Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
826  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Stojadin Paunović Dine (1948) poslato: Jun 30, 2012, 12:30:26 am
**

STOJADIN DINE PAUNOVIĆ


Stojadin Dine Paunović, vokalni solista RTS, melograf vranjanskog kraja, rođen je 1948. godine u Vranju.

"Završio je srednju i Višu tehničku školu. Pored rada u struci, sve svoje slobodno vreme posvećivao je pesmi, vranjskoj pesmi, koju je uspešno interpretirao i marljivo zapisivao.

Prve korake u muzičkom opismenjavanju i lepom pevanju napravio je uz pomoć pok. Stojadina Pešića, profesora ondašnje Pedagoške akademije u Vranju.

Od 1970. do 1977. godine, bio je stalni saradnik RTB-a i tom prilikom učestvovao u realizaciji i snimanju mnogih emisija Radija i Televizije Beograd. Bio je pobednik na Prvom glasu Studija VI, urednik programa mladih na II programu Radio-Beograda, učesnik Beogradskih sabora 1974., 1975., 1976. i 1977. godine na večerima izvornih i starogradskih pesama, u organizaciji Muzičke produkcije RTS-a. Kao vokalni solista, učestvovao je u više javnih snimanja emisije 'Selo veselo' i TV emisija uz pratnju Velikog narodnog orkestra RTS-a..."

Profesionalno, kao solista-melograf, počeo je da se bavi muzikom 1990. godine.

Pesme iz vranjskog kraja počeo je da beleži 1969. godine. Objavio je više zbirki kako bi u svojim zapisaima čuvao od zaborava pesme vranjskog kraja i starih gradskih pesama.
827  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Šaban Bajramović (1936—2008) poslato: Jun 30, 2012, 12:17:04 am
*

OTKRIVEN SPOMENIK ŠABANU

Ministar kulture Nebojša Bradić i gradonačelnik Niša Miloš Simonović otkrili na niškom keju kod amfiteatra spomenik "kralju romske pesme"

NIŠLIJE su u četvrtak još oko 10 sati strpljivo počele da traže "parče" hlada kako bi s užitkom ispratili istorijski dan. Posle godinu i po dana usmenog šetkanja, dva metra Šabana Bajramovića u čvrstoj bronzi ustoličila su se na obodu amfitetatra Nišavskog keju. Tačno u podne odahnulo je blizu 500 ljudi, strpljivo se tiskajući da vidi i to čudo: Kralj sa mikrofonom u ruci — zamišljeno "peva" u pravcu Tvrđave.

Ministar, gradonačelnik, bivši premijer, sadašnji skupštinari, svi za ovu priliku u istoj partiji — Šabanovoj. Naš proslavljeni režiser Goran Paskaljević, kome je Bajramović zaigrao u filmu "Anđeo čuvar", stigao je među prvima.

Šaban je bio kao dete — priseća se sineasta. — Nije bio lak za saradnju. Sećam se da mi je tražio da mu platim honorar, a ja mu kažem, pa tri puta sam ti već platio! Ali, drugi su ga tako detinjastog, gurali u kocku. Ostaje, ipak, njegovo delo. Lično sam bio da se spomenik postavi u centru grada, jer u evropskim centrima stoje značajni ljudi. On je voleo ovaj kraj, ali, bojim se da će biti oštećen, ovde se skupljaju skinhdesi. Na Nišu je da dokaže da toga neće biti.

Da će Bajramović ponosito prkositi pored Nišave, protivnicima ove ideje, koja je podelila ovdašnju javnost, koliko i prošlogodišnje preimenovanje Južnog bulevara, veruje i njegova supruga Milica. Sa gospođom Bajramović je pristigao i buket od 100 belih ruža. Mirišu kao njegova istoimena pesma, njoj posvećena. Sa Milicom bila je i unuka Marija.

— Do pre dva dana bila sam tužna, čekala da vidim gde će da ga postave — priča Milica Bajramović. — Čim sam čula da su dali dozvolu, odmah mi je laknulo. Mnogo sam uzbuđena. Tužna što ga nema, ali srećna kada vidim koliko je sveta došlo. I, spomenik mi se sviđa, to je baš bio moj Šaban!

Ivan Blagojević, dežurni "sakupljač" para za spomenik i direktor 27. "Nišvila", koji je počeo u četvrtak da se održava, kaže da su "Prijatelji Šabanu", donatori spomenika, obeležje poklonili gradu. Da li će grad sada da se ispred njega fotografiše ili da s njim "slika" — pokazaće vreme.

— Kada su se prvi put sreli Žilijet Greko i Majls Dejvis, Dejvis je pitao Žilijet: "Volite li muziku". Ona ga je tada dodirnula i rekla: "Da, ja volim muziku" — rekao je ministar Nebojša Bradić, dodirnuvši spomenik odmah potom.

— Ovaj simboličan gest je samo trenutak kome mi odajemo poštu velikom umetniku. Teško je za neke ljude reći da su prevazišli svoje vreme, ali ima jedna teška istina da se bez mnogih muzičara moglo, ali bez Šabana Bajramovića ne bi. On je dao muzici, kutluri, Nišu, Srbiji i svetu nešto po čemu su i muzika i kultura i Srbija i svet drugačiji.

Da se sačuva taj trag o vremenu u kome je živeo Kralj, bio je motiv i za bivšeg premijera Zorana Živkovića da priloži donaciju za spomenik. Producent Bajramovićeva dva poslednja albuma misli da je na kraju, ipak, pobedio kvalitet.

— Teže od vajarskog posla, završenog za svega tri meseca, bilo je da dozvola za lokaciju stigne na vreme — priznaje vajar Vladan Ašanin, koji je oživeo Bajramovića.

Tako su montažeri u sredu na Nišavskom keju, doslovce mešali malter dok su zaposleni u organizaciji "Nišvila" dotrčavali zadihano sa dozvolom. Šaban je "čekao" na kamionu parče papira da bi se preselio na postament...

A običan svet, koji je pre više od dve godine, iskreno preplakao Bajramovićev odlazak na bolje mesto, radosno se ovoga puta fotografisao pored spomenika. Rame uz rame sa porodicom Šabana Bajramovića, političarima, muzičarima. Čula se i tužna edita Miše Blama na kontrabasu, tek toliko da podseti, da se spomenik podiže, jer Kralj više nije tu. "Veseli Romi" odsvirali su "Đelem, đelem" za kraj, a svetinja se razilazila ushićeno.

"Ma bio je lud, al' imao je glas. Ma kockao se, pusti to... Dobar je — nije dobar bio..."

— Šabane, ne ljuti se na zemlju koja kratko pamti... — zapisao je Ljubiša Samardžić u telegramu, koji je stavio tačku na svaku polemiku.



ODELO Pravo iz Danske, gde živi Bjaramovićeva ćerka Žaklina sa suprugom Ljubišom doputovalo je Šabanovo čuveno belo odelo. Zet Ljubiša Jovanović prepričava za "Novosti" da je specijalno za ovu priliku doneo i njegove stvari, tabakeru i gitaru uz koju je komponovao.

S. Babović | 12.08.2010 | Večernje novosti
828  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Šaban Bajramović (1936—2008) poslato: Jun 29, 2012, 09:54:48 pm
*

POHVALE DOLAZE POSLE SMRTI

Pisma o našim naravima, povodom zakasnelih priznanja Šabanu Bajramoviću

Šta je čoveku potrebno da bude poštovan u zemlji Srbiji? Zvuči morbidno, ali potrebno je da čovek pre svega — umre. Kada ga više definitivno nema, svi će mu odavati priznanja, pripovedati legende, govoriti kako su baš oni poznavali pokojnika, kako su bili najbolji prijatelji i kako će se sa setom sećati zajednički provedenog vremena.

Šaban Bajramović je najnoviji primer ove surove istine. Dok je bio živ i zdrav niste ga mogli gledati na televiziji, niste baš mogli da čitate hvalospeve o njegovom talentu, niste ni znali da čovek Rom, a samo jednom oženjen, ni kako živi, ni gde živi... Ali, kad je uradio to što je potrebno u zemlji Srbiji, odnosno kad je umro, postao je prava zvezda. Ne bi me čudilo da ga posthumno odlikuju, da mu daju penziju zaslužnog građanina, da neka ulica dobije njegovo ime, da se pirati pozabave njegovim stvaralaštvom i da naprave jedan CD sa " The best of" i da nekom svane kad je nekome već smrklo.

U ovu priču ne bih želela da mešam najvećeg oca svih naroda i narodnosti, koji je posle skoro tri decenije sve popularniji. Znate već ono — dok je bilo Tita bilo je i šita, pa naš pasoš je bio najskuplji na svetu, pa niko nije smeo nikoga da mrzi, pa smo čuvali bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka svog, pa nismo bili svrstani nego nesvrstani, pa smo se smejali komšijama iz socijalističkih zemalja, pa se oni sada malo smeju nama...

Bolno je i spomenuti koliko je posthumnih hvalospeva dobio naš ubijeni premijer, reformator, vizionar, doktor filozofije i pre svega mlad čovek.

Dok si živ i zdrav, u zemlji Srbiji nisi ni poštovan, ni cenjen. Ako si bogat, onda si lopov, ako si siromašan, onda si slepac. Ako si dobar, onda si budala. Ako si lep, obavezno si i glup. Ako si vredan, smetaš okolini. Ako napreduješ na poslu - došao si preko veze i neko te "gura". Ako si žensko i uspešno, onda si sponzoruša. Ako si iskren, onda si folirant. Ako dobiješ nagradu, onda si imao vezu u žiriju, ako je ne dobiješ — jaču vezu je imao neko drugi. Ako se baviš politikom onda si: "Svi su oni isti". Ako otvoriš privatnu firmu ili kupiš auto, odakle ti pare? Ako si normalan, onda si lud, jer ko još ovde ima pravo da bude normalan?

A ako umreš, onda si baš bio dobar čovek, veliki, nikada te niko neće zaboraviti.

Dragana Luković, Beograd | Objavljeno na sajtu danas.rs | 23.06.2008 | Naslovi.net
829  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — K poslato: Jun 26, 2012, 10:51:24 pm
*

KAŽI PRAVO, ŠIKARO ZELENA
narodna / Mačva

Kaži pravo, šikaro zelena
Da l' je moja draga poljubljena.

Ref.
Odrmaj, zadrmaj, širi ruke, ne mrdaj
Pusti mlade neka rade,
puste stare nek' udare
Drm košuljom, drm, drm.

Poljubljena a kaže da nije
Fina cura ume da sakrije.

Devojka je biber kupovala
Otkud novci za biber devojci.

Meni mala u podrumu dala,
Dala mi je da pijem rakije.


830  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — G poslato: Jun 26, 2012, 10:32:07 pm
**

GDE SI BILA, JANO, TE SI TAKO ROSNA
ljubavna pesma / Valjevo

Gde si bila, Jano, te si tako rosna?
— Ja sam bila, Jovo, u rosne livade,
tamo me je, Jovo, rosa pokapala!

— A što su ti, Jano, nedra raskopčana?
— Zakači me, Jovo, jedna suva grana!

Varijanta pesme "A što si se, Jano..."
831  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — S poslato: Jun 26, 2012, 10:21:55 pm
**

SITAN KAMEN1
Zapis po kazivanju Živojina Stošića...

Sitan kamen do kamena,
Zelen zdravac do kolena,
Pratiše me da ga berem,
Za d'n nabra do tri struka,
Za nedelju cela kitka.

Sama kitka progovara:
Ne me dajte na neveste,
Već me dajte na devojke.

Meveste me grubo nosiv
V'z d'n na glavicu,
A uveče pod glavicu.

Devojke me bolje nosiv,
Cel d'n na glavicu,
A navečer u čašicu,
U čašicu, u vodicu.

1 Kitka ti padna, Deno, zbirku pesama sakupio, zapisao i priredio Stojadin Dine Paunović | Izdavač: Narodni univerzitet Vranje, 1998.

YouTube: Nestor Gabrić —  Sitan kamen do kamena II verzija
832  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači [Etno muzika] / Biljana Krstić (1955) & Bistrik poslato: Jun 12, 2012, 01:12:21 am
*
BILJA KRSTĆ, ETNO MUZIČAR[/size]


PESMA MOŽE DA BUDE MOLITVA

Najnoviji album Tarpoš Biljane Krstić i njenog pratećeg orkestra Bistrik uvršćen je među deset najboljih izdanja u izboru engleskog časopisa Songlines za "world" muziku za jun mesec ove godine. Uz primerak časopisa koji izlazi širom Evrope, pojavio se CD na kom se, među deset pesama svetskih etno i "world" izvođača nalazi i Biljana Krstić sa pesmom iz istočne Hercegovine Sitna knjiga na žalosti, za koju je tekst davno napisao Nikola Petrović Njegoš.

Frontmen grupe Biljana Krstić prisutna je na domaćoj pop sceni kroz pevanje u grupama Suncokret i Rani mraz, posle čega započinje solo karijeru i izdaje tri albuma pop orijentacije. Godinama Biljana strpljivo prikuplja autentične audio i notne zapise izvorne muzike, uglavnom retko izvođene i neobjavljene muzičke teme sa Kosova i Metohije, iz Južne Srbije, Vlaške oblasti, Makedonije, Rumunije, Bugarske i Mađarske. Tako nastaju kompakt-diskovi Bistrik i Zapisi, kao rezultat mešavine tradicionalne muzike i modernog aranžmana. Uradili su muziku za Zonu Zamfirovu. Bistrik Orkestar i Biljana Krstić dobitnici su brojnih nagrada za etno album godine. Najveću medijsku pažnju izazvao je njen nastup u rimskom Koloseumu. Veliki uspesi doprineli su da je pozovu kao jedinog ženskog vokalnog predstavnika — solistu na festivalu u Sao Paolu u orkestar koji je, specijalno za ovu priliku, sastavljen od 25 vrhunskih muzičara iz celog sveta.

Otkuda ovakav interes za srpsko muzičko nasleđe? Publika sjajno reaguje, a ne razume jezik?

Svet nas je fantastično primio, na moje veliko iznenađenje, jer naša muzika nije tako atraktivna kao ono što izvodi Bregović ili Kusturica. Znala sam da će Bistrik naći svoju publiku, ali nisam ni sanjala da će to poprimiti ovakve razmere .Mi smo egzotična zemlja za druge kulture, kao što su i oni nama. Festival u Brazilu nam je bio velika odskočna daska, a ljudi kažu da su se ježili dok su nas slušali. Pevali smo pesmu sa Kosova Kad sam bila devojana, i sa njom smo otvorili koncert. Bili su potpuno zapanjeni što tako nešto postoji. Najveći kompliment koji smo dobili od novinara iz Brazila je da muzika Brazila udara pravo u noge, a naša muzika udara pravo u srce. Od samog početka, kao da je više interesovanja za srpsku tradicionalnu muziku u inostranstvu. Kod nas se slušaju trubači, ali ja ne mislim da je to baš naša tradicija. Ono što mi radimo, okrenuto je našoj starijoj tradiciji i mislim da mi trasiramo jedan teži put. U poplavi "etno" pesmica i ritmova, mi se prema narodnoj baštini odnosimo s iskrenom ljubavlju i znanjem.

TRADICIJA I MODERAN ZVUK

Zadnjih godina naše diskografsko tržište preplavljeno je banalnom komercijalizacijom izvornog muzičkog nasleđa. Kako ste došli na ideju da otkrijete nama i svetu narodne pesme obrađene u potpuno novom svetlu — originalnim verzijama udahnut je moderniji zvuk?

Rasla sam u okruženju gde se čula lepa narodna pesma, pre svega u kući mojih roditelja. Mama je bila vezana za staru vokalnu tradiciju i često je pevala po kući. Prof. Dragoslav Dević mi je predavao muzički folklor i ostao zapamćen kod nas studenata sa tvrdnjom da tradiciju možemo voleti ili ne, ali je moramo poštovati, jer je ona deo našeg nacionalnog bića i naše kulture. To mi je ostalo za sva vremena. Prošao je i period u mom životu kada je bilo normalno baviti se pop muzikom i rokenrolom. Kada imate 20 godina, ne možete da se bavite etnomuzikom. Potrebno je iskustvo da bi se naše stare pesme pokazale u svom najboljem svetlu.

Završila se moja estradna karijera, i u to vreme desila se strahovita dominacija turbo-folka. Krenuo je pokret "world music" i predstavljanje različitih kultura iz raznih delova sveta, tako da sam shvatila da našoj tradiciji treba da damo moderniji zvuk, a da sve ono što je jako važno, ostane netaknuto. Obzirom da sam zaposlena u Radio Beogradu, ušla sam u fonoteku i počela da kopam po tonskim zapisima sa terena. Ja sam veliki poštovalac tradicije i ne volim da se remete osnovne stvari kada su u pitanju melodija i ritam, lepota stila i izraza. Zapise je trebalo oživeti i dati im prostor u novom vremenu. Otuda moja potreba da se bavim našim folklornim elementima i pokažem da možemo da stanemo rame uz rame sa mnogo poznatijim nasleđem i otkrijemo svetu kvalitet i bogatstvo sa ovih prostora.

Jeste li osetili, pevajući ove pesme, da je srce njihovog pradavnog autora susrelo i zadobilo blagodat Božju ?

Posebno u prelepim pesmama sa Kosova koje nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Uvek na koncertima najavljujem da dolazimo iz Srbije i da pevamo pesme sa Kosova. One se posebno lepo i sa poštovanjem primaju. Pevam divnu pesmu iz Hoče Kad sam bila devojana, ili pesmu iz Kosovske Mitrovice Šta se ono tamo zeleni, ili Aman vodeničare. Imala sam dosta koncerata na Kosovu i teška mi je, i preteška, drama mog naroda. Sve me to boli. Kada odemo preko, pa kad nas najave da smo iz Srbije, znam kako nas gledaju pre koncerta, a znam odlično kako nas gledaju posle koncerta. Ovo što radim je stvarno jedan dobar put da se pokaže da na ovim prostorima ima divne muzike i divnih ljudi koji su željni da žive normalno. Da bih mogla da pevam te pesme, ja kao umetnik moram da imam veru, a pravoslavno hrišćanstvo je moja velika inspiracija. U svakoj pesmi pronađem inspiraciju za istinu i ljubav Božju koja je jedino istinito dobro. Naš narod se, stvarajući te pesme, molio Bogu sa verom, i to se nedvosmisleno oseća. Svaka pesma može da bude molitva. Kada te pesme pevam, zaista se osećam kao da izgovaram molitvu i to mi je poseban osećaj i uzbuđenje.

NOV ŽIVOT U VERI

Lična dužnost hrišćanina je da se moli Bogu, da pomaže bližnje i ispravlja sopstvenu prirodu uzdržavanjem. Jesu li te religiozne dužnosti daleko od modernog čoveka?

Ja gledam moju decu koja imaju suštinsku potrebu da se obrate Bogu. U Crkvu odlazimo zajedno, često smo na Liturgiji. Kod kuće pronađu kutak gde žele da budu same sa molitvom. Meni je veoma važno što žive religioznim životom. Nisam nijednog trenutka vršila prinudu nad njima u tom smislu, same su to otkrile. One lepo pevaju, verujem da će poželeti da pevaju u crkvenom horu. Krstila sam se u 27. godini, i otada počinje moj potpuno nov život u stalnom nastojanju da se sjedinim s Bogom. Mislim da nam je molitva potrebna u svakom trenutku, ona nam otvara sve puteve uma, a nas smiruje, podržava, ume da nam da krila. Znam da je molitva jako važna u životu svakog pravoslavnog hrišćanina.

Kakav je bio Vaš put Bogopoznanja?

Odrasla sam u jako patrijarhalnoj porodici, u kojoj je moja mama bila brižno i duhovno stvorenje, divna, topla mama koja je naš dom činila mestom punim ljubavi i velikog poverenja. Tata je bio komunista i imali smo mnogo problema zbog toga, jer je bio isključiv. Kada je video tu politiku u pravom svetlu, postao je razočaran čovek. Od moje tri sestre jedino ja nisam bila krštena u crkvi, i moja baka je mnogo patila zbog toga. Ona me je tajno vodila u crkvu. Majka je krišom mesila slavski kolač za svoju devojačku i očevu slavu. Žao mi je što sam ostala uskraćena za radost hrišćanskog života u punini, mnoge važne trenutke nisam mogla da upoznam u mojoj porodici, jer je tata vodio svoju politiku.

Mislim da sam to donekle nadoknadila sa mojom decom. Pre svega, zahvaljujući mom bivšem braku — Tihomir je iz divne porodice, gde se mnogo vodilo računa o hrišćanskim običajima i svemu onome što je važno za hrišćanski život. Tika je znao šta je Božić, i naše ćerke, Milica i Lenka, upoznale su radost božićnih praznika. Deca su nam krštena, rado posećujemo manastire, vodimo računa o osnovnim duhovnim potrebama, slavimo Slavu u skladu sa svim zakonitostima koje su vrlo bitne kada je duhovnost u pitanju. Mene je krstio o. Atanasije Jevtić u manastiru Ćelije, i poklonio mi divan triptih. Bio je jako važan tokom čitavog mog duhovnog života. Posle razvoda, uzela sam tatinu Slavu, Sv. arhanđela Mihaila.

SUSRET SA PATRIJARHOM

Stvaralaštvo je otkrivanje bogopodobne prirode čoveka. Bio ratar ili teolog, čovek je pozvan od Boga da stvara. Osećate li gde se prožimaju vera i umetnost u muzici kojom se bavite?

Ja sam duhovnost osetila i kroz pesme koje smo radili. A pre svega i najviše kroz horsku muziku Mokranjca, kroz nastupe hora u kome sam pevala. Niko na svetu ne peva tako doro duhovnu muziku kao naši horovi, jer mi nosimo autentičan, iskonski religiozan doživljaj. Znam da pevam Liturgiju. Moja velika želja je da naučim neume, stari notni vizantijski duhovni zapis koji zna malo ljudi. Vizantijska muzika nas duboko integriše, za nju je potrebno imati veru i veliko muzičko znanje.

Ponekad mi se čini kao da ja to ne pevam, da sam glas i Bog tvore muziku. Budem zapanjena... To je posebna vrsta emocije koja ne može da se opiše, koju nosim sa takvom lakoćom i potpunim mirom. To stanje se prepozna. Ne mislim da treba da izađem pred publiku i tek tako otpevam nešto. Svi koji me poznaju, znaju koliko se potrošim kad pevam jednu pesmu, a koliko kada otpevam jedan koncert. Posle koncerta ne mogu mnogo ni da govorim, jer se oslobodi sva energija i potreban je smiraj. Sećam se, kada sam bila mala, stariji su znali da kažu "Jao, Bilja će jednog dana daleko da dogura, gledaj kako je mala, a koliki glas ima!"

Bez vere i duhovnosti nema ničega. Svoju veru nosim u sebi, ne volim mnogo da je pokazujem, a odlično znam kako se osećam i koliko mi je to važno.

Gde ste zavoleli ovu vrstu muzike?

Kada sam kao mala odlazila u selo moje majke, Crveni Breg, na pola puta između Sićeva i Bele Palanke, na obroncima Suve planine, bilo je nezaboravno — baba Lenka je pevala kao i moja mati, deda Mladen svirao u duduk a mi deca (a bilo nas je podosta), igrali smo dok ne spadnemo s nogu. O praskozorju smo odlazili sa dedom i babom u gradinu. Svi su radili, uključujući i decu — želo se, kopalo, dizao se duvan. Moj posao je da donesem ručak kada sunce zađe visoko iznad planinskih visova. Kroz brda, između kojih protiče potočić, idem sa kotaricom, onako mala, kao Crvenkapa. I užasno se plašim. Pevala sam koliko me grlo nosi, da razbijem strah. A iz prve seoske kuće javljaju baki: "Leno, ide ti Bilja, mora da je crkla od straha kad toliko peva". Sa Naninom uspavankom sam slala na počinak svoje devojčice, a pesmu Magla padnala v dolina je moja majka meni pevala. Otac joj je govorio: "Ostavi se, bre Roksanda, tih zurli. To je demodirano". Prelepe uspomene me vezuju za moje rano detinjstvo.

U intervjuima ističete susret sa patrijarhom Pavlom.

Pre dve godine putovala sam sa mojim orkestrom u Moskvu, gde smo pevali četiri koncerta sa humanitarnim učešćem za obnovi Hilandara i za pomoć Kosovu i Metohiji. Tom prilikom su poslali ikonu Sv. Đorđa, koji je njihova gradska Slava, da predam Patrijarhu Pavlu. Taj susret neću nikada zaboraviti. Od uzbuđenja sam zanemela, nisam imala glasa. Samo sam se plašila da me patrijarh ne pita nešto da otpevam, ne bih mogla. Pitao me je da li više volim rusko ili vizantijsko pojanje i otpevao mi je oba, ukazujući na razlike. Objašnjavao mi je kako se pevaju ukrasi. Kada sam to doživela, meni je sasvim ispunjen život. Zauvek ću se sećati njegovih blagih reči da u svemu moramo imati mere i da moramo poštovati ono što je naše.
 

Slavica Lazić | Pravoslavlje
833  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — J poslato: Jun 12, 2012, 01:05:53 am
*

JEDVA ČEKAM DA NEDELJA DOĐE

Jedva čekam da nedelja dođe,
tanana milena, da nedelja dođe,
da moj dragi u jagode pođe,
tanana milena, u jagode pođe.

I ponese šareno kotarče,
tanana milena, šareno kotarče,
u kotarče svileno maramče,
tanana milena, svileno maramče.

U maramče sjajno ogledalce,
tanana milena, sjajno ogledalce,
nek' s' ogleda, nek' na me pogleda,
tanana milena, nek' na me pogleda.

YouTube: Lepa Lukić — Jedva čekam da nedelja dođe
YouTube: Duet Radulović & Jovanović — Jedva čekam da nedelja dođe
834  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — Z poslato: Jun 12, 2012, 12:55:57 am
*

ZALJUBLJENO ZLATO MOJE
gradska pesma / Mačva
zapis: Ljubinko Miljković


Zaljubljeno zlato moje
Prelazeći breg i dol,
Tražilo je svuda leka
Da uteši srcu bol.
Uzalud mi moja nada,
Uzalud mi želje sve,
Kad ja nemam ono moje
Za kim moje srce mre
Zarasle su one staze
Kud smo, dušo, hodili,
Uvenulo ono cveće
Što smo, dušo, nabrali!

Pevao: Boško Danilović, selo Majur

Muzička tradicija Srbije II MAČVA | Ljubinko Miljković | str. 405. pod brojem 411.
835  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — A poslato: Jun 12, 2012, 12:46:57 am
**

AMAN VODENIČARE

Aman, vodeničare, dostum vodeničare
Majka mi je mlogo bolna, smelji mi žitoto.   

Dostum kadunče, sva družina kail neje,
Nosi si žitoto.

Aman, vodeničare, će ti dadem crni oči,
Smeljaj mi žitoto.

Dostum kadunče, sva družina kail neje
Nosi si žitoto.

Aman, vodeničare, dostum vodeničare,
Će ti dadem ruse kose, smeljaj mi žitoto.

Dostum kadunče, sva družina kail neje
Nosi si žitoto.

Aman, vodeničare, dostum vodeničare,
Će ti dadem ramnu snagu, smeljaj mi žitoto.

Dostum kadunče, svi drugari kail imav,
Nosi si brašnoto.

YouTube: Marija Grozdanović i NO Carevac — Aman, vodeničare
836  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — A poslato: Jun 12, 2012, 12:38:19 am
**

A ŠTO MI SE BUNAR VODA MUTI

A što mi se bunar voda muti,
bunar voda muti?
A što mi se moje zlato ljuti,
moje zlato ljuti?
Ako sam mu na nogu stanala,
na nogu stanala,
Ja mu nesam nogu otkinala,
nogu otkinala.
Ako sam ga za ruku fatila,
za ruku fatila,
Ja mu nesam ruku iščašila
ruku iščašila.
Ako sam ga s' oči pogledala,
s' oči pogledala,
Ja mu nesam oči izvadila,
oči izvadila.
837  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — N poslato: Jun 12, 2012, 12:27:11 am
**

NE MOŽ' DA PROĐEM, NANE
Stara vranjanska pesma

Ne mož' da prođem, nane, niz čaršiju
Od toj mi azg'n terziče,
Svilen mi fustan kroješe,
Džanfes šalvare šiješe,
Ramnu mi snagu iskaše,
Belo mi lice gledaše,
Medna mi usta tražeše,
Pesmu mi moju poješe,
Of, lele, mlado devojče
Izgore dušo za tebe.
838  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — K poslato: Jun 12, 2012, 12:04:34 am
*

KOL'KO IMA, JANO

Kol'ko ima, Jano,
kol'ko ima, dušo,
kol'ko ima, srce moje,
odavde do gora.
 
Sedamdeset, Jano,
sedamdeset, dušo,
sedamdeset, srce moje,
i sedam gradova.
 
U svakom sam, Jano,
u svakom, sam dušo,
u svakom sam, srce moje,
ljubio devojku,

al' ko tebe, srce moje,
ja nigde ne nađoh!





YouTube: Vule Jevtić — Kol'ko ima Jano?
839  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — O poslato: Jun 11, 2012, 11:54:04 pm
**

OGREJALA MESEČINA

Ogrejala mesečina džanum
ogrejala mesečina
tamo dole ispod selo. 2x

Ispod selo bele kuće džanum
ispod selo bele kuće
pokraj kuće tri topole. 2x

Jedno poje pred večeru džanum
drugo poje po večeru
treće poje bele zore.

Toj što poje pred večeru džanum
toj što poje pred večeru
ono vika večerajte.

Toj što poje po večeru džanum
toj što poje po večeru
ono vika leginjajte.

Toj što poje bele zore džanum
toj što poje bele zore
ono vika dizajte se. 2x
840  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — N poslato: Jun 11, 2012, 11:50:16 pm
**

NE PLAČI, STANO MORI

Ne plači, Stano, mori, ne žali
Pun ti je ambar sas žito.

Ne plači, Stano, mori, ne žali
Puna ti je trla sas ovce,

Ne plači, Stano, mori, ne žali
Puna ti je trla sas koze.
  
Što će mi, ludo, more, imanje
Kad mi je momče, more, malečko.

YouTube: Čeda Marković — Ne plači Stano, mori
841  MUZIČKA ČITAONICA / Muzičke knjige • Muzički časopisi • Zbirke notnih zapisa / Đorđe Karaklajić — Zbirka narodnih pesama i igara poslato: Jun 11, 2012, 10:14:14 pm
**

Đorđe Karaklajić — ZBIRKA NARODNIH PESAMA I IGARA







PREDGOVOR
 
I ovom trećom zbirkom produžavam započeti rad na objavljivanju i popularisanju narodnih pesama i igara koje se danas pevaju širom naše zemlje (prve dve zbirke su izišle u izdanju Izdavačkog preduzeća "Narodna knjiga"). I ove melodije su prikupljene i zabeležene od najpoznatijih pevača i svirača sa radio stanica, smotri i festivala kulturno-umetiičkih društava u raznim krajevima.
 
U ovoj zbirci, kao i u prve dve, ostao je svuda princip da su pesme prilagođene srednjem glasu (sa retkim izuzecima) a igre su zabeležene i podešene za sviranje na harmonici i violini. Harmonska pratnja je zabeležena od narodnih orkestara i harmonikaša i, sa malom korekturom, verno preneta na hartiju.
 
Nadam se da će i u ovoj zbirci mnogi ljubitelji narodne muzike pronaći dosta zanimljivog materijala.

 
Đ. K.



S  A  D  R  Ž  A  J

Podigla se cela Srbadija
Partizanke naše
Mlad, partizan u boj kreće
Pesma Rasinskih partizana
Pesma o komandantu Savi
Jabuka se vetru moli
Zemi me zemi
Marika na stal sedeše
Oj, mojta libe
Majka na Marika dumaše
Kaži, libe Stano
Ej, Slavejče
Bolan leži dilber Tuta
Zelen bore
Oj Vrbasu
Moj dragane
Zaspal Mija
Durmitor
Prela Mara
Oko moje, plavo i garapo
Ej Slavonijo, zemljo plemenita
Prođi Mile kroz naš kraj
Sva su sela
Navali se Šar-planina
Kude si bila kada-Koco
Oj livado, zelena livado
Aoj Grocko
U selu kavga golema
Prođe junak
Stojna moma
Uranile dve devojke mlade
Jovane more nevene
Listaj mu goro
Nova gradina
Oj Orašje, dugo i široko
Sede mi sedeljka
                                                  .
Cenele Bajova
Čuvam ovce oja, oja
Kad ja pođoh na Bembašu
Ravno polje
Ja posadih višnju
Oj Užice, mali Carigrade
Oj Mostaru
Presličica zveketala
Otvori mi, belo Lenče
Širok Dunav
U bašči procvali orasi
Igrali se vrani konji
Ružice rumena
Tankosava
Sadila moma
Karanfil se na put sprema
Oj, Moravo, moje selo ravno
Tekiuva le ti ludo
Uzmi Stanu
Daleko je moje selo malo
Ribarska pesma
Kolenike vreteno
Drumom skitam
Dude, belo Dude
Oj livado rosna travo
Nevesto, crven trendafil
Ašikuje Adem-aga
More mnogu mi ja faljat
Idem putem, pesma s'ori
Sadilo mome
Zeleni se livada
Rumena mi ruža procvala
Nekad cvale bele ruže
Kad ja imam konja vrana
Leti, pesmo moja mila
Hvalila se lepe Mare majka

Kola

Valjevsko kolo
Jedu
Niško kokonješte
Stara koritarka
Nova Gradištanka
Kolo iz okoline Požarevca
Posavski drmeš
Šokc
Pavlovo kolo
Stoj Rado, bela Rado
Pašana
Vlainja
                                                  .
Dunda
Stara kruševljanka
Aleksinačko kolo
Lomsko kolo
Leskovačka četvorka
Zorino kolo
Dancu
Šumatovac
Šetnja
Levačko kolo
Žarkovo kolo
Oj, devojko rokoko

Đorđe Karaklajić — Zbirka narodnih pesama i igara
Štampanje završeno aprila 1955 godine u Beogradskom grafičkom zavodu
Nolit Beograd

Prilog člana zelimirp

[postavljeno 11.06.2012]
842  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Tekstovi — popularna muzika / Popularna muzika — Z poslato: Jun 06, 2012, 03:59:44 pm
*

ZBOGOM OSTAJ

Zbogom ostaj mila moja
ti si jedina koju toliko znam.
Ti si jedino biće na svetu
koje tako zovem
i nikoga više posle tebe
tako ne mogu zvati.

Koliko ću dugo doživati tebe
i ono što si mogla
da mi pružiš, to ne znam.
Ali one dane
kad sam gubio svest ljubeći te,
čuvaću večno, to znam,
kao dragu uspomenu.

Ref
Zbogom ostaj mila moja
nikad više ti ne pitaj gde sam ja.
Nisam znao da je tako,
tako teško kad se
odlazi zauvek.
Ti i ja.

Molim te uzmi samo deo
našeg nesrećnog života
i idi molim te!
Suviše je bilo lepo
da bi moglo večno da traje
morali smo takvi biti ti i ja.

Ref
Zbogom ostaj mila moja
nikad više ti ne pitaj gde sam ja.
Nisam znao da je tako,
tako teško kad se
odlazi zauvek.
Ti i ja.

YouTube: Zlatni prsti  — Zbogom ostaj
843  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — O poslato: Maj 31, 2012, 02:12:38 am
**

ODŽINKA

Ja sinoć prođo, prošeta,
Kroz pustu malu Odžinku
Sve su devojke tuj bile, džanum,
Stana Karaminga ne beše.

Kraj niski pendžer sedeše
Ljubavno pismo pisaše
Ljubavno pismo pisaše, džanum,
U Valjevo ga praćaše.

Dođi mi, dođi, Avramcu,
U moju bašču šarenu
U moju kuću malenu, džanum,
U sobu moju šarenu.

U sobu moju šarenu
Na diván krevet da legneš,
Na diván krevet da legneš, džanum,
Na grudi moji da spiješ.

Zapis po kazivanju i pojanju Stane Avramović "Karaminge", iz 1970. godine

YouTube: Vasilija Radojčić — Odžinka (Ja sinoć prođoh, prošetah)
844  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — M poslato: Maj 31, 2012, 02:00:54 am
*

MARAMICA OD BELOG FULARA

"Maramica od belog fulara,
od belog fulara,
koga čekaš dragi, kraj bunara?"
  
"Čekam tebe da na vodu dođeš,
da te pitam da za mene pođeš,
da te pitam da za mene pođeš."
  
"Ja sam sebi izabrala momka
izabrala momka;
kad govori, k'o da biser broji,
kad se smeje ko da sunce greje."

YouTube: Jasna Kočijašević — Maramica od belog fulara
845  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — J poslato: Maj 31, 2012, 01:52:54 am
*

JA NE ŽALIM OČI SVOJE

Ja ne žalim oči svoje
kad gledaju koga vole

Ref.
Šta da radim ja, majčice moja
volela sam ga i voleću ga

Ja ne žalim usne svoje
kad poljube koga vole

Ja ne žalim ruke svoje
kad zagrle koga vole

YouTube: Lepa Lukić — Ja ne žalim oči svoje
YouTube: Jasna Kočijašević — Ja ne žalim oči svoje
846  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — T poslato: Maj 31, 2012, 01:46:02 am
**

TANKOSAVA1
Srbija

Tan-Tan-Tankosava,
tanko si se opasala
i u kolo uhvatila
do Milana Gružanina.

Le-Le-Leposava,
lepo si se namestila
i u kolo uhvatila
do Milana Gružanina.

Mi-Mi-Milosava,
milo si me pogledala
i u kolo uhvatila
do Milana Gružanina.

1 Đorđe Karaklajić "Zbirka narodnih pesama i igara" / Nolit / Beograd, 1955.

YouTube: Živka Đurić — Tankosava
YouTube: Radmila Dimić — Tankosava
847  TRAGOM SRPSKE PESME / Gde laž ruča tu ne večera / Čija je ojkača? poslato: Maj 31, 2012, 01:19:51 am
*

DREVNO OJKANJE JE U SRPSKOJ TRADICIJI

Razgovor s Nenadom Grujičićem povodom odluke Unesko-a da Hrvatskoj prizna ojkanje kao deo svetske kulturne nematerijalne baštine. Razgovor vodio etnomuzikolog Srđan Asanović i prenosimo ga u cjelosti.

Povodom nedavne odluke Unesko-a da drevno ojkanje, zajedno sa španskim flamenkom i jedinim običajem iz Kine, proglasi svetskom nematerijalnom kulturnom baštinom, razgovaramo sa poznatim književnikom Nenadom Grujičićem, autorom studije i antologije ''Ojkača'', koja je dosad imala pet izdanja, i autorom nekoliko televizijskih i radio emisija na temu ojkanja, dobitnikom Prve nagrade za emisiju ''Od bećarca do ojkače'' na Festivalu jugoslovenskih radija u Ohridu 1990. godine.
 
Autor preko dvedeset pet značajnih knjiga različitih žanrova, Nenad Grujičić je danas direktor kulturne institucije Brankovo kolo, dobitnik uglednih priznanja: Brankova nagrada Matice srpske, nagrada Milan Rakić, Vukova nagrada, Kočićevo pero, Kondir Kosovke devojke, Skender Kulenović, Stražilovo, Pečat varoši sremskokarlovačke, Dnevnikove nagrade, Pavle Marković Adamov, Šušnjar, Pjesma nad pjesmama, Grb Sremskih Karlovaca i Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije.

Olluka Unesko-a je već izazavala polemike. U čemu je osnovni problem?

Hrvatska je Unesko-u sebično nominovala ojkanje kao svoju baštinu ne pominjući krajiške Srbe koji vekovima ojkaju na terenu Dalmatinske zagore, Like, Korduna i Banije. Drevno ojkanje je u srpskoj tradiciji u celom dinarskom pojasu, dakle, ne samo u Hrvatskoj, već i u Bosni i Hercegovini i u Crnoj Gori, kao i u delu Srbije. Iz drevnog ojkanja razvili su se mnogi koncentrični krugovi ove pevanije, uvek iz istog izvora. Tako poznajemo i ojkaču, i ojkan, i ojkalicu. Postoje i drugi nazivi za ovo pevanje: grohotanje (ne groktanje kako pogrešno govore čak i neki etnomuzikoli), vojkanje, orzanje, rozganje, potresanje, zavijanje i zerzavanje. Grohotanje se tako zove jer refenski pripev liči na grohot.
 
Nedavno, 26. janaura, na HRT-u, u udarnom terminu odmah posle centralnog Dnevnika, u dokumnetarnoj seriji ''Škrinja'' autorke Branke Šaparović, prikazana je pedesetminutna emisija ''Oj''. Šta je viđeno i rečeno u toj hrvatskoj emisiji?

U emisiji ni jednom jedinom rečju nije pomenuto srpsko krajiško ojkanje u Hrvatskoj. Sve je samohvalisavo pripisano hrvatskoj baštini i spušteno do banalnog dnevno-političkog nivoa, bez naučnog temelja i dokaza. Sve je svedeno na ideološku ravan domoljublja tipa Blutund Boden(krv i tlo), kako je u riječkom ''Novom listu'' odmah posle te emisije primetio publicista Ivan Starčević prigovarjući autorici da se ojka na mnogo širem prostoru, čak sve do Užica.

U emisiji nije naveden ni jeda jedini naučni dokaz u prilog hrvatskom svojatanju ojkanja. Učesnici emisije, etnomuzikolog (Joško Ćaleta), književnik (Ivan Aralica), operska umetnica (Dunja Vejzović) i lekarka (Sanja Popović Grle) besprizorno su pričali koješta preskačući pravu istinu koja im je i te kako poznata. Oni znaju da je ojkanje srpska baština. Čak su u ranijem periodu zajedničkog života u Jugoslaviji podrugljivo i posprdno gledali na ojkanje kao na srpski amblem kulture. Autentične hrvatske pesme su u čakavskom i kajkavskom miljeu, daleko od ojkanja, zatim primorske pesme koje su preuzeli sa druge strane Jadrana, od Italijana.

Potom, u emisiji su date impresionističke i patetične apoteoze, trendenciozna uveličavanja od strane autorke emisije Branke Šeparović, bivše ministrice kulture. Istican je, avaj, planetarni domet ovog fenomena kroz izuzetnost tobožnjeg hrvatskog ojkanja u poredbama čak sa zvukom i nastankom samih galaksija?! Ojkanje je upoređeno i sa muzikom školjki iz Jadrana?! Zaista tragikomično, na nivou raspuštenih dečjih maštarija i stripova.

U nedostatku naučnih dokaza, proradila je poslovica: ''Babi se snilo kako joj je milo.'' Pevani primeri ojkanja u emisiji bili su neuverljivi, bez izvornog belega, pevanje iz druge i treće ruke, starački senilno i bez žive dubine. Nedostajala je autohtona srpska pevanija. Ni jednom rečju nisu pomenuti izgnani Srbi i njihovo ojkanje s kolena na koleno. U emisiji, kao i u hrvatskoj nominaciji ojkanja Unesk-u, prećutana je svima poznata istina da je drevno ojkanje izgnano sa Srbima iz Hrvatske i da danas srpske izbeglice pevaju ojkače u Vojvodini, Srbiji i širom sveta. Na kraju emisije pomenuti su nekakvi bezimeni ljudi iz Hrvatske, koji su se sami ''iskorijenili i otišli''. Kakav cinizam!
 
Dokumentujte nam istinu o ojkanju naučnim dokazima, kratkim istorijatom?

Češki naučnik Ljudevit Kuba, u tekstu ''Narodna glazbena umjetnost u Dalmaciji'' (Zbornik za narodni život i običaje južnih Slavena, Zagreb, 1899) kaže da je ovaj način pevanja ''u pravoslavnim krajevima osobito obljubljen''. I dodaje: ''S tim se slaže što ga u Hrvatskoj nalazimo samo kod pravoslavnih prebjeglica iz Bosne i Srbije. I u Crnoj Gori se svuda tako pjeva.''
 
Ovaj ključni fakat navodi i Antun Dobronić u svojoj poznatoj studiji ''Ojkanje'' (Zbornik za narodne običaje i život Južnih Slavena, Zagreb, 1915). Dakle, hrvatski naučnik lično, usred Zagreba objavljuje istinu s početka dvadesetog veka, potvrđuje da u Hrvatskoj ojka pravoslavni svet! Zatim, Vladimir Dvorniković u tekstu ''Psihogeneza epskog deseterca'' (Prilozi proučavanju narodne poezije, Beograd, 1936) piše da su mu pevači ojkače u Dalmatinskoj Zagori, oko Knina, na pitanje zašto tako čudno pevaju, kao da nariču, odgovorili da je to muški ''plač za Kosovom!'' Ima li šta moćnije od ovoga! Kod Knina, da pripomenem, ima čak i mesto Kosovo.
 
U predgovoru knjizi Stanka Opačića Ćanice (Narodne pjesme Korduna, Zagreb, 1972) piše: ''A kad bi se iscrpio repertoar tih novodonesenih pjesma, obično bi se prelazilo na pjevanje domaćih ojkača, što se zvalo i pjevanje ćirilicom''. Dakle, nesporno je da ojkanje pripada srpskoj tradiciji u Hrvatskoj. Ne isključujem mogućnost da su Hrvati od svojih komšija mogli delimično da nauče ojkati i to se moglo čuti.. Odnosno, današnji Hrvati koji u malom broju ojkaju time ustvari pokazuju svoje srpsko poreklo koje je prikriveno rimokatoličkim prekrštavanjem u prošlom i ranijim vekovima.

Kako stvari sa ojkanjem stoje na širem prostoru?

U tekstu ''Ojkanje u Bosanskoj krajini'' (Razvitak, Banjaluka, 1939) Dušan Umićević piše: ''U svim krajevima gde je ojkanje sačuvano ojka samo pravoslavni svijet. Nisam mogao čuti da bi zaojkao katolik, a tako isto ni musliman. Stoga se može reći, da se ojka samo u onim krajevima u kojima živi narod pravoslavne vjere''. Dakle, sa naučne i životne tačke jasno je ko je vekovni nosilac ojkanja u dinarskim predelima. Kad bi muslimani oko Ključa, na primer, s proleća, oko Đurđevdana zaojkali, oni bi time ukazali na svoje srpsko poreklo. To nije ništa novo, i na širem planu, o svom poreklu jasno svedoče književnici Meša Selimović, Skender Kulenović, a Osman Đikić, a u novije vreme Emir Kusturica.

Još je Ljudevit Kuba zapisao: ''I u Crnoj Gori se svuda tako pjeva, Bjelopavlovići se pače hvališu da su oni izmislili taj način tremolovanoga pjevanja, a zovu ga zerzavanje''. Ovom vrstom starog pevanja bavili su se i banjolučki akademik Vlado Milošević i sarajevski naučnik Cvjetko Rihtman. Oni donose razne naziv za ovu pesmu: preklapuša, pridjekuša, natezalica, vozačka, trzavica, brojevica... A za pevača koji započinje pevaniju kaže se da: prvači, srijeca, vozi, previja, ogiba, uginje, prigiba, prijekiva, jeca, joče, joda...
 
Vi ste prvi i jedini hrabro i argumentovano reagovali na odluku Unesko-a. Posle Vaših brojih medijskih i javnih reagovanja, ima li nade da naše zvanične institucije stanu u odbranu srpske tradicije oličene u drevnom ojkanju i ojkači. Šta bismo mogli da uradimo po tom pitanju i da li se nešto konkretno napokon čini da istina s rezultatima ispliva na videlo?

Od velikog je značaja činjenica da je Unesko priznao fenomen ojkanja za svetsku kulturnu nematerijalnu baštinu. Time je ono podignuto na najviši stepen vrednosti i niko mu ne može oduzeti lepotu i sjaj. Nama na Balkanu ostaje da se nažalost, kao i povodom drugih pitanja, lokalno nadgornjavamo i sudaramo. To je fatalni problem od koga sve narode na Balkanu boli glava. Mi, i ne samo mi — već i Hrvati i drugi na Balkanu, znamo da drevno ojkanje pripada srpskoj tradiciji.
 
Ako je Unesko priznao Kini jedan običaj koji izvodi narod Ujguri na njenoj teritoriji, to isto treba da se kaže za Hrvatsku — da ojkanje na njenoj teritoriji izvodi narod Srbi! Dakle naše ministarstvo kulture, kao i druge državne isntitucije, neizostavno bi trebalo, s naučnim i životnim dokazima, da ulože protest Unesko-u uz našu novu nominaciju ojkače (zajedno Srbija sa Republikom Srpskom, a u boljem slučaju i uz saradnju sa hrvatskim ministastvom kulture, uz fer i korektan odnos povodom ovog pitanja zasnovanog na istini) da se ojkanje, odnosno, ojkača mora da tretira kao srpski kulturni brend, odosno, deo svetske kulturne nematerijalne baštine u kojem prioritetno učestvuju Srbi.
 
Mogu se čuti komentari da sa administrativne tačke ništa se ne može oduzeti od odluke Unesko/a, već se može samo dodati nešto novo. No, čak i ako se ne može oduzeti ( a reč je o očiglednoj krađi i prevari koje zahtevaju revalorizaciju i nečiju odgovornost), može se dodati toj postojećoj odluci Unesko-a bar to da i Srbi ojkaju. Predlažući ojkanje Unesko-u, Hrvatska je morala da kaže bar to da i Srbi ojkaju, ali nije ni to učinila. Pre ovog rata, poznata ojkačka smotra u Hrvatskoj u Strmici na Tromeđi, koju je vodio vredni kulturni pregalac Rade Matijaš iz Knina, uvek je imala devedeset odsto srpskih pevačkih grupa, a tek deset posto hrvatskih. I o čemu onda pričamo?!
 
Spreman sam da pomognem. Dosad u našim institucijama, kulturnim i etnomuzikološkim krugovima nije bilo dovoljno zainteresovanosti, motivacije i volje, pa čak ni znanja, za isticanjem korenskog značaja ovog fenomena. To nije bio slučaj kod grupe agilnih i fanatizovanih hrvatskih predlagača drevnog ojkanja. Oni su svesno učinili fasifikat.
 
A nedavno, u centralnom ''Dnevniku'' RTS-a, čuli smo jednog našeg poznatog etnomuzikologa, Dimitrija O. Golemovića, koji je, na zaprepaštenje mnogih (i mene kao njegovog kolege — pre nekoliko godina u Matici srpskoj afirmativno govorio i pisao o mojoj knjizi ''Ojkača''), poput glumca sa čudnim grimasama na licu koje ispisuje neko drugi, na televiziji rekao: ''Ojkanje je u hrvatskoj tradiciji, ali i Srbi ojkaju''. Eto, zamislite to, klipovi u sopstvenim točkovima!
 
A upravo je suprotno: Ojkanje je u srpskoj tradiciji, a ponegde ojkaju i Hrvati — na način kako sam već rekao. Osim toga, Golemović je tom izjavom ispustio iz vida Bosnu i Hercegovinu u čijim se krajiškim predelima ojka vekovima. Znači li to, po Golemoviću, da je i u BiH ojkanje u hrvatskoj tradiciji?! Naravno da nije, već je u srpskoj tradiciji. Napisao sam kolegi Golemoviću podugačko pismo sa svim ovde predočenim argumentima i dokazima — nije mi odgovorio.
 
Na javnoj i medijskoj sceni danas je raspolućena svest tzv. intelektualaca na ovu temu, pa i dvoličnost uz džepove sitnog ćara, te olaka improvizacija i kukavičluk. A najčešće — ćutanje i muk, nepoznavanje materije. Međutim, s obzirom da je Unesko dao zadatak Hrvatskoj da podnese izveštaj o tome šta je uradila na spasavanju ojkanja od propadanja i izumiranja, ovo je trenutak da reagujemo i predočimo istinu. Unesko upravo proglašava retke i ugrožene kulturne svetske vrednosti da bi one bile potom na terenu negovane, čuvane, obnovljene i zaštićene od nestajanja.
 
Sve ide nama u prilog. Ojkanje se ustvari čuva u izbeglištvu, čuvaju ga srpske izbeglice iz Krajine u Vojvodini, Beogradu i šire. Postoje stotine ojkačkih grupa, podmlađenih i izvanrednih. To u Hrvatskoj nije slučaj. Tamo će ojkanje nestati. Hrvatska veštački pokušava da ojkanje nakalemi ponegde na sasvim mladu školsku decu u prvim razredima i tako medijski tobož pokaže Unesko-u kako čuva ojkaču. Ali sve to ispada tragikomično: kad čujete to ''ojkanje'', počnete da žalite nevinu decu. Jer deca u ranim godinama ne mogu, sa biološke tačke gledano — to stručnjaci i narod oduvek znaju, ne mogu da ojkaju, nemaju takav glasovni i ontološki kapacitet. Poznato je da se ojkanje kao drevno pevanje može izvoditi tek u zreloj mladićkoj ili višoj starosnoj dobi.
 
Srećom, u najnovije vreme, konačno se kod nas institucionalno organizovao komitet za očuvanje kulturne baštine i odnose sa Unesko-om. U Beogradu je nedavno održan veliki skup na ozbiljnom svetskom nivou Unesko-a i tu su se začele konkretne akcije gde će i ojkača biti nominovana kao srpsko kulturno nematerijalno blago. Hrvatska je pre nas, pre šest godina započela saradnju sa Uneskoom, i, videli smo, prigrabila i nominovala dosta srpskog blaga. Mi smo tek ispileli na tom polju saradnje sa Unesko-om, tako da nam preostaje da povećamo brzinu i ostvarimo svoje realne ciljeve u nominovanju bogatih vrednosti jedinstvene kulturne baštine sa naših prostora. Ponoviću, ako je Unesko priznao Kini jedan običaj koji izvodi narod Ujguri na njenoj teritoriji, onda nema razloga da to ne bude i sa srpskim drevnim ojkanjem.
 
Sad je prilika da Unesko-u predložimo ovaj fenomen pevanja pod zajedničkim imenom — ojkača. Tu bi pod krov ojkače ušli svi vidovi i nazivi ove vrste pevanja, od ojkalice, grohotalice i potresalice, preko ojkana, rozgače i orzanja, sve do pevanja ''iz vika''. Povrh svega moramo znati da ojkača nije samo pevački fenomen, već i kulturološki, antropološki, mentalitetski, psihološki, socijalni i istorijski amblem srpskog etnosa.
 
Dakle, povodom ojkače, moramo organizovano reagovati kod Unesko-a da ispravimo očiglednu nepravdu kojom se na svetskom nivou besprizorno eliminiše i bez presedana negira i zatire vekovna srpska duhovna i kulturna baština ne samo u Hrvatskoj, već i na celom dinarskom pojasu Balkana. Verujem u naš uspeh.





Naslovna strana knjige OJKAČA
od Nenada Grujičića


Srđan Asanović | 27.03.2012 | Tromeđa
848  TRAGOM SRPSKE PESME / Gde laž ruča tu ne večera / Čija je ojkača? poslato: Maj 30, 2012, 10:35:16 pm
*

ČIJA JE OJKAČA?

U Udruženju književnika Srbije 22. maja održana je tribina: ČIJA JE OJKAČA? Unesko i drevno ojkanje: Hrvatska i krajiška kulturna baština Srba.

Nedavnom odlukom Unesko-a, drevno ojkanje je priznato za deo svetske kulturne nematerijalne baštine. Zajedno sa ojkačom, Unesko je priznao španski flamenko i jedan narodni običaj iz Kine, koji izvodi narod Ujguri. Međutim, povodom ojkače, u obrazloženju Unesko-a stoji da ojkanje pripada hrvatskoj baštini? To se dogodilo, jer je Hravatska pretenciozno, i ne hajući za druge, nominovala Unesko-u ojkanje kao svoju baštinu bez pominjanja krajiških Srba koji vekovima pevaju ojkaču u dinarskim (balkanskim) prostorima. Ako je Unesko priznao Kini jedan običaj koji izvodi narod Ujguri na njenoj teritoriji, to isto treba da se kaže za Hrvatsku — da ojkanje na njenoj teritoriji izvodi narod Srbi!

O ovoj temi govorili su: Nenad Grujičić, autor studije i antologije "Ojkača", dr Slavica Garonja Radovanac, književni istoričar, i Srđan Asanović, etnomuzikolog.

Veče je obogatila krajiška ojkačka grupa Pilipenda.

U prepunoj velikoj sali, na tribini se moglo čuti da je Hrvatska Unesko-u nominovala ojkanje kao svoju baštinu ne pominjući krajiške Srbe koji vekovima ojkaju na terenu Dalmatinske zagore, Like, Korduna i Banije. Drevno ojkanje je u srpskoj tradiciji u celom dinarskom pojasu, dakle, ne samo u Hrvatskoj, već i u Bosni i Hercegovini i u Crnoj Gori, kao i u delu Srbije. Postoje i drugi nazivi za ovo pevanje: grohotanje (ne groktanje kako pogrešno govore čak i neki etnomuzikolozi), vojkanje, orzanje, rozganje, potresanje, zavijanje i zerzavanje.

Nenad Grujičić je naučnim faktima pokazao da ojkanje pripada srpskoj pravoslavnoj tradiciji. Slavica Garonja Radovanac je pravila paralelu, isticala sličnosti i razlike između bećarca i ojkače. Navodila je konkretne primere ojkače iz krajiškog ambijenta. Srđan Asanović govorio je o značaju pevačkog rituala za očivanje teksta. Ukazao je na milenijsmsku dubinu ojkanja kao srpskog pevačkog fenomena.

Nenad Grujičić istakao je da je češki naučnik Ljudevit Kuba, u tekstu "Narodna glazbena umjetnost u Dalmaciji" (Zbornik za narodni život i običaje južnih Slavena, Zagreb, 1899) napisao da je ovaj način pevanja "u pravoslavnim krajevima osobito obljubljen" i dodao: "s tim se slaže što ojkanje tu nalazimo samo kod pravoslavnih prebjeglica iz Bosne i Srbije".

Ovaj ključni fakat navodi i Antun Dobronić u svojoj poznatoj studiji "Ojkanje" (Zbornik za narodne običaje i život Južnih Slavena, Zagreb, 1915). Dakle, hrvatski naučnik usred Zagreba objavljuje istinu s početka dvadesetog veka, potvrđujući da u Hrvatskoj ojka pravoslavni svet!

Zatim, Vladimir Dvorniković u tekstu "Psihogeneza epskog deseterca" (Prilozi proučavanju narodne poezije, Beograd, 1936) piše da su mu pevači ojkače u Dalmatinskoj Zagori, oko Knina, na pitanje zašto tako čudno pevaju, kao da nariču, odgovorili da je to "muški plač za Kosovom!"

U predgovoru knjizi Stanka Opačića Ćanice (Narodne pjesme Korduna, Zagreb, 1972) piše: "A kad bi se iscrpio repertoar tih novodonesenih pjesma, obično bi se prelazilo na pjevanje domaćih ojkača, što se zvalo i pjevanje ćirilicom".

U tekstu "Ojkanje u Bosanskoj krajini" (Razvitak, Banjaluka, 1939) Dušan Umićević piše: "U svim krajevima gde je ojkanje sačuvano, ojka samo pravoslavni svijet. Nisam mogao čuti da bi zaojkao katolik, a tako isto ni musliman. Stoga se može reći da se ojka samo u onim krajevima u kojima živi narod pravoslavne vjere." Dakle, sa naučne i životne tačke, jasno je ko je vekovni nosilac ojkanja dinarskim predelima.

Još je Ljudevit Kuba zapisao: "I u Crnoj Gori se svuda tako pjeva, Bjelopavlovići se pače hvališu da su oni izmislili taj način tremolovanoga pjevanja, a zovu ga zerzavanje." Ovom vrstom starog pevanja bavili su se i banjalučki akademik Vlado Milošević i sarajevski naučnik Cvjetko Rihtman. Oni donose razne nazive za ovu pesmu: preklapuša, pridjekuša, natezalica, vozačka, trzavica, brojevica… A za pevača koji započinje pevaniju kaže se da: prvači, srijeca, vozi, previja, ogiba, uginje, prigiba, prijekiva, jeca, joče, joda…

Od velikog je značaja u načelu, rečeno je na tribini, činjenica da je Unesko priznao fenomen ojkanja za svetsku kulturnu nematerijalnu baštinu. Time je ono podignuto na najviši stepen vrednosti i niko mu ne može oduzeti lepotu i sjaj. Nama na Balkanu ostaje da se, nažalost, kao i povodom drugih pitanja, lokalno nadgornjavamo i sudaramo.

Pomenuta je i emisija "Oj" na Prvom programu HRT-a (26. januara 2011) autorke Branke Šeparović, u kojoj je ojkanje pretenciozno pripisano hrvatskoj baštini. Emisija je spuštena do banalnog dnevno-političkog nivoa, bez naučnog temelja i dokaza. Sve je svedeno na ideološku ravan domoljublja tipa Blut und Boden, kako je u riječkom "Novom listu" odmah posle te emisije primetio publicista Ivan Starčević, prigovarjući autorki emisije da se ojka na mnogo širem prostoru, sve do Užica. U toj emisiji su date impresionističke i patetične apoteoze, istican je planetarni domet hrvatskog ojkanja u poredbama čak sa zvukom i nastankom samih galaksija. Ojkanje je upoređeno i sa muzikom školjki iz Jadrana?!

Pevani primeri ojkanja u emisiji bili su neuverljivi, bez izvornog belega, ojkanje iz druge ruke, bez žive dubine. U emisiji je nedostajala je autohtona srpska pevanija. Ni jednom rečju nisu pomenuti izgnani Srbi i srpsko ojkanje, s kolena na koleno, u Hrvatskoj. U emisiji, kao i u hrvatskoj nominaciji ojkanja Unesk-u, prećutana je svima poznata istina da je drevno ojkanje izgnano sa Srbima iz Hrvatske i da danas srpske izbeglice pevaju ojkaču u Vojvodini, Srbiji i širom sveta, čuvajući je od zaborava.

Sve nam sada ide u prilog. Ojkanje se izvodi u izbeglištvu, ojkaju srpske izbeglice iz Krajine u Vojvodini, Beogradu, i šire. U Srbiji postoje stotine podmlađenih, izvanrednih ojkačkih grupa. To u Hrvatskoj nije slučaj. Ona neće moći da sačuva ojkanje od izumiranja, što je uslov i zadatak dobijen od Unesko-a.

Ako je Unesko priznao Kini jedan običaj koji izvodi narod Ujguri na njenoj teritoriji, to isto treba da se kaže za Hrvatsku — da ojkanje na njenoj teritoriji izvodi narod Srbi! Mali broj Hrvata koji ojka mogao je ovu vrstu pevanja da nauči od komšija Srba, ali je poznato da su se pre stotinu i više godina na tom delu Balkana Srbi na razne načine prekrštavali u rimokatolike. Time nisu zaboravili genetsku šifru ojkačkog pevanja.

U Srbiji je konačno, sa šest godina zakašnjenja u odnosu na Hrvatsku, institucionalno osnovana komisija za odnose sa Unesko-om. Naše državne institucije bi trebalo, čulo se na tribini, naučnim i životnim dokazima da ulože protest Unesko-u uz novu nominaciju ojkače (Srbija sa Republikom Srpskom, a u boljem slučaju i uz saradnju sa hrvatskim Ministastvom kulture, uz fer i korektan odnos povodom ovog pitanja zasnovanog na istini) da se ojkanje, odnosno, ojkača mora da tretira kao srpski kulturni brend, odosno, deo svetske kulturne nematerijalne baštine u kojem prioritetno učestvuju Srbi.

Primer privremene krađe drevnog ojkanja predstavlja uvod i u pokušaj preimenovanja srpskih manastira i srpske kulturne baštine na Kosmetu u albansku… Otuda je danas važna, i od neprocenjivog značaja, borba za istinito i relevantno predstavljanje Unesko-u visokorazrednih vrednosti naše nacionalne kulturne nametrijane baštine kao dela svetske.


Udruženje Književnika Srbije, elektronskom poštom 05.07.2011 | Književne novine online
849  TRAGOM SRPSKE PESME / Gde laž ruča tu ne večera / Čiji je bećarac? poslato: Maj 30, 2012, 10:14:24 pm
*

BEĆARAC NAŠ NASUŠNI

Nisu baš uvek komšije krive za srpske brljotine

Alaj smo se sastali bećari, a ni jedan za kuću ne mari;
Ja malena, suknjica šarena, svaka šara po tri momka vara;
Ala volim dobre tamburaše, stare pesme i mlađane snaše;
To sam čula i od mame svoje, da je lepše spavati u dvoje;
Rodi, majko, još jednog bećara, kad lumpujem da imam drugara...

Nema baš mnogo Vojvođana koji se uz bećarce barem jedared nisu kerili: na svečarima, u kafani, na svadbi, makar za Novu godinu ili tek onako... Tambura, katkad gajde, nasmejana, raspoložena lica, dobro vino, ponekad i čašica više, pritvorno snebivanje "moralnih vertikala" kad se razleti "Turam, guram, a neće da uđe... moja noga u cipele tuđe" ili "Al' sam sinoć jednu uz banderu... desnom nogom udario keru"... Sve je to nerazdvojni deo vojvođanskog miljea od Sombora do Bele Crkve, od Hajdukova do Šida i Rume, ali i sve dole do Kovina i Kladova.

Nije stoga zgoreg napomenuti da su bećarci od kraja prošle godine i na Reprezentativnoj listi nematerijalne baštine čovečanstva, s tim što inicijativa nije potekla iz Srbije, nego iz našeg zapadnog komšiluka, uz obrazloženje da je reč o "najpopularnijem žanru tradicionalne muzike na prostoru istočne Hrvatske", koji je "duboko usađen u kulturu Slavonije, Baranje i Srema". Tako su se, uz Sinjsku alku, dubrovačku Festu sv. Vlaha ili čipkarstvo, na predlog iz Zagreba pod okriljem Uneska našli i bećarac, i gluvo kolo Dalmatinske zagore, dok je još ranije u popis Ugrožene nematerijalne kulturne baštine uvršteno — ojkanje.

Novosadski pesnik Nenad Grujičić, koji je značajan deo svog rada posvetio upravo izučavanju deseteračkog dvostiha, u koji spadaju i bećarac i ojkača, za "Dnevnik" kaže da nije dobro da se nešto što je tradicija mnogo šireg prostora zakiva u nove državne okvire, "poput nekakvog ratnog plena". Po njegovim rečima, u pitanju je istovetno kulturno blago koje se preliva daleko preko novoustanovljenih granica, te upravo ta činjenica treba da predstavlja motiv više za saradnju i korektno zajedničko izučavanje i zaštitu pojedinih kulturnih fenomena, a ne za njihovo svojatanje u cilju "potenciranja malih razlika".

Grujičić, ipak, u prvi plan ne stavlja to što je Hrvatska sama pokrenula inicijativu da bećarac "kao obeležje identiteta Slavonije, Baranje i Srema" – kako stoji u nominaciji priloženoj Unesku — bude stavljen pod zaštitu, već ocenjuje da je najveći problem u našim vodama. Naime, kako objašnjava novosadski književnik, Hrvatska tu svoju nameru ne samo da nije krila, već je ona javno predočena u prvom broju časopisa "Nematerijalno kulturno nasleđe Srbije", ali naša država na to nije reagovala čak ni porukom da bi se rado pridružila komšijskoj kandidaturi — iako je bećarac i obeležje identiteta Vojvodine.

— Bojim se da se ovde radi o našoj inerciji, pa možda čak i nedovoljnoj svesti o značaju nematerijalne baštine i njenog očuvanja. Uostalom, Srbija je Uneskovu Konvenciju o zaštiti nematerijalne kulturne baštine, utvrđenu 2003, ratifikovala tek u maju 2010. godine, za razliku od Hrvatske, koja je to učinila gotovo odmah i u nacionalnom registru već ima preko 100 temeljno obrađenih jedinica. Nažalost, ponekad imam utisak da se kod nas naprosto previđa da, recimo, tradicionalna umetnost zna biti presudnije obeležje kulturnog kontinuiteta nekog naroda i prostora od redova naslaganih cigala — kaže Nenad Grujičić.

A da puno toga zaista škripi kod nas potvrđeno nam je iz više meritornih izvora, koji su nam ukazali i na činjenicu da Srbija, ne samo što je dobrano zakasnila s ratifikacijom Uneskove konvencije, nego zaštitu nematerijalne baštine zapravo ne poznaje ni važeća zakonska regulativa. Predmetni zaštitarski akt donet je, naime, još 1994. i tek je nedavno Pravni fakultet u Beogradu dobio "domaći zadatak" da pripremi krovni zakon koji bi sa pravnog aspekta tretirao i tu oblast.

Ako je za neku utehu, bar smo konačno formirali Nacionalni komitet za nematerijalno kulturno nasleđe i počele su polako da stižu prijave za zaštitu pojedinih običaja, muzičkih izraza, jedinstvenih svetkovina... ali još će proteći neko vreme dok sve te aplikacije ne budu temeljno obrađene. Prema informacijama s kojima "Dnevnik" raspolaže, prvi na listi za upis u nacionalni registar su srpske slave i kola, pokrenuta je inicijativa i za zaštitu guslarstva, a kada je o Vojvodini reč, do sada su predlozi stigli za Dužijancu, božićne i uskršnje običaje...

Inače, u razgovoru sa predstavnicima Ministarstva kulture Hrvatske saznali smo da oni nemaju ništa protiv da Srbija pokrene inicijativu da Unesko definiše bećarac kao multinacionalni fenomen. Uostalom, oni podsećaju na to da je u aplikaciji za bećarac izričito navedeno da je "najbliži postojeći žanr u Vojvodini, koji nosi isto ime, te da, shodno tome, upis bećarca na Uneskovu reprezentativnu listu podržava i ohrabruje dijalog i na međunarodnom nivou". Kako nam je rekla načelnica Odela za pokretnu i nematerijalnu kulturnu baštinu Bianka Perčinić Kavur, po sličnom će se modelu Hrvatska uskoro priključiti Španiji i Italiji, na čiji je predlog mediteranski način ishrane već ušao na Uneskovu listu svetske kulturne baštine, ali je dodala i da sa Srbijom do sada na temu bećarca — nije bilo razgovora.


Miroslav Stajić


DOGOVOR O STEĆCIMA

Ono što može da ohrabri jeste opredeljenje Srbije, Hrvatske, Crne Gore i BiH da na temelju Uneskovog Registra dobre prakse zaštite, koji omogućava različitim državama da podnose zajedničke kandidature, udruženim snagama nominuju stećke za upis na listu svetske baštine. Naime, na prostoru sve četiri države ukupno je registrovano preko 66.000 srednjovekovnih nadgrobnih spomenika, od čega ih je oko 4.000 u Hrvatskoj, oko 2.000 u Srbiji, blizu 3.000 na teritoriji Crne Gore, a ostali se nalaze na prostoru BiH, i zaista bi bilo besmisleno kada bi svaka država pojedinačno sa "svojim" stećcima išla pred Unesko. Uostalom, i direktor kancelarije Uneska u Veneciji Entoni Krasu izričit je u oceni da "upravo činjenica da se mnogi izrazi kulturnog nasleđa mogu naći sa svih strana državnih granica, otvara brojne mogućnosti za saradnju".

KORENI U 19. VEKU

Govoreći o istorijatu bećarca, Nenad Grujičić podseća na to da je do sada najmeritornija antologija nastala 1958. pod okriljem Matice srpske, iz pera Mladena Leskovca. U toj antologiji se navodi da je bećarac nastao u Sremu, Bačkoj i Banatu, "da bi se onda preko Slavonije a kroz Šokadiju" — gde je, kaže Leskovac, našao "čvrsto i plodno, sočno stanište" — spustio negde ka Kordunu i Lici. Po Leskovcu, bećarac je "već pre sredine 19. veka bio formiran, ili u jeku formiranja". O tome svedoče i primeri iz pesmarica pravoslavnog sveštenika Nikole Begovića (1843) i Petra Vukičevića iz Sombora (1844), te "Bačvanskih pesama" Stevana Boškovića (1862). Međutim, uticaj bećarca se, ukazuje Grujičić, širio i na istok, a to ilustruje antologijom, koju je u Bukureštu 1988. priredio Stevan Bugarski.

TEZA I ANTITEZA

U hrvatskoj inicijativi da bećarac postane deo Reprezentativne liste nematerijalne baštine, a koju je Unesko prihvatio, piše da je važno obeležje ovog žanra njegov veseli, žovijalni karakter. Bećarac se, kako je opisano, "obično izvodi tako da prvi stih ili deo stiha, koji tvori određenu smisaonu tezu, otpeva jedan pevač, dok je drugi stih najčešće humorna antiteza prvom stihu, a pevaju ga obično svi pevači, sve to uz svirku narodnih instrumenata, nekada gajdi i tambure samice, a potom tamburaških sastava ili mešovitih sastava s violinom, harmonikom i tamburama...

Najraniji zapisi bećarca, koji datiraju iz 19. veka, vezuju se noćni život razuzdanih mladića. Međutim, danas ga čuva od zaborava jednak broj muškaraca i žena i zahvaljujući njegovoj popularnosti i činjenici da je duboko usađen u kulturu Slavonije, Baranje i Srema, i prenošenje bećarca na mlađe generacije nije ugroženo", piše u hrvatskoj aplikaciji.

DNEVNOPOLITIČKA PRAŠINA

Za razliku od bećarca, čiji upis na Uneskovu listu krajem novembra 2011. nije izazvao neku veliku pažnju ovdašnje ni stručne ni ine javnosti, pre dve godine se podigla velika prašina kada je, takođe na hrvatsku inicijativu, ojkanje dospelo na listu ugrožene baštine. Razlog za to leži u činjenici da se radi o tradiciji pravoslavnog življa sa prostora Dalmatinske zagore, Like, Banije i Korduna, što u hrvatskoj aplikaciji nigde nije navedeno, te da je ojkanje prevashodno ugroženo jer je zbog rata veliki broj čuvara tog starog načina pevanja morao da napusti svoja ognjišta i danas uglavnom živi i peva — u Vojvodini. Nažalost, i ta podignuta prašina je, kako ukazuje Grujičić, ostala na nivou dnevne politike, umesto da je iskorišćena za pronalaženje načina za institucionalnu zaštitu i očuvanje ojkanja kao po mnogo čemu jedinstvenog fenomena.
DNEVNIK
850  TRAGOM SRPSKE PESME / Gde laž ruča tu ne večera / Čiji je bećarac? poslato: Maj 30, 2012, 09:13:10 pm
*

ČIJI JE BEĆARAC?

Konvencijom Uneska ustanovljen je i "Registar dobre prakse zaštite", koji omogućava različitim državama da podnose zajedničke nominacije

Posle problematične nominacije ojkanja i njegovog priznavanja za hrvatsku ugroženu kulturnu baštinu na listi Uneska, na red je došao i bećarac. Naime, Hrvatska će, opet ne hajući za istovetno srpsko kulturno nasleđe, nominovati i bećarac.

U prvom broju časopisa "Nematerijalno kulturno nasleđe Srbije", Irena Ilić (Ministarstvo kulture Hrvatske) kaže da je ta država "izradila nove kandidature za bećarac, tradicijski vokalno instrumentalni napjev s područja istočne Hrvatske i nijemo kolo Dalmatinske zagore"?

Kada je o bećarcu reč, on se naveliko peva u Vojvodini, sve do Temišvara. A kada je o "nijemom", "gluvom kolu" reč, onda bez BiH (RS) nemoguće je zamisliti mapu ovog blaga. Olivera Vasić (FMU) opominje: "Nemojmo napraviti grešku koju su učinili Hrvati zaštitivši nemo kolo i ojkaču, kada je to nasleđe ne samo Slovena Balkana, već i mnogo šireg prostora." Imamo, dakle, priliku da argumentovano dovedemo u pitanje neke nekorektne nominacije. To može da, pored dosad urađenog, učini Ministarstvo kulture Srbije, odnosno, Nacionalni komitet za kulturno nematerijalno nasleđe Srbije.

Mladen Leskovac, autor antologije "Bećarac" (Matica srpska, Novi Sad, 1958, 1979), ističe da je bećarac nastao u Sremu, Bačkoj i Banatu "pa se onda preko Slavonije a kroz Šokadiju, i sa čvrstim a plodno sočnim staništem u njoj, spušta valjda tamo negde ka Kordunu i Lici, da bi onde, kao zaustavljen kakvom pregradom od kordona Vojne granice, kao presečen, naglo ustuknuo i umukao". Bećarac ima i deseterački dvostih koji, za razliku od melodije, nije umukao, već se nastavlja upravo preko krajiško-dinarskih predela, ali u drugoj melodiji – ojkačkoj.

Primere bećarca Mladen Leskovac nalazi u pesmarici Petra Vukičevića (Sombor, 1844), "Bačvanskim pesmama" Stevana Boškovića (Novi Sad, 1862, 1879), i "Banatskim pesmama" P. T. (Novi Sad, 1863, 1866). U Matici srpskoj postoji pesmarica pravoslavnog sveštenika Nikole Begovića koji je u Kostajnici (1843) zabeležio primere bećaraca.

Poznata Begovićeva dela su: "Narodne pjesme krajiških Srba" i "Život i običaji Srba graničara". Primere bećarca možemo naći i pod plaštom poslovica i kletvi u zbirkama Jovana Muškatirovića (Beč, 1787; Budim, 1807). Dragiša Živković navodi uticaj bećarca na srpske romantičare, Radičevića, Zmaja i Kostića.

Neke države na Balkanu danas insistiraju na razlikama upravo kroz nematerijalno kulturno nasleđe, pre svega kroz jezik, i drugo. No, pored "Liste za hitnu zaštitu" i "Reprezentativne liste", Konvencijom Uneska ustanovljen je i "Registar dobre prakse zaštite", koji omogućava različitim državama da podnose zajedničke nominacije. Entoni Kraus (Unesko, Venecija) kaže: "Činjenica da se mnogi izrazi kulturnog nasleđa mogu naći sa svih strana državnih granica, otvara mogućnost za saradnju." Jedan srpski bećarac iz prve polovine 19. veka kaže: "Bože, spari ko za koga mari,/ a raspari ko za kog ne mari."

Povodom bećarca na Balkanu, dakle, rešenje je u zajedničkom (srpsko-hrvatskom) nominovanju. Time se poštuju ljudska prava i uvažava identifikacija srpske zajednice sa elementom baštine u kojem pronalazi svoj identitet i kontinuitet.


Nenad Grujičić | 17.01.2012. | Politika
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »