Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
901  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Aleksandar Šišić (1937—2007) poslato: Maj 04, 2012, 04:39:34 pm
*




ALEKSANDAR ACA ŠIŠIĆ
(Obrenovac, 17.08.1937 — Beograd, 02.07.2007)

Aleksandar Aca Šišić, violinista, solista Velikog narodnog orkestra Radio Beograda

Aleksandar Aca Šišić je jedan od najznačajnijih srpskih etno umetnika, čija karijera je započela početkom sedamdesetih godina prošlog veka i koji je, na izvestan način, definisao stil koji danas poznajemo kao folk muzika. U isto vreme, on je jedan od retkih muzičara čija interpretacija balansira između gotovo akademske preciznosti i improvizacije svojstvene mnogim samoukim umetnicima i, upravo zbog toga, mnogi muzički kritičari smatraju ga začetnikom novog muzičkog stila, koji ujedinjuje savremene tendencije, klasičnu violinističku tehniku i melodije srpske narodne muzičke tradicije.
  
Aleksandar Šišić je na svojoj violini izvodio narodnu i cigansku muziku širom sveta. Njegova muzika i interpretacije narodne muzike Balkana pune su energije i života i, upravo zbog toga, bio je rado viđen gost na nekim od najvećih svetskih muzičkih scena. Ovaj virtuoz, legenda i istinski majstor violine karijeru je počeo tako što je, zbog nemaštine, radnicima na njivi svirao za džak pšenice, da bi potom, bez završene škole, preko kafanskih tezgi i svoje iznenadne američke avanture, uspeo da osvoji srca slušalaca u dvoranama svetskih metropola. Aca Šišić je još sredinom 60-ih godina 20. veka postao član Orkestra narodne muzike Radio Beograda, a ovom ansamblu ostao je veran sve do kraja svoje profesionalne karijere. Ipak, uporedo je gradio i solističku karijeru, a kao rezultat ovog rada, iza sebe je ostavio i album pod nazivom "Magična violina"... Pored ovog albuma, Aleksandar Šišić je objavio i knjigu u kojoj je, osim mnoštva fotografija i zanimljivih priča sa koncerata i gostovanja širom sveta, sadržan i kompletan notni zapis 76 numera i kola, onako kako ih je sam autor i zabeležio. Naime, tu se nalaze neki od najvećih hitova koje je izvodio Aleksandar Šišić, poput numera "Svilen konac","Devojaĉka igra", Žikino kolo", "Obrenovčanka" i mnogih drugih. Zanimljivo je da je knjiga napisana dvojezično, na srpskom i engleskom jeziku.

Aleksandar Aca Šišić je preminuo u Beogradu, u julu 2007. godine posle kraće i teške bolesti, ali je njegova muzika nastavila da živi u srcima onih koji su rado slušali njegove interpretacije i svih ljubitelja dobrog izvođenja balkanskog narodnog melosa.


Autor teksta nije naveden | scribd
902  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Omoti — Anica Jocić poslato: Maj 04, 2012, 01:48:54 am
*




Anica Jocić — singl 19XX. | Jugoton EPY-3302

01. Duet Milošević & Tanasijević — Kruševljanka (P. Tanasijević — M. Milutinović)
02. Duet Milošević & Tanasijević — U sokaku (P. Tanasijević — M. Milutinović)
03. Anica Jocić — Lepe li su letnje noći (Petar Tanasijević)
04. Anica Jocić — Bolje da te nisam upoznala (Petar Tanasijević)
903  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Omoti — Dušica Stefanović Bilkić poslato: Maj 04, 2012, 12:37:14 am
**




Dušica Stefanović — album "Ti si čovek za ljubav" 1984 | Jugodisk Beograd BDN-0371

Strana A
01. Dušica Stefanović — Ti si bio čovek za ljubav (Ž. Pavlović—B. Pavlović—ar. N. Stefanov)
02. Dušica Stefanović — Negde daleko od mene (M. Popović—ar. N. Stefanov)
03. Dušica Stefanović — Što je bilo, ne vraća se više (R. Graić—ar. N. Stefanov)
04. Dušica Stefanović — Gde si, mili moj (R. Graić—ar. P. Sam)

Strana B
01. Dušica Stefanović — Ugasi svetlo (Ž. Pavlović—B. Pavlović—ar. N. Stefanov)
02. Dušica Stefanović — Voleo me veseli Bosanac (M. Popović—ar. N. Stefanov)
03. Dušica Stefanović — Krčmaru, krčmu zatvori (M. Popović—ar. N. Stefanov)
04. Dušica Stefanović — Tako mi i treba (N. Negovanović—S. Kafedžić—ar. N. Stefanov)
904  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Omoti — Zoran Kalezić poslato: Maj 03, 2012, 11:39:55 pm
**




Zoran Kalezić — album "Balkanska duša" 1992. | RTB 504136

Strana A
01. Zoran Kalezić — Šta će meni vino (M. Marković—N. Preočanin/M. Marković)
02. Zoran Kalezić — Pukni srce (R. Vučković)
03. Zoran Kalezić — Tražim te (R. Vučković)
04. Zoran Kalezić — Sudbino (M. Marković)
05. Zoran Kalezić — Balkanska duša (R. Vučković)
Strana B
01. Zoran Kalezić — Rastanak (S. Korać—R. Mićunović)
02. Zoran Kalezić — Noćne ptice (M. Seratlić/M. Klepić—D. Radulović)
03. Zoran Kalezić — Nek se pije (M. Marković)
04. Zoran Kalezić — Med i otrov (A. Korać—R. Mićunović)
05. Zoran Kalezić — Šta će meni vino — instrumental (M. Marković)
Aranžmani i orkestar Miroljuba Aranđelovića Kemiša
905  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Marinko Rokvić (1954) poslato: Maj 03, 2012, 10:55:34 pm
*
MARINKO ROKVIĆ


PONOSAN SAM NA SINOVE

Popularni pevač, koji ima dva sina iz braka i jednog iz momačkih dana, otvoreno govori koliko ga je uloga oca promenila, zašto sa njima nije provodio više vremena i koliko je ponosan na svoje naslednike

Ovo nije pravi uvod Marinko Rokvić skoro dve decenije živi u srećnom braku sa medicinskom sestrom Slavicom koja se zbog porodice odrekla karijere. Imaju dva sina...
  
U srećnom ste braku već dugi niz godina sa suprugom Slavicom. Koliko dugo nakon upoznavanja ste shvatili da je to žena sa kojom želite da ostarite?
  
Za divno čudo, nismo se uopšte dugo zabavljali, svega tri-četiri meseca pre nego što smo odlučili da se venčamo. Iako je to pomalo neuobičajeno, već od prvog susreta sa njom sam shvatio da je ona žena mog života. Tada sam već bio poprilično iskusan, trideseta godina mi je bila na pragu. Pre Slavice sam imao mnogo devojaka, a ni sa jednom nisam mogao da se zadržim. Pretpostavljam da je sudbina htela da nas spoji. Hvala Bogu, do dana današnjeg je sve u redu, lepo funkcionišemo.
  
Iz braka sa njom imate dva sina, kako ste reagovali kada vam je ona prvi put saopštila da je u drugom stanju?
  
Mislim da sam bio najsrećniji čovek na svetu! Pogotovo kasnije kada smo na ultrazvuku videli da ćemo dobiti sina, bio sam još srećniji. Mislim da većina muškaraca priželjkuje da prvo dete bude muško.
  
Pošto ste priželjkivali sina, da li ste želeli da drugo dete bude devojčica?
  
Da budem iskren, jesam. Pošto smo već imali sina, želeli smo i devojčicu. Međutim, kada smo otišli na ultrazvuk u drugoj trudnoći i kada nas je doktor pitao šta imamo kod kuće, a mi odgovorili sina, on je rekao: "Dobićete još jednog!" Meni je u tom trenutku bilo milo što je muško. Iako, voleo bih, danas-sutra kada postanem deda, da dobijem unuku.
  
Koliko ste pomagali svojoj supruzi kad je bila u drugom stanju?
  
Nije bila razmažena, a ja sam pomagao koliko god je trebalo. Tih meseci sam malo manje putovao, nisam išao na turneje da bih što više bio uz nju.
  
Da li ste bili uz suprugu za vreme porođaja?
  
Za vreme porođaja sam bio ispred vrata. Bukvalno su me od nje delila samo ta vrata i zid. Nikola je bio velika beba, njegov termin za porođaj je već uveliko prošao i morao je da se rodi na carski rez. Rodio se 29. juna. Tog dana je bilo izuzetno toplo, dok sam sedeo i čekao, bio sam u goloj vodi od napetosti, treme i brige da li će sve dobro proteći.
  
Na koji način ste proslavili rođenje sinova?
  
Jao, tad sam se prvi put u životu stvarno napio! Sa prijateljima, kumovima i familijom sam otišao u restoran Kovač. Sećam se da smo pili viski iz velikih čaša, da je kum forsirao, da smo ukrštali čaše preko ruke i da sam ja već posle druge-treće čaše bio poprilično pijan. Čak sam i automobil ostavio ispred restorana jer nisam mogao da vozim. Kada sam došao kući i legao u krevet, samo sam video da se soba okreće oko mene. I Markovo rođenje je takođe bilo veselo i proslavio sam ga u društvu.

Koliko vas je roditeljstvo promenilo?
  
Mnogo. Čovek počne drugačije, ozbiljnije da razmišlja kada mu se rodi dete. Drugačije sam počeo da gledam na svet i ljude oko sebe.
  
Da li su vam sinovi zamerali kada niste bili kod kuće zbog posla?
  
Kada su bili mali nisu, jer sam im sa svakog puta donosio poklone i to je ono što je njih najviše radovalo, kao i svaku decu. Kasnije, sigurno sam im nedostajao u nekim delovima života, koji im je prolazio bez mene. Ali, moj poziv je iziskivao česte odlaske od kuće, tako je moralo da bude.
  
Koji period u njihovom odrastanju vam je najteže pao?
  
Bombardovanje Beograda jer sam tada bio na turneji po Kanadi. To je bila 1999. godina i kada se setim tih prvih par dana bombardovanja, sećam se straha koji sam osećao jer nikako nisam mogao da dobijem vezu sa njima. Naš porodični stan se nalazi blizu toplane na Novom Beogradu, a čuo sam da su tu bacali bombe. Svestan da se vazdušnom linijom naša zgrada nalazi na 700-800 metara, hvatala me jeza, bio sam izbezumljen! Čuo sam se sa jednim prijateljem iz Frankfurta i zamolio ga da pokuša on iz Nemačke da telefonom dobije moju suprugu. Uspeo je i saznao da su se svi sklonili u sklonište u podrumu zgrade. Odmah sutradan sam hteo da se vratim, ali nije postojao nijedan let za Beograd. Čim je prvi let uspostavljen, vratio sam se.
  
Šta vam je bilo bitno da naučite svoju decu?
  
Da budu dobri i pošteni ljudi. Da znaju da vode računa o svom zdravlju. A ono što im i dan-danas pričam i savetujem jeste da u svakoj situaciji, bez obzira na to čime su budu bavili, ostanu ljudi.
  
Da li vas oni još uvek pitaju za savet?
  
Da, iako moram da kažem da je najvažniju ulogu u njihovom odrastanju imala upravo moja supruga, koja je uvek bila uz njih. Ko zna kakva bi oni deca bili da je pored sveg mog odsustvovanja i ona svakodnevno odlazila na posao. Deca bi ostajala prepuštena ulici. Velika je sreća što ona nije radila i što je u svakom momentu mogla da bude uz njih.
  
Kako ste reagovali kada vam je Nikola saopštio da želi da se bavi pevanjem?
  
Bio sam presrećan! Ja sam negde od svoje pete-šeste godine počeo da pevam i da iskazujem talenat. Međutim, kada su Marko i Nikola bili u tom uzrastu, nisu pokazivali nikakvo interesovanje za muziku. Moram da priznam da sam bio pomalo razočaran. Međutim, kod Nikole je u devetoj-desetoj godini počela da se javlja ta želja, počeo je da ide na nastupe sa mnom. Voleo je da peva, a čak se ni dan-danas u svakom momentu, na svakom mestu ne libi da zapeva.
  
Kako se osećate kada vidite Nikolu na sceni?
  
Izuzetno ponosno.
  
I vaš mlađi sin Marko razmišlja o tome da uđe u muzičke vode?
  
Hoće, ali videćemo kako će da napreduje. Za razliku od Nikole, Marko mora malo više da vežba. Izuzetno je talentovan i ima potpuno drugačiji glas i od mene i od Nikole, što je dobro. On će verovatno pevati neki drugačiji stil, laganije pesme, balade.
  
Kako ih sada posmatrate? Roditelji kažu da za njih deca uvek ostaju deca.
  
Oni će sigurno pre svega biti moja deca, i nadam se da ću biti uz njih i jednog dana kada budu zasnovali svoje porodice da ih posavetujem ili im pomognem. Roditelj je uvek roditelj, dok je živ.
  
Vi ste jedan od retkih javnih ličnosti koji je priznao vanbračno dete?
  
To dete je rođeno pre braka. Nastalo je iz jedne prolazne avanture, nisam bio u vezi sa majkom tog deteta. Kada sam DNK analizom utvrdio da je to moje dete, naravno, prihvatio sam ga i priznao. Pošto živi u Kanadi, povremeno dolazi kod nas, dopisuje se sa Nikolom i Markom i član je naše porodice.
  
Jeste li se plašili osude okoline zbog toga što imate još jedno dete?
  
Ne, bilo mi je samo bitno da rezultati pokažu da je to moje dete i tu za mene više nije bilo nikakvog pogovora.
  
Uskoro biste mogli da postanete i deda, s obzirom na to da imate odrasle sinove. Da li jedva čekate tu ulogu?
  
Svaki život ima svoje periode, tako da će verovatno doći i vreme kada će oni poželeti da se ožene i dobiju sopstvenu decu. Ne forsiram ih jer mislim da su još uvek mladi za to. Kada budu rešili, ja ću, naravno, to prihvatiti.
  
Kakav bi bio vaš savet za buduće očeve?
  
Pošto zbog prirode posla nisam sa svojom decom provodio onoliko vremena koliko sam hteo, moj je savet budućim očevima da posvećuju puno vremena svojoj deci, da razgovaraju sa njima, da ih savetuju i da detetova interesovanja okrenu prema sportu. Insistiram i dan-danas, iako su moji sinovi odrasli, da se bave sportom makar i rekreativno.

 
Autor: Suzana Obradović, 2008 | Stil magazin
906  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Marinko Rokvić (1954) poslato: Maj 03, 2012, 08:26:04 pm
*
MARINKO ROKVIĆ


SKUPO JE HRANITI SVOJU SUJETU

Marinko Rokvić je duže od dve decenije u prvoj narodnjačkoj ligi pevača. Snimio je 10-ak singl ploča i 20-ak albuma. Prestao je da ih broji. Spisak njegovih hitova nije lako napraviti. Na svakom albumu, bilo je poslastica za muzičke sladokusce — "Snegovi beli opet veju", "I pijan i trezan", "Polomio vetar grane", "Potražiću oči zelenije", "Da volim drugu ne mogu" — samo su neke od njih. Već 18 godina živi u srećnom braku sa medicinskom sestrom Slavicom. Imaju dva sina. Stariji, Nikola, krenuo je očevim stopama i mnogi mu proriču sjajnu pevačku budućnost. Ovih dana, poznati pevač je prezauzet. Veli, nije to stalno tako, ali posle dvomesečnog odmora, nakupilo se obaveza. Tek je stigao iz Beča, gde je gostovao u jednom lokalu...

Bilo je dobro. Ali, kako to najčešće biva, jedini problem je bio orkestar. Obično su to jedan ili dva muzičara sa klavijaturama, navežbaju oni repertoar, ali nije to ono pravo. Kad je orkestar loš, to je sasvim podnošljivo. Ali, kad je užasno loš, to je katastrofa. Pevao sam ja i sa najgorim i najboljim orkestrima. Samo, nikako da se priviknem na prvu varijantu.

Da li je orkestar nekad bio toliko loš da ste morali da pobegnete?

Nikad nisam pobegao ja, ali je pobegao orkestar! Jednom davno, u Sarajevu, u Domu vojske, trebalo je da pevam na zabavi. Kad sam pitao ko svira, rekoše mi da svira vojni orkestar. Obradovao sam se. Mislim, školovani muzičari, lako će se snaći. Međutim, to su bili vojnici! Kad su jadni videli gde su, jedan po jedan su ostavljali instrumente i bežali glavom bez obzira. Ostao sam sam! Nisam mogao da pobegnem!

Na tezgama vam smetaju loši orkestri, a na estradi?

Smetaju mi i nerviraju me neznalice, antitalenti, antipevači... Guraju se na sve moguće načine i užasno je teško snaći se u tom haosu i džungli. Mi, koji smo tu već dugo, nekako se snalazimo. Nekad je bilo teže napraviti karijeru. Sad, ako imaš para, niko te ne pita imaš li talenta, a devojci koja dobro izgleda prolaz je zagarantovan!

Otimaju li takvi pravim pevačima hleb?

Neki pevači iz moje generacije nisu u mogućnosti da se pojavljuju na televiziji jer nemaju novca da to plate. Iako vrede, gurnuti su u zapećke, čuče u njima priželjkujući da ih neko pozove. Znaju da pevaju, vrede... Ovi drugi, uz pomoć sponzora ili ko zna koga ili čega, baškare se po televizijskim emisijama. Gazde više vole da kažu: “Daj mi onu zgodnu” nego da traže pravog pevača... Često mi se žale kad odem negde. Ispričaju mi da im je bila “ta i ta” da je upropastila posao i onda me pitaju kako mi, pravi pevači, to dozvoljavamo! Pa ko smo mi da nešto dozvolimo ili ne!

Kako se u estradnoj džungli snalazi vaš sin?

Tek treba da krene, tek treba da se snađe. Sa jedne strane, mnogo mu je lakše jer ima mene. Posle prvog nastupa, u Budvi, kada smo zajedno otpevali pesmu, njega je već 30 odsto publike znalo! Sa druge strane, biće mu teže jer je moj sin. Neizbežno je da ljudi kažu da Nikolu gura tata. Ali, on peva toliko dobro da će svojim glasom ućutkati sve one koji tako pričaju!

Jeste li spremili džakove para za njegov prvenac?

Sve je užasno skupo, ali za njega će morati da bude! Sakupljamo pesme i verujem da će za godinu dana imati spreman album. Voli da peva, to radi odlično, talentovan je, dobro se snalazi i u zabavnoj i u narodnoj muzici, pa neka se opredeli na koju će stranu!

Jeste li ga upoznali sa svim lepotama zanimanja?

Lepote on dobro vidi, uživa u njima, ali ružnu stranu još nije osetio. Moraće sam da raskrsti sa iluzijama. Treba vremena da stekne iskustvo i da sve, lepo i ružno, oseti na svojoj koži. Već su počeli da ga traže na nekim splavovima. Peva jednom nedeljno. Njemu treba samo još trening.

Kolikoje vremena početniku potrebno da vrati ono što je uložio?

... Ako ima sreće, kao Saša Matić, ne treba mu mnogo. On je dosta uložio, ali je snimio pesme koje su postali hitovi, ume da peva i brzo i lako je vratio uloženo. Ali, to nije uobičajena priča. Znam mnogo više onih koji nikad nisu uspeli da izvuku novac koji su dali za prvenac. Neshvatljivo mi je to što se danas radi... Pitam se da li neki ljudi nisu svesni da ne znaju da pevaju ili svesno bacaju pare da bi zadovoljili svoje sujete? To mi nikako ne ide u glavu. Ništa skuplje nego hraniti svoju sujetu!


Vesna Tasić | Balkan media
907  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Marinko Rokvić (1954) poslato: Maj 03, 2012, 08:24:15 pm
*

NAJLEPŠE PESME MARINKA ROKVIĆA


MOŽDA SMO SE SRELI
AL' POZNALI NISMO


Htede život da se opet vratim
starom kraju gde upoznah tebe
iz proslošti grešku da ispravim
jer bez tebe ne umirih sebe

Ref. 2x
Možda smo se sreli al' poznali nismo
u toj reci stranih prolaznika
od rastanka prođe mnogo leta
nismo više lica s požutjelih slika

Jednog znanca na ulici sretoh
upitah ga za tvoju sudbinu
za utehu na kraju mi reče
moje ime dala si svom sinu

Davna želja u trenu se sruši
mene stiže oluja u duši
sam na putu bez pravca i cilja
shvatio sam da ti nisi kriva


JEDINA MOJA

Ljubav sam čuvao samo za tebe
samo za tebe
A ti si samo volela sebe
volela sebe

Život u duši ostavi tugu
neću moći voleti drugu
jedina moja, jedina moja

Ja mladost svoju poklonih tebi
poklonih tebi
Bolje da nisam patio ne bih
patio ne bih

Naš'o bih ženu za život celi
koju neću s drugim da delim
jedina moja, jedina moja

Ne reci meni ni reči više
ni reči više
Idi od mene al' samo tiše
al' samo tiše

Ne diraj ranu u mojoj duši
ne diraj život koji se ruši
jedina moja, jedina moja


TI ZA LJUBAV NISI ROĐENA

Koliko ti malo treba
da pokažeš svakom ko si
ko od tebe ljubav izprosi

Koliko ti malo treba
da pogaziš ono sveto
neka ti je svetom prokleto

Ti za ljubav nisi rođena
pogrešnom si zvezdom vođena
i zato ti nije dato da na ruci nosiš zlato
ni moje, ni boljeg od mene

Koliko ti malo treba
da ostvariš svoje snove
oteraš mi stare drugove

Koliko ti malo treba
rekli su mi davno mnogi
da se spasim nisu pomogli

YouTube: Marinko Rokvić — Možda smo se sreli
YouTube: Marinko Rokvić — Jedina moja
YouTube: Marinko Rokvić — Ti za ljubav nisi rođena
908  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Marinko Rokvić (1954) poslato: Maj 03, 2012, 02:43:20 am
*


MARINKO ROKVIĆ — DISKOGRAFIJA



SINGLOVI & ALBUMI
909  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Marinko Rokvić (1954) poslato: Maj 03, 2012, 02:13:23 am
*




MARINKO ROKVIĆ
(Bosanski Petrovac, 27.01.1954)

Rođen sam u Bosanskom Petrovcu, a živeli smo na dva kilometra od njega. Moji roditelji bavili su se poljoprivredom, teško se živelo. Talenat za muziku pokazivao sam već od pete-šeste godine, ali ga je tek u prvom razredu prepoznala učiteljica. Ona je imala gramofon, posle škole sam odlazio kod nje kući i slušao sevdalinke. Još uvek mi stoje čipovane negde u memoriji. Igrao sam fudbal, a želja mi je bila da se bavim pevanjem i da budem fudbaler. Bio sam odličan i vrlo dobar đak, ali ponekad bi me poneli nestašluci, pa se škola i zaboravljala. Batina sam dobio ihaha... Bili su strogi i otac i majka. Škola mi je bila na tri kilometra od kuće, nije mi to bilo strašno, ali sam jedva čekao da odem u svet. Mnogo sam voleo harmoniku i negde u petom razredu otac ju je kupio meni i bratu. Oko nje je bila otimačina između nas dvojice, pala bi i neka ćuška. Brat je više voleo da svira kola, a ja pesme, on kao pevač nije bio nikakav. Jedini smo u mestu svirali i učestvovali smo na priredbama u Domu kulture. Bili smo samouki.

Mislim da sam bio vrstan harmonikaš, ali nisam imao nikog da me uči, da mi pravilno postavi ruku. Po sluhu sam išao po klavijaturi, tražio ton po ton i tako sklapao pesmu. I danas tako sviram. Nisam nikad išao u muzičku školu, s notama nikako ne stojim. Muzika mi je od boga dar, ali bio sam u stanju da po sedam sati sviram i pevam. Kad imaš volju i želju, nije teško. Harmoniku imam i danas, pravu, ozbiljnu, kad bih se malo pozabavio, mogao bih da konkurišem pravim harmonikašima. Željku Joksimoviću ne bih mogao. S bratom sam se svađao samo oko harmonike, inače smo se uvek lepo slagali i pomagali.

Moja dvadeset godina starija sestra od strica Goga odigrala je tada glavnu ulogu. "Ti nećeš da ostaneš ovde" — govorila je i povela me u Muzičku školu "Stanković". Trebalo je nešto da otpevam profesorki za klavirom. Bio sam dete sa sela, mislio sam da će mi se smejati ako pevam narodnu muziku. Pevao sam nešto bez veze, a profesorka je rekla mojoj sestri da sam netalentovan. Njoj je bilo krivo, pitala je kako to kad sviram harmoniku, pa nas je ona uputila na sprat, gde su se učili instrumenti. E, tamo sam iznerviran počeo da pevam sevdalinke. Profesor koji me je slušao čudio se kako me je njegova koleginica proglasila netalentovanim i rekao da mogu da se upišem na odsek za klarinet. Sve je već bilo popunjeno jer sam zakasnio za upis, ali klarinet mi se nije dopao, pa sam odustao od muzičke škole. Pogrešio sam, značilo bi mi mnogo da sam se muzički opismenio. Ali tada sam već bio primljen u Elektrotehničku školu "Nikola Tesla". To su mi bili najteži trenuci u životu, došao sam iz sela u velegrad, nikog nisam znao. Patio sam za društvom. Nedaleko od kuće u selu smo imali izvorsku vodu, a u Beogradu se pila česmovača, na to sam se najteže navikao. Živeli smo na Dorćolu, učlanio sam se u KUD "NikolaTesla", išao na probe, učio nove pesme. Već posle prve godine nisam imao želju da se vratim kući, ali tad se desilo i prvo zaljubljivanje, a pao je i prvi poljubac. Ona je igrala u folkloru, ja sam pevao. Verovatno bismo se poznali da se danas sretnemo. Školu sam završio, bio sam odličan đak, ali me elektrotehnika nikad nije interesovala. Znam da promenim sijalicu kad pregori.

Odselio sam se od sestre i zeta, polako sam pekao pevački zanat, sticao rutinu, bogatio repertoar. Najbitnije je bilo što nisam krenuo stranputicom, mada u to vreme nije ni bilo mnogih poroka. Mogao sam da pijem alkohol, ali me nije privlačio, izbegavao sam ga. Pivo sam počeo da pijem tek u vojsci, takav sam bio, tako vaspitan. Pevao sam isključivo narodnu muziku, ali kasnije su neki elitni restorani zahtevali starogradske pesme, romanse, makedonske, tako da sam i to naučio. Zabavna muzika nije me privlačila, kada je pevam, zvuči smešno, ima primesa narodnjačkih "ukrasa", trilera. Za razliku od mene, kad Nikola peva zabavnjake, za njega kažu da je zabavnjak. Divim se ljudima koji mogu da se prilagode. Doveo sam tada i brata u Beograd, zajedno smo živeli kao podstanari. On nije nastavio da se bavi muzikom, ali mi je bio podrška. Izlazio sam na igranke, u diskoteke s devojkama, ali nisam sebe prepoznavao u tom mraku, preglasnoj zabavnoj muzici.

Bio sam mršav, žgoljav, smešan, s malo dužom kosom. Nosio sam zvoncare, šimi cipele i moram da priznam da sam uvek voleo lepo da se oblačim. Vodio sam računa i važio sam za jednog od najbolje odevenih pevača na estradi. Kasnije se kupovala i skuplja garderoba. Pevao sam u kafani do kasno, a na predavanjima sam morao da budem ujutro u osam. Ne sećam se koji sam smer upisao, dao sam jednu godinu, ali bilo je suviše naporno. Trebalo je napraviti izbor i muzika je prevagnula. Ostao mi je indeks, još uvek sam student. Svirali smo svadbe, ispraćaje u vojsku, neke tezgice, već sam solidno zarađivao. Posle dve godine bio sam zapažen u jednom restoranu i dobio sam ponudu za snimanje prve singlice, a na televiziji sam se pojavio tek posle šeste-sedme. Negde 1977. dobio sam ponudu da učestvujem na festivalu Ilidža u Sarajevu, to je bila prelomna godina. Bio sam vrlo zapažen, pisali su da se pojavio mlad pevač, perspektivan, krenulo mi je uzlaznom linijom. Te godine pevao sam "Momak veseljak", a sledeće "Zanela me svetla grada". Važio sam za dobrog pevača kada sam se 1980. pojavio na Ilidži s pesmom "Snegovi beli opet veju", koja je odjeknula kao veliki hit. Ali, nedostajao mi je komercijalni uspeh i čekala me je vojska.

Taman mi je krenulo, uradio sam prvi album i spotove, i to se vrtelo da me publika ne zaboravi. Posle vojske dobio sam pesmu "Da volim drugu ne mogu", koja se prodala u 600.000 primeraka i vinula me među velike zvezde. Bio je to strašan osećaj. Prvu proveru te pesme doživeo sam u Parizu pred tri-četiri hiljade ljudi. Kad sam je otpevao, svi su ustali na noge, naježio sam se i uplašio. Tražili su da je otpevam još tri-četiri puta. Bilo je fantastično. Posle su krenuli albumi, turneje, sve do devedesetih godina, do prokletog rata. Želje su mi se polako ostvarivale, prvo da snimim ploču, pa da imam stančić, da ne budem podstanar, a onda sam upoznao Slavicu. U to vreme važio sam za pevača koji ima mnogo devojaka, obožavateljki, ali ni za jednu nisam mogao da kažem "to je to". Do 27. godine nisam razmišljao o ženidbi, bilo mi je lepo da putujem, imao sam dosta novca. Bio sam na glasu kao plejboj koji voli da prošeta lepu devojku, ali godinu dana posle vojske počeo sam da shvatam da mi je u stanu prazno i hladno. Sa Slavicom sam se video pet puta, šestog je došla kod mene, iz Zagreba u Beograd. Bio je jun 1984, a u januaru sledeće godine, na Svetog Savu i na moj rođendan, nas dvoje smo se venčali, Nikola je bio na putu.

Kada je Nikola imao sedam, a Marko pet godina, utrpao sam im harmonike u ruke i doveo profesora. Muke moje i njihove, nisu hteli ni da čuju za harmoniku. Bio sam očajan, ja sam je tako hteo, a oni je imaju, pa neće. Vidim ja da od harmonike nema ništa, pa odustanem u neko doba, ali naučili su notice, nešto da sviraju. Nikola je imao otpor kad sam mu govorio da uči lepe srpske pesme i sevdalinke, voleo je da sluša samo aktuelne pesme. Negde oko jedanaeste godine iznenadio me je kada je pitao: "Kako ide ona pesma 'Jutros mi je ruža procvetala', znam strofu i refren?" Otpevao je to tako tačno onim dečjim glasićem. Posle toga sam ga vodio na moje nastupe da otpeva po dve pesme, a onda nisam mogao da živim od njega, stalno je govorio: "Tata, kad sam ja na redu?" Dolazili su ljudi, pa mu daju novac. Marko je suviše povučen, miran, moramo da ga oslobodimo, ali nije mu lako pored nas dvojice, a bog mu je pored talenta dao i tu prelepu boju glasa. Obojici sam govorio da budu pošteni, korektni u ophođenju prema drugima, sve ono što sam ja usvojio od svojih roditelja. Veoma sam ponosan na pohvale koje dobijam za njihovo ponašanje, a što se pevanja tiče, to svi čuju. Obojica su još uvek s nama, što i nije čudno jer Slavica odlično kuva, ispunjava im želje, nema razloga da beže od nas. Nikola je odavno svoj čovek, zarađuje, zbližio se s Bojanom, a imamo i pudlu Ninu, koju svi obožavamo. Kupili smo kuću na Banovom brdu, sređujemo je, tamo ćemo Slavica i ja da se preselimo. Spremamo oazu mira za kasnije dane, a oni šta će, da li će s nama, videćemo. Inače, obojica završavaju fakultete. Nikola je na BK univerzitetu, ostala su mu tri ispita da diplomira na muzičkoj produkciji, a Marko je na četvrtoj godini Megatrenda, na kulturi i medijima. Jednog dana će imati diplome, nije to loše.

...Deca izlaze na svoj put, hteo bih da dočekam starost sa unučićima, razmišljam o mirnom životu. U našem poslu više ne cvetaju ruže, došli su novi, mladi pevači, interesantni diskotekama, nema više finih sala i restorana, ali bože moj, ne napuštam pevanje. Nisam u godinama kada se pokreće novi posao, bože zdravlja, dok me glas služi, biće pesma. Mogu da se pohvalim da imam mnogo prijatelja, od običnih ljudi do političara, ali najveći prijatelji su moja porodica. Postojala je zabluda da sam uobražen, ljudi misle da sam neki naduvenko, uobraženko, tek kad me upoznaju, kažu: "Ti si normalan čovek." Volim ljude, verujem im, volim da se družim, da pevam ljudima. Loše osobine? Ima ih, ali sada ne mogu da se setim. Da pitamo moju ženu? Ona bi rekla sve u superlativu. Možda neka neozbiljnost u određenim momentima, volim često da zakasnim, ustanem na vreme, ali nešto me spreči da stignem kad treba. Kad se naljutim, vrlo sam prgav tog momenta, mogu da kažem svašta ružno, ali na svu sreću, ljutnja traje nekoliko minuta, a posle se pokajem. Nisam zao ni zlopamtilo i nikada se pesnicama nisam borio za svoja prava.


Deo teksta preuzet sa: Puls online
Fotografija: album "Suzana sa suzama"
910  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — Š poslato: Maj 03, 2012, 12:35:12 am
*

ŠTA ĆE MENI KONJI VRANCI
TIHO TEČE SAVA

Tiho teče Sava pokraj moga Srema
celo selo spava samo tebe nema

Šta će meni čak i pola Srema
kada tebe pored mene nema
šta će meni konji vranci
šta će meni tol'ki lanci
kad mi fale tvoji poljupci

Nek potopi Sava pola ravnog Srema,
kad se moja draga za drugog sprema

Šta će meni čak i pola Srema
kada tebe pored mene nema
šta će meni konji vranci
šta će meni tolki lanci
kad mi fale tvoji poljupci

Sve zbog tebe Jelo, napustiću selo
rasprodaću lance pa i konje vrance

Šta će meni čak i pola Srema
kada tebe pored mene nema
šta će meni konji vranci
šta će meni tol'ki lanci
kad mi fale tvoji poljupci

YouTube: Gordana Lazarević — Šta će meni konji vranci / Tiho teče Sava
911  MUZIČKA ČITAONICA / Svaka pesma ima priču [poreklo pesme] / Sa vilom Borikom nema šale [Prođoh goru, prođoh drugu i treću] poslato: Maj 03, 2012, 12:10:51 am
*

SA BORIKOM NEMA ŠALE


"Prođoh goru, prođoh drugu i treću, /Kada dođoh u četvrtu borovu, /Al u gori zelen bore listao, /I pod borom posteljica mekana, /Na postelji moja draga zaspala." Predivna ova diva lepotu je stekla naročitu. "Rasla je na bor gledajući, /Šećer jela, šerbet vodu pila, /Šećerli se vodom umivala."
 
Stan ima u borovu drvetu. Trag njen poznaje se po svežem i lepom mirisu smole. Takav je ostao i u pesmi koja kazuje da je dragi Bog dao nekojem momčetu "zlatne roge" kojima će moći da probode boru koru. Kad je ovaj to učinio u drvetu je vilu pronašao. "Al u boru mlada moma pa zasija kano sunce."

Borika olako daje obećanja, ne smemo se prisegnuti koliko do njih drži. Znamo da se vile na brak moraju prisiliti, a Borika kao da se sama nudi. Po tome je naročita i interesantna. Onom mladiću koji ju je u boru našao veli: "Ne prosi me, ne dadu me, /Ne otimlji, poginućeš: /...Već me mami, ja ću poći."
Večernje novosti

Iz knjige "Trava od devet mrakova" (Leksikon srpskih vila i njihovog okruženja), Janka M. Levnaića. Na 700 strana strana autora donosi 29 priča sa preko 90 pojmova vezanih za vile i njima srodna mitska bića.

"Vile su, verovatno, naša najpoznatija i najpopularnija mitska bića. Nema čeljadeta koje nije čulo za njih. One su neotuđivi deo naroda, ukras istorije, opšte dobro, prasvojina srpska, odnosno deo slovenske baštine. Bez vila bi vagdanji srpski život bio dosadniji i siromašniji..." Ovim rečenicama Janko M. Levnaić uvodi nas u nesvakidašnji dvotomni leksikon srpskih vila i njihovog okruženja pod imenom "Trava od devet mrakova".



* * *

PROĐOH GORU, PROĐOH DRUGU I TREĆU...

Prođoh goru, prođoh drugu i treću,
Kada dođoh u četvrtu borovu,
Al u gori zelen bore listao,
I pod borom posteljica mekana,
Na postelji moja draga zaspala.
Ne mogoh je od žalosti buditi
Nit je mogoh od radosti ljubiti,
Već se počeh lišćem bogu moliti.

Daj mi bože vihar vjetar od mora
Da odvije jedan listak od bora
Da on padne mojoj dragoj na lice.
Bog mi dade vihar vjetar od mora
Te otpade jedan listak od bora
I on pade mojoj dragoj na lice,
Probudi se mila moja izn’nada.

Ljubismo se grlismo se do zore
Nit je znala moja majka ni njena
Osim jedno vedro nebo nad nama
I mekana posteljica pod nama.

"Kao što je devojačka kletva najljubavnija molitva, čarka il' čara, preteruje, ali se na kraju pretvara u blagoslov, tako i devojačka pretnja, devojačka osveta, razmahuje rukama koje se polako ali nezadrživo savijaju u zagrljaj. To je već posebni vid ljubavne pesme. Naizgled naopak, počinje osvetom i pretvara se u ljubav. Preti kavgom, pokvarom, a vodi pravo na venčanje."

Raša Pavlović — Prođoh goru, prođoh drugu i treću
912  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — P poslato: Maj 02, 2012, 11:36:01 pm
*

PROĐOH GORU, PROĐOH DRUGU I TREĆU...

Prođoh goru, prođoh drugu i treću,
Kada dođoh u četvrtu borovu,
Al u gori zelen bore listao,
I pod borom posteljica mekana,
Na postelji moja draga zaspala.
Ne mogoh je od žalosti buditi
Nit je mogoh od radosti ljubiti,
Već se počeh lišćem bogu moliti.

Daj mi bože vihar vjetar od mora
Da odvije jedan listak od bora
Da on padne mojoj dragoj na lice.
Bog mi dade vihar vjetar od mora
Te otpade jedan listak od bora
I on pade mojoj dragoj na lice,
Probudi se mila moja izn’nada.

Ljubismo se grlismo se do zore
Nit je znala moja majka ni njena
Osim jedno vedro nebo nad nama
I mekana posteljica pod nama.

"Kao što je devojačka kletva najljubavnija molitva, čarka il' čara, preteruje, ali se na kraju pretvara u blagoslov, tako i devojačka pretnja, devojačka osveta, razmahuje rukama koje se polako ali nezadrživo savijaju u zagrljaj. To je već posebni vid ljubavne pesme. Naizgled naopak, počinje osvetom i pretvara se u ljubav. Preti kavgom, pokvarom, a vodi pravo na venčanje."

YouTube: Raša Pavlović — Prođoh goru, prođoh drugu i treću
913  MUZIČKA ČITAONICA / Svaka pesma ima priču [poreklo pesme] / Vedre oči Veselice [Oj vesela, Veselice] poslato: Maj 02, 2012, 10:23:58 pm
*

VEDRE OČI VESELICE


VESELA Veselica je vila koja lepotom nadvisuje sve devojke. I stasom i glasom prosto sija prijatnošću, radošću i zadovoljstvom. Sva je nekako nežna i prozračna. Čini se da je svima bliska i na dohvatu ruke. Sreća se oko nje kruni i rasipa. Na sve strane uživanje, pesma, šala i smeh.
 
Posebno su joj divne i čarobne oči. Vedre su i žive, vazda nasmejane i pune čežnje. Bistre i brze, žustre i nemirne. Mame i obećavaju. Svakome koga pogledaju ranu u srcu naprave. Dok je živ mora ih sanjati i za njima tugovati.
 
Nije bolje prošao ni junak koga je zamilovala, iste rane su i na njegovom srcu ostale. Kad je shvatio koliko ga voli, ipak ju je upitao: "Šta bi dala, bjela vilo, /Da si mene prije znala?"
 
Vila se šeretski nasmejala i odgovorila mudro, kako Veselici priliči: "Ja bih dala vezen jastuk /Na jastuku ime tvoje. /Ime tvoje, ime moje /Da se dvoje razgovara."
Večernje novosti

Iz knjige "Trava od devet mrakova" (Leksikon srpskih vila i njihovog okruženja), Janka M. Levnaića. Na 700 strana strana autora donosi 29 priča sa preko 90 pojmova vezanih za vile i njima srodna mitska bića.

"Vile su, verovatno, naša najpoznatija i najpopularnija mitska bića. Nema čeljadeta koje nije čulo za njih. One su neotuđivi deo naroda, ukras istorije, opšte dobro, prasvojina srpska, odnosno deo slovenske baštine. Bez vila bi vagdanji srpski život bio dosadniji i siromašniji..." Ovim rečenicama Janko M. Levnaić uvodi nas u nesvakidašnji dvotomni leksikon srpskih vila i njihovog okruženja pod imenom "Trava od devet mrakova".



* * *

OJ VESELA, VESELICE1

Oj vesela, Veselice,
vesele ti oči imaš.
Koga god si pogledala
svakome si ranu dala.

I mene si pogledala,
i mene si ranu dala.
Što bi dala, bjela vilo
da si mene prije znala?

Ja bih dala vezen jastuk
na jastuku ime tvoje.
Ime tvoje, ime moje,
Da se dvoje razgovore.

1 Po pevanju Ksenije Cicvarić

Ksenija Cicvarić — Oj vesela, Veselice
914  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — O poslato: Maj 02, 2012, 10:17:08 pm
*

OJ TI CURO MALENA

Oj ti curo malena
Suknja ti je šarena,
Curo malena

Pargar na pargar
To je stara stvar
Opet pargar na pargar
Udešena stvar

Oj, diko jadniko
Ja sam na te navik'o
Diko jadiko

YouTube: Braća Bajić — Oj ti curo malena
915  MUZIČKA ČITAONICA / Svaka pesma ima priču [poreklo pesme] / Najbolje Bregovićeve pesme izgleda napisali tragični pesnici poslato: Maj 02, 2012, 12:52:09 am
*

PJESMA ĐURĐEVDAN NASTALA JE U VOZU ZA JASENOVAC

Tog Đurđevdana je cijeli svemir plakao nad sudbinom srpske nejači. Krvoločne horde i naoružana bagra ispratila je u kazamat običan nedužni narod.





Piše Vukašin Beatović
 

Drugi svjetski rat je bio noćna mora za cijelu našu zemlju. Ni na jednom pedlju nije bilo lako a Sarajevo je i tada ponijelo izuzetno teško ratno breme. Taj grad je i u ovom slučaju iskrvario zbog svakog zla i svake misaone nastranosti svih krvnika bez obzira na koju su se stranu Bogu okretali.
 
Od samog početka sukoba, ustaše su hapsile srpski narod. Zbog surovih progona Srbi su počeli bježati iz Sarajeva. Utočište su nalazili na susjednim planinama ili pak u Srbiji. Naravno, određen broj ljudi je ostao u svom gradu, vjerujući da u dušmanima ipak postoji mrva čovječnosti i empatije. Nisu ni pretpostavili šta im đavoli spremaju.

ĐURĐEVDAN JE!
 
Osvanuo je šesti maj 1942. godine. Bilo je to hladno sarajevsko jutro. Policija NDH naredila je da se Srbima pripremi "đurđevdanski uranak". U četiri sata ujutru u grad su se slivale kolone zarobljenika iz Jajce-kasarne ― sa brda iznad Bembaše.
 
Pridružili su im se sapatnici iz logora Beledije, Ćemaluše te Centralnog i Gradskog zatvora kao i kasarne Vojvode Stepe. Kolone su se susrele na Obali Kulina bana gdje su dočekali voz smrti.
 
Naime, tramvajska pruga u Sarajevu imala je širinu uskotračne željeznice pa je voz iz Broda po naredbi rukovodstva NDH ušao u grad. Pred očima srpskih mučenika na Obali Kulina bana pojavila se duga kompozicija teretnih vagona koja se prostirala baš koliko i kolona zatvorenika ― od Vijećnice pa sve do Elektrocentrale.
 
U koloni je bilo oko tri hiljade mahom mladih ljudi. Među njima je bilo i domaćina koji su utamničeni zajedno sa svojim sinovima a bilo je i muslimana koji su se zauzimali za Srbe ili su se izjašnjavali kao Srbi.
 
Razulareni ustaša pred kolonom je uzvikivao: "Đe ste Srbi? Besplatno vas vodimo na teferič u Jasneovac!".
 
Na vagonima je pisalo "sedam konja ili četrdeset vojnika" a ustaše su u jedan vagon uvodile i do dvije stotine ljudi. Voz smrti je tog istog 6. maja 1942. godine, na Đurđevdan iz Sarajeva krenuo u Jasenovac. Na putu prema kazamatu, zatočenici u vagonima bez hrane i vode počeli su padati u krize zbog straha i neizvjesnosti. U opštem haosu jedan od njih za koga se tvrdi da je bio član sarajevske "Sloge" u sopstvenom grču i nemoći, iz ponosa i prkosa, svojim izvježbanim i smjelim baritonom iz srca i duše zapjevao je:
 
"Proljeće na moje rame slijeće, đurđevak zeleni, svima osim meni ― Đurđevdan je!"
 
Po dostupnim svjedočenjima, ustaše su zbog pjesme Đurđevdan zatvorile šibere na vagonima, a zatvorenici su ostali bez zraka na malom prostoru zbijeni jedni do drugih.

Od tri hiljade koliko ih je krenulo iz Sarajeva, u Jasenovac je stiglo dvije hiljade duša, a njih dvije stotine je preživjelo torturu. Zahvaljujući preživjelima mi danas znamo za ovaj događaj.

BIJELO DUGME ― ĐURĐEVDAN JE
 
Pod utiskom ove priče, sarajevski muzičar Goran Bregović je obradio pjesmu koju su pjevali zarobljenici ― "Đurđevdan je". Ta pjesma je u međuvremenu postala planetarni hit koji se izvodi na više svjetskih jezika. Ali, na našu veliku žalost, mnogi Srbi danas ne znaju za voz smrti i za pravo značenje ove pjesme. Svi smo svjedoci da je ona zastupljena na svakoj srpskoj proslavi, uz alkohol i dignute ruke.
 
Bilo bi sjajno kada bismo za promjenu počeli poštovati našu prošlost. To je jedini način da nas budućnost ne proguta i da ne dočekamo neki novi krvavi Đurđevdan.
 
Neka je vječna slava svim žrtvama jasenovačkog kazamata!


Frontal.rs│22.04.2012




ĐURĐEVDAN JE

Proljeće na moje rame slijeće,
Đurđevak zeleni,
Đurđevak zeleni
Svima osim meni.

Drumovi odoše, a ja osta'.
Nema zvijezde Danice,
Nema zvijezde Danice
Moje saputnice.

Ej, kome sada moja draga
Na đurđevak miriše,
Na đurđevak miriše,
Meni nikad više.

Eeee

Evo zore, evo zore
Bogu da se pomolim.
Evo zore, evo zore...
Ej, Đurđevdan je,
A ja nisam s onom koju volim.

Ej, kome sada moja draga
Na đurđevak miriše,
Na đurđevak miriše,
Meni nikad više.

Njeno ime neka se spominje
Svakog drugog dana,
Svakog drugog dana
Osim Đurđevdana.

Eeee

Evo zore, evo zore
Bogu da se pomolim.
Evo zore, evo zore...
Ej, Đurđevdan je,
A ja nisam s onom koju volim.

Jelena Tomašević — Đurđevdan


916  MUZIČKA ČITAONICA / Svaka pesma ima priču [poreklo pesme] / Najbolje Bregovićeve pesme izgleda napisali tragični pesnici poslato: Maj 02, 2012, 12:51:54 am
**

NAJBOLJE BREGOVIĆEVE PESME IZGLEDA NAPISALI TRAGIČNI PESNICI


"Sve će to mila moja prekriti ruzmarin, snijegovi i šaš..."

"...O pesniku Dragu Kuđiću danas se zna vrlo malo. Nije pričao o sebi. Bio je povučen i stalno zamišljen i zanet, svedoče njegovi prijatelji. Sećaju se da je pominjao samo četiri imena: Marija, Esma, Sanja i Semberija. Samo za Sanju znaju da mu je bila kćerka, za Semberiju da mu je bila inspiracija, prva i poslednja i zavičaj, ne samo po rođenju, nego i otadžbina u jeziku.

Kada nisu bili u Džeki, Kuđićevi boemi okupljali su se u kafani Istra, koju su im kasnije srušili i koju su oplakali u svojoj poeziji. Tu je Drago Kuđić ispevao i uvek u ovoj kafani govorio svoju omiljenu pesmu Sve će to mila moja. To je ona pesma iz čijeg je naslova Bijelo dugme ispevalo, možda, svoju najlepšu baladu: Sve će to mila moja prekriti ruzmarin, snijegovi i šaš. Verovatno se zato do kraja života prepirao i tužio nemoćno sa Bijelim dugmetom oko autorskih prava i svojih stihova i reči u njihovim pesmama, poput ovih koji nam zvuče veoma poznato:

"Sve će to o mila moja
Prekriti snegovi beli
I tebe i mene,
I život nam celi."

Kantautori Bijelog dugmeta jednostavno su "uglazbili" stih Draga Kuđića, iz dve njegove zasebne pesme: Sve će to mila moja i Majevički nokturno, štrbnuli još pokoju reč iz obe pesme, malo to izmešali, izmiksirali i stavili na svoje talambase, sledstveno svojoj etici i pesnikovom statusu i za života prećutkivanog pesnika, i — prećutali mu i pesme i autorstvo. Uzeli su naslov iz pesme Sve će to mila moja, koji je istovetno ponovljen u prvovom stihu druge Kuđićeve pesme Majevički nokturno, pa, vele, kad može pesnik, možemo i mi, ponovili taj stih i naslov u svojoj baladi, a onda štrpkali i stihove, i reči, ritam, i zvuk, i melodiju Draga Kuđića. Siroti pesnik, "potegao pravdu Boga, a bogati bogatstvo" od ideološkog suda. I Pesnik je "prošao kao bos po trnju".

...Ipak je to samo bosanski Orfej — Drago Kuđić — koga su prećutali i oni koje je voleo kao i oni koji su ga potkradali."1


* * *

"Drago Kuđić (1931—2003) ...jedinstvena i neobična pjesnička figura, koja se ikada pojavila na kulturnom prostoru Semberije. Od početka, pa do kraja svog burnog života bio je i ostao — Drago Kuđić, semberski slavuj u drinskim adama, originalna ljudska figura — razbarušene bujne kose, sa plavim očima koje su titrale i poigravale kao u ritmu muzike. Nemiran i boemski nonšalantan, ostao je takav do kraja života, koji se s njim okrutno šalio i bezdušno ga šamarao. "Protrčao" je skoro cijelu bivšu Jugoslaviju i dio Evrope tražeći smisao svom životu.

Međutim, od svih želja i planova jedina konstanta bilo mu je — pisanje i samo pisanje poezije i proze. Ali, šta vrijedi kad je ovaj semberski Jesenjin svoje pjesničke treptaje neprestano utapao u kafanskom dimu i alkoholu. Šta bilo — da bilo, ali piti je morao, na svoj ili tuđi račun, a poslije toga je dobijao snagu i pisao neumorno i dugo. Za njega bi se moglo reći da nije bio čovjek, nego — lira...

Napušten od porodice, usamljen i bolestan, bez sredstava za život, završio je na neobičan način: komšije su ga našle mrtvog u stanu, u poodmaklom stadijumu raspadanja. Pretpostavlja se da je umro krajem januara 2003. godine. Tačan datum smrti se ne zna. Sahranjen je na Pravoslavnom groblju u Brčkom, o trošku opštine. Još niko nije ovom velikom pjesniku i boemu podigao spomenik — da bi bilo obilježeno mjesto njegove vječne kuće..."2


* * *

SVE ĆE TO MILA MOJA

I ljubav
I rat
Sve ćemo mi to mila moja
Preboleti
I opet se voleti
I sve ćemo
O mila moja
Zaboraviti
I ostariti
Mila moja
Ja i ti.


MAJEVIČKI NOKTURNO

Sve će to mila moja
Prekriti snegovi beli
I tebe i mene
I život nam celi

I sve će biti kao nekad
I pesma i ja i ti
I kao da nije ni bilo
Sve ćemo zaboraviti

Samo će mila moja
Nebeski čista lica
Gledati nas sa visina
Naša snežnobela Majevica

I sve će o mila moja
Biti opet tako lepo
Daćemo se životu oboje
Kao deca slepo slepo

Stihovi Draga Kuđića3

____________

1 "Ljudi govore" časopis za književnost i kulturu | godina 2 | jesen — zima 2009/2010 | knjiga 2 | sveska 6 i 7 | Toronto, Kanada
2 Slobodan Petrović: "Semberska lira", Prosvjeta — Bijeljina, 2004
3 "Ljudi govore" časopis za književnost i kulturu | godina 2 | jesen — zima 2009/2010 | knjiga 2 | sveska 6 i 7 | Toronto, Kanada


Više o pesniku...
917  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Vida Pavlović (1945—2005) poslato: Maj 01, 2012, 11:43:43 pm
*

O VIDI PAVLOVIĆ


Ako pomislite na nekoga koga publika uvek rado sluša jer pesma dolazi pravo iz duše, jedna od prvih asocijacija biće Vida Pavlović. Krunisana kraljica romske pesme oduševljavala je publiku svih boja, uzrasta i ukusa. Vida je rođena u Futogu, a njen muzički talenat nije iznenađenje jer joj je otac svirao gitaru i lepo pevao, a i mama i sestra su imale divne glasove.  Rano je u njoj sazrelo saznanje da je muzika ono što je pokreće i što je čini srećnom. Sa 14 godina, pridružila se ujaku, koji je i sam bio muzičar te su njih dvoje nastupali po raznim restoranima i kafanama. Nakon dve godine odlazi u Sarajevo gde je dugo pevala u restoranu "Romanija". I tada, a i kasnije, više je volela pevanje u kafani nego u studiju. Iako nije bila muzički obrazovana, bila je talentovana i posedovala jako dobar glas i sluh. Imala je želju da nauči svirati na nekom instrumentu.  
 
Tek nakon 10 godina je snimila prvu ploču. Njen prvi hit "Gledala sam sa prozora" prodata je u fantastičnih 500.000 primeraka. I danas je to neostvareni san većine pevača. Kako je sama govorila: "...Tada je bilo teško snimiti ploču, a još teže prodati je u velikom tiražu. Srećom, ja nisam brinula da li će moje ploče biti kupovane, već je samo trebalo da se rešim i uđem u studio, a sve ostalo je dolazilo samo po sebi. Za ovih 30 godina, koliko sam profesionalno u muzičkim vodama, objavila sam 15-ak singlova i LP..."

Iako nikad nije bežala od svog romskog porekla, na početku karijere je pevala na srpskom jeziku. Kad je čula kako drugi pevaju romske pesme odlučila je da pokaže svima kako se to pravilno radi, te je počela da peva na romskom jeziku.

Romi su je proglasili zvaničnom kraljicom romske pesme te je povodom toga održan veliki concert na kome su kao gosti pevale mnoge estradne zvezde njoj u čast. Među ostalima nastupali su Sinan Sakić, Ljuba Aličić, Nada Topčagić, Snežana Vasić, Šikica, Džej, Vanesa Šokčić... Vida je dobila brojne zlatne ploče od svojih izdavača a njene pesme danas pevuše slušaoci sa istim žarom sa kojim su ih slušale i prethodne generacije.

Na prvoj dodeli romskih "Oskara", u organizaciji Svetskog kongresa Roma, kraljica romske pesme je dobila "Oskara". Iako na estradi gotovo uvek vlada zavist i netrpeljivost, Vida je o kolegama uvek lepo govorila. Posebno je poštovala Vericu Šerifović, zatim Marinka Rokvića, Veru Ivković, Anu Bekutu, Snežanu Đurišić, Sašu Nedeljkovića, Ljubu Aličića, Sinana Sakića, Kukija a posebno Šabana Šaulića.

Vida je jako rano zaplovila u muzičke ali i u bračne vode. Njen prvi suprug, Aleksandar (Branko) Pavlović, je također bio odličan muzičar. Njih dvoje su živeli i radili u Sarajevu jedno vreme. Nakon razvoda od supruga, Vida odlazi u najpre u porodičnu kuću roditelja u Futog. Nakon što joj je otac, kao borac, dobio veliki stan, svi se sele u Novi Sad. U toku druženja sa raznim prijateljima i drugovima upoznala je Stevana Jovanovića. Ubrzo se rodila ljubav među njima te su njih dvoje proveli dugi niz godina zajedno.

Kada nije bila u inostranstvu, pevala je prijateljima u klubu "Romanitar", koji se nalazio u njenoj kući na Lekinom brdu. Taj prostor su ona i njen drugi suprug, Stevan Jovanović otvorili prvenstveno za svoju dušu. Klub je uvek bio pun prijatelja i istinskih poštovalaca njene pesme. Iako se pred kraj života razvela od Stevana njih dvoje su nastavili da dele istu kuću i klub.

Vida nije imala dece, ali je zato imala sestrića Lazara Pavlovića, kojeg je volela kao rođenog sina. Nakon razvoda sa prvim suprugom bila je jako tužna. Veliku utehu je nalazila u malom Lazaru koji je tad imao tri godine. Bila je jako bliska sa svojom sestrom, Lazarovom majkom te su joj njih dvoje bili moralna podrška u tom periodu. On se priseća vremena provedenog sa njom: "Ja sam se rodio u Krčedinu i nakon što mi je otac umro, kad sam imao 12 godina, otišao sam u Beograd kod Vide. Iako mi je bila rođena tetka, ona mi je, u stvari, bila i kao majka. Do svoje 18-te, 19-te godine sam bio kod nje u Beogradu, Veselina Masleše 49, gde je bio i klub "Romanitar"... Tu su dolazile mnoge poznate ličnosti sa kojima me je ona upoznala... iako danas imam sve, nemam koga da nazovem "majka", i to mi puno nedostaje... jedino nekako nađem utehu kroz njene pesme."

Jasmina Pavlović, Lazarova supruga, se također rado seća Vide i njenih kulinarskih poduhvata: "Ja sam, u stvari imala dve sverkve. Moja prava svekrva je bila uglavnom u Krčedinu, a Vida je bila u Beogradu. Ona je zaista divna osoba. Nikad se nismo posvađale i odlično smo se slagale, pogotovu u kuvanju. Sve što sam naučila o kuvanju i domaćinstvu sam naučila od nje. Kad sam rodila prvog sina to je za nju bilo nešto najlepše, najsrećniji dan u njenom životu... pa onda sam rodila i drugog... od tada je ona živela samo za njih. Baš mi jako nedostaju obe, i jedna i druga. Uvek su bile na mojoj strani. Mnogo sam naučila od njih. Vida je baš bila žena sa dva srca kakva se retko rađa..."

Nije samo njen sestrić i osnivač ovog udruženja, Lazar zvao Vidu majkom. To su radili i mnogi muzičari i pevači na estradi. Tokom mnogo godina pevanja, dotakla je srca svih onih koji su je čuli. Iako je Vida otišla u legendu 4. maja 2006, njene pesme i dalje žive i donose radost mnogim ljudima. Njeno veliko srce nastavlja da greje sve one kojima su ljubav, pesma i dobrota najvažnije stvari u životu.
Udruženje Roma "Vida Pavlović"
918  MUZIČKA ČITAONICA / Muzička dešavanja, zanimljivosti i ličnosti / Udruženje Roma "Vida Pavlović" poslato: Maj 01, 2012, 10:12:31 pm
*

UDRUŽENJE ROMA "VIDA PAVLOVIĆ"


O radu udruženja "Vida Pavlović"

Udruženje Roma "Vida Pavlović" sa sedištem u ul. Jovana Vuksana 2 Krčedin, osnovano je 27.10.2008. godine. Udruženje se bavi problematikom Roma, njihovom edukacijom, školovanjem, kulturom, jednom rečju boljim životom Roma na teritoriji opštine Inđija. Radimo na raznim projektima koji mogu da poboljšaju život Roma i nadamo se da ćemo uspeti u tome. Na čelu udruženja je Gospodin Lazar Pavlović koji živi i radi u Beču i na njegovu inicijativu smo i osnovali udruženje za pomoć siromašnima i socijalno ugroženim Romima...

Svake godine 1. maja organizujemo tradicionalni memorijalni turnir u malom fudbalu povodom sećanja na našu Krunisanu Kraljicu romske pesme Vidu Pavlović. Na turniru se okupi veliki broj Roma i kroz igru se družimo i pričamo o našim problemima. U večernjim satima se okupimo na igranci i tu se družimo kroz igru i pesmu koju Romi najviše vole i po tome su prepoznatljivi...


Udruženje u Beču

Udruženje u Beču radi već više godina. Ono pokriva niz aktivnosti usmerene na poboljšanje života Roma. Udruženje  se nalazi u 1160 Abelegasse 12. Osnovano je 12. Oktobra 2006 u Beču u čast Vide Pavlović, krunisane kraljice romske pesme. Udruženje organizuje različite aktivnosti kao što je dečije muzičko takmičenje koje se održava svake godine, modne revije za decu od 3 – 18 godina, pozorište, folkor itd. Osim toga, udruženje pruža niz administrativnih usluga kod obavljanja raznih poslova, popunjavanja obrazaca, prevođenja dokumenata na nemački jezik, kontakt sa školama, kad roditelji nisu u mogućnosti...


Projekti udruženja u Srbiji

Udruženje "Vida Pavlović" je osnovano u 2008 godine. To je nevladina i neprofitna organizacija osnovana sa ciljem da pruži pomoć i podršku  pripadnicima romske populacije u Republici Srbiji. Misija organizacije je da se podigne nivo obrazovanja i kulture Roma kroz različite oblike obrazovanja, posebne akcije i mere, organizovanjem okruglih stolova i raznih sportskih i kulturnih događaja. U fokusu našeg rada je  obrazovanje, poboljšanje socio-ekonomskog statusa Roma, zdravlje, infrastruktura, podrška u zapošljavanju i očuvanje romske kulture i tradicije. Romska kultura i običaja su raznoliki . Romsko kulturno nasleđe je bogato  obiljem muzike u obliku kompozicija, pesama i igara. Udruženje "Vida Pavlović" smatra negovanje romske kulture kao najviši stepen važnosti za budućnost romske dece...


Romski muzej i romska etno kuća

Celokupan projekat će biti sproveden na teritoriji opštine Inđija...

Na teritoriji opštine Inđija živi veliki broj pripadnika romske populacije. Kao i svaka nacionalna manjina i Romi imaju svoju kulturu, običaje i tradiciju. Jako mali broj ljudi je upoznat sa osnovnim obeležjima naše kulture i stvaralaštva. Ovaj projekat ima za cilj da  omogući romskoj deci da upoznaju svoje korene i svim ljudima dobre volje da se susretnu sa romskom kulturom. Također, opština Inđija će dobiti još jedno atraktivno kulturno mesto sa velikim brojem posetilaca te tako doprineti ekonomskoj stabilnost opštine.





Više na zvaničnoj internet prezentaciji Udruženje Roma "Vida Pavlović"
919  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Omoti — Predrag Gojković Cune poslato: April 25, 2012, 10:05:00 am
*



Predrag Gojković Cune — Set 3 CD | 50 godina sa Vama 1999.
920  MUZIČKA ČITAONICA / Muzičke teme / Inspirativni zvuci Srbije & Srpska muzika u svetskim muzičkim tokovima poslato: April 25, 2012, 01:40:39 am
*

MARŠ RUSKIH DOBROVOLJACA

Nikolaj Nikolajevič Rajevski je dva puta dolazio u Srbiju. O prvom boravku 1867. godine nedovoljno se zna s obzirom na značaj onoga što je učinio. Prilikom drugog dolaska 1876. godine on je na Moravskom ratištu učinio najviše što je mogao, i tada je ušao u legendu. A Petra Iljiča Čajkovskog verovatno da su ta i druge legende iz ovog rata najviše i podsticale da 1876. godine komponuje svoj "Srpsko-ruski marš"

Melodiju koja je na prvom izvođenju ruskoj publici, punoj sveslovenskih osećanja, nagnala suze na oči, Čajkovski je nazvao "Srpsko-ruski marš". Ko i kako je ovu kompoziciju prekrstio, dodajući joj naziv pod kojim je danas poznata — "Slovenski marš"!


Po mišljenju A. Buđakovskog, najbolji marš Čajkovskog, bravurozno-pompeznog karaktera, jeste marš posvećen oslobođenju Srba od turskog iga. Isprva je kompozitor nameravao da napiše simfonijsku fantaziju. Za nju mu je, izgleda, nedostajalo dovoljno prihvatljivih srpskih narodnih melodija. Zato je za svoju kompoziciju odabrao melodiju ruske himne i nekoliko srpskih narodnih pesama, hoteći da na taj način izrazi solidarnost svoga naroda sa malim slovenskim narodom koji se bori za oslobođenje.

Ako se pogleda biografija slavnog kompozitora, onda u njoj nije lako pronaći ideje za opšteslovenska stremljenja. Naprotiv, čak i u muzičkim leksikonima, Petar Iljič Čajkovski (1840—1893) označen je kao "najveći kompozitor zapadnjački orijentisane ruske škole". Najčešće se naglašava kako je u njegovoj umetnosti došlo do spoja elemenata ruske nacionalne tradicije, nemačkog romantizma i savremene italijanske i francuske muzike.

I pored izražene muzičke darovitosti, još u najranijem detinjstvu, Petra Iljiča su poslali u Pravnu školu u Petrograd u kojoj su se obrazovali činovnici. U to doba on je već učio klavir i pevao je u crkvenom horu, ali učitelji nisu još u njemu prepoznali izrazit muzički talenat. Verovatno je zbog toga morao sam da se kuraži izjavivši, navodno, jednom prilikom: "Kroz deset godina ja ću biti veliki kompozitor."

Moguće je da je bio nezadovoljan i time što je sa devetnaest godina postao činovnik u Mi-nistarstvu finansija. Posle četiri godine odlučio je da napusti državnu službu kako bi se 1863. godine upisao na tek osnovani Petrogradski konzervatorijum. Tu je učio kompoziciju kod Antona Rubinštajna, koji je poznavao Johanesa Bramsa baš iz vremena kad je ovaj komponovao dela prema srpskim narodnim melodijama, i pogotovo ćemo istaći da je u Beču upoznao Vuka Karadžića.

GETE UČI SLOVENSKU ANTITEZU

Iako je manje poznato, za prodor srpskih narodnih pesama u evropsku muziku opet je veliku zaslugu imao Vuk Karadžić. Na stranu to što mu je primat za otkriće te poezije preuzeo Alberto Fortis, koji je znatno pre Vuka objavio četiri srpske narodne pesme, među kojima i "Hasanaginicu", i sve to u svom putopisu po Dalmaciji. Istini za volju, tek docnije, pošto je "Hasanaginicu" preveo niko manji nego Gete, samo njegovo ime osiguravalo je toj pesmi popularnost i preko granice nemačkog jezičkog područja. Ali i Fortisovo otkriće i Geteov prevod ostali bi bez onolikog značaja i odjeka da se nije oglasio Vuk sa svojim zbirkama srpskih narodnih pesama.

Paralelno sa ogromnim interesovanjem za prevođenje pesama iz Vukovih zbirki tekle su i mistifikacije nastale na osnovama srpske narodne poezije, a sve to zajedno činilo je mnogo, kako na popularizaciji srpske poezije, koja je stavljana uz rame sa Homerovom, tako i na upoznavanju naroda, bez otadžbine i slobode, čiji je duh iznedrio takve vrhunske uzlete.

Pored Getea, i posle njega, prevodili su ih i prepevavali mnogi, pa i najveći pesnici kakvi su u to doba bili Puškin, Ševčenko, Mickijevič, ali popularisali i svojim čuvenim mistifikacijama književnici među kojima su bili Šarl Nodje i Prosper Merime, na primer.

Moglo bi se još štošta kazati u prilog uticaju srpskih narodnih pesama na evropsku umetničku poeziju, ali, za primer, pomenimo kako je "slovensku antitezu" upotrebljavao Gete i, pod njegovim uticajem, još čitav niz nemačkih pesnika. Isto tako je i nerimovani petosložni stih, nazvan "srpski trohej", postao sastavni deo nemačke metrike, koji su upotrebljavali najznačajniji nemački pesnici toga vremena.

Najintenzivnija faza prihvatanja srp-skih narodnih pesama u evropskoj muzici započela je tek sedamdesetih godina i trajala do početka dvadesetog veka. Samo u toku jedne decenije pojavljuje se sedam kompozitora sa svojim srpskim pesmama: Dvoržak, Janaček, Tjerio, Brams, Henšel, Rubinštajn i Červinjski. Taj razvoj se nastavio osamdesetih godina u delima četvorice kompozitora: Bramsa, H. fon Hercogenberga, Hubera i Čajkovskog, u sledećih petnaest godina objavljene su pesme još sedmorice kompozitora, i to: Aulina, Bema, Bungerta, Hermana, Regera, Suka i Vinterbergera.

Ovaj pregled prodora srpskih narodnih pesama u evropskoj književnosti, a onda i u muziku, smatramo neophodnim da bi se moglo razumeti kako je to Brams, na primer, mogao da komponuje osam svojih dela prema srpskim narodnim melodijama, ili, kako je Čajkovskog opčinila srpska narodna pesma "Sunce jarko ne sijaš jednako", pa da je zato upotrebi u svome delu.

SRPSKA FANTAZIJA

Ali, sledom događaja, izdvojićemo 1867. godinu. Događaji koji su se zbili te godine imali su velik značaj za Rusiju i za sav slovenski svet. S proleća je pripremana velika etnografska izložba, organizovan je opšteslovenski kongres, vođena je i velika diplomatska aktivnost, a u Petrograd i Moskvu stigle su najznačajnije ličnosti iz slovenskih zemalja. U Petrogradu je priređen koncert na kome je, u duhu opšte zamisli, trebalo da budu izvedena dela sa isključivo slovenskom tematikom.

Istorijski koncert, značajan po mnogo čemu, održan je 12. maja 1867. u Petrogradu u sali Dume, pod vođstvom Balakirjeva... Između ostalih dela izvedena je i "Srpska fantazija" Nikolaja Rimskog Korsakova. Ovo delo je na zahtev publike ponovo izvedeno. Korsakovljeva "Srpska fantazija" bila je jedno od prvih dela mladog dvadeset trogodišnjeg kompozitora. U koncertnoj sezoni 1867/68. ovo delo je izvedeno još dva puta u Moskvi.

Od tog događaja pa do prihvatanja Čajkovskog da napiše svoj "Srpsko-ruski marš" prošlo je devet godina. Kako i kada se opredelio da komponuje ovo delo, objasnio je njegov prijatelj i biograf N. D. Kaškin. On je isticao kako je rat Srbije s Turskom izazvao u ruskom društvu neobičan razmah simpatija prema porobljenom srpskom narodu. Neposredan povod bilo je to što je Nikolaj Rubinštajn, rođeni brat Antona Rubinštajna, zamislio da organizuje koncert u korist Slovenskog dobrotvornog komiteta, koji je u Srbiju slao ruske dobrovoljce i pomagao ranjenima u ratu. Čajkovski je u potpunosti delio raspoloženje ruskog društva, pa je na Rubinštajnov predlog rado prihvatio da napiše delo specijalno za taj koncert i "sa velikim žarom se prihvatio posla."

Petar Iljič je najradije stvarao na poljskom imanju, u kući svojih prijatelja. Ne zna se tačno kad je započeo rad na tom svom delu. Međutim, o takvim stvaralačkim stremljenjima uzbudljivo iskrenu ispovest ostavio je Konstantin Paustovski:

"Čajkovskom se dopadala ta drvena kuća. U sobama se osećao slab miris terpentina i belog karanfila. Karanfil je bogato cvetao na poljani pod tremom. Čupav, osušen, on čak nije ni ličio na cveće, već je podsećao na pramenove paperja koje se zalepilo za stabljike. (...) U ovoj kući je najjednostavnija muzička tema zvučala kao simfonija. (...) Kuća se nalazila na brežuljku. Šume su se spuštale naniže, u raspevano prostranstvo, tamo gde je usred čestara ležalo jezero. Tamo je kompozitor imao svoje omiljeno mesto - ono se zvalo Rudij Jar. Sam put prema Jaru je izazivao uzbuđenje. Događalo mu se da se zimi budio usred noći u vlažnom rimskom hotelu i počinjao da se priseća toga puta, korak po korak: prvo prosekom, gde kraj panjeva cveta ružičasti noćurak; zatim kroz niski brezik pun pečuraka, onda preko polomljenog mosta nad zaraslom rečicom i blagim usponom naviše, u visoku borovu šumu. (...) Znao je da će, pošto danas poseti to mesto, da se vrati - i draga tema o lirskoj snazi tog šumskog kraja, koja živi negde u njemu, da se prelije preko ivica i nagrne u bujicu zvukova.

Pored takvog štimunga Čajkovskom je bio neophodan i odgovarajući muzički predložak. Koje su to bile srpske narodne melodije, i koliko ih je još bilo, a koji je bio izvor notnoga materijala, i odakle ga je preuzeo?

RADO IDE SRBIN U VOJNIKE

Pouzdano je utvrđeno da se ruski kompozitor opredelio za tri srpske melodije, koje je upotrebio za svoje delo. To su: "Sunce jarko", "Prag je ovo milog Srba" i "Jer puščani prah", što je drugi deo pesme "Rado ide Srbin u vojnike".

Na drugi deo pitanja — otkud Čajkovskom srpske melodije — deo odgovora verovatno je sadržan u visokom imperatorskom ukazu kojim je ruski car odlikovao ordenom Svetog Stanislava srpskog kompozitora Kornelija Stankovića. Zbilo se to kad je Stanković prvi put štampao u Beču 1862. godine svoje "Srpske narodne melodije", posle čega je to kapitalno delo moralo dospeti u Rusiju. Uostalom, za to je delo i dobio orden.

Svoje delo Čajkovski je okončao 25. septembra 1876. i taj datum je kompozitor stavio na poslednju stranicu rukopisa.

Prvo izvođenje "Srpsko-ruskog marša" bilo je 5. novembra 1876. godine u Moskvi pod upravom N. G. Rubinštajna, na simfonijskom koncertu Ruskog muzičkog društva u korist Slovenskog dobrotvornog komiteta. Delo je imalo velikog uspeha i na zahtev publike je ponovljeno.

Neposredno posle koncerta Čajkovskom je stiglo i jedno pismo oduševljene obožavateljke:

"Završujem pismo po povratku s koncerta na kojem sam slušala Vaš "Srpski marš". Ne mogu rečima da izrazim osećanje koje me je obuzelo dok sam ga slušala. To je bilo blaženstvo od koga su mi navirale suze na oči. Uživajući u toj muzici, bila sam neizrecivo srećna pri pomisli da je njen autor unekoliko moj, da on meni pripada i da mi to pravo niko ne može da otme. U Vašoj muzici ja se slivam s Vama u jedno biće, i u tome mi ne može niko biti suparnik."

Ovako je pisala Čajkovskom, posle izvođenja njegovog marša, jedna dvostruko zaljubljena žena. Njeno ime je bilo Nadežda Filaretovna fon Mek. Ona je iskreno iskazivala svoja osećanja i prema muzici i prema kompozitoru. Koliko je ova žena bila značajna ličnost za biografiju slavnog kompozitora, svedoči i podatak Edvarda Gardena, koji je u istu ravan stavio poznanstvo Čajkovskog sa Lavom Tolstojem i početak korespondencije sa Nadeždom fon Mek.

Tu ženu Čajkovski nikad nije lično upoznao. Omogućavao joj je da se divi njegovoj muzici, čak joj je posvetio svoju čuvenu Četvrtu simfoniju kao svom "najboljem prijatelju", a zauzvrat je gotovo deceniju i po ostao s njom u prepisci, primajući njenu mecenarsku potporu od šest hiljada rubalja godišnje. Na izjave ljubavi, izvan muzike, nikad joj nije odgovorio.

Zanimljiva je, svakako, ličnost Nadežde fon Mek, bogate udovice, velikog mecene i svojevrsnog muzičkog zaljubljenika. Pasija joj je bila da se koncerti održavaju u njenoj kući. Jednom prilikom joj je nedostajao pijanista za njen kamerni trio. Zato se obratila Pariskom konzervatorijumu i profesoru Mormontelu s molbom da joj preporuči pijanistu. Ovaj joj je ubrzo odgovorio. Predložio joj je da pozove tada mladog Kloda Debisija. Pošto je njegovo muziciranje ostavilo razumljivo izvrstan utisak, gospođa fon Mek ga je pozvala da s porodicom dođe u Rusiju i provede leto na njenom imanju.

Najzad, neobično je važan odnos kompozitora prema njegovom delu. Kakav je odnos imao Čajkov-ski prema "Srpsko-ruskom maršu"? "Ne samo što ga je Čajkovski napisao "u jednom dahu", već ga je mnogo kasnije često i sam izvodio. Kada se zna koliko se Čajkovski teško odvažavao na javno dirigentsko nastupanje, pogotovo sa svojim kompozicijama i koliko je te nastupe brižljivo pripremao i sa koliko je pažnje odabirao program, onda se može pretpostaviti da je "Srpsko-ruski marš" ipak bilo jedno od njegovih omiljenih dela koje je i u njegovim očima imalo svoju vrednost...

Mada je "Srpsko-ruski marš" bio i kompozitoru pri srcu kao omiljeno delo, taj naziv se uobičajeno pominje uzgred, između zagrada, uz docnije promenjeni, u "Slovenski marš". Ne ulazeći u to kad je i za kakve je potrebe došlo do promene, važno je, i istina je, da je Čajkovski, svojeručno, napisao naziv svoje kompozicije "Srpsko-ruski marš". Autentičan rukopis čuva se u Muzeju "Glinke" u Moskvi.


Za svoj "Srpsko-ruski marš", Čajkovski je koristio melodiju ruske himne, i tri srpske narodne pesme: "Sunce jarko, ne sijaš jednako", "Prag je ovo milog Srba" i "Jer puščani prah" (drugi deo pesme "Rado ide Srbin u vojnike"). Melodije je našao u zbirci Kornelija Stankovića "Srpske narodne melodije", štampanoj u Beču 1862. godine, za šta je srpski kompozitor, carskim ukazom, odlikovan ruskim Ordenom svetog Stanislava".

Na srpske teme komponovali su, pored Čajkovskog, i Dvoržak, Rubinštajn, Vinterberg, Janaček, Aulin, Suk... Brams je prema motivima srpskih narodnih pesama komponovao čak osam svojih dela. A "Srpska fantazija", Nikolaja Rimskog Korsakova, jedna od prvih njegovih većih kompozicija, bila je, što bi se danas reklo — hit koncertne sezone u Moskvi.


SRPSKO NASLEĐE ISTORIJSKE SVESKE | BROJ 3 • MART 1998.
921  MUZIČKA ČITAONICA / Muzičke teme / Inspirativni zvuci Srbije & Srpska muzika u svetskim muzičkim tokovima poslato: April 25, 2012, 01:40:01 am
*

INSPIRATIVNI ZVUCI SRBIJE


Borbi srpskog naroda posvetio je jedno svoje delo i slavni ruski kompozitor Petar Čajkovski. To delo je, iz ljubavi i poštovanja prema srpskom narodu, nazvao "Srpsko-ruski marš". Kao osnovicu za tu svoju kompoziciju Čajkovski je uzeo tri izuzetne srpske narodne melodije: "Sunce jarko", "Rado ide Srbin u vojnike" i "Jer puščani prah", uz rusku himnu. Nažalost, marš koji je Čajkovski svojeručno naslovio, posle njegove smrti preimenovan je u "Slovenski marš".

Može se reći da je čitava plejada kompozitora iz najrazličitijih evropskih zemalja koristila srpske narodne melodije kao predložak za svoja dela. Pored Čajkovskog navešćemo i Bramsa, i Dvoržaka, i Rubinštajna i Suka... Ali bilo ih je još čitavo mnoštvo slavnih i manje slavnih.

Zašto su srpske narodne melodije postale u tom vremenu toliko privlačne? O tome je najpodrobnije pisala muzikolog Vera Bojić:

"Vukova Srbija na početku 19. veka postojala je samo kao istorijski pojam i kao reminiscencija na moćno srednjovekovno carstvo. Severni delovi su bili u sklopu Austrijske monarhije, a južno od Save i Dunava počinjalo je Osmanlijsko carstvo, etablirano tu pre četiri veka, a u to vreme opterećeno svim simptomima raspada. Cvetna srednjovekovna srpska kultura je najezdom Turaka bila razorena, obrazovani sloj je emigrirao u Rusiju, Austriju i Mađarsku, a srpskom narodu u Osmanlijskom carstvu ostala je samo usmena poezija kao jedina mogućnost pesničkog izraza. Zato je srpska narodna poezija bila u procvatu u vreme kad su se Nemci trudili da svoju spasu od zaborava."

I to se mora naglasiti — posredstvom Nemačke i nemačkog jezika srpska narodna poezija iz zbirki Vuka Karadžića postepeno je prihvatana u čitavoj Evropi.

Paralelno sa ogromnim interesovanjem za prevođenje iz Vukovih zbirki tekle su i mistifikacije nastale na osnovama srpske narodne poezije, a sve to zajedno činilo je mnogo, kako na popularizaciji srpske poezije, koja je stavljena odmah uz rame sa Homerovom, tako i na upoznavanju naroda bez otadžbine i slobode, čiji je duh načinio takve vrhunske uzlete.

Prihvatajući Vuka Karadžića kao "apostola srpske kulture", nemački enciklopedijski krugovi su ga podsticali, pomagali, pa i usmeravali. Svakako je jednu od najvažnijih uloga u popularizaciji srpske narodne poezije imao Jakov Grim, uz nesporan Geteov autoritet, a da je najdragocenija stručna pomoć Vuku za njegov rad dolazila od Jerneja Kopitara, dok je za naučno razumevanje Srba kao istorijskog naroda najviše učinio istoričar Leopold Ranke.

OSAM BRAMSOVIH MELODIJA

Ništa manje nego u poeziji, srpske narodne pesme su prihvatane i u evropskoj muzici.

To područje je najdetaljnije istražila muzikolog Vera Bojić koja je zabeležila da je najintenzivnija faza prihvatanja srpskih narodnih pesama u evropsku muziku započela tek sedamdesetih godina i trajala je do početka 20. veka.

Jedan od najvećih nemačkih kompozitora Johanes Brams komponovao čak osam svojih dela prema srpskim narodnim melodijama. To je svakako fantastičan podatak o kojem se danas i kod nas tako malo zna.

Srpski narod je duhovno vaskrsao prinoseći evropskoj i svetskoj kulturnoj baštini svoje narodne pesme. Pored Getea, i posle njega, prevodili su ih i prepevavali mnogi, pa i najveći pesnici kakvi su u ono doba bili Puškin, Ševčenko, Mickijevič, ali popularisali su ih svojim čuvenim mistifikacijama i književnici među kojima su bili Šarl Nodije i Prosper Merime, na primer.

Moglo bi se još štošta kazati u prilog uticaja srpskih narodnih pesama na evropsku umetničku poeziju, ali, opet za primer, pomenimo kako je "slovensku antitezu" upotrebljavao Gete i, pod njegovim uticajem, još čitav niz nemačkih pesnika. I nerimovani petosložni stih, nazvan "srpski trohej" postao je sastavni deo metrike u nemačkoj poeziji. Ovaj pesnički metrički stih upotrebljavali su najznačajniji nemački pesnici toga vremena.


Srpska dijaspora
922  MUZIČKA ČITAONICA / Muzičke teme / Inspirativni zvuci Srbije & Srpska muzika u svetskim muzičkim tokovima poslato: April 25, 2012, 01:39:47 am
*

SRPSKA MUZIKA U SVETSKIM MUZIČKIM TOKOVIMA — ROMANTIZAM


Kada je u Beču 1815. godine objavljena knjiga Vuka Karadžića Narodna srbska pjesnarica, interesovanje za srpsku narodnu poeziju, zahvaljujući prevodima i angažovanju Getea, Jakoba Grima i drugih, pre svega nemačkih literata i prevodilaca, pojavilo se kod mnogih evropskih pesnika i kompozitora. Pesnici su, poput Merimea, na primer, pisali svoju poeziju u duhu srpske narodne lirike, dok je oblik stiha, poznat kao srpski trohej, Geteovom Korintskom nevestom, inaugurisan i kasnije raširen u nemačkoj poeziji. I kompozitori su u srpskoj narodnoj poeziji nalazili svoju inspiraciju. Više od 20 kompozitora uglavnom iz Nemačke i Rusije, ali i iz Češke, Poljske, Švajcarske i Švedske komponovali su preko 80 solo pesama i horova na stihove srpske poezije, a među tim kompozitorima bili su Brams, Čajkovski, Dvoržak, Janaček, Suk, Reger i Anton Rubinštajn. Posebno je, u tom smislu, značajan rad Johanesa Bramsa, koji se srpskoj poeziji obraćao tokom deset godina (1874—1884), pa su, kao plod ovog interesovanja, nastale su četiri solo pesme, jedna pesma za vokalni kvartet i klavir i dva mešovita hora. U njima je pokušao da ostvari izvesnu slovesnku zvučnu atmosferu korišćenjem forme mazurke ili smenjivanjem parnog i neparnog metra, što predstavlja izuzetak u celokupnoj umetničkoj muzici toga vremena. Bramsov prijatelj i čuveni bariton, Georg Henšel, u svom kompozitorskom opusu, koji obuhvata 3 opere, gudačke kvartete, horove i solo pesme, čitav jedan opus posvetio je srpskoj narodnoj poeziji. To je ciklus Serbisches Liederspiel (Srpska pesmarica), op. 32, koji se sastoji od deset pesama, komponovanih kao solo pesme, dueti i kvarteti, i koji su raspoređeni u određenu dramaturšku celinu. Ciklus je svojevremeno uživao veliku popularnost među interpretatorima i publikom. Pod Bramsovim uticajem bilo je i stvaralaštvo Eduarda Bema, nekada uspešnog i nagrađivanog kompozitora, dirigenta i direktora konzervatorijuma u Berlinu. Ipak, setno raspoloženje njegove solo pesme, minijaturne dramske scene, Rose du am Borne, označene kao Srpska (Serbisch), iz opusa 17, zbog izrazito deklamatorne vokalne deonice više podseća na jedan drugi uzor, na kompozitora Huga Volfa, Bemovog vršnjaka.

Interesovanje za slovenske narode postojalo je u Rusiji tokom čitavog 19. veka. Prvo se to interesovanje ticalo filologije i istorije, a kasnije se preusmerilo i na kulturu, pogotovo na narodnu književnost i muziku. Srpske narodne pesme pojavile su se u Puškinovom prepevu, u zbirci Pesme Zapadnih Slovena, dok je srpska narodna muzika postala dostupna pre svega zahvaljujući Balakirjevu, koji je bio upoznat sa zbirkama Srpske narodne pesme Kornelija Stankovića. Tako je, zahvaljujući Balakirjevu, nastala i prva značajna kompozicija na srpsku narodnu muziku, Fantazija na srpske teme, za simfonijski orkestar, Nikolaja Rimskog-Korsakova, koja je sa ogromnim uspehom (dva puta) izvedena na koncertu koji je pratio Sverusku etnografsku izložbu, maja 1867, zajedno sa delima panslovenske tematike Glinke, Balakirjeva, Dargomižskog i Monjuška. Od tada je srpska muzika, ali i narodna poezija postala prisutna u delima ruskih kompozitora, gde, pored čuvenog Rusko-srpskog (Slovenskog) marša Čajkovskog, treba spomenuti i dela Glazunova, Ipolita-Ivanova i Šebalina. Cezar Kjui je komponovao solo pesme na čitavu Puškinovu zbirku Pesme Zapadnih Slovena, što čini njegov opus 99. I pored petnaest opera i više orkestarskih dela, ovaj kompozitor francusko-litvanskog porekla, član Ruske petorke, visoki oficir ruske vojske, profesor vojnog injženjerstva na Vojnoj akademiji u Sankt Petersburgu i carev vojni savetnik, ostvario je svoja najbolja dela u oblasti vokalne i klavirske minijature, među kojima se, pored Prelida, ističu minijature iz opusa 20. Još kao pripadnik ruske mornarice, Rimski-Korsakov je vodio vojni duvački orkestar za koga je i komponovao, učeći se kompozitorskoj veštini, i orkestraciji. Tako je nastalo nekoliko dela za solo duvače uz pratnju duvačkog orkestra: Koncert za trombon, Varijacije za klarinet i Varijacije na Glinkinu temu za obou. Ova poslednja kompozicija pisana je za koncert Ujedinjenog orkestra Mornarice u Kronštatu, i za nju je korišćena melodija ruske narodne pesme Što plačeš, devojko, koju je Glinka, veliki uzor Rimskog-Korsakova, upotrebio za jednu svoju solo pesmu. Svojim izuzetno plodnim i raznovrsnim stvaralaštvom kompozitor Rajnhold Glijer, kao đak Arenskog i Tanjejeva, veliki je nastavljač ruske romantične muzičke tradicije, iako je upravo on bio i tvorac prvog socrealističkog baleta, Crvena lutka. Veliku pažnju posvećivao i muzičkim minijaturama, među kojima je naročito značajan njegov ciklus Komadi, op. 35, za razne instrumente uz pratnju klavira. Njegov značaj ne iscrpljuje se samo kompozitorskim radom — on je bio i značajan dirigent i pedagog, a među njegovim učenicima bili su Mjaskovski i Prokofjev. Doskora je bio zaboravljen, ali u poslednje vreme raste interesovanje za njegovu muziku, naročito u zapadnoj Evropi.

Rođeni u Vojvodini i u Beogradu, trojica srpskih kompozitora koji su, pored Kornelija Stankovića i Stevana Mokranjca, činili jezgro srpskog muzičkog romantizma, Josif Marinković, Isidor Bajić i Stevan Hristić (uz Davorina Jenka i naročito važnog Petra Stojanovića), studirali su u Pragu, Beču, Budimpešti, Lajpcigu, Parizu, Rimu i Moskvi i na njih je direktno uticala muzika evropskog romantizma, nemačkog, ruskog i srednjoevropskog. Međutim, sva trojica su, kao što je i nalagala estetika muzičkog romantizma, svoju muzičku invenciju nadahnjivali srpskom narodnom muzikom, koja je vrlo prisutna u njihovim delima. Marinković je tvorac srpske solo pesme, bavio se tom formom oko pedeset godina i komponovao je na stihove istaknutih srpskih pesnika, poput Zmaja, Đure Jakšića, Grčića Milenka i Vojislava Ilića. I Isidor Bajić je značajan autor solo pesme, ali se on posvetio i klaviru, pa je njegov Album kompozicija jedan od najvažnijih doprinosa razvoju klavirske muzike kod nas sa početka 20. veka. Znanje, sposobnosti i ambicije Stevana Hristića daleko prevazilaze sve njegove prethodnike, te on i jeste jedan od najznačajnijih srpskih kompozitora uopšte. Formiranje njegovog ličnog kompozitorskog stila trajalo je relativno dugo i ono je zapravo sinteza kasnog (i nacionalnog) evropskog muzičkog romantizma i srpske narodne muzičke tradicije, uz vidljiv uticaj impresionizma (u harmoniji i orkestraciji), a najjasnija i najzrelija manifestacija tog stila jeste svakako balet Ohridska legenda. Taj stilski razvoj očituje se i u njegovim solo pesmama, od kojih se pesma Novembar najviše približava impresionističkoj fakturi i koloristici, pa može da se uporedi sa pesmama Gabrijela Forea.

Ipak, kratko trajanje romantizma u srpskoj muzici (1930. je nastala prva srpska atonalna kompozicija, Gudački kvartet Ljubice Marić) ostavilo je nepreboljenu prazninu i romantičarsku neiživljenost među potonjim kompozitorima, koji su, čak i do naših dana, pokušavali da taj nedostatak popune i isprave. Ovakva nastojanja nisu više bila u korelaciji sa evropskim tokovima, gde se romantizam, predivno, kao nijedna druga muzička epoha, ugasio sa Četiri poslednje pesme Riharda Štrausa, tri godine posle završetka Drugog svetskog rata.


Borislav Čičovački | Jugokoncert
923  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — G poslato: April 25, 2012, 01:22:10 am
*

GDE SI SADA

U mojoj sobi prepunoj tuge
držim u ruci čašu gorkog vina
slike tvoje gledam,
to je sve što imam
i priču o nama
što pričam noćima...

Ref. 2x
Gde si sada, gde si sada
kad je zima
i kad sneg polako pada
a u srcu bol i tuga
gde si sada,
gde is sada...

Od mene ode, iz života moga
u toj ludoj noći vrtloga i dima
ljubavi moja,
samo tebe tražim
ali ti nestaješ
kao čaša vina...

YouTube: Toma Zdravković — Gde si sada
924  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Rad na proučavanju narodne muzičke tradicije / Franjo Kuhač u Srbiji sa Srbima poslato: April 24, 2012, 08:56:35 pm
*

FRANJO KUHAČ U SRBIJI SA SRBIMA


Franjo Ksaver Kuhač (1834—1911), etnomuzikolog školovan u austrijskim gradovima i ugarskoj Pešti, rođen je i umro u austrougarskoj carevini.

Franjo Kuhač se počeo interesovati za muzičke prilike u Srbiji još pre nego što se 1871. doselio u Zagreb.  Prvenstveno su ga, u okviru njegovih svestranih etnomuzikoloških istraživanja, privlačile srpske narodne melodije, koje je dotad imao prilike da upozna preko objavljenih Šlezingerovih zapisa, preko dveju štampanih zbirki Alojza Kalauza1 i preko prvih objavljenih obrada Kornelija Stankovića.2

Od 1861. godine, kada je prvi put došao u Beograd, on je više puta amo dolazio,'boraveći katkada i duže vreme. Najtešnje se tada srodio sa Josifom Šlezingerom, prvim kapelnikom "Knjažesko-srbske bande", tj. prvog orkestra u Srbiji. Kao centralna ličnost tadašnjeg, još oskudnog muzičkog života u Srbiji, Šlezinger je Kuhaču bio od velike pomoći u nalaženju i sabiranju narodnih pesama. Kao dvorski kapelnik, koji je ostajao na svome položaju i kada su se menjali vladari i dinastije, Šlezinger je imao pristupa unajviše krugove — što mu je omogućilo da i Kuhača uvede u sredinu najmoćnijih.3

Tako je hrvatski muzikolog imao pristupa u srpski dvorski arhiv, u kojem je beležio i izučavao stare crkvene rukopise, pa je čak dobio ponudu od kneza Mihaila da ostane u Srbiji i da sakuplja srpske narodne napeve. Međutim, tu ponudu nije mogao prihvatiti zbog svojih širih planova i obaveza u Hrvatskoj.4

Kuhač je bio skoro četrdeset godina stariji od Slezingera, pa se može postavitipitanje šta je tu dvojicu tako prisno vezivalo da je čak nastala i Kuhačeva monografija o srpskom kapelmajstoru?5
 
Odgovor je kratak i jasan: Vezivala ih je narodna pesma. Još 1828. godline, dakle još pre nego što se Kuhač rodio. Šlezinger je zabeležio stotinu srpskih narodnih melodija, od kojih je deset objavljeno u "Letopisu Matice srpske".6

Osim toga, pišući komade za svoj orkestar i scensku muziku za knjaževski teatar, on se u velikoj meri koristio narodnim motivima — što je odgovaralo, kako ukusu vladara, tako i tadašnje malograđanske publike. On je najzad i Komeliju Stankoviću i Alojzu Kalauzu pomogao u melografskom radu, pa je čak i Johana Strausa zadnteresovao za srpski narodni melos.7
 
Prema tome, svojim poznavanjem domaćeg muzičkog folklora (ne samo srpskog nego i hrvatskog, što je dokazao i prilikom boravka kvarteta Lisinskog u Beogradu), Šlezinger je bio predodređen da uputi Kuhača u materiju koja ga je interesovala. Svoj rad su ova dvojica muzičara obavljala za vreme više kratnih boravaka Kuhača u Beogradu i Slezingera u Osijeku, a čak su zajedno išli u Bugarsku da bi sakupljali i zapisali bugarske napeve.8

Nesumnjivo veći poznavalac muzičkog folklora i njegovih teorijskih osnova, Kuhač je ipak uneo u svoju značajnu i veliku zbirku "Južho-slovjeniskenarodne popievke" i mnoge pesme koje je Šlezinger melografisao. To znači da je cenio taj njegov rad, a osobito je cenio to što je Šlezinger, Jevrejin iz Sombora, duhom bio srastao sa srpskom sredinom i što je mnogo puta izražavao svoju odanost prema njoj. Za učinjene usluge i za iskazano prijateljstvo, muzičar iz Osijeka se izdašno odužio prvom srpskom kapelmajstoru. Objavio je monografiju o njemu iz koje očigledno izbija i simpatija i ljubav prema starijem prijatelju — pa je, možda, subjektivna — a što se tiče istorijskih, faktografskih činjenica, sa dosta je nesigurnih podataka. Ali, neosporna je zasluga Franje Kuhača što je iskopao i spasao Šlezingerovu muzičku zaostavštinu koju je njegov naslednik na položaju kapelnika bio pripremio za bacanje na smeće i što nam je bar u osnovnim crtama dočarao lik tog srpskog muzičkog pionira.9
 
S obzirom da u Srbiji nije bilo istoriografa muzike pre prvih dekada XX veka, kada je tek Vladimir Đorđević počeo da sabira istorijsku građu o našoj muzici, nesumnjivo je zaslužan Franjo Kuhač što se interesovao i za nju, te tako ostavio dosta podataka koji bi inače ostali nepoznati, izgubljeni. Druga jedna ličnost iz srpskog kulturnog života prošlog veka, Milan Milovuk, bio je takođe u kontaktu sa Kuhačem, ranije bio profesionalni muzičar, ali je svakako u rodnom gradu, Pešti, stekao solidno muzičko obrazovanje te je mogao u Beogradu da pokrene i vodi prvo "Beogradsko pevačko društvo" (1853), da drži nastavu violine i violončela i da piše Muzičke udžbenike. Milovuk je bio i član "Srpskog učenog društva" (iz kojeg je izrasla potonja Srpska kraljevska akademija, današnja Srpska akademija nauka i umetnosti), pa čak i predsednik Umetničkog odbora, 1870. godine, kada je na sednici (31. III 1870) saopšteno da su Kuhačeva dela (ne pominje se koja) poslata na ocenu ovome odseku. Zadužen da podnese svoj referat o tim delima, Milovuk je (na sednici održanoj 18. II — sve po starom julijanskom kalendaru) izrekao ocenu koja glasi: "Od više godina ovamo ja pratim i muzički i literarni rad g. Kuhača i cenim ga u struci južno slovenske muzike kao vrsnog radnika, koji svojim kompozicijama za klavir, za koje srećno upotrebljava južno slovenske narodne motive, — vrlo mnogo prinosi da se i stran svet upoznaje sa južnoslovenskom muzikom. Sa svog literarnog posla poznajem ga kao vernog borca za južno slovenske muzičke krasote, rad koji se često i dosta uspešno upušta u ljute polemike sa neprijateljima naše narodne muzike. U ovome svom radu, mislim, da je on sad jedini strance obaveštavajući, vešt pionir za našu narodnu muziku. — S tih razloga, ja bi bio mišljenja, da bi odsek umetnički odgovorio svom pozivu, 'kada bi o prvom idućem glavnom skupu g. Franju Žavera Kuhača, preporučio Srpskom učenom društvu, da ga ovo izabere za svoga korespondujućeg člana".10

Kad je ta ocena prošla kroz sve druge instance "Srpskog učenog društva" i bila prihvaćena, Kuhač je izabran za dopisnog člana, 24.1.1871. godine. U njegovoj obimnoj korespondenciji nije ostalo traga o da li se on ma na koji način — bar u pogledu muzičke terminologije — konsultovao sa Milovukom niti da li je znao da je prerađeni i uprošćeni Lobeov Katechismus der Musik koji je Milovuk objavio pod nazivom "Opšta nauka o muzici" (što odgovara nemačkom Allgemeine Musiklehre) već 1867. godine, u Beogradu, dakle osam godina pre Kuhačevog prevoda.11
 
Za detaljno upoređivanje ova dva udžbenika ovde nemamo prostora, ali sobzirom da su obojica bili pioniri u istraživanju i nalaženju domaće muzičke terminologije, recimo samo ukratko da su obojica pokušala naći odgovarajuće termine, mada je Milovuk više zadržavao strane (na primer, muzika, juga, partitura, kvartet itd.), dok je Kuhač često veštački stvarao domaće. Milovukovo izdanje je dato bez postavljenih pitanja (kao što je u pravom katehizmu) ali sa brojnim ilustracijama instrumenata, dok je Kuhač pisao uz svako poglavlje i mnoga vrlo opširna objašnjenja i posebni hrvatsko-nemački rečnik za mnoge pojmove i nemačko-hrvatski na kraju. Mnogo šta se nije do danas održalo ni od Kuhačeve ni od Milovukove terminologije. Oni su sami, pomoću filologa ili oslanjajući se na narodno jezičko osećanje, kovali reči koje u našem jeziku nisu dotad bile u muzičkoj praksi. Utoliko je svake hvale vredan njihov mukotrpni, pionirski posao. Uprkos tome što je Milovuk već ranije stvorio neke jezičke uzore, Kuhačev uticaj u pogledu muzičkih izraza prostrao se i na srpske krajeve.To se najbolje vidi u prvom srpskom muzičkom časopisu "Gudalo", koji je1886—1887. izdavalo Srpsko pevačko društvo "Gusle", u Velikoj Kikindi, pod uredništvom predsednika Društva advokata Milana Petrovića. Svi objavljeni članci, prikazi, beleške i vesti u tom listu bili su anonimni, sa osnovnim ciljem da se populariše muzička umetnost — ali pisani na znatnom stručnom nivou. Ko je od tih saradnika (ili možda urednik) bio tako vatreni pobornik iznalaženja domaćih termina da je u purizmu otišao tako daleko da je za izraz kompozitor predlagao "stavljač", za kompoziciju "stvor", za harmoniziranje "muzikostav", za operu "spevka", zatim da deli glazbu na "tvomu" i "prikaznu" (stvaralačku i izvođačku) itd.,12 — ko je bio taj kovač reci danas je teško dokučiti. Verovatno je u tome imao udela Robert Tolinger, tada veoma uvažena muzička ličnost u Kikindi, koji je iz svoje češke domovine poneo to jezičko čistunstvo i čije su kompozicije redovno objavljivane i prikazivane u časopisu "Gudalo".

No "Gudalo" se ipak opredelilo za Kuhačevu terminologiju, što je on svesrdno pozdravio svojim uvodnim člankom za četvrti broj. Kako se iznjegovih pisama vidi, uredništvo "Gudala" je čak tražilo dozvolu da štampa u odlomcima ili nastavcima njegov "Katekizam glazbe".13 No Kuhač je smatrao da bi "probitačnije bilo da slavno društvo 'Gusle' dade cieli Katekizam ćirilicom štampati"... "i ako bi društvo "Gusle" na to se odlučilo ja bi mu odstupio nakladno pravo s ćirilicom za sto forinti."14
 
Međutim, do takvog štampanja nije došlo, bez sumnje zbog obimnih troškova koje bi ono zahtevalo i mada je Kuhač nudio "Gudalu" da štampa članke o Josifu Slezingeru i Korneliju Stankoviću, ni oni nisu objavljeni — nego je u petom broju "Gudala" (1886) preštampan, i to latinicom, Kuhačev rad "Obći pregled onih glazbala koja našemu narodu rabe ili su mu ikada rabila", odnosno poglavlje iz njegovog dela Opis i poviest narodnih glazbala Jugoslavena.15
 
Time se završila Kuhačeva saradnja sa "Gudalom", ali je uskoro zatim i samčasopis prestao izlaziti.Sa srpskim kompozitorom, pijanistom i muzičkim piscem Jovanom Pačuom Kuhač je bio u pismenom kontaktu od onoga trenutka kada je saznao da će Paču napisati prikaz I knjige zbornika "Južno-slovjenske narodnepopievke".16
 
Otada mu hrvatski kolega šalje podatke o sebi i svome radu, dostavlja mu i neke radove, izlaže svoje velike materijalne nevolje u vezi sadaljim štampanjem zbirke, moli ga za pomoć u propagiranju prve knjige, ali naročito mnogo raspravlja sa srpskim muzičarem o pitanju terminologije upotrebljene u "Katekizmu", o tonalnim osobenostima hrvatske i srpskenarodne muzike. Sve to Kuhač piše verovatno zato što mu je Paču izražavao sumnje u pogledu nekih njegovih teorijskih postavki i jezičkih formulacija, a i zbog toga što je Kuhač veoma cenio Pačua.

Štaviše, u prvom pismu Kuhač doslovno kaže: "Ne hvalim ni Vas ni sebe, ako kažem, što je istina: da smo mi obojica za sada vođe našeg naroda, što se naime glazbe tiče."17
 
Nema sumnje da je Kuhač uspeo da zainteresuje Pačua za pitanja muzičke terminologije i da ga je taj problem kopkao, kao što je istovremeno obuzimao i Kuhača. To bih zaključila po tome što sam u Kuhačevoj zaostavštini, u jednom primerku "Katekizma", našla pismo poznatog srpskog filologa, ministra prosvete Jovana Boškovića itd. u kome on Jovanu Pačuu izlaže svoje poglede na pojedine termine i daje mu primere kako bi šta trebalo nazvati.18
 
Mnogo puta je Kuhač (kako u svojim spisima tako i u korespondenciji) izražavao svoju odanost prema srpstvu i prema srpskoj kulturi, uzdižući se iznad političkih trvenja i šovinističkih pogleda. Iskren hrvatski rodoljub, on je, kao pristalica ideologije Račkog i Štrosmajera (Strossmaver) o jedinstvu južnih Slovena, svoje romantičarsko rodoljublje širio i na ostale jugoslovenskenarode, pogotovo na srpski.

Tako je iskreno bio obradovan kada je saznao da se Vladimir Đorđević, koji je tada započinjao svoj folkloristički rad, interesu je za njegovu delatnost, pa mu je odgovorio, između ostalog ovim recima: "Dobro bi bilo, da se mi bratski narodi bolje upoznamo i više među sobom štujemo nego što je dosada bivalo ... To ne bi uostalom ni teško bilo postići, da nije i vaša i naša inteligencija toliko opojena tuđim duhom i tuđim načelima. Ali mi moramo to postići, bilo to i bez pomoći inteligencije".19
 
Kuhačeva muzikološka delatnost privukla je i pažnju Isidora Bajića, što se vidi iz jednog pisma,20 pa čak je zainteresovao i Živojina Stankovića, sveštenika iz sela Mokranje — dakle iz postojbine Stevana Mokranjca. Ovaj muzikalni sveštenik, koji se posvetio pisanju istorije crkvene pravoslavne muzike, zatražio je savet od uveliko već poznatog hrvatskog muzikologa. Ovaj mu je opširno izneo svoja stanovišta, na osnovu sopstvenih istraživanja.21

Svoju naklonost prema Srbiji Kuhač je izrazio i na taj način što je neobičnu svoju kompoziciju "Srpski oro" — neobičnu zbog toga što je pisana za četiri klavira u 16 ruku uz pratnju harmonijuma — posvetio knezu Milanu Obrenoviću, 1872. godine, upravo one godine kada je knez stupao na presto i kada je Kuhač bio podravnatelj Hrvatskog glazbenog zavoda.22
 
Svakako se nadao da će srpski vladar materijalno potpomoći štampanje ovog dela. Međutim, iz jednog pisma koje je Franjo Rački uputio Štrosmajeru saznajemo sledeće: "Kocha (koji se tako potpisivao pre dolaska u Zagreb, prim. S. Đ. K.) bi veoma počastili, da mu odgovorite, da ste primili poslan Vam, 'Srpski oro', a dobro bi mu došli kakvih 30 for. Nadao se od srpskoga kneza komu je 'Oro' posvećeno, bar štamparski trošak dobiti, ali ne dobi ni odgovora. Jedini grof Janković riešto posla".23
 
Poznato je sa kakvim tegobama i preprekama se Kuhač borio tražeći i materijalnu pomoć i razumevanje za rad na sakupljanju narodnih napeva kojemu se zanesenjački posvetio. Još teže mu je bilo kada je počeo štampati svoje kapitalno delo Južno-slovjenske popievke.
 
Pošto je u duhu svojih jugoslovenskih nazora izdao 1878. godine prvu knjigu i na ćirilici, očekujući veći broj pretplatnika i interesenata, našao se u neprilici kada odziv nije bio onakav kakav je očekivao. Stoga je neumorno upućivao molbe za materijalnu pomoć knezu Milanu, a posebno kneginji Nataliji, srpskom ministru prosvete, "Srpskom učenom društvu", Matici srpskoj (čiji je počasni član bio), od raznih knjižara tražio obračune od prodatih primeraka, a kolegama muzičarima (Miti Topaloviću, Jovanu Pačuu) obraćao se za pomoć u propagiranju svoga zbornika-prvenca itd.

No mada Rački opet piše Štrosmajeru (6. I 1878) "Kocha više podupiru Srbi od nas. Zajemčeno mu je za tekst ćirilicom najmanje 600 pretplatnika, dočim od nas imade ih dosada jedva sto",24 — ipak sve to nije bilo dovoljno, pa je Kuhač morao odustati od izdavanja sledećih knjiga zbornika ćirilicom.

Kao davnašnji član "Srpskog učenog društva", održavajući trajne veze i sa "Srpskom kraljevskom akademijom", Kuhač je 1. VI 1896. godine Akademiji ponudio na otkup Šlezingerovu muzličku zaostavštinu za 500 forinti.25
 
Ponuda je prihvaćena, te zahvaljujući brižnom staranju hrvatskog muzikologa, ova se ostavština, koju je uredno sredio, i danas čuva u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti. Svakako, ohrabren ovim prihvatanjeni, Kuhač jeubrzo zatim ponudio "Srpskoj kraljevskoj akademiji" svoju veliku raspravu "Kajdopis u Slavena."26
 
No, kao što je poznato, ona je i dan danas u rukopisui čuva se u Državnom arhivu u Zagrebu. Pomalo neobičnu svetlost na karakter i ambicije ovog neumornog istraživača hrvatskog i srpskog folklora baca njegovo uporno nastojanje da bude izabran za redovnog člana "Srpske kraljevske akademije. U toj želji i nadi, on se 1886. pismima obraća ne samo ministru prosvete Milanu Kujundžiću, da bi on delovao na kralja Milana, nego i samoj kraljici Nataliji (kako bi i ona uticala na kralja), pa čak i njenoj dvorskoj dami — da bi ona posredovala kod kraljice!

Ovaj put i način da dođe do željenog zvanja, koji je, na izgled, krajnje oportunistički — obraćanjem najvišim krugovima — može se lako protumačiti time što je tada kralj, na predlog ministra prosvete, postavljao i predsednika i sekretara Akademije, a članovi su (svega njih 16) postavljani ukazom. Ako tada Kuhačeva želja nije mogla da bude ispunjena — on ipak nije bio zaboravljen jer je 10. II 1892. godine izabran za počasnog člana Srpskek raljevske akademije. Ne mogu reći da se srpska sredina dovoljno odužila Franji Kuhaču za sve što je uradio na polju srpske folkloristike i istoriograifije, odnosno da je umuzikološkoj literaturi dovoljno obrađeno njegovo delo. Da nije bilo njega i njegovog brižljivog istraživanja, srpska muzička kultura bi bila siromašnija za stotine davno iščezlih srpskih napeva koje je sakupio i objavio i za mnoštvo istorijskih podataka koje je zabeležio. Već po tome što su se u njegovoj zaostavštini sačuvali neki dokumenti iz srpske muzičke prošlosti koji se drugde ne mogu naći, Kuhačevo delo mnogo znači za srpsku istoriografiju.  A ako treba verovati Antoniji Kasovic (Kassowitz) Cvijić on se i na samrtnoj postelji brinuo za srpske napeve i pitao se ko će njegov rad nastaviti...27
 
Prema tome, ovim izlaganjem mislim da se možemo bar malo odužiti Franji Ksaveru Kuhaču, za sve što je doprineo našoj muzici.


Stana Djurić-Klajn
("Arti musices", 9/1—2, Zagreb, 1978.)
"Akordi prošlosti", Prosveta, Beograd, 1981.g., str 118—127
scribd

_________________

01 A. Kalauz, Srbski napevi, I, II, Wien, 1850, 1855.
02 K. Stanković, Srbske narodne pesme, udešene za pevanje i klavir (više svezaka pod istim nazivom).
03 Mada je ponekad imao i neprilika od strane vrhovne vlasti Josif Slezinger, začetnik srpskog muzičkog života u XIX veku, na 220. str. u ovoj knjizi). Šlezinger je službovao za vreme obeju vlada — kneza Miloša i Mihaila Obrenovića, kao i za vlade kneza Aleksandra Karuđorđevića.
04 B. Sirola. Franjo Z. Kuhač, "Zvuk", l, god. III, 1935, str. 12.
05 Josip Šlezinger — prvi kapelnik knjaževske garde — Zagreb, 1897, preštampano iz "Vijenca".
06 Serbski letopisi za god. 1828, četverta častica, knj. 15, str, 114—11
07 O tome bliži podaci: S. Đurić" Klajn, Razvoj muzičke umetnosti u Srbiji, u knjizi J. Andreisa. D. Cvetka i S. Đurić Klajn Historijski razvoj muzičke kulture u Jugoslaviji, Zagreb, 1962, str. 581.
08 O tome putovanju, koje se pretvorilo u pravu uzbudljivu avanturu, detaljno je pisaoKuhač u pomenutoj monografiji, str. 43—47
09 F. Kuhač, op. cit. str. 47.
10 Arhiv Srpske akademije nauka i umetnosti, A. br. 2890.
11 Od Milovuka potiču i Teorički osnovi muzike (Beograd, 1866, II izdanje 1874) i Škola notnog pevanja (1871), danas sasvim retki bibliofilski primerci.
12 Članak Naši stručni nazivi, "Gudalo" br. 2, str. 43—45.
13 Državni arhiv u Zagrebu, Ostavština F. Kuhača, F. XVIII. (52, VII—X), 542. pismo.
14 Idem.
15 Prilog za poviest glazbe južnoslovjenske, Rad JA 1877, 38, 39, 41; 1879. 50; 1882,62 i 63.
16 J. Paču, Južnoslovjenske popievke, "Srpska zora" Beč, 1878 III, 11, str. 219
17 Sva korišćena pisma u Državnom arhivu u Zagrebu. F. XVIII (52, II—VI), F. XVIII(52, VII—X).
18 Državni arhiv, F. XX, (53—1).
19 Državni arhiv, F. XVIII (52, VII—X).
20 Idem.
21 Ovome treba dodati da je K. Stanković objavio svoju raspravu Srpsko crkveno pojanje u "Vesniku Srpske crkve", 1908. i 1909. godine, a da je njegovo rukopisno delo Narodne pesme u Krajini, koje je podneo "Srpskoj kraljevskoj akademiji" 1906. godine, objavio Muzikološki institut tek1951. (Posebna izdanja SAN, knj. CLXXI, Muzikološki institut, knj. 2).
22 Državni arhiv, F. XVII (52, II—VI), pismo u kojem traži dozvolu kneza Milana da muposveti delo.
23 V. Novak, Franjo Z. Kuhač i njegova Via crucis oko izdavanja zbornika Južno-slovjenske popievke, "Zvuk", knj. III, god. 1935, br. 8—9, str. 294.
24 V. Novak, op. cit.
25 Odluka doneta na skupu 21. X 1896. Godišnjak SKA, X, 1897, str. 125—133.
26 Državni arhiv, F. XVIII (52, VII—X), pismo br. 200.
27 A. Kassowitz-Cvijić, Franjo 2. Kuhač: Stari Osijek i Zagreb, 1924,
925  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Jovanka Stojković (1855—1892) poslato: April 24, 2012, 08:18:47 pm
*
ŽIVOT JE BAJKA — JOVANKA STOJKOVIĆ


LISTOVA UČENICA, ZMAJEVA MUZA

"U veoma siromašnoj umetničkoj gradini srpskoj, pupi cvetak, koji svojim mirisom malo da neće nadmirisati sve svoje druge i drugove. To je Jovanka Stojkovićeva, mlada i lepa Srpkinja iz Temišvara... Učitelj List izjavio je da je smatra prvom pijanistkinjom današnjega veka", pisao je Branko Mušicki 1872. godine o našoj pijanistkinji virtuozu

Jeste li ikad čuli za Jovanku Stojković?

Danas je to ime — izvan muzičkih krugova — retko kome poznato. Većina ovdašnjih poklonika muzike nije ni čula za nju. A ona je bila slavna evropska pijanistkinja u svoje vreme, u drugoj polovini 19. veka. Osim što je bila poznata klaviristkinja koju je kao ženu muzičara pratio neuobičajeni epitet vrhunskog virtuoza, Jovanka se bavila i kamernom muzikom, solo pevanjem, komponovala je muziku, podučavala... Slobodno se može reći da je prava nepravda što je za većinu ipak ostala zaboravljena. Ovo je prilika da se setimo ove izuzetne ličnosti.

O velikim Jovankinim uspesima ostali su pisani tragovi, beleške u štampi i muzičke kritike. S druge strane, gotovo da nema podataka o njenom privatnom životu i životu u inostranstvu.
 
PLEMIĆEVA KĆI
 
Naš poznati pisac i istraživač Stevan Bugarski utvrdio je da je Jovanka, odnosno Iren Joana Ludovika Stojković zapravo bila vanbračna kćerka pravoslavca, plemića Petra Stojkovića i rimokatolkinje Joane Buhler, trgovačke kćerke. Kao plod ljubavi plemića Stojkovića i gospođe Buhler, rođena je 5. marta 1852. godine u Temišvaru. Podatke o datumu rođenja i imenima roditelja Stevan Bugarski našao je strpljivo listajući matice rimokatoličkih crkava u Tamiškoj županijskoj upravi Nacionalnog arhiva u Temišvaru. O Jovanki Stojković postoji i istraživanje Stane Đurić-Klajn pod nazivom "Jovanka Stojković — zaboravljeni srpski muzičari", iz 1956. godine.

Bilo kako bilo, izvesno je da je do dvadesete godine Jovanka živela u Pragu i Beču. Očito je da su njenu muzičku obdarenost rano uočili: klavir je učila kod Aleksandra Drajšoka, uglednog češkog pijaniste, a potom kod samog Franca Lista. Jasno je — ući u Listovu klasu mogli su samo najdarovitiji. Uostalom, List je bio poznat po iskrenom, oštrom i bespogovornom stavu prema učenicima. U to doba, posle Šopenove smrti (1849. godine), Franc List važio je za najvećeg živog pijanistu.
 
U studiji "Srpska pijanistkinja Jovanka Stojković" naš ugledni muzikolog Aleksandar Vasić napominje da se dvadesetogodišnja visoko školovana umetnica "pojavila na srpskom muzičkom nebu poput meteora u proleće 1872. godine". Najstariji poznati zapis o njoj potiče iz pera Branka Mušickog, književnika i prevodioca. U novosadskom "Pozorištu" on je, između ostalog, gotovo proročki napisao:

"U veoma siromašnoj umetničkoj gradini srpskoj, pupi cvetak, koji svojim mirisom malo da neće nadmirisati sve svoje druge i drugove. To je Jovanka Stojkovićeva, mlada i lepa Srpkinja iz Temišvara... Učitelj List izjavio je da je smatra prvom pijanistkinjom današnjega veka! Koliko nam godi takav glas o našoj dičnoj Srpkinji, toliko ćemo većma žaliti, ako uživanje u njenoj veštini za srpstvo bude zabranjeni plod."

U proleće i leto 1872. godine, Jovanka je kao vihor protutnjala kroz muzičke sale Beograda, Zemuna, Novog Sada, Pančeva, Vršca, Subotice, Sombora, Bečkereka... Zatim je nastupila i u Rijeci i Zagrebu. Možemo samo da naslutimo šta je njeno sviranje značilo tadašnjim slušaocima. Bili su zadivljeni. Jer, pre toga ništa ni slično njenom muzičkom umeću nisu imali prilike da čuju. O repertoaru dela do tada nepoznatih ovdašnjem slušaocu, da i ne govorimo.

SVAKO BI JOJ ZAVIDEO...
 
Prema mišljenju Aleksandra Vasića, u Novom Sadu je Jovankin uspeh ipak bio najveći. Postala je neka vrsta novosadske junakinje. Dočekana je s oduševljenjem, ispraćena ovacijama. U listu "Zastava", 10. maja 1872. godine, pesnik Jovan Jovanović Zmaj, inače muzički poklonik i posvećenik, objavio je prikaz niza koncerata Jovanke Stojković. Po mišljenju nekih istoričara muzike i književnosti, između virtuozne pijanistkinje i velikog pesnika bilo je više od umetničkog razumevanja.

"Mi nismo ljubitelji velike bravure u muzici, a još manje ljubimo himnu, pa ma čija ona bila, ali to nas ne uzdržava priznati, da je tu bravuru na klaviru izvršila gđica Stojkovićeva tako, da bi joj mnogi bravurista mogao zavideti", napisao je Zmaj povodom Jovankinog izvođenja engleske himne "God Save the Queen" (u obradi Aleksandra Drajšoka).

Posle pomenute uspešne turneje, otputovala je u Milano. Biti "samo" pijanista virtuoz, to za nju po svoj prilici nije bilo dovoljno. Dve naredne godine posvetila je izučavanju pevanja. A onda, kao da je u zemlju propala. Bar što se tiče ovdašnje štampe. Niko je nije ni pomenuo, najverovatnije zbog činjenice što je živela van granica Srbije...

Tek sedam godina docnije (1879) listovi počinju ponovo da pišu o ovoj izuzetnoj umetnici: tada je odlučila da se nastani u srpskoj prestonici. U Beogradu je potom nastupala kao pijanista, solo pevačica, ali i kompozitor. Gde je sve Jovanka u to vreme svirala u Beogradu? U Narodnom pozorištu, pre svega, ali i u Gradskoj kasini i Velikoj pivari. Upamćena je i kao dobrotvorka. Svirala je i pevala bez nadoknade u korist mnogih ustanova kojima je pomoć bila potrebna.

Po sačuvanim člancima koji opisuju njena nastupanja, izvesno je da je Jovanka Stojković negovala kult virtuoznosti. Na njenom repertoaru bila su takva dela da je, tumačeći ih, morala da pokaže prave pijanističke akrobacije. Zahvaljujući njoj, srpski poklonici muzike prvi put su imali prilike da čuju najznačajnije sonate Ludviga van Betovena kao i klavirska dela Roberta Šumana i Frederika Šopena... Kao pevačica, ipak manje uspešna, tumačila je arije iz Hendlovih i Glukovih opera. Zanimljivo je da nikada nije zanemarivala muziku koju je smatrala domaćom — kompozicije Kornelija Stankovića, Davorina Jenka i Josifa Šlezingera.

Jovanku su krasili neverovatna brzina prstiju, izuzetna spretnost leve ruke, kao i dobro pamćenje. Naime, gotovo sve kompozicije svirala je napamet. To u njeno vreme nije bio običaj niti obaveza na koncertima. Poslednji koncert u Srbiji održala je 15. aprila 1881. godine. Tom prilikom izvela je dve svoje kompozicije. Posle toga otišla je u inostranstvo.

Po svoj prilici, s uspehom je nastavila muzičku karijeru u svetu, ali mi o tome nemamo gotovo nikakvih podataka. Pojedini izvori pominju njene koncerte u Pešti, Gracu, Beču, Trstu, Londonu, Parizu, u Danskoj i Rusiji...

A onda su 1892. godine u novosadskom "Stražilovu" i somborskom "Bačvaninu" objavljeni nekrolozi: Jovanka Stojković umrla je u Parizu gde je provela dve poslednje godine svog kratkog i umetnosti posvećenog života. Nijedna njena kompozicija, nažalost, nije sačuvana. Kompozitor Dejan Despić (1930) komponovao je 1987. godine "Počasnicu Jovanki Stojković", muzičku posvetu prvoj velikoj srpskoj pijanistkinji.

***

Lepa i obdarena pijanistkinja Jovanka Stojković, poput zvezde obasjala je Srbiju svoji muzikom, a onda je nestala. Divio joj se i muzički znalac, pesnik Jovan Jovanović Zmaj

 
Autor: M. Ognjanović | broj: 3019 | godina 2009. | Politikin zabavnik
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »