Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
851  TRAGOM SRPSKE PESME / Gde laž ruča tu ne večera / Ojkača amblem krajiške baštine poslato: Maj 30, 2012, 03:15:54 am
*

ŠTA NAM JE SADA ČINITI, OSIM OJKALICE PJEVATI


U Potkozarju se ojkalica češće naziva ojkača, a danas je više nego bilo ko, pjevaju izbjeglice, doseljenici i kolonizirani keajiški Srbi.

Krajem novembra, samo na prvi utisak — satirički nastrojen, kolumnista splitske "Slobodne Dalmacije", poručio je: Hrvatska je ovih dana izvojevala veličastvenu pobjedu. Nakon višegodišnjeg lobiranja, Sinjsku alku, licitarstvo i ojkalice uspjeli smo napokon progurati na UNESKO-ov popis svjetske nematerijalne kulturne baštine". U nastavku kolumne je, šala, navodi se kako etnomuzikolog Tvrtko Zebec "nikako nije uspijevao pronaći adekvatnu englesku riječ za neki karakterističan tonalitet u ojkalici, pa je na poslijetku odlučio na licu mjesta, pred namrgođenom komisijom UN-a u glavnom gradu Kenije, vještinu praktično demonstrirati: Mala moja, kako se ne stidiiiš, ja je željan, a ti na njoj siidiiš, ooooj…"

Zagreb je, dakle, ojkalicu, koju je javno mnijenje smatralo muzičkim nusproizvodom, kojoj se čak sablašnjavao, uspio da stavi na, ne baš dugačak spisak svjetske kulturne baštine. Mogao je, pritom, i da poruči: vi ostali, sada se češite. Jer, kako je narod davno rekao, češe se onaj koga najviše svrbi.

Ojkalica, za koju Srbi u mnogim krajevima kažu još i ojkača, je pjesma u dvostihu, čije ime je nastalo od glagola ojkati, što znači otegnuto i tužno pjevati, naglašavajući i produžavajući glas o. Takva, gorštačka, pjesma, istina je, pjeva se i u pojedinim hrvatskim selimo u Dalmatinskoj zagori, oko Drniša (hrvatski mediji najčešće pominju Unešić), gđe se naziva i ojhalica. U okolini Sinja je zovu rera, nešto modifikovana ona u Imotskoj krajini i dijelu Hercegovine, gđe je nazivaju ganga. U tim krajevima stihovi su na ikavici, za razliku od Kninske krajine, Like i Banije, gđe se ojka na ijekavici. U Potkozarju i drugim dijelovima (bosanske) Krajine ta se pjesma naziva ojkača. Poznati novosadski pjesnik Nenad Grujičić, čiji su korijeni upravo u Potkozarju, u jednom intevjuu (Blic, ljetos, odnosno prije zagrebačke pobjede nad Banjalukom i Beogradom), jezgrovito je kazao: "Ojkača je divno pjevano čudo, vjekovna srpska krajiška tvorevina… Ojkaču piše i pjeva narod, ona nije cementirana ničijom naredbom niti uslovljena bilo čime, ona je polje velike slobode".

Grujičić je tada rekao i da namjerava da osnuje ozbiljan veliki festival ojkače koji bi nadvisio sve lokalne i imao međunarodni karakter. — Održavao bi se u Vojvodini gde živi više od milion prekodrinskih i dinarskih Srba. Želim da pokažem da je ojkača raskošna i vitalna duhovna tvorevina, posebna i neponovljiva — brend Srba Krajišnika. Ojkaču je potrebno postaviti na visok pijedestal, daleko od improvizovanih oblika predstavljanja, koji su često rušili njen ugled, što iz neznanja što iz ne baš najlepših namera — kazao je novosadski pjesnik i kulturni pregalac, koji je, kako sada izgleda, naslućivao da se nešto treba učiniti da bismo sačuvali brend.

U brendiranju, ili kako se to već zove, po ko zna koji put, pokazalo su da su od srpskih mnogo brži hrvatski stručnjaci i, naravno, država. Na hrvatskim internet blogovima, stručnjaci, kojima su se na različitim blogovima priključili i "laici" (ako ih u ovoj temi, kao i o kartama, balotama, sportu i politici uopšte ima), navode da se "ganga od Trilja do Blata na Cetini". Tu se saznaje i da "od Trilja do Kijeva iđe rera"", dalje je raznovrsno ojkanje "koje nema bliske veze s gangom", kao i da "gangat znaju samo naši Srbi iz Imockoga (Nebriževac, Glavina, Crnogorci)". Dalje se navodi da su ganga i rera slične, ali da se ojkalice od njih razlikuju. I tako se, dakle, došlo do etnološko-muzičke i nacionalno-kulturne suštine problema: ojkalica, pa čak i rera, je, jednostavno rečeno, srpska pjesma. ...

Čija je ojkalica, i zašto je UNESKO-u nisu predložili stručnjaci iz Srbije ili makar to učinili sa kolegama iz Hrvatske.


D. P. | 09.02.2011. | Krajiške novine
852  NASLEĐE / Nematerijalna kulturna baština Srba / Nematerijalna kulturna baština Srba Krajišnika — Ojkača poslato: Maj 30, 2012, 02:33:11 am
*

NEMATERIJALNA KULTURNA BAŠTINA SRBA KRAJIŠNIKA U SRBIJI

Zapažanja i predlozi povodom upisa elemenata nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije u Nacionalni registar
i nominovanja za liste UNESKA

 

OJKAČA I OJKANJE
 
Stara srpska krajiška pevanija, ojkača, određena je trima elementima: 1) deseteračkim rimovanim dvostihom, 2) specifičnom melodijom i 3) scenskom situacijom. U jednom svom elementu — melodijskom, ojkača podrazumeva i obuhvata, na širokom krajiško-dinarskom prostoru, mnoge koncentrične krugove ove pevanije.

Ojkača predstavlja urođenu i s kolena na koleno prenesenu pevaniju koja, ma koliko to paradoksalno zvučalo, istovremeno izražava i tugu i radost. Često liči na plač (naricanje) iako, mahom, obuhvata vedar i duhovit deseterački dvostih. Na pitanje Vladimira Dvornikovića, sredinom četvrte decenije prošloga veka, upućeno ojkačima u okolini Knina, zašto je to pevanje takvo, nalik plaču i naricanju, oni su mu odgovorili: "To je muški plač za Kosovom.''
 
Uz reprezentativni krajiški termin — ojkača, koji značenjski pokriva celinu ojkačkog fenomena, postoje slični, iz iste semantičko-zvukovne ravni: ojkan, ojkalica, ojkavica, vojkača, vojkavica... Lepeza ovih i sličnih termina izvire iz glagola (v)ojkati, što znači — otegnuto i tužno pevati. Postoje i drugi termini (sinonimi) za ovu pojavu: rozgača, rozgalica, potresalica, grohotalica, trkavica, prijekuša, samica, kratka...
 
Da bi se do kraja razumela ova pevanija, koja je više ''fenomen, nego egzotika'' (Vlado Milošević), potrebno je napraviti distinkciju između ojkače i ojkanja. Ojkača celinom izvođačkog čina obuhvata i ojkanje, ali ojkanje ojkaču — ne. To su dva tek delimično komplementarna fenomena.
 
Ojkanje je muzički refrenski ukras ili melodijska vinjeta, svojevrsni refrenski medaljon izveden posle otpevanog ili, katkad, deklamovanog deseteračkog ojkačkog (dvo)stiha. Ojkanje se odvija u podrhtavanju tremolovanog glasa koji prerasta u triler, u treperenje usled brzog ponavljanja jednog tona. Ojkanje je ''apsolutna melodija''.
 
Sâmo ojkanje, da ponovimo, ne pokriva strukturu deseterca, ne izražava se u pesničkom tekstu, već izvan njega. U činu izvođenja, dakle, ojkanje ne osvaja nikakvo semantičko polje teksta, ono nije reč, nije u jeziku. Kao manifestacija ljudskog glasa, ojkanje tek povremeno pripada jednom od tri pomenuta elementa ojkače — melodiji. I to ne u njenoj celini, dakle, već kao ukrasni tremolovani dodatak melodiji deseteračkog dvostiha. Ojkača može da bude otpevana (izvedena) i bez ojkanja.

S obzirom da ojkača nije samo pevanje, već i objava pesničkog teksta oličenog u deseteračkom dvostihu, ona ne može biti predmetom interesovanja isključivo etnomuzikologije, već svakako i književne nauke. Tekst (deseterački rimovani dvostih) čini neraskidivu komponentu celine izvedbenog čina ojkače. Upisom u Nacionalni registar NKN i i nominovanjem za liste Uneska, zaštitom ojkače, dakle, čuva se i ojkanje, ali i, što je veoma važno, drugi pomenuti elementi ojkače (koje ojkanje ne poseduje), pre svega originalna lirska minijaturna narodna pesma (deseterački rimovani dvostih), koja životvorno dinamizuje izvedbeni ojkački čin neprestano dajući nove i nepredvidive semantičke tokove u odnosu na nepromenjivu (istu) melodiju koja je tom trenutku u upotrebi.

Deseterački dvostih ima zgusnuta i nadahnuta lirska rešenja, neponovljiva u humornim i ironičnim, često satiričnim i grotesknim reminiscencijama, uvek u zagrljaju sa mudrim poimanjem života i sveta, prolaznosti i postojanja, sa osećanjem čovekove sićušnosti ispod zvezda.
 
Ojkača je determinisana i trećim svojim elementom — scenskom situacijom. Naizrazitiji oblik događa se u Starom kozarskom kolu gde se dve grupe neprestano natpevavaju rimovanim deseteračkim dvostihovima koji se nikad ne izvode istim redom. Prva grupa otpeva deseterački dvostih, a druga ga ponovi, zatim prva grupa rimuje novim stihom, a druga ponovi: Konkretno: Sva su sela ograđena žicom (prva grupa); Sva su sela ograđena žicom (druga grupa); Samo moje plavom ljubičicom (prva grupa); Samo moje plavom ljubičicom (druga grupa).
 
I tako sa novim primerima u nedogled. Ovo je tzv. ''parno natpevavanje'' u ojkačkom kolu, gde druga grupa uvek prati stihove prve grupe. Ali, postoji i ''ukršteno natpevavanje'' (koje predstavlja dinamizovanu gradaciju celine ojkačke pevanije i izvodi se obično u drugoj polovini kolskog rituala). Kod ''ukrštenog natpevavanja'' svaka grupa peva svoj nezavisan deseterački stih i samo ga ona u natpevanju rimuje, i tako sklapa svoj dvostih. To izgleda ovako: Mi smo mali zapjevati znali (prva grupa); Nemoj, mala, da bi drugom dala (druga grupa); Kad smo sedam godina imali (prva grupa); Što je moja ruka milovala (druga grupa).

Staro kozarsko kolo nije što i tzv. ''kozaračko kolo'' koje ideološki potiče iz novijeg vremena. Čak pridev ''kozaračko'' nije pravilan, jer se takvim oblikom odnosi na Kozarac, a ne na Kozaru na koji se misli. Pridev od imenica Kozara glaski — kozarski. Staro kozarsko kolo (za razliku od novokomponovanog ''kozaračkog'' koje ide u desnu stranu) započinje laganim pevanjem ojkače i kretanjem u levu stranu (tabananjem ''po tragu predaka'') — da bi se sve više i više ubrzavalo saglasno tempu ojkačke pjevanije. Sve vreme dok traje natpevavanje, kolo se zmijoliko talasa i širi ulaskom novih igrača (koji ne pevaju) iz grupa okupljenog sveta što uživa u posmatranju ojkačkog rituala. Kolo se sve više i više dinamizuje, vilovito uvija i previja, ulubljuje i izvija, primiče i odmiče, spaja i razvdaja. Tu se objavljuje životvorni agon glasa, teksta i pokreta, sudar erosa i tanatosa, ojkački megdan rimovanim distisima od kojih neki nastaju u trenutku.

Kolo (circulus kao obruč) kao svetski etnokoreološki fenomen, jeste energetski krug — znak ljudske egzistencije, koji sveden na lokalnu zajednicu emituje univerzalne poruke. Ojkačko kolo ima apotropojonsko dejstvo, obredno-magijsku funkciju, ono uklanja, po verovanjima, demonsku energiju iz mesta gde se igra, oplemenjuje i održava zajednicu, goni na borbu za ozdravljenje i opstanak.

Ojkačka pevanija kao ''multimedijalna tvorevina'' prisutna je na narodnim zborovima (saborima) o verskim i državnim praznicima, na porodičnim slavama, pirovanjima, svadbama, udadbama i ženidbama, te povodom rođenja deteta, odlaska i povratka iz vojske, odlaska i povratka iz pečalbe. Ojkača se javlja, na primer, i u obredu pokrivanja nove kuće, ''podizanja novog šljemena''. Nalazimo je i uz običaj ''Čuvari Hristovog groba'', koji potiče iz Dalmatinske Zagore, ali se zasnovao i živi u svojoj punoći i u Srbiji. Ojkača prati i značajne godišnje poslove i porodične rezultate, ali se pojavljuje i u svakodnevnim prilikama kada je potrebno ''okaditi'' dušu od briga, zagrliti se sa bližnjima i prijateljima, pa i sa neznanim putnicima-namernicima i slučajnicima..
 

GROKTALICA ILI GROHOTALICA

Za ojkanje postoje i drugi nazivi koji svojom onomatopejskom sadržinom pripomažu u razumevanju ove pojave: (v)ojkanje, rozganje, orzanje, orzenje, zerzavanje, potresanje, zavijanje... Jedan od naziva za ojkanje je i groktanje, koji, nažalost, ne pokriva onomatopejsku suštinu fenomena, već ulazi u polje neadekvatnog, čak i neprimerenog imenovanja. Nabrajajući sinonime za ojkanje, Ljudevit Kuba krajem devetnaestog veka ne beleži naziv groktanje, već — grohotanje! To je bitan naučni podatak koji po logičnoj onomatopejskoj liniji ukazuje na grohotanje kao glasovnu izvedbu nalik grohotu.

Značenje ojkanja kao grohotanja možemo podupreti i sinonimom rozganje, koji je nastao od glagola rozgati, odnosno, rozgotati. U osnovi pomenutog glagola nalazi se imenica — rozgot, koja bukvalno znači — grohot. Dakle, ojkanje je grohotanje, a ne groktanje. To je lako utvrditi prilikom slušanja ojkanja, odnosno, grohotanja, to jest, rozganja. Evo još izvedenica iz imenice grohot: grohitati, grojitati, groitati... Kod Jovana Jovanovića Zmaja pronalazimo rečenicu: ''Groitati glasom, ili samo groitati znači drhtati glasom pri pevanju.''

Kao tvorba reči prema prirodnim zvucima, onomatopeja ima težište u muzičkim dojmovima, a izgrađuje se na zakonima ponavljanja glasa ili sloga, odnosno, glasova ili slogova. Kada se skupovi glasova ili slogova konsoliduju u reči, tada govorimo o onomatopejskoj reči.

U kulturološki delikatnom ambijentu dinarskog dela Balkana, naziv groktanje (groktalica) posve je pežorativan u svojoj rugalačkoj nameri. Nastao u geografskom delu gde živi pravoslavni, rimokatolički i muslimanski svet u osnovi istoga jezika, termin je mogao zaživeti kao rugalica za poredbu sa svinjskim groktanjem. S obzirom da muslimani ne upotrebljavaju svinjetinu kao hranu, reč groktanje (groktalica) bila je pogodna kao anegdotsko-posprdna onomatopejska slika upućena komšijama koji ojkaju: ''Eno ih grohću (grokću)!''

Sa stanovišta glasovnih promena i odnosa glasova, u određenom sociokulturnom i nacionalnom razlikovanju jezičkog standarda, srpski pravoslavni svet nije upotrebljavao suglasnik ''h''. Tako je, na primer, suglasnik ''h'' često prelazio u ''v'' (uho-uvo) ili ''j'' (kihati-kijati), odnosno u ''k'' (grohot – grokot).

Koliko je glagol groktati značenjski beslovesan u odnosu na — grohotati, odnosno — ojkati, dovoljno je pogledati ''Rečnik srpskoga jezika'' Matice srpske i videti njegovo značenje: ''Ispuštati glasove koji se čuju kao grô, grok''; ''roktati kao svinja''; ''groktati kao gavran'', ''neprekidno i teško disati''... U rečnicima srpskoga jezika nigde ne postoji groktalica kao vrsta pesme, već naprotiv — kao ''ugojena svinja'' (''Ona groktalica imaće oko 100 kila''). Sva ova značenja, složićemo se, daleko su od onoga što zovemo grohotanje, to jest, ojkanje u najdubljem i najlepšem smislu reči.


APATRIDNA POZICIJA KRAJIŠKE BAŠTINE

Unošenjem ojkače u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa (NKN) Srbije i nominovanjem za reprezentativnu listu UNESKA, evidentira se utemeljen i fenomenološki nezavisan element NKN, reprezentativan i bogat u svojoj strukturi, a ponad svega, postojan i živ u svakodnevnoj zbilji.
 
U očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa, Konvencija UNESKA, pored ostalog, ima za cilj i ''da zagarantuje prepoznavanje i poštovanje ovakvog nasleđa zajednica, grupa ili pojedinaca koji to nasleđe baštine''. Nominovanje ojkače je povezano i sa pitanjem zaštite ljudskih prava, to jest izbegavanja svake varijante njihovog ugrožavanja.

Ovo nematerijalno kulturno nasleđe, sticajem specifičnih društveno-istorijskih prilika, kroz izbegličke drame i ratne traume na Balkanu, dospelo je u veoma ugroženu poziciju. Usled medijski nedovoljno osvetljenog i stručno objašnjenog krajiškog blaga u Srbiji, danas postoji kolektivno i pojedinačno osećanja apatridne hendikepiranosti i nemoći za uspostavljanjem institucionalnog temelja za očuvanje i zaštitu ne samo ojkače i ojkanja, već baštine krajiških Srba u celini. Možemo govoriti čak o apatičnom stanju, otuđenosti i posustalosti koje ne vidi rešenje, o dizanja ruku od bilo kakve konkretne akcije na ovome planu. Otuda, smatramo da bi, pri postojećem Nacionalnom komitetu za nematerijalno kulturno nasleđe Republike Srbije, bilo potrebno osnovati specijalni Istraživački centar za očuvanje i zaštitu nematerijalnog kulturnog nasleđa Srba poreklom iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine.

Entoni Kraus (UNESKO, Kancelarija u Veneciji) u prvom broju dvojezičnog (srpski/engleski) našeg časopisa ''Nematerijalno kulturno nasleđe Srbije'', pored ostalog, kaže: ''Neželjene posledice možemo izbeći tako što ćemo osposobiti zajednice da preuzmu kontrolu nad svojim nasleđem i postanu učesnici i tvorci medijskih sardžaja, a ne njihovi objekti.''
 
Tokom, i posle, građanskog rata (1991—1995) na tlu prethodne Jugoslavije, nekoliko stotina hiljada Srba izbeglica i prognanika iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, sada nezavisnih država, stigli su u Srbiju i predstavljaju danas njene građane sa legitimnim kapacitetima državljanstva. Oni, pored ostalog, ispoljavaju kulturne potrebe da neguju razne oblike i vidove svoga nematerijalnog kulturnog blaga organizujući od prilike do prilike krajiške skupove i priredbe, ali bez ozbiljnijeg institucionalnog (državnog) okvira i pomoći. U takvoj situaciji, neprimećeni i neprepoznati kao važan činilac srpskog etničkog korpusa, oni se nalaze ''ni na nebu ni na zemlji'' na planu afirmacije kulturnog blaga, stešnjeni pa istisnuti između ostvarenja prava manjina i prava autohtonog srpskog stanovništva.


REAGOVANJA NA NEKE NOMINACIJE IZ OKRUŽENJA
 
Vredna zapažanja je reakcija Olivere Vasić (Fakultet muzičkih umetnosti, Beograd) u tekstu ''Nematerijalna kultura — kako je zaštititi?'', objavljenom u prvom broju časopisa ''Nematerijalno kulturno n nasleđe Srbije''. Ona eksplicitno kaže: ''Nemojmo napraviti grešku koju su učinili Hrvati zaštitivši nemo kolo i ojkaču, kada je to nasleđe ne samo Slovena Balkana, već mnogo šireg prostora.''
 
Ovakvo reagovanje zasovano na stručnom i životnom pogledu ide nam u prilog za institucionalnu revalorizaciju neprofesionalnih (nekorektnih) poteza našeg okruženja na planu registrovanja i nominovanja elemenata NKN. Izvan dnevno-političke inercije i ideološko-nacionalnog zanosa, imamo priliku, sa stručne i životne tačke, za argumentovano dovođenje u pitanje pojedinih nominacija. Evo izjave Irene Ilić (Ministarstvo kulture Republike Hrvatske), objavljene takođe u časopisu ''Nematerijalno kulturno nasleđe Srbije'', da je Hrvatska za 2011. godinu ''izradila nove kandidature za bećarac, tradicijski vokalno instrumentalni napjev s područja istočne Hrvatske i Nijemo kolo Dalmatinske zagore.''? I, zbilja, UNESKO je 27. novembra prošle godine u Baliju priznao Hrvatskoj bećarac i nijemo kolo i postavio ga na ''Reprezentativnu listu'' svetske nematerijalne kulturne baštine.
 
Oba ova elementa nematerijalnog kulturnog nasleđa Hrvatske, uveliko pripadaju i srpskoj kulturnoj nematerijalnoj baštini ne samo na teritoriji Hrvatske, već i u Srbiji, konkretno — Vojvodini (pa sve do Temišvara) kada je o bećarcu reč, ali i Bosni Hercegovini, kada je reč o ''Nijemom'' ili ''Gluvom kolu'' (koje se, uzgred rečeno, izvodi i u Srbiji, u Vojvodini, i drugde na Balkanu).
 
U istom tekstu Irene Ivić, ''Nematerijalna kulturna baština u Republici Hrvatskoj'', nalazi se i informacija da je kod UNESKA već ''na Listu ugrožene nematerijalne kulturne baštine kojoj je potrebna hitna zaštita upisan Glazbeni izričaj ojkanje.''

Hrvatska je, dakle, ojkanje preuzela kao ''ratni plen'', prisvojivši ga kao svoje nasleđe, ne pominjući Srbe Krajišnike kao vekovne baštinike ove pojave. Ojkanje je upravo fizičkim nepostojanjem Srba Krajišnika danas u Hrvatskoj ugroženo i preti mu nestajanje u toj zemlji. To znači da Hrvatska realno neće moći u celini da očuva ojkanje, a što je uslov da bi se element održao na Listi ugroženih pojava UNESKA kao hrvatski, jer od sredstava koje ova država dobija od UNESKA trebalo bi da bude revitalizovano i sačuvano ojkanje od nestajanja. Za UNESKO je otuda važna informacija da ojkanje u velikom kapacitetu živi i traje danas u Srbiji (Vojvodini). UNESKO treba da sazna punu istinu i genezu ovog problema (fenomena), kao i činjenice na terenu. Svako ćutanje i nečinjenje jeste delovanje u korist sopstvene štete, odnosno, svesna primopredaja sopstvene baštine drugome.

Ovo su samo neki od primera eklatantnog kršenja ljudskih prava i zaobilaženja Konvencije UNESKA povodom zaštite nematerijalne kulturne baštine. Smatramo da Ministarstvo kulture Republike Srbije i Nacionalni komitet za nematerijalno kulturno nasleđe Republike Srbije treba da reaguju napokon sa stručnim i životom impreginranim činjenicama, da u razgovoru sa Ministarstvom kulture Hrvatske, ukažu na primere ugrožavanja ljudskih prava za očuvanjem nematerijalne kulturne baštine koju srpska krajiška zajednica prepoznaje kao svoj identitet i kontinuitet.

Bez reagovanja i uzajamne saradnje, i svesti o zajedničkom prostoru Balkana, naročito dinarskog reljefa, dopustićemo otimačinu našeg nematerijalnog kulturnog nasleđa, kako je 23. decembra 2011, u Etnografskom muzeju u Beogradu, na Promociji nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije, pozdravljajući skup, rekao Trivo Inđić, predsednik srpske nacionalne komisije UNESKA.
 

REGISTAR DOBRE PRAKSE ZAŠTITE
 
Važno je kazati da Konvencija UNESKA pored dva osnovna nivoa zaštite, Liste za hitnu zaštitu i Reprezentativne liste, ima i treći — Registar dobre prakse zaštite, koji za sada, po rečima Entonija Krausa, nije dovoljno poznat i shvaćen — s obzirom da omogućava državama i zajednicama da efikasno traže rešenje za svoje specifične probleme.

Analizirajući izazove i perspektive zaštite NKN, Entoni Kraus je časopisu ''Nematerijalno kulturno nasleđe Srbije'' u svom tekstu ''Konvencija o zaštiti nematerijalnog kulturnog nasleđa iz 2003. godine: izazovi i perspektive'' istakao:

''Kultura ne poznaje granice, a ljudi se kreću noseći sobom svoju nematerijalnu baštinu, nastanjuju se na jednoj ili drugoj strani reke, planine, okeana, a ponekad odnose neke elemente svog nematerijalnog nasleđa daleko od mesta iz kog su potekli. Prepòznati kao jedan element nematerijalnog nasleđa široko geografsko prostranstvo na kom se on može naći u određenom trenutku, znači priznati samu prirodu kulture, njen mobilni karakter i sposobnost prilagođavanja raznorodnim kontekstima sa kojima se njeni nosioci sreću.''
 
Ovaj zdravorazumski pogled na temeljima Registra dobre prakse zaštite, potpuno je komplementaran sa problemima masovnog nematerijalnog kulturnog nasleđa Srba iz Hrvatske i BiH u Srbiji. I to ne samo posle najnovijeg ratnog sukoba i seoba stanovništva na sve strane, već i sa iskustvom i nasleđem stečenim u demografskim promenama i migracijama posle Prvog svetskog rata, a pogotovo sa državno organizovanom kolonizacijom Srba Krajišnika u Vojvodini posle Drugog svetskog rata.
 
Uzevši sve ovo u obzir, pri činjenici da u Srbiji (Vojvodini) živi preko dva miliona Srba krajiško-dinarskog porekla, odavno su stečeni životni uslovi da se institucionalno tretira, čuva i štiti ovo nasleđe koje je višom silom svoju egzistenciju zasnovalo u novom geografskom i društvenom ambijentu.

Na prostoru bivše nam zajedničke države, u novije vreme, kao što je poznato, nastalo je nekoliko novih koje insistiraju na svojoj kulturno-političkoj osobenosti i ekskluzivitetu te vrste upravo kroz nematerijalno kulturno nasleđe, pre svega kroz jezik, a onda i kroz sve ostalo. I ovde je od pomoći viđenje Entoni Krausa:
 
''Činjenica da se slični izrazi nematerijalnog nasleđa mogu naći sa svih strana državnih granica otvara mogućnost za saradnju. Nadam se da će Registar dobre prakse zaštite, kako se dalje bude razvijao, postati istinska platforma na kojoj će države moći da uče jedna od druge o efikasnim načinima zaštite nematerijalnog nasleđa.''
 
Srbija, dakle, može da nominuje ojkaču kao element nematerijalnog kulturnog nasleđa Srba danas u Vojvodini (Srbiji). Takođe, može da nominuje i traži izmenu odluke UNESKA povodom ojkanja s obzirom na sve napred rečeno — da se ono ne izvodi (nije izvodilo) samo u Hrvatskoj, već masovno, uz BiH (Republiku Srpsku), praktikuje i na teritoriji Srbije (Vojvodine) i šire na Balkanu.

Setimo se i naučnog zapažanja Ljudevita Kube s kraja devetnaestog veka, objavljenog u Zagrebu, u ''Zborniku za narodni život i običaje Južnih Slavena'', da je, na terenu današnje Hrvatske, ojkanje kao način pjevanja ''u pravoslavnim krajevima osobito obljubljeno''. Ili, pak, tekst Dušana Umićevića ''Ojkanje u Bosanskoj krajini'', objavljen krajem četvrte decenije prošlog veka u Banjaluci, u kojem autor kaže: ''U svim krajevima gde je ojkanje sačuvano ojka samo pravoslavni svijet. Nisam mogao čuti da bi zaojkao katolik, a tako isto ni musliman. Stoga se može reći, da se ojka samo u onim krajevima u kojima živi narod pravoslavne vjere''. U predgovoru knjizi Stanka Opačića Ćanice ''Narodne pjesme Korduna'' koja je objavljena pre četiri decenije u Zagrebu, pak, stoji: ''A kad bi se iscrpio repertoar tih novodonesenih pjesama, obično bi se prelazilo na pjevanje domaćih ojkača, što se zvalo i pjevanje ćirilicom''.
 
U znaku podsticaja koji dolaze od Entonija Krausa da ''države potpisnice Konvencije zajedno podnose multinacionalne nominacije za upis na ove tri liste'', prihvatljivo i realno rešenje vidimo u zajedničkom nominovanju i ojkače i ojkanja od strane Srbije i Republike Srpske (Bih), uz fer razumevanje, ako je to ikako mogće, i podršku Hrvatske. Zatim, u znaku naučnih i životnih činjenica, u dogovoru sa Hrvatskom na bazi Konvencije UNESKA, morao bi se postići prirodan kompromis i povodom bećarca. Odnosno, Srbija mora nominovati bećarac bez obzira što je to Hrvatska već učinila.

Sve to ponajpre iz razloga, ponovimo, poštovanja ljudskih prava i njihovog neugrožavanja prilikom registrovanja i nominovanja elementa nematerijalnog kuklturnog nasleđa, kao i uvažavanja identifikacije zajednice sa elementom baštine u kojem ona pronalazi i prepoznaje svoj identitet i kontinuitet. Ponovimo da bećarac pored naših, pevaju i Srbi u Rumuniji. Pored poznate antologija ''Bećarac'' Mladena Leskovca, objavljene u Matici srpskoj, 1958. godine, postoji i istoimena antologija Stevana Bugarskog i Svetozara Markova, objavljena u Bukureštu pre trideset godina. Dakle, u nominaciju bećarca mogla bi se uključiti i Rumunija gde Srbi kao manjina pronalaze svoj identitet i kontinuitet.
 
Kao pozitivan primer Registra dobre prakse zaštite u širim razmerama, može nam poslužiti prošlogodišnja nominacija i proglašenje jednog narodnog običaja iz Kine za svetsku nematerijalnu kulturnu baštinu. Nominujući taj element nematerijalne kulturne baštine, Kina je istakla da običaj na njenoj teritoriji izvodi narod Ujguri. Tako je, dabome, trebalo da uradi i Hrvatska povodom nominovanja ojkanja. Mogla je bar da kaže — ojkanje izvode i Srbi.

Da bi se razumeli i predupredili nesporazumi koji mogu nastati medijskim manipulacijama, a povodom planetarnog prestiža i značaja ulaska lokalnih primera nematerijalne kulturne baštine na svetske liste usvojene od strane UNESKA, potrebno je imati u vidu još jedno zapažanje Entonija Krausa: ''Iako su mediji važan partner u razvijanju svesti o značaju zaštite nematerijalnog nasleđa, preterana medijska pažnja može dovesti do nenamerno izazvanog nezakonitog prisvajanja ili pogrešnog tumačenja određenih nematerijalnih dobara i zajednica u kojima su nastala.''

Ukoliko je to nezakonito prisvajanje izazvano nenamerno, kako veli Kraus, do konačnog rešenja trebalo bi lakše da se dođe. No, ukoliko je nezakonito prisvajanje nematerijalne kulturne baštine izazavano namerno, tada je potrebno pravnim putem i pravnim sredstvima doći do istine. Ukoliko nas ovaj drugi put (način stizanja do istine) očekuje u budućnosti, od njega nikako ne bi trebalo odustati.

U znaku ostvarivanja programa UNESKA ''Živeti ljudsko nasleđe'', smatramo da se naše državne institucije moraju ozbiljno pozabaviti predočenom problematikom i na tom polju postići konkretne rezultate i uspehe. Istina, sami smo sebi postavili zapreku oličenu u nepostojanju pojma ''nematerijalno kulturno nasleđe'' u zakonima Republike Srbije. Time smo, i pored formiranja Nacionalnog komiteta za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije, hendikepirani i onemogućeni da i ove godine nominujemo elemente srpske nematerijalne baštine za liste UNESKA.

No, naznačeni pravci aktivnosti Nacionalnog komiteta za nematerijalno nasleđe Republike Srbije ulivaju poverenje i nadu da je uspeh ipak moguć, uz opasku da kao jedan od faktora ugrožavanja elemenata nematerijalne kulturne baštine Srba Krajišnika u Srbiji može biti i sama Komisija za upis elemenata u Nacionalni registar, ukoliko ona u svom sastavu nema najširi spektar stručnjaka, uključujući i književnike koji se ozbiljno bave našom nematerijalnom kulturnom baštinom i tradicijom, odnosno, ukoliko Komisija neguje i forsira birokratsko-administrativnu svest iznad kreativne i žive plodnosti duha, ukoliko u svojim redovima ima nedovoljno kompetentne, trome i sujetne članove koji ne vide da su oni pre svega stručni servis naklonjen ''živim čuvarima baštine'', nego forsirajući svoja lična tzv. otkrića za upis u Registar, ulaze ustvari u školski primer sukoba interesa onemogućavajući autentične zajednice, grupe i pojedince da svoje elemente NKN upišu u pomenuti Registar. Takvim ponašanjem i nerazumevanjem Konvencije UNESKA, Komisija snosi prvorazrednu javnu odgovornost i mora biti podložna izmeni svoga sastava.
 
Po konvenciji Uneska, u odnosu na kabinetske i univerzitetske stručnjake i naučnike, na njihova zaleđena teorijska i praktična znanja, prioritet u očuvanju, nominovanju i upisu elemenata NKN ima nevladin sektor, odnosno, žive zajednice, grupe i pojedinci koji s kolena na koleno prenose elemente baštine, ''oblikujući ih uvek iznova i dajući identitet i osećaj trajnosti zajednicama, grupama ili pojedincima koji ga praktikuju'', kako ističe Dušica Živković, presednica Nacionalnog komiteta za NKN Republike Srbije, u tekstu ''Implementcija Konvencije o očuvanju nemetarijalnog kulturnog nasleđa u Republici Srbiji'', objavljenom u prvom broju pomentog časopisa.

Ako želimo, sa stanovišta Konvencije UNESKA, regularno i legitimno delovati, u znaku životvornih činjenica na terenu, u konkretnim državama, zajednicama, grupama i sa pojedincima, onda je nužno stvoriti novi ambijent gde ćemo jedni drugima, pre svega u Srbiji, relaksirano pokazati i razmeniti iskustva i sadržaje, podržavati ih i usvajati kao svoje, a onda i na širem balkanskom prostoru, sa novostvorenim državnim granicama, otvoreno i sa uzajamnim uvažavanjem ponuditi platformu Registra dobre prakse zaštite UNESKA u čijem okviru se mogu rešavati nasleđeni problemi. U protivnom, nematerijalna kulturna baština Srba Krajišnika imaće i dalje specifične, trajne i snažane faktore ugrožavanja.


Nenad Grujičić
 
(Predavanje održano 11. aprila 2012. godine u Etnografskom muzeju u Beogradu)

________________

Nenad Grujič — Ojkača u elektronskom obliku
Udruženju književnika Srbije — Čija je ojkača?
853  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Stevan Stojanović Mokranjac (1856—1914) poslato: Maj 29, 2012, 02:16:56 am
**

MOKRANJČEV ODNOS PREMA STVARALAŠTVU


Koliko god da su život i rad Stevana Mokranjca u osnovi poznati našoj naučnoj, i ne samo naučnoj, javnosti, oni i dalje privlače pažnju muzikologa i drugih izučavalaca i nude nova, još svestranija, produbljenija i osmišljenija osvetljavanja i upoznavanja, dajući na taj način mogućnost donošenja i novih zaključaka. Jedno tako bogato i u umetničkom pogledu vredno kompozitorsko delo kao što je Mokranjčevo, zaslužuje još raznovrsnije analitičke pristupe pri pokušajima njegovog sveobuhvatnog sagledavanja, a njegov život, zanimljiv koliko i njegovo delo, čeka nove proučavaoce, pošto ni o njemu, sasvim je sigurno, nije, a neće skoro ni biti, sve rečeno. Obimna knjiga dr Stane Đurić-Klajn o mladom Mokranjcu veliki je doprinos upoznavanju ne samo života već i dela začetnika realističkog pravca u srpskoj muzici. U ovom radu pokušaćemo da se, makar i u najkraćim crtama, osvrnemo na ono što je, po našem mišljenju, najbitnije kad je reč o Mokranjčevom odnosu prema umetnosti i stvaralaštvu uopšte.
 
U Mokranjčevo vreme u Srbiji instrumentalna muzika, kao sto je poznato, bila je tek u povoju, te nije čudno što se Mokranjac sav posvetio horskoj pesmi i ostao joj veran do kraja života. I u toj činjenici, svakako ne slučajnoj, ispoljile su se zakonitosti opšteg društvenog, kulturnog, naučnog i umetničkog razvitka jednoga naroda.
 
Kulturnu revoluciju u Srbiji koju je izvršio Vuk Karadžić, valjalo je sprovesti i na muzičkom planu. Taj nimalo lak nacionalni zadatak preuzeo je na sebe Stevan Stojanović Mokranjac. Komponovati u narodnom duhu i unaprediti muzički život u Srba, postalo je trajno opredeljenje ovog nadarenog muzičkog stvaraoca. Ako je Mađarska imala Belu Bartoka, mi smo imali Mokranjca, i to u pravi čas, tako da su njegovim primerom ubrzo pošli mnogi njegovi sledbenici, te se može govoriti i o svojevrsnoj Mokranjčevoj kompozitorskoj školi, čiji predstavnici postoje i danas (Konstantin Babić, na primer, i dr.) Dok je Vuk učenu Evropu samo tekstualno upoznao s našim narodnim pesmama, Mokranjac joj je otkrio i njihovu muzičku stranu, koja je jedna od suštinskih komponenti njihovog sinkretizma, i to otkrio (bolje reći ponudio) u njenom još čistijem i oplemenjenijem vidu, tako da je svet, ne samo onaj učeni, još jednom mogao da se ushićuje, ovoga puta i njihovom muzičkom stranom.

Umetnički genije našega naroda iskazao se i u muzici. što je glas s njegove lire, samo još artikulisaniji, kultivisaniji, postao trajna svojina naše kulturne baštine, jedna od najvećih zasluga je upravo Stevana Mokranjca.
 
Još u mladosti zadobivši blagotvoran uticaj Svetozara Markovića, Mokranjac je zahvaljujući svom samouverenom i predanom radu — uspeo da kao umetnik i sam bude predvodnik, probuđeni deo naroda i izraz njihovih najplemenitijih težnji i stremljenja. Stoga je sasvim shvatljivo što je Mokranjčeva muzika bila i ostala duševna hrana za naše ljude.
 
Već je rečeno da je Mokranjac kao tvorac rukoveti podsećao na majstora brusača dragulja. Njegova zaljubljenost u sklad i njegova harmonizatorska veština (harmonija iznad svega!) ukazuju na čoveka grčkog, antičkog, ukusa. O tome bi jednom prilikom moglo podrobnije i dokumentovani je da se govori, a sada bismo rekli nešto više o tome otkud kod Mokranjca tolikog interesovanja za narodnu pesmu, koja je bila nadahnuće, polazište i osnov gotovo celokupnog njegovog muzičkog stvaralaštva.
 
Počev od Petra Hektorovića, koji je još u XVI veku zapisao neke narodne popevke s ostrva Hvara, zanimanje za narodni melos postajalo je sve jače i ono nije prestalo ni danas. U vreme Ilirskog pokreta u Hrvatskoj, sredinom XIX veka, Stanko Vraz je skupljao narodne pesme "iz ljubavi prema, hrvatskoj narodnoj popijevci kao posebnoj vrijednosti koja će" — kako se on nadao — "poslužiti kao siguran putokaz za stvaranje narodne umjetničke muzike". Ta njegova nadanja uskoro su počela da se obistinjuju, čemu je naročito doprineo Franjo Ksaver Kuhač. Mokranjac je i sam imao sluha za književno-umetničku vrednost i muzičku lepotu narodne pesme, štaviše — još kao dete uživao je u njoj. Sećajući se svoje mladosti, on je sam o sebi pričao da je kao mladić voleo da peva "od zraka do mraka", a u dobrom društvu "i od mraka do zraka". Ne iznenađuje njegovo druženje i prijateljevanje s Jankom Veselinovićem, Vojislavom Ilićem, Branislavom Nušićem i drugim srpskim piscima i umetnicima koji su kao i on bili poklonici narodne Muze.
 
Mokranjac je duboko doživljavao muzičku snagu i lepotu izvorne narodne pesme i jasno uviđao da ona može da dobije i pročišćeniji, savršeniji muzički izraz. Stoga je u svojim kompozicijama horskih pesama nastojao da, polazeći od muzičke osnove autentične narodne pesme i ne izneveravajuđi njenu akustičku i semantičku suštinu, stvori u umetničkom pogledu savršenije muzičko delo, horsku pesmu, isto toliko blisku narodu kao što je i narodna pesma, samo dignuta sada na viši umetnički nivo. Sve je to na jedan vrlo pristupačan, prijemčiv i očaravajući način, omogućilo kultivisanje muzičkog ukusa kod Srba, koji su iz seljačkih opanaka pokušavali da uhvate korak sa civilizovanom Evropom. Upravo u tome je i najveći značaj kompozitorskog rada Stevana Mokranjca. Njegov odnos prema izvoru svoga umetničkog nadahnuća, narodnom melosu, postao je ubrzo, i ostao do danas, putokaz za mnoge potonje generacije srpskih, i ne samo srpskih, kompozitora. On je u neku ruku nastavljač muzičkog dela Kornelija Stankovića, kao što je Josif Marinković u mnogo čemu nastavljač njegovog dela, a i drugi kompozitori koji su kasnije stvarali u narodnom duhu.
 
Mokranjčevo oduševljenje za narodnu pesmu posve je razumljivo. Naš narod je, upravo u najtežim trenucima svoje istorije, nalazio u pesmi i svoje uporište i svoje ishodište. To je, na izrazito ilustrativan način, pokazala i naša narodnooslobodilačka borba i socijalistička revolucija u Drugom svetskom ratu. "I ne beše pesma u narodu već narod u pesmi" — kako jednom divno reče Zoran Vučić. I kad se govori o odnosu koji je čovek s našeg tla imao, i ima, prema pesmi, onda nam, i nehotično, padaju na pamet reči Radoslava Radenkovića: "Tu su čovek i pesma izmenili uloge, on je postao prolazna senka, a pesma njegovo nepresušno trajanje."
 
Kao i Vuk Karadžić, i Mokranjac se naprezao da, do smrtnog časa, što više zagrabi od života i da se izbori za što veći broj stvaralačkih trenutaka. Stvaralačka iskra u njemu nikada se nije gasila, a kadšto se razbuktavala u pravi vatromet.
 
Čini se da je u dosadašnjim studijama o životu i radu Stevana Mokranjca nedovoljno ukazivano na širinu njegovih interesovanja i na njegov nesumnjiv doprinos razvijanju i učvršćivanju bratstva i jedinstva naših naroda i narodnosti. Pesma je jedno od najpogodnijih sredstava zbližavanja, jer ona ide od srca k srcu i ne zna za granice. Imajući svakako i to na umu, Mokranjac se u svom kompozitorskom radu svesno opredelio za pesmu, i to za horsku pesmu, koja je — upravo blagodareći njemu — ubrzo postala omiljena kod srpske muzičke publike, i pokazao je interesovanje za balkanski melos gotovo u celini. Dovoljan je i samo letimičan pogled na Mokranjčeve "Rukoveti", pa da se vidi da on u svom harmonizatorskom radu nije ostao samo na narodnim melodijama iz uže Srbije i sa Kosova, već da je — u rasponu od 1883. do 1909. godine — svoje horske pesme komponovao i na osnovu narodnih napeva iz Makedonije, Crne Gore i Bosne, a nije zapostavio ni Hrvatsku, jer su mu za njegove "Primorske napeve" iz 1893. godine poslužile narodne pesme iz Hrvatskog primorja. Ako je Branko Radičević pre njega pozvao sve naše narode u jedno kolo, bratsko kolo, Mokranjac ih je pozvao da sve svoje glasove sliju u jedan glas, u glas zajedništva, bratstva i jedinstva.
 
Kad je reč o Mokranjčevom odnosu prema umetnosti i stvaralaštvu, onda se, uz ostale atribute koji su krasili njegovu kreativnu ličnost, nužno mora naglasiti njegova upornost, samopregor i samosvest, njegovo podvižnistvo. Jer, on je, u svom pionirskom poduhvatu, radio i stvarao u nimalo lakim uslovima, a uradio je i stvorio mnogo. I baš to njegovo požrtvovanje, samoodricanje i neposustajanje pred preprekama inspirativno je i za današnje stvaraoce. Znati šta se hoće i biti istrajan u ostvarivanju svojih zamisli, izabrati teške puteve kojima će se ići, jer laki ne vode ničemu, sem u ćorsokak, to je bilo ono štoje rukovodilo kompozitorsku stvaralačku misao Mokranjčevu. I kada se iz današnje perspektive pogleda na život Stevana Mokranjca, onda se, jasnije no ikada, uviđa da je on, uprkos mnogim teškoćama, protekao u svakodnevnom mukotrpnom i napornom stvaralačkom umetničkom radu, a sve za dobrobit naroda, za buduća pokolenja.

 
dr Ljubiša Rajković - Koželjac
 
*    U razgovoru sa jednim Nemcem 1899. godine, Mokranjac je izjavio da su koreni srpske muzike u grčkoj muzici.
 
** "Primorskinapevi" nisu nastali na osnovu vlastitih Mokranjčevih zapisa narodnih pesama. Nezadovoljan kako ih je, izneveravajući izvornu narodnu muziku, komponovao Slavoljub Lžičar, čeh po poreklu, on je izvršio novo komponovanje i ovo svoje muzičko ostvarenje potpisao, prkosno, pseudonimom "Pravdoljub Istinić".


"Novine beogradskog čitališta" | broj 9-10-11 | maj-jun-jul 2006.
854  MUZIČKA ČITAONICA / Muzička dešavanja, zanimljivosti i ličnosti / Reč o disku "Naval', mobo" — autora Ratka Milojevića poslato: Maj 29, 2012, 01:53:22 am
**

REČ O DISKU "NAVAL', MOBO" — autora Raška Milojevića
 

Svaka muzičko folklorna oblast ima svoja osobita obeležja, koja su stvarana i utvrđena kroz vekove. Specifičnost etno-muzičkih sadržaja izražena kroz tekstove, pesničku metriku, tonalnost, melodiku, ornamentiku, instrumente, igre i običaje, nacionalno je ime i prezime kako za pojedinca tako i za kolektiv.
 
Danas je etno muzika svetski trend, pa se i na našim prostorima više obraća pažnja arhaičnim muzičkim kodovima. Možda je i to razlog da se za 30 godina Krajinskih običaja u Štubiku pojavi prvi SB pod nazivom "Naval', mobo".
 
Prilikom regionalnog proučavanja muzičke kulturne baštine, omogućeno je veliko pronicanje u suštinu kulturne tradicije jednog naroda. Mnogobrojna migraciona kretanja na balkanskom tlu stvorila su raznobojnu lepezu muzičkog izraza, koja u svojim nacionalniom klišeima, od netemperovanih, mikrointervala, evolucijom doseže do klasične stabilne tonalne konstrukcije.
 
U ovom muzičkom sadržaju od 41 numere taj kontinuitet se odmah može uočiti. Od žetvarske pesme "Široko polje, žito zasejano, Jano" koju peva Koviljka Stanojević, do pesme "Knjigu piše" u izvođenju Borke Momčilović.
 
U tom prvom mikrointervalnom kolu urezani su muzički koreni i kulturno poreklo, koje svaki pojedinac nosi kao genetski kod i svesno ili nesvesno raspoznaje.
 
Ranije usmenim a sada kompjuterskim putem, naporno umetnik kroz savremene nosače zvuka beleži, prezentuje i potvrđuje svoje biće, kao deo jedne kulturne zajednice.
 
Upravo ovaj prvi SB pod nazivom "Naval', mobo" odraz je jednog dugogodišnjeg sagledavanja, slojevitog etnomuzikološkog sadržaja, srpske i vlaške kulturne baštine, koje paralelno žive u Negotinskoj krajini.
 
Autor Ratko - Rale Milojević, stručni saradnik za amatersku delatnost Doma kulture "Stevan Mokranjac", uz izdavača Dom kulture u Negotinu i produkciju Radio Bisera iz Štubika, kod izdanja SB-a "Naval', mobo" nije pošao hronološkim, naučnim redosledom, već je za okosnicu uzeo muzičko — dramsku raznovrsnost. Tonski inzvaredno snimljeno, muzički jasno, dramski zamišljeno kao velika pastorala koja počinje pastirskom sviralom za signale tako zvanim "Rikalom" i završava celu muzičku priču sa "Pastirskim zovom za mužu ovaca". Etno muzikološki sadržaj dat kroz arhaičnu i savremenu muzičku folklornu praksu, doživljava se u jednom dahu.
 
Posle jedinstvene svirale u nas "Rikala", kao na muzičkoj pozornici sledi prolećna pesma "Stojan ide od oranje" peva Ljubinka Aleksić a zatim vlaška "Prstence sa zelenim kamenom" koju peva Milica Nešić.
 
Mada su melodijski različite, tematski su slične jer je u osnovi lirski tekst, tako da se samo iz ovog prvog početnog segmenta uočava znalački dramski postupak i izbor numera.
 
Još jedna autorski stručna i veoma značajna uloga je da nijedna vlaška pesma nije dvoglasna, odnosno u tercnom intervalu. Pomodarstvo čini čuda, pa i želja narodnih umetnika da pevaju u tercnom sazvučju. To je veoma opasno jer ugrožava osnovni pečat autohtone slobodne, ornamentike, inprovizacije, stavljajući je u okove savremene vokalne tradicije. Tako dolazi do gubljenja muzičkog koda, odnosno nestajanja imena i prezimena vlaške arhaičnosti. Da bi osvežili pamćenje, na izuzetne variacije, lepršavost i treperenje trilera, autor je izabrao bogat instrumentalni sadržaj u numerama: "Dolinom Timoka" — na okarini, duduku, violini i trubi.
 
Sviranje na sviralama različitih veličina i raznovrsnom tehnikom (od zadržavanja — grlenog pevanja i sviranja) u umerenom igračkom tempu (vlaška četvorka, todorka kolo), biseri su koje treba čuvati pred poplavom virtuoznog prebrzog, površnog modernog svirača.
 
Kada govorimo o instrumentalnoj tradicji, autor Ratko - Rale Milojević izdanjem SB-a "Naval', mobo" napravio je pravu muzičku mobu snimajući sve instrumente koji se retko čuju: list, jednoglasne gajde sa stabilnim borket niskim tonom, drombolje na kojima kolo "Todorka" zvuči potpuno autohtono.
 
Interesantno je spomenuti specifične orkestre frula i violina uz tupan. Pojedinosti su u istoj frulaškoj intonaciji i dve tehnike sviranja u violiniskim orkestrima. Naime, prva violina koristi klasičnu a druga arhaičnu tehniku oštrim ritmikama sa povlačenjem gudala.
 
U srpskoj vokalnoj tradiciji autor je prikazao dva muzička sloja, arhaično pevanje sa skromnim tonskim nizom "Prokleta devojka" i žetvarska "Široko polje, žito zasejano" podsećaju na kosovski muzički obrazac. Poznate pesme "Na Uskrs sam se rodila" i "Ruse kose" narodni pevači Negotinske krajine doneli su u svom muzičkom kodu jednostavno melodički, a tekst je znak prepoznavanja kroz pesme "Brdom šeće", "Što te nema, da mi ruse kose mrsiš ", kao i pesma "Letelo ptiče po jato", "Mene je majka rodila, s belim me mlekom dojila, s rujno me vino pojila". U ovome se vidi i autorski naučni rad za prepoznavanje varijanata u vokalnoj praksi.
 
Novije pesme su "Anica ovce čuvala", "Da idemo, Rado" a pečat Mokranjčevog kraja svakako je pesma "Knjigu piše dilber Stana". Tako smo znalačkim izborom vokalno instrumentalnog multinacionalnog muzičkog podneblja saznali u kojem je muzičkom okruženju živeo i stvarao Stevan Stojanović Mokranjac.


Nada Zamfirović

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA"
Broj 26 | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2010.
855  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Martin Davorin Jenko (1835—1914) poslato: Maj 28, 2012, 11:43:06 pm
*
DAVORIN JENKO, HOROVOĐA PRVOG BEOGRADSKOG PEVAČKOG
DRUŠTVA, NAPISAO JE MELODIJU ZA SLOVENAČKU I SRPSKU HIMNU



BOŽE SPASI AKTUELNOG KRALJA

Slovenac Davorin Jenko bio jepoznati pobornik "slovenstva u pesmi" a autor stihova "Bože pravde", Jovan Đorđević, bio je poznati pobornik — kraljeva. Stihovi "Bože spasi, Bože hrani" napisani su kao oda za krunisanje kralja Milana, onda su "popravljeni" za kralja Petra, da bi "šaranje po tekstu" bilo završeno preporukom "našeg kralja", Bogu da ga brani i hrani, ma kako se kralj zvao

Iz alegorije "Markova sablja" književnika i prevodioca, osnivača i upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i jednog od osnivača i upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu i profesora istorije na Velikoj školi u Beogradu Jovana Đorđevića, koji je u mladosti pisao i stihove, izdvojena je pesma "Bože pravde" i proglašena za srpsku himnu. Bez ikakve sumnje veoma je zanimljivo kako je iz pozorišnog komada proistekla narodna himna koja se na istorijskoj sceni odista dugo zadržala.

Kompozitor i horovođa Davorin Jenko, poreklom Slovenac, koji je dugo živeo u Pančevu i Beogradu, veoma je zaslužan za razvoj muzike i artikulisanje kroz nju nacionalnih osećanja Srba. Njegova nastojanja da proširi i probudi muzičku kulturu u srpskom narodu podržavao je i hvalio i veliki Stevan Mokranjac: "Volimo ga i volećemo ga uvek kao najboljeg od sviju Slovena muzičara koji su kod nas radili". Dok je godinama živeo i radio u Pančevu stvorio je melodije koje su postale veoma popularne, i to ne samo u "prekom" s leve strane Dunava i Save, nego i Matici Srbiji.

SABLJO MOJA, DIMISKIJO

A kada je prešao u prestonicu i u njoj spustio svoje životno sidro, ubrzo se istakao kao horovođa Beogradskog pevačkog društva i kapelnik Narodnog pozorišta. Postao je poznati i priznati kompozitor muzike za veliki broj "komada s pevanjem", kakvi su bili čuveni "Đido", "Markova sablja", "Seoska lola", "Potera", "Pribislav i Božena", "Vračara"... Sem toga, dobar glas u srpskom rodu je stekao i komponovanjem romantičarski intoniranih pesama za horove poput "Dvori Davorovi", "Sabljo moja dimiskijo", "Što ćutiš, Srbine tužni"... Na koncertnim podijumima i posle njegove smrti izvođene su uvertire kao što su "Kosovo", "Srpkinja", "Aleksandar"... Nisu zaboravljene ni njegove pesme za soliste, recimo "Jelka" i "Ukor"... Čak dve njegove kompozicije dobile su status nacionalnih himni: "Naprej, zastava Slave" i "Bože pravde".

POZNATI PROTIVNIK "NEMAŠTINE"

U Beogradskom narodnom pozorištu, u kojem se zaposlio 1871. Jenko je mnogo radio, i to sve što je u vezi s njegovom strukom, tako da se može s razlogom tvrditi da je delotvornošću svog angažovanja sasvim opravdao poverenje i zaslužio godišnju platu od 250 talira. Štaviše, uz odgovoran rad na spremanju i uvežbavanju horova za nastup na koncertnom podijumu, Jenko se poduhvatio i obučavanju glumaca u pevanju. U prvoj godini ovog veka, u tek pokrenutom "Srpskom književnom glasniku", zauzimanjem braće Popovića — Bogdana i Pavla i Jovana Skerlića, u četvrtoj svesci tog časopisa koji će postati najugledniji u srpskom narodu u toku četiri decenije svog izlaženja, Stevan Mokranjac je našao da je uputno da, prikazujući zbirku Jenkovih primera scenske muzike "Seoska lola", i nesebično ga hvaleći, ukaže i na to da je autor "poznati protivnik nemaštine", odnosno da je "veliki pobornik slovenstva u pesmi" i da, kao poentu, izloži svoju autoritativnu konstataciju o pesmama koji su sišle sa pozornice u narod, zaživele i raširile se u njemu. Valjda se time iskazuje najveće priznanje!

U "Knjizi o himni" Milivoje Pavlović ("Nova knjiga" Beograd 1984.) između ostalog napominje: "Pripremajući muziku za komad "Markova sablja" Jovana Đorđevića, Jenko je opet slučajno, komponovao muziku buduće srpske (delom i jugoslovenske) himne "Bože pravde". Smatra se međutim, da je Srbe više zadužio nizom romansi koje se danas pevaju kao narodne: "Za tobom mi srce žudi", "Gde si dušo, gde si, rano".

A da je srpski narod umeo da oceni vrednost melodija Davorina Jenka i da mu se na dostojanstven način oduži, uverljivo i nenametljivo potvrđuje činjenica da je on još 1869. godine kao prvi i neko vreme jedini muzičar, bio primljen za člana Srpskog učenog društva koje se smatra za prethodnika Srpske akademije nauka i umetnosti. Bio je i član Matice srpske, jedne od najstarijih kulturnih institucija srpskog naroda.

Davorin Jenko je u Beogradu živeo i radio do 1912. dve godine pred svoju smrt. Naime, provodeći najveći deo vremena u radu u Narodnom pozorištu, bio se zbližio s glumicom Velom Nigrinovom, takođe Slovenkom, koja mu je postala verna i nezamenljiva prijateljica. Kada je ona umrla shvatio je da se radi o nenadoknadivom gubitku, kako za pozorište, tako i na njegovom ličnom planu i rešio je da se vrati u Ljubljanu, gde je posle duge i teške bolesti umro 25. novembra 1914.

TESTAMENT NAPISAN ĆIRILICOM

Na njegovoj sahrani se svirala pesma "Na grobih" koju je sam komponovao. Ali, mrlju na taj čin su nanele austrijske vlasti koje, tretirajući ga kao srpskog podanika, nisu dozvolile ni održavanje prigodnog, oproštajnog govora. A još gore od toga je došlo kada je otpečaćen pokojnikov testament, napisan ćirilicom, u kojem je stajalo da se deo njegove ostavštine upotrebi za školovanje srpskih siromašnih studenata.

Kada je posle tri godine u ljubljanskom sudu završena ostavinska parnica (testament je od sudskog tumača u Gracu bio preveden na nemački jezik), počela je vansudska vanredna procedura. Naime, izgovarajući se okolnošću da su tada Srbija i Austrija bile u ratu i da su za to svi međusobni sporazumi postali nevažeći. Ministarstvo pravde u Beču je odlučilo da ni poslednja Jenkova volja ne bude sprovedena u delo... A radilo se zapravo o Slovencu koji je na kulturnom polju zadužio srpski narod, ali je i Sloveniji mnogo dao pre svega pesmom "Naprej, zastava Slave na boj, junačka kri..." koja se uistinu odlikuje svim osobinama slovenačke nacionalne svečane pesme.


Deo teksta preuzet sa sajta: Srpsko nasleđe
856  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Radoslav Rade Jovanović (1928—1986) poslato: Maj 28, 2012, 10:14:15 pm
**
RADE JOVANOVIĆ


ZABORAVLJENI "IZMIŠLJATOR" NARODNE PESME

Iza imena Radoslava-Rada Jovanovića krije se jedan od najpoznatijih tekstopisaca i kompozitora narodne muzike sa prostora eks-Jugoslavije, svestrana, plemenita i humana ličnost, osećajni i skromni čovek, sa priličnom dozom tvrdoglavosti.
 
Iako su njegove pesme uvek bile na samom vrhu popularnosti, a danas predstavljaju istinsku i neponovljivu antologiju narodne pesme, o njemu se nije mnogo pisalo ni za života, a posebno nakon tragične smrti neposredno uoči proteklog rata u BiH, kada je digao ruku na sebe.
 
"Goraždanin Rade Jovanović", kako je volio da se predstavlja, pisao je tekstove i komponovao čistu i bistru narodnu muziku iz ličnog zadovoljstva i bio srećan jedino kad bi, kako je volio govoriti, "njegova pesma ušla u narod"!
 
Jovanović je bio predvodnik prave novokomponovane narodne pesme, i sve što je stvorio, a toga je bilo zaista mnogo, zasnivalo se na najlepšoj tradiciji našeg narodnog stvaralaštva.
 
Životni put mu je bio izuzetno buran, jer je još kao golobradi dečak, u svojoj četrnaestoj godini, u rodnom Goraždu, pobegao ispred ustaša, a nakon Drugog svetskog rata, u euforiji informbirovskih čistki, svoje mladalačke snove prekida golootočkim tamnicama, o čemu nikada nije želio pričati, niti se prisećati tih dana.
 
Negde pedesetih godina prošloga veka nastaje njegova prva pesma u duhu narodnog melosa: "Često mlađan prošetah kraj Drine". Napisao je, kako je kasnije pričao, u jednom dahu, u trenutku inspiracije, i to na običnoj kutiji cigareta Morava. I ta njegova prva pesma je ubrzo "ušla u narod", krčeći put ostalim koje su, kao sa trake, izlazile iz njegove kompozitorske radionice.
 
Svaka pesma pokojnog Rada Jovanovića, bilo da su je pevali Gvozden Radičević, Zaim Imamović, Nada Mamula, Safet Isović, Nedeljko Bilkić, Milan Babić i mnogi drugi najpoznatiji pevači, bila je slika stvarno doživljenog i viđenog, izrečena i opevana običnim narodnim jezikom, jesenjinovski, ali lako i upečatljivo. To je i razumljivo, jer je Jesenjin upravo bio njegov pesnički uzor, čiju je sliku držao do poslednjeg momenta u svojoj spavaćoj sobi u Goraždu, a mnogi Radovi prijatelji i analitičari podvlače sličnost izbora tema, iskazivanja osećanja i života između njih dvojice.
 
Reka Drina, Bosna i Hercegovina, priroda, ljudi i njihove sudbine bili su nepresušni izvor i stalna tema Radovih pesama, poput: "Jablani se povijaju", "Negde u daljini", "Sumorna jesen", "Ne pitaj me stara majko", "Kad u maju ruže procvetaju", "Tebi, majko, misli lete", "Seja kose rasplela", "Malenim sokakom ne prolazim više", "Kad sretneš Hanku", "Svetla moga grada", "Prolazi jesen", i brojne druge.
 
Sve te i mnoge druge pesme ostale su kao njegov neizbrisivi spomenar na ostvarenja dostojna antologije pesništva i prave novokomponovane narodne pesme. Mnoge njegove pesme prihvaćene su kao prave izvorne i narodne, tako da mlađe generacije muzičara u stvari i ne znaju za njihovog autora.
 
Snažne volje, vedar, ponosit i duševan, do poslednjih dana svog burnog i plodnog života prkosio je svojoj teškoj bolesti. Volio je društvo običnih ljudi, šalu i pesmu. Izuzetno uredan i elegantan, živeo je, koliko mu je to bolest dozvoljavala, život pravog boema. Cigaretu nije gasio, najviše je volio piti konjak, sedeljke sa društvom u kafani ili kod kuće. I, naravno, iznad svega volio je harmoniku i gitaru, kao i svoje pesme, koje je često sam izvodio.
 
"Braco", tako je Rade najčešće oslovljavao mlade pevače, "ti pevaš ovu pesmu baš kako sam je ja zamislio i dobro je prenosiš u narod. A mene samo to interesuje, da ljudi čuju moje pesme. Novac mi uopšte nije važan", pričao bi im, očinski ih setujući.
 
Uoči svoje tragične smrti, neposredno pred protekli rat, autoru ovih redova Jovanović je u Goraždu pripovedao o mnogim krađama njegovih pesama, na šta je jednostavno odmahivao glavom govoreći: "To neka ide njima na dušu, a narod će sam prepoznati kvalitet tih pesama, pa valjda će se nekad setiti i čika Rada Jovanovića. Ma, nisam ti ja nikakav pesnik ni kompozitor! Ja sam jedan obični izmišljator narodnih pesama!"
 
Prilikom sahrane na goraždanskom groblju Kolevke, krajem 1989. godine, uz nepreglednu kolonu njegovih sugrađana, a i estradnih radnika iz nekadašnje cele Jugoslavije, svirala je harmonika i pevani su refreni iz njegovih najboljih pesama. I danas, pored Radovog spomenika u Goraždu štrče u vis dva jablana, tada posađena, koja na najbolji način simbolizuju njegove početne stvaralačke uspehe i antologijsku pesmu "Jablani se povijaju".
 
Kako to obično biva, gotovo sve njegove estradne kolege tekstopisci i kompozitori, a pogotovo pevači i producenti izdavačkih kuća, zaboravili su na ovog izuzetnog stvaraoca prave narodne pesme. Jedino Goraždani, mada ratom nesretno podeljeni, čuvaju uspomenu na njega i njegovo stvaralaštvo. Tako se u kanadskom gradu Kičineru članovi Udruženja Srba-Goraždana redovno prisećaju njegovog stvaralaštva u okviru tradicionalne kulturne manifestacije pod nazivom "Sunce nad Drinom", gde su čak uspeli da dovedu i Jovanovićevog najproverenijeg pevača Gvozdena Radičevića, koji ih je podsetio na njegovo neprolazno stvaralaštvo.
 
I sadašnji stanovnici njegovog rodnog Goražda nisu ga zaboravili. Pre pet godine organizovali su festival narodne muzike po ugledu na njegovo stvaralaštvo i pod njegovim imenom. Šteta je, ipak, što taj lepi gest nije prerastao u tradiciju.
 
Umesto zaključka ovom kratkom sećanju na zaboravljenog Radoslava Rada Jovanovića prisetimo se njegovih, i danas izuzetno aktuelnih, reči: "Ove moderne pesme su atak i na duh i na sluh, a prava narodna pesma treba i mora da teče kao bistra česma iz srca i duše pojedinaca u narod!"
 
U moru novokomponovanih narodnih pesama, po kvalitetu, porukama i dugovečnosti svakako se izdvajaju one koje su komponovane u duhu izvornih. Jedna od njih bez sumnje je "KAD SRETNEŠ HANKU" Radoslava Rada Jovanovića, koju je u svom prepoznatljivom stilu 1973. godine prvi put otpevao Safet Isović na "Beogradskom saboru".
 
Ostalo je zapisano da je publika u beogradskom Domu sindikata dugo protestvovala kada žiri za ovu pesmu dodeljuje tek treću nagradu, i to samo za tekst! Ipak, "Hanka..." se kasnije nezadrživo i munjevito proširila u narod, da bi je tadašnji muzički kritičari bivše Jugoslavije, u anketi Radio Beograda, proglasili narodnom pesmom decenije.
 
Pesma "Kad sretneš Hanku", prema zapisanim sećanjima Rada Jovanovića i starijih stanovnika Čajniča, posvećena je nekada, između dva svetska rata, čuvenoj i nadaleko poznatoj lepotici iz ovog grada Hani Korjenić, koju je tadašnji čajnički šeret Latif Moćević prozvao Caricom. Zbog njene lepote, devojačkog prkosa i neuzvraćenih ljubavi mnogi su dizali i ruku na sebe. Pričalo se, tako, da su izvesnog Ibru skinuli sa konopca i da su mnogi brakovi rasturani, pa kada je to saznao njen otac Sabrija, udao ju je za bogatog sarajevskog trgovca iz porodice Užičanin.
 
Već odavno utihnulo je srce čuvene čajničke lepotice Hane Carice. Tekstopisac i kompozitor Radoslav Rade Jovanović tragično je umro u svom Goraždu 1986. godine...
 
Iza svih njih ostala su sećanja i mnoge prelepe pesme, poput neprolazne "Kad sretneš Hanku", za koju danas mnogi misle da je izvorna.


Slavko Heleta

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA"
Broj 26 | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2010.
857  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Čedomir Marković (1949) poslato: Maj 26, 2012, 02:31:29 pm
*

ZA DUŠU I MERAK

Čeda Marković sinoć održao solistički koncert u Domu sindikata

Sinoć je pravi narodni pevač Čeda Marković održao prvi solistički koncert u Domu sindikata. Čovek koji od starta svoje decenijama duge i plodonosne karijere uporno neguje pravi narodni melos bez vidljive treme, na koncertu koji je nazvao "Za dušu i merak" dao je sve od sebe da verno dočara svoje najpopularnije numere. Velikim hitom "I da se vrate godine mlade" Čeda je započeo sinoćni koncert, šetajući kroz publiku do bine i pozdravljajući ih.

Nonšalantno, u stilu iskusnog pevača, "prošetao" je kosovskim, vlaškim, vranjanskim, šumadijskim krajevima i oduševio prisutne pevajući stare pesme koje nisu pale u zaborav, uz pomoć Velikog narodnog orkestra pod upravom Ljubiše Pavkovića.

Muzičkim spektaklom pevač je proslavio 35 godina estradnog rada, a u ime Udruženja estradnih umetnika uručena mu je povelja za izuzetan doprinos očuvanju kulturne baštine. U raspevanoj publici i među prijateljima na koncertu primetili smo Branu Crnčevića, Milana Babića, Gocu Stojićević, Izvorinku Milošević, Borisa Bizetića, frontmena grupe Legende Zorana Dašića Dašu, Vanju Bulića, Mišu Mijatovića, Jasnu Đokić...

Ono što je bilo posebno interesantno jeste pojavljivanje na bini specijalne gošće Danke Stojiljković, koja je svojom interpretacijom oduševila publiku. Da je Marković svoj na svome na sceni Doma sindikata, videlo se po kompozicijama koje je izvanredno otpevao, baš za dušu i merak: "Vranjanska noć", "Ne točite mlado vino", "Kosovski božuri", "Idem putem, šubara me kvari", "Ako umrem il' zaginem", "Raslo mi je badem drvo" i mnoge druge, koje je interpretirao na samo njemu znan način — lako, iskreno i punog srca.
Kurir






Čeda sa Dankom Stojiljković,
pevačica koja je takođe godinama verna
i ne odustaje od pravog narodnog zvuka
.


858  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Slobodanka Danka Stojiljković (1969) poslato: Maj 26, 2012, 02:01:41 pm
*

VEĆINA PEVAČA RADI NA CRNO

Većina pevača na srpskoj estradi već godinama se žali na sve lošiji položaj i sve manje pare, ali neće da priznaju da su sami za to krivi. Kako otkriva Danka Stojiljković, predsednik Udruženja estradnih umetnika Srbije mali je broj pevača i muzičara koji su članovi ovog udruženja. Zašto — ni sami ne znaju, iako kako kaže Danka, malo je potrebno da se dođe do članske knjižice, koja im donosi mnoge pogodnosti i olakšava život i rad.

Jedini uslov da se postane član Udruženja je da muzičar ili pevač dođe kod nas na audiciju, preda dokumentaciju i da se registruje.

U komisiji se nalaze kolege, koje potpišu da se muzičar bavi tim poslom. Ne mora tu nešto mnogo da peva i svira.
 
Mi pomažemo pevačima da ostvare svoja prava, da dobiju radni staž, da on i njegova porodica imaju socijalno osiguranje, da regularno prelazi granicu.
 
Godišnja članarina je 50 evra i niko ne bi smeo da se bavi estradnom delatnošću, a da nije kod nas prijavljen.

Međutim, samo 20 odsto pevača je regulisalo svoj status, a ostali faktički rade na crno — kaže Danka Stoiljković.

Zbog čega pevači i muzičari izbegavaju članstvo?

Nikome to nije jasno. Postati član je izgleda ponižavajuće. Pa jedna Lepa Brena je došla kod nas na audiciju. I svaka joj čast, jer je ispoštovala one koji su anonimni. Da smo složniji i naša branša bi bila u boljoj poziciji. Očigledno je problem u njihovim glavama. Ako čovek koji se bavi ovim poslom ne može da izdvoji godišnje 50 evra, onda nemam reči. Neko to za veče popije u kafani. Ali, kad bi se digao jedan Miroslav Ilić i drugi pevači bi nas podržali, a svima bi bilo lakše.
  
Pa kako onda većina pevača uopšte radi?

Godinama rade na divlje. Mi smo narod koji je sklon prevarama. Pre nekoliko godina krenula je muzička policija po restoranima i pevači su masovno dolazili da se učlane. Međutim, sada to niko ne kontroliše i oni su se opustili.
 
Dešavalo se recimo da ih vrate iz Hrvatske ili neke evropske zemlje jer nemaju licencu za rad, a samim tim ni pravo da pevaju. Na primer, na graničnom prelazu u Hrvatsku traži se papir sa licencom i ko ga nema ne može da uđe u zemlju.
 
Kako onda mnogi pevači ipak nastupaju u Hrvatskoj?

Svako se dovija i snalazi, najčešće uzimaju lažne potvrde. U suštini pevač ne bi mogao da izađe iz Srbije, osim turistički ako nema licencu. Kad bi inspekcija radila svoj posao za tri meseca bi se sredila situacija.
 
U Srbiji bi pola kafana bilo zatvoreno, jer niko nije prijavljen, svi rade na divlje. U bilo koju kafanu u Beogradu da dođete uveče možete videti orkestar koji svira. Ako im tražite licencu, neki će imati, a većina neće. I ti koji imaju to je falš.
 
A, gazda lokala naplaćuje gostima muzički dinar. On čak ne bi smeo da angažuje nekog ko nema ugovor o radu, koji nije član Udruženja, jer je on onda radnik na crno.
 

NE ZNA SE BROJ PEVAČA
Da li je uopšte poznato koliko danas ima pevača u Srbiji?
Ne, ne zna se tačan broj i gotovo je nemoguće to utvrditi — kaže Danka.
Da li su Zvezde Granda vaši članovi?
Ima ih dosta, ali ne možemo mi da jurimo one koje nisu.

BALKANSKA ŠATRA
Kakva je situacija sa hrvatskim pevačima koji gostuju u Srbiji?
Njih niko ne kontroliše i tu najviše gubi država, jer se ne plaća porez. Ne znam ko ih finansira, ko im daje dozvolu da dođu, da rade kod nas, to niko ne zna. Država ne radi svoj posao, pre svega srpsko ministarstvo kulture.
A, Hrvati, recimo, traže od naših pevača da se licenca prevede na hrvatski jezik kod sudskog tumača. To je smešno, balkanska šatra i cirkus. U Hrvatskoj srpski pevači moraju da se prijave, da plate porez...
Mi smo nemoćni. Umesto da država juri nas za sprovođenje zakona, mi jurimo državu, pa to nigde ne postoji!


S. Đurić | 29.04.2011. | Vesti online
859  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Predrag Gojković Cune (1932—2017) poslato: Maj 26, 2012, 01:40:44 pm
*

DON KIHOT SA MORAVE


KONCERTOM pod nazivom "Moje pesme, moj život" na Kolarcu, bard naše muzike Predrag - Cune Gojković proslavio je 55 godina umetničkog rada i 71. rođendan. Ekipa "Novosti" jubilej mu je čestitala u garderobi posle koncerta, dok se zajedno sa Merimom Njegomir i Oliverom NJegom krepio iz srebrne pljoske.

Na primedbu da sala Kolarca nije slučajno izabrana za ovaj nastup, jer je upravo u njoj prvi put zapevao daleke 1939. godine, Cune nam kaže:

U pitanju je bio vodvilj "Prelo na selu" koji je trebalo pevati osmoglasno. Imali su sedam devojčica, osmu nisu, pa su mene preobukli i zapevao sam. A već godinu dana kasnije, u novembru 1940. Radio Beograd direktno je prenosio sa Kolarčevog narodnog univerziteta, kada smo sestra i ja pevali u duetu. Imao sam tada devet godina.


"KAFA" OBELEŽILA KARIJERU

PRVI solistički koncert održali ste 1961. godine. Imali ste 11 turneja po SSSR, SAD, Australiji, Evropi, osvajali nagrade publike i stručnog žirija na skoro jugoslovenskim festivalima zabavne i narodne muzike. Osećate li umor posle 55 godina rada?

Skoro da nisam u situaciji da verujem da je sve to prošlo. Ne samo što je prošlo brzo, nego se pitam kako sam psihički i fizički mogao da izdržim sva ta putovanja, susrete sa ljudima, ispunjavanje njihovih želja. Možda nećete verovati, ali mnogi su ozdravili od nekih bolesti posle moje pesme. Ta silna pisma koja sam dobijao, prepiska i prijateljevanje sa ljudima u rasejanju, sa svih pet kontinenata, čine me čovekom ove planete. Zato ne volim kada me neko ograniči da sam samo to i to. Večeras sam na koncertu otpevao samo pet ili šest narodnih pesama, a ostalo je bilo Cunetova ljubav. Znači romanse, starogradske pesme i zabavna muzika. Ja sam narodnu muziku svojevremeno propevao da je spasem, ako se spasti može. I danas to radim, ali imam utisak da sam Don Kihot, da se borim sa vetrenjačama.

Prošli album ste objavili za "Grand produkciju", upravo da biste im pokazali kako se peva?

Išao sam filozofijom — ako ih ne možeš pobediti, pridruži im se. Ipak, bili su u većini. Pobedili su me, ali ne znam za koliko. Znate, svemu dođe kraj i ničija nije gorela do zore. Raduje me što sam večeras na koncertu video mnogo mladih.

Postoji li pesma vaše karijere?

U nekadašnjoj Jugoslaviji kada je autoput preko leta bio više nego zauzet, išlo se u tri trake, pa bi me neko ko vozi iza mene obično prepoznao. Kako me obilazi, vidim da ne može da mi se seti ni imena, ni prezimena, ni nadimka. Onda mahne, kaže: "Zdravo, kafu mi draga ispeci" i produži dalje. "Kafa" je ta koja je obeležila moju karijeru.


UVEK MALO DODAM

DA li vam se trenutno nešto dopada sa domaće ili svetske muzičke scene?

Što se tiče naše scene, tu ne bih mogao ništa da izdvojim, ali od svetskih likova interesantan mi je Sting, koji se sada bavi etno-muzikom. Meni je, inače, zanimljiv čitav taj pokret da se etno-muzika približi, jer je džez sve u životu. Rok generacije umeju da kažu da je rok filozofija. Za mene je džez filozofija, jer sam ja ipak malo starija generacija od roka. Neko, na primer, voli da nosi braon i plavo, što, kažu, nije prikladno. U prirodi imate sve te boje. To su kombinacije, poput džeza. Dzez era je moj život. Uvek sam pevao sve. Melodija ide nekim svojim određenim ritmom, ali ja uvek nešto malo dodam. A to je džez. To je invencija.

Ujutru putujete u Ameriku. Znamo da ćete čuvati unučiće, ali, hoćete li i zapevati?

Dokle god me noge drže, dok mogu da otvorim usta i pevam koliko mi srcu drago, ja ću to raditi. Održaću koncerte u Detroitu, Bostonu i Čikagu — reče nam Cune i ode u maglovitu beogradsku noć, da sa Merimom Njegomir, Oliverom Njegom, Nikolom Rackovim, Stanišom Stošićem i Milanom Babićem proslavi jubilej u restoranu **Tri šešira**.


ZNAM 4.000 PESAMA

NA takmičenju "Ko zna više" 1971. pobedio sam interpretirajući više od 300 pesama. Sada ih znam najmanje 4.000, dok moje nazovi novokomponovane kolege ne znaju ni 10. Malo sam ljut na Šabana Šaulića, Miroslava Ilića i Marinka Rokvića što na svoje albume ne uvrste i poneku staru narodnu pesmu. I ja sam pevao hitove, ali baš kao i Lepa Lukić, nikad nisam zaboravio na izvornu pesmu.


AMERIKA JEDNE ZIME

OD 1966. do 1969. sam živeo u Americi. Otišao sam tamo slučajno i zaljubio se u Ameriku. Sećam se, bila je zima, pred Božić, sve je izgledalo čarobno i glamurozno. LJudi su išli ulicama opušteno i javljali se jedni drugima iako se nisu poznavali. Bio sam toliko zadivljen da sam odmah pozvao suprugu sa dvoipogodišnjom ćerkom. Pristala je da dođe sa detetom i ubrzo ostala u drugom stanju. Onda smo čekali da se Katarina rodi. U Americi danas živi moja ćerka Nataša.


Vesna Pantelić | 09.11.2003. | Večernje novosti
860  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Predrag Gojković Cune (1932—2017) poslato: Maj 26, 2012, 12:31:25 pm
*

PREDRAG GOJKOVIĆ CUNE





POBEDILI SU ME NOVOKOMPONOVANI PEVAČI

Krajem prošle godine naš poznati pevač Predrag Gojković Cune obeležio je 55 godina muzičkog rada prigodnim koncertom na Kolarčevom narodnom univerzitetu. Sala je bila dupke puna, a Cune je, na oduševljenje prisutnih, ponovo pokazao svoje izuzetne vokalne sposobnosti. Za njega kažu da je jedan od poslednjih uporišta prave, izvorne narodne muzike. On peva više od pola veka, a prisećajući se kako su me prošle sve te godine, kaže:

Predrag Gojković Cune: Od tih 55 godina samo bih četiri godine izdvojio kao teške. To su godine koje sam proveo pevajući u kafani. Ako bih se ponovo rodio, izabrao bih iznova ovaj isti put jer duboko verujem da je on pravi put za jednog pevača. Odabrao bih istu sudbinu, istu suprugu i iste ćerke i unuke. To je kruna ovih 55 godina. Ne samo zadovoljstvo zbog muzike, već i zbog brojne porodice.

Na šta liči naša današnja muzička scena iz vaše vizure?

Predrag Gojković Cune: Ja sam primetio da smo mi narod podložan asimilaciji i da svi vetrovi koji duvaju sa raznih strana, duvaju baš prema nama. I mi se ne sklanjamo od tih vetrova, što bi bilo prirodno, već ih upijamo. Nemamo jedra da se odbranimo. A kad mi krenemo negde u prodor, ti ljudi tamo imaju jedra i znaju kako da se odbrane. Na neki način sam malo razočaran, ali s obzirom na to da je 20—30 godina mali period za istoriju i za jednu naciju, nadam se da naš duh neće biti uništen. Verujem da će biti mojih naslednika, onih koji će pratiti ono što je izvorno i ono što je pravo i da će naša narodna muzika živeti, dok bude mladih Teofilovića i ostalih.

Koliko ste često kritikovali pevače nekih novih talasa u narodnoj muzici?

Predrag Gojković Cune: Ne bih ja tu nešto mnogo da kritikujem. Mislim da moje mlade kolege i koleginice nesrećno biraju pesme. Ima tu dobrih pevača koji lepo izgledaju, ali im je izbor pesama loš. Zapadnom svetu je disko muzika, sa svim njenim podvrstama jednosmerna i jednobrazna. Mislim da naša deca posle 220 volti i đuskanja mogu da čuju i neku lepu starogradsku romansu. Sve ovo narodno što se pravi kod nas uglavnom je na neku disko formu. Naročito sada kada je maha uzeo etnofolk. Tragično je što mi nikada nismo originalni da nešto izaberemo, nego uvek uzimamo od drugih.

Kako se osećate kada vas neki novopečeni muzikanti nazovu kolegom?

Predrag Gojković Cune: Šta mogu da radim? To je prirodan tok stvari. Ja to uvek stavljam u konotaciju vaspitanja. Ako je čovek lepo vaspitan i ako me oslovi sa kolega iz najbolje namere, a ja ne mislim da smo mi po bilo kom aspektu kolege, ja sam spreman da mu to oprostim i prećutim.

Rekli ste jednom da su vas ovi novokomponovani pobedili. Kako to?

Predrag Gojković Cune: Rekao sam to zato što nisam uspeo da izguram onu kvalitetnu muziku među široke narodne mase, kao što to čini "Grand" sa svojim izvođačima. Prema tome oni su pobedili!

Ali, borba se nastavlja?

Predrag Gojković Cune: Ne, ja je ne nastavljam! Ja sam pristao da se pojavim u tim emisijama da bih učinio zadovoljstvo jednom kompozitoru. Ali ne mislim da se borim na taj način, po sistemu — Pridruži im se! Ima drugih načina. Rodiće se neki novi, mladi pevači koji će imati snage da biju neke nove muzičke bitke.

Često putujete i u Ameriku?

Predrag Gojković Cune: Starija ćerka Nataša živi u Los Angelesu sa dvema ćerkama, pa odem da ih posetim. Ja sam u životu dosta proputovao, tako da mi taj dugi put nije neko zadovoljstvo. Ali je ipak sitnica u odnosu na zadovoljstvo koje ću doživeti uz ćerku i unuke. Mlađa ćerka Katarina je uglavnom u Beogradu sa svojim sinom, tako da su mi oni tu, kod kuće.


S. S. Todorović | 25.08.2007. | Balkan media
861  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Tekstovi — popularna muzika / Popularna muzika — N poslato: Maj 24, 2012, 10:59:46 pm
*

NE DAM NIKOM DA TE DIRA

Ne dam nikom da te dira
ne dam nikom dušo moja,
tugo...
Kad bih mog'o da te vratim
kad bih mog'o eh, da biram
ja bih opet bio sa tobom.
 
Ref.
Nemam čemu da se radujem
samo vinu kad se napijem
Srce stane, kad se seća —
sad znam šta je to:
jednom im'o, onda nemao.
 
Šta sam hteo, imao sam,
svud sam bio, dušo moja,
tugo...
Prevarih se, poverovah,
sada više ničeg nemam;
ništa više nije ostalo.
 
YouTube: Željko Joksimović — Ne dam nikom da te dira
862  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Notni zapisi / Notni zapisi — J poslato: Maj 24, 2012, 03:46:28 am
*

Ja posadih vinograd





Zapis Vladimira Đorđevića
863  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzikolozi • Zapisivači i proučavaoci narodnih igara i pesama — biografija i prilozi / Vladimir R. Đorđević (1869—1938) poslato: Maj 24, 2012, 03:03:36 am
*

ODJEK VLADIMIRA R. ĐORĐEVIĆA U NIŠU OD 1930. DO 1935.


Odlaskom u penziju, 02. septembra 1924, Vladimirov pedagoški rad nije prestao, već se i dalje nastavljao kroz muzičku delatnost u Beogradu i drugim gradovima. Neumorno je pomagao mlađim kolegama savetima iz ogromnog radnog iskustva. U Nišu je, 03. septembra 1930, u 10.30 časova, održao predavanje niškim učiteljima u osnovnoj školi u Voždovoj ulici sa temom: Iz metodike notnog pevanja u osnovnoj školi.14 U projektu novog nastavnog programa za osnovne škole predviđen je novi predmet iz muzičkih veština pod nazivom Pevanje po notama. Tadašnji učitelji, nepripremljeni za metodiku izvođenja novog predmeta, ovo predavanje sa dodatnim instrukcijama u nastavi, prihvatili su sa olakšanjem. I ovog puta je edukacijom učiteljskog kadra Vladimir ostao na visini svog zadatka.

Srpsko učiteljsko društvo za grad Niš i niški srez oformilo je 1932. muzičku sekciju, sa horom i orkestrom, pod nazivom "Vladimir Đorđević"... Orkestar je imao 11 članova, a hor 24 člana: soprana 8, altova 7, tenora 6 i basova 7. Dirigent je bio Venijamin Ruđko.

Uprava muzičke sekcije, na čelu sa predsednikom Svet. Jankovićem, Vlad. Đorđeviću uputila je pozdravno pismo sa pozivom da prisustvuje debi tantskom svečanom koncertu i zabavi u njegovu čast, koja se priređuje samo posle nekoliko meseci rada. Prva "priredba" muzičke sekcije je održana 9. aprila 1930, u sali Oficirskog doma, sa početkom u 21 čas. Vladimir Đorđević je uzvratnim pismom izjavio najdublju zahvalnost za čast koja je ukazana njegovom imenu: — "Izvanredno sam dirnut pažnjom koja mi je ukazana baš u Nišu.Ona mi je, vašim priznanjem donela i jednu nagradu za celokupan moj muzički rad, nagradu koja će mi večito biti draga".15

Za vrlo kratko vreme, niški muzički odsek je, pored hora i orkestra, osnovao i Muzički muzej, sa željom da prikupi svu građu koja oslikava srpsku narodnu i umetničku muziku u prošlosti i sadašnjosti. Zamisao je bila da Muzički muzej postane centar za proučavanje naše narodne i umetničke muzičke kulture. Muzički odsek nije imao materijalna sredstva za samostalno finansiranje muzeja, pa se i ovog puta obratio za pomoć svom počasnom članu. Pomoć bi se sastojala iz: priloga različitih narodnih instrumenata, slika narodnih svirača, muzičkih društava i horovođa, važnijih dokumenata o istorijatu pevačkih društava,horskih repertoara i svih ostalih elemenata, koji daju jasne pojmove o muzici i njenom razvoju određenog kraja. Donacija Vladimira Đorđevića se sastojala iz zbirke narodnih muzičkih instrumenata i autorskih štampanih radova.

Optimistička ideja Muzičke sekcije moravskih učitelja u Nišu podlegla je teškim iskušenjima tadašnjih političkih prilika. Blesnula je velikim sjajem, ali se ugasila veoma brzo. Mnogi učitelji su, kao članovi partija u strogoj opoziciji prema režimu, svojim slobodoumnim istupanjem tražili široka prava i demokratiju. Revolucionarno ponašanje učiteljskog staleža izivalo je učestale premeštaje najboljih prosvetnih radnika i najuticajnijih aktivista, ujedno i članova muzičke sekcije (Dušan Vitorović — tenor, Brana Živković — bas, Zagorka Petrović — alt itd.).

Premeštaji i nesuglasice izazvane različitim političkim opredeljenjem unutar samog udruženja, desetkovalo je redove muzičkog društva16. U vreme razmirica i političkog progona, 5. septembra 1934, u Niš dolazi Vladimir Đorđević, sa željom i molbom,da se na velikom javnom skupu obrati niškom učiteljskom kadru. Poziv je, po naredbi gradskog školskog nadzornika, prosleđen svim niškim školama, sa apelom za neizostavnim prisustvom svih učitelja i učiteljica, 6. septembra, u 16 časova, u sali škole "Kralj Aleksandar". Misionarski dolazak počasnog člana muzičke sekcije imao je za cilj da smiri duhove, izgladi razmirice i stvori uslove za produžetak rada. Po njegovom odlasku, već 5. septembra, predsednik društva Đorđe Vezmar, upućuje pozive svim školama pozive na dogovor o daljem radu pevačkog hora u školskoj 1934/35 godini. Prva proba, posle pauze u radu, održana je u nedelju, 18. septembra, u 16 časova u školi "Vožd Karađorđe".17 Upornost i trud oko održavanja muzičkog društva, ogleda se u požrtvovanosti učitelja, koji u tako teškom vremenu odolevaju različitim izazovima. Već sledeće, 1935. godine, 14. maja, hor muzičke sekcije priredio je koncert u Prokuplju, a početkom juna u Zaječaru i Negotinu18. Naredne, 1936. godine, sa područja Moravske banovine bilo je premešteno 223 učitelja i učiteljica, a muzička sekcija je prestala sa radom. Vladimir Đorđević nije bio upoznat sa prestankom rada muzičkog odseka, pa je njegov brat Tihomir bio ljut na niško društvo, koje se posle Vladimirove smrti, jedino nije javilo da pokojniku oda poslednju počast. Za vreme boravka u
Niškoj Banji, on je saznao da se društvo iz partijskih razloga ugasilo. Ostalo je veliko razočaranje u članove društva i večito pitanje: "Zar kod pojedinih od njih, pa ma na kome kraju Jugoslavije bili, ne postoji nikakvo sećanje na onoga, čije su ime dali svom muzičkom društvu".19

Vladimir Đorđević je radio mirno i živeo povučeno i tiho. Po prirodi skroman, nikad se nije hvalio svojim uspesima, a nije ni morao — dela su govorila umesto njega, a pesme, koje je sakupio i zapisao večno žive.

Jedna od njih je:


JA POSADIH VINOGRAD
Narodna pesma
Aleksinac


Ja posadih vinograd,
Srbijanke, vinograd.
Haj, haj—, vinograd.

Pa ne odoh dva dana,
i treći dan do podne.
Kad ja odoh trći dan,
vinograd mi listao,
i lozicu pustio.





Reči koje je Vladimir Đorđević uputio bratu Tihomiru, pokazuju iskrenost i veliku bratsku ljubav: "Tiko, ja sam najsrećniji čovek na svetu: ni zbog čega me savest ne grize a imam i tebe".
 
Po želji brata Tihomira na grobnici porodice Đorđević urezane su sledeće reči:
 
Dva su brata u milosti rasla
TIHOMIR R. ĐORĐEVIĆ
Profesor univerziteta
19 febr. p.s. 1868 + 28. maja po n.1944
 
I

VLADIMIR R. ĐORĐEVIĆ
Profesor gimnazije
19. nov. p.s. 1869 + 22. juna po n. 1938
Među njima sestra jedinica

DRAGINJA S. JANKOVIĆ

____________

14 Fascikla OŠ "Njegoš", kutija 2. dok br.1/175 IAN
15 Kao br.4
16 Fascikla OŠ "Njegoš", kutija br.3, dok. br. 1/331 IAN
17 Fascikla OŠ "Njegoš", kutija br. 3 dok. br. 1/332 IAN
18 Fascikla OŠ "Njegoš", kutija br. 3 dok. br. 1/174 IAN
19 Građa o životu i radu Vlad. R. Đorđevića, prikupile Ljubica i Danica S.Janković,VARIA br.31 k.p..103 IAN


LITERATURA

Ogled srpske muzičke bibliografije do 1914. godine, Vladimir R. Đorđević, Nolit, Beograd,1969.VARIA br.31 k.p.103 IAN. Građa o životu i radu Vladimira R. Đorđevića, prikupile: Ljubica S. Janković i Danica S. Janković, IAN

Prilozi biografskom rečniku srpskih muzičara, Vladimir R. Đorđević, SANU, Beograd 1950. god.
Mr Tomislav Bratić: Aleksinačka pevačka družina Šumatovac, Centar za kulturu i umetnost, Aleksinac, 2008 god.
Spomenica prosvetnim radnicima Niša i okoline palim u narodnoj revoluciji, izdaju prosvetni radnici Sreza Niš, štampa "Prosveta", Niš,oktobar 1959. god.



IZVORI

Fascikla OŠ "Njegoš",
          kutija br. 2, dok.br. 1/175 IAN
          kutija br. 3, dok. br. 1/331 IAN
          kutija br. 3. dok. br. 1/332 IAN
          kutija br. 3 dok. br 1/174 IAN

VARIA br.31 k.p.103 IAN. Građa o životu i radu Vladimira R. Đorđevića, prikupile: Ljubica S. Janković i Danica S. Janković, IAN
"Sloboda", stara štampa, IAN knjiga br.16
"Karadžić" — List za srpski narodni život običaje i predanje (1899. — 1904), Tihomir Đorđević, Škola za obrazovanje vaspitača, Aleksinac.


Autor teksta: Marina Gavrilović
864  MUZIČKA ČITAONICA / Svaka pesma ima priču [poreklo pesme] / Što se bore misli moje — pevana i svirana, iz generacije u generaciju poslato: Maj 15, 2012, 04:57:40 pm
*

DVE PESME KNEZA MIHAILA

Pored romanse "Što se bore misli moje", Mihailo Obrenović napisao još dve pesme. Narodnu bajku "Čardak ni na nebu, ni na zemlji", Vuk Karadžić zapisao onako kako je knez Mihailo slušao u detinjstvu od svojih dadilja

UGLAVNOM je nepoznato da je osim popularne komponovane pesme "Što se bore misli moje", knez Mihailo autor i drugih poetskih sastava, koji su prethodili kultnoj romansi i neki čak štampani. Reč je o dve knez Mihailove pesme: "Svetski putnik" i "Molitva kneza srbskog Mihaila na bregu morskom", objavljene 1844. godine u "Srpskom narodnom listu".

Posle svrgavanja s vlasti, 1842. godine, knez Mihailo (1823—1868) živeo je u emigraciji, pretežno u Beču. U to vreme, kao što pokazuju i navedene pesme (verovatno je bilo i drugih njegovih nesačuvanih poetskih pokušaja), ispoljio je afinitet prema književnosti i književnicima, takođe i prema muzici. U Beču je tada živeo i knez Miloš, takođe emigrant, koji je održavao prijateljske odnose s Vukom Karadžićem. Po Miloševoj želji, Vuk je bio Mihailov savetnik i duhovni vaspitač (o čemu svedoči i njihova prepiska). U tom svojstvu su njih dvojica zajedno putovali u Berlin i boravili na obali Severnog mora. Na tom putovanju ispevane su (ili zapisane) i dve navedene kneževe pesme, što potvrđuju sačuvani prepisi kneževog rukopisa ovih pesama. Ispod naslova pesme "Svetski putnik" sa strane je stavljeno: "U Drezdi (Drezdenu) 10. Julija 1844.", a upravo naslov druge pesme upućuje da je ispevana na obali Severnog mora ("na bregu morskom").

Prepis kneževog rukopisa ovih pesama našli smo u rukopisnoj ostavštini Đure Daničića, koja se čuva u Arhivu Jugoslovenske akademije nauka u Zagrebu (Arhiv Jugosl. Akad. sign. 15 7 B). Te prepise, uz kratko pismo Daničiću, poslao je Konstantin (Kosta) Branković, rektor Velike škole i cenzor, na Daničićevo traženje 1862. godine. Daničić je u to vreme bio i učitelj srpskog jezika kneginje Julije Obrenović.

Knežev afinitet za književnost potvrđuje i Vukovo svedočanstvo da je upravo u Berlinu od kneza Mihaila zapisao maštovitu narodnu bajku "Čardak ni na nebu ni na zemlji", onako "kao što je on slušao u detinjstvu od svojih dadilja". Doduše, Vuk je knežev tekst, kao i tekstove drugih kazivača, ne samo opismenio, nego i literarno preradio, sažeo i oplemenio ekspresivnim narodnim jezikom.

Kneževe pesme nastale su u vreme kad i Branko peva u Beču. Međutim, kneževi pokušaji pripadaju, više po duhu nego po jeziku — uglavnom narodnom, predbrankovskoj eposi klasicističko — sentimentalističke poezije, koju predstavljaju J. Subotić, V. Živković, N. Borojević i dr. Čini se da su knezu Mihailu kao ugled poslužile onovremene nacionalno-rodoljubive budnice (Subotićeve pesme) "Srbin", "Srpkinja" i slični sastavi drugih autora.

Pesma "Svetski putnik" ima deset katrenskih strofa (40 stihova) i ispevana je u rimovanim sedmercima. Pesma je dijaloška: jedna strofa sadrži pitanja autoru, a druga odgovore, kao što pokazuju početne dve:

"Stan' putniče tko si ti,
Imaš koga od roda,
Je li živa jošt mati,
tako dičnog poroda?

Srbskog ja sam porekla,
Narod ceo moj je rod,
majka mi je umrla,
No živ mi je jošte Bog..."

U narednim strofama pesnik se žali na svoju prognaničku sudbinu, vajkajući se da će mu grob biti u tuđini, jer je ostao bez svog zavičaja i u završnim stihovima pesme kaže:

"Nisam zemlje gospodar,
Jedno srce ja imam,
Od sirote to je dar"

Pesma "Molitva kneza srbskog"... ispevana je u klasičnom desetercu. Ukupno ima 44 stiha, odnosno, jedanaest katrenskih strofa. Manje je tečna od prethodne i više je natrunjena slovenizmima. I ona sadrži autobiografske elemente kao i prethodna. I u njoj se srbuje, poziva na pravdu: "Pravdu, Bože, jerbo stradam za nju..." Ima i nepravilnih rima; završne strofe pomalo polemički iskazuju i navodno odricanje od vlasti i naglašenije apostrofiraju rodoljubive emocije. Obe pesme su neke vrste elegije, a i lamenti ("Ja sad sedim i plačem na moru") i veoma su politizirane i polemičke, a u drugoj se prečesto traži božja pomoć.

Važno je konstatovati da je knez Mihailo neuporedivo više doprineo srpskoj književnosti i kulturi kao izdašan mecena ljudima od pera nego svojim skromnim poetskim pokušajima. Bio je mecena Vuku, Branku Daničiću, Svetozaru Miletiću, Iliji Vujiću, kompozitorima Alojzu Kalauzu (iz Beča) i Korneliju Stankoviću. Po Vukovom nagovoru pomagao je i slovačke slaviste: P. J. Šafarika i Ljudevita Štura, a i pesnika Đorđa Markovića Kodera, koji je kao poliglota bio prevodilac knezu Milošu, a mladog Mihaila je 1838. učio mačevanju.

U literaturi je dosta pažnje posvećeno pesmi "Što se bore misli moje", čini se više zbog pitke Stankovićeve melodije nego zbog teksta pesme. U mogućnosti smo da saopštimo i nepoznate podatke o njenom stavljanju u note zahvaljujući proučavanju srpske književne periodike u 19. i 20. veku. Iz novosadske "Sedmice" (1855) u rubrici "Književne vesti" doznajemo sledeću novost "Poznati komponista g. Alojzije Kalauz, koji je dosad više srbskih arija u glazbu stavio, izdao je pesmu srbsku: 'Što se bore misli moje' u varijacijama za klavir".

U istom listu (1857) piše: "Ovih dana izašle su u Beču kod Gustava Albrehta dve kompozicije našega komponiste g. Kornelija Stankovića i to: 'Što se bore misli moje' za fortepijano u varijacijama — posvećana Pravoslavnoj opštini pančevačkoj: 'Sremsko kolo' i narodna pesma 'Čija li je taraba?' za fortepijano". Kao što vidimo, bilo je više stavljanja u note ove pesme, i to pre od bečkog kompozitora Kalauza, a zatim od K. Stankovića.

Dragocene su vesti objavljene i u "Prosvetnom glasniku" (1942). U članku Koste P. Manojlovića piše:

"Knez Mihailo je dao Korn. Stankoviću 1.200 groša za putovanje po Srbiji, za beleženje melodija naših narodnih pesama". Navodi se da je istu sumu ranije dao i Alojzu Kalauzu, koji je u Beogradu izdao dve sveske svoje zbirke naših narodnih pesama 1854—1855, dok su mu druge dve sveske ostale u rukopisu kod Društva srpske slovesnosti. Uz navod da je K. S. komponovao pesmu "Što se bore misli moje", sa varijacijama, kaže: "... koju mu je pevao knez Mihailo u dva maha u Beču, u kući trgovca Mojsilovića, i koju je posvetio pančevačkoj opštini." Navodi se i da je K. S. "komponovao srpsku Marseljezu iz 1848, Sterijinu pesmu 'Ustaj, ustaj Srbine', za klavir i posvetio je knezu Mihailu. Pesme: 'Tavna noći' i 'Sećaš li se onog sata' posvetio je kneginji Juliji Obrenović Hunjadi".


MOLITVA

"Na čast carem krune i svetila
Bogatirom korablje i more,
Meni moja Srbija je mila,
Za nju ginem i njene oltare.
SILEN! K svetom prenesi
me kraju
Da t' u rodu ime Tvoje slavim,
Neću prestol, neću zemlje
vladu, Srbstvo milo i Srbiju
tražim."

(Poslednje dve strofe iz pesme "Molitva knjaza srpskog Mihaila na bregu morskom")


ŠTO SE BORE MISLI MOJE

Što se bore misli moje,
Iskustvo mi ćutat' veli,
Bež'te sada vi oboje,
Nek' mi srce govori.
Prvi pogled oka tvoga,
Sjajnom suncu podoban,
Plenio je srce moje,
Učinio robom ga.
Da te ljubim, ah, jedina,
Celom svetu kazaću,
Samo od tebe, ah, premila,
Ovu tajnu sakriću.


Vaso Milinčević | 04.11. 2011│ Večernje novosti
865  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači [Klasična muzika] / Jadranka Jovanović (1958) poslato: Maj 15, 2012, 01:40:35 am
*

OZONSKI DAR


Kreativna energija Jadranke Jovanović obnavlja se neočekivano i moćno. Zapravo, njen talenat podupire samog sebe pa je za očekivati da će se svakom novom prilikom umnožavati. Tako je bilo i u njenom nastupu povodom dvestote godišnjice rođenja Aleksandra Sergejeviča Puškina.
 
Pred nas je izašla prelepa žena za koju već znamo da je velika operska zvezda. Banula je vedra, okupana silom talenta, očiju punih neodgonetnute vedrine i sjaja. To su oči koje žude i piju, otvaraju i zatvaraju bol. Iz njih će poteći zvuk preko snega zuba nad kojima bokore burno mirne usne. Tu se zameće vizuelni udar na naša čula. Sve ostalo je nepoznato i večno, u Bogu što svoju ljubav razastire u nepojamnim količinama i pravcima.

Pevati Puškina znači dozvati muzici još jednu silnu granu umetnosti ― poeziju. Već i sama poezija skriva u sebi i, na mahove, zrcali klicu muzike, bolje reći, otkriva skrivenu muziku koja je ugrađena u značenja i slike. Pesnički jezik je, dakle, otvoren za najsuptilnije valere zvuka. On podrazumeva iskonsku muziku reči. Puškin ― gromada ruskog duha, ranjeni eros umetnosti, vitez ljubavne plime i oseke, elementarni poet! Pevati njegove stihove, a komponovane sluhom ruskih kompozitora, znači biti pandan ruskom i panslovenskom geniju. Može li se to? Gde se dotiču dve umetnosti i šta je tačka tog preseka?

Jadranka Jovanović je uletela u svet Puškinove lirike kao pčela u roj cvasti. Osetila je gorku slad i nektarnu žuč jedne pesničke sudbine. Kao da je živela tu dramu i to vreme. I kao da se rodila da bi dotakla obelisk takve energije izvan zemaljske slave začarane povremenim iskrama nebeskih pojeva, a na stopama umornih čula i zadataka. Jadranka Jovanović spaja dve umetnosti u treću ― svoju sposobnost da tvori novo i novo. Gradacija tog umeća počiva na spiralnom i vertikalnom ubrzanju emotivnih efekata koje beleži glas enormne lepote. To više nije glas, već prirodna pojava koja nas uči doživljaju umetnosti, ljubavi i smrti. Jer, kako drugačije objasniti piruete takvog glasovnog fenomena nego ga bukvalno usnuti, na živom koncertu, kao azbuku novih ljudskih mogućnosti.

Ova operska diva peva saglasno svojim moćima koje su nadnaravno jednostavne. Zapravo, one su u saglasju sa zakonima smene svetla i mraka. Samo čista sunčeva radost i puna mesečeva tlapnja u daru jesu nosači jedne takve retkosti koja ne štedi svoje anđeoske i demonske vrednosti. Tako je Puškin oživeo u srpskom jeziku, u milinama melodijskih silnica i njihovih ambivalencija. Obelodanjen je domet jedne ultraviolentne gorljivosti bića koje ne priznaje prepreke i zastoje. U jednoj tački stekli su se muški i ženski princip stvaranja, odnos dvaju aspekata što drže svet u ravnoteži. Do nas je doprla vodopadno bistra pena oslobođene energije koja melodiju uzima kao svoj prag preko kojeg se jezdi u nepoznato, u aorte neslućenih visina.


Nenad Grujičić "Polemike i odušci"
866  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači [Klasična muzika] / Jadranka Jovanović (1958) poslato: Maj 15, 2012, 12:53:26 am
*
JADRANKE JOVANOVIĆ


HILJADU LICA LJUBAVI

Mecosopran Jadranka Jovanović je izvanredan solista, i prelepa žena. Rođena je u Beogradu, gde je i diplomirala na Fakultetu muzičkih umetnosti, na dva odseka ― teorija muzike i solo pevanje, koje je i magistrirala. Iza sebe ima velike uspehe od Amerike do Japana, nastupajući sa svetskim imenima poput Karerasa i Dominga. Kritičari ističu njen talenat, žar, osećajnost, nežnost i briljantan scenski nastup. Kažu da joj ne nedostaje ništa da bi bila prava primadona. Ljupka i temperamentna, dominira na sceni, ali i u životu

USPOMENA IZ DETINJSTVA ― Tisa kod Titela, svi odlasci kod babe i dede koji su živeli u Vojvodini.
 
OSOBA ILI DOGAĐAJ KOJI JE OSTAVIO NEIZBRISIV PEČAT U VAŠEM ŽIVOTU ― Gubitak oca u jedanaestoj godini.
 
PORODICA ― Život me je rano lišio porodice. Jedino sam dete, pa čak ni tu tročlanu porodicu nisam imala. Samim tim, bila sam svesna da najviše toga u mom životu zavisi samo od mene. To mi je, pored niza hendikepa, donelo i veliku sigurnost, jer, drugi me mogu izdati, ali ja sebe retko.
 
DECA ― Veliki ispit i iskušenje. Izvor mudrosti i kad ih nemate. Onima koje volim, ukoliko nema bioloških prepreka, želim da ih imaju. Onima pak koje volim, a imaju ih, poručujem da ima i drugih sadržaja u životu. Rađanjem deteta žene ostvaruju magiju. Time se one izdvajaju. Veza majka-dete za mene je čudo.
 
BRAK ― Duhovno i biološko sudaranje u nama. Život su nam učinili utoliko težim, jer nam brak sleduje u periodu kada smo još duhovne bebe, kad ne znamo da odaberemo, kad ne znamo ko smo, kad su nam kriterijumi problematični, kad još nismo navikli da čuvamo zajednicu, kad su nam želje rasplinute, a radost, nažalost, omeđena. Naravno, ima i srećnih izuzetaka. Ali, ipak bi bilo mnogo bolje da zajednicu sklapaju sa većim životnim iskustvom. Međutim, onda u pitanje dovodimo opstanak ljudske rase. Brak je žestoka lekcija kojom, takva kakva jeste, treba ovladati.
 
DOM ― Jedna od najvažnijih stvari. To je moj svet, moj mir, moja harmonija. Kad uđem u svoj dom, u njemu je sve pozitivno za mene. Bilo mi je mnogo važno da mi dom bude u rodnom gradu, iako sam mogla da odaberem drugačije.
 
DOMOVINA ― Ona je u genima, u krvotoku. Veoma snažno osećam pripadanje svojoj domovini. To je matrica, majka. To nije, niti će ikad biti dovedeno u pitanje, bez obzira na to ko je i kako vodi i da li ja to smatram pozitivnim ili negativnim. Izdaju svoje zemlje, kao i bilo kakav kompromis, smatram najvećim grehom. Veliko je pitanje šta se pod tim izrazom podrazumeva. Zemlja ne treba da ima drugog gazdu osim ljudi koji žive na njenim prostorima. Izdajom smatram bilo kakav ustupak, u smislu gubljenja nezavisnosti. Tu ulazimo u veliko razmatranje dve osnovne koncepcije u životu. I slabi su u nečemu snažni dok su nekad i jaki slabi. Mislim da se dobrom organizacijom može postići mnogo, kako na ličnom tako i na planu države.
 
PRIJATELJSTVO ― U prijateljstvu imam sebe samu. Trudila sam se da još neko uđe u taj krug. Ima ih dvoje-troje. Poneko je i odškrinuo vrata. Ali, ne mogu da gubim vreme na duhovne patuljke koji se u životu ponašaju kao slon u staklari. Za prijateljstvo, kao i za sve u životu, potrebna je približna duhovna ravan.
 
OSOBINE KOJE NAJVIŠE CENITE KOD DRUGIH ― Mnogo sam zahtevna. Mnogo tražim od ljudi. Možda se zato ne družim mnogo. Moraju me uveriti da su posebni, pozitivni. Moraju da budu dobronamerni. Iz toga proističu sve druge osobine.
 
KAKO SE ODNOSITE PREMA NEPRIJATELJIMA ― Prema neprijateljima se odnosim s prezrenjem, ali teško njima ako se sukobe sa mnom. Pobednik je samo jedan.
 
PRAŠTANJE ― Ne ide mi baš od ruke. Nemam vremena da se zadržavam na nekim temama. Hrlim strahovito napred. Ne bavim se razmišljanjima i analizama o tome šta mi je neko učinio nažao. Nepogrešivo znam šta je ko i zašto uradio, pa ako osoba pretera u svom neponašanju, jednostavno ispadne iz mog života.
 
KAJANJE ― Pošto živim vrlo promišljeno, ništa u mom životu nije površno. Odluke su mi bez kalkulacija. Iza njih stojim svim svojim bićem. Nemam trenutke kajanja.
 
VRLINE ― Mnogo ih je. Odanost pre svega.
 
MANE ― Rigidnost, zahtevnost, beskompromisnost, nesavitljivost, tvrdoglavost.
 
SREĆA ― Mnogo toga bih mogla reći, ali sa sadašnjim iskustvom, sa životom koji je iza mene, putovanjima koje sam do sada imala po celoj zemljinoj kugli, možda bih izdvojila to da je sreća imati dovoljno snage da izdržite sve ono što je život za vas rezervisao.
 
LJUBAV ― Morate dobro da upoznate sebe da biste mogli da se odredite prema ljubavi, a to ne možete u mladosti. No, to je i priroda tako uredila, dajući nam sve teže zadatke. U tom slučaju, sve je u krajnostima. Ništa nije slučajno, već svaki slučaj ima veliko značenje. I u ovom životnom dobu mislim da svaki čovek poseduje određenu količinu ljubavi koju će primiti i dati u svom životu. Znači, određena količina snage, erupcije i strasti koja nije beskonačna. Kako ljubav ima hiljadu lica, ne mora se shvatiti isključivo u ovozemaljskom smislu, već kao i monasi, može se težiti opštem obliku ljubavi prema Univerzumu i svetu koji ništa manje nije uzbudljiv i sadržajan od onoga što reč ljubav uglavnom znači za većinu ljudi.
 
LEPOTA ― Mladost je lepa. A posle mladosti biva kako je kome određeno. Nikada nećemo sresti nekoga ko je u duši lep, a da to ne osetimo. Tada ne važi pravilo da su ukusi različiti.
 
ŽIVOT ― Malo sreće, kao Božji dar, kao poklon i mnogo nesreće. Bog nam podari sreću, ali sa njegovim dopuštenjem ima i mnogo nesreće. Kad ne bi bilo smrti, bio bi to pakao za one kojima u životu vlada nesreća. Veliko je pitanje da li se život doživljava kao dar ili kao kazna.
 
DA SE PONOVO RODITE, ŠTA BISTE PROMENULI U SVOM ŽIVOTU ― Ranije bih počela da se bavim sopstvenim duhovnim životom.
 
NAJVEĆI USPEH ― Biti u harmoniji sa sobom.
 
SLAVA ― Šta je to? Da li to znači biti poznat? Ko je slavan? Ako slava znači izlazak iz anonimnosti, verovatno ima more onih koji bi sve dali da im se to dogodi. Ali, kao i sve u životu, i slava je samo posledica. Ima onih za koje se misli da su slavni, a čim im se malo približiš, vidiš da je to samo privid. Ima i onih koji teže da budu slavni, a ne uspevaju. Ima onih koji su potpuno anonimni, a veoma slavni u svom mikrokosmosu. Ja sam i u osnovnoj školi bila prepoznatljiva.
 
NOVAC ― Veoma sam srećna što sam materijalno nezavisna. Samo tako i mogu biti zaista slobodna, da kažem šta mislim, da radim kao što mislim, da budem svoja i, što je najvažnije, da su sve moje relacije i odnosi izraz moje želje i ličnosti, a ne određenih interesa.
 
ZDRAVLJE ― I ono je upisano. Prvi deo je u u genima, a drugi u brizi o nama samima. Ima bolesti koje su opomena i moramo ih prepoznati.
 
SMRT ― Kad pomislim da su umrli Tesla, Njutn, Mikelanđelo, Marija Kalas zapitam se šta treba da mislim o životu. Sa ovakvim životom, punim vrednoće i rada, fizičkog i duhovnog, sa ovolikim pređenim putem najrazličitijeg učenja i ovom utrošenom energijom smrt verovatno dolazi logično kao potreba.
 
VERA ― Ja sam idealan, najbolji primer koji poznajem koliko čovek sasvim sam u sebi može doći do onoga što ljudi zovu vera. Odrasla sam u ateističkoj porodici. Nemam nikakvo religijsko obrazovanje niti bilo kakvu upućenost u tom pravcu. Jedva da znam ponešto od običaja koje su drugi učili celog života. Danas, posle svega što sam preživela, kad zavirim u svoju dušu, dolazim do spoznaje vere, čak i dalje. Sad otkrivam poneku knjigu, više filozofsku nego versku, duhovnih giganata i ne mogu da poverujem da već godinama tako živim i da me tome nije naučio niko osim mene same. Ali, moram reći da sad čak znam da, u stvari, nisam samu sebe učila svemu tome, već da me je malim, dobrim prstom vuklo ono što vernici zovu Bog, nepogrešivo me navodeći na takvo duhovno sazrevanje. I dobro je što to nisam učila iz knjiga ili od drugih da bi ga primenila u svom životu. Ovo iz života dolazi direktno iz srca. Ja sam tu povlašćena.


Autor: Mila Milosavljević | 22.09.2008. | Stil magazin
867  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači [Klasična muzika] / Jadranka Jovanović (1958) poslato: Maj 15, 2012, 12:41:05 am
*

POREKLO JADRANKE JOVANOVIĆ, OPERSKE DIVE


ROĐENA 8. januara 1958. u Beogradu.
 
RODITELJI: otac Dušan Jovanović, rođen u Drenovu, građevinski tehničar; majka Natalija (devojačko Radonić), rođena u Skoplju, poreklom iz Crne Gore, službenik.
 
KRSNA SLAVA: Aranđelovdan (Jovanovići), Sveti Nikola (Radonići)
 
O PRECIMA: Deda po ocu Nikola Jovanović je bio rodom iz Krupnja (Srbija). Za vreme Drugog svetskog rata je pretučen od strane Šiptara u Prištini i od dobijenih batina ubrzo preminuo. Bio je žandarm po profesiji. Baka po ocu se zvala Jelica (devojčako Vlahović) iz Rovaca kod Kolašina. Moj otac se slučajno rodio u Drenovu, pošto je deda tamo bio raspoređen po službi.
 
Deda po majci je Sava Radonić, a baka je Živka (devojačko Savić). Majčini su se iz Crne Gore preselili u Vojvodinu još u vreme seobe sa Arsenijem Čarnojevićem. Majka je sticajem okolnosti rođena u Skoplju, gde se sa porodicom doselio moj pradeda Milan. Moj deda Sava je u Skoplju bio trgovac (imao je svoju 'kolonijalnu' radnju, koju je otkupio od gazde kod kojeg je prvo bio zaposlen). Kad je počeo Drugi svetski rat, došao je Gestapo i jedan Makedonac je javio mom dedi da je, kao jedan od viđenijih Srba u Skoplju, prvi na listi za streljanje. Deda je zbog toga odmah otišao za Beograd, a posle dva meseca je iz Skoplja deportovana moja baka Živka, sa mojom majkom Natalijom, njenim bratom Milenkom i prababom Melanijom. Do kraja rata su ostali u Beogradu, a potom su se odselili za Titel, gde je deda kupio kuću i dobio mesto direktora svih zemljoradničkih zadruga.
 
O OCU: Moj otac Dušan je sa 16 godina, kao đak drugog razreda Gimnazije, pobegao u partizane. Po završetku rata mu je nuđen čin kapetana i pred njim je bila veličanstvena vojna karijera, ali je moja baka Jelica rekla da će ga, ako prihvati da ide za oficira, prokleti za sva vremena. "Mi da useljavamo u tuđe, ne dolazi u obzir", rekla je. A u to vreme su živeli jako loše. Ona je ostala sama sa troje dece ― Dušanom, Miodragom, koji je kasnije bio pilot i Marijom (nastavnica muzike). Bila je bez posla, bukvalno nisu imali šta da jedu. Da je otac prihvatio vojnu karijeru, dobio bi školovanje o trošku države, momentalno bi uselio u stan, napredovao bi u službi sigurno do čina generala, imao lagodan život. Međutim, poslušao je majku i krenuo da se teško probija kroz život, jedva zarađujući novac za školovanje. Inače, za razliku od majke, koja je bila za kralja, on je bio zadrti komunista. Čak je bio i partijski sekretar u firmi u kojoj je radio. Međutim, pošto je više puta tražio prijem kod Tita, da mu se požali na katastrofalan i težak život, a ovaj ga nije primio, moj otac je napravio veliki skandal i na jednom sastanku pocepao partijsku knjižicu. Posle toga je kažnjen, nazadovao je. Umro je veoma mlad, od teške bolesti, u 41. godini života.
 
POZNATI SRODNICI: Moja prababa Melanija je iz porodice Ružić, iz koje je i majka Mileve Marić Ajnštajn. Kad su se uzeli, moj pradeda Milan (rodom iz Ečke) i prababa Melanija (rodom iz Titela) su živeli u kući u Titelu u kojoj je rođena Mileva. U toj kući je rođen i moj deda Sava. Provodila sam detinjstvo kod dede u Titelu, na Tisi, i pamtim naše posete rođacima Ružićima.
 
Po baki Jelici Vlahović u bliskom smo srodstvu sa narodnim herojem Veljkom Vlahovićem. Kad se moj otac vratio iz partizana, baka je molila Veljka i njegovu sestru Dunju da ga zaposle, ali oni su rekli da su se borili da nema zapošljavanja preko rođačkih veza. Baka im to nije mogla oprostiti i prekinula je svaki kontakt sa njima.
 
ANEGDOTA: Posle smrti dede Nikole u Prištini, baka Jelica je, da bi preživela, prodavala stvari iz kuće. Na kraju joj je jedino ostala singer mašina, koju je od nje kupio jedan Šiptar, koji je bio njihov posilni (pomoćnik) u kući. Ispostavilo se da je on to lažno kupio, da joj pomogne, jer je video da joj je novac neophodan. Kad se rat završio, on joj je vratio tu singer mašinu, koja je sačuvana do danas.
 
VLAHOVIĆI: Baka Jelica je bila prava Crnogorka, sa svim dobrim i lošim osobinama. Postoji porodično stablo Vlahovića koje seže jako daleko u prošlost, i u tom stablu sam upisana i ja, koja sam ćerka jedinica. Vlahovići slave Svetog Luku.
 
PORODICA: Sin Vukan, 20 godina, suprug Zoran.
 
BIOGRAFIJA: Školovala se u rodnom Beogradu. Na Muzičkoj akademiji diplomirala na dva odseka (teoriju i solo pevanje). Magistrirala solo pevanje.
 
"Iako sam bila jedan od najboljih studenata nikad mi nije bila ponuđena ni domaća ni strana stipendija. Mnogo godina sam kasnije razmišljala zašto i shvatila da je to zbog toga što nisam bila savitljiva. Previše sam svoja. Nije lako sa mnom. Slobodan sam čovek. A apsolutno sve što sam naučila, naučila sam u Beogradu. Tada su bile zaista jako dobre škole. Zato sam u inostranstvu bila često superiorna, toliko da sam to morala da prikrivam, kad vidim da ljude to nervira. Ponosna sam jer sam autentični produkt Srbije i mislim da sam zahvaljujući toj autentičnosti i bila zanimljiva u svetu".
 
Debitovala u Beogradskoj operi 1981. u Seviljskom berberinu kao Rozina. Prvi internacionalni angažman je imala u milanskoj Skali 1984―1985. Gostovala na operskim scenama Italije, Španije, Francuske, Brazila, Meksika, Japana, Portugala, Irske, Engleske... Više o karijeri na www.jadrankajovanovic.com

 
Jadranka Jovanović za portal Poreklo
868  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači [Klasična muzika] / Jadranka Jovanović (1958) poslato: Maj 15, 2012, 12:31:30 am
*

IZ BOGATOG REPERTOARA
JADRANKE JOVANOVIĆ



                                                                     HABANERA

                                                                     L'amour est un oiseau rebelle
                                                                     Que nul ne peut apprivoiser,
                                                                     Et c'est bien in vain qu'on l'appelle
                                                                     S’il lui convient de refuser.

                                                                     Rien n'y fait, menace ou prière.
                                                                     L'un parle bien, l'autre se tait.
                                                                     Et c'est l'autre que je préfère.
                                                                     Il n'a rien dit mais il me plait.

                                                                     L'amour! L'amour! L'amour! L'amour!

                                                                     L'amour est enfant de Bohême,
                                                                     Il n'a jamais jamais connu de loi.
                                                                     Si tou ne m'aimes pas, je t'aime.
                                                                     Si je t'aime, prends garde à toi!

                                                                     Si tou ne m'aimes pas,
                                                                     si tou ne m'aimes pas, je t'aime,
                                                                     Mais si je t'aime,
                                                                     si je t'aime, prends garde à toi!

                                                                     L'oiseau que tu croyais surprendere
                                                                     Battit d'aile et s'envola.
                                                                     L'amour est loin, tu peux l'attendre.
                                                                     Tu ne l'attends pas, il est là.

                                                                    Tout atour de toi, vite vite,
                                                                    Il vient, s'en va, puis il revient.
                                                                    Tu crois le tenir, il t'evite.
                                                                    Tu crois l'eviter, il te tient.

                                                                    L'amour! L'amour! L'amour! L'amour!

                                                                    L'amour est enfant de Bohême,
                                                                    Il n'a jamais jamais connu de loi.
                                                                    Si tou ne m'aimes pas, je t'aime.
                                                                    Si je t'aime, prends garde à toi!

                                                                    Si tou ne m'aimes pas,
                                                                    si tou ne m’aimes pas, je t'aime,
                                                                    Mais si je t'aime,
                                                                    si je t'aime, prends garde à toi!



                                                                    CIGANIN
                                                                    ČERGO MOJA, ČERGICE
                                                                    Stihovi: Milorad Popović Šapčanin (1841—1895)


                                                                    Čergo moja čergice,
                                                                    od tanana platna
                                                                    Ti si meni kućica
                                                                    srebrna i zlatna.

                                                                    Velikaški s' dvorovi
                                                                    Nepomične stene,
                                                                    A ti pratiš Cigana
                                                                    kud god da se krene.

                                                                    Gudi, gudi gudalo,
                                                                    povrh tankih žica;
                                                                    Usta su mi prepuna
                                                                    tananih pesmica.

                                                                    [...]





869  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači [Klasična muzika] / Jadranka Jovanović (1958) poslato: Maj 15, 2012, 12:28:47 am
*

JADRANKA JOVANOVIĆ


Jadranka Jovanović je operska pevačica i prvakinja Beogradske opere.

Diplomirala je dva odseka, teoriju i solo pevanje, na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu u klasi profesora Slobodana Turlakova. Magistrirala je solo pevanje.

Debi u Beogradskoj operi bila je Rozina u Seviljskom berberinu 1981. godine. Prvi internacionalni angažman imala je u milanskoj Skali (1984—1985.)

Gostovala je na operskim scenama Italije (Firenca, Rim, Pezaro, Bergamo, Trst, Kaljari, Trapani), Španije (Teatar Liseo, Barselona), Francuske (Bordo, Nim, Ruan), Brazila (Rio de Žaneiro, Sao Paulo), Meksika (Meksiko Siti, Gvadalahara), Japana (Tokijo, Nagoja), Portugala (Lisabon), Irske (Dablin), Engleske (London)...

Učestvovala je na Festivalu Donicetija u Bergamu, festivalu operete u Trstu i dr.

Veliki uspeh je ostvarila u Verdijevom Don Karlosu (Eboli) u Palm Biču (1999.), pod dirigentskom palicom Atona Guadanja. U sezoni 2001—2002. nastupila je uz Praški simfonijski orkestar u Beržih Smetana Holu, na božićnom koncertu. Uz nju su nastupili i tenor Peter Dvorski i bariton Dalibor Jenis.



MUZIČKA IZDANJA:

  • Jadranka Jovanović — mecosopran, Nikola Rackov — klavir, Humanitarni koncert, Toronto, 2003.
  • Slavica Petrovska Galik za prijatelite, Makedonski narodni teater, 2002.
  • Internacionalni muzički festival, Češki Krumlov, 2000.
  • Dal me voliš, 1996.
  • Al concerto lirico benefico, 1995.
  • Avantura, 1990.

Wikipedia
870  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači [Klasična muzika] / Jadranka Jovanović (1958) poslato: Maj 15, 2012, 12:23:31 am
*





JADRANKA JOVANOVIĆ ― Mezzo-soprano
(Beograd, 08.01.1958)


Jadranka Jovanović je već godinama sinonim vokalne umetnosti u Srbiji i Crnoj Gori, a kritičar lista Mesagiero Veneto iz Trsta kaže "da joj ništa ne nedostaje da bi bila prava primadona".

Rođena je u Beogradu gde je na FMU diplomirala dva odseka: teoriju muzike i solo pevanje. Solo pevnje je i magistrirala. Debitovala je u ulozi Rozine u Seviljskom berberinu (Đ.Rosini) u Narodnom pozorištu u Beogradu, gde je tumačila sve glavne mecosopranske uloge...


Tekst: Jadranka Jovanović
Fotografija: Taken in October 1996. flickr
871  NASLEĐE / Nematerijalna kulturna baština Srba / Ojkača [Nenad Grujičić] poslato: Maj 12, 2012, 03:22:56 pm
*

O ojkači
 
U Bosanskoj krajini, naročito u Potkozarju, najčešći i najstariji naziv za pjesmu u dvostihu koju narod pjeva jeste ojkača (ojkalica). Njeno ime nastalo je od glagola ojkati, što znači "otegnuto i tužno pevati, naglašavajući i produžavajući glas o".11 I na Kordunu, ova vjekovna pjesma nosi isto ime: "A kad se iscrpio repertoar tih novodonesenih pjesama, obično bi se prelazilo na pjevanje domaćih ojkača (podvukao N. G.), što se zvalo i pjevanje ćirilicom".12 U Lici, pak, slična tvorevina zove se ojkan. Branko Ćopić piše: "Desetina je... gromko ojkala i pjevala". I Krleža ima rečenicu: "Škripe teretna kola i ojkaju kočijaši". Sa muzičkoga stanovišta, ojkanje je vrsta vokalne narodne muzike čiji korjeni poniru duboko u prošlost. Dosad niko nije pouzdano odredio kako je i kad nastalo. Sigurno je da ono ima veze sa zapažanjem Vlade Miloševića da "jedna vrsta narodnog seljačkog pjevanja podsjeća na staru izvođačku praksu dvanaestog i trinaestog vijeka".13 Međutim, tek temeljna istraživanja uporedne etnomuzikologije mogu pokazati koje su veze i sličnosti ojkanja sa pjevanjem ostalih slovenskih naroda, odnosno, ima li ono direktnijih dodira sa muzičkim iskustvima naroda koji su prije nas živjeli na ovom dijelu Balkana. Možda grčka riječ oikos (kuća) donekle pripomaže u osvjetljavanju fenomena ojkanja, ali i dalje ostajemo u magli nerazriješenih nedoumica.
 
Specifičnost ojkanja ogleda se u prožimanju radosnog i žalosnog raspoloženja. Ovo drugo prevladava, čak i kad je pjevani tekst vedrijeg sadržaja. Dušan Umićević ukazao je po prvi put na, u narodu uvriježeno, mišljenje da je ojkanje, "plač, kuknjava".14 To se naročito odnosi na krajeve gde se ojka samo rječca "oj", bez ikakvog teksta. Često ojkači variraju jednu istu temu u dvostihu koji se i ne mora rimovati: Oj, djevojko, dragaj dušo moja, / oj, djevojko, milo lane moje. Ojkači pjevaju otegnuto i tugaljivo, melodija liči na "nekakvu prefinjenu kuknjavu. Taj žalobitni prizvuk vjerovatno vodi iz pradavnih vremena kad je čovjek obredima, kuknjavom i zapomaganjem molio više sile da mu poštede ljetinu. Pa i danas se održavaju žitne molitve (masla).15

Ojka se na vrlo prostranom srpskom govornom području: "U Dalmatinskoj zagori i Lici, na Baniji i Kordunu, u Hercegovini i Bosni. U Bosanskoj krajini ojkanje je "sastavni dio pjesme lirske i nije jaukanje".16

Oko Knina, pak, ono je nalik naricanju i plaču i nema vedrih tonova. Ljudevit Kuba piše: "Ovaj je način pjevanja raširen, istina, po čitavoj Dalmaciji bez obzira na otoke. Ali mi se čini da je u pravoslavnim krajevima osobito obljubljen. S tim se slaže što ih u Hrvatskoj nalazimo samo u pravoslavnih prebjeglica iz Bosne ili iz Srbije. I u Crnoj Gori se svuda tako pjeva. Bjelopavlovići se pače hvališu da su oni izmislili taj način tremolovanoga pjevanja, a zovu ga zerzavanje. U Dalmaciji se zove svagdje drugačije: u Trilju (kod Sinja) vojkanje, u Omišu zavijanje, u Kninu grohotanje".17 Dakle, za razliku od bećarca u Sremu, Banatu, Bačkoj, Slavoniji i Baranji koji je, kako na muzičkom tako i na literarnom planu vrcav, raspustan, objestan i veseo, ojkača je često, bez obzira na sadržaj, sjetna i nevesela. Najverovatnije da, "materijalno stanje utiče na psihološku dispoziciju, ono formira mentalitet, a ovaj diriguje komponentama duhovnog života".18 Brđanin je, za razliku od ravničarskog čovjeka, sveden na materijalno siromašniji život u, inače, bajkoliko udešenom prirodnom okružju. Kroz vijekove takav odnos uslovio je i izoštrio "niti treperave duše" brđanina koji je tek na susjednom obronku imao prvog komšiju. Dozivali su se ojkajući.


__________________

11 Rečnik srpskohrvatskog književnog jezika, Matica srpska ― Matica hrvatska, Novi Sad ― Zagreb, 1967, knjiga četvrta, str. 88.
 
12 Narodne pjesme Korduna (priredio Stanko Opačić ― Ćanica), Prosvjeta, Zagreb, 1987, str. 10.
 
13 Vlado Milošević: Bosanske narodne pjesme, I, Glas, Banja Luka 1954, str. 5

14 Dušan Umićević: Ojkanje u Bosanskoj krajini, Razvitak, Banja Luka, 1939, mart, br. 3, str. 88-93. Onaj neveliki tekst, bez naučnih pretenzija, bitan je po tome što po prvi put pripominje teren Bosanske krajine. Autor započinje tekst zapažanjem da "ojkanje nije još ispitano ni obrađeno, te je stoga teško reći šta ono zapravo znači i gdje je još sačuvano". D. Umićević nije znao za tekst A. Dobronića Ojkanje, objavljen u Zborniku za narodni život i običaje južnih Slavena, Zagreb, 1915.
 
15 V. Milošević: Seljačko pjevanje u banjalučkoj Vrhovini, Razvitak, Banja Luka, 1940, br. 11. Tekst je prenesen u banjalučki Glas, 1976, br. 5, str. 487-491.
 
16 D. Umićević: Isto.

16 Ljudevit Kuba: Narodna glazbena umjetnost u Dalmaciji, Zbornik za narodni život i običaje južnih Slavena, svezak III, Zagreb, str. 9.
 
17 V. Milošević: Isto.
872  NASLEĐE / Nematerijalna kulturna baština Srba / Ojkača [Nenad Grujičić] poslato: Maj 12, 2012, 02:24:43 pm
*

O  J  K  A  Č  A

NENAD GRUJIČIĆ



Posvećeno sjeni moga oca Draška


PREDGOVOR
 

O bećarcu
 
Fenomen "naše najkraće narodne pesme"1, kako Mladen Leskovac u predgovoru svoje poznate antologije naziva bećarac, predstavlja i dalje nedovoljno ispitan teren i veliki izazov za proučavaoce narodne lirske poezije. Nadahnuta i autoritativna, dosad u nas prva i jedina, studija o bećarcu, ipak, u mnogo čemu nije do kraja raspetljala mistiku komplikovanog dvostiha naše narodne poezije. Ostaju velike nedoumice, čak i nesporazumi, na terminološkom planu, zatim, na nivou predočavanja književnoistorijske geneze deseteračkog dvostiha i, konačno, njegovog geografskog rasprostiranja.

Četiri godine poslije prvog izdanja Leskovčeve antologije Bećarac (1958), Vinko Žganec u svom tekstu Melodije bećarca piše: "Bećarac je zapravo bećarac onda kada se ti dvostihovi pjevaju, i to ne bilo koju melodiju, nego baš onu koja se naziva istim imenom. Kad gajdaš samo svira neku melodiju, a uz to ne pjeva, vješt narodni pjevač odmah će znati da li on svira bećarac ili koju drugu vrstu napjeva narodne pjesme.

Ima, dakle, taj izraz bećarac osnova ne samo u tekstu nego i u melodiji, muzici… No, oslanjajući se na praksu narodnih pjevača, mi znamo da se ovi kratki dvostihovi mogu pjevati na razne druge melodije, koje nemaju nikakve veze sa melodijom bećarca… Nakon tih konstatacija čini se da prije spomenuta zbirka Mladena Leskovca nije nazvana pravim imenom, jer ti dvostihovi koje ona sadržava nisu sami po sebi, po golom svom tekstu i formi (deseterački dvostih) bećarci. Pod tim imenom podrazumijeva se nešto šire, nešto što obuhvaća još neke elemente, kojih u spomenutoj zbirci nema. Kratke, zapravo naše 'najkraće narodne pjesme' naš narod ne zove svagda i svugdje bećarcima. On ima za njih razna imena u raznim mjestima i vremenima, kao: pismice, pripjevi, kratke, samice, preklapuše, gonetalice, prijekuše, trkavice itd. Istina, često i ti nazivi označavaju prvenstveno način pjevanja narodnih dvostihova, a tek u izvedenom smislu su ujedno i naziv za tekstove 'kratkih pjesama' često baš takvih kakvi se u Leskovčevoj zbirci nazivaju bećarcima. U krajevima gdje su uobičajeni ti nazivi obično nije poznat izraz bećarac za jednake ili slične tekstove u dvostihovima."2
 
Žgančeve primjedbe su vrlo inspirativne. One podstiču na živo razmišljanje o terminološkim svojstvima deseteračkog dvostiha. Očigledno je da termin bećarac nije jedini i da ne može pledirati na poziciju koja će, kako na muzičkom tako i na književnom planu, biti sveobuhvatna. Osim naziva dvostiha, koje navodi Žganec, pomenimo ojkaču, gangu, rere, dikicu i šaranac.3

Bećarac je, nema sumnje, nastao u Sremu, Bačkoj i Banatu, "pa se onda preko Slavonije a kroz Šokadiju, i sa čvrstim a plodno sočnim staništem u njoj, spušta valjda tamo negde ka Kordunu i Lici, da bi onde, kao zaustavljen pregradom od kordona Vojne granice, kao presečen, naglo ustuknuo i umukao".4 Ovakva Leskovčeva mapa bećarca je, najblaže rečeno, neartikulisana. Ona je vrlo uska i zasnovana na proizvoljnom određenju: "valjda". Žgančeve primjedbe ovdje se pokazuju funkcionalnima. Širok je prostor na srpskom govornom području gdje se pjeva i čuje ta minijaturna pjesma. Bez Bosne i Hercegovine, danas Republike Srpske, teško je zamisliti svaku, čak i na brzinu skiciranu, mapu koja predočava postojanje "komplikovanog dvostiha".

Vuk Karadžić nije mnogo mario za ovu tvorevinu. Konkretno, bećarac mu nije "zapinjao" za oko, mada je znao da postoji. Tako, na primjer u Rječniku (1852), kao prilog oštrijem tumačenju riječi roditeljka, pojavljuju se ovakvi stihovi. Od švalera boljeg roda nema, / Od švalerke bolje roditeljke. Leskovac navodi i primjer povodom riječi štikla (Mojim šorom nikad blata nema, / Sve švaleri na štikla razneli). U narodnim poslovicama koje je Vuk sakupio nalaze se ovakvi dvostihovi: Nek' se ženi, željela ga majka, / njega majka, a on djevojaka. Ili: Divne li su zelene livade, / još divnije dojke u djevojke. U Crvenom banu primjera ima mnogo: Oj, djevojko, lijepa li si struka, / da ti nije pod keceljom muka. Ili: Oj, devojko, što si tako luda, / što se baci, te mi razbi muda. I pored očiglednih "bećarskih" odlika ovi stihovi našli su se u sasvim drugim kontekstima, te koristimo priliku da ih "istrgnemo" i stavimo tamo gdje im je, takođe, mjesto. Kao mogući razlog Vukovog "ignorisanja" bećarca, Leskovac navodi onu čuvenu Karadžićevu rečenicu iz 1854. godine: "Što sam dosad sve okolišio, ovdje ću izrijekom da kažem: da se u svemu narodu našem nigdje ne govori srpski tako ružno i pokvareno kao u Srijemu, u Bačkoj i Banatu". Nismo sigurni da je Vukovo "nepriznavanje" ekavskog izgovora igralo presudnu ulogu povodom bećarca, odnosno deseteračkog dvostiha. Jer, da je imao više interesa za "kratku pjesmicu", zabilježio bi primjere na ijekavskom govornom području. Skloniji smo mišljenju da Vuk, naprosto, nije tu minijaturnu tvorevinu smatrao relevantom za svoj posao i da je ona, za njega, tada, predstavljala samo fragment istrgnut iz veće lirske cjeline. A da je Vuk omašio kad je u pitanju ekavski izgovor, tu spora nema: sjaj i ljepotu govora Srema ovaplotio je, samo dvije godine poslije Vukove izjave, niko drugi do Branko Radičević.

Kad govorimo o vremenu formiranja bećarca, Leskovac je vrlo oprezan: "Ono što je izvesno, to je da je bećarac već pre sredine XIX veka formiran, ili bar u jeku formiranja". Navodi pjesmaricu (1844) Petra Vukičevića iz Sombora, koju je u rukama imao Radivoj Simonović koji se, u listu Brankovo kolo (1907), prisjetio jednog primjera: Bože, spari ko za koga mari, / a raspari ko za kog ne mari. Žaleći što od pjesmarice nije ostalo boljeg traga, Leskovac podrobniju svoju analizu zasniva na Bačvanskim pesmama Stevana Boškovića (Novi Sad, 1862, 1879) i Banatskim pesmama od P. T. (Novi Sad, 1863, 1866).

Marija Kleut, u Rukopisnom odjeljenju Matice srpske, pronašla je pjesmaricu Nikole Begovića (1821―1895). O vremenu i mjestu nastanka M. Kleut kaže: "Kao i mnoge druge, i ova pesmarica malo otkriva o okolnostima svog nastanka, ali bi se skoro sasvim pouzdano moglo odrediti vreme i mesto njenog nastanka. U Kostajnici kao bogoslov, N. Begović boravio je 1843. godine, te je to svakako, vreme kada je počeo beležiti pesme u svoju pesmaricu. Skupljati ih je mogao i ranije a beleženje se moglo nastaviti i nešto docnije".6 Ova pjesmarica je dosad bila najstarija pronađena zbirka sa primjerima bećarca. Nastala je dvadesetak godina prije zbirki koje pominje Leskovac. Međutim, valja pripomenuti da u zbirkama iz osamnaestog i s početka devetnaestog vijeka ima primjera bećarca. Istina, oni su, u primjerima koje ćemo navesti, dati u plaštu poslovica, ali je očigledno da nisu samo to, već bećarci prije svega. U zbirci Jovana Muškatirovića Pričte iliti prostomu poslovice (Beč, 1787) ima ovakav dvostih: Jebi, pope, neka selo plaća, / al' se pazi, ne poseri gaća.7 Mrsan, pravi bećarac, pored kojeg stoji opaska: Dalmacianska poslovica. Ovaj detalj, najedanput, širi vidike povodom geografskog rasprostiranja "kratke pjesmice". U drugoj Muškatirevićevoj zbirci Pričte iliti po prostomu poslovice (vtoroje i umnoženo izdanije, Budim, 1807) nalazi se ovakav dvostih: Kuća ti se kućerinom zvala, / a žena ti čelo glave srala. I u Erlangenskom rukopisu (1716―1733) ima dvostihova koji strše u tkivu pjesama i djeluju kao potpuno samostalni: Ogledalo, da bi ne gledalo, / ti si mene majki opadalo. Ili: Bolje dragu ljubit' na kamenu / neg' nedragu na meku dušeku.
 
Leskovac predočava primjer bećarca koji pjevaju junaci Seoba Miloša Crnjanskog: Temišvare, ni selo ni grade, / većem jedan pokraj bare smrade. Leskovac je u nedoumici da li je bilo moguće da se 1752. godine, koju u svom djelu navodi Crnjanski, pjeva bećarac. Ovako se određuje: "Može biti da je bećarac ili neka njegova rudimentarna forma, obrazovana već negde pod kraj XVIII veka… To su nagađanja, međutim".9 Imajuću u vidu primjer iz prve Muškatirovićeve zbirke, nama se čini da je to sasvim realno, i da je bećarac, bez ikakvih nagađanja, postojao krajem XVIII vijeka, ali i prije.

"Pređimo" na trenutak u devetnaesti vijek. Potrebno je reći da je bećarac imao izvjesnog uticaja na pjesnike romantizma. Dragiša Živković piše: "I sada, ako uporedimo bećarce s ljubavnim pesmama naših romantičarskih pesnika, zastajemo iznenađeni: mnogi i mnogi motivi, ton, metar i ritam, unutrašnja rima, poente, cele pesme naših romantičara od Branka do Laze Kostića, mogle bi se uneti u zbirke bećaraca, i obrnuto: mnoge bećarce kao da je ispevao neki od ovih pesnika, naročito Zmaj ili Laza Kostić".10 Poetsko savršenstvo bećarca, dakle, djelovalo je i na "umjetničku" poeziju, provociralo pjesnike koji su ispitivali svekolika stilskojezička svojstva jezika na kojem pišu. Tako kod Radičevića čitamo: Danas ima a sutra nas nema, / Ajd' u kolo ko će tu da drema, kod Zmaja: Imam pesme ako nema zlata, / pesmebiser dragoj oko vrata, kod Laze: Sitnih želja poletelo jato / da s visine izgledaju zlato. Čitav vijek docnije, Branko Ćopić, neponovljivi krajiški mag humora i tragike, čije je djelo duboko protkano zlatnim nitima ojkače, pjeva: Iznevjerih poput sablje tupe, / mala moja iz Bosanske Krupe itd...


____________

01 Mladen Leskovac: Bećarac, Matica srpska, Novi Sad, 1958, 1979, str. 9.

02 Vinko Žganec: Melodije bećarca, Zbornik za narodni život i običaje južnih Slovena, Zagreb, 1962, 40. str. 513-523.

03 M. Leskovac: Još jedan naziv za bećarac, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, XXII, 3, Novi Sad, 1974. U drugom izdanju svoje antologije, na str. 48, u fusnoti Leskovac ne prihvata sugestije Maje Bošković-Stulli (Petokrako zašto si crvena, Zagreb, Lukos, 1959, str. 6) "da se ove pjesmice zovu još i pismice, samice, rozgalice, kratke, pripjevi, pripjevci, kantalice i slično". Ovdje je, dakle, ključna Leskovčeva greška.

04 M. Leskovac: Bećarac, Novi Sad, 1979, str. 14.

05 M. Leskovac: Bećarac, Novi Sad, 1979, str. 28.

06 Marija Kleut: Pesmarica Nikolaja Bjegovića, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, XXXV/1, Novi Sad 1987, str. 171-179. Pogledati polemiku N. G. sa Marijom Kleut u "Poljima" br. 351, 352, 353-354. i 355.
 
07 Primjeri iz zbirki Jovana Muškatirovića nesumnjivo govore o postojanju "komplikovanog dvostiha" prije izvora koje navode M. Leskovac i M. Kleut, i vuku dublje u prošlost: čitavih pedesetak, odnosno stotinu godina. Navedeni primjeri uveliko stišavaju Leskovčevu zebnju: "Traganje za bećarcem dublje u prošlosti sve je teže: zabeleženih tekstova, po svemu sudeći, nema ni onoliko koliko do 1844, a podataka za kakvu-takvu slutnju malo je" (Bećarac, Matica sprska, Novi Sad, 1979, str. 24). Dvije stvari, povodom izučavanja bećarca, vrlo su značajne i bez njih je praktično nemoguće pristupiti bilo kakvoj istraživačkoj akciji koja pledira na inovaciju: prvo, moraju se uvažavati Žgančeve primjedbe koje otvaraju mogućnost integralnog sagledavanja fenomena deseteračkog dvostiha na srpsko-hrvatskom govornom području i, drugo, oslobađati se hladnog, okamenjenog modela školske žanrovske kategorizacije, te, bez predrasuda, pod plaštom poslovica i kletvi, otkrivati očigledne primjere bećarca, odnosno, dvostika o kojem je riječ.
 
08 Pored ovog dvostiha stoji opaska: Teške su kletve. Nije rijedak slučaj da su kletve čist bećarac iliti, pak, ojkača. Na primjer: Dabogda se prevrnula na me / prikolica puna udovica. Ili: Svekrvice, bogda bolovala / štalu slame sama poderala.

09 M. Leskovac: Isto, str. 28.
 
10 Dragiša Živković: Dve stilske crte srpskog romantizma, Evropski okviri srpske književnosti, Prosveta, Beograd, 1970, str. 207-234.
873  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Tekstovi — popularna muzika / Popularna muzika — H poslato: Maj 12, 2012, 02:04:56 pm
*

HANOVI
R. Radivojević — R. Todorović — R. Radivojević

Hanovi, pusti hanovi,
gde su mi noćas sinovi...
Možda se kavga povela
na zlo mi decu navela...

Lele, tugo majkina,
pesmo moja, najtužnija.

Ponoć je davno minula
najmlađeg sina još nema.
Drugari tužni dolaze,
kobne mi vesti donose.

Hanovi, pusti hanovi,
dabogda tužni ostali;
što smo te živog čuvali
za jednu noć ste uzeli.

YouTube: Ljubiša Stojanović Louis — Hanovi
874  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Tekstovi — popularna muzika / Popularna muzika — H poslato: Maj 12, 2012, 02:04:43 pm
*

S A D R Ž A J


Hanovi
875  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Tekstovi — popularna muzika / Popularna muzika — R poslato: Maj 12, 2012, 03:37:01 am
*

RUŽICA SI BILA SADA VIŠE NISI
Goran Bregović
 
Ružica si bila jedna u mom srcu.
Ružica si bila moja,
Al' nije za tebe divlja kupina,
Ni čovjek kao ja.

Bog mi daje,
Bog mi odnosi.
Ružica si bila,
Sada više nisi.

S vremena na vrijeme
Kao da čujem stope,
K'o da ideš preko mog praga.
S vremena na vrijeme,
A znam da nemam prava
Ti nisi više moja draga.

Letjele su noćas iznad moga krova,
Letjele su ptice selice,
A ja sam sanjao tvoja koljena
I tvoje poljupce.

Bog mi daje,
Bog mi odnosi.
Ružica si bila,
Sada više nisi.

S vremena na vrijeme
Kao da čujem stope,
K'o da ideš preko mog praga.
S vremena na vrijeme,
A znam da nemam prava
Ti nisi više moja draga.

YouTube: Marija Šerifović & "Orkestar za svadbe i sahrane" — Ružica si bila
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »