Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
951  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Radoslav Rade Jovanović (1928—1986) poslato: April 18, 2012, 03:46:20 pm
*
UZGREDNI ZAPISI VEHIDA GUNIĆA:


RADE JOVANOVIĆ

Napisao je i komponovao mnoge pjesme koje su već za života autorovog prihvaćene kao narodne





Dok u Art kući sevdaha, uz mnogo pijetata prema dragom čovjeku i slavnom narodnom umjetniku, stojim ispred panoa pokojnog Rada Jovanovića, misli mi lete u Goaražde, sada bio se već moglo reći, u davnu 1986. godinu. Toga četvrtka, 17. aprila 1986. godine, doslovno cijelo Goražde bilo je na ispraćaju Rada Jovanovića, svoga najpoznatijeg, najkontroverznijeg i, neće biti pretjerano ako kažem, najsvestranijeg sugrađanina.

Svoj cijeli i nedugi život Rade Jovanović posvetio je pjesmi i svemu onome što uz pjesmu ide. Napisao je i komponovao mnoge pjesme koje su već za života autorovog prihvaćene kao narodne. Nadam da će neki budući čitalac ovih redaka u 21. vijeku prepoznati neko stanje vlastite duše i u pjesmama koje je napisao Rade Jovanović.

Dakle, nadam se da će Radove pjesme kao što su "Malenim sokakom ne prolazim više", "Prođoh Bosnom kroz gradove" (koautorska sa Dragišom Nedovićem), "Često mlađan prošetam kraj Drine", "Jablani se povijaju", "Sjećaš li se, ratni druže", "Bolan ti ležim, jarane" i tolike druge i slične još dugo poživjeti kroz naredna desetljeća kakva je sudbina uvijek čekala prave pjesme.

Kao i većina pravih, istinskih umjetnika kraj života Rade Jovanović je dočekao gotovo u neimaštini. Nije se žalio. Hodio je, dok je mogao, uspravan i gord kao najviši jablan iz njegove pjesme. Rade Jovanović nije bio naročito školovan čovjek (mislim da nije imao ni pravu srednju školu) a bio je obrazovan kao akademik. Bio je darovit i znatiželjan. Poslije velikog uspjeha koji je doživio svojom pjesmom "Ne pitaj me, stara majko, kad ti kasno dođem", osjećajući sve praznine zbog nedostatka stručne muzičke naobrazbe, otišao je kod jednog uvaženog profesora muzike i rekao: "Profesore, molim vas, pomozite mi da se pripremim za prijemni ispit na muzičkoj akademiji. Želim da studiram na odsjeku za kompoziciju. . ."

Profesor je, zamislite lucidnosti i dobronamjernosti, rekao: "Nemoj to činiti. Dobit ćemo time jednog akademski obrazovanog čovjeka i izgubiti izvornog, istinskog i najautentičnijeg stvaraoca." Rade je poslušao profesora. Tako osokljen napisao je, možda, najbolje pjesme. Njegova pjesma "Kad sretneš Hanku", izdvojena izvan muzičkih okvira, mogla bi i može odtrpjeti i vrlo stroge kriterije pri literarnom vrednovanju. Isti je slučaj, recimo, i sa pjesmom "U tuđoj zemlji" u kojoj Rade Jovanović tka najtanahnije tkivo o najvrelijim emocijama — o nostalgiji, pokazujući nam da se o rodnom kraju, o zavičaju, može pjevati i ovako:

Njiše se zlato klasje po rodnim poljima
A sjenka tihe tuge popala po njima.
Mirišu pšenice zrele, leluja zlatni klas
Tužna su zelena polja jer tamo nema nas.

O rodni kraju, ti si nam blago svo
srce te želi u tuđoj zemlj, daleko, daleko. . .

Rade Jovanović bio je i dječji pjesnik. Kompomovao je horske kompozicije, ali i dječje šlagere. Bavio se i humorom. Osobenjak, zanesenjak, šeret, boem, svestrano odbareni umjetnik i divna ljudina Rade Jovanović, koji možda nije bio potpuno shvaćen u sredini u kojoj je živio, želio je da njegov  posljednji rastanak sa svojim gradom i sugrađanima bude upravo onakav kakav je Rade bio tokom svoga života. Neobičan, nesvakidašnji i do najprostije jednostavnosti drugačiji od ostalih. Ubio se iz trofejnog pištolja u svojoj spavaćoj sobi u kojoj je uvijek, na počasnom mjestu, stajala Jesenjinova fotografija.

Na golemim mukama našli se se prijatelji i poštovaoci djela Rada Jovanovića kada je na sahrani trebalo ispuniti njegove posljednje želje. Supruzi Vukici je, znatno prije samoubistva, rekao kako ne želi ničijeg plača na svojoj sahrani. Naredio je da na sahrani sviraju samo violine i harmonike i da se pjevaju njegove pjesme. Rekao je, također, da ne želi ni krst ni piramidu kao biljeg u povorci i na grobu. Tražio je da se pred povorkom nosi borova grana i u grani njegova fotografija. Volio je bor ispred svoga stana i želio je da ga barem njegov jedan dio doprati do groba.

Želja mu je djelimično ispunjenja. Nošena je borova grana sa  Radovom fotografijom ali je nošena i piramida. Kovčeg Rada Jovanovića iznesen je uz zvuke njegovih pjesama "Negdje u daljine" i "Ne pitaj me stara majko". Niko nije pjevao. Goražde je plakalo. Jedan od zvaničnika u oproštajnom govoru reče: "Sahranjivalo je Goražde u svojoj dugoj historiji mnoge drage ljude, ali nikada do sada  nije sahranjivalo narodnog, svog pjesnika. Činimo to u vrijeme upravo kao što je ono iz Radove pjesme o Goraždu u kojoj se kaže:

". . .cvjeta cvijeća svakojakih boja
a Goražde puno perivoja. . ."

Onda je beskrajna povorka krenula ka novom groblju na najljepšem goraždanskom proplanku. Srednjoškolski hor je pjevao Radovu omiljenu pjesmu "Na obali Drine jednog mutnog dana". Od Rada Jovanovića opraštalo se Goražde i prijatelji, a meni su se u glavi neprekidno vrzmali Jovanovićevi stihovi:

A po čemu da se prepoznamo
Bosno moje mladosti i sna
Zar mi više pjevati ne znamo
drage pjesme što ih srce zna?!

Potom je zatutnjila zemlja, zacviljela violina, zajecala harmonika. Iz obližnjeg luga, kao na nepostojeću komandu, oglasio se čitav hor slavuja. Nevine ptice zapjevale su narodnom pjesniku. Da čovjek ne povjeruje. Bilo je fantastično. Zato i treba vjerovati.
Express magazin
952  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Đorđe Marjanović (1931) poslato: April 18, 2012, 02:13:23 pm
*

ĐORĐE MARJANOVIĆ PONOVO NA SCENI

Šansonjer i legenda domaće, ali i ruske zabavne muzike. U Domu sindikata 30. oktobra. Za 80. rođendan Zlatna povelja Ministarstva kulture Rusije

NA zidovima i vratima stana broj četiri u Ulici Miloša Pocerca 25 nema više velikih grafita i buketa cveća sa ljubavnim porukama, koje su Đorđu Marjanoviću decenijama darovali njegovi obožavaoci. Umesto njih poštari donose čestitke koje "đokisti" iz čitavog sveta šalju legendarnom pevaču šlagera i romansi. Kada su se vrata stana otvorila, do nas su doprli umetnikov zvonak glas i pesma "Zvižduk u osam".

Vežbam pevanje za rođendansko slavlje. Doći će nam prijatelji, pa želim da ih iznenadim — kaže Đorđe Marjanović.

Gospođa Eli Marjanović nam objašnjava da su u blagoj pometnji, jer mnogi beogradski i moskovski umetnici žele da dođu na proslavu 80. rođendana njenog Đorđa.

Željko Joksimović i Sergej Ćetković su zamolili da nađemo za njih mesto na sceni. Slavlje će biti u Domu sindikata 30. oktobra, kada će naši prijatelji pevati zajedno sa Đorđem — osmehuje se gospođa Eli i pominje Radmilu Karaklajić, Mikija Jevremovića, Živana Saramandića, Dečji hor iz Kučeva...

Na pragu devete decenije Đorđe Marjanović izgleda sjajno. Njegove oči su žive i tople, lice je bez bora, a osmeh blistav. Oboje su preživeli tešku bolest, govore sporo u kratkim rečenicama, ali uvek sa širokim osmehom.

Radosni smo jer nam za rođendan dolaze deca i unuci. Biće veselo — širi ruke Đorđe i pokazuje nam veliku dnevnu sobu u kojoj će primiti goste.

Na ormaru fotografije ćerki Natalije i Nevene i sina Marka sa decom. Najstarija ćerka je beogradski dirigent bez posla, a sin ugostitelj, takođe bez posla. Mlađa kćerka živi sa porodicom u Grčkoj, ali su njena deca, Ana i Teja Prelević, u Londonu.

Za rođendan Đorđu dolaze prijatelji iz čitavog sveta. Ruski umetnik Josip Kobzon sa suprugom Nelom i sinom dovodi moskovske "đokiste". Đorđe računa da je u vreme svoje najveće popularnosti početkom sedamdesetih imao najmanje 10 miliona obožavalaca.

Njegovi "đokisti" su i japanska pevačica Miki Makasone, italijanski kantautor Toto Kutunjo... Pokazuje nam ordenje koje je dobio od Tita i Gorbačova, kao i najnovije priznanje iz Crne Gore.

Eh, da sam u vreme najveće popularnosti mogao da osnujem stranku — šali se Đorđe, koji se danas sa svojim obožavaocima iz sveta dopisuje preko "Fejsbuka".

Kao student farmacije, 1954. godine, Marjanović je prvi put zapevao na jednoj beogradskoj audiciji. Već 1963. je krenuo na turneju po Rusiji sa Radoslavom Grajićem i Beti Jurković. Te godine je pevao u Dvorcu sportova u Moskvi, u sali sa 25.000 sedišta, tri puta dnevno. Za deset dana videlo ga je i slušalo 750.000 Moskovljana. Prvi roker u socijalističkoj Jugoslaviji i komunističkoj Rusiji bio je umetnik čija je pojava izazvala revoluciju u zabavnoj muzici. Skinuo je jednog dana mikrofon sa stalka, prošetao binom, kleknuo, skinuo sako i bacio ga u publiku, i tako ušao u legendu.

Upoznali smo se 1965. na turneji u SSSR. Bila sam prevodilac i njegov pratilac dva meseca. I ljubav se tada rodila — priča gospođa Eli.

Đorđe je kao svaki umetnik bio neobuzdan, ali sam ga ja dobro pritegla!

Njihova ljubav je bila burna, jer je Đorđe bio oženjen, a i imao je na hiljade obožavateljki, koje je mlada Ruskinja Eli Nikolajevna Marjanović morala "metlom" da tera ispred vrata stana u kome žive već 48 godina. Branila je tako, kaže,najviše svog Đorđa.

Samo ga ja dobro poznajem. Svi misle da je on "đavo". Nije, Đorđe je strašno stidljiv i skroman čovek - kaže Eli, koja će u decembru napuniti 72 godine.

Koliko je Đorđe Marjanović i danas velika zvezda u Rusiji govori podatak da je Državna televizija Rusije letos u njegovoj kući u Prčanju tri dana snimala priču o njegovom životu. Biće deo filmske istorije zabavne muzike u SSSR. A dobio je poziv i da bude specijalni gost na novom festivalu zabavne muzike u Rusiji.

Moji prijatelji iz Moskve su rekli da sam ja "ruski bog". Nisam porekao, samo sam se nasmejao — skroman je Đorđe.

Njegova prijateljica Olga Prohorova Marković, koja organizuje slavljenički koncert za Đorđa i prijatelje, rekla nam je u poverenju da će Ministarstvo kulture Rusije slavnom umetniku za rođendan dodeliti Zlatnu povelju.

Đorđe Marjanović je ispisao dve istorije popularne muzike, jednu u Jugoslaviji, drugu u Rusiji. Jedini je stranac koji je u Moskvi snimio šlager za album "Pesme Rusije". Đorđe nije samo pevač popularnih šlagera, on je idol generacija — uverena je Olga Marković.



DVA MUZEJA ĐORĐE Marjanović ima dva muzeja. Prvi se nalazi u njegovom rodnom Kučevu, a drugi, sa 300 eksponata, u Moskvi, vlasništvo je "đokiste" Nikolaja Larena, koji je pratio Đorđa na svim koncertima, od Moskve, preko Minska i Sibira, do Vladivostoka.

NACIONALNA PENZIJA Živimo od njegove nacionalne penzije, koja iznosi 50.000 dinara — iskrena je Eli Marjanović. — Ja nikada nisam stekla penziju, jer sam podizala decu. Ipak, Đorđe i ja smo bogati ljudi, jer imamo milion prijatelja!

ŠAPAT ĐORĐE Marjanović je jedini pevač na svetu koji je održao koncert šapatom.
Grlo me izdalo samo jednom u karijeri — 1967. godine. Nisam otkazao koncert u Lenjingradu. Izašao sam na scenu i šaputao svoje pesme. Bio je to divan recital, u kome je učestvovala cela publika — seća se Đorđe.

Marko Lopušina | 16.10.2011. | Večernje novosti
953  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Đorđe Karaklajić (1912—1986) poslato: April 18, 2012, 02:01:56 pm
*

ĐORĐE KARAKLAJIĆ

100 godina od rođenja Đorđa Karaklajića, kompozitora i dirigenta, muzičkog urednika Radio Beograda

Prvo muzičko obrazovanje Đorđe Karaklajić (Užice, 24.03.1912 — Beograd, 03.04.1986) stekao je u rodnom Užicu. Pevanju ga je podučavao čuveni Andra Lojanica, urednik satiričnog lista "Era". Violinu je učio kod gimnazijskog profesora muzike Čeha Šimeka.

Godine 1931. upisao je Pravni fakultet u Beogradu izdržavajući se od davanja časova i sviranja u orkestrima Jastra, Džoli Bojs i Melodi Bojs. Sa Radio Beogradom je počeo da sarađuje 1933. godine, a 3 godine kasnije upoznaje Vlastimira Pavlovića - Carevca. Bio je to početak jedne plodne i za našu kulturu značajne muzičke saradnje.




Đorđe Karaklajić, kompozitor, dirigent
i muzički urednik u Radio Beogradu.


Za vreme Drugog svetskog rata, Karaklajić je bio u zarobljeništvu u Nirnbergu, gde mu je muzički učitelj bio kompozitor i dirigent Predrag Milošević. Po povratku iz zarobljeništva dolazi u Radio Beograd i ubrzo postaje urednik narodne muzike. Vodio je Mali radio orkestar i bio jedan od osnivača Velikog narodnog orkestra Radio Beograda i ženskog vokalnog ansambla "Šumadija".

Karaklajić je pisao muziku za filmove Puriše Đorđevića, scensku muziku za pozorišne komade Đido, Protekcija i Podvala, za TV dramu Šešir profesora Vujića i radio dramu Vukadin; poznate su njegove kompozicije "Tri narodne igre za orkestar", "Igru za gudački kvartet", i "Basso giocoso" za kontrabas i gudački orkestar. Kao muzikolog posvetio se proučavanju i beleženju izvornog melosa tragajući za lepotom narodne pesme i nastojeći da sačuva od zaborava dragoceno bogatstvo narodnog stvaralaštva. Dobitnik je Vukove nagrade za životno delo, dve plakete grada Beograda i niza drugih priznanja za plodan umetnički rad.

Moj otac Đorđe Karaklajić — priču o svom ocu, poznati filmski i televizijski reditelj Dejan Karaklajić, započinje u stanu u Baba Višnjinoj ulici, za pisaćim stolom za kojim je njegov otac pisao muziku i za jednim starim harmonijumom na kojem bi zatim proveravao zabeleženo nadahnuće. Radio Beograd bio je za celu porodicu drugi dom. Tamo su se, u posleratno vreme hranili, tamo je Dejan kao dečak provodio uz oca dosta vremena, tamo je i sam zakoračio u umetnost zvuka i slike. Prolazeći danas poznatim prostorima Radio Beograda kao što su Fonoteka, Studio XIII i nekadašnji restoran, detalji o ocu i građanskom životu u Beogradu pedesetih i šezdesetih sve su postajali slikovitiji...


RTS | 21.03.2012
954  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Tomislav (1935—2018) & Andrija (1938) Bajić poslato: April 14, 2012, 07:14:06 pm
*

ZBOG DIJASPORE NAM OTELI PASOŠE

Pevači narodnih pesama braća Andrija i Toma Bajić gostovali su 1969. u Americi. Kada su se vratili u Beograd, u otadžbini je u listu "Večernje novosti" izašao tekst sa naslovom "Ugled za šaku dolara" u kome se režim okomio na braću Bajić, ali i Predraga - Cuneta Gojkovića i Predraga Živkovića Tozovca, srpske pevače koji su u to vreme često zabavljali pesmom naše ljude u tuđini.

"Novosti" su pisale da pevaju po četničkim klubovima, da ih treba žigosati, strpati u kazamat, isprati im mozgove... Ubrzo su Cunetu, Tozovcu i Bajićima oduzeti pasoši, a urednicima radio i TV stanica i direktorima domova kulture širom Jugoslavije poslate su depeše da su ova tri pevača na crnoj listi, da im se zabranjuje da pevaju i da njihove albume treba spaliti na lomači.

Četiri decenije je prošlo od tada, Bajići su ruku pod ruku sa Cunetom i Tozovcem danas estradne legende. Ali, Andrija i Toma ne mogu da zaborave komunističke okove koje su zaradili kada su bili na vrhuncu karijere.
 
"Cune se izvukao jer je bio prijatelj sa Dražom Markovićem, izvukao se i Tozovac jer je bio simpatičan Ivanu Stamboliću, a mi nismo imali leđa. Iako smo bili traženi estradni umetnici, bili smo i radnička klasa, ja sam radio kao konstruktor alata u preduzeću "Borac", a Toma je bio šalterski službenik u Agenciji "Putnik". Danima sam odlazio na informativne razgovore u beogradski savezni SUP. Ribao me je, sećam se, islednik Beli Dimitrijević. Tražio je da mu pričam gde pevamo, kome pevamo, da li pevamo po četničkim klubovima, da li na naše koncerte dolaze bradonje sa šajkačama i kokardama?"
 
"Na kraju je islednik shvatio da Andrija i ja nismo politički obojeni, presavio tabak i bacio ga u korpu za otpatke. Pasoše smo dobili posle osam meseci, ali muzički urednici radio i TV stanica su i dalje zazirali od nas. Sada mogu da kažem da smo Andrija i ja, uprkos milionskim tiražima, dugo ostali pevači srpskih pesama koji su se najmanje pojavljivali u TV emisijama i na režimskim priredbama."
 
Toma se smeje. Kaže da mu se ponekad učini da je i danas tako jer pojedine uredničke fotelje radio i TV stanica gužvaju isti ljudi. Ni u snu nisu pomislili da će zbog svirke i pesme imati posla sa policijom, da ih politika nikada nije interesovala, a da ih je muzika začarala još dok su nosili kratke pantalone.
 
"Andrija i ja rođeni smo i odrasli u selu Jabučje kod Lajkovca, u siromašnoj, težačkoj porodici. Muziku smo zavoleli kao deca. Ujak Rajko je na jednom vašaru 1944. kupio frulu. Učili smo da sviramo narodne pesme na toj fruli, svađali se oko instrumenta. Sećam se da smo se zavlačili u jedno ogromno drveno bure za rakiju i svirali, ječalo je da nas je čulo celo selo, komšije su dolazile da nas slušaju. Kada smo završili školu i zaposlili se u Beogradu, postali smo članovi KUD-a "Đoka Pavlović" i KUD "Gradimir Mihajlović", svirali u orkestrima frule i dvojnice, pevali, igrali, zabavljali se. U firmama u kojima smo radili dobro smo zarađivali, muzika je bila samo zabava", priča Toma.
 
A tad im je palo na pamet da napišu četiri momačke pesme i ponude Miletu Uroševiću. Ali, odmah su naleteli na zid. Mile je odbio: "Ne bih ja da eksperimentišem, nastavite vi da komponujete, manite se ćoravog pevačkog posla." Nisu se predali. Zakucali su na vrata predstavništva zagrebačkog "Jugotona" u Beogradu. "Jugoton" je rešio da snimi singlicu.
 
"Otišli smo u Zagreb. Miloradu Gavriloviću, uredniku "Jugotona", naše pesme su se neobično dopale, rekao je da prosto mirišu na selo, uveo nas je u studio i izdejstvovao da tiraž bude 10.000 ploča što je za početnike bio presedan u toj muzičkoj kući. Vratili smo se u Beograd, pesme su počele da se emituju na radio stanicama, čekali smo reakciju. Jednoga dana Andrija me je nazvao telefonom i rekao mi: "Brate, propali smo, Obrad i Dragomir će dobiti otkaz u "Jugotonu" zbog nas." Ali, neka vam to Andrija ispriča" smeje se Toma.
 
Andrija se seća da ga je tog pozvao telefonom Dragomir Ristić i samo što nije plakao.
 
"Žalio se da ga muzičari i kritičari pozivaju telefonom da ga priupitaju ko su mu ta braća Bajić, da je napravio životnu grešku što je dozvolio da se takve "seljačke" pesme snime, neki dužebrižnici su ga čak i obavestili da je "Jugoton" povukao sve singlice iz muzičkih prodavnice jer su škart i šund. Toma i ja posle toga danima nismo mogli da jedemo ni spavamo. A onda je usledio drugi šok. Opet me je pozvao telefonom Ristić i rekao mi: "Andrija, hoćete li ti i Toma meni i Obradu da platite jedan gala ručak? Upravo su mi iz "Jugotona" javili da je ceo tiraž vaših ploča rasprodat i da štampaju novi od 50.000. Postali ste, bre, "Jugotonovi" ekskluzivci!"

 

VAN ESTRADNOG LUDILA Iako su po mnogima postali estradne zvezde i mogli da žive od honorara i tantijema za snimljene i prodate albume, Andrija i Toma Bajić nikada nisu napustili firme u kojima su radili. Toma agenciju "Putnik", a Andrija preduzeće "Borac". Toma kaže:
"Andrija je pomišljao i predlagao mi da napustimo posao, ali ja nisam dao. Govorio sam mu: Brate, ne zna se šta nosi dan, a šta noć. U firmama u kojima smo radili stekli smo i penziju. Možda je upravo to što smo se družili sa radničkom klasom bilo presudno da nas ne uhvati estradno ludilo, ostali smo čvrsto nogama na zemlji, novac smo trošili da bi stvorili nešto, obezbedili decu, a ne na skupe automobile, provod i bahanalije."

SPAVANJE U MAGACINU Andrija priznaje da Tomi i njemu nije bilo nimalo lako da rade od šest do dva u firmi, a onda pakuju putne torbe i otputuju da pevaju na nekoj priredbi ili koncertu u Bosni, Slavoniji ili Makedoniji. A dešavalo se to gotovo svakodnevno.
"I sada čuvam jednu veliku mapu Jugoslavije gde sam zaokruživao mesta gde smo gostovali. Mapa se crni. Stvarno je bilo teško. Vraćali smo se noću sa gostovanja, odspavali sat-dva, pa na posao. Imao sam sreću da me drugari sa posla kriju u jednom magacinu, zaključavali su me da bih odspavao još nekoliko sati ako smo toga dana putovali negde dalje. Bez njihove podrške ne bih izdržao estradnu avanturu u koju sam se upustio sa Tomom", veli Andrija.

Svojevremeno je u Jugoslaviji neko započeo žestoku kampanju protiv šunda u muzici, albumi mnogih poznatih pevača su oporezovani. Na jednoj konferenciji na tu temu, održanoj u beogradskom Domu sindikata, Milan Gavrilović, jedan od čelnih ljudi "Jugotona", rekao je: "Gospodo, ne šta vi smatrate za šund, ali od novca prodatih albuma Ivice Šerfezija, Slavka Perovića i braće Bajić koje vi pokušavate da svrstate u tu kategoriju, "Jugoton" je napravio novu fabriku."


L. S. Topalović | 15.05.2010. | Vesti online
955  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Rade Bogićević (1936) poslato: April 12, 2012, 12:30:16 am
*


RADE BOGIĆEVIĆ — DISKOGRAFIJA


 SINGLOVI
956  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Rade Bogićević (1936) poslato: April 12, 2012, 12:23:40 am
*




RADE BOGIĆEVIĆ
(Ježevica, 19. februar 1936)

Završio je Muzičku školu "Stanković", teorijsko-nastavni odsek u Beogradu. Slobodni je umetnik od 1960. godine. Autor je tekstova i muzike 200 pesama, među kojima su najpoznatije "Maramica svilenica" i "Po gradini mesečina kao dan", koje je interpretirao sa Bosom Ovukom. Objavio je knjigu "Nove pesme".
 
Dobitnik je Zlatne plakete "Jugotona" (Zagreb), prve zlatne ploče tog izdavača. Ima pet zlatnih i 11 srebrnih gramofonskih ploča. Dobitnik je povelje za izuzetan stvaralački rad Udruženja estradnih umetnika Srbije.
Čačani
957  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Dragan Aleksandrić (19xx) poslato: April 12, 2012, 12:05:38 am
*

BEKI BEKIĆ I JAŠAR AHMEDOVSKI SU MOJI NAJVEĆI PRIJATELJI


Kompozitor i harmonikaš, Dragan Aleksandrić, spada među pet najproduktivnijih i najboljih autora novokomponovane muzike u Srbiji, ali i na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegova specijalnost su šumadijske "dvojke", ali, nije ništa slabiji kad su u pitanju drugi ritmovi, rumbe, sedam-osminski taktovi, pa, balade. Grubom računicom predpostavlja se da su njegova izdanja štampana u preko pedeset miliona nosača zvuka, što je sigurno rekord kad su u pitanju kompozitori ex Jugoslavije.
              
Nema pevača narodne muzike za koga nisam radio. Jedno nisam komponovao od velikana za Šabana Šaulića,  Harisa Džinovića i Ljubu Aličića. U svom opusu imam sigurno pet stotina hitova (!?), kojih je teško nabrojatu. Za Dobrivoja Topalovića komponovao sam pesme, "Progovori sliko", "Kad bih mog’o i umro bih za te", za Marinka Rokvića "Potražiću oči nešto zelenije", Bilju Jevtić, "Stariš, a ne osećaš" i "Srce na dlanu", Čedu Markovića "I da se vrate godine mlade" ...Vesni Zmijanac sam bio autor najboljeg njenog albuma "Svatovi" sa kojim je žarila i palila Jugom pre dvadeset godina. Ovaj album je prodala čak u 900.000 primeraka! Komponovao sam za Miroslava Ilića, Mitra Mirića, Vasiliju Radojčić, Nadu Topčagić, Zoricu Brunclik, Šerifa Konjevića, Miru Škorić, Kemala Malovčića, Ipčeta Ahmedovskog, Vidu Pavlović, Bekija Bekića, Zoricu Marković, Zoricu Minić, Jašara Ahmedovskog ... Lepoj Breni sam komponovao veliki hit, "Igraj Boro moje oro", a sa Lepom Lukić sam sarađivao na petnaest albuma! — govori Dragan Alekskandrić.
                
Ipak, najviše uspaha imao sam Miroslavom Ilićem počevši od njegoveog prvog albuma na kojem je poznata pesma "Devojka iz grada" pa do prije sedam godina, kada smo prećutno prestali da sarađujemo. Miroslav je, samo albume na kojima su moje pesme prodao u tiražu od oko dvanaest i po miliona primeraka! Pravi razlog što već sedam godina ne srađujemo ne znam. A predpostavljam da je moj prijatelj ljut na mene jer mi uzme, na primer, sedam pesama, a stavi na svoj album pet. Dve pesme nema ih nigdje, jednostavno ih baci. A ja to ne volim. Druga stvar je što sa Miroslavom, kao i sa svim pevasčima radim po principu, trak roba — trak pare. A Ilić zna da se ponekad naljuti na taj moj princip. Ipak, ne marim neka bira saradnika po svojoj volji, ali, moje pesme, kao što su "Luckasta si ti", pa, "Pozdravi je, pozdravi" i druge teško da će dostići po populalrnosti i kvalitetu bilo koja novijeg datuma, koju je uradio sa drugim autorom.
                
Na estradi je Dragan imao i ima mnogo prijatelja. Ipak izdvaja dvojicu, Bekija Bekića i Jašara Ahmedovskog.
                  
Da, oni su moji najbolji prijatelji. Kao i svaki čovek u životu imao sam padova i uspona. I uvijek kad mi je bilo najteže našli su se uz mene, Beki Bekić i Jašar Ahmedovski. Takve ljude majka teško rađa. Kad god mi je potrebno da nekom pevaču jedan od njih otpeva tercu oni bez imalo ustezanja prihvate moj poziv ne pitajući za koga izvođača to rade. I za tu uslugu nikad mi nisu tražili pare! — veli Dragan.
                  
I sa bosanskom muzičkom zvijezdom, Šerifom Konjevićem, ima dugu saradnju. O tome kako su oni počeli da se druže Aleksandrić priča:
                  
Jednom prilikom, početkom osamdesetih godina prošlog vijeka, dođem ti ja u Sarajevo, sretnem se za kolegom Nazifom Gljivom i pitam ga da li ima nekog pevača da mi preporuči da sa njim radim. Ima ih u Sarajevu k'o pljve, rekao mi je Nazif. U svakoj sarajevskoj kafani možeš naći po nekoliko odličih pevača. I tako mi krenusmo da idemo od kafane do kafane. U jednoj sretnemo Šerifa Konjeviča. Ovaj, vidiš, pjeva kao Šaban Šaulić, reče mi Gljiva. Kad sam bolje odslušao kako peva Šerif rekoh u sebi, pa, ovaj je bolji od Šaulića. I odmah uzeh da radim sa njim. Sa mnom je snimio svoj prvi album, a nedavno smo ponovo uspostavili saradnju.
                    
Dragan je oženjen sa pevačicom Ljiljanom Bucalo, sa kojom ima sina. To mu je drugi brak. Ona u Srbiji važi za odličnu pevačicu, međutim, malo je učinila na medijskom planu da se o njoj pročuje i van granica Srbije.
                    
Disko kuće za koje je izdavala malo su Ljilju reklamirali. Neki su tražili i da platim reklamu, a ja niam hteo. Imala je nekoliko odličnih pesama, "Neka ćute daire", "Boginja sam tvoja", "Jedna slika, jedna duša" i druge — rekao nam je jedan od najvećih kompozitora novokomponovane muzike u Srbiji i nekadašnjoj Jugoslaviji, Dragan Aleksandrić.
BALKAN ESTRADA  
958  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Milutin Popović Zahar (1938) poslato: April 04, 2012, 09:25:35 pm
*
NE SAMO O POSLU: MILUTIN POPOVIĆ ZAHAR


JOŠ TAJ MJUZIKL DA VIDIMO

Poznati kompozitor, violinista, magistar međunarodnog prava spremio je novo iznenađenje za publiku, "Dnevnik snova" inspirisan pesmom Laze Kostića. Za sada su ga videli samo Rusi

Sad je napisao i mjuzikl, prvi originalni srpski, kaže, i nazvao ga "Dnevnik snova". Po pesmi "Santa Marija dela Salute" Laze Kostića. Doduše ono "sad" i nije baš prava odrednica, budući da je sve počelo 1998. u Moskvi na Olimpijadi mladih, nastavilo se u Beogradu, odsvirano u Novom Sadu pre nekoliko meseci. A onda u velikom stilu pre dve nedelje predstavljeno u Ruskom domu.

To bi bila novost iz umetničkog života Milutina Popovića Zahara. A čuđenje da priča o mjuziklu nikoga nije zainteresovala nekako biva logično, jer je reč o umetniku koji je sve čega se dohvatio pretvarao u traženu robu, intrigu, tekst u novinama, nastup na televiziji. Ovoga puta ni jedan kadar na malim ekranima, ni red u novinama.

Da pojasnimo. Delovi iz mjuzikla, koji inače traje oko sat i 20 minuta, izvedeni su pre nekoliko meseci u Novom Sadu a premijerno još u Moskvi jula 1998. godine, kada je deo te muzike izveden tokom Olimpijade mladih u Koloni holu Boljšog teatra, pod pokroviteljstvom MOK-a i ruskog olimpijskog komiteta. Čuveni ruski umetnici svirali su Zaharovu muziku, a dirigent Državnog radio-televizijskog simfonijskog orkestra Igor Golovčin je rekao da je Popovićeva muzika veličanstvena mešavina etno-muzike, džeza i klasike — ali pre svega muzika srca. "Milutin Popović Zahar je konačno srpski Geršvin!" — izgovorio je Golovčin, inače zaslužni umetnik Rusije.

Mjuzikl sam završio kompletno po povratku iz Rusije oko 2000. godine, jer u Moskvi je postojala jedna pesma i instrumentalna verzija, ali mjuzikl je satkan od songova koji nisu postojali one 1998. godine — dodaje.

Uglavnom Popović je zadovoljan.

Moji napori su okončani trijumfom, jer su se i ljudi u Ruskom domu pitali kako je moguće da niko nije uzeo gotovu stvar: scenario, songove. Note su spremne — uzvraća kompozitor. — Povod je stogodišnjica smrti Laze Kostića, dati su inserti iz Moskve gde je delove mjuzikla svirao tamošnji orkestar, potom su čitani stihovi i prikazani video snimci songova pevanih u Novom Sadu. Kao što sam njima u Ruskom domu dao taj materijal nosio sam mnogim nadležnim za kulturu i — ništa. Poslušaćemo i javićemo se i nikad ništa — podvlači Zahar.

Svestan je da njega većina gleda kao "narodnjaka" i on to objašnjava činjenicom da se moralo zarađivati, od malih stvari živeti, kao kompozitor klasične muzike verovatno bi danas gladovao. I od mjuzikla "Dnevnik snova" teško da će imati neke velike koristi, ali stalo mu je da se pokaže i sa takvim delom.

Da nisam pisao hitove za Brenu danas bih verovatno bio prosjak — zaključuje. — Neki su mi savetovali da se držim etno-muzike gde sam se dokazao. Ubeđen da radim pravu stvar, komponovao sam ozbiljnije muzičke sadržaje u neorealističkom fazonu, ali nisam naišao na razumevanje, već često na neutemeljeni podsmeh jer "on narodnjak da komponuje ozbiljna dela". Srpska posla — sažima problem u dve reči.

Mislim da pesma "Santa Marija dela Salute" sa politikom nema veze, a teoretičarima ostavljam da i dalje tvrde da je Kostić bio desna ruka Svetozara Miletića i da je podržavao "srpsku Vojvodinu". Mjuzikl se zasniva na ljubavnoj fabuli, ljubav sa Lenkom Dunđerski je za pesnika neostvariva usled razlike u godinama i onda se sve događa u snovima posle devojčine smrti. On je te snove doživljavao kao najrealniju stvarnost i o njima je vodio dnevnik, jer za njega je sve bilo kao da su on i ona muž i žena — tumači Popović.

Zašto se Zahar uhvatio ljubavi iz snova u mjuziklu?

Zato što je to nezabeleženo u literaturi. San je Lazi način da leči duševni bol. Zato se to zove "Dnevnik snova" jer je reč o hronologiji njegove ljubavi sa Lenkom — objašnjava Zahar. — U tim stihovima ima mnogo muzike, više nego što bi se činilo na prvo čitanje. Meni on odgovara, kao da peva, saopštava mi sa neba, svaku notu koju sam napisao inspirisan njim nešto je najbolje što sam u životu uradio. Nadam se da će uprkos svim predrasudama i lošim namerama svojstvenim nama Srbima ipak ovaj mjuzikl ugledati svetlo dana.

Kako je Kusturica sa svojom rok-operom uspeo da pronađe put do publike? — To je nešto sasvim drugo. On je sakupio ciganske pesme, već poznate. Ali ja Kusturicu poštujem, on je intelektualac a i inteligentan čovek. Moj "Dnevnik snova" je originalno delo i iskreno se nadam da će Beograd konačno videti prvi srpski mjuzikl — očekuje posle svih peripetija.

Srpska akademija inovacionih nauka primila ga je tokom juna ove godine u svoje redove. Tako je Milutin Popović Zahar, violinista, kompozitor, pravnik, stručnjak za međunarodne odnose, koji je specijalizirao i magistrirao kod profesorke Smilje Avramov, postao i akademik.

Ja o tome ne pričam, ne volim da pominjem svoje titule i hvalim se da govorim šest jezika, da sam savetnik u Ujedinjenim nacijama za ratnu štetu. Nekada sam radio u "Energoprojektu" i spasao im silne pare, ali kunem vam se, ja sam to uradio iz zezanja, ništa iz hrabrosti — uverava naš sagovornik.

U Ugandi sam bio jedini beli čovek koji je "sve u šesnaest" svirao sa Crncima, što je smatrano strašnom sramotom. Svirao sam i Titu, pa onda tako sreo i Hruščova. Bio sam pravi dvorski muzičar... Sa Titom je bilo mnogo susreta. Pa često u šali nekima kažem da otkako je drug Tito umro, ja nemam — druga. Pričao je o svojim mladalačkim danima, svirao klavir a ja sam samo treptao i slušao – prebira Milutin Popović po uspomenama. — Pita me jednom Tito šta pijem, kažem "žilavku", on mi sipa. Pomirišem i kažem da to nije to vino koje ja volim. On odgovara da je to prava "žilavka" a šta ja pijem, to je druga stvar — smeje se Zahar, kome je inače Miodrag Jašarević još kao rukovodilac u KUD-u "Lola" gde su obojica bili, dao prepoznatljiv nadimak.

Ipak, ne propuštamo priliku da od duhovitog sagovornika čujemo iz prve ruke o dogodvštinama iz Ugande.

Gradili smo veliku halu, kao ona sajamska i hotel. Elitne arhitekte su to projektovale. Velika investicija, očekujemo dobre pare. Počne revolucija, pucnjava od jutra, ja se vraćao iz svirke sa Crncima, kažu mi da zaležem ispod stola jer je vrlo opasno, da ima leševa na sve strane. Ja sa nekim Holanđaninom odem na bazen, popijemo viskija više nego što je trebalo, tako zaspim a onaj Holanđanin pobegne na vreme. Osećam neko me bode u rebra, odmah se probudim, kad ispred mene neki ogroman tip. U bazenu — meni voda do grla, njemu do pupka. Kad ono Idi Amin. Pita me ko sam: kažem sekretar firme, on mi uzvrati da moramo što pre da se vratimo odakle smo došli — vidi Popović da je vrag odneo šalu.

Uzvratim mu da će oni poželeti konferenciju afričkih država i da je važno ko će im halu završiti. Idi Amin priča da je bokser, a ja lažem kako obožavam taj sport. Pita me koje sam vere jer je on musliman pa slobodno šeta jer ga, kaže, čuva Alah. Kaže mi da je čuo da volim da sviram sa njegovim Crncima, pričamo tako o svemu i pijemo neku rakiju od banana, počnemo da pevamo, učim ja njega da peva "Mujo kuje konja po mesecu", on mene neke crnačke, zove me Milton (od Milutin) i obeća usput da će narednih dana da reguliše probleme sa našim projektom – dodaje neobični sekretar. — Dođem kod direktora, najavim da ćemo se finansijski spasti, kupim odelo za taj razgovor, ali direktor ne dozvoljava da ja idem na sastanak. Samo vrhuška iz firme. Dobro, skinem odelo, kravatu, kad ne prođe malo, vrati se direktor mrtav ljut, jer Idi Amin traži Miltona. Kada su posle nekoliko dana raspoređivali osoblje na prijemu za predsednika mene rasporede u poslednje redove, sa kuvarima. Kad dolazi Idi Amin i viče s vrata na engleskom: "Gde je Milton?", a direktor me kao prekoreva: "Gde si Popoviću, jesam li ti rekao da budeš tu u prvim redovima?" A sam me gurnuo namerno pozadi. Dobio sam hiljadu dolara kao nagradu za trud oko naplate, direktori po devet.

Sa drugim političarima se nije mnogo sretao.

Miloševića sam još dok je bio direktor banke, viđao na rođendanu dece jedne moje koleginice. Tozovac i ja. Kasnije ga, kada je postao predsednik više nikada nisam video, a tokom onog besmislenog rata koji su vodili bolesni umovi, potpuno sam se povukao. Kao poznavalac međunarodnih prilika znao sam da je i strani faktor tu umešao prste, globalizam nije naivna stvar, eto zemlje BRIK-a se bude (Brazil, Rusija, Indija, Kina)... — kao da sumira Popović.

Mnogi hitovi ne bi bili napisani da se Zahar nije latio violine a onda završio i muzičke škole.

Majka mi je prva stavila violinu u ruke, jer je želela da me odvuče sa fudbalskog igrališta koje je bilo blizu nas u Loznici, sa kojeg sam se ja uvek vraćao razbijenog nosa, povređene ruke. Svidela se meni violina, mada mi je u početku služila kao stativa za gol — priseća se Zahar čime se bavio kada je bio dečak od 12 godina. Ipak, završio je nižu muzičku školu, potom u Beogradu išao u srednju muzičku, pa bio primljen na akademiju i onda u Briselu pohađao i ciklus predavanja o etno-muzici, kada je prvi put čuo taj termin, jer kod nas je postojala samo narodna muzika.

Plaćao sam kako sam znao i umeo, krao znanje od nekog Mađara, ali za sebe mogu da kažem da sam pismeni muzičar i smatram da spadam među dobre poznavaoce svetske klasične muzike. Ipak, mnogi znaju da sam i na estradi postigao popriličan domet jer je pesma "Ivanova korita" koju peva Merima Njegomir proglašena pesmom veka. "Svilen konac" je moj, iako su silni uvereni da je Carevac to napisao, što nije tačno budući da su Cicvarići to uradili, a ja ih dobro proučio. Uostalom i sam Carevac je priznao da je on jedino svirao "Konac". I moj "Vidovdan" je čuven, izvođen je u Moskvi.

Kako sa toliko škola, jer ne zaboravimo i Pravi fakultet, pliva po estradi?

Nije problem da napravim hit u svakom trenutku, ali nema slobodnog tržišta. Sve je skoncentrisano oko "Granda" i ako tamo ne uđeš nema posla. Sreća sa njima sam dobar jer sam im pomogao na početku, malte ne stvorio, dao ime "Slatkom grehu", napisao hitove. Ipak, dugo sam na ovoj planeti (rođen 1938. godine, dodajemo), nemam vremena da se bavim tričarijama, volim lepu muziku, lepe žene, lepo piće, dobre drugove, provod... — pobraja.

Iako je prethodnu noć Zahar proveo budan, na razgovor u našu redakciju došao je tačno u minut. A ispričali smo se kao da se znamo godinama. Još da se sretnemo na premijeri mjuzikla "Dnevnik snova", pa da nazdravimo.


PRAVNIK I MUZIČAR

Završio sam Pravni fakultet zato što je moj otac smatrao da je muzika neozbiljna stvar. Imao sam neku malu stipendiju a trebalo je platiti sobu, hranu i provod sa devojkama. Ali, kao student sam bio najsrećniji u životu, ilegalisali smo u domovima i gurali napred. Kada sam diplomirao na Pravnom, upisao sam postdiplomske i položio sa desetkom 11 dodatnih ispita, dr Smilja Avramov je ozbiljno računala na mene, ali razočarao sam je. Napustio sam nauku zbog muzike. Ipak, proveo sam 11 godina u "Energoprojektu".

KO MENE PITA...

Ja nisam političar, ali neka razmišljanja o diplomatiji i našem nastupu u svetu proistekla su iz mojih studija. Kada bih bio u prilici pitao bih Vuka Jeremića, koji je meni vrlo simpatičan, recimo, da li bi se nešto promenilo da smo češće postavljali pitanje je li Savet bezbednosti uvek zasnivao odluku na međunarodnom pravu. Ali, ko pita Milutina Popovića koji je napisao "Mile voli disko" o međunarodnim problemima... — vajka se Zahar

OBJAVIO SAM KNJIGU Knjigu "Ljudi iz šume" su neki ozbiljni kritičari okarakterisali kao satirični opis komunističkog društva.

Brzo se rasprodala a mene je mrzelo da je obnavljam. Pisao sam o onima koji su se sastajali tu blizu vaše zgrade u "Šumatovcu", dogovarali gostovanja i turneje kao i partizanima koji su pravo iz šume otišli na Dedinje. Propomenuti, muzičari, više se uopšte ne sastaju i ne viđaju u kafani. Oni žive na farmi — duhovito primećuje Popović. — Kada je nestala ona stara "Šuma" nestao je organizovaniji način poslovanja na estradi. Sada je sve u nekim klanovima i monopolima, počev od mleka do muzike. Energija omladine se troši na koncertima u Areni, jer je najgore kada posle studija shvate da su umesto bojeve municije postali ćorci koji ne znaju šta će sa sobom. I ta Bolonjska deklaracija je vrlo diskutabilna.

TO IM JE PORODIČNO

U životu sam uvek osećao da imam višak energije. Na mene su moja deca Ljiljana, Marija i Miloš, koje sam dobio u dva braka, a i unuci Balša i Dunja, Marijini dečak i devojčica. Miloš je završio režiju, Marija je magistar likovnih umetnosti, ali nemaju stalan posao, jer mi svoju decu nismo gurali i laktali se.

RODOLJUBIVE PESME

Napisao sam mnoge rodoljubive pesme "Od Vardara pa do Triglava", "Vidovdan", "Svilen konac", "Srbijo majko", jer sam ja oduvek voleo svoju zemlju iako je ona često menjala ime.


Rajna Popović | 05.12.2010. | Politika
959  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Milutin Popović Zahar (1938) poslato: April 04, 2012, 08:50:06 pm
*
Milutin Popović Zahar traži "haški tribunal" za muzičare,
a povratak hrvatsko-muslimanskog melosa ovako objašnjava



KRIVAC JE SRPSKA KOLEKTIVNA BLESAVOST

Domoljubive pesme prošlost, sad je vreme za "Danke Srbija". Uludo imitiramo orijentalni stil

Autor i kompozitor hitova "Od Vardara pa do Triglava", "Hej Jugosloveni" i "Živela Jugoslavija" (prva mu je donela titulu spasitelja Jugoslavije, drugu je pevala Doris Dragović i pravdala se da ju je ucenila mafija, a uz treću je Rumunija zajedno s Lepom Brenom klicala" Živela") tvrdi da Srbi imaju Pavlovljev refleks na hrvatsko-muslimanske note.

Doktorant prava i čovek najzaslužniji za proboj mnogih pesama i pevačica, komentariše za "Glas" sve češće nastupe muzičara iz bivših jugoslovenskih republika u Srbiji.

Da li je naša nostalgija za vremenima pre raspada SFRJ, kad smo živeli kao sav normalna svet, doprinela lakom povratku muzičara iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine?

Još je Jovan Dučić rekao: "Srbi su narod mazohistički i olako zaboravljaju." Mi i Rusi prednjačimo po mazohizmu i zaboravnosti — to je ta neka krvna veza i veza po pravoslavlju i religioznosti. Znači, muzičari iz eks jugoslovenskih republika vraćaju se zahvaljujući srpskoj kolektivnoj blesavosti i nju bi trebalo ispitati. Naš oprost muzičarima i ne samo njima, iz republika s kojima smo do juče ratovali, hrišćanska je pojava, i dokaz dobre duše. Pri tom nema tu nikakvog reciprociteta, ni u muzici, niti bilo gde.
 
U balkanskom konfliktu, iz kojeg je poniklo i sve ostalo, niko ne može da zaključi ko je žrtva, a ko zločinac. Sa srpskog stanovišta — mi smo uneli državnost u zajedničku državu i omogućili Hrvatima, Slovencima i svim "bratskim nacijama" da dobiju državnost. I da nas, kad im to bude odgovaralo, ščepaju za gušu. Baš kao što kompozitor stvori pevača, a onda zvezda počne da pljuje po kompozitoru iz razloga inferiornosti.

Kažete li Vi to da su drugi inferiorni u odnosu na Srbe?

Kod Hrvata više, kod Slovenaca manje, postoji kompleks nacije — nedostatak identiteta. Prema onome što su ugledni istoričari istražili, izgleda da Hrvati ne znaju kojeg su roda, da li su pokatoličeni Srbi, ili srbizovani katolici, ili posrbljeni, odnosno pokatoličeni Avari. Zlobnici kažu da oni mogu da opstanu kako-tako samo ako nekog mrze, prema onoj, u psihologiji poznatoj varijanti — mrzim, znači postojim. Duboko saosećam sa Hrvatima, to što mi ovde slušamo njihovu muziku — njima strašno laska.

Ima li mesta opšte poznatim zaključcima da će njihov melos uništiti srpski nacionalni tradicionalitet?
 
Srpski nacionalni interes mi smo odavno proćerdali. Nigde se ovako divne teheransko-arapsko-turske pesme ne pevaju u ovako velikim količinama kao ovde.

Imamo jednu osobinu koja bi bila tragična, da nije komična. Da ne bi neki Srbin bio veći u svom okruženju, radije ćemo uzeti za lidera stranca, ne samo u muzici, već u svim sferama. Koliko dugo su ovde gospodarili Zaim Imamović, Safet Isović, Halid Muslimović, Halid Bešlić, Šaban Šaulić i drugi, koji su odlični pevači, neosporno, ali koji nameću orijentalni stil kojeg Srbi uludo imitiraju.

Zato i imamo pojavu srpskog stoicizma — lepe Stoje s izrazito orijentalnim melosom podobnim za trbušne plesove. To je onaj komični deo, tragična stvarnost je sledeća — pretpostavimo da su tursko-arapske pesme vrlo kvalitetne, onda ih naši izvođači duboko vređaju svojom polovičnom interpretacijom pa bi zemlje domaćini trebalo da ih tuže Haškom tribunalu.

Za spas srpskog melosa ili...

Kao što od mnogo lošeg pića i lošeg duvana najlakše dobijete cirozu jetre, kancer i sve što skraćuje čovekov život, tako i od olako konzumirane muzike ne može biti ničeg dobrog. Kod nas je, maltene, stvoren, Pavlovljev refleks, mi smo nacija zavisna od tursko-arapskih zvukova.

Ako ubrzo ne bude donesen zakon o tom šta mediji i u kojoj meri treba da emituju, i ako se ne uspostavi kulturna ravnoteža, nema nam leka. Onda bi, radi minimuma ljudskog dostojanstva, trebalo da kažemo mi smo glupi i netalentovani muzičari i sad emitujte sve druge vrste muzike. Poništite festivale u Beogradu, Zaječaru, spalite sve ploče iz dokumentacije Radio Beograda i još jednom podsetite na spaljivanje svetog Save na Vračaru.

Da li je novac presudno uticao na dolazak muzičara iz eks jugoslovenskih republika, ili je nešto drugo po sredi?

Hrvati su u popriličnoj ekonomskoj bedi. Hrvatska ima mnogo manje konzumenata muzike, a doba pevanja domoljubivih i pesama ala "Danke Dojčland" je prošlo. Sad je vreme za "Danke Srbija". Hrvati zarađuju novac na budalastoj publici željnoj događanja, bez plaćanja poreza i naslađuju se kako je Beograd porušen. Sećam se kako su na vestima pozdravljali svaku bombu bačenu na Srbiju.

Pred koncert "Magazina" u Beogradu gotovo da je nastala opšta radost. Mnogo pre, levo orijentisane televizije su emitovale njihove i spotove drugih hrvatskih grupa. Vaš komentar?

Tvrdim da su njihova produkcija i njihovi pevači u globalu jači nego što je slučaj u Srbiji. Imaju nekoliko zaista dobrih pevača koji dominiraju scenom, kao što su Doris Dragović, Oliver Dragojević, nekoliko mlađih koji su zaista na visokom nivou. Ostalo je bljak, baš kao i kod nas.

Zaista ne vidim po čemu je ono što radi grupa "Magazin" kvalitetnije od onog što je počela grupa"Koktel bend", koja je na prvoj ploči imala moju pesmu "Leptir" i nekoliko hitova... Pa, ipak, verovatno sastav "Koktel" Hrvati ne bi pozvali da gostuje, niti bi prodavali njihove ploče...


SRBIJA — TEHERAN "Pred Novu godinu Zahar je, inspirisan realnošću, napisao: "Muzika je prva probila granice, okreni TV i sve radio stanice, čućeš na srpskom da vedar je dan, sve ostalo je Teheran. Ljuljaju vibracije sa džamija, je l' ovo Ankara ili Srbija? Srpske pesme ni za lek, dobro došli u 21. vek."

SVI ISTOG RODA "Smatram da smo, kako kažu šahisti, svi gens una sumus — istog roda, da je razbijanje Jugoslavije bila više stvar ličnih ambicija nekih ljudi nego naroda. Možda je ovo i pokazatelj zašto naš narod ponovo prihvata pesme onih sa kojima je do juče ratovao. Zašto to Srbi prvi čine, zašto su prvi oprostili, kad će to i drugi da svi shvate...? Zašto smo ratovali kad ponovo pevamo jedni drugima?


Zorica Vulić | 25.02.2001. | Glas javnosti
960  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Josif Marinković (1851—1931) poslato: April 03, 2012, 07:26:50 pm
*

SPOMENIK KOJI NESTAJE


Pored Mokranjca, najznačajnijim srpskim kompozitorom druge polovine 19. veka i početkom 20. smatra se Josif Marinković (1851—1931). Povodom 100 godina od njegovog rođenja i 20 od smrti, u Novom Bečeju, njegovom rodnom gradu (tada se zvao Vološinovo, po sovjetskom pukovniku koji ga je 1944. oslobodio), na jednom od trgova je 1951. otkriven spomenik velikom kompozitoru. Došao sam sa horom Radio Beograda, kojim je dirigovao Svetolik Pašćan. Već sam dobro poznavao Marinkovićevu muziku i sa Srđanom Barićem orkestrirao njegove kompozicije za klavir i hor "Na Veliki petak" i "Zadovoljna reka".

Spomenik je otkrio predsednik opštine, koji je govorio o Marinkoviću kao o borcu za narodna prava i stalno ga je, umesto Josifom, nazivao Josipom, jer je to tad bilo najpopularnije ime. Posle je profesor Predrag Milošević govorio o liku kompozitora, hor je otpevao jedno Marinkovićevo delo, a nakon večernjeg koncerta smo sedeli u kafani na obali Tise i pevali razne pesme. To lepo veče pamtim, jer je tada planula simpatija između mene i moje buduće žene Vere, članice hora.

Kasnije sam imao još nekoliko "susreta" s Marinkovićem. Početkom šezdesetih Tozovac je snimio duhovitu pesmu iz Prvog svetskog rata "Ja sam ja, Jeremija", a aranžer je za uvod uzeo deo motiva Marinkovićeve kompozicije "Hej, trubaču", najbolje srpske patriotske pesme za muški hor. Komponovao ju je 1912. na tekst Vladislava Kaćanskog, koji nosi jugoslovensku ideju. No, pesma je dugo bila pod prećutnom zabranom kao nacionalistička, i jedan partijac, inače urednik u Radio Beogradu, pozvao je direktora fabrike ploča da spreči štampanje. Tvrdio je da su tu "četničku pesmu" u okolini Šapca dražinovci pevali tokom rata.

Pokušao sam da ga demantujem, ali ništa nije vredelo, čak ni to što je moj stav potvrdila gospođa Stana Đurić-Klajn, direktora Muzikološkog instituta SANU. Pesma je ponovo štampana, ali bez uvoda s Marinkovićevom temom. Jadni Marinković i Kaćanski nisu ni u grobu mogli mirno da počivaju, jer su posle toliko godina proglašeni za velikosrpske nacionaliste. Krajem šezdesetih je hor veterana "Obilić", kojim je dirigovao Žarko Cvejić, izveo "Trubača" na Kolarčevom univerzitetu i postigao ogroman uspeh, ali je doživeo kritiku nekih novinara i komitetlija. Tako je pesma postala ukleta.

Udruženje kompozitora Srbije je dugo želelo da u parku iza beogradske Muzičke akademije postavi četiri spomenika starim srpskim kompozitorima: Josifu Marinkoviću, Petru Konjoviću, Miloju Milojeviću i Stevanu Hristiću (Mokranjac je već imao spomenik na Kalemegdanu). Problem je bio u novcu, ali i papirologiji. Kad sam 1986. izabran za predsednika Udruženja kompozitora Srbije, pokrenuo sm ponovo tu inicijativu.

Napravili smo bronzani odlivak Marinkovićevog poprsja, rad vajara Đorđa Krstića, koji smo dobili od Marinkovićevog unuka dr Ivana Valčića, i zakazali za april 1986. svečano otvaranje. Predviđeno je da ja, kao predsednik udruženja, otvorim svečanost, zatim da muzikolog Dimitrije Stefanović govori o Marinkovićevom delu, dok bi na kraju hor otpeva jednu njegovu kompoziciju. Želeo sam da to bude "Trubač", ali su me u udruženju upozorili da prvo konsultujem odgovorne ljude iz kulture i vlasti.

Brana Milošević, gradski ministar kulture, nije smeo ništa određeno da kaže, već me je uputio na Oskara Danona, koji mi reče da još nije vreme za to. Shvatio sam poruku: Tito je umro pre šest godina, ali je njegov duh još lebdeo iznad nas. Rešio sam da izvedem kompoziciju na svoju odgovornost. No, nismo uspeli da sastavimo dobar muški hor koji bi je za kratko vreme pripremio, pa je umesto toga Marinkovićev "Oče naš" otpevao hor Miloja Nikolića iz Kragujevca. Štampa je pisala o tome, a televizija dala kratak prikaz, ali nije pominjala "Oče naš".

Pozvan sam 1988. da budem gost festivala "Obzorje na Tisi", koji Novi Bečej priređuje u spomen na svog uglednog sugrađanina Josifa Marinkovića. Na ručku s organizatorima i gradskim rukovodiocima ispričao sam da sam poslednji put bio u njihovom gradu pre 47 godina, kad smo održali svečani koncert prilikom otkrivanja Marinkovićevog spomenika. Svi su se zagledali, nisu znali da je spomenik ikad postojao. Otišli smo u muzičku školu koja nosi Marinkovićevo ime i u holu videli kompozitorovo poprsje, prema kome smo izlili spomenik 1986. Pitali su me da li možda ne mislim na to poprsje, postavljeno 1966, ali sam im ponovo pričao o spomeniku iz 1951, na trgu. Čak ni kustos Marinkovićevog muzeja, čovek od 80 godina, nije ništa znao o tome.

Godine su prošle od tada, a mnogi učesnici festivala, pa i neke moje kolege, počeli su da sumnjaju da sam nešto zaboravio ili pobrkao. No, siguran sam da je šezdesetih ili sedamdesetih neki lokalni moćnik, računajući na multietničku sredinu, smatrao da će Marinković smetati ostalim nacijama kao eksponat velikosrpske ideje. Siguran sam da je taj moćnik bio Srbin, poslušni partijac i kukavica, jer su se samo srpski komunisti stideli svoje nacionalne prošlosti. Verovatno su smatrali da su stihovi: "Hej, trubaču s bujne Drine, ded zatrubi zbor" neki poziv Srbima da se skupe i uz trube pređu na drugu stranu reke.

Sećajući se Novog Bečeja, i danas kad prođem pored Muzičke akademije proverim da li Marinkovićev spomenik stoji na svom mestu, da ga nije neko odneo. Mada oni koji su sklanjali istorijske spomenike nisu već pet godine na vlasti, treba proveriti, jer se neki od njih vraćaju.


Vojislav Simić | Dnevnik RS
961  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Vladeta Kandić Bata Kanda (1938) poslato: April 03, 2012, 05:10:54 pm
*
BATA KANDA:


OVO JE LAKRDIJA OD ESTRADE

Istaknuti umetnik, harmonikaš Vladeta Kandić (72), poznatiji kao Bata Kanda, ogorčen je zbog uništavanja srpske narodne muzike. Već 10 godina on ne može da nađe izdavača koji će objaviti tri CD-a na kojima su snimljene muzički obrađene najlepše pesme srpske poezije. Kako kaže, jedini i najveći razlog je novac koji nema.

Žalosno je što ovi diskovi već godinama stoje u mojoj fioci, a niko nije pokazao interesovanje da ih objavi. U pitanju je 40 najlepših srpskih, antologijskih pesama. Kome god sam ponudio tražio mi je 10.000 evra da ih objavi.

A ja o tom novcu mogu samo da sanjam. Živim od 37.000 dinara (oko 370 evra) penzije i ne mogu sebi to da priuštim, a sponzore nemam. Danas se sve vrti oko novca, i teško onome ko ga nema. Džaba slava, trud i rad - kaže Kandić i ističe da je srećan što je sve u životu sam postigao.

Da li pratite šta se dešava na estradi i kako ocenjujete situaciju u domaćoj muzici?

Ogorčen sam, ovo je strašno. Nekada je estrada bila zabava, a sada je lakrdija. Svako se danas predstavlja kao muzičar i umetnik, a da ne pričam o plagijatorima kojih je sve više.

Ovo što se danas dešava na sceni je uništavanje srpske narodne muzike. Čim se pojavio turbo-folk rekao sam sebi da neću da uđem u taj stampedo i ostao sam dosledan tome.

To me je koštalo karijere, ali jednostavno ne mogu protiv svojih principa. Potičem iz tradicionalne šumadijske porodice, veliki sam zaljubljenik u Srbiju i bogatu kulturu naše zemlje.

Da li je tačno da su vas tri puta odbili za nacionalnu penziju?

Da, i nije mi jasno zašto i ko sprečava da mi pripadne ono što sam dugogodišnjim radom pošteno zaradio. Celog života sam se dokazivao, bio sam entuzijasta, usamljenik i zaljubljenik u folklor svih naroda i umetnost uopšte.

Iza mene stoji 65 godina rada i 52 godine umetničke karijere. Stalno su me "preskakali", jer sam štrčao u odnosu na druge, bio uvek ispred svih, što je drugima smetalo.

Nisam imao nikoga da me gura, niti sam imao zaleđinu. Drago mi je da svome rodu u nasleđe ostavljam bogatu kulturnu baštinu. Ja sam, kako je velikan naše kulture Konstatin Babić rekao, fanatizovano zaljubljen u srpski folklor.

Iza sebe imate bogat pedagoški rad, koga vidite kao svog naslednika?

Moji učenici, kojih ima u Srbiji i na još pet kontinenata, nose "muzičku štafetu", koju sam im predao. Među njima je i moj sin Vuk. To me posebno raduje i srce mi je puno kada čujem da su uspeli, jer nije lako izvesti na put toliku plejadu ljudi. Ne mogu bez harmonike i muzike, tako da sam svaki dan u svom muzičkom kutku stana. Radim instrumentalni CD "Istočna Srbija u džezu" i zvaće se "Balkandoro".



TIJANIĆEVA PODRŠKA
Aleksandar Tijanić, generalni direktor Javnog servisa RTS je prvi čovek koji me je nedavno podržao. On je rekao da sam njegov omiljeni harmonikaš i zahvaljujući njemu na koncert, koji ću održati 22. oktobra u Centru "Sava", sa mnom će svirati Simfonijski orkestar pod upravom Bojana Suđića i ansambl "Kolo". Ovim koncertom ću zaokružiti karijeru.

O BIVŠOJ SNAJI NIJEDNU REČ
Najviše me raduju unuci. Obožavam Lazara, naslednika mog sina i bivše snaje, pevačice Maje Nikolić. Ne bih ništa za nju da pričam, samo mogu da kažem da jedino što je dobro uradila je to što je rodila Lazara. Imam još dva unuka od ćerke Dušice: Dimitrija i Nikolu, ali oni žive u Americi. Oni su moje veliko bogatstvo.


S. Đurić | 02.02.2010. | Vesti online
962  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Vladeta Kandić Bata Kanda (1938) poslato: April 03, 2012, 05:04:16 pm
*
VLADETA KANDIĆ BATA KANDA


SVIRAO SAM SA CIGANSKIM MEČKAMA

Čuveni srpski estradni umetnik — vokalno instrumentalni solista, harmonikaš, Vladeta Kandić, popularni Bata Kanda (72) ima dugu i uzbudljivu karijeru. Postao je slavan zahvaljujući pesmi kalamburu "Najciganskije vašarsko kolo" koje su obradili i svetski umetnici.





Bata Kandina raskošna interpretacija na voljenoj harmonici sa jedinstvenim, setnim tonom čini ga osobenim i prepoznatljivim. Čovek je čija harmonika, muzika i sviranje na njoj, znače sreću, radost i tugu — rečju: sam život.

Bata Kanda je rođen 1938. godine u Beogradu i nije, kako kaže, imao sreće da se posle Drugog svetskog rata muzički obrazuje.
 
Za vreme rata bio sam izbeglica kod bake u Obrenovcu. Tamo sam proveo detinjstvo i rastao sa ciganskom decom. Neverovatno kako se taj pelc ciganske muzike tada usadio u moje srce i ušao u moj krvotok i to traje do danas. Nikada neću zaboraviti vašar u Obrenovcu za Petrovdan.

Bilo je mnogo ljudi koji su se veselili, a najviše ih je bilo tamo gde se igralo najveće kolo.Trčao sam da vidim šta se dešava. Kad ono tamo, vidim Icu Ciganina kako svira, a svi oko njega igraju. Umesto instrumenta Ica je svirao na telefonskim žicama. Drugi Ciganin je svirao na kontrabasu koji nije imao pozadinu, a u njemu su se legli pilići. Ica je svirao dan i noć, a da nije ponovio ni jednu muzičku frazu. Kolo je trajalo dan i noć, samo se kolovođa menjao, a pozadi ciganska deca, onako prljava i zapuštena se uhvate ne skrivajući svoje oduševljenje. Iako gladni, oni su bili tada srećni. To je slika koja će mi ostati urezana do kraja života. Sećanje na Icu Ciganina i igru njegovih sunarodnika kasnije su mi pomogli da se proslavim.

LOVAČKA PUŠKA ZA HARMONIKU

Zbog siromaštva nije mogao da kupi harmoniku, pa se Bata Kanda snalazio na razne načine kako bi svirao.

Ranije nije bilo mašine za pranje veša, pa je moja majka imala trljačicu. Uzeo bih je i zamišljao da sviram na harmonici. Moj otac Radivoje žrtvovao je lovačku pušku, koju je prodao da bi meni kupio harmoniku. U to vreme nisu ni postojale muzičke škole za harmoniku, postojala je samo jedna u Kosovskoj ulici u Beogradu. U njoj su mogla da uče samo deca diplomata i partijskih funkcionera, a ja sam bio iz radničke porodice. Imao sam sreću da saznam za Ljubomira Bobića, koji mi je držao časove koje sam plaćao u naturi. Otac je radio kao oružar u Vojnom institutu, pa je pored plate dobijao i tonu uglja i pola metra drva, čime je plaćao učitelja.

Završio sam nižu muzičku, jer srednja škola za harmoniku nije postojala.

Kada je završio maturu, Toša Elezović, čuveni Titov harmonikaš, primio ga je u KUD "Branko Krsmanović", gde je slušao i učio od velikana Miodraga Todorovića Krnjevca i Radojke Živković.

Moja karijera počela je davne 1957. kada sam maturirao u čuvenoj Drugoj muškoj gimnaziji, u kojoj sam školske dane delio sa velikim imenima, košarkašem Radivojem Koraćem Žućkom, Slobodanom Rikanovićem, koji je kasnije bio ministar finansija u Vladi Ante Markovića, zatim piscem Gordanom Mihićem, fudbalerom Dragoslavom Šekularcem... Upisao sam Građevinski fakultet, koji sam batalio i postao član AKUD-a "Branko Krsmanović", sa kojim sam obišao ceo svet. Odlazak na turneje je imao istu vrednost kao da ste dobili kartu za spejs šatl. Išli smo na kolektivni pasoš. Bio sam najmlađi u generaciji. Imao sam čast da sviram više od pet hiljada koncerata na četiri kontinenta. Sam solista na harmonici, to je bilo fantastično. Svirali smo na Olimpijskim igrama i promociji kolor televizora u Tokiju, 1963. godine, zatim u Indoneziji, kada smo bili gosti tadašnjeg predsednika Sukarna. Družili smo se sa Fidelom Kastrom, a obišao sam celu Ameriku. Dvadeset prelepih godina sam proveo u "Krsmancu"...


S. Đurić | 16.01.2010. | Vesti online
963  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Vladeta Kandić Bata Kanda (1938) poslato: April 03, 2012, 04:17:02 pm
**

VLADETA KANDIĆ BATA KANDA


Vladeta Kandić, alias "Bata Kanda", pravi srpski i autentični beogradski razgoropađeni prkošdžija, a ponekad lirsko umilni i melanholični kompozitor i muzičar od zanata, majstor na svom instrumentu, kome prsti lete kosmičkom brzinom, a muzičke ideje kao zvezde padalice krase nebo njegovih zvučnih prostora. Bata Kanda je dragulj, ponikao na ovim prostorima (dragulj koji bi mogao još da se brusi), ali koji je neprebolno zaljubljen u svoju zemlju Srbiju i kojoj najlepše pesme peva.
 
Vladeta, Radivoja, Kandić, alias "Bata Kanda", pesnik je i kompozitor, umetnik i muzičar najfinijeg kova, rodoljub i punokrvni Beograđanin kome je Srbija u srcu.

Za razliku od Filiia Višnjića, koji je opevao i oplakivao i sreću i svu zlu sudbinu zemlje Srbije, Bata Kanda peva kao Dobrica Erić i kao drugi naši savremeni pesnici — patriote. On peva o lepoti i čaroliji naših krajeva, o momačkim nestašlucima po vrtovima i vajatima, o bujnim pašnjacima i plodnim oranicama, o bistrim potocima, o šljivama, o Istočnoj Krajini i o reci srpskoj — Moravi, koja je i kumovala naslovu ovog SB-a — "Spomenak sa Morave".
 
Njegova instrumentalna raskoš i interpretacij a na voljenoj harmonici sa jedinstvenim, velikim tonom — setni legato čini ga osobenim i prepoznatljivim. To je ON.
 
Bata Kandina bujna muzika diše i širi svoja topla i plemenita raspoloženja, a svakome ko je sluša, obraća se živo i neposredno i vodi ga u čarobni svet zvuka našeg tla i u našu bogatu i nemirnu istorijsku prošlost. Ta muzika je sva prožeta patriotskim duhom i puna je vere i hrišćanskog nadahnuća, reklo bi se da je to pesma naših starih ratnika koji su pevali:
 
"Kriva čuka nebo para,
plamte cevi slavnog puka,
čim raketa prestane da sija,
na oči mi izlazi SRBIJA."
 
Pa neka ovi stihovi i Bata Kandina muzika probude nadu i patriotsku radost u našim srcima.


Autor: Konstantin Babić

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 30 | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin | uz odobrenje glavnog i odgovornog urednika Gorana Vučkovića
964  ŽIVOT I MUZIKA JEDNOG VREMENA / Srbija: život i muzika jednog vremena / Od Morave do Koventa poslato: April 03, 2012, 01:44:11 pm
*

OD MORAVE DO KOVENTA

Slobodan R. Stefanović, sastavljajući među koricama najveći orkestar na svetu od hiljadu čačanskih muzičara iz svih epoha, objavio je 845 njihovih fotografija, slikajući, usput, dane kojima su pripadali

Čačak — Radmila Bakočević pevala je u "Skali", "Metropolitenu", "Kovent gardenu", "Boljšom teatru", u vodećim operskim kućama Buenos Ajresa, Beča, Pariza, Berlina, Rima, Barselone, Lisabona, Trsta, Napulja, Katanije, Minhena, Palerma, Ženeve i još 120 gradova Evrope, Azije, Afrike, Severne i Južne Amerike.

"Primadona asoluta" i sopran svetske slave zaslužila je posebne stranice u knjizi "Čačanski akordi", kao nekadašnji solista ovdašnjeg "Abraševića". Tu su, evo, pobrojani svi gradovi njene karijere. Autor tek štampanog spomenara u izdanju Narodnog muzeja u Čačku, Slobodan R. Stefanović, sastavio je među koricama najveći orkestar na svetu od hiljadu čačanskih muzičara iz svih epoha, objavio 845 njihovih fotografija slikajući, usput, dane kojima su pripadali.

Tako sada u ovom neobičnom kaleidoskopu borave, pored operske dive, čačanske perjanice rokenrola, Borisav Đorđević i Radomir Mihailović Točak, slavuj iz Mrčajevaca Miroslav Ilić, znani i neznani harmonikaši, trubači, tekstopisci i diskofili, svi zajedno sa kafanskim meraklijama.

Prvi klavir u Čačak donela je Paulina Kren 1887. godine, kad se u ovoj kasabi orila frula a na evropskim dvorovima svirao Štraus. U sledećem veku, ovim moravskim čovečanstvom carevao je treći zvuk, uz strofe iz sveske Obrena Pjevovića (1919—1991) ("Kasnim zrakom sunce polja ljubi, vodenice na Moravi gubi...").

Tako je počelo doba nove narodne muzike i "šumadijske dvojke" čiji je najbolji izdanak bio Dragan Aleksić. Obrenov zemljak iz Mrčajevaca, samouki harmonikaš i kompozitor nanizao je 15 zlatnih i srebrnih ploča za "Diskos" iz Aleksandrovca i 120 singlova za "Jugoton" iz Zagreba. Kad su Zagrepčani došli u Mrčajevce i nagovarali ga da pređe kod njih, nudeći da sam napiše koliko novca traži, Aleksić je odgovorio: "Ne mogu do jeseni, moram da ovršem pšenicu".

Epitaf na spomeniku Aleksiću u Mrčajevcima glasi: "Muzika je iz mog srca ko Morava tiho tekla, što ne stigoh ja da kažem harmoniko ti si rekla". Stihove je smislio Atanasije – Taso Savić, pesnik iz Čačka i tekstopisac koji je sastavio reči za 300 narodnih pesama, među njima i "Svirajte samo za nju" za Tomu Zdravkovića.

Rade Bogićević iz Ježevice kod Čačka, jedan od retkih narodnjaka koji je znao note, načinio je vrstan muzički duet sa životnom saputnicom Bosom Ovukom, Ličankom koju je upoznao u Beogradu. Šezdesetih, sustizali su se njihovi hitovi — "Maramica svilenica", "Sreli smo se bilo je to davno", "Šta ću s tobom toliko nebrojeno dana" — pa fabrika nije stizala da naštampa dovoljno ploča. U izlogu Muzičke kuće na Terazijama 12, u srcu Beograda, jednog dana stajao je natpis: Nema na prodaju ploča dueta Ovuka–Bogićević.

Kafanama oko Čačka gde se slušala živa ćirilica godinama je vladala lepa Mira Šamovka (umetničko), u zbilji Borka Pranjić iz Bosne. I čačanski profesor filosofije, Aleksandar – Lale Jovanović, išao je u krčmu kod "Šora" da gleda i sluša rečenu, pa za knjigu pripoveda da je Mira, jednom prilikom u Lađevcima, čitave večeri pevala za neko šofersko društvo. Oni se pogostili, podnapili i muziku platili pa, odlazeći, zamolili Miru da im otpeva nešto za svoju dušu, a ona pustila glas: "Bez motike i budaka uzeh lovu od ludaka".

Petorica "Bećara" godinama su bili najbolji svatovski orkestar u čačanskom kraju, samo od jedne ženske svadbe u Trbušanima svi su kupili po nov auto, a u jesen 1985. godine svirali su veselja 17 dana bez prekida.

— Tokom karijere uveseljavali smo svirkom ukupno 3,5 miliona ljudi. Od posla smo digli ruke početkom devedesetih kad su na svadbi u Konjevićima jedni gosti tražili četničke a drugi partizanske pesme – priča Mišula Petrović, pevač i harmonikaš u "Bećarima".

U svetu muzike na uvo gospodarili su "Palilulci", učitelja i primaša Bobana Minića. Kad najbolji sportista Srbije u prošlom veku, Dragan Kićanović, dođe u rodni Čačak, Boban odmah počinje uvek istu pesmu — "Dunjo moja, jesen prolazi".

Naročito mesto u ovom muzičkom sveznadaru pripada i braći Radiši i Ratku Teofiloviću, jer dvoglasi koje oni pevaju do njihovog pojavljivanja nisu zabeleženi. Danas su ambasadori drevne srpske muzike, dok njihov stariji brat Nenad, magistar elektronike, živi i radi u "Nokiji" u Finskoj i piše odlične romane.

— Prikupljanju građe i podataka za ovu knjigu posvetio sam pet godina rada — kaže autor Slobodan Stefanović, inače gimnazijski profesor engleskog jezika i kao hobista muzičar, najduže u čačanskim "Kumovima", sa gitarom. Posebno sam se trudio da u knjizi napravim mesto za manje poznata imena. Kako bi se, inače, zapamtilo da je Sreten Gajić Gajo komponovao vrhunsku pesmu "Polomiću čaše od kristala", koju peva Miroslav Ilić.

Sa stranica "Čačanskih akorda" mašu poznata imena i neobični podaci. Odatle se saznaje da postoji ukupno 165 različitih pesama o Moravi a da Miroslav – Mićko Brković, predsednik kompanije "Ratko Mitrović" ima audio snimke 84 pesme iz tog niza. Ili, ko bi pogodio ime autora narodnjaka "Preskočiću tarabu i jarak", u izvođenju Šabana Šaulića? Pesmu je napravio roker iz Čačka Borisav Đorđević Čorba.


Gvozden Otašević | 17.04.2011. | Politika
965  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Lela Đorđević i Sima Begović poslato: April 02, 2012, 11:48:03 pm
**

KAKO SU PEVALI LELA I SIMA


Čitalac pre svega treba da zna nešto ukratko o autoru kao i o tekstu koji objavljujemo u "Buktinji", da je ovaj tekst priređen prema porodičnom arhivu Dike Đorđevića, a da se veliki broj sličnih tekstova, kada su emisije Radio Beograda u pitanju, mogu pronaći na sajtu http://www.audioifotoarhiv.com
 
Navedeni sajt pokrenuo sam 2009. godine sa idejom da sačuvam veliki broj mojih radio emisija dokumentarnog žanra, ali sam, planirajući strane sajta, otvorio i jednu koja nosi naziv: Porodični tonski arhivi. To sam uradio zato što sam uveren da poneko, zaista retko, ipak u svojim ladicama čuva ploče ili trake sa starim tonskim zapisima, a da u ovom vremenu novih tehnologija više ne zna šta da uradi sa tim materijalom jer nema načina da čuje na taj način sačuvan zapis. Osim toga internet kao čudo dvadesetog, ali pre svega našeg veka, pruža neverovatne mogućnosti globalne rasprostranjenosti svega što se kao arhivski materijal postavi na sajt.
 
Takvo čuvanje dobija smisao, jer izlazi iz kućnih arhiva i postaje globalno vlasništvo što bi u suštini i trebalo da bude cilj postojećih "sobnih" arhiva, velikih radio i tv stanica. Vikiliks je svojom meteorskom pojavom pomogao da se ova misao shvati na praktičan način. Međutim, ja nisam Vikiliks, ali ovom stranicom "Porodični tonski arhivi" otvorio sam mogućnost da se zaboravljeno izvuče na "svetlo dana". Ko bude pratio moj sajt, sasvim lako će razumeti o čemu pišem. Koristim ovu priliku da najavim nepoznate ili najstarije tonske zapise koje je major Nikola Kosić načinio i sačuvao na svom radiju u Americi, koje ću tek objaviti na stranici sajta koja je navedena u ovom uvodnom tekstu u priči za "Buktinju".
 
Prilika je da čitaocima "Buktinje" preporučim svoju knjigu "Raskol u eteru", objavljenu na sajtu, koja je cela kao dokumentarni projekat, posvećena raskolu srpske emigracije u SAD kroz radio program Nikole Kosića.

Dalekog 1. oktobra 1924. godine svečano je puštena u javni saobraćaj Beogradska radio stanica. Prvi koraci muzike na Radiju bili su rukovođeni težnjom da se radiofonija putem muzike približi publici, odnosno slušaocima.
 
Nastojalo se u samom početku da se ostvari ono iz muzike što je najpristupačnije širokim slojevima muzičkih slušalaca. Pored salonskih komada, operskih arija, romansi i koncertnih pesama puštala se u etar i narodna muzka, koju je izvodio Ciganski orkestar najpre Jovana Stojanovića a zatim Ante Grujića.
 
Septembra 1929. godine pojavljuje se na tek otvorenoj Radio stanici po nagovoru prve spikerke Radija g-đe Jelene Bilbije u Beogradu već tada poznati — Sima Begović. Njegov otac popularno nazvan Mali Teša od strane stare boemske generacije (čiča Ilije Stanojevića, Petra Dobrinovića, Milorada Gavrilovića, Save Todorovića sa kojima je drugovao) bio je izvanredan prvi tenor, šef horista Beogradske opere i punih 35 godina aktivan član Narodnog pozorišta.




U zgradi Akademije nauka na petom spratu
nalazio se Radio Beograd koji je sve do bombardovanja
6. aprila 1941. odavde emitovao svoj program


I tako od oca Tešimira Begovića, obožavanog u Skadarllij i i na Dorćolu zbog svežeg humora i sevdalinskih pesama, za čije je interpretacije bio naročito vešt, Sima Begović je nasledio dar za muziku.
 
Zadojen pesmom od najranije mladosti kada čika Teša postroji obe ćerke i sina da pevaju sa njim u kući četvoroglasno, Sima Begović ulazi u tajne narodne muzike. Narodna lira i pesmarica mu behu prva lektira.
 
Rođak Borislav Berisavljević naučio je Simu da svira gitaru i ubrzo poče Simica da svira u amaterskom orkestru (koji su sačinjavali Vlasta Antonović, Tadić, Carevac, Berisavljević i drugi).
 
Prve godine na Radiju (sada kao profesionalac) Sima Begović nastupa kao pratilac narodnih pesama na gitari. (Izvor: Ilustrovani časopis Radio Beograda od 20.8.39).
 
Godine 1930. oformljen je trio Sime Begovića koji je izvodio narodnu muziku na Radio stanici i pratio pevače profesionalce, članove Narodnog pozorišta: Milevu Bošnjaković, Ljubicu Milivojević, Teodoru Arsenović, g-dina Milutinovića i Boška Nikolića, kao i amatere koji su takođe interpretirali narodnu pesmu: g-dina Bogdanovića, Radenkovića i druge, kao i g-đe Aleksandrović, Vuković, Petrović, Milošević i Milivojević (Izvor: Jubilarno izdata knjiga Radio Beograda od 24. marta 1939). U to vreme na položaju šefa muzičkog programa bio je g-din Petar Krstić.
 
Od 1935. godine Sima Begović počinje da svira i peva u zajednici sa svojom sestrom Lelom Đorđević narodne pesme na Beogradskom radiju. To je bio prvi duet na Radio stanici na talasnoj dužini 439 metara kratkotalasne radiostanice IPSILON U2 (YY-2) u Beogradu. (Dokument: Nedeljni program radio emisija od 20.8.1939).
 
Dolaskom Sime Begovića na Radio počeo se stvarati Narodni orkestar. Od avgusta 1935. godine, orkestar ima 4 člana (dve violine, čelo i gitaru). Pratnja se postepeno dopunjava sve do 1936. godine, kada je i oformljen orkestar Sime Begovića. (Dokument: Nedeljni ilustrovani časopis Radio Beograda od 20.8.39).
 
Taj narodni radio orkestar, koji je osnovao Sima Begović sa uspehom se pojavljivao na programu Radio Beograda (Dokument: "Vreme", 28.5.1939).
 
Sa vremenom se ovaj orkestar potpuno osposobio, tako da je u svom sastavu imao 6 članova (dve violine, violu, čelo, kontrabas i gitaru) i predstavljao je jednu od najjačih snaga Radio-stanice, izvodeći narodnu muziku i prateći pevače. Orkestar je, kako kaže Sima Beogović, kasnije mnogo dobio dolaskom advokata g. Carevca u našu sredinu; on je prvokalsni violinista za narodnu pesmu.
 
Od 1939. godine na čelu ovog orkestra bili su Sima Begović (gitara) i Vlastimir Pavlović-Carevac (prva violina). (Dokument: Jubilarno izdata knjiga Radio Beograda od 24. marta 1939). U to vreme postojao je i stalni tamburaški radio orkestar pod upravom g-dina Aleksandra Aranickog.




Lela Đorđević i Sima Begović

Na sakupljanju muzičkog blaga naših naroda radile su generacije muzičkih pregalaca. Sima Begović, prvi gitarista i solista, osnivač narodnog orkestra i prvog dueta na Radio stanici bio je jedan od strasnih sakupljača narodnog izvornog stvaralaštva.
 
Pesme naučene na terenu odmah je interpretirao na Radiju, i to tako da, kao retko ko, narodnom muzičkom izrazu doda svoj lični i da stvori pesmu koja bi danas mogla da bude primer najvernijeg tumačenja narodne muzike.
 
Sima Beogović je donosio u interpretiranju narodnih pesma do danas neprevaziđen način vrlo osećajnog, iskrenog i kultivisanog izražavanja folklorne melodike, unoseći svoje lične dimenzije doživljavanja i tumačenja pesme ponikle na tlu na kojem je i sam rođen.
 
Prvog marta 1937. godine za šefa muzičkog programa Radija postavljen je g-din Mihailo Vukdragović. Narodna muzika se sistematski negovala na Radiju. Preduzimane su mere za još brižljiviji odabir sudelovača u emisijama ove vrste. Vršene su sa orkestrom probe primljenih pevača i obezbeđena je stručna kontrola nad emisijama.
 
Referent za narodnu muziku na Radiju bio je Sima Begović. Sima Begović traži (u dopisu šefu muzičkog programa g-dinu Mihailu Vukdragoviću od 26.12.1937) da se izvrši redukcija pevača koji su slabi za radio stanicu i da mu se odmah stave na raspolaganje g.g. pevači Perušević, Pivnički, Jelica Nikolić, Vujaković, Katinska, kako bi sa njima započeo ozbiljan rad.
 
Za redukciju i prijem novih pevača predlaže komisiju od g.g. Sime Begovića, VlastimiraPavlovića-Carevca, Rafajla Blama i Đorđa Karaklajića.
 
Iz dopisa Sime Begovića šefu muzičkog programa od 1.3.1938. godine, vidi se da je g-din Vukdragović izdao naređenje da svi pevači u roku od 10 dana do nastupa na Radiju moraju imati nekoliko proba sa g-dinom Simom Begovićem sa proverom tekstova i intonacija. Tu se i kritikuju pevači, gospoda Raša Radenković, Uroš Seferović i g-đa Denić što se ponekad ne pridržavaju gornjeg uputstva radio-stanice. Predsedniku Upravnog odbora Radio Beograda 1939. godine Sima Begović piše:
 
"Naše narodne pesme svojim brojem i obiljem pružaju pravu riznicu izvanrednih svojstava a svojom raznolikošću sadržine i melodijskog izražaja pravu raskoš u izobilju.
 
Ima među njima pesama koje svojim melodijskim izražajem predstavljaju muziku visokog ranga, pa im treba omogućiti da vrše blagotvorni uticaj u narodu. Beogradska radio stanica mora imati jedan prosvetan cilj i da sve što se čuje sa mirkofona bude autentično."
 
Doprinos Sime Begovića negovanju kvalitetne narodne pesme na Radiju bio je ogroman. Govoreći o duetu sa svojom sestrom Lelom naveo je da je u periodu od aprila meseca 1935. godine, pa sve do 26. jula 1940. godine, otpevao 783 pesme (svake emisije nov repertoar) a on sam preko 1000 pesama. (Ilustracije radi: svi ostali pevači, a nije ih bilo malo, za jedanaest godina nastupa na Radio Beogradu od 1929. do 1940. godine, otpevali su ukupno oko 50 pesama. Sima Begović nastavlja:
 
"Kada smo stupili pred mikrofon kao pevači, odlučili smo da istovremeno obradimo jedan veliki repertoar narodnih pesama. Hteli smo da slušaoci čuju što više novih stvari. Tako smo stvorili repertoar pesama iz svih krajeva zemlje: pevamo i slovenačke i međumurske i južnosrbijanske pesme i nezaobilazne sevdalinke". (Citat iz časopisa Radio Beograda od 20.8.1939).




Lela i Sima pred mikrofonom
Lela Đorđević sa gitarom
 
Prvi koji je dao Simi ideju za kultivisanje Narodnog repertoara bio je g-din Pavle Stamatović. Zahvaljujući njegovim sugestijama, Sima Begovićje počeo obilaziti Narodnu biblioteku, gde je pronalazio stara izdanja nota štampanih još daleke 1850. godine.
 
Čuveni prvi duet Radio Beograda Sima Begović i Lela Đorđević počeo da peva 1935. godine, kao "anonimni duet". Svake subote je bio prenos uživo iz Skadarlije (emisija se zvala "Noć u Skadarliji") i slušaoci su bili oduševljeni pesmom anonimnog dueta "brat i sestra", koji je dao ne samo lepu pesmu već i dikciju koja kod mnogih pevača nedostaje. Oduševljena njihovom pesmom šaljem im preko Radio Beograda tople pozdrave sa željom da ih iduće subote 13. aprila 1935. godine opet čujem".
 
Neumorni Sima je do repertoara za duet od sakupljenih 4000 pesma došao posredno iz zbirki naših melografa g.g. Vlade Đorđevića, Koste Manojlovića, Josifa Marinkovića, Isidora Bajića i drugih a neposredno sa terena gde je tragajući za izvornim pesmama obišao celu Srbiju i Makedoniju sa motom "treba čuti pesmu u kraju gde je ponikla".
 
Tako je beležio pesme na licu mesta i odmah bi ih uvrstio u repertoar, koji do dana današnjeg nije prevaziđen a ni dostignut kod nas pa i u svetu. (Dokument: "Vreme" od 28.3.1939, Ilustrovani časopis Radio Beograda od 28.3.1939. i Dopis Upravnog odbora Radio Beograda od 16.7.1940). Takođe, postojao je i prekookeanski program kratkotalasne Radio-stanice.
 
Povodom nacionalnih tačaka muzičkog programa na stotine pisama slušalaca svih nacija iz svih krajeva sveta stizalo je u Radio sa pohvalama za program sa našim narodnim pesmama koje su bile privlačne ljubiteljima muzike u svetu. Lela i Sima su obavezno učestvovali u tim programima, zatim u programima za iseljenike u inostranstvu, a pohvale nisu izostale kao:
 
"Program je bio odličan i dobro razumljiv, da smo bili do suza razdragani. Mi vas uveravamo da smo ushićeni i da jedva čekamo 14-ti i poslednji datum u mesecu da vas čujemo. Osobito nam je drag duet g-đe Đorđević i g-dina Begovića."
 
Manojlo i Ružica Đančić iz Kliftona 14.10.1937.

Dan, 27. jun. Brisel je slušao naše sevdalinke. Pevači su popularni interpretatori narodne pesme g-đa L. Đorđević i g-din Sima Begović."
 
"Odgura Sima čak do Brisla" — kazali su preksinoć mnogi slušaoci Radio Beograda.
 
Godine 1939. Holandska televizija je vršila prvi TV program u Jugoslaviji. To je bio javni prenos gde se na Beogradskom sajmu sjatilo hiljade Beograđana da po prvi put istovremeno vide sliku i čuju ton, odnosno, da po prvi put vide svoje omiljene pevače Lelu i Simu i druge pevače Radio Beograda (Lela i Sima nisu pevali po kafanama već samo na Radiju).
 
Povodom jubileja narodne pesme na Radiju Sima Begović kaže u intervjuu za novine na Spasovdan 1939. godine i ovo: "Inače, mogu istaći da posle nas dvoje, najveći program pesama, oko 350, ima g. Todor Hadži-Manović." Ono što je veoma važno i sasvim neobično i čudno, Sima Begović nije hteo da dva ili više puta otpeva istu pesmu preko Radija. Međutim, nešto veoma skromno od tog materijala je ostalo i mi naslednici, Nada Begović-Grujić (Simina ćerka) i ja Dragoljub-Dika Đorđević (Lelin sin) posedujemo:
 
• dve ploče ovog dueta koje nisu bile za prodaju (radni primerci)
• Pesmaricu: "Narodne pesme koje se pevaju na Beogradskoj kratkotalasnoj radiostanici", koju je Sima sredio i izdao 1938. godine
• 50-tak notalno i tekstualno zabeleženih pesama. Na pločama su južnosrbijanske pesme i to:
• Sinoć mi dojde ludo mlado (okolina Kumanova)
• Čije je teja devojče (Južna Srbija)
• Petleto peji na lesa (Južna Srbija 15.9.1938. — Prilep)
• Sinoć me je mama legodila (Južna Srbija)
• Junak šeta (Južna Srbija)
• Ja stani Lenče (Južna Srbija)
• Marijo, ćero Marijo (Južna Srbija)
 
U pesmarici su pesme iz predratne Srbije (pre Prvog sv. rata) bosansko-hercegovačke, iz južne Srbije, pesme iz Dalmacije i ljubavne pesme.
 
Iz muzičke zaostavštine Sime Begovića vidi se najdetaljniji izvor odakle koja pesma potiče, na primer: narodi, ne region recimo J. Srbija ili Bosna, nego stoji da je ta i ta pesma iz Foče, Bitolja, Nevesinja, Galičnika, Ljubuškog, Prilepa, Doboja, Ohrida, Bugojna, Stoca, Jajca, Krupe Žepče, Prozora, Čapljine, Višegrada, Čajniča, Jeleča, Trebinja, Mostara, Banja Luke, Gacka, Ključa, Glamoča, Zenice, Blagaja, Plevlja, Kreševa, Donjeg Vakufa, Starog Majdana, Livna, Klainovika, Ljubinja, Trnova, Petrovca, Maglaja, Goražda, Bihaća, Gornjeg Vakufa, Sarajeva, Fojnice, Broda, Kiseljaka, Bileka, Jezera, Rogatice, Ljeske, Pareževića i dr.

Dika Đorđević u svom porodičnom arhivu sačuvao je i pisma koja su slušaoci Radio Beograda slali ovoj radio stanici, a odnose se na duet pevača brata i sestru, Dikinu majku Lelu Đorđević i ujaka Simu Begovića. Prilikom prebacivanja u word sačuvana su pisma u originalu kako su pisana bez lektorske i korektorske intervencije.

 

PISMA SLUŠAOCA
 

Kraljevo 4-IX-1935. godine
P.n. UPRAVI RADIA A.D.  
B e o g r a d
Jakšićeva br. 2
 
Pre svega ne plašite se, nismo pisci nekog anonimnog pozorišnog komada ili anonimni pevači i t.d. već anonimni slušaoci radio Beograda — Noći u Skadarliji —. Imamo skromnu želju da u subotu 6 ov. m. Jer je 13 o. m. daleko, čujemo neke pesme iz Skadarlilje, koje molimo da nam otpevaju ANONIMNI: GOSPODJICA? I GOSPODIN, koji su pevali u subotu 30-III t.g. Nemamo ništa protiv što su anonimni jer lepo pevaju, komplimente da nenabrajamo (jer cilj nam je da ovo pismo bude što kraće), ali zato svojim anonimnim slušaocima nek otpevaju i to:
 
1. "KIRČO" u duetu gospodjica i gospodin — anonimni;
2. "USTALA SI OD SPAVANJA" gospođica-anonimna, i
3. "MAGLA PALA, NANE" gospođica-anonimna.
 
Želje su nam ogromne, ali, obzirom da ste okupirani istima, bićemo zadovoljni sa gornjim pesmama. Zato, stvorite nam mogućnost da ih češće slušamo jer od subote do subote, kao: "Odavde do Dunava..."
 
U napred Vam blagodarimo. Isporučite im srdačne pozdrave.
 
ANONIMNI SLUŠAOCI /kucano na mašini/
 
P.S. Nemojte molimo Vas da ovo pismo pošaljete "Ošišanom ježu" ili "Doktoru", bojimo se da nas ne otkriju.

Autor: Dragoslav Simić

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 30 | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin | uz odobrenje glavnog i odgovornog urednika Gorana Vučkovića

Fotografije preuzete sa: Audio i foto arhiv
966  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzičko stvaralaštvo i izvođaštvo / Srpski kompozitori poslato: April 02, 2012, 11:13:44 pm
**

SRPSKI KOMPOZITORI


Obično se kaže da je istorija klasične muzike u Srbij i relativno kratka, jer se početkom njenog razvoja smatra polovina XIX veka, preciznije, godine kada su nastala prva dela prvog srpskog školovanog kompozitora — Kornelija Stankovića. Od njegovog rođenja do danas prošlo je 180 godina, u koje staju opusi mnogih kompozitora — od onih u kojima dominiraju jednostavni horski aranžmani narodnih pesama i salonski komadi za klavir do sasvim originalnih rukopisa poslednjih generacija autora. Neki od njih su ostavili značajan trag u vremenu u kojem su stvarali, uticali na dalji razvoj muzike kod nas i donekle ostali prisutni u našem muzičkom životu, ali mnogo je onih kojih se danas sasvim retko setimo.
 
Dela srpskih autora su slabo zastupljena na koncertnim podijumima, a poseban nemar prema domaćem stvaralaštvu pokazuju i oni koji se bave objavljivanjem muzičkih (audio) izdanja u Srbiji. Bilo bi lepo, npr, u ovom tekstu podsetiti na neko antologijsko izdanje, tj. neki komplet kompakt diskova sa izabranim kompozicijama, a u izvođenju naših poznatih i uglednih intepretatora, ali to, na žalost, još uvek nije moguće. Zanimljivo je, međutim, da su odgovorni u jednoj drugoj izdavačkoj delatnost pokazali da "poseduju sluh" za negovanje kulturnih (muzičkih) vrednosti kod nas.
 
Naime 2009. godine u saradnji sa Udruženjem kompozitora Srbije, "Jugomarka" je štampala seriju poštanskih maraka pod nazivom "Velikani srpske klasične muzike". Do tada postojećim markama sa likovima Stevana Mokranjca i Josipa Slavenskog, dodato je još osam sa likovima naših veoma značajnih kompozitora: Kornelije Stanković, Josif Marinković, Petar Konjović, Stevan Hristić, Miloje Milojević, Mihovil Logar, Ljubica Marić i Vasilije Mokranjac.
 
Poduhvat vredan svake pohvale, međutim osim nesumnjivog doprinosa vizuelnom prepoznavanju velikana srpske klasične muzike, ovaj izdavački poduhvat iije uticao na ono važnije — prepoznavanje muzike većine navedenih kompozitora.
 
Uostalom, osim Stevana Mokranjca, njegovih Rukoveti i Liturgije, kompozicija koje žive zahvaljujući velikom broju (uglavnom amaterskih) horskih ansambala kod nas, Hristićeve Grlice, Konjovićeve Velike čočečke igre i Marša na Drinu Stanislava Biničkog — koje najčešće prilikom obeležavanja nekih nacionalnih praznika u svoj program uvrste naši orkestarski ansambli, kao i solo pesama Marinkovića, Konjovića, Hristića i Milojevića, koje je poslednjih godina Udruženje kompozitora predstavilo na koncertima u mnogim gradovima Srbije u okviru zapaženog projekta Antologija srpske vokalne lirike, sasvim se sporadično čuju dela onih koji su predano radili na stvaranju naše muzičke baštine.
 
Ne može se prevideti ni činjenica da nijedno od ostvarenja kojima je započeo razvoj scenske muzike u Srbiji nije našlo svoje stalno mesto na repertoarima operskih kuća u Beogradu i Novom Sadu. A reč je o kompozicijama koje osim istorijskog značaja imaju i veliku i potvrđenu umetničku vrednost: prva "prava" opera kod nas — Na uranku (1903) Stanislava Biničkog, stilski određena elementima italijanske verističke opere i motivima srpskog folklora, zatim Knez Ivo od Semberije Isidora Bajića i naravno opere Knez od Zete (1929) i Koštana (1931) Petra Konjovića inspirisane narodnom muzikom, a stilski bliske stvaralaštvu Leoša Janačeka. Pokondirena tikva Mihovila Logara, Simonida Stanojla Rajičića, Suton Stevana Hristića, kao i njegov balet Ohridska legenda, samo su neki od naslova kojima bi trebalo obezbediti stalno prisustvo na našoj sceni.
 
Takav bi tretman trebalo da imaju i brojne klavirske kompozicije koje bi znatno obogatile koncertne programe naših pijanista. Pre nekoliko godina je Udruženje kompozitora Srbije ostvarilo projekat kapitalnog izdanja Antologije srpske klavirske muzike u pet svezaka. U stvaranju ove jedinstvene edicije učestvovali su naši eminentni stručnjaci iz oblasti muzičke kulture, uz pomenutu antologiju vokalne lirike iz 2009. godine (koja obuhvata 127 pesama u razdoblju od 130 godina) ona predstavlja jedan od najvrednijih izdavačkih poduhvata ostvarenih poslednjih decenija u Srbiji.
 
Reprezentativan izbor dela komponovanih za klavir u periodu od sredine 19. do kraja 20. veka obuhvata 33 kompozicije dvadesetčetvoro autora, različitih stilskih i žanrovskih karakteristika, ali i tehničke složenosti. Antologija sadrži vredan potencijal za pedagoški rad, teorijsku i muzikološku analizu, ali je prvenstveno namenjena izvođačima — kako koncertnim pijanistima tako i studentima i učenicima srednjih muzičkih škola. Pa ipak, i pored ovog štampanog izdanja, koliko smo često, u prilici da čujemo npr. neke od opusa Miloja Milojevića (Minijature, Melodije i ritmovi sa Balkana, Kameje) Marka Tajčevića (Sedam balkanskih igara), Vasilija Mokranjca (Odjeci), Mihovila Logara... Odgovor je: retko! Ali (sa druge strane) žanr koncertne srpske muzike je još manje zastupljen.
 
Stanojlo Rajičić (uz čije su ime, inače, vezani mnogi kompozitorski prvenci u našoj sredini) i Petar Stojanović (pripadnik prethodne generacije autora koji su živeli na prelazu iz XIX u XX vek) smatraju se najistaknutijim predstavnicima koncertantnog stvaralaštva u srspkoj istoriji muzike. Rajičićev Treći klavirski i Stojanovićevi Drugi i Peti koncert za violinu, kao i dupli koncert za violinu i klavir svakako su među onim ostvarenjima koja (znalački napisana) pružaju puno mogućnosti za isticanje tehničkog i umetničkog majstorstva solista i po svim parametrima mogu da pariraju najpoznatijim koncertima evropske muzičke literature.
 
Simofnijska dela, partiture velikih vokalno instrumentalnih kompozicija, ali i manji, kamerni opusi kompozitora kao što su Konjović (njegova, ali i srpska Prva simfonija u c — molu), Slavenski (Balkanofonija, Sifmonija orijenta, Lirski gudački kvartet), Hristić (Poema zore), Vasilije Mokranjac takođe ne privlače često pažnju, iako izvođačima nude veliko izražajno bogatstvo, a slušaocima priliku da se uvere u originalnost stvaralačkih rukopisa velikana naše muzike, kao i u savremenost, a ponekad i u vizionarske karakteristike njihove muzike.
 
Ali, čak i da nije tako! Čak i da su stranice srpske muzičke istorije ispisane rukopisima kompozitora čija dela ne dosežu standardne vrednosti bogatijeg i raznovrsnijeg internacionalnog muzičkog nasleđa (koje pri tom ima znatno dužu tradiciju), trebalo bi (a možda je to i obaveza svih nas) da nam ta NAŠA muzika bude dostupna i da je, pre svega, poznajemo. Za prvih 180 godina to je sasvim dovoljno!
 
P. S. Informacija koja sledi, svakako nam neće u tome pomoći. Naime, krajem 2009. godine u Beogradu je zatvoren MIC (Muzičko informativni centar), koji je imao zadatak da promoviše srpsko muzičko stvaralaštvo, da konstatno upotpunjuje bazu podataka o muzičkim delima stvorenim u Srbiji, da najpre sredi, a potom i omogući da notni materijal bude dostupan svima koji su zaniteresovani (pre svega izvođačima i istraživačima u zemlji, ali i u inostranstvu) i da (jednom rečju) bude pouzdana arhiva u kojoj bi se na jednom mestu nalazile sve kompozicije naših kompozitora do kojih je moguće doći.


Autor: Maja Čolović Vasić

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 30 | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin | uz odobrenje glavnog i odgovornog urednika Gorana Vučkovića

Kompozitori & instrumentalisti & tekstopisci i izvođači srpske muzike
967  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Tekstovi — popularna muzika / Popularna muzika — N poslato: Mart 24, 2012, 03:35:48 am
*

NOĆAS DOĐI MI

Da li znaš da, kada sklopiš oči,
moj grad bez svetlosti ostaje
i u mraku živim sne.
Zato nemoj, nemoj nikada do kraja
da ih sklopiš za mene,
da mi svetla ostane.

Samo pitaj srce svoje
da l' još kuca za nas dvoje.
Jasno je, šta smo izgubili,
znamo oboje.

Tuga moja nema reči,
nek me boli, nek me leči.
Jedini, otvaram prozore,
noćas dođi mi.

Da li znaš da, kada sklopiš oči,
moj grad bez svetlosti ostaje,
i u mraku živim sne.

Samo pitaj srce svoje
da l' još kuca za nas dvoje
jasno je, šta smo izgubili,
znamo oboje.

YouTube: Jelena Tomašević — Noćas dođi mi
968  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Tekstovi — popularna muzika / Popularna muzika — V poslato: Mart 24, 2012, 03:35:17 am
*

VODKA SA UTEHOM

Služite li ovde
duplu vodku s utehom
kad nestane mi para
platiću vam osmehom
jer košta me ljubav ta
ni tuga nije besplatna

Ref:
Pola sam pijana
a tek je pola dva
tu oko pola tri
naglas ću plakati

Pola sam pijana
on je u srcu mom
koliko koštaju
suze s ledom

Na šanku pored mene
on se nežno mazi s njom
služite li ovde viski
s duplim uzdahom
jer košta me ljubav ta
ni tuga nije besplatna

Ref:
Pola sam pijana
a tek je pola dva
tu oko pola tri
naglas ću plakati

Pola sam pijana
on je u srcu mom
Koliko koštaju
suze s ledom?

Litar vina,
litar suza — isto je
gorko vino,
gorke suze, to ti je!

Pola si pijana
a tek je pola dva
tu oko pola tri
naglas ćeš plakati


YouTube: Svetlana Veličković Ražnatović — Vodka sa utehom
969  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Omoti — Dueti poslato: Mart 18, 2012, 03:10:46 am
*




Duet Grozda Vučićević & Nada Davidović - album 1980. Beograd Disk BDN 0057  

Strana A
01. Grozda Vučićević & Nada Davidović — Kad uskoro pođu tvoji svatovi (M. Krnjevac)
02. Grozda Vučićević & Nada Davidović — Ja posadi jednu ružu belu (M. Krnjevac — D. Nedović)
03. Grozda Vučićević & Nada Davidović — Po staklu prstom šaram (M. Krnjevac — P. Radivojević)
04. Grozda Vučićević & Nada Davidović — Devojački san (M. Krnjevac — M. Stepanović)
05. Grozda Vučićević & Nada Davidović — Ne pitaj dragi više za mene (M. Krnjevac)
06. Grozda Vučićević & Nada Davidović — Prošo dragi ovim putem (M. Krnjevac — M. Krnjevac i P. Tanasijević)

Strana B
01. Grozda Vučićević & Nada Davidović — Noć je pala (M. Krnjevac — Z. Karić)
02. Grozda Vučićević & Nada Davidović — Lepo ti je biti čobanica (M. Krnjevac — D. Nedović)
03. Grozda Vučićević & Nada Davidović — Hvalila se lipa kod bagrema (M. Krnjevac — M. Stepanović)
04. Grozda Vučićević & Nada Davidović — Ja sam Mira, mlada devojčica (M. Krnjevac— V. Malović)
05. Grozda Vučićević & Nada Davidović — Cveće moje, plavi jorgovane (M. Krnjevac — M. Stepanović)
06. Grozda Vučićević & Nada Davidović — Prođi dragi preko našeg sela (M. Krnjevac — Č. Milosavljević)
970  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — S poslato: Mart 18, 2012, 02:24:54 am
*

SEDLAJ KONJA, RADO
 
Sedlaj konja, Rado
sedlaj konja, bela Rado
ajde da begamo
 
Svezah konja, Rado
svezah konja, bela Rado
za jelovu granu
 
Kad u jutro, Rado
kad u jutro, bela Rado
mog konjića nema
 
Poćićemo, Rado
poćićemo, bela Rado
bez konjića moga

YouTube: Aleksandar Stojić — Sedlaj konja, Rado
971  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — T poslato: Mart 18, 2012, 01:50:55 am
*

TI SI ŽENA MOG ŽIVOTA
P. Vuković
 
U malenoj krčmi sedim sam za stolom
u mislima kao da sam s tobom
kao da me grli ruka tvoja
ali to je samo želja moja.

Ref:
Ti si žena mog života
našu pesmu noćas sviraju
a ja krijem svoje suze,
ja ih krijem one padaju.

U ruci mi stara požutela slika
na koju si napisala ti
da se večno sećam tvoga lika,
da l' se noćas mene sećaš ti...

U malenoj krčmi još sedim za stolom
oko mene srećni su svi.
Ostao sam sam sa svojim bolom,
ja sa bolom, a sa kim si ti...

2 CD-a: Miroslav Radovanović | Da se ne zaboravi | DISKOS CD 2172 | 2009

YouTube: Miroslav Radovanović — Ti si žena mog života
972  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — M poslato: Mart 18, 2012, 01:41:31 am
*

MILICA JE ĆILIM TKALA

Milica je ćilim tkala
nad ćilimom uzdisala
sedam boja, zlatne žice
kao grlo u Milice

Oj, oj ćilime moj...

Nije mogla pogoditi
kome će ga pokloniti
drugome ga ona tkala
dok te nije upoznala

Sad na njemu zlatom veze
tvoje ime i dve breze
još košutu i jelena
kao što je ljubav njena

YouTube: Vera Ivković — Milica je ćilim tkala
973  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Vera Ivković (1949—2012) poslato: Mart 17, 2012, 11:45:19 pm
*

ZABORAVLJENA PRE VREMENA


...Karijeru je započela u ansamblu "Đerdan", a na jednom njihovom nastupu upoznala je kompozitora i aranžera Danila Živkovića, koji je tragao za talentovanim pevačima, ne slutivši da će im se životni i profesionalni putevi ukrstiti.

...Publika će je pamtiti, ali ju je javnost, nažalost, davno zaboravila. I mnoge njene kolege koje se više nisu bavile pevanjem, država je zaboravila. I ne samo njih kao pojedince, već i ono što su svojim radom učinili za našu muziku. Pojelo ih je vreme devedesetih, turbo-folka i instant zvezda koje su novinske stupce punili nameštenim skandalima, a ne svojim glasom.


ZASLUŽILA JE DA BUDE UPAMĆENA
 
— Imala je nesrećnu porodičnu priču i to je doprinelo njenom stanju. Zaslužila je da bude upamćena, bila je jedna od najboljih ženskih vokala svih vremena. Vera je, nažalost, zaboravljena od stane naše javnosti, ali zato strane zvezde imaju prostora u našim medijima naširoko. To je naš nacionalni sindrom, da tuđe poštujemo više nego svoje.
Gordana Stojičević
 
SMRT ĆERKE JE DOTUKLA
 
— Verina životna priča je tužna. Vera je od momenta ćerkine smrti prestala da postoji. Morala je da bude po bolnicama, a samim tim se udaljila i od svoje rodbine i prijatelja. Veoma sam je cenila, ona je bila žena posebnih vokalnih sposobnosti. Nažalost, nije samo ona zaboravljena. Tu su i Vasilija Radojičić, Nada Mamula, Staniša Stošić, Milan Babić, Milan Bogdanović… Svi oni su skoro neprimetno otišli, a decenijama su uveseljavali ovaj narod. Očigledno je narodni pevač nepriznata profesija kod nas.
Izvorinka Milošević

NISMO TIKVA BEZ KORENA
 
— Znao sam da je dugo bolovala. Tokom čitave njene karijere nastupali smo zajedno, družio sam se sa njenim pokojnim mužem. Imala je neobično težak život, tu golgotu retko ko je prošao kada je naša branša u pitanju. Jeste Vera, kao i mnogi naši pevači zaboravljena, ali to je karakteristika naše nacije — tuđe je cenjenije nego naše. O našim pevačima kada okončaju život jako malo se zna, dok se o Vitni Hjuston, Ejmi Vajnhaus zna sve… Strašno! Pa nismo mi tikva bez korena. Ostavili smo trag kada je muzika u pitanju, i ne samo muzika. U Beogradu možete čuti muziku iz raznih krajeva sveta, kao i njihove pevače, dok nastupe naših muzičara nisam čuo ni u Harlemu, ni u Amsterdamu…
Cune Gojković

Ekipa "Pravde" Pravda
974  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Miodrag Bogdanović (1923—2012) poslato: Mart 15, 2012, 01:39:02 am
*
In memoriam


MIODRAG MILE BOGDANOVIĆ (1923—2012)

Sve se završilo 7. marta oko podneva. Miodrag Bogdanović je otišao u neku drugu stvarnost. Tokom života bio je okružen kolegama, prijateljima, porodicom. Mileta Bogdanovića su gotovo svi doživljavali drugačije. Pevač, sportista, društveni radnik,slikar, pisac... Uvek je sebi nalazio interesovanje gde će uposliti talenat.

Mile Bogdanović je rođen 10. septembra 1923.godine u ulici Kraljice Natalije od majke Olge i oca Bojana. Imao je stariju braću Milorada i Jovana, kao i mlađu sestru Pavu. Kada je bio četvrti razred osnovne škole, kao dete, prvi put je zapevao preko talasa predratnog Radio Beograda koji se tada nalazio u zgradi Srpske Akademije Nauka i umetnosti u Knez Mihajlovoj ulici na petom spratu.

Posle oslobođenja Miodrag Mile Bogdanović se na predlog Miodraga Vasiljevića aktivno uključuje sa drugim pevačima u stvaranje radio-programa. Repertoar su činile narodne, gradske i tada nezaobilazne pesme inspirisane Narodno oslobodilačkom borbom. Na Nikoljdan 19. decembra 1944. godine Mile je prvi put na programu zapevao. Usledili su dalji pozivi tako da je njegovo pevanje na radiju bilo redovno u živim nastupima do 1954. godine, a onda je usledila era snimanja muzike što je pevačima jednim delom olakšalo posao.

Mile Bogdanović je sarađivao sa mnogim orkestrima, mada je voleo da izdvoji dva, a to su NO pod upravom Vlastimira Pavlovića Carevca i TO Makse Popova. Kolege i kompozitori su ga posebno cenili. Nezaobilazne su priče o maratonima u natpevavanju Mileta i Cuneta. Kompozitor Žarko Petrović dao je baš Miletu Bogdanoviću svoje najlepše pesme, poput Serenade o Beogradu.

I ako nikada nije niti pušio, niti pio, Mile Bogdanović je voleo kafane, boemski život u njima i pesmu koja kao da je baš tamo imala svoj puni smisao. Razume se, voleo je on i koncertne dvorane, otvorenu scenu i druge koncertne prostore gde je često nastupao. U poznijim godinama obuzela ga je strast za pisanjem pa je i tu ostavio traga. Njegovi memoari i sećanja dragocena su građa koja je smeštena u četiri objavljene knjige.

Karijera Miodraga Bogdanovića-Mileta obilovala je različitim životnim aktivnostima na mnogim poljima: muzičkom, humanom, sportskom, spisateljskom, graditeljskom... Pečat njegovom bitisanju ipak je dala muzika, narodna i starogradska i to ona prava, i, naravno, porodica.

Neka mu je večna slava i hvala!—

RTS | nedelja, 11. mart 2012
975  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Miodrag Bogdanović (1923—2012) poslato: Mart 15, 2012, 12:31:01 am
*





MIODRAG MILE BOGDANOVIĆ
(10.09.1923 — 07.03.2012)




"...Šta je to što Mile stvara? Da li je to glas ili lepet krila ili dašak vetra? Da li je to zvuk ili omama? Kako da se u reč pretoči njegova muzička fraza? Ona je sva kao filigran, kao ZLATAN KONAC naše pesme. Kako samo uspeva da tako lagodno ostvari sve što poželi, kao da hoće da nam kaže: to je lako, to može svako. U tome je tajna velike umetnosti — naša zabluda da je lako ostvariva... Kako omeđiti rečima ovo čudo od miline i jednostavnosti? Kako? Ton za tonom niže se kao niska bisera. Svaki sjajniji od prethodnog. I tako, refren po refren — riznica; Miletova riznica zvučnih dragocenosti, samo njemu svojstvenih. Večita mladost njegovih nota opija i nas, i iluzija je neizbežna. Mi smo u slatkom ropstvu neizmernih uživanja. Kristalno jasna dikcija, baršun iz glasnica, zaobljena maestralna lakoća lebdenja između gornje i donje lage, sve na dohvat ruke, samo da otvorite vaše uši. I tako, otiskuje nas Mile u veliki vrt besmrtnika koji svoju misiju nikad ne završavaju. Oni večito postoje. Oni nas podsećaju da se savršenstvo muzičkog izraza ostvari jednom u deceniji, jednom u polovini veka, jednom u veku. Čini se da je zaboravio da vreme prolazi..."
Miodrag Bogić


TIHO NOĆI

Tiho, noći,
moje zlato spava
nad glavom joj od bisera grana
a na grani k'o da nešto bruji
tu su pali sićani slavuji
 
Žice predu od svilena glasa
otkali joj duvak do pojasa
prekrili joj i lice i grudi
da se moje zlato ne probudi


SEDLAJ KONJA, RADO

Sedlaj konja, Rado
sedlaj konja, bela Rado
ajde da begamo

Svezah konja, Rado
svezah konja, bela Rado
za jelovu granu

Kad u jutro, Rado
kad u jutro, bela Rado
mog konjića nema

Poćićemo, Rado
poćićemo, bela Rado
bez konjića moga








Tekst i fotografija (stadion "Tašmajdan, 1971"): Mile Bogdanović "Noći i zore Beograda", 2005. godine
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »