, sa još dva učitelja. U takvim okolnostima je počelo naše školovanje 1919. godine.

U vremenu pred rat, za vreme rata i prvih godina posle rata Osnovna škola u Starom Keru bila je poznata po svojim izvrsnim učiteljima. Gospojcom Anom Vasiljev (od 1891. Do 1927) i Milivojem Ćosićem (od 1898. Do 1922.) Gospojca Ana, zapamćena je kao uspešna učiteljica početnika. Program za prvi razred joj je bio: dete mora naučiti: očenaš, azbuku štampanu i pisanu (ćirilica) i da se služi njome (čitanje i pisanje), da zna brojeve, da peva "Uskliknimo s ljubavlju Svetitelju Savi". Sve to za čitav život i u svako doba. Trebalo je tu uložiti mnogo volje i truda, što je Gospojca Ana činila na svoje zadovoljstvo i sreću dece i roditelja. Sve ovo i ja danas mogu, i sad i u svako doba ilustrovati. Ne znam kako se to u pedagogiji vrednuje, ali znam da su Starokerci time zadobili ozbiljan i temeljan osnov za dalje učenje i naobrazdu. Unarednim razredima učilo se: ćetiri računarske radnje i osnovi geometrije, zemljopis, prirodopis, crtanje i pevanje. Za vreme Ugarske, mađarski jezik, a posle rata naša latinica, te nacionalna istorija (za vreme Ugarske – mađarska i primeri iz srpske istorije). Učitelj Ćosić je radio i izvan škole. Osnovao je Zemljoradničku zadrugu, Srpsku čitaonicu, crkveni hor, a 1918. Bio angažovan U Narodnom odboru sela. Odlaskom Ćosića u Sombor, dolazi u selo učiteljica Dušica Botić, obrazovana, donela je svoj klavir u školu, i unela novi duh u školu.

Posle 1918. Kompletirao se učiteljski sastav, za vreme našeg školovanja; Ana Vasiljev, Dušica Botić

Božidar Ćosić (sin Milivoja) i Vlajko Pajić (rodom iz Kera). Kroz razrede koje su vodili, među decom iskoćila je trojka: Mita Bujandrić, Sava Vukosavljev, Milorad Botić. Ambiciozni i radoznali. Ovi su činili okosnicu đaćkih proredaba, a bilo ih je nekoliko godišnje. Najznačajmije: o Svetom Savi i na Vidovdan. Recitacije ("deklamacije") i pozorišna predstava. Učitelj Božidar Ćosić, obrazovan u Somborskoj prerarandijiimao je smisla za pozorišnu režiju. Priređivao je odlične predstave od sirovog materijala seoskih dečačića i devojčica. Sava je recitovao ili pevao. Svi smo pevali u đačkom horu, koji je vodio Božidar Ćosić. Sava se isticao solo pevanjem. Davali smo kraće komade Sterije, Koste Trifkovića i Milana Savića. Recitacije iz nacionalnog repertoara. Učitelj Boža posebnu pažnu je obraćao na Savu – Savicu, kako smo ga u školi zvali.

Đaci su obavezno nedeljom i praznikom dolazili na liturgiju u crkvu. O praznicima su se odabrani oblačili u "stihare" da bi nosili krst, ripide i čirake. Bilo je to najčešće Mita Bujandrić, visok, razvijen i lep dečak, koji je nosio krst, dok bi Savica i ja nosili ripide. Đaci su ćitali (pojali) apostol. O tome je vodio brigu sveštenik – pop Dragutin Čolaković. Apostol bi obično čitala ona deca čiji roditelji za ovaj slučaj donose "regraciju", omanji poklon sa namirnicama. Ako takvih nije bilo, apostol bi čitali ja ili Savica. Preko letnjih ferija, pak, čak je knjiga sa apostolima stajala kod mene (bio sam ljubimac i učitelja Bože i popa Čolakovića kao "prilježan" đak), pa bi sami, Savica i ja naizmenično pročitavali tekst za označenu nedelju, a samo bi dolazili kod popa Čolakovića subotom, na korepetaciju.

Starokerci, sve tri narodnosti, retko su davali decu na srednje i visoko školovanje. Samo deca onih najimućnijih i deca intelektualaca posle završene osnovne škole odlazila su na dalje školovanje. Tako su deca popa Čolakovića, dve ćerke, učile učiteljsku školu, a sin medicinu. Iz imućne kuće Savin, jedan je svršivši Gimnaziju u Vrbasu (tada mađarska državna) studirao pravo i ekonomiju. Taj Lazar Savin je posle bio beležnik u Keru, sve do okupacije sela 1941. Drugi je, sin industrijalca Žarka, po imenu Stevan, studirao odmah posle rata tehniku u Pragu, ali se rano iselio u Francusku. Steva je prvi u selo doneo fudbalsku loptu. Bilo je to valjda 1920 ili 1921. godine. Njegov mlađi brat Proka bio je naš vršnjak, pa smo mi saznali za fudbalsku loptu, koju smo počeli cakati zajedno sa Prokom, neznajući pravila igre. Naše igre sa loptom – krpenjačom, lopticom sa uvaljanom goveđom dlakom ili od gume, bile su igre "dupleza" i "salaša". U duplezu su na dve strane po dvojica nabacivali loptu, do određenog broja promašaja, da bi potom promenili strane. Igra salaša bila je stilizovana igra dupleza sa većim brojem igrača, na principu ispadanja zbog promašaja. Ostale igre su bile "celivanje zvona" i "uskoč kobila" ("trule kobile"). Igralo se u velikom školskom dvorištu, a subotom popodne, dozvolom popa Čolakovića (tako smo ga zvali, kada nismo morali da kažemo "Gospodin popa") u lepoj crkvenoj porti.

Zalaganjem učitelja Pajića, taj splet naših igara, obogaćen je prostim vezbama, koje su se učile na času gimnastike, koja je uvedena kao nastavni predmet, a sadržala sokolske proste vežbe "naraštajaca". Pajić je i van škole sprovodio sokolsku ideju i organizaciju, koju će kasnije vrlo uspešno ostvarivati dr Vasa Vuković, koji je bio opštinski lekar sve do 1941. godine. Preduzimljivi nemački učitelji i đaci, već u 1922. Osnivaju FK "Konkordija", okupljajući seosku omladinu nemačke narodnosti u ovom fudbalskom klubu. Učitelj Pajić je nastojao da oformi od srpske mladeži fudbalski klub, što su poduprli i neki seljani, pored beležnika Savina, lekara dr Vukovića i pop Čolakovič. Oformljen je i Osnivački odbor fudbalskog kluba "Obilić", a sekretar mu je bio učitelj Vlajko Pajić. Pajić je organizovao i prikupljanje dobrovoljnih priloga u selu, što su uglavnom činili njegovi đaci. Tako smo Savica i ja, dobivši overenu hartiju od Odbora, pošli po selo za prilog. Došavši do uglednog domaćina Paje Rackova, koji je bio i opštinski "eškut", te član Srpske čitaonice, objasnili smo deda Paji o čemu se radi. Ovaj nam svojim krupnim basov reče: "Šta, za korbalo da dam. Za korbalo ne dam ništa, da skrljate vratove, valjda". Sava mu na to povišenim dečjim glasmo reče: "Da, a Švabe mogu, eno osnovalu su FK "Konkordija" i već igradu. – "O, maj, kad je tako nek vam bidne". Upisa deda Paja deset dinara, na naš spisak, što nam je dobro došlo, jer mnogi nisu hteli zaostati za deda Pajom, koji je bio poštovan, a i koga su se pribojavali zbog strogog ocenjivanja postupaka drugih. "Obilić" je i formalno osnovan 1923. Godine, sa mladićima, koji jedva da su izašli iz osnovne škole, ojačani sa nekoliko mladih zanatlija. Pajić je prikupio i sredstva za nabavku dresova i kopači za igrače ("Konkordija" je bila uzorno opremljena). Smestio je opremu u magazin gostionice "Kod orača", koju je vodio Savin otac, Mika. Tu se inače u kafani sastajao Odbor kluba, a dolazili su i igrači. Sava je, čuvši da je doneta oprema, ušao u magazin da ju pregleda, a pri izlasku nije primetio da se u magazin ušunjao gazda Rackov mlad lovački pas, pa ga je pri odlasku zatvorio u magazinu. Pas je do ujutru vodio pseću igru sa opremom. Kda su ujutru otvorili, imali su šta da vide. Kopačke su inače mirisale na svezu kožu, a usto su još bile podmazane mašću pa se pas sladio čitavu noć. Imao je Laza – Šuca posla dva dana da ih kako – takodovede u upotrbljivo stanje, a dva – tri para bilo sasvim upropašćeno. Igrači su na utakmicu sa "Konkordijom" istrčali u novim dresovima, ali su neki morali nastupiti u svojim starim bakandžama. Selom se pronela vest "Ker je pojeo cipele 'Obiliću'". Ova dogodovština da je ker, pojeo "Obiliću" cipele, priča se i danas u selu. Sreća da je rezultat bio 2 -0 za "Obilić", što je umanjilo nezgodu. Kada je u Novom Vrbasu Gimnazija postala škola sa državnim srpskim nastavnim jezikom, 1924. uz zadržavanje 4 niža razreda sa nemačkim nastavnim jezikom, trebalo je popuniti srpska odeljenja đacima. Novi direktor Jovan Vasić, organizovao je akciju prikupljanja đaka iz okolnih sela, pa je tako pop Čolaković, svesrdno se uključivši u ovaj poduhvat, podstakao roditelje i đake starijih razreda da se upišu u Gimnaziju u Novom Vrbasu. Organizovano je njihovo putovanje vozom jeftinom preplatno đačkom kartom, prihvat u Gimnaziji po dolasku i boravak posle časova. Sve je perfektno isplanirano i dobro izvedeno. Tako je nas desetak đaka Osnovne škole u Pašićevu, bilo da se upisalo u prvi razred bilo da su došli iz drugih škola (Novi Sad, Srbobran i dr.), u jesen 1925. Pošlo vozom putujući za Vrbas. Voz je polazio iz Pašićeva neško oko 5 ujutro, što je bilo vreme kad se selo počinjalo buditi. Nemci su velikim zvonom na crkvi objavljivali selu ustajanje u četiri sata. Tada smo i mi ustajali, na brzinu se spremali i juriš na željezničku stanicu. Tako smo se našli i Mita i Sava i ja, u toj bulumenti putnika đaka. Na stanicu smo organizovano dolazili. Bulumente zbor bio je na Rackom ćošku. Dozivka i javka, bila je: zvizdzk, na sav glas – dva kratka, jedan dugački. Branko Beljanski zvani Branko Šokica, polazio je od krajnje kuće najudaljenijeg šora i to najavljivao zviždukom, Mita Bujandrić prihvatao zvižduk i prosleđivao javku dalje, do mene, ja nastavljao prema Rackovom ćošku. Sa kraja Srbobranskog druma javljao je Sava Vukosavljev. Brzo smo se našli na Zboru i zajedno produžavali kaldrmom do stanice. Bio je jutarnji osobni voz, na lokomotivu parnjaču, koji je za nešto više od pola sata stizao u Vrbas. Kada bi stizali u Vrbas, tamo se varođica baš budila. Gimnazija je prilično udaljena od stanice, pa je trebalo proći skoro čitavu glavnu ulicu, oko dva km. Nije bilo teško, budući da su Nemci uredno čistili svoj deo trotoara pre kućom, da su putevi bili dobro održavani. Tu nas je čekala jutarnja vreva ranoranilaca i što je najvažnije, mnoštvo dečaka sa korpama friških kifli i pereca. Bila je to utakmica pekara Makedonaca i sa pekarima Nemcima. i jedni i drugi duvali su u nekakve male točiraste pištaljke, kako je to činjeno u tadašnje vreme po svim našim varošima. U Gimanziji nas je sačekivao školski poslužitelj čika – Fric, koji nas je upućivao u razred određen da nas primi do časova, koji su počinjali u osam sati, kada smo se upućivali u svoj razred. Jednom je Sava zakasnio da stigne na voz. Ja sam već bio smislio da kažem razrednom starešini da je Sava bolestan (zakašnjenje je neopravdano), kad se on pre osam pojavio. Na naše uveseljenje, isparičao nam je kako je peške – "šliper po šliper" – od stanice do Vrbasa "šterekom", propešačio i evo stigao za školu.

Sava i ja pođosmo zajedno u prvi razred, bili smo u istom odeljenju i jedno vreme sedeli u istoj klupi. Posle smo stekli i svako svoje nove prijatelje, ali smo i dalje bili bliski drugari. Sava je po svršenom četvrtom razredu otišao na školovanje u Učiteljsku školu u Somboru, dok sam ja i dalje ostao u Gimnaziji do mature. Iako su nas škole rastavile, održavali smo i dalje drugarstvo u selu, o raspustima i o školskim ferijama. Savini roditelji su podigli poslovo – stambenu zgradu u centru sela, u kojoj je bila Mikina gostionica. "Mikin bircuz", kako se u selu govorilo.

Izvor: http://www.savavukosavljev.org.yu
Sačuvana
Angelina
Administrator
Hero Member
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 4670



Pogledaj profil
« Odgovor #4 poslato: Februar 03, 2011, 10:20:42 pm »

*
Autor: Milorad Botić, odlomci iz knjige "Sećanja i svedočenja" — II deo


Sava je svega jednu školsku godinu učiteljevao u svom rodnom mestu. Došavši 1937. U Pašićevo, razvio je živu kulturnu delatnost. Horovođa je školskog i sokolskog hora, starešina je Sokolskog društva, organizujući sa naraštajcima sokolske priredbe, radi i igra (golman) u fudbalskom klubu "Obilić".

Sava je posle Oslobođenja i demobilizacije došao u Novi Sad, gde je do kraja života razvijao živu aktivnost na raznim poljima muzičke delatnosti: pedagog (profesor), dirigent (orkestar ili hor), kompozitor, muzikolog (teorija muzke), muzički radnik (organizacija i reprezentacija). Svaka od ovih delatnosti zahtevala je punog čoveka, a Sava je svugde stizao i sve obavljao na visokom nivou. Najveći domet je postigao kao dirigent (osnivač i rukovodilac) Tamburaškog orkestra Radio Novog Sada, a najveći smisao čitavog svog rada našao je u tamburi. Ubrzo je orkestar postao najuspeliji orkestar u Jugoslaviji, a dospeo je i u Pariz, na duže gostovanje u čuvenoj "Olimpiji", gde je održao 36 koncerata. Karta koju mi je poslao iz Pariza ne krije sreću i zadovoljstvo sa postignutim uspehom. Na kratkom sastanku po povratku, rekoh mu: "Da li si se setio starokerskog orkestra Pere Zurke, čiji su zvuci morali odzvanjati 'Olimpijom'?" — "Dakako, u licima svirača video sam svoje pajtaše iz Tošinog bircuza, kako prebiraju žice i to mi je davalo inspiraciju. Eto, takvi smo mi Starokerci.
"

TAMBURA, taj žičani instrument, koji se naročito oplemenio u Panonskoj niziji, negovao u Vojvodini, pa i u Savinom Starom Keru, posebno je zainteresovao Savu. Čitav svoj rad na muzičkom polju obeležio je tamburom. Napisao je i izvrsnu knjigu Vojvođanska tambura, koju je objavila Matica srpska 1990. Sakupio je na hiljade poskočica, šalajki i bećaraca i stavio u note. Svi mi, nekadašnji starokerski đaci pratili smo njegov rad, a ponekad i davali mu neke tekstove. Bio je neumorni skupljač.

Kada smo već bili u penziji i zašli u ozbiljnije godine, a obzirom na društvene i političke promene koje su davale nadu u veću otvorenost i slobodu življenja i medjuljudske komunikacije, jače smo se vraćali vrednostima stečenim u mladosti: selo, Vojvodina, politička demokratija, umetnost. Mita Bujandrić je živeo u Zemunu kao penzionisani (avijatičarski) potpukovnik JNA, Milorad Malešev u Novom Sadu, kao penzionisani direktor banke, Sava, penzioner no aktivan muzikolog, ja penzionisani advokat, no angažovan publicistikom pravnom i drugom, Milica Beljanski, naša starija drugarica, penzionisan prof. Biologija sa muževim prezimenom Nadbandić, svi u Novom Sadu. Ustanovismo da smo mi poslednji Starokerci, svi rođeni pre Prvog svetskog rata u Starom Keru, te se naše dalje (intenzivnije) druženje ima odbijati pod nazivom "Poslednji Starokerci". Odredismo četvrtak za dan sastanaka kod Nadbandićke (stan u lepoj ulici imenom Vojvode Putnika). Bili smo najstarija generacija Zmajevčana u Novom Sadu. Naši sastanci četvrtkom "Kod Cice" Nadbandić bili su svojevrsno poselo, na kome smo vodili razgovore o muzici, pravu, politici i o biološkoj nauci. Sava bi ponedak svirao uz gitaru i pevao stare gradske i narodne melodije. Primali smo i po kojeg gosta, a najradije dragog čoveka Mišu Lazića, Savinog školskog druga iz Preparandije, ili od nekih mlađih Zmajevčana koji žive i rade u Novom Sadu. Kada sam predlagao da proširimo krug sa još nekim novosadskim Zmajevčanima Sava se usprotivio: "Pa oni nisu Starokerci". Taj neformalni klub poslednjih Starokeraca "osnovali" smo tamo 1989. I on se okupljao i smanjivao sve do smrti Cice Beljanski. Prvi se preselio u večnost naš Zemunac Mita. On bi ponekad dolazio iz Zemuna četvrtkom, ali je oboleo i umro 1993. Mita je od nas svih bio razvijeniji i jači no, međutim, prvi je nestao. Sava nas je ostavio neočekivano, iznenada, 1996. Nismo na poselima više nikad pevali. Cica je posle kraće bolesti umrla 1997. Nas dva imenjaka, prestasmo se nazivati klubom Starokeraca, pa je i Milorad Malešev umro 1999. Tako je završio klub poslednjih Starokeraca.

Sava je, kao i mi svi, mnogo voleo svoje rodno selo. Roditelji su, posle II Svetskog rata, prodali kuću u selu ("Mikin bircuz"), napustili ugostiteljski posao i preselili se u Novi Sad. Kupili su kuću u Temerinskoj br. 44, gde je Sava živeo sa suprugom Nadom i sinom Minjom, do kraja života. Govorio nam je da bi rado kupio njihovu staru kuću, u kojoj je rođen, onu kjanu na Sentomaškom drumu. Čak je odlazio kod vlasnika da bi ga privoleo na prodaju, ali ovaj nije pristajao. Gostionica na pijaci bila je pretvorena u dućan, a i nije za nju bio mnogo ni zainteresovan. Na ovoj je stavljena spomen ploća od strane Mesne zajednice u Zmajevu, 25. Seprembra 1997. Godine. Selo mu za života nije uzvraćalo ljubav. Retko je i sam, sve do našeg staračkog druženja, odlazio u selo gde mu se rodbina istanjila odlaskom u gradove i izumiranjem. Kako sam ja imao uvek gde da odlazim, to sam držao vezu sa svojim seljanima, no sve ih je manje bilo vršnjaka. Kada smo odlučili da se povezano družimo, odlazili smo svi skupa u Zmajevo za letnjeg Svetog Nikolu, kada je crkvena slava u selu 22. Maja. Moja kćerka Branislava priređivala je ručak za goste, a mi smo u punom sastavu odlazili u crkvu, u portu, u crvenu opštinu. Na naše veliko zaprepašćenje crkva je bila poluprazna. Bez mladog sveta. Pop Vlada, dobrodušan čovek, nije uspeo da očuva pastvu. Kada sam ga zapitao zar je seoska populacija ateistička, pop Vlada je spremno odgovorio: "O, ne..." pa šta je onda: "neznabožačka", odgovori otac Vlada. Sava je ponovo čitao očenaš za desnom pevnicom, kao nekad kad je bio učitelj u Pašićevu. Sava je bio duboko nesrećan što su razorili naše bazene i zapustili Narono kupatilo u centru sela, pa čak izgubili i žutu vodu (artenski bunar). Naše nekadašnje šetalište, naš korzo, neko je naružio užasno primitivnom "pečenjarom", kao da je negde u zapuštenom kraju Bosne. Ispred kuće nekadašnjeg našeg prijatelja, a seoskog industrijalca Reljina, kojoj su izbijena sa ulice dvoja vrata za lokal (!), izgrađena je pečenjara za pečenje stoke. "ubi Bože" reče Sava i zapali šibicu. Upitah ga šta će mu šibica. "Da zapalimo ovu rugobu." — "Savo brate, pa to je krivično delo paljevine tuđe imovine i izlaganje opasnosti požara okoline." — "Eh, ti si uvek bio fiškal." To je za mene kriminal, unakažavanje okoline. Cica, koja je u mladosti igrala tenis u "Šumici", stavi tačku na raspru: "Deco, pa to nije više selo Pašićevo, već naseljeno mesto Zmajevo. Vrbas je opština." — "Da, naseljeno mesto, privesak grada, takva je sada antiseljačka politika", objasnih. Selo se osipa, propada i nestaje. Oni koji ostaju nemaju potrebu za kulturnim stanovanjem. Dušan Andrić, krojač, koji je nekada sa Savom igrao u "Obiliću", jedva da nam je znao nešto reći o današnjem "Obiliću" kao i o drugim prilikama i odnosima u selu, iako je jedno vrema posle 1944. bio predsednik Opštine. Jedina uteha nam je bila što nam je rekao da je Zmajevo prilikom reorganizacije opština bilo u kombinaciji da ostane opština, koja bi obuhvatala sela: Zmajevo, Stepanovićevo, Ravno Selo (Stare i Nove Šove) i Despotovo (Sentivan). Ne zna ko je tu kombinaciju pokvario, ali drži da ni partijski i drugi seoski faktori nisu se baš mnogo zalagali za ovaj predlog. Neko je bio jači i zainteresovaniji. Sava je bio duboko povređen nemarnošću kojom je upropašćena lepa zgrada naše (srpske veroispovedne) škole, kraj pravoslavne crkve i čitav taj kompleks "na Crkvenom ćošku", koji je bio mesto naših okupljanja u mladosti. Izgrađena je lepa funkcionalna, savremena Osnovna škola, preko od opštinske kuće i sa Zmajevim nazivom, no, stara naša škola, još u upotrebljivom stanju sa divnim dvorištem (spomenik kulture).
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: