*

GLASNO PEVA DA SE ČUJE I NA ZLATIBORU

U knjizi "Pevanje iz vika" dr Dimitrije Golemović ovekovečio muzičko stvaralaštvo zapadne Srbije. Pesma se ne sme prekinuti, pa na to pevači strogo paze, uzimajući vazduh naizmenično

Dok su pesme sličnog porekla i starosti u drugim krajevima Srbije skoro sasvim nestale iz narodnog života, pesme iz vika u zapadnoj Srbiji, koliko god delovale neprimerne ovom vremenu, nastavljaju da žive i kod mlađih pevača. Za to postoji više razloga, a osnovni je nesumnjivo taj što su oni postali svesni da je to njihovo pevanje vredno, jer je tradicionalno i istovremeno nešto što ovaj deo Srbije čini posebenim u odnosu na druge.

Ovako u knjizi "Pevanje iz vika" piše doktor etnomuzikologije Dimitrije Golemović, profesor na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu. Sabrao je terenska istraživanja od četrdesetak godina u nekoliko desetina sela, ali i niz zapisa iz naučnih radova i pera kolega, kao i snimke sa diskova.

Uz redove o najvažnijim osobinama seoskog pevanja, kao ostatku iz davnih vremena, Golemović navodi da ono predstavlja pravu muzičku sliku ljudi koji su ga stvorili: jednostavno je u izrazu, a opet bogato detaljima i puno neke praiskonske snage. Ove pesme se, kaže, danas najčešće čuju u Starom Vlahu i na Zlatiboru, a rasprostiru se i do Rađevine, Tamnave i Dragačeva. Poseban akcenat autor poklanja osobinama teksta i napeva, odnosno melodije, te tonskim merenjima, ali i perspektivama za opstanak.

— Pevanje iz vika u narodnoj terminologiji poznato je i kao pevanje naglas, uz vik, na zateg, što ukazuju na osnovnu osobinu pevanja da se izvodi glasno, da ga karakteriše razvijenija melodijska linija i pojava dugih tonova, onih koji se "ispevavaju". Pesme iz vika se pevaju udvoje, u njima su jasno odvojeni prvi i drugi glas, pri čemu prvi pokazuje visok stepen krativnosti, najčešće ispoljen kroz takozvano usjecanje, dok je uloga drugog da omogući skladnu pratnju. Pesma se ne sme prekinuti, pa na to strogo paze, uzimajući vazduh naizmenično - naglašava profesor Golemović.

Pevači su, inače, podeljeni oko značaja vodećeg i pratećeg glasa i zahteva koji moraju da ispune. Jedni tvrde da je vodećem glasu teže da peva, jer "mora da usjeca", odnosno "predvaja", a i da zna kad treba da "skrene glasom" da bi oblikovao izvođenje pesme. Drugi, pak, tvrde da je napornije pevati drugom glasu, ili kako kažu, "zadnjaku".

Pesme iz vika pevaju se u različitim prilikama i autor navodi svedočenja iz istraživanja:

— Gde se sastanu dvoje, to viknu: kad se peče rakija, kad se žanje žito, kad se komiša kukuruz, kad se sa volovima rabadžija... Najčešći stihovi pesama su u desetercu i osmercu.

Novo vreme i običaji, kao i pustošenje sela, nisu pregazili staru pesmu, jer očuvanju i negovanju, proučavanju i sakupljanju pesama posebnu pažnju poklanja Društvo za negovanje tradicionalnog pevanja izvika u Novoj Varoši.


NOTNI ZAPISI I DISK

Među koricama knjige "Pevanje iz vika", u izdanju novovaroškog Društva za negovanje tradicionalnog pevanja, nalaze se i notni zapisi pesama, brojne fotografije, kao i 21 numera pevača na audio kompakt-disku. Izvođači su iz Rače, Kremana, Ribaševine, Azbukovice, Seče Reke, Trnave i sela novovaroškog dela Starog Vlaha.

Dragoljub Gagričić | 15.01.2017. | Večernje novosti

*

CITRA


[...] Naziv citra grčkog je porekla i odnosi se na celu porodicu instrumenata. Pored njega postoje i drugi koji najverovatnije proističu iz načina odn. položaja instrumenta pri sviranju kao i prema obliku. Poznatiji nazivi su: citura, stolna citra, citra sa perom, citra sa duplim notama i dr.

Rezonator citre najčešće je pljosnata drvena kutija pravougaonog ili trapezoidnog oblika. Žice na citri, štimovane u kvartama ili kvintama, njih 30-45, su metalne, sa čivijama i pod njima se nalaze prečage. Javljaju se kao dijatonske (sa jednim redom prečaga) i kao hromatske (sa više redova prečaga). Pri sviranju citra se drži na nekoj ravnoj podlozi (sto, stolica..). Svira se okidanjem prstiju, metalnim naprscima ili za to podešenim posebnim čeličnim pločicama (plektrum).¹⁰ Citra je kod nas najviše u upotrebi bila u Vojvodini i to kod Mađara, kako kod onih u selu, tako i u gradu. Repertoar su činile pesme, ali i instrumentalna pratnja narodnih igara, valcera, čardaša, kola i dr. Što se tiče porekla citre, ona je veoma stara. U naše krajeve verovatno da su je doneli mađari iz Azije, svoje pradomovine. Ona se takođe javlja i na širem području Evrope.

¹⁰ Dimitrije O. Golemović, Narodna muzika Jugoslavije, Muzička omladina Srbije, Beograd, 1997. str. 58.


Tekst preuzet iz kataloga "Zvuci prošlosti"
Autor izložbe i kataloga: Vladan Radisavljević, dip. etnolog-antropolog
Izdaje: Zavičajni muzej Aleksinac
Maj, 2015.

*

ĆEMANE


Ćemane je kordofoni (žičani) instrument koji pripada persijsko — arapskoj porodici gudačkih instrumenata. Sastoji se iz trupa kruškastog oblika koji postepeno prelazi u kratak vrat i glavu na kojoj se nalaze čivije za zatezanje žica (u prošlosti od životinjskih creva, a danas od metala), najčešće njih tri, ali ih može biti i četiri. Žice se najčešće štimuju na tri visine: prva i treća su u razmaku oktave, a druga — koja se nalazi u sredini, je za kvartu niža od najviše.⁸ Melodija se izvodi na najvišoj žici na taj način što se "skraćuje" pritiskom ali ne jagodica prstiju kako bi se dalo očekivati, već korenom nokta. Ostale žice su bordunske.

Gudalo ovog instrumenta veoma je dugačko, opuštenih struna koje se zatežu palcem prilikom sviranja. Pri sviranju instrument se drži na levom kolenu, ako se svira u sedećem stavu, ili zakačen za kaiš, ako se svira stojeći. Repertoar ćemana u sebi sadrži pratnju narodnih igara i pesama. [...]

_______________

⁸ Dimitrije O. Golemović, Narodna muzika Jugoslavije, Muzička omladina Srbije, Beograd, 1997. str. 65.


Tekst preuzet iz kataloga "Zvuci prošlosti"
Autor izložbe i kataloga: Vladan Radisavljević, dip. etnolog-antropolog
Izdaje: Zavičajni muzej Aleksinac
Maj, 2015.

*

FRULE DVOJNICE


Dvojnice su dve spojene svirale — frule, izbušene paralelno u jednom komadu drveta. Svaka svirala ima kao i frula prorez za uduvavanje vazduha, brid na kome se prelama vazduh /brid je sa prednje strane obe frule/ i otvore za prste na obe frule. U Srbiji na levoj fruli su tri, a na desnoj četiri otvora. Obim dvojnica je seksta u desnoj svirali a kvarta u levoj svirali, kako u osnovnom, tako i u okavnom registru. Na dvojnicama se svira dvoglasno, u dve varijante:

a) na levoj svirali se drži jedan ton, a na desnoj se svira melodija
b) na desnoj se svira melodija, a na levoj se melodija prati u donjoj terci.

panacomp.net

*

GUSLE U XXI VEKU


Ne možemo s guslama u XXI vek!

Srbi napred — gusle stoj!

Šta da se radi? Što to nisu rekli ranije? Dvadeset vekova je moglo, a sad odjednom ne može. Kao da je XXI vek gori od svih predhodnih vekova. Da smo to znali ne bi smo s guslama ni kretali na toliki put. Na jedvite jade smo se nekako dopeljali do pred kapiju XXI veka i sad treba da se tu razdvojimo. I ne znamo ko je koga dovde doveo: one nas ili mi njih. Ni ko je postao sporan: mi, gusle ili ono što gusle pamte i govore. Nemoguće da mi valjamo, a gusle ne valjaju. Možda bi trebalo da mi ostanemo u XX veku, a one neka idu dalje da pričaju našu pogibiju. Ili da uđemo odvojeno, ako ne možemo zajedno...

Ima učenih ljudi koji tvrde da bismo još pre dvesta godina bili u XXI veku da nam nije bilo gusala i narodnih pesama. Mnogi se s stime slažu i predlažu da ih ostavimo, ali ne kažu kome. One i nemaju nikoga osim nas, a i nas je sve manje...

Ima mišljenja da se oni kji zahtevaju da se odreknemo gusala — u tom slučaju — ne bi na guslama zaustavili. I da bi odmah potom tražili da se odreknemo i svoga imena i svoga jezika...

Mogli bi smo da nađemo nekoga ko je manje sumnjiv pa da ih on pronese u XXI vek, ali nema tog carinika koji neće poznati da nisu njegove... A mi, ako se u XXI veku pojavimo bez gusala — ko će nas poznati i kako će znati ko je došao?

Daih smestimo u muzej? I to bi bilo rešenje kad bi one htele da ćute, ali ko će slušati kako nas otud kunu i zapomažu. (Zar to ne bi ličilo na one koji smeštaju majke u staračke domove?)

Ako gusle ne mogu u XXI vek, to znači da ne može ni majka Jugovića, ni mlada Gojkovica, ni Kosovka devojka, ni devet Jugovića, ni Predrag ni Nenad, ni Kajica vojvoda, ni krilati konji, ni vile ravijojle, ni utve zlatokrile, ni ognjeni zmajevi.

Moguć je i kompromis.

Ako Grci, ako Rusi, ako Englezi, ako Francuzi, ako Nemci, ako Kinezi, ako Japanci, ako Arapi...uđu u XXI vek bez svojih svetinja, spevova i mitova – nek im se pridruže goli i bosi Srbi.

U suprotnom — s guslama se nećemo razdvojiti. Ako nas neće s guslama — nećemo ni ulaziti. Vek dođe i prođe, a gusle ostaju. Imamo više obaveza prema guslama, nego prema XXI veku. I više se bojimo gusala nego XXI veka! Ako može XXI vek bez nas, možemo i mi bez njega. Ko je bio u pravu, videćemo u XXII veku.

Matija Bećković, akademik
Hoće li Srbi sačuvati gulse kao što su gusle sačuvale njih : zbornik radova
Izdavač: Društvo guslara "Nikola Tesla" Obrenovac
Obrenovac — 18.02.2012. god.

*

BAČKI RUČAK

Bački ručak običan, ima red svoj logičan.
Dobra čorba kisela, žuta, mrka i bela.
Pa zakuska šarena, šunka, jaja barena.
Zatim riba pečena, sa limunom sečena.
Onda čorba kupusa s mesom dobra ukusa,
zatim koha činija, činija,
od svega najfinija, finija.

Pa pečenje punjeno, potpečeno, rumeno,
zatim ćurka nogata, i salata bogata,
gibanica makova, vina puna akova,
i sirevi, i voće, i kolača ko hoće.

Zatim kao što je red, što je red,
kafica i sladoled, sladoled,
orasi u šećeru, šećeru,
onda čekaš večeru, večeru.

S one strane Dunava gazda prati svatove;
velike, bogate, sve na travi zelenoj.


YouTube: Ansambl "Tamburica 5" — Bački ručak

*

ČUVARI TRADICIJE
 
...
Veliki jubilej — 80 godina rada, Narodni orkestar RTS obeležiće večeras u Kolarčevoj zadužbini, svečanim koncertom "Tradicija svilom povezana". Deo bogate muzičke riznice, decenijama sakupljane iz najdubljih i najskrivenijih "muzičkih kutija" našeg naroda, publici će predstaviti istaknuti pevači i instrumentalni solisti čije su interpretacije narodnih srpskih pesama, kao muzičko blago neprocenjive vrednosti, trajno zabeležene u fonoteci Radio Beograda.

Orkestar RTS je osnovao i utemeljio legendarni violinista Vlastimir Pavlović Carevac. Na njegovim temeljima, vodili su ga i violinista Miodrag Jašarević, klarinetista Božidar Boki Milošević i harmonikaš Ljubiša Pavković. Od 2009. godine, 19 članova Narodnog orkestra RTS predvodi harmonikaš Vlada Panović. Članovi su uvek bili vrhunski solisti i orkestarski muzičari, a orkestar je godinama učestvovao na festivalima narodne muzike u Srbiji kao i čuvenim emisijama Radio Beograda: "Selo veselo", "Dragovanje", "Karavan"...

— Orkestar je osnovan 1934. godine, ali je godinu kasnije počeo praktično da radi — kaže za "Novosti" Mirjana Drobac, etnomuzikolog muzičke produkcije RTS i autor koncerta. — Istoriju najstarijeg narodnog orkestra u regionu, obeležile su mnogobrojne pesme, ali jedina koja je uvek bila na repertoaru je numera "Svilen konac". Zato smo koncert tako i nazvali, iako ćemo muzikom, pesmom i pričom, večeras obuhvatiti ceo istorijat Narodnog orkestra.

Od osnivanja do danas, orkestar uglavnom baštini narodnu muziku nastalu u gradskim sredinama, ali to, kako ukazuje naša sagovornica, nisu starogradske pesme i romanse. Osim toga, orkestar neguje i komponovanu muziku utemeljenu na kvalitetnom nasleđu.

— Narodni orkestar RTS je bio i najveći branik srpske tradicije i u trenucima kada je naša narodna muzika najviše bila izložena stranim uticajima koje smo, nažalost, usvajali kao svoje iako nisu imali nikakvu umetničku vrednost. To i jeste naša obaveza. Zašto bismo se veselili uz tuđe melodije i nekvalitetne pesme kada imamo naše muzičko blago — priča Mirjana Drobac.

Da je za osam decenija rada Narodni orkestar RTS postao svojevrsna institucija srpske narodne muzike, koja je neizmerno doprinela očuvanju našeg muzičkog nasleđa, svedoči i maestro Ljubiša Pavković, koji je član orkestra bio četiri decenije, a vodio ga 28 godina. Narodni orkestar je, kaže, uvek bio velika škola i za instrumentalne soliste i za pevače, a najvažniji, zajednički zadatak bio je očuvanje srpske narodne muzičke baštine.

— Još od prvih dana orkestra, od vremena Carevca, kriterijumi za "ulazak" u Narodni orkestar bili su izuzetno visoki — priča Pavković. — Tako je bilo i sa pevačima koje je orkestar pratio. Da bi otpevao jednu srpsku narodnu pesmu tokom radio-programa, koji se do sredine pedesetih emitovao isključivo uživo, pevač je sa korepetitorom morao da vežba barem dva meseca. Potom je dobijao priliku da napravi probni snimak i samo ako je vrhunski, onda može da otpeva jednu ili dve pesme uživo na Radio Beogradu.

U Carevčevo vreme, visoko podignuta lestvica za sviranje i pevanje srpskih narodnih pesama, po rečima našeg sagovornika, omogućila je da stasa generacija vrhunskih svirača, ali i pevača poput Vula Jevtića, Anđelije Milić, Radmile Dimić, Danice Obrenić.

— Kada je 1963, Carevčeva violina utihnula, nasledio ga je Miodrag Rade Jašarević. Došla su i druga vremena, pa je osim srpske narodne muzike koja je bila alfa i omega našeg rada, povremeno "uplivavala" i muzika iz Makedonije i Bosne, kao i poneka starogradska pesma i romansa. Lestvica za ulazak u orkestar i dalje je bila podignuta visoko, ali je bilo svirača-solista koje je Jašarević u nekom momentu isticao. Govorim o Bokiju Miloševiću, Aleksandru Šišiću, legendarnom violinisti savršene tehnike i neverovatnog muzičkog impulsa, o Branimiru Đokiću, pa i sebi. Pojavljivanje takvih solista bila je velika afirmacija, a mi smo svojom popularnošću doprinosili ugledu celog orkestra.

Jašarevića je nasledio Boki Milošević, a naš sagovornik je na čelo orkestra došao 1981. godine. Tada se, kako kaže, ukazala potreba i za širim zvukom. To podrazumeva povećanje broja članova orkestra, najpre gudača, a potom su u orkestar "ušli" i bubnjar i gitarista. Orkestar je tada "dobio malo više orkestracije", a svaki instrument je imao svoju deonicu i počinje da se svira aranžmanski.

— Orkestar nije napustio ništa od onog što mu je podloga, zvuk ostaje autentičan, ali je širi i zvuči umivenije. Taj period je bio vrlo plodan, ali i izuzetno težak. Naša obaveza, ali i opredeljenje bili su da sačuvamo srpsku narodnu muziku. A, devedesetih godina to je bilo vrlo teško. Srećom, uspeli smo da sprečimo da "šatorsko krilo i muzika" uđu čak i u Radio Beograd, iako nam mnogo toga nije išlo na ruku. Možda je moglo bolje, ali časnije nije — priča Pavković.

Sve što je sačuvano od srpske muzike, ponosno kaže naš sagovornik, potiče od Narodnog orkestra. Reč je o hiljadama snimaka.

— U budućnosti, orkestar očekuju veliki izazovi. Najvažnije bi, ipak, bilo da Muzička akademija u Beogradu, konačno, otvori odsek za narodnu muziku koji će izučavati našu bogatu muzičku riznicu, pa i Balkana koji je muzički majdan. Narodna muzika je deo našeg genetskog nasleđa, mora se čuvati, negovati i izučavati kao jezik i pismo — kaže maestro Pavković.

Srpska narodna muzika je iskonska, zapisana u genima, i po mišljenju našeg sagovornika, s njom se ne sme eksperimentisati. Treba je, kaže, fino da se upakuje, a da joj se ne uzme ništa od onog što mi osećamo, što nam je u krvi.

NEPONOVLJVI JAŠAREVIĆ
— O Carevcu se mnogo govori i zna, ali povodom ovog našeg velikog jubileja želim da podsetim i na neizbrisiv trag i pečat koji je orkestru utisnuo Miodrag Rade Jašarević. Ovaj genijalni violinista, nastradao je 10. oktobra 1976. godine u saobraćajnoj nesreći sa Silvanom Armenulić i Mirjanom Barjaktarević. Bio je muzičar koji je imao celu melodijsku i harmonijsku sliku orkestra što je prava retkost za muzičare koji ne sviraju harmonski instrument. O Jašareviću se danas, nažalost, govori nedovoljno. Godinama je nepravedno skrajnut. A, imao je veliki izazov da posle Carevca, oko kog je stvoren kult, preuzme i vodi orkestar. I uspeo je — podseća Ljubiša Pavković.

NARODNA MUZIKA NA AKADEMIJI
— Mnogi bi moglo da se uči na odseku narodne muzike Muzičke akademije. Budući svirači i pevači naučili bi, na primer, da je balada setna, gradska pesma i da po formi nema ukrase, trilere, ni kićenja. Ne bi se desilo da najdivniju baladu "Zajdi, zajdi" skrnavi ko stigne. Došli smo dotle da je ta pesma uništena, jer ima onih koji od nje pokušavaju da naprave sevdalinku ili "šumadiju" — priča Pavković.

BARDOVI NA SCENI
Najpopularnije pesme srpske narodne muzike, u Kolarčevoj zadužbini, večeras će pevati Jordan Nikolić, Dušica Bilkić, Snežana Đurišić, Merima Njegomir, Miroslav Ilić, Ana Bekuta, Marinko Rokvić... Virtuoznost će još jednom pokazati i instrumentalni solisti Ljubiša Pavković, Božidar Milošević, Branimir Đokić i Vlada Panović.

J. Matijević / S. Dobrosavljević | 25. maj 2015. | Večernje novosti

*

MIROSLAV OBEĆAO, PA NIJE DOŠAO

Na trgu u Požarevcu u utorak uveče bila je nezapamćena gužva. Više od 15.000 ljudi došlo je na koncert u znak sećanja na pevača i kompozitora Novicu Uroševića, a nastupili su brojni pevači uz pratnju orkestra Novice Nikolića Patala, inicijatora i organizatora ovog događaja.

I dok su se na bini smenjivali pevači kojima je Ujka Nole (kako su mnogi zvali Uroševića) promenio život svojim pesmama, mnogi su se uz setu prisećali nekih lepših estradnih vremena. Međutim, bilo je i onih koji su zaboravili koliko im je pomogao, pa se nisu pojavili iako im je nekada čuveni kompozitor omogućio da se zahvaljujući njegovim pesmama vinu u estradne visine.

Koncert je organizovan pod pokroviteljstvom Grada Požarevca, a pošto su se učesnici odrekli honorara, gradske vlasti su obećale da će platiti izradu biste Novice Uroševića, koja će 15. oktobra na Dan oslobođenja Požarevca, biti svečano postavljena u centru njegovog rodnog sela Drmno.

Kako kažu organizatori Zorica Brunclik nije mogla da dođe zbog ranije ugovorenog gostovanja u Bosni, Jašar Ahmedovski je na odmoru u inostranstvu, Snežana Đurišić je odustala zbog bolesti u poslednjem trenutku, dok Nedeljka Bajića Baju nisu uspeli da pronađu.

Miroslava Ilića, koji je snimio Uroševićeve pesme "Tako mi nedostaješ" i "Šta sam ja u tvom životu" organizatori su iščekivali do poslednjeg trenutka, ali on nije došao.

— Rekao mi je da prethodnog dana ima nastup u Banjaluci, ali da sigurno stiže u Požarevac, makar i na jednoj nozi. Iako je obećao, nije došao, niti se javio da je sprečen. Ipak, niko mu ne zamera, ko dođe dobro je došao, a koga nema bez njega se može — rekao je Petar Crnobrnja, poznati požarevački radio i TV voditelj, jedan od organizatora i voditelj koncerta.

Prisutni su se prisećali anegdota sa Novicom Urošević, pa je tako Jasmin Muharemović ispričao da nije bilo Ujke, možda bi napravio fudbalsku a ne pevačku karijeru.

— Posle utakmice na kojoj sam postigao go koji se daje jednom u životu, pozvali su me da dođem u Crvenu zvezdu, na šta je Nole zakukao: "A šta će biti sa pločom koju pripremamo?" Sećam se i da me je tokom NATO bombardovanja danima čekao na železničkoj stanici da stignem u Beograd iz Beča. Nije vredelo ubeđivanje prijatelja da vozovi ne idu zbog srušenog mosta u Novom Sadu. Na kraju je Nole, iako je bio bez para, seo u taksi i došao da se sastane sa mnom — seća se Jasmin.

Na požarevačkom trgu pevao je i Era Ojdanić, koji je došao u pratnji zgodne 30-godišnje prijateljice, pa Stanojka Mitrović Ćana, Šaban Šaulić, Nada Topčagić, Vera Matović, Angel Dimov koji je izveo čuveni hit "Ovo je priča o nama".

— Ova pesma je moj pasoš, koji mi je omogućio da radim širom sveta. I danas je svi znaju, traže, pevaju sa mnom, uvek je aktuelna — priča Angel. Šeki Turković otpevao je pesmu "Poslednji boem" za koju mnogi kažu da je u njoj Nole sažeo svoj život i svoj kraj. Koncert je zatvorio Mitar Mirić, saradnik, prijatelj i kum čuvenog kompozitora. Kako reče, prošli su zajedno sito i rešeto, osvojili festivalske nagrade, dočekali mnoge zore, zaradili, ali i potrošili brdo para.

Novica Urošević rođen je u selu Drmno 1945. godine, a umro je 11. novembra 2009. u Beogradu. Bio je pevač, kompozitor, tvorac brojnih hitova: "Ne može nam niko ništa", "Ne daj da nas rastave", "Tako mi nedostaješ", "Imam dečka nemirnog", "Ne diraj čoveka za stolom"... Ostao je upamćen i kao čovek koji je početkom '80-ih godina platio najveći porez na kraju godine od prihoda i autorskih honorara od prodatih singl i LP ploča i kaseta. Njegove pesme i albumi prodati su u preko 50 miliona primeraka!

D. Dušanić | 04.09.2014. | Vesti-online

**

STANI MALO KAFANSKI SVIRAČU¹
Bora Đorđević

Stani malo, kafanski sviraču,
stani malo i ne sviraj više.
Nek odmore tvoje stare kosti;
s kolegama podeli bakšiše.
(s kolegama podeli bakšiše.)
 
Noći su ti izrezale čelo.
Svaka noć je novu boru dala.
Ujutro ćeš s taksistima kući,
i s damama sumnjivog morala.
(i s damama sumnjivog morala.)
 
Nek zaćute vaši instrumenti
isluženi, sa solunskog fronta.
Tuđe suze brisao si pesmom,
svake noći do poznog fajronta.
(svake noći do poznog fajronta.)
 
Ti ćeš sutra ponovo da sviraš
pijanima, u istom bircuzu.
Stavljaće ti novac među žice —
smejaćeš se, a skrivaćeš suzu.
(smejaćeš se, a skrivaćeš suzu.)

¹ Dragoljub Rajić | Srpske starogradske pesme | Beoknjiga, Beograd, 2009
 
YouTube: Spomenari — Stani malo, kafanski sviraču

*

ROKERI SU UDBINA DECA

Muzičar Nikola Grbić Grba, iako se ne eksponira u medijima i TV emisijama, dugi niz godina iz prikrajka radi ono što najbolje ume u životu, svira i svojim performansima zabavlja publiku u beogradskim, ali i klubovima širom dijaspore.

Napisao je Grba hitove za brojne izvođače, a njegove pesme nastale pre 20 i više godina i danas se pevaju na koncertima, raznim slavljima i državnim proslavama.

Često osporavan zbog svojih stihova, muzičar je kako kaže, završio u narodnjačkim vodama, a za članove Južnog vetra, koje je tada predvodio Mile Bas, kaže da su pravi profesionalci.

Pesma "Ovo je Srbija" nalazi se u udžbeniku muzičkog vaspitanja.

Odlazio je Grba u beli svet, ali uvek se vraćao u Srbiju.

Sa gitarom u ruci priseća se svog detinjstva, muzičkih početaka, životnih izazova...

CENA NAIVNOSTI

— Rođen sam u Novoj Varoši, u Beograd su me doveli na silu kad sam bio mali. Živeo sam prvo na Slaviji, pa sledećih 30-ak godina na Karaburmi. Posle me je put odveo u Švajcarsku, Nemačku, Englesku, Italiju. Sad sam opet ovde i tako sve ukrug. Valjda ću se jednog dana vratiti na Zlatar gde sam rođen. Karaburma je industrijsko naselje. Zvali su je mala Kolumbija, to sve govori. Moje prve pesme bile su o demistifikaciji socrealizma koji je bio nametnut kao kulturni obrazac. Čudno da ih je malo ljudi razumelo. Mislio sam da je to svima jasno, da je prosto. Pošto se u to vreme pojavio pank i Seks pistolsi su psovali kraljicu, ponadao sam se da je najzad došlo pet minuta da kažemo šta mislimo. Tu sam ispao naivan.

— Bilo je to vreme kad su, na primer, političarima podvodili maloletnice iz doma za nezbrinutu decu, vreme najvećih pljački i divljanja, "jagnjećih brigada", koje su preteča ovog sada.

Te komunističke glavešine su se iživljavale na nama, a mi smo im donosili cveće na državne svečanosti.

Naime, DB je oduvek držao muziku pod kontrolom, kao i danas, i oni su stvorili od dece novinara i zaposlenih u državnom aparatu novi talas.

U to vreme ljudi su za jednu pesmu, na primer "Oj, vojvodo Sinđeliću", išli u zatvor i dobijali batine.

— U svakom parku je bilo boljih bendova od grupe Idoli koju danas predstavljaju kao deo istorije naše muzike. Malo sve to boli, iz te svoje naivnosti i kad sam shvatio koliko je sati i da meni nikada neće dozvoliti prolazak u neke medije, s obzirom na to da se zna ko su mi deda i otac, i da potičem iz izrazito antikomunističke porodice, završio sam iz nju vejva u Južnom vetru. Napisao sam najveće gluposti narodne muzike koje se i danas slušaju. Često čujem danas da kukaju za rokenrolom, koji je uvek bio pod kontrolom i kojeg su finansirali da se omladina zabavlja za 25. maj, 1. maj, 29. novembar. Znači, država je iz svog budžeta davala da se to drži pod kontrolom i zna se koji bendovi su mogli da sviraju. Rokenrol je živeo na osnovu tih državnih praznika. Mnoge su oterali, a da bi ljudi mogli da žive, morali su da sviraju narodnjake i dobili su ono što su dobili. Na jednoj strani vrhunske muzičare u folk muzici, a na drugoj, neku kvazielitu koja se bavila sama sobom daleko od realnosti. Najbolje da izbegneš medije je da govoriš istinu, a tako je to i u životu. Ako počneš svima da govoriš istinu, niko te neće ni na slavu pozvati.

TREŠNJE SA LEŠĆA

— Još u srednjoj školi počeo sam da se bavim muzikom, a bend se zvao Promašeni život. Pobedili smo na Palilulskoj rok olimpijadi. To je sve bilo klinačko, ali je u našoj blizini bilo mnogo profesionalnih muzičara. Kad sam shvatio da je sve prevara, počeo sam da radim za pare i narodnjake. Pesma "Lešće", koja inače nije narodnjak, snimljena je 1985. godine, pa sam je je kasnije presnimio na albumu "Bogu u Beogradu", da bi je na kraju otpevao Aca Lukas koji je na prvom snimku svirao klavijature, po meni, u jednom od najboljih sastava sa kojim sam svirao, a zvao se Pirana servis.

BORBA ZA DUŠU

— Meni je žao ove dece koja se danas bave muzikom i što su u ovim muzičkim takmičenjima. Sve što guraš pod tepih jednog dana ćeš da staneš na to. Ne vidim tu neku karijeru, već više pokušaj da dobiješ diplomu bez fakulteta, a neko ih je ubedio da to tako može. Ne znam koliko umetnici mogu svesno da biraju svoj put. Biti muzičar je način razmišljanja, način života, spajanje delova u celine. Oni uče klince da prave sebi idole od samih sebe, većina njih vide sebe kakvim su ih mediji stvorili. Ljudi vole da koriste reč talenat, to je starorimski zlatnik, naša reč za to je dar, a kad se pročita naopako onda dobija pravo značenje, rad. Ima ona priča da je neko postao svetac postom, molitvom i odricanjem, neko velikom žrtvom, a neko zato što je morao. Kad gledamo sve unazad vidimo da je to bio jasno određen put. Sada je muzika kontrolisanija nego u Titovo vreme. Cela kulturna scena fingirana je uglavnom. Pa nama su ministri bili glumci, ljudi koji ceo život govore tuđe tekstove. Sve je to jedna velika borba, borba koja tek počinje. Borba za dušu, za opstanak, način života.

Priča o toj pesmi i nije baš lepa. Kao klinci mi smo gore krali trešnje i igrali se na tom brdu, a oni su hteli da prave groblje. Ljudi su se smejali i nisu verovali kako će tu biti groblje jer je mesto najlepše za stanove i kuće. Odatle se pruža prelep pogled na Pančevo, Slance, Zvezdaru. I oni su stvarno počeli da prave groblje.

— Nastala je pesma i ima ona svoju priču, mrtve i žive učesnike, ali da ne opterećujemo ljude time. Aci sam radio i ploču zato što je on prerastao tu gradsku scenu. Članovi Južnog vetra s kojima sam radio veliki su majstori. Mile Bas je jedan od najmuzikalnijih ljudi koje sam video. On je vrhunski majstor svog zanata od koga sam mnogo naučio. Pojedini kompozitori su imali privilegije u izdavačkim kućama i on uopšte nije mogao da živi od svog kreativnog rada. To je tako veliki talenat i darovit čovek tako da je to moralo negde da probije. Tuga je što ga tada nisu pozvali da radi pesmu za Evroviziju. Pesme Južnog vetra su poluzabavne, novogradske pesme.

LJUBAVNE JADIKOVKE

— Pošto živimo u burnim vremenima, takvi su nam i životi što je neiscrpan izvor inspiracije. To što autori izbegavaju da pišu o stvarnosti više je za neku psihološku studiju. U našoj tradiciji, koja se prenosila u desetercu sa kolena na koleno, postoji misao da se ne napušta bojište dok bitka traje. Mi smo zemlja gde se desilo toliko ratova, toliko izbeglica, toliko socijalnih propasti, a naši muzičari pevaju samo kao da smo svi neki paćenici. Samo nas ostavlja neka žena, sedi se u kafani i pije, kao da se ništa ne dešava, samo smo neverni jedno drugom. Muzika trenutno služi za zamagljivanje stvarnosti i zamazivanje očiju. Ja sam u jednom momentu izdao ploču za RTS i u svim emisijama me je bilo osim u Dnevniku. Bio sam u Cirihu u vreme bombardovanja Republike Srpske kad je pogođena bolnica gde je bilo osam mrtvih. I svi mediji u Evropi su to preneli. Gledao sam satelitski program RTS gde niko ništa nije javio. Sat vremena su prenosili retrospektivu poslednjeg kola fudbalskog prvenstva, gde su igrali recimo Milicionar, Rad, Zemun.

IZBACILI REČ ZEJTINLIK IZ PESME "OVO JE SRBIJA"

— Imao sam problem kada sam sa 22 godine napisao pesmu "Ovo je Srbija". Ljudi su počeli da me izbegavaju zbog te pesme. Onda smo svirali tajno. Sakupila bi se ekipa i onda jedan stoji ispred vrata i gleda da ne naiđe neko. Jednom je snimljena ta pesma, pa je zabranjena na svim programima RTS. Jedino je Radio Studio B Drugi program emitovao tu pesmu. Kada su pokretali televiziju napravilu su emisiju o meni, i kad je trebalo da se emituje došli su inspektori i zabranili emitovanje programa. Danas je, čujem, na svim državnim manifestacijama, gde vrlo često potpišu aranžera i dirigenta, a mene ne. Ne odgovara nikome biografija nekog ko uvek ima nešto da kaže da to nije tako. Čak je sad pevana na Sretenje, ali je promenjen deo teksta, izbačena je reč Zejtinlik. I kad hoće da uzmu neku pesmu treba da me pitaju ili već nekog ko je malo pismen jer kad nešto izmeniš, pesma gubi smisao.

— I nešto je puklo u meni i rekao sam "hvala" i nigde se više nisam pojavio u medijima. Ispalo je da ja tu treba da zabavljam nekog dok ljudi ginu, kasnije kradu fabrike. Ja nažalost ne znam ništa drugo da radim osim muzike. Moji nastupi su performansi na kojima recitujem, držim govore... To jeste pop-rok sa nekom slovenskom crtom. Pokušavam da u svemu pronađem neku dubinu, poruku, da se probudimo. U Srbiji postoji mnogo dobrih svirača koje nikada nećete videti u medijima. Jednu stvar sam shvatio, ima taj zakon džungle — ne ubijaj više nego što možeš da pojedeš. Nema potrebe juriti okolo da se rasipaš. Dok je čovek živ, nije završio posao na Zemlji, tako da ja nisam ni pola života proživeo, sve tek počinje.

ODLAZIO SAM I VRAĆAO SE

— Odlazio sam i uvek se vraćao u Srbiju. Sad me pitaju zašto. Pa gledano matematički najbliži put od tačke A do tačke B je prava linija. Ako sam već rođen ovde, najbliži put do Boga je pravo na gore, da sam trebao da budem negde drugde, rodio bih se tamo. Bog to bolje zna nego mi. Tamo sam se bavio muzikom a moj odlazak nije bio stvar boljih uslova. Ja imam svoju misiju, svoj dug. Zamislite, svi ti moji preci koji su ginuli i robovali da gledaju svoj krajnji izdanak da služi njegovim neprijateljima. Ima gomila stvari koji ti mogu obezbediti komforniji život, ako ćemo da trgujemo. A koja je cena toga. Odavde su ljudi odlazili zato što su ih terali. Nisu baš srećno bežali zato što im je bolje. Imam pesmu koju sam sad snimio "Neću da idem" i baš o tome govori. Oni su stvorili uslove da svako sam dođe do genijalnog rešenja da je odavde najbolje pobeći. Ovde je bilo mnogo teže u prethodnim vekovima i da je trebalo da se beži, pobegli bi davno svi. Stalno sam putovao tamo-vamo, a 1997. godine sam se vratio natrag. Jako je teško živeti napolju kad se ovde dešava nešto. Nema veće tuge nego da živiš u inostranstvu za vreme bombardovanja tvoje zemlje. Znam mnogo ljudi koji su živeli napolju pa su se vratili. A sve je to povezano s muzikom. Davne 1914. ali i prethodnih godina devojke su pevale: "Što bi dike, ode u vojnike, što bi škarta, osta da se karta". To je bilo pre 100 godina. Zamislite koliko se kod nas promenio moral kad se sada peva o nekim kazinima, ferarijima. Malo smo se zaigrali u svemu. Šta znači bolji život? U Titovo vreme svi su kukali što nemaju više novca. A sad kukaju za tim Titovim vremenom i pričaju kako se dobro živelo. Dobro se živelo i u tursko doba ako si hteo da budeš Turčin. Ko je hteo da promeni veru, živeo je odlično. Ta priča o boljem životu je samo pitanje cene koju hoćeš da platiš za svoju granicu konformizma.

vesti-online.com 27.03.2017