**
        
KRATAK OSVRT NA ŽIVOT I DELO ISIDORA BAJIĆA


Romantizam kao duhovni i umetnički pravac pojavio se u Evropi na Zapadu pred kraj XVIII veka i označio težnju za oslobođenjem umetničkih mogućnosti u smislu duboke subjektivnosti i strasnog poniranja u svet osećanja, mašte i čulnih senzacija. Vojvodinu je u to vreme bio zahvatio snažan talas romantičnog duha francuske kulture. A menuet, ta tipična francuska igra u svom superiornom pohodu kroz Evropu, nije zaobišao ni periferiju Austrougarske monarhije, srpsku Vojvodinu.

Dela prvih srpskih romantičara stvarana sredinom i krajem XIX veka na toj periferiji evropskih muzičkih događanja, ni onda ni danas, pogotovu nisu mogla iznenaditi ni u pogledu harmonija niti oblika, pa donekle ni ritmova, ali te kompozicije od kojih su mnoge bile inspirisane narodnim pesmama a stvarane u teško vreme nastajanja mlade srpske države, kao da svojim drobom ovaploćuju reči: "Pesma nas je održala, njojzi hvala"! Imućnije srpsko građanstvo, koje je u pogledu običaja i društvenih manira mnogo šta usvajalo od mađarske i austrijske aristokratije, prihvatilo je sa žarom mnoge vidove kulture, koje je ova, opet, prenosila iz domovine Luja XIV. Ta već formirana srpska građanska klasa, koja se je kroz društveni preobražaj iz feudalnog u kapitalistički sistem, počela se isticati i jačati kada je pod vođstvom Svetozara Miletića povela oštru borbu za nacionalna i politička prava Srba u Austrougarskoj monarhiji.

Podstrek za njihovu borbu davali su verski antagonizam, favorizovanje katoličkog stanovništva od strane vlasti i njegova dominacija u mnogim oblastima kulture. Po svome razvijenom duhovnom životu ističu se naročito dva grada: Sremski Кarlovci i Novi Sad, a u njima kao važni muzički činioci postoje, razmnožavaju se i razvijaju PEVAČKA DRUŠTVA. Starozavetni prorok Isaija je zapisao: "U početku bejaše pevanje". Uporedo s pevačkim društvima plodan rasadnik muzičke kulture u toku stoleća, i sve do prvog svetskog rata, bila je Srpska velika gimnazija, koja je među svoje nastavnike ubrajala pored ostalih Pavla Šafarika, Milovana Vidakovića i Lazu Кostića.

Više zalaganjem i požrtvovanjem pojedinih profesora (Jovana Grčića, Vase Pušibrka, Tihomira Ostojića, Isidora Bajića i drugih) i spontanom ljubavlju đaka prema muzici nego redovnom muzičkom nastavom, ova gimnazija je zadugo bila zamena za muzičku školu, filharmoniju, operu. Rezultati tih muzičkih nastojanja bile su čuvene svakogodišnje SVETOSAVSКE BESEDE, koje su znatno premašivale nivo i sadržaj običnih đačkih priredbi. Tu su sticali svoja prva izvođačka iskustva mnogi omladinci koji su potom postajali oduševljeni ljubitelji i propagatori muzičke kulture. Osnove NOTALNOM PEVANJU i MUZIKALNOJ ŠКOLI u okviru te gimnazije dao je Aleksandar Morfidis – Nisis. Izvesnog traga ostavio je i Aksentije Maksimović, dok su komppozicije Jovana Pačua nosile pečat duhovne klime svoga doba. Dugogodišnja muzička aktivnost Mite Topalovića isključivo je bila vezana za njegov rodni grad Pančevo. Iako savremenik Mokranjca i Marinkovića, i uprkos izvesnoj stilskoj uglađenosti, on nije imao Marinkovićevu harmonijsku inventivnost ni Mokranjčev afinitet prema folkloru.

Isidor Bajić rođen je 16. avgusta, 1878. godine u Kuli, u Astrougarskoj. Gimnaziju je završio u Novom Sadu a diplomirao je na muzičkoj akademiji u Budimpešti. Od 1901. do 1915. godine je radio u Velikoj srpskoj pravoslavnoj gimnaziji u Novom Sadu (danas gimnazija Jovan Jovanović Zmaj) kao učitelj pevanja i pojanja, dirigent učeničkih horova, gudačkog i tamburaškog orkestra, hora Neven i kao organizator Svetosavskih beseda. Pomagao je darovitim učenicima u njihovim prvim kompozitorskim koracima. Kao rezultat Bajićevog pedagoškog rada nastao je PROJEКAT za promenu učenja pojanja i pevanja u Velikoj srpskoj pravoslavnoj gimnaziji. Osnovao je muzičku školu u Novom Sadu 1909. godine, posle Škole pjenija Aleksandra Morfidisa Nisisa, prvu instituciju toga tipa na tlu Vojvodine.

Romantizam buja! A koji stvaralac je romantičan? Romantičan je onaj koji u sebi ima i viteškog i pesničkog duha, ko govori sa puno draži, živopisnosti i ljupkosti, ko deluje bajno, zaljubljeno, kao izmišljeno, za koga se može reći da je nestvaran, čaroban, a da s osmehom stoji pred vama! Čujem glas Isidora Bajića: "Da li sam ja romantičan, ne znam. Istina je, međutim da sam iznad svega veliki zaljubljenik u muziku i u klavir, taj božanski instrument, kako reče veliki Betoven. Istina je i to da poštujem Svetosavski zavet u Srpskoj autokefalnoj Crkvi, da ljubim svoj srpski narod i da, kako što duže, po milosti Božijoj, stvaram i dublje ulazim u posao, sve više otkrivam povezanost srpskog jezika, tog čudesnog jezika PRAMAJKE, sa Tvorcem našim Jedinim. Shvatam da moja etika izranja iz te ljubavne sprege, a da vaskrsava u kružnoj vasionskoj dalečini i tako oplemenjena postaje moja umetnička estetika! Nema dobiti! Nema interesa! Ja se ne takmičim! Nema nemuzikalnog čoveka! Moje uzbuđenje pred moju prvu Svetosavsku besedu bejaše golemo i taj STRAH GOSPODNJI trajaše godinama, a svake godine bejaše drugačiji, raznovrsniji, bogatiji".

Čujem reči dr Dragutina Gostuškog: "Isidor Bajić spada u one blagoslovene muzičare koji su, umesto da steknu ime, otišli u anonimnost! To znači da su se Bajićeve melodije toliko stopile sa narodnim muzičkim osećanjima, da su zbilja i smatrane narodnim!"

U skoro svim periodičnim časopisima i dnevnoj štampi toga vremena (Brankovo kolo, Letopis matice srpske, Zastava, Sloga) Isidor Bajić, objavljivao je tekstove iz oblasti muzike i muzičke pedagogije (Pevanje kao pedagoško sredstvo i korist njegova, Kako treba učiti muziku u preparandiji i bogosloviji, Naše crkveno pojanje i druge). Niz članaka o Savezu srpskih pevačkih društava prouzrokovali su oštru polemiku sa Petrom Кonjovićem. Bajić je pokrenuo notnu ediciju Srpska muzička biblioteka i časopis Srpski muzički list.

Čujem glas Isidore Sekulić: "Vojvođani, međutim, sa velikom vokacijom, to je i u prošla i u Bajićeva vremena značilo gotovu tragediju. Možeš moći i znati šta hoćeš, ne možeš ništa postati i nikuda se popeti. Ako si muzičar, u koje zemlje muziku spadaš? U koje zemlje slikarstvo spadaš? A u koje zemlje literaturu spadaš? Nemaš države ni pečata, ni svoje hijerarhije u koju bi normalno ušao, bilo na visoku građansku dužnost bilo na visoki umetnički rang! Šta nastaje u darovitu čoveku, u moćnoj prirodi? Raspinjanje, bes, stid od života, mizantropija, samomržnja, otrovan karakter, bežanje ma kuda, u Srbiju, u Crnu Goru, u svet, dođavola! Život Srba u austrijskom inostranstvu donosio je sobom da je i prosečan Vojvođanin ostajao nepoverljiv i nemiran i rasrdljiv. A izuzetni ljudi su bili i ostali naletni, eksplozivni, svojeglavi, neusavetni! Svetozar Miletić, Đura Jakšić, Ilarion Ruvarac, Laza Kostić."

A jedan od tih izuzetnih srpskih delija, Isidor Bajić, zapisivao je narodne i srpske crkvene melodije i koristio ih u svojim kompozicijama za klavir, horskim delima, komadima sa pevanjem i u operi Knez Ivo od Semberije. Srpsko crkveno pojanje je upoređivao sa pojanjem drugih naroda na putovanju za Hilandar sa horom Кarlovačkih bogoslova 1911. godine. Obraćao se lično Lukijanu Bogdanoviću, pravoslavnom episkopu budimskom, u vezi sa predlogom za redigovanjem srpskog crkvenog pojanja ...

A Novi Sad je početkom 1848. godine bio političko središte Srpskog revolucionarnog pokreta u Južnoj Ugarskoj. Srbi u gradu pokreću niz akcija u borbi za stvaranje Srpske opštinske uprave i ostvarenja nacinalne slobode. Međutim, blizina petrovaradinske tvrđave koju su držali Mađari, ugrožavala je grad i bila fatalna za srpski pokret uopšte. Mađari su topovima sa tvrđave katastrofalno bombardovali Novi Sad, koji je skroz porušen i opustošen. No, nije dugo potrajalo, a Novi Sad je iz pepela počeo ponovo da raste i razvija se. Novom snagom i poletom, koji je pulsirao svom snagom, organizovale su se u Novom Sadu prve javne priredbe, koncerti i balovi.

Isidor Bajić je duboko osećao da je muzika duša svih umetnosti, da muzika produbljuje sve čega se dotakne. Život sa muzikom je za Isidora Bajića od samog početka bio jedini mogući život, on je za njega značio muzičko biti ili ne biti. Ali Bajić nije bio kompozitor kome je bio cilj komponovanje "na narodnu"! Njegov interes je bio složeniji, težnja raznovrsnija nego što je njegov muzički duh mogao da podnese. Bajićev đak piše: "Bio je on svima nama IDEAL, u njemu smo mi gledali VIŠE BIĆE"! A njegova dela su ciklusi solo pesama: Pesme ljubavi, Album pesama u duhu srpskih narodnih pesama, Srpske narodne pesme iz Mokranjčevih rukoveti, Seljančice, Jesen stiže dunjo moja. Klavirske kompozicije: Album kompozicija za glasovir, Za Kosovo — Kumanovo za Slivnicu — Bregalnicu, Srpska rapsodija. Komadi s pevanjem: Đido, Rakija, Divljuša. Opere: Knez Ivo od Semberije ... svedoče o časnom, istrajnom, požrtvovanom, neprekidno nadahnutom stvaralačkom radu Isidora Bajića do poslednjeg daha!

Naš poznati muzikolog i pisac Gordana Кrajačić kaže da je njena prva asocijacija na Isidora Bajića njegov "sjajni hor" "Srpkinja!", koji imaju na repertoaru gotovo svi naši horovi i ma koliko puta da ga je slušala izmamio bi joj suzu! A njegova divna, efektna kompozicija za glas i klavir "Veruj da te ljubim" čuje se bar nekoliko puta na svakom pevačkom takmičenju kod nas! Živeti u Novom Sadu, biti profesor Srpske velike gimnazije, na koju je Pešta budnim okom pazila, i pisati simfoniju koja ne veliča Franca Jozefa nego Miloša Obilića, nije bila obična stvar! I u tome počiva osobiti značaj njegove ličnosti!

A Antun Dobronić u "Glasniku službenog lista Srpske pravoslavne patrijaršije" piše: "Isidor Bajić svim žarom svoje duše uneo se u crkvenu muziku. Ja ne mogu zaboraviti sa kakvom je pažnjom slušao vizantijsko pojanje kad smo pohodili svetogorske manastire!"

A meni se čini da je baš tada kroz duhovno iskustvo pravoslavnih otaca Isidor Bajić shvatio da je transcendencija dar i dejstvo Duha Svetoga, i to dar čoveku za njegovu težnju istini bitija i za njegovu svest o slobodi i da ga nikoja svakidašnjica koja ne krije SUDBINU ne može zaustaviti! Jer, u svakoj istini, pravednosti i dobroti je plod Duha Svetog!

Isidor Bajić je umro 15.09.1915. godine u Novom Sadu, u Austrougarskoj, u svojoj 37 godini života!

Autor: Miodrag Čolaković

Tekst je preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "RIZNICA"
uz saglasnost glavnog i odgovornog urednika Gorana Vučkovića
Broj 4 | Književno-izdavačko društvo "Leksika", Negotin, 2017

**

VITOMIR VITA ŽIVOTIĆ
(Oreovac, 24.05.1925 — 17.09.2003)


OJ, LIVADO, USPOMENO STARA

Ako je san svakog kompozitora da ga pesma nadživi, onda je san Vitomira Životića ostvaren, jer skoro sve njegove pesme još za života nadmašile su slavu njegovu i interpretatora. Tamo kod mesta Suvi Potok, na livadi ispod starog bresta, rođena je prva mladalačka Ijubav. Potok je odavno presušio, baš kao i mnoge mladosti, ali je ostala pesma "Oj, livado, uspomeno stara" koju je, tu kraj potoka i ispevao i koja će se kao mnoge druge pesme Vitomira Životića dugo pevati.

"Kišo tiho padaj", "Gde si pošla sa cvetom u kosi?", "Prva ljubav zaborava nema", "Bolje da sam sede kose plela", "Sve uzalud beše moja nada", "Kad se moje malo vreteno okrene", "Karanfile uspomeno stara", "Šta mi draga na dar spremaš", "Godine su na izmaku", "Ti beše san života moga" i mnoge druge pesme postale su deo bogate riznice izvorne narodne muzike. Toliko narodne da na izdanjima pevača koji ove pesme presnimavaju nema imena Vitomiira Životića.

Jednostavno, pevači misle da su pesme narodne. Snežana Đurišić nije znala ime autora prvog Vitinog kompozitorskog uspeha "Kišo tiho padaj" iako je ova pesma pre nje doživela više izvođenja i diskografskih izdanja. Najviše uspeha su imale Radmila Dimić i Dušica Bilkić. Činili su posle Snežane to i drugi pevači ali Vitomir se nikada nije ljutio. Naprotiv, kada smo svojevremeno započeli razgovor na ovu temu on kao da je pravdao pevače: "Važno je da se pesma peva, da joj se tako produžava trajanje, a ovi mlađi pevači, ne znaju nas starije kompozitore, a i da su pitali ove mlađe muzičare koji su stvarali posle nas, oni ne bi znali da im kažu.

Vitomir je uvek bio skroman čovek, mada nije bio ravnodušan prema onima koji svesno prisvajaju tuđe stvaralaštvo. Desilo se to i njegovom najpoznatijem učeniku Mirku Kodiću koji je zaboravio svog učitelja i kola "Oreovačka šetnja" i "Požarevljanka" kao autora potpisao sebe! Kasnije se Mirko pravdao da je to greška izdavača. Nije Mirko jedini koji je prećutkivao svog učitelja, a Vitomir Životić je sa ponosom uvek pominjao Mijinog oca Acu Krnjevca koji je najviše zaslužan za sve što je ostvario.

Pesme nadmašile slavu pevača

Nikada nije jurio za komercijalnim uspehom i zato svoje pesme nije nudio tadašnjim narodnjačkim zvezdama. Najčešće je sarađivao sa mladim neafirmisanim pevačima i valjda zato će ostati zabeleženo, da su skoro sve pesme Vitomira Životića nadmašile slavu pevača. Aleksandra Acu Stefanovića je prvi put čuo na vašaru i odmah mu predložio da snimi ploču. Pesma "Gde si pošla sa cvetom u kosi?", koju je pre njega snimio izavnredan pevač Borivoje Janković Dunja, tek u izvođenju Ace Stefanovića ostvarila od svih Vitinih pesama najveći tiraž — preko dve stotine hiljada primeraka, u vreme kad u zemlji nije bilo toliko gramofona. "Šta mi draga na dar spremaš?" još uvek je čest gost na radiju i mnogim veseljima, ali mnogi ne znaju da je ovu pesmu prvi snimio nepoznati Dragan Stanulović. Nedavno u novom aranžmanu presnimio je Radiša Ranković Dila. Pesmu njegove mladosti "Oj livado, uspomeno stara" prvi je snimio naočiti Borivoje Janković Dunja, izvanredan pevač, koji je važio za najveću narodnjačku nadu tog vremena i koji je imao sve predispozicije da postane velika zvezda samo da se malo potrudio (o njemu ćemo nešto više drugi put), ali ova pesma je postala veiiki hit znatno kasnije kada su je presnimili, po njegovom kazivanju, dvojica njemu najdražih pevača, Zoran Nikolić i Milan Perić. Pesma je ostala da se sluša, a pevači nisu izašli iz anonimnosti.

Vitomir Životić je rođen 24. maja 1925. godine u Oreovici. Njegova karijera je počela neuobičajeno. Harmoniku je počeo da svira pod prisilom oca, koji je osetio talenat ali nije umeo da mu razvije ljubav prema instrumentu. Učinio je to Aca Krnjevac, veliki harmonikaš toga doba koji je, na žalost, umro mlad, u trideset osmoj godini. Kada je prilikom posete čuo kako mali Vita prebira po dirkama, pozvao je Vitinog oca Dragu i rekao mu: "Ja malog vodim sa sobom".

Tako su Mija Krnjevac i Vitomir Životić, svirajući zajedno i stvarajući svako za sebe, dosegli zvezdane visine narodne muzike. Bili su sudbonosno vezani u ratnim i poratnim godinama. Kao duet Krnjevac — Životić nastupali su na Radio Beogradu punih jedanaest godina, od 1945. pa sve do leta 1956. Zajedno sa Vlastimirom Pavlovićem Carevcem, Vukom Šeherović, Vuletom Jevtićem, Velinkom Grgurevuć, Danicom Obrenić i drugim znamenitim pevačima i sviračima toga doba.

Čestitka od Cara

Malo je falilo da karijeru na Radio Beogradu završi pre vremena. Na jednom od nastupa dogodio mu se maler. Za vreme izvođenja pukao mu je levi kaiš na harmonici. Taj trenutak nikada nije zaboravio.

— Sve se dogodilo pred očima Carevca i ostalih učesnika programa. Osetim kako mi harmonika izmiče iz ruku. Bio sam dovoljno pribran da odmah sednem na stolicu, bradom pritisnem harmoniku odozgo i nastavim da sviram. Mija je jedini primetio šta se dogodilo i vidim, obli ga znoj. Gleda me uplašeno, ja samo klimnem glavom i dovedemo tačku do kraja bez ijedne greške. Završi se nastup i harmonika mi ispade iz ruku. Carevac je tek tada shvatio zašto sam seo i šta se dogodilo. Ustade, pruži mi ruku i prozbori: "Dobro si to izgurao".

To posleratno vreme je bilo poznato po koncertnim aktivnostima. Ostalo je zapamćeno i zapisano gostovanje kvarteta: Mija Krnjevac, Vitomir Životić, Vuka Šeherović i Vule Jevtić. Svuda su dočekivani kao najrođeniji, bilo je to vreme čudnog zanosa i entuzijazma. Koncerti su održavani pod otvorenim nebom, često po snegu i kiši u najzabačenijim selima Srbije.

Rano je počeo da komponuje, ali prvi veliki uspeh postigao je tek 1960. godine pesmom "Kišo tiho padaj" koju je pevala Radmila Dimić. Ubrzo stiže i prvo veliko priznanje. Na Tašmajdanu je održan prvi Beogradski sabor na kojem se Vitomir predstavio u dvostrukoj ulozi. Svirao je sa svojim orkestrom pesmu "Što je lepo kad si mlad" koja je u izvođenju dueta Biserka Mišić i Dara Kostić osvojila prvu nagradu. Bilo je posle toga još mnogo nagrada u njegovoj karijeri ali najznačajnije od toga je dugovečnost njegovih pesama. Sa posebnim zadovoljstvom je sarađivao sa Miletom Bogadnovićem, Sidom Marković, Fadilom Karićem, Radmilom Dimić, Biserkom Mišić, Acom Stefanovićem, Borivojem Jankovićem Dunjom, Draganom Stanulovićem, Zoranom Nikolićem, Milanom Perićem i Milankom Aranđelović Makom.

Oreovački zvuci

Sve vreme je obučavao mlade harmonikaše. Nije vodio evidenciju, ali kod njega je tajne muziciranja na harmonici savladalo preko dve stotine učenika. Od toga je mnogo poznatih i priznatih koji su, poput Mirka Kodića, ostavili veliki trag u narodnoj muzici. Njegovo muziciranje i njegov stil je bio prepoznatljiv jer su u njegovoj harmonici objedinjeni topli ljudski glas i osećajnost i virtuoznost koja je dostojno predstavljala izvornost srpske narodne muzike. Bio je ubeđen da će, kad tad doći vreme kad će narodu biti dosta kiča i da su već sada narodnoj muzici potrebni pošteni mladi ljudi, urbanizovanijih i civilizovanijih manira. U čast ovom vrsnom kompozitoru i harmonikašu Vitomiru Životiću od 2005. godine organizuje se takmičenje harmonikaša amatera "Oreovački zvuci". Učesnici se takmiče u interpretiranju narodnih kola negujući autentičnost, izvornost i lepotu stvaralaštva otkrivajući tajne ovog divnog instrumenta.

Vitomir je umro 17. septembra 2003. godine u 79. godini ali je u njegovoj porodici muzika ostala tradicija. Nastavljaju je sinovi Periša, koji maestralno svira violinu i Siniša, koji je još sa ocem vodio školu za harmoniku, koju je kasnije sam nastavio i to i danas uspešno čini. Treba svakako istaći da Vitina snaha od starijeg sina Periše, Bojana Životić ima zavidan muzički pedigre. Između ostalog, osvojila je vicešampionsku titulu na takmičenju harmonikaša u Sokobanji 1972. godine. Tada je pobedio Ljuba Radosavljević. Naredne 1973. godine se nije prijavila za takmičenje iako su svi to očekivali. Da jeste, verovatno bi pobedila, bar je tako vladalo mišljenje u muzičkim krugovima. Kasnije je snimila i nekoliko ploča kao vokalni solista.

Da "iver ne pada daleko od klade" potvrđuju Bojanine i Perišine kćeri Isidora i Paulina. lsidora je završila Muzičku akademiju — odsek za klavir, a mlađa Paulina muzičku.

Bora Vasić
Okrug, Stiški glas — mart 2014. Boj 211

**

ZA KRNJEVCE SU NAJBOLJI ITALIJANSKI GRADITELJI INSTRUMENATA IZRAĐIVALI
SPECIJALNE HARMONIKE PRILAGOĐENE VIRTUOZNOSTI NJIHOVIH ITERPRETACIJA

Često su me pitali kako dolazim do podataka o ljudima čije biografije i muzičko stvaralaštvo prezentujem kroz autorske emisije. Jednostavno, ili su mi oni sami govorili o sebi ili, ako su već bili upokojeni, o njima su govorili njihovi najbliži rođaci i saradnici. Ovoga puta o svom ocu je govorio Aleksandar Aca Krnjevac.


Uramljene fotografije i sećanja

Kada je čuveni predratni harmonikaš Dragomir Mišković zvani Draga – Kec, iz Dragovca kraj Požarevca, čuo za Krnjevce, oca i sina i njihovo virtuozno sviranje koje je podrazumevalo dobro vladanje nepravilnim ritmovima, kao i korišćenje pasaža sa hromatskim nizom, nagovarao je nekog svog učenika da ode kod njih, ovlada tim "novim" inerpretativnim tehnikama i posle se vrati kako bi i njemu to znanje preneo. Na kraju, ništa od toga. Još jedan predratni harmonikaš i kompozitor Ilija Džoni Gavrilović snažno je uticao i na Krnjevca, a i Bucu Jovanovića, podstičući ih da ovladaju notnim pismom.

Bez osmoljetke, samo četiri razreda škole

Društvene okolnosti u vreme Kraljevine Jugoslavije, kada je Miodrag Todorović Krnjevac bio školarac, podrazumevalo je osnovno opismenjavanje i sa samo četiri razreda škole, koliko je i on završio. To njemu nije smetalo da se uporno i samostalno kasnije obrazuje, pa čak i da ovlada notnim pismom. Izvrsno je baratao instrumentom, stvarao nova kola i pesme, a to se nije moglo sve upamtiti i preneti drugima bez zapisivanja.

Šlageri su bili popularni uz prve ljubavi

"Samo tvoje plave oči" njegova prva kompozicija i "Ljubav za ljubav mi vrati", koju je napisao nešto kasnije, jesu šlageri koji se izdvajaju u stvaralačkom opusu Miodraga Todorovića Krnjevca. Popularnost prvog šlagera je bila tolika, da se vrlo često izvodio uživo na programu Radio-Beograda pre Drugog svetskog rata.

I otac i sin Aleksandar Todorović Krnjevac

I danas je ustaljena praksa da instrumentaliste na harmonici koji žele da interpretiraju narodnu muziku podučavaju takozvani "majstori". Otac Miodraga Todorovića, Aca Krnjevac, bio je jedan od njih i najzaslužniji što je Miodrag razvio svoj talenat do granica obožavanja kolega i ljubitelja narodne i novokomponovane muzike u duhu tradicije. Pored sina Miodraga, Aca Krnjevac je podučavao još i: Đuricu Ćirković, Radojku Živković i Nenada Mićevića harmonikaša i jedinog muzičara sa diplomom Muzičke akademije u orkestru Vlastimira Pavlovića Carevca.

Harmonikašku školu svog oca nastavio je i Miodrag, a pohađali su je : Vitomir Vita Životić iz Oreovice, koji je kasnije Miji svirao drugu harmoniku, Raja iz Cerovca, Kemiš i otac i sin Miroljub, Dragiša Drenjaković, kasnije druga harmonika Jovici Petkoviću, Jovan Toka Ćirković iz Sela Dragova kod Rekovca, Milija Spasojević iz Meljaka, posle rata svirao drugu harmoniku u orkestru Mije Krnjevca, Novica Negovanović, Mile Stojanović, Ljubiša Pavković, koji je živeo u istom dvorištu sa Krnjevcima na Banovom brdu i koji je stajao na čelu Narodnog orkestra RTS-a 28 godina, kao i Aleksandar Todorovića Krnjevac, koji je nastavio tradiciju svoga oca Miodraga i dede Aleksandra, od oko 100 godina nesebičnog podučavanja sviranju budućih harmonikaša.

Broj 150 odnosi se i na autorska kola koje je komponovao Mija Krnjevac. Mnogi harmonikaši su ih shvatali kao etide preko kojih će steći tehniku i harmonikaški izraz u sviranju, bilo da se radi o instrumentu sa dugmadima ili klavirnoj harmonici. Šumadijsko duplo sviranje (u tercama i sekstama) takozvano "duetsko" sviranje bio je njegov doprinos usavršavanju tehnike na ovom instrumentu. U poznijoj životnoj dobi, Miji Krnjevcu su jako interesantne bile takozvane organe (farfise), koje su sadržavale, iz ove vremenske perspektive, primitivne elektronske zvuke raznih instrumenata, a među njima i nekih indijskih instrumenata, njih su muzičari u to vreme obilato koristili u aranžmanima jer su ih asocirali na naše tradicionalne narodne instrumente. Tehnologija elektronskih instrumenta od tog vremena, a to su bile 70-te godine prošlog veka, daleko je odmakla, naročito u segmentu semplovanog zvuka, pa ih i danas muzičari veoma koriste u svom radu. Ipak, zvuk orkestara sa akustičkim instrumentima ostao je etabliran kao jedini, pravi i najbliži u stilizaciji narodne muzike ne samo naše zemlje, već i tradicionalne muzike svih naroda Balkana.

Je l' pesma, je l' hit?

Pisati novokomponovane narodne pesme 40-tih, 50-tih, 60-tih ,70-tih značilo je biti ispred ili u ravni talenta poput: Dragiše Nedovića, Obrena Pjevovića, Petra Tanasijevića, Joza Penave, Jovice Petković, Vite Životića, Ismeta Alajbegovića Šerbe, mladog Dragana Tokovića, Radeta Jovanovića, Radojke Živković, Radoslava Grajića, Buce Jovanović, Jonča Hristovskog, Huseina Kurtagića i drugih talentovanih kompozitora. Miodrag Todorović Krnjevac je napisao preko 700 pesama, među kojima je bilo romansi i starogradskih (Pesma harmonici, Na kraju grada, Tri šešira...) onih u duhu šumadijskog melosa (Znaš li dragi onu šljivu ranku, Bisenija kćeri najmilija, Šumadijo rodni kraju, Oj Moravo, oj, Lepo ti je biti čobanica, Šumadija u jesenje dane, Jesen prođe ja se ne oženih, Nabrala je devojka ...) u duhu sevdalinki čiji melos mu je bio blizak jer je u detinjstvu jedno vreme sa porodicom boravio u Bosni (Jesen stiže rana, Zašto svićeš tako rano), ali i onih koje su se pretvarale u hitove na prvo slušanje, a čiji su interpretatori postajali zvezde preko noći (Za tvoju ljubav mladost sam dao, Sliku tvoju ljubim, Ljubav mi srce mori ...)

Načelnici za muziku, šefovi orkestara, muzički urednici

Odmah po završetku Drugog svetskog rata prvi načelnik za Narodnu muziku bio je Miodrag Vasiljević, koji je čak i živeo sa porodicom u samoj zgradi Radio Beograda, koja se nalazila gde je i danas, na uglu Hilandarske i Svetogorske ulice. Imali su na raspolaganju dve prostorije i ne neki naročiti komfor u njima. Profesor Miodrag Vasiljević je kasnije osnovao i katedru za Etnomuzikologiju u okviru Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu. Krenulo se sa potragom za izvođačima koji će biti spremni da u svako doba dana i noći nastupaju uživo na programu Radija. Povratkom Vlastimira Pavlovića Carevca iz zarobljeništva uspostavljen je Narodni orkestar koji je formiran u Kraljevini Jugoslaviji 1929.godine, a obnovljen je i Tamburaški orkestar Radio Beograda, s tim što na njegovom čelu nije bio pređašnji šef Aleksandar Aranicki, poreklom iz Nadalja kraj Novog Sada, već jedan od članova, Maksa Popov. Ovaj orkestar je formiranjem Radio-Novog Sada za Dan Republike 29. novembra, 1949.godine ubrzo prešao sa delovanjem tamo, jer je bilo teško obezbediti smeštaj tamburašima i njihovim porodicama u Beogradu. Pošto su članovi Tamburaškog orkestra RTB-a mahom svi bili iz različitih oblasti Vojvodine, rešenje o njihovom prelasku doneo je tadašnji Načelnik za narodnu muziku Đorđe Karaklajić. Osnivanjem Drugog programa Radija, oformljen je i orkestar na čijem čelu je bio Žarko Milanović, ali je trajao samo nekoliko godina. Nastao je zatim Narodni sektet Dušana Radetića, koji je imao zadatak da prati pevače na javnim nastupima i snima sa njima pesme sa juga Srbije, Kosmeta i Makedonije. Radio pevača je bilo sve više pa se pojavila potreba za angažovanjem takozvanih eksternih orkestara koji će podjednako nastupati i snimati za programe Radio Beograda. Tu odluku doneli su novi načelnik za Narodnu muziku Đorđe Karaklajić, Maksa Popov, producent, Vlastimir Pavlović Carevac, šef narodnog orkestra, i Borivoje Ilić muzički urednik.

Među eksternim orkestrima kao najbolji i najpouzdaniji pojavili su se: Orkestar Radojke i Tineta Živković, anasambl Miodraga Todorovića Krnjevca, or. Budimira Jovanovića Buce, or. Dimitrija Mikana Obradovića, orkestar Branka Belobrka koji je negovao u potpunosti stil V. P. Carevca posle njegove smrti 1965.godine, orketar Vlaste Jelića, zatim Miodraga Mileta Uroševića, Antuša Gabrića i još nekih.

Sa svojim ansamblom Miodrag Todorović Krnjevac je u to vreme pratio prvu generaciju radio-pevača i sa pojavom prvih diskografskih kuća snimio znatan broj pesama, među kojima su bile i neke njegove autorske. Deo tih pesama je sâm otpevao i nalaze se na prvim izdanjima Diskografske kuće Jugoton, a neke su interpretirali i snimili sledeći radio-pevači koji su bili "krem de la krem" radijskog pevanja: Radmila Dimić, duet sestara Radulović-Jovanović, Mile Bogdanović, Marija Grozdanović, Predrag Cune Gojković, Predrag Živković Tozovac, Dušica Bilkić, Tomislav Toma Đorđević (frulaš, gajdaš i pevač) ... Pevali su ih i pevači drugih radio centara, poput Safeta Isovića, Nedžada Salkovića... Kasnije Vera Ivković, Boris Spužić Kvaka, Toma Zdravković, Boro Drljača i dr. stvorili su karijere zahvaljujući baš pesmama Mije Krnjevca, koje su preko noći postajali hitovi.

Ta potražnja za novim i novim pesmama pod pritiskom hiper produkcije diskografskih kuća odrazila se na njihov kvalitet, pa je period stvaranja M. T. Krnjevca dok je jedno vreme živeo u Zapadnoj Evropi takoreći potpuno skrajnut, i to sa razlogom, jer to je bio "štancmašin".

Ni Mladenovac, ni Smederevska Palanka, već selo Ratare ...

Na sredokraći puta Mladenovac — Smederevska Palanka ako putujete iz Beograda, sa vaše desne strane smestilo se selo Ratare, ono ima i svoju železničku stanicu kojom saobraća voz, a seljani ga zovu "Lapovac". Od nje do samog sela morate pešačiti uzbrdo barem pola sata. E, baš tamo je rođen Miodrag Todorović Krnjevac 10. februara 1924. godine. Nadimak Krnjevac je nasleđen od oca Aleksandra Todorovića (1905—1942), koji je rođen u selu Krnjevu i koji je bio vrstan harmonikaš svog vremena i učitelj mladih, veštini sviranju na ovom instrumentu. Čini se da je sam Miodrag-Mija veoma bio vezan za svog oca, jer je svom sinu takođe u nasleđe ostalo dedino ime, Aleksandar. Pored sina Mija je imao i dve kćeri: Ljiljanu i Branku. Starija kći poseduje izraziti dar za komponovanje pesama u duhu tradicije, dok je sa sinom Acom Mija često nastupao u duetu i time preneo sve tajne dobrog instrumentalnog izraza na harmonici. Upokojio se 25. septembra 1991. godine.

Autor: Nenad Kamidžorac

Tekst je preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "RIZNICA"
uz saglasnost glavnog i odgovornog urednika Gorana Vučkovića
Broj 4 | Književno-izdavačko društvo "Leksika", Negotin, 2017

*

VIRTUOAZ IZ RIBNICE

Još kao četrnaestogodišnjak, dok je svirao školsku harmoniku iz robne kuće, maštao je da postane član Narodnog orkestra, a ostvario je i mnogo više od toga...

Grad Kraljevo poznat je po vrsnim izvođačima narodne muzike: Tozovac i njegov otac, čuveni predratni harmonikaš Toza, Lepa Lukić, Snežana Đurišić, Miša Mijatović, Raša Pavlović, Novica Negovanović... Iz Kraljeva je i maestro na harmonici, Vladimir Vlada Panović, šef Narodnog orkestra Radio Televizije Srbije od 2010. godine, kada je na tom mestu zamenio isto tako velikog umetnika i dugogodišnjeg šefa nacionalnog orkestra Ljubišu Pavkovića.

Panović je još kao dečak sa 14 godina, dok je pohađao srednju muzičku školu "Stevan Mokranjac", poželeo da jednoga dana zasvira u Narodnom orkestru, koji je 1935. godine osnovao čuveni Vlastimir Popović Carevac.

■ Prvu harmoniku dobio sam u devetoj godini. To su bile one crvene, koje su se sedamdesetih godina prošlog veka prodavale po robnim kućama. Bio sam neizmerno srećan kada je otac udovoljio mojoj želji i kupio mi taj instrument koji je meni u životu postao i ljubav i strast i hobi i profesija — priča Vlada i napominje da su mu roditelji, otac Mića i majka Zagorka, puno pomagali na početku karijere.


Kalauzom do svirke

Jedini problem bi nastajao kad popusti u školi. Onda bi otac kao kaznenu meru zaključavao harmoniku u jednu prostoriju u kući na mesec dana, dok ne popravi ocene. Ali Vlada nije mogao da izdrži tako dugu vremensku kaznu, pa nam priča kako je jednog komšiju Slovenca nagovorio da mu napravi kalauz, naravno sakrivši pravi razlog zašto je harmonika pod ključem. Čim bi otac izašao iz kuće, on bi se dokopao svog instrumenta i vežbao. Ali morao je i ocene da popravi, da ne ljuti roditelje i rizikuje novu kaznu.

Panović je po završetku niže muzičke škole upisao i srednju, doduše teoretski odsek i klavir, jer se harmonika kao instrument nije izučavala. Njega je pre svega zanimala naša tradicionalna muzika čije melodije i note kao da su se slivale sa šumadijskih reka i proplanaka popunjavajući mozaike u našoj bogatoj umetničkoj i muzičkoj zaostavštini.

Oduševljavali su ga televizijski nastupi i način sviranja Narodnog orkestra, voleo je tu eleganciju i stil izvođenja. Potajno se nadao da će i on jednoga dana postati deo te elite, tako da mu nije bilo teško da satima vežba, da usavršava "ukrase" koje je skidao preslušavajući jednu te istu kasetu dok se traka ne bi iskidala.

Morao je sam da se usavršava, jer školski profesori nisu u njemu dovoljno prepoznali tu strast za izvornim melosom, za vranjanskim karasevdahom, divnim makedonskim melodijama, bosanskim sevdalinkama, blagim moravskim melodijama sa specifičnim šarmom kojem nije mogao da odoli.

■ Mnogi su lokalni harmonikaši svirali lepo i bili vrsni majstori svog zanata, ali to nije bilo na onom nivou kojem sam težio — kaže Panović.

Osim melodija sa ovih prostora, Vlada je voleo i sa majstorskim umećem da se oproba u raznim muzičkim žanrovima.

■ Harmonika je čudo od instrumenta. Kao jedan omanji orkestar. I to je razlog zašto me je uvek fascinirala. Levom rukom si basista, čelista, gitarista, a na desnoj strani imaš klavir, što umetniku pruža nebrojene mogućnosti. To bogatstvo zvuka omogućava da se s lakoćom odsvira ne samo šumadijsko kolo i moravac nego i argentinski tango, francuske šansone, džez. Zato sam naporedo s našom narodnom muzikom često svirao i muziku sa drugih meridijana, ali i melodije celog Balkana: rumunske , bugarske, grčke pesme... — priča naš sagovornik.


U orkestru Miše Mijatovića

Sa njegovih 17–18 godina počele su i prve svirke, tezge po okolnim banjama, Mataruškoj i Vrnjačkoj, nastupi na saborima i svadbama, u restoranima i malim muzičkim festivalima. Njegov veći ulazak u svet estrade bilo je učešće u pratećem orkestru Nade Obrić, u to vreme jedne od najpopularnijih pevačica u Jugoslaviji, a prvo javno pojavljivanje bilo je na Televiziji Sarajevo.

Posle služenja vojnog roka nastavio je karijeru u orkestru Miše Mijatovića i tu ostao punih osam godina. Od svog muzičkog idola Ljubiše Pavkovića dobio je poziv da dođe na audiciju 1999. godine za člana Narodnog orkestra RTS.

■ Mojoj sreći nije bilo kraja. Naravno, prošao sam i počeo da sviram pored šefa. Često sam se pojavljivao i na televiziji, u popularnim emisijama kao što je "Jedna pesma, jedna želja". U Narodnom orkestru RTS najviše je došla do izražaja ta moja upornost iz ranijih godina, kad sam uporno vežbao i usavršavao se... Bio sam dobro pripremljen pa me je uskoro Ljubiša postavio za svog zamenika, a kada je pre pet godina otišao u penziju Muzička produkcija PGP imenovala me je za novog šefa Narodnog orkestra — priča Vlada Panović.

Tako je postao i naslednik jednog Carevca, Radeta Jašarevića, Bokija Miloševića.

■ Biti rukovodilac u jednom takvom timu vrhunskih muzičara sa velikim brojem instrumenata za mene je bila i ostala velika čast. Ostvarenje dečačkih snova. Ipak, nisam se uplašio velike odgovornosti, učio sam i pripremao se ceo život za to. Danas je repertoar postao zahtevniji i kompleksniji, kompozicija je sve više, ima dosta toga na našem programu, od Mokranjčeve muzike i zajedničkih nastupa sa nacionalnim horom, do takozvane klasične narodne muzike pa i novokomponovanih pesama koje su stekle popularnost i jednog dana će i one postati deo narodne baštine — veli naš sagovornik.

Ljubitelji narodne muzike sigurno su pratili serijal "Darovnica" Radio Beograda, brojne televizijske emisije. Osim već pomenute "Jedna pesma, jedna želja", tu su i "Pesma bez granica", pa "Sviraj ono naše", a od septembra u pripremi je novi serijal.

Tu su i svakodnevne vežbe, snimanja za Fonoteku Radio Beograda, gostovanja, rad sa mladima. Naš sagovornik ističe da nikad orkestar nije brojao ovoliko članova, što naravno povećava i kvalitet zvuka, a važna je i podrška koju dobijaju od Muzičke produkcije.

Još jedna podrška je neizmerno važna. A to je ona porodična.

■ Kao što su mi nekada moji roditelji pomagali da se na miru posvetim svojoj velikoj ljubavi i da razvijam svoj talenat, tako mi danas moja supruga Sanja daje veliku podršku, jer bez nje ne bih mogao da budem to što jesam. Nije lako biti supruga umetnika, tu su i česta odsustvovanja, turneje, a ona je i svoj posao zapostavila i posvetila se meni i deci. Naš sin Miloš, sedamnaestogodišnjak, talentovan je za košarku i igra za OKK Beograd, dok je ćerka Dunja na studijama Fakulteta političkih nauka, na smeru za diplomatiju — ponosan je Panović.


Gen za istoriju

Ima on i gen za istoriju, ne samo za muziku (Dunja je nasledila to interesovanje za društvene nauke od oca), a posebno ga zanima tematika Drugog svetskog rata. Iz znatiželje propratio je i poratno razdoblje, sve tamo do sedamdesetih godina, i može da se pohvali da je ne samo pročitao veliki broj knjiga i studija o tom dobu, već i da je kroz to čitanje i razgovore saznao i veliki broj pikanterija vezanih za visoku politiku.

Naravno, ništa ne može da zameni muziku. Najradije sluša pesme centralne Srbije, ali i makedonske, vojvođanske... Jedna od omiljenijih mu je "Stani, stani, Ibar vodo" melodija njegovog rodnog kraja, Kraljeva, kroz koje protiču tri reke: Ibar, Zapadna Morava i Ribnica. Pa kad se neko upita otkud u Kraljevu toliko vrhunskih muzičara, i pevača i instrumentalista, a naročito harmonikaša, pomisli da to sigurno dolazi od tih reka, koje teku baš kao i muzika. Možda i jeste u tome tajna.


---------------------------------------

Muzika miluje, grli, leči...

■ Ako vas muzika ne izleči, onda to nije muzika. Ona treba da pomiluje, zagrli — kaže Vlada Panović i posebno ističe umetničku vrednost pesama koje su postale klasika: "Stojanke bela Vranjanke", "Magla padnala v dolina", pa kompozicije Krnjevca, Dragiše Nedovića, Radeta Jovanovića... Pominje i "Čaj goro lane moje", "Lepo ti je biti čobanica", "Igrali se konji vrani" i "Prođoh Bosnom kroz gradove"

■ Volim bosanske sevdalinke jer su ih tri naroda plela, a otpevali sjajni umetnici kao što su Nada Mamula, Safet Isović i drugi. Pa Makedonija, tako mali narod a tako velika muzika, slatka, nežna, ne možete da joj odolite. Volim i Vojvodinu, Aleksandra Dejanovića i mnogo drugih izvođača, pa vranjanske "Milkano dado mori", koju je vrhunski otpevao Staniša Stošić.

---------------------------------------

Potcenjena narodna muzika

Poznatom harmonikašu je žao, ističe,  što se na našoj Muzičkoj akademiji ne izučava dovoljno orkestrirana narodna muzika koju je postavio Carevac, melodije koje su od pedesetih godina izvodili Danica Obrenović, Anđelija Milić, Pavle Stefanović, Dragoljub Lazarević.... U Bugarskoj na čak četiri akademije izučavaju narodnu muziku, dodaje, tako da je ukorenjena i u mladim generacijama.

----------------------------------------

Nagrade

Neprekidan rad na usavršavanju doveo je Vladu Panovića i do značajnih nagrada, kao što su Prva harmonika Srbije (Aranđelovac 1994. godine), Prva harmonika Jugoslavije (Sokobanja 1997. godine), nagrada lista "Večernje novosti" 1997. godine. Za matičnu kuću PGP-RTS 2008. godine snimio je svoj prvi CD pod nazivom "Harmonikom kroz Srbiju", koji predstavlja svojevrsni omaž srpskoj harmonici, a već 2009. godine realizuje i svoj autorski prvenac — CD "Balkanski motivi". Muzički kritičari ističu da Panović poseduje izvanrednu muzikalnost i muzičku inteligenciju, pomera granice svog umeća i veoma uspešno izvodi poznate kompozicije svetskih autora, pre svega iz oblasti džez standarda i filmske muzike, ali i francuske šansone, ruske romanse i argentinski tango, dobijajući pohvale i priznanja od vrsnih poznavalaca i velikih muzičara celoga sveta.

Dragoljub Stevanović | 06.07.2015. | Politika

*

VLADA PANOVIĆ


harmonikaš, šef Narodnog orkestra Radio-televizije Srbije

Vlada Panović, rođen je 11. novembra 1967. u Kraljevu gde je završio nižu i srednju muzičku školu "Stevan Mokranjac". Svestranu ljubav prema muzici ispoljio je u istraživanju i proučavanju svih muzičkih žanrova, ali je kasnije interesovanje usmerio na raznovrsnost i bogatstvo balkanskog folklora.

Najznačajnija priznanja u dosadašnjoj muzičkoj karijeri bila su: Prva harmonika Srbije (Arandjelovac 1994.), Prva harmonika Jugoslavije (Soko Banja 1997.), kao i nagrada lista Večernje novosti, takođe za osvojeno prvo mesto.

Sa svojim orkestrom učestvovao je na koncertima, festivalima i svečanostima, prateći, kako mlade pevače i instrumentaliste, tako i afirmisane interpretatore narodne muzike. Od 2000. godine član je Narodnog orkestra RTS, a od januara 2010. godine postaje šef istog. sr-rs.facebook

*

DUŠICA I NEDELJKO BILKIĆ: Naša ljubavna priča

Iako su prošle decenije, bračni par dobro pamti igre zavođenja na početku svoje veze, i priznaje da je tokom braka bilo uspona i padova, svađa i mirenja, ali reč razvod nikad nisu pomenuli.

Čim je spazio dvadesetjednogodišnju, lepu pevačicu Dušicu Stefanović, šmeker na glasu, četiri godine stariji, Nedeljko Bilkić je poželeo da mu ona postane supruga! U to vreme jedan od najpopularnijih pevača u Jugoslaviji, već je imao izgrađenu reputaciju šarmera, zavodnika i ženskaroša. Za razliku od njega, mlađana Dušica je uživala ugled čedne, smerne i poštene devojke. Dok su desetine devojaka svakodnevno opsedale Bilkićevu sobu u beogradskoj Vlajkovićevoj ulici, ona koju je najviše želeo, uspešno je odolovala njegovim zavodničkim sposobnostima… Zbog toga joj se divio i još više je želeo. Ali, to mu nije smetalo da onako usput, čisto iz hobija i potvrđivanja mukom stečene reputacije, osvoji koju stigne!

— Devojke su toliko navaljivale da su ljudi iz zgrade u kojoj sam živeo hteli da me izbace! Nisam znao šta ću. Cure su dolazile u moju po sobu po autograme! Uz autogram je išlo štošta još... Uživao sam u ženskom društvu i istovremeno patio zbog Dušičine ravnodušnosti. Rekla mi je da u ludilu neće zaviriti u moju sobu. Mogao sam ja da budem sa svakakvim devojkama, ali za brak sam hteo nevinu, čistu, netaknutu. Znao sam da je ona baš takva. Kada sam pričao sinovima da mi je ta devojačka nevinost bila najvažnija, i da i oni trebalo da se ožene takvim devojkama, rekli su mi da nisam normalan! — priča Nedeljko.

Mnogo vremena mu je trebalo da osvoji zanosnu pevačicu koja je za sobom već imala hit "Idu dvoje putem, ne govore". Jurio je nju, a njega su jurile sve ostale. Jednog dana joj je predložio da zajedno otputuju na koncert u Kragujevcu, na kom je trebalo oboje da pevaju. Čuvši njegov predlog, kratko je odbrusila: "Ma, ne pada mi na pamet!"

Poveo je Nedeljko sa sobom "rezervnu devojku", da ne bude sam. Kada su u Kragujevcu otpevali svoje, sa velikom ekipom su krenuli nazad. Bila je to presudna noć za njihovu zajedničku budućnost. Posle ponoći, raspevani, veseli karavan je stao ispred jednog restorana. Svi su hteli da večeraju, da još malo popiju, da se provesele.

— Već sam bio malo nakresan. Morao sam, da bih se okuražio. Preko puta mene je sedela Dušica, a do mene devojka koju sam poveo. Bilo je sve veselije, svi otpevasmo po nešto. I Dušica se latila mikrofona. Usred pesme se zagrcnula, počela da plače i odjurila u toalet! Tada su mi se otvorile oči! Shvatio sam da ipak nije ravnodušna i da joj teško pada što sam sa drugom! Uglavnom, od te noći postah drugačiji.

Među njima je buknula ljubav. Taman kada se rasplamsala, Nedeljko je morao u vojsku. Kada je došao na odsustvo, na njegov rođendan, 3. marta 1968. godine, verili su se. Venčali su se dve nedelje kasnije. Uskoro je rođen njihov sin Predrag. Godinu dana kasnije, rodio im se i drugi, Aleksandar.

Nedeljko je bio u zenitu popularnosti. Pljuštali su pozivi za gostovanja, putovao je, donosio novac sa svih strana sveta. Za to vreme Dušica je gajila sinove i zapostavila svoju karijeru. Kada su deca malo porasla, počeli su da ostaju sa Dušičinim roditeljima, a ona je putovala sa suprugom. Ipak, najveći deo vremena, provodila je sa naslednicima, dok je Neđo sa društvom po kafanama rakijao.

Ređali su se u njihovom braku usponi i padovi, uspesi i neuspesi, svađe i pomirenja. Kako kažu, razmirice nikada nisu trajale dugo — ujutru bi se posvađali, a uveče pomirili. Uprkos svemu, nikada u njihovom domu nisu spomenuti rastanak ili razvod.

— Možemo mi da vadimo oči jedno drugom, ali moramo da završimo onako kako smo počeli — zajedno. Zbog dece, zbog zajedničke prošlosti. Kao i ja, Dušica je konzervativna osoba, patrijarhalno vaspitana. Za nas takve, brak je svetinja i mora se sačuvati po svaku cenu. Zbog nečije trenutne slabosti, ne mogu se deca unesrećiti razvodom roditelja. Bilo je grešaka i praštanja. U stvari, nije Dušica meni imala šta da prašta, jer me nikad nije uhvatila! — smeška se Nedeljko.

Izuzetno važnu ulogu u njihovopm braku imala je Dušičina majka. Sve obaveze u kući, koje je mogla, preuzimala je na sebe. Kada bi se supružnici posvađali, ona ih je mirila. Svaki put kad Nedeljko pođe na put, tašta mu je savetovala da radi što mu se prohte, samo da ne pije. Znala je da njen zet uz aklohol ume staklenu čašu da zgužva, kao da je od papira. Čudila se ćerka majčinim savetima, a ona joj je objašnjavala da će ono čega se plaši, želja za ženama, proći sama, i da je piće mnogo opasniji porok.

Dušica i Nedeljko su zajedno decenijama. Njihovi sinovi, Predrag i Aleksandar žive u Kanadi. Završili su fakultete, rade, dobro su situirani. Roditelji ih redovno posećuju, doduše, majka mnogo češće.

— Ponekad jedva čekam da ode kod sinova, da se malo odmorim, da samujem. Zbog sinova me je zapostavila. Oni su za nju celi svet! Ne zameram joj, i ja sam za moju majku bio celi svet. Ali, kad Dušica ode, posle dva dana mi nedostaje i zavapim: "Ženo, dolazi!" Ne bih mogao svoj život da zamislim bez nje. Nismo više u dobu kada se ludo volimo i jedno zbog drugog padamo u nesvest. Ali, funkcionišemo, poštujemo se. Nema u tome ljubavi strasne kao nekad, one krevetske, ali posle toliko godina provedenih zajedno, to je sasvim prirodno.


Nikako idealan
— Uvek sam bio široke ruke i da nije bilo moje Dušice, ko zna kako bih završio. Maštala je ceo život da od mene napravi idealnog čoveka a nije bilo nikakve šanse da ja, ovakav, druželjubiv, pićeljubiv i svakakav, idealan postanem.

Zamerke
— Dušica je meni stalno zamerala što se više nisam posvećivao deci, što više nisam uticao na njihovo vaspitanje, a ja sam njoj što nije ambicioznija kao pevačica. U stvari, u našem braku je svako dobio što je hteo — ona se borila sa decom, a ja sam vršljao po svetu. Oboje smo uživali u onome što nam je zapalo! — smatra Nedeljko.

Vesna Tasić | antrfile.com | 19.04.2017

**

POVELA JE JELKA DVA KONJA NA VODU
svadbena pesma / Srbija

Povela je Jelka dva konja na vodu,
jedno(g) vojnovoga, drugo(g) bratnjevoga,
vojnovoga konja bistrom vodom poji,
bratnjevoga konja mutnom vodom poji.

Gledala je majka s visoka čardaka,
gledala je majka, pa je govorila:
"Zašto tako, Jelko, zašto tako, ćerko,
vojnovoga konja bistrom vodom pojiš,
bratnjevoga konja mutnom vodom pojiš?"


POVELA JE JELKA

Povela je Jelka dva konja na vodu
Jednog bratovoga, drugog vojnovoga.

Bratovoga konja mutnom vodom poji
Vojnovoga konja bistrom vodom poji.

Pitale je druške: "Šta to radiš Jelke?
Šta to radiš Jelke, Jelke krivodelke?

Bratovoga konja mutnom vodom pojiš,
Vojnovoga konja mutnom vodom pojiš?

"Nisam mu ja kriva, sam je zagazio,
sam je zagazio, vodu zamutio."

YouTube: Danka Stoiljković — Povela je Jelka
YouTube: Ljuba Nedeljković — Povela je Jelka

*

TUŽNO VETRI GOROM VIJU
 
Tužno vetri gorom viju,
Goro zelena.
Vinogradi suze liju,
Tugo golema.

Imao sam jednu dragu,
Dragu ljubljenu,
Kitio je rosnim cvećem,
Ružom rumenom.

Ruža mi uvenula,
Ruža rumena.
Draga me je ostavila,
Draga ljubljena.

Koj će mi te draga grlit'
Draga ljubljena!
Koj će mi te draga ljubit'
Draga neverna!

YouTube: Najomiljenija pesma Pavla Stefanovića "Tužno vetri gorom viju"

*

PAVLE STEFANOVIĆ
(Paraćin, 05.08.1925 — 02.12.2009)

Pavle Stefanović, dugogodišnji izvođač narodnih pesama i vokalni solista Radio-Beograda


Pavle Stefanović, pevač narodnih pesama, rođen je 5. avgusta 1928. godine u Paraćinu. Ljubav prema pesmi nasledio je od roditelja koji su veoma lepo pevali. Osnovnu školu započeo je u Paraćinu, a završio u Smederevskoj Palanci. Tu je završio i gimnaziju. Kao učenik ispoljio je muzički talenat igrajući u pozorišnim komadima sa pevanjem, a zajedno sa sestrom pevao je i u školskom horu. Postao je vokalni solista KUD "Abrašević" u Smederevskoj Palanci u kome je pevao sve do 1949. godine kada se seli u Beograd. Ubrzo postaje solista Drugog programa Radio Beograda. Bio je član i KUD "Branko Krsmanović'" sa kojim je dosta putovao i pronosio slavu našeg narodnog melosa. Nakon reorganizacije Radio Beograda, polaže audiciju kod Vlastimira Pavlovića Carevca i pridružuje se plejadi zlatnih glasova koji su ostavili neizbrisiv trag u našoj muzičkoj baštini.

Pavle Stefanović preminuo je 2. decembra 2009. godine u Beogradu. ... rts.rs

*

MILAN PRUNIĆ VOKALNA PODRŠKA JUBILARNOM DESETOM BEAN FESTU


Milan Prunić, poznati vojvođanski kantautor i interpretator "klasične" narodne muzike, ove godine na jubilarnom X Bean Fest-u u Temrinu, takmičarskog dana (u subotu 7. juna), na velikoj bini, biće jedan od headliner-a, i mini koncertom, u trajanju od 45 minuta, počastvovaće takmičare, domaćine i goste svojom pesmom.

Milan Prunić Duma, Kikinđanin, prvi put se pojavio na festivalu Zlatna tamburica 1987. godine sa pesmom "Dobro jutro Vojvodino", za koju sam napisao tekst i muziku, i bio nagrađen Zlatnom tamburicom. Naredne godine, nastala su smutna vremena, kada se sve što je vojvođansko guralo u stranu, sve do 1995. godine, kada je ta nagrađena pesma, skinuta sa TV programa, što mu je onemogućilo da se s njom probije u prvi ili drugi plan.

Do pesme, Milan Prunić je svirao harmoniku, pa bas prim, imao stalne angažmane po restoranima (devet godina je nastupao u restoranu "Žal za mladost" u Novom Sadu) i festivalima, radio u banci. Od kada je otišao u penziju ostala je samo pesma i uživanje u njoj.

Svoj muzički izraz gradio je polako i temeljno, ugledajući se na Predraga Živkovića Tozovca, Predraga Cuneta Gojkovića, Aleksandra Acu Dejanovića, naravno na Zvonka Bogdana, ali ne imitirajući nikog i "kupeći" od svakog po nešto, trudeći se da ostane svoj. Tako ga je savetovao Dragan Aleksandrić, veliki srpski kompozitor i aranžer narodnih pesama i kola, rekavši mu: "Kada te čuju, da znaju da si to ti, jer svaka kopija, ma kako bila verna, je samo kopija". Za gospodina Prunića bi se moglo reći da je pevač starog kova, pevač koji je uz pesmu negovao gospodstveni manir, kojem je do današnjih dana, ostao veran.

― Ja ne mogu sebi da dozvolim da se glupiram, da klečim, da neko pljuje u novčanicu i da mi lepi na čelo. To nisam nikad dozvoljavao. Uvek sam vodio računa, a što mi je još Dragan Aleksandrić usadio, da moram da imam sako i ispeglane pantalone, čiste cipele i mašnu.

Uvek sam ispoštovao satnicu, nikada nisam dozvolio da mi se "mikrofon zalepi za ruku", ne zato što nisam hteo više da pevam, nego da oni koji nastupaju iza mene, ne čekaju. Nikada nisam zakasnio, ne samo ja, već niko iz mog orkestra "Banatski štim".

Još svojevremeno, kao mlad čovek, dok sam svirao harmoniku na svadbama, a posle i bas prim, vodio sam računa šta pevam. Nikada nisam pevao gluposti, nikada nisam popuštao nekom lošem ukusu i po svaku cenu dodvoravao se publici u jurnjavi za parama. Mora da postoji profesionalna etika i držanje nekog nivoa, i zato sam i prestao da sviram svadbe. Kako sam bivao stariji sve više sam naginjao gradskoj muzici, romansama, koja na sreću još uvek traje, a ja se trudim da je očuvam koliko god mogu. I to ne samo ja ― naglasio je Milan Prunić, koji je uspeo da svoj privatan život sačuva od javnosti, a suprugu Danicu i sinove, Vasilija i Vladimira, danas obojica lekari, poštedi pritisaka javnosti, što je još jedna potvrda kulturnog nivoa ovog umetnika.

Iako je jedan od nekolicine zaštitnika vojvođanske pesme, za gospodina Prunića se ne može reći da je isključivo vojvođanski pevač, već pevač dobrih pesama.

― Za tu hiper produkciju novih tzv. narodnjaka, malo razumem jer od njih su ostale samo dve pesme: "Ivanova korita", Milutina Popovića Zahara, koju peva Merima Njegomir i "Crven konac", Ane Bekute. Ja imam sreću da su neke pesme koje sam pevao "Dva brata iz ravnog Banata" (1984), "Zavejan je put za salaš moj", "Dobro jutro Vojvodino", postale klasika. Nadam se da će mi ove godine izaći CD u izdanju PGP-RTS-a, gde će se od 20 pesma naći bar jedna do dve za pamćenje. Ja sam veoma zadovoljan onim što je ostalo iza mene, pa ako neke pesme i nisu popularne sada, možda će ih neko iskopati i pevati u nekom drugom aranžmanu ― rekao je Milan Prunić.

Zato, svi oni koji žele da uživaju u odabranim pesmama iz vremena prošlih, ali i vremena sadašnjih, mogu da dođu na Bean Fest i čuju pesme Milana Prunića. Po njegovim rečima vremena se menjaju pa je i pasulj postao neko romantično jelo za nove mame, novu decu, a himnu pasulju svira "Apsolutno romanitično", tako da je i muzika koju on peva postala romantična muzika nekih starih vremena, gradska muzika, muzika šlagera, uz našu dopunu, muzika koja nam baš nedostaje.

Top Srbija | 01.06.2014.