Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
801  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Ljubomir Ljuba Manasijević (194?) poslato: Jul 24, 2012, 11:50:27 pm
*
LJUBOMIR MANASIJEVIĆ:


OPSENA KRATKOG VEKA

Beograd — U Ru­skom do­mu pro­te­klog pet­ka odr­žan je do­bro­tvor­ni Vi­dov­dan­ski kon­cert Ljubomi­ra Lju­be Ma­na­si­je­vi­ća, poj­ca i kom­po­zi­to­ra, i nje­go­vih pri­ja­te­lja umet­ni­ka, za srp­ske stra­dal­ni­ke na Kosovu. Bio je to po­vod da, uoči Vi­dov­da­na, po­raz­go­va­ra­mo sa tvor­cem mu­zi­ke za ču­ve­nu sve­ča­nu pe­smu Dosite­ja Ob­ra­do­vi­ća "Vo­sta­ni Ser­bi­je". U pro­te­klim, za otadž­bi­nu sud­bo­no­snim go­di­na­ma, Ma­na­si­je­vić je kom­po­no­vao i mno­ge dru­ge pe­sme ko­je će, kao naj­lep­še mu­zič­ko nasleđe, da­ti pe­čat srp­skoj kul­tu­ri.





Sre­ćan sam zbog ovog kon­cer­ta, jer smo nji­me bar ma­lo po­mo­gli Sr­bi­ma ko­ji op­sta­ju na Ko­so­vu, i do­ka­za­li da pu­bli­ka ima is­tan­čan ukus i pre­po­zna­je vr­hun­sko mu­zi­ci­ra­nje — re­kao je Ma­na­si­je­vić na po­čet­ku raz­go­vo­ra.

Iz ukup­nog mu­zič­ko-scen­skog pri­ka­za vi­di se da ste Vi ču­var srp­ske pra­vo­slav­ne tra­di­ci­je i kul­tu­re. Ot­kud ta po­tre­ba?

Me­ni je pre sve­ga va­žno da sa­ču­va­mo sve što vre­di u tra­di­ci­ji i kul­tu­ri na­šeg na­ro­da. I da kroz svo­je umet­nič­ko de­lo­va­nje is­tak­nem one pra­ve vred­no­sti i bli­sta­ve ta­len­te ko­ji su vi­še pre­po­zna­ti u ino­stra­noj ne­go u do­ma­ćoj jav­no­sti. Ta­kvi su, na pri­mer, svet­ski pr­vak u har­mo­ni­ci Ni­ko­la Pe­ko­vić i nje­go­va se­stra Ka­ta­ri­na ko­ja gu­sla, i svi osta­li uče­sni­ci ovog kon­cer­ta. Oni za­vre­đu­ju da­le­ko vi­še pa­žnje i me­dij­skog pro­sto­ra od onih ko­ji­ma su oni da­ti, a stva­ra­ju sa­mo pri­vid umet­no­sti, jer su ve­li­ka op­se­na, bez ta­len­ta i du­bo­kog po­ni­ra­nja u ma­te­ri­ju.

Vi ste u Ame­ri­ku oti­šli po po­zi­vu za obe­ća­va­ju­ći mu­zič­ki an­ga­žman, ali ste se ipak vra­ti­li ku­ći, svom tra­di­ci­o­nal­nom stva­ra­la­štvu?

Ot­kad znam za se­be ba­vio sam se mu­zi­kom. I ka­da sam stu­di­rao, išao sam na pri­vat­ne ča­so­ve pe­va­nja, har­mo­ni­ke i kla­vi­ra. Pro­šao sam kroz raz­li­či­te mu­zič­ke žan­ro­ve — od srp­ske iz­vor­ne pe­sme, ro­man­si, pre­ko grad­skih pe­sa­ma, do mo­der­ne mu­zi­ke 20. ve­ka. Ali, ka­da sam oti­šao u SAD, gde sam pe­vao i svi­rao kla­vir i or­gu­lje u re­sto­ra­ni­ma, upo­znao sam vo­đe i uči­te­lje iz "In­ter­na­ti­o­nal Folk Mu­sic and Dan­ce" ko­ji su ne­go­va­li na­rod­nu mu­zi­ku i igre svih na­ro­da ko­ji ta­mo ži­ve. Tu sam shva­tio ko­li­ko se pa­žnje i zna­ča­ja ov­de pri­da­je ču­va­nju na­ci­o­nal­nih iden­ti­te­ta kroz nji­ho­ve kul­tu­re.

Je­su li ti uči­te­lji do­la­zi­li iz re­do­va na­ro­da či­joj su se mu­zi­ci po­sve­ti­li?

Na­pro­tiv! Bi­li su to, uglav­nom, ame­rič­ki in­te­lek­tu­al­ci, sa svr­še­nim fa­kul­te­ti­ma, ko­je su iz­vor­na mu­zi­ka i igre naj­ra­zli­či­ti­jih ze­ma­lja sve­ta in­te­re­so­va­le ko­li­ko je srp­ske i sve dru­ge in­te­lek­tu­al­ce sa ovih pro­sto­ra in­tri­gi­ra­la rok i pop mu­zi­ka ko­ja je do­la­zi­la sa Za­pa­da. Pri tom, Bal­kan im je ne­ka­ko uvek bio u ži­ži in­te­re­so­va­nja, valj­da zbog te ne­ve­ro­vat­ne ener­gi­je i si­li­ne emo­ci­ja ko­je "bu­di" mu­zi­ka sa na­ših pro­sto­ra. I sam sam po­stao uči­telj za srp­sku mu­zi­ku i pe­va­nje na dva fe­sti­va­la Uni­ver­zi­te­ta u Či­ka­gu, i po jed­nom u dr­ža­va­ma Ka­li­for­ni­ja i Vi­skon­sin, a sni­mio sam i plo­ču sa svo­jim kom­po­zi­ci­ja­ma.

Nju ste hte­li da pro­mo­vi­še­te u Be­o­gra­du, i za­to ste se vra­ti­li, iako su Vam nu­di­li da u SAD bu­de­te uči­telj, et­no­mu­zi­ko­log, za srpsku mu­zi­ku?

Da, imao sam na­me­ru da pro­mo­vi­šem ovu plo­ču, ali je ona u star­tu osu­je­će­na, jer ni­sam hteo da plaćam "pro­mo­te­re", da ne ka­žem pot­ku­plji­ve po­sred­ni­ke, za ono što sam do­bro ura­dio i što su mu­zič­ki znal­ci vred­no­va­li kao pra­vu umet­nost. Ka­ko sam istin­ski bio uve­ren u svoj ta­le­nat, ovaj do­ga­đaj bio je pre­su­dan da osta­nem u ze­mlji i na­sta­vim da stva­ram mu­zi­ku ko­ja ni­je ko­mer­ci­jal­na, što je bio je­di­ni na­čin mo­je bor­be pro­tiv ko­rup­ci­je. Sva­ka­ko, to­me su do­pri­ne­le i mo­je dubo­ke du­hov­ne ve­ze sa Sr­bi­jom, ko­ja je u to vre­me po­no­vo do­ži­vlja­va­la te­ška, isto­rij­ska is­ku­še­nja.

Je­ste li, po­sle sve­ga, za­do­volj­ni od­zi­vom pu­bli­ke na Vaš an­ga­žman?

Me­ne, pre sve­ga, is­pu­nja­va ide­ja da sve što ra­dim uči­nim naj­bo­lje što mo­gu. To, ka­ko se mo­že vi­de­ti i iz ovog "Vi­dov­dan­skog kon­cer­ta", ne mo­že da osta­ne ne­pri­me­će­no. I, upr­kos to­me što sam pro­šao te­žak pe­ri­od neprepoznavanja u do­mi­ni­ra­ju­ćoj sup­kul­tu­ri, po­seb­no ka­da je u pi­ta­nju srp­ska mu­zi­ka, ose­ćam se pot­pu­no ostva­re­no i ispunjeno. Jer, to­kom ovih 20 go­di­na ura­dio sam tri CD-a pod na­zi­vi­ma "Vo­sta­ni Ser­bi­je", "Otadž­bi­na Ser­bi­ja" i "Iz­nad Is­to­ka i Za­pa­da", sa mu­zi­kom ko­ju vo­le sve ge­ne­ra­ci­je.

Po­red to­ga, bio sam na svim me­sti­ma na ko­ji­ma se do­ga­đa­la na­ša isto­ri­ja, i po srp­skim vla­da­ri­ma kom­po­no­vao i pi­sao pe­sme. Sa vr­hun­skim umet­ni­ci­ma ka­kvi su Mo­mir Bra­dić, do­a­jen Kru­še­vač­kog po­zo­ri­šta, i Ve­sna Pa­vlo­vić, osno­vao sam Srp­sko pu­tu­ju­će po­zo­ri­šte "Be­se­da", go­sto­vao u broj­nim ško­la­ma, gde su de­ca s ve­li­kom ra­do­šću pe­va­la mo­ju pe­smu "Sa Ko­so­va zo­ra svi­će". Mo­že li čo­vek da do­ži­vi ne­što lep­še od to­ga?


U AMERICI ZNAJU ŠTA JE NAJBOLJE

Ki­nez Džan Kuo sa­da je je­dan od naj­i­stak­nu­ti­jih uči­te­lja bal­kan­skih iga­ra, kao đak Ata­na­sa Ko­la­rov­skog iz ma­ke­don­skog "Ta­ne­ca". Uve­ra­vam vas da Ame­ri­kan­ci zna­ju ko ili šta je naj­bo­lje u sve­tu, i oni su za­to sni­mi­li film o Gu­či, a Bo­ba­na Mar­ko­vi­ća, Bi­lja­nu Kr­stić i Go­ra­na Bre­go­vi­ća ugo­šću­ju kao naj­ve­će umet­ni­ke.


Ne­ven­ka Stoj­če­vić | 28.06.2011. | Pravda
Fotografija: M. Miškov
802  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Ljubomir Ljuba Manasijević (194?) poslato: Jul 24, 2012, 11:49:32 pm
*

SRPSKA MUZIKA DANAS
 

Srpska nacionalna i tradicionalna muzika danas po mom viđenju ima tri glavna pravca i to — izvorna, etno i duhovna muzika.
 
Ono što je okrenuto tradiciji uglavnom je izvorna pesma u već postavljenim (klasičnim) oblicima s pratećim instrumentima od kojih su harmonika i violina vodeći, i etno-pravac koji se bazira na starim instrumentima (goč, frula, kaval, saz, lauta, gusle, daire, gajde, šargije, tarabuka, tambure) kojima se u određenim aranžmanima dodaju klarinet, violina, trube, sintisajzer (ređe harmonika) i ritam sekcija (bubnjevi). Pored muzičkih sastava koji koriste ove instrumente tu su i trubački orkestri kao i muške i ženske vokalne grupe ili pak solo pevači bez instrumenata. Kada je izvorna pesma u pitanju, glavnu reč i dalje imaju stari majstori pevači, dok su orkestri uglavnom dobro upoznati sa standardnim repertoarom koji je znalački izvode. Mladi pevači polako dolaze do izražaja s obzirom na to da je potrebno sazrevanje i iskustvo za interpretaciju ovih pesama, mahom zapisanih na pločama i radijskim i tv snimcima, tako da za njih postoje određeni kriterijumi u izvođačkom smislu. Kod etno-muzike pak pojavljuje se veliki talas mladih vokalnih solista koji izvode stare pesme i zapise, i njihov umetnički izraz ne podleže kritici pošto oni oživljavaju stare zapise i jednostavnije pesme koje dosad možda nisu ni snimane, ili nisu snimane s većim brojem izvođača, da bi se moglo upoređivati s ranijim ostvarenjima. Mada se ovde javljaju i ozbiljniji vokalni solisti još uvek su uzori: Staniša Stošić, Jordan Nikolić, Svetlana Stević, Brankica Vasić, Biljana Krstić i drugi. Na planu duhovne muzike je takođe došlo do novih ostvarenja i značajnije muzičke produkcije. Pored horova oformljenih pri mnogim crkvama pojavili su se istaknuti solisti kao što su: Pavle Aksentijević, Vlada Mikić, Divna Ljubojević, Vera Zloković itd. Iz naših manastira nam dolazi veći broj horova (Hilandar, Ćelije, Kovilj, Dečani ) sa zapisima na kompakt diskovima koji se sve više slušaju.
 
Na planu nacionalne i patriotske pesme, koristeći različite muzičke stilove, javlja se priznati umetnik, kantautor i harmonikaš Vladeta Kandić, koji stvara balkansku i srpsku etno-muziku i komponuje na stihove naših velikih pesnika. Tu je i poznati kompozitor i violinista Milutin Popović – Zahar koji komponujue i piše vrlo uspešno u duhu izvorne narodne muzike. Moj rad je dosad prevashodno bio posvećen ovom žanru u različitim muzičkim oblicima, u rasponu od svečane pesme do izvorne i balade. Ovom prilikom je nemoguće spomenuti sve vredne umetnike, ali o njima će u narednim brojevima svakako biti reči jer cilj nam je da se srpska publika željna pravih vrednosti detaljnije upozna s našom muzičkom baštinom i nasleđenim vrednostima koje negujemo i koje su skrivene u našem narodu.

 
Ljuba Manasijević | Bogotražitelj
803  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Ljubomir Ljuba Manasijević (194?) poslato: Jul 24, 2012, 11:49:23 pm
*

LJUBOMIR LJUBA MANASIJEVIĆ — IZDATI ALBUMI



"VOSTANI SERBIJE" CD/Kaseta
 (jubilarno izdanje 1990—2000.)

01. VOSTANI SERBIJE
      pjesna na insurekciju
      serbijanov 1804.
      (D. Obradović — Lj. Manasijević)
02. NEBO JE VISOKO SRBIJO
      (Lj. Manasijević)
03.  SA KOSOVA ZORA SVIĆE
      (Lj. Manasijević)
04. LETI, LETI GOLUBICE
      (Lj. Manasijević)
05. ZA SRBIJU I SLOBODU
      (Lj. Manasijević)
06. AVE SERBIA
      (J. Dučić — Lj. Manasijević)
07. VOSTANI SERBIJE
      (horsko izvođenje)
      (D. Obradović — Lj. Manasijević)

 
"OTADŽBINA SERBIJA" CD/Kaseta
 (izdanje 1993.)

01. OTADŽBINA
      (Đ. Jakšić — Lj.Manasijević)
02. MI SMO SRPSKI SINOVI
      (Lj. Manasijević)
03. KAPA CRNOGORSKA
      (Lj. Manasijević)
04. HAJDUK VELJKO
      (Lj. Manasijević)
05. MOJ BRAT NEB
      (Lj. Manasijević)
06. MOLITVA ZA SRBIJU
      (Lj. Manasijević)
07. BRAĆO MOJA, SINOVI KRAJINE
      (Lj. Manasijević)
08. KOSOVO
     prema pesmi Ovena Meredita
     (Lj. Manasijević)
09. TO SU SRBI
     (govor protestantskog pastora Fridriha Grizendorfa u Osnabriku 1945. godine)

 
"IZNAD ISTOKA I ZAPADA" CD/Kaseta

01. Iznad Istoka i Zapada
02. Save ime zasjalo
03. Kralj Uroš I i Jelena Anžujska
04. Simonida, san usnula
05. Prizren, Dušanov grad
06. Car
07. Jefimija
08. Paž, Miloš Obilić
09. Car Lazare sitnu knjigu piše
10. Despotovac, beli grad
11. Prijezdina ljubav

YouTube: Ljuba Manasijević — VOSTANI SERBIJE pjesna na insurekciju serbijanov 1804. (Dositej Obradović — Lj. Manasijević)      
804  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Ljubomir Ljuba Manasijević (194?) poslato: Jul 24, 2012, 11:34:02 pm
*




LJUBOMIR LJUBA MANASIJEVIĆ

Ljubomir - Ljuba Manasijević, pevač, kompozitor i tekstopisac, rođen u Beogradu, dugogodišnji je član Udruženja muzičara i Saveza kompozitora SOKOJ.
 
Od 1991. godine započinje koncertno izvođenje autorske muzike, pisane na srpske nacionalne i patriotske teme, i putuje po Srbiji, srpskim zemljama i gostuje kod Srba u rasejanju.
 
Stekao je ime u inostranstvu kao instruktor za srpsku pesmu i muziku i gostovao u Americi i Kanadi na internacionalnim folklornim festivalima.
 
Od 1993. godine nastupa kao "srpski melod i pojac", sa putujućim pozorištem — srpskim teatrom beseda, čiji je osnivač zajedno sa Momirom Bradićem, doajenom Kruševačkog i srpskog glumišta.
 
Prva patriotska pesma "Slobodo" nastaje 1979. godine nagoveštavajući čitav niz pesama u nacionalnom duhu, od kojih se posebno izdvojila pesma "Vostani Serbije". Kompozicija "Vostani Serbije", na stihove Dositeja Obradovića u originalnom nazivu "Pjesna na insurekciju Serbijanov" komponovana je 1989. godine i osvojila velike simpatije i postala vrlo popularna u Srbiji i među Srbima u svetu. Snimljena je na istoimenu kasetu 1990. godine i već punih deset godina izvođena od strane autora kao i mnogih horova u svečanim prilikama te o brojnim drugim značajnim događajima izazivajući uvek snažna patriotska osećanja.
 
Druga po redu, kaseta sa patriotskom tematikom pod nazivom "Otadžbina Srbija", nastala je 1992. godine sa težnjom da se uzdigne duh srpskog naroda u teškim danima rata tokom 1991. i 1992. godine.
 
Kompakt disk i kaseta pod nazivom "Iznad Istoka i Zapada", nastali su kao rezultat petogodišnjeg rada na srpskoj srednjevekovnoj tematici, sa namerom da se oživi srpska balada izgubljena u proteklim vekovima i da se osete duh i slava Nemanjićkih dvorova i srpske veličine.
 
Nekoliko pesama je već dobilo potvrdu i svoje mesto prilikom otvaranja i održavanja sabornih svečanosti u Despotovcu i manastiru Manasija, Kraljevu i manastiru Gradac i na kuli vojvode Prijezde u Stalaću, i svojim milozvučjem osvojilo slušaoce.


Podaci preuzeti sa zvanične internet prezentacije Ljuba Manasijević
Fotografija preuzeta sa interneta. Autor nepoznat
805  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Stevan Stojanović Mokranjac (1856—1914) poslato: Jul 22, 2012, 10:16:24 pm
*
MOKRANJČEVI DANI LJUBAVI


JA ĆU TEBI LJUBA BITI

Naš istaknuti kompozitor bio je veoma privržen svojim najbližim, a najviše majci. O nesebičnoj ljubavi koju im je pružao ostale su zabaleške u dnevniku njegove odane supruge Mirjane

Delo Stevana Stojanovića Mokranjca (1856—1914) odlikuje se izvanrednim smislom za obradu muzičkog folklora. U svom životu ostavio je srpskoj i svetskoj baštini mnoge horske kompozicije, solo — pesme, scensku muziku, horsku crkvenu i instrumentalnu muziku u dvesta devedest i osam autorskih jedinica predivnog muzičkog izražavanja. Njegova najveća ljubav u umetničkom radu bile su izvorne srpske lirske pesme pevane u narodu. Još za života nazvan je Vuk Karadžić srpske muzike — kako je zabeležio Petar Konjović u monografiji "Stevan St. Mokranjac", a u najširem krugu svojih savremenika bio je poznat po brojnim koncertima koje je kao istaknuti horovođa Beogradskog pevačkog društva priređivao u Srbiji i van tadašnjih njenih granica.

U autobiografiji i drugim materijalima o njemu, a posebno u dnevniku koji je ostavila njegova odana supruga, ispričana je obostrana ljubav i pažnja Stevana Mokranjca prema svojim najbližim, a najviše prema majci.

Mokranjac je voleo ljude; voleo je i muziku svog rodnog kraja i drugih delova Srbije i niko u jednom svom stvaralačkom delu i radu poput njega, nije u petnaest rukoveti spomenuto toliko imena devojaka i toliko ljubavi prema njima.


DEVOJKE IZ RUKOVETI

Prvu rukovet za muški hor i solo Mokranjac je napisao 1884. i u devet narodnih pesama nad žitnim poljima, pašnjacima i lugovima, nad Dunavom ili bilo kojom srpskom reke spominju se Stana, Milica, Marija, Tijana… On je opevao tugu devojačku, njene radosti i njenu ljubav, koja je sva ustreptala, kao njena duša, kao osunčani prostori i nepregledne tople nebeske vedrine nad njom. Već Prva rukovet donela je Mokranjcu uspeh "i prvi jutarnji san ozračen nekom nedokučivom svetlošću", kako je zapisao u autobiografiji.

O Drugoj rukoveti Mokranjac kaže:

"Kraća je od prve, sastavljena samo od pet motiva. Uvod je u neki mir, jedna idilična pastoralna slika, s nekoj neizvesnosti, kojom se otvara prostor… Tu je Smiljana, koja pokraj vode bere smilje; Mara, koju pita da li je videla resavske junake; Jelena: "Jesam li ti, Jelane/ govorio divna Jelo!"

Treću rukovet Mokranjac je završio u Lajpcigu, mestu za koje je Stana Đurić - Klajn u delu "Mladi dani Stevana Mokranjaca" piše da je išao tragom Baha i Mendelsona. Treća rukovet nosi naslov "Iz moje domovine": Anđelija, pa i Kata pune su tuge i ljubavi, ali niko ne zna kako im je.

Mirjana je jedino devojačko ime u Četvrtoj rukoveti: "Mirjano, oj Mirjano/ imaš ruse kose, Mirjano/ daj, daj, da ih mrsim ja"! Ova devojka ima i čarne oči i belo grlo: "Izgoreh, Mirjano, zbog tebe!"

Konjanik u sledećoj, Petoj rukoveti pita: "Šta to miče kroz šibljiče? Stan', devojko, dušo moja/ stoj, ne begaj!"

Mokranjac je dugo radio Šestu rukovet u koju je uvrstio pet pesama, sa pretežno junačkom tematikom. Sve pesme je u svojoj Krajini slušao još kao dečak, a komponovana je 1892. u čast otkrića spomenika Hajduk - Veljku "koji je pod badem drvetom sa lepom devojkom", što je čista idilična slika. Šesta i svih ranijih pet rukoveti nose isti naslov "Iz moje domovine".

Sedma rukovet je komponovana pred šestomesečni parastos pesniku Vojislavu Iliću, s kojim je drugovao. Osmoj rukoveti dodaje naslov "Iz stare Srbije i Makedonije", u kojoj u prvoj pesmi spominje Stojanku, Danku i druge devojke sa Kosova, "koje je još mučno, krvavo, komitsko i čorbadžijsko, sa orijentalnom nostalgijom", kako primećuje Vukašin Stanisavljević u monografiji "Mokranjac".

Mokranjac je Desetu rukovet napisao pet godine posle Devete — koja je iz Crne Gore — i rezultat je njegovog puta do juga Makedonije. Rukovet počinje najlepšom pesmom "Biljana platno beleše" i ima 47 stihova i mnogi je smatraju njegovim najvišim dometom. I sledeća, Jedanaesta rukovet, iz Bitolja, posvećena je ubijenim u Ilindanskom ustanku, i u njoj vapiju od bola i tuge Lenka i Mana. Tu je i razgovor devojke i mladog kaluđera koji joj kaže ako mu ne veruje "dabogda se kao kolan svio oko njenog belog grla".

Dvanaesti rukovet je kosovski: devojka Cveta je ljupka i vedra, iako se rasplakala pred Jovom zbog đerdana koji je izgubila. U drugoj pesmi lepu Janu voli i čežnjivo gleda mladić: "Dušo, Jano, tugo moja!" I ostala imena sva su u devojačkoj ljubavnoj čežnji.

Mokranjac je kroz pesme iznosio običaje i život u patrijahalnoj sredini, kao u Trinaestoj rukoveti: mlado žensko biće vraća prsten vereniku "koga njen rod neće", dok u sledećoj, iz Bosne, i sudbinu Muslimanki: "Kara majka Aliju" kojoj se ne sviđa njegova Ajra, te je Alija ubija. U Petnaestoj rukoveti, čije pesme su uzete iz Makedonije, peva se o rasplakanoj Mariji, o roditeljima koji se protive devojačkoj sreći, o prigušenm ljubavnim uzdasima, "o čulnom treperenju nabujale snage mladosti i devojci koja je sejala bosiljak, a iznikla je žuta margareta", što je kobni znak, itd.

Za 25-tu godišnjicu Mokranjčevog umetničkog rada Beogradsko pevačko društvo izvedene su najlepše arije iz njegovih petnaest rukoveti: prva je bila Deseta, najlepša kao i: "Primorski natpjevi", "Plač Matere Božije", i njegovu omiljenu — "Liturgiju".


PRVA LJUBAV MILICA

Još kao dečak, kada je iz Negotina krenuo u Beograd da se upiše u gimnaziju, tokom dugih časova plovljenjem Dunavom prekrajao je vreme sviranjem na violini i pevanjem. Mokranjac je još ranije izvanredno pevao. Na brodu je zapazio jednu mladu damu, "otmenu i bogatu, ceneći po mnoštvu zlatnog nakita i bogatoj garderobi koju je po nekoliko puta menjala u toku plovidbe… i stalno se nešto dogovarala sa putnicima". Dama ga je pohvalila i rekla da je slušala mnoge srpske pesme koje je prikupio Vuk, kao i da su mladići dobri pevači i zamolila ga je da je ne odbije i pružila mu je novac:

"Prošao je pogledom po njenoj haljini zamišljajući ovo vitko žensko telo pred sobom, ali je osećao kako ga metal u džepu peče, pa se u gorkoj zbunjenosti samo osmehnuo i poklonio pred nasmejanom ženom!"

Jedinu damu koju je do tada imao prilike da vidi u "evropskim haljinama" bila je Mileva, žena generala Ranka Alimpića koji je tada službovao u Negotinu.

Ipak, novac mu je dobro došao u prvim školskim danima…

Milica je bila Mokranjčeva prva ljubav: obično ju je sačekivao pred Višom devojačkom školom, ali je tada, zaobilazno i iz daljine pratio do kuće. Tad je bio pod uticajem ideja koje je širio Svetozar Marković, upravo uhapšenog u Kragujevcu, pa je nameravao da napusti muziku i da se posveti prirodnim naukama.

Stevan Todorović, slavni slikar sa preko 300 portreta njegovih savremenika i kompozicijama iz srpske nacionalne istorije u crkvi u Negotinu — i koga je Mokranjac voleo kao oca, koga nije upamtio — predložio je da mu obezbedi sredstva i da u inostranstvu nastavi muzičko obrazovanje. Upravo tada je na zalaganje Todorovića i bio, kao gimnazijalac, primljen za člana Beogradskog pevačkog društva.

Mokranjac je Milicu do tada video nekoliko puta, "samo u prolazu kad se vraća iz škole sa đačkom torbom, susreli se pogledima, ona se neprimetno nasmešila, on se ne seća da li joj je odgovorio osmehom, zna samo da ga je tog trenutka prožela tiha vatrica. Nije to bio stid!"

Mokranjac je upravo Milici hteo da se izjada i da ga ona podrži u idejama da se po završetku gimnazije upiše na Fakultet prirodnih nauka. Njen otac bio je načelnik jednog odeljenja u Ministarstvu unutrašnjih poslova, ali se Mokranjac nije toga pribojavao, iako je znao kako je policija hapsila mnoge slične odati idejama Svetozara Markovića.

Kada je Milici rekao da je odbio Todorovićev predlog da nastavi muzičke studije, Milica mu je rekla:

"Mislim da si pogrešio, Stojanoviću!... Mislim, Stevane, da si pogrešio, čak i da si se ogrešio i o volju Svevišnjeg. Dao ti je dar, redak i snažan… Zar ti baš ništa ne znači to kad te to jedan Steva Todorović, poredi sa Kornelijem Stankovićem, pa ti čak predviđa da i više od Kornelija postigneš, a ti hoćeš prirodne nauke!"

Kornelije Stanković bio je tada prvi muzički obrazovan srpski kompozitor, horovođa Beogradskog pevačkog društva i o Mokranjčevom pevanju imao je visoko mišljenje.

Milica ga je nežno poljubila u obraz i — zaljubljeni Mokranjac je odustao od namere da studira prirodne nauke.

Bila je 1875, kad joj je na jednom sastanku rekao Milici da je Svetozar Marković umro u Trstu.

Mokranjac se otisnuo u svet: studirao je muziku u Minhenu, Lajpcigu, Rimu, a kada se vratio u Beograd i imao je 40 godina i još uvek bio neoženjen, sretao je u Knez Mihailovoj svoju davnu i toplu mladalačku ljubav, Milicu s kojom je šetao beogradskim ulicama i zajedno šaputali: Milica bi ga svaki put kad bi se sada sreli uvek blagonaklono pogledala, dok je išla sa svojim mužem i dvema odraslim devojkama.

Obe su imale nežne majčine oči.


MAJKA MARIJA

Majka Marija poticala je sa podnožja planine Deli - Jovan, odakle je bila i Hajduk - Veljkova Čučuk Stana, koju je Mokranjac tako toplo opevao u svojoj Šestoj rukoveti. Njegovi roditelji izrodili su četiri dečaka i četiri devojčice, od kojih su u životu ostali dva brata i sestra Jelisaveta. Otac Stevan — po kome je dobio ime — umro je u vreme kad se majka porađala.

Već vrlo rano je pokazivao interes za knjige i za pevanje. Majka je želela da kad Stevan poraste od nje preuzme trgovinu i hotel, ali se zbog obaveza da školuje dva starija sina, i Stevana, koji je takođe trebalo da pođe u školi, preselila iz Negotina u Beograd. Kad ga je majka jednom odvela u "Srpsku krunu" na koncert Kornelija Stankovića, prvi put je čuo klavirsko izvođenje, koje ga je zadivilo. Tad je prvi video i kneza Mihaila i njegovu Juliju.

Zahvaljujući majci koja je bila vrlo pobožna, odlazio je redovno u crkvu, pa kad su se vratili u Negotin, odmah je uvršćen u crkveni hor. Sve više je saosećao sa majkom koja se bori da sinovima obezbedi školovanje. Starija braća bila su pri kraju studija, kad je majka Marija udala ćerku Jelisavetu, koju je Stevan jako mnogo voleo, jer ga je i čuvala kad je bila mali i dok je imao samo tri i po godine naučila ga da čita.

Kada je završio peti razred gimnazije majci je rekao kako je doneo jednu važnu odluku. O tome je Stanisavljević zapisao:

"Mama, ja se spremam da postanem… Šta da postanem? Muzičar, horovođa, kompozitor; Mocart, Davorin Jenko, Kornelije Stanković… Ona je uvek govorila da ću ja postati sudija i suditi po pravdi boga istinoga, kao što su majka Jevrosima i sin joj Marko sudili Mrnjavčevićima kad su hteli da Nejakom Urošu skinu krunu s glave koja mu je od oca Silnoga Dušana ostala. Šta je muzičar danas? Srbija nema ni bogate kneževe ni grofove, ni bogate vladarske dvorce gde bi veliki kompozitori mogli da sviraju… Moja majka tako procenjuje valjanost ljudskih zanimanja!"

U to vreme majčina trgovina i hotel zapadaju u krizu i njega razara neki tihi bol između majčine muke i njegove borbe da bude uspešan muzičar. Majka je, inače, svojoj deci često govorila da paze kako troše novac, ali i da ne oskudevaju.

U svojoj duši dugo je nosio majčine suze, kada je čula da su 1868. ubili kneza Mihaila. Ali, zaplakala se još jednom, od radosti kada je u crkvi — pošto se Mokranjac vratio u Negotin — tako pevao, da se složila s njegovim izborom da bude muzičar.

Mokranjac je pisao o još jednoj nesreći koja je snašla njegovu majku: Uprava fondova zbog dugova prodala je njen hotel, koji je imao zvučno ime "Evropa", a njoj je preostalo samo šest dukata. Prvo što je izustila, zapitala se kako će da živi Stevan u Beogradu. Iako su mu brat i sestra rekli da će ga oni izdržavati, Mokranjac se prijavio da odsluži vojni rok, pa se iznenadio kad je iz Negotina primio tri dukata.

U jesen 1879, pre nego što će da krene za Minhen, na muzičke studije o trošku države, posetio je majku. Dugo su šetali, išli i brali grožđe u jedinom preostalom vinogradu, savetovao je kako da se čuva i da ne brine mnogo o njemu.

Posle trijumfalnog uspeha izvođenja Prve rukoveti na koncertu u Beogradu u koji se vratio iz Minhena, i od malog honorara koji je dobio, kupio je skromne poklone za majku i decu svog starijeg brata. Majka mu je pokazala sve novine koje su pisale o njemu.

Iako mu primanja nisu bila velika Mokranjac je u Beograd doveo svoju staru majku. Tad je bio horovođa Beogradskog pevačkog društva i učitelj notnog pevanja. Majku su mnogo poštovali Mokranjčevi stalni gosti: Glišić, Veselinović, Stanislav Binički, Nušić, Sremac, Matavulj, Zmaj, slikari Predić, Josif Marinković i drugi. Svi su je zvali svojom majkom. Stanovali su u prostorijama Beogradskog pevačkog društva, nedaleko od kafane "Mali Pariz".

Najveće majčino blaženstvo priredio je sin kada se oženio i zakupio veći stan na Zelenom vencu. Majka je sada čežnjivo gledala malu decu i nadala se. Bila je već u starim godinama kada nije mogla da otputuje u Požarevac, na otkrivanje spomenika knezu Milošu, iako je na pozivnici kralja Aleksandra Obrenovića pisalo da će "činiti kralju čast" da Mokranjac dođe sa horom još "i to sa gospođom majkom i gospođom nevestom".

Kad se u septembru 1898. vratio iz Karlsbada, gde se lečio, doneo je majci ofarbanu plavu svilu da sašije novu haljinu i ona je posle toliko godina odlučila da skine crninu, ali je svojoj snahi rekla da će je sašiti za Božić. Njena poslednja želja bila je da unuku, čim se rodio, daju ime Momčilo, koji je imao krilatog konja i zlatni mač, kao u narodnoj pesmi "Ženidba kralja Vukašina".

Mokranjac je pisao da je u nekad patničkom licu svoje majke sve više opažao da joj iz duše žari svetlost: "To je bio njen materinski ponos podastrt radošću koju joj je činio mali Momčilo".

Umrla je u 88 godini zaboravljajući sve muke, a idućeg dana je, dočekujući Mokranjca u Bogosloviji Kosta Manojlović odsvirao Mokranjčevu tenorsku partituru "Plač majke Božije"!


NEŽNA PISMA IZ KARLSBADA

Kosta Manojlović, profesor Muzičke akademije i njen prvi rektor u "Spomenici Stevana St. Mokranjca" prikazao je Mokranjčev životni tok služeći se autobiografskim kazivanjima, ali intimne zabeleške o Mokranjcu ostavila je njegova supruga Marija - Mica, rođena Predić, čiji je stric Uroš bio najistaknutiji srpski slikar svoga doba.

Evo kako je ona zabeležila jednu svoju ljubavnu ispovest prema svom suprugu, koga je zvala Stipan, posle jednog koncerta Akademskog pevačkog društva "Obilić" u februaru 1929:

"Pevane su sve moderne savremene kompozicije i tvoja Deseta i Peta. Sve rukovete volim, svaka je kao neki moj i tvoj dnevnik. Desetoj se divim, ali Peta me zanosi i priča mi o mom prvom poznanstvu s tobom, o našoj ljubavi, kada sam pevala ono 'Ja ću tebi ljuba biti', a ti si me netremice gledao, i to je bilo moje priznanje i 'odgovor koji si ti razumeo'. — Nikada kao to veče na koncertu 'Obilića' nisam bila tako uverena da će tvoje Rukoveti do veka ostati lepe i rado slušane, i da pored svih modernih zvuče sasvim moderno ali sa više duha i topline. Nisam samo ja tvoja Mica osetila, već cela prepuna sala i staro i mlado i pevači sa njihovim Matačićem, pobornik 'moderne' i obožavaoc tvojih Rukoveti. Da znaš, Stipane, da nisam mogla suze da zadržim slušajući V Rukovet, prvu koju sam pevala s tobom, i mislima prešla sve trijumfe i uspehe putujući sa Pev. Dr. onako mlada, vesela, puna života, tebi se divila, obožavala te, i najzad zavolela kako se samo može voleti jednom — kad se spoje osećaji srca i duše!"

Svoju buduću suprugu Mokranjac je upoznao kada se vratio iz Lajpciga i imao 35 godina. Dirigovao je horom Pevačkog društva "Kornelije" u Sabornoj crkvi kada je među desetak soprana čuo jedan 'srebrnasti glas'. Gledao je u lice šesnaestogodišne devojke i cele naredne noći to zarumenjeno lice opsedalo je njegovu dušu, da je pred zoru doneo odluku:

"Zaprosiću je!"

Mirjana, Mica — kako ju je njen Mokranjac zvao — još nije završila Višu devojačku školu, a u hor "Kornelije" odlazila je u pratnji svog brata. Otac Stefan, profesor i maćeha jedva su je pustili da s horom otputuje u Niš, u čemu mu je pomogao Stevan Todorović.

Mokranjac je već bio poznat u beogradskoj umetničkoj sredini, a Mirjana, sa svojim srebrnastim sopranom toliko je preobrazila njegovu dušu. Mirjana, u pratnji maćehe, putovala je sa Mokranjcem i horom i u Dubrovnik, 1893. na otkrivanje spomenika srpskom pesniku Ivanu Gunduliću, a zatim u Rusiju, Carigrad i Solun.

Mica je u svoj dnevnik zapisala i sledeće:

"Kad sam htela da te ispratim ogrnuo si mi šal i ne znam kako, nagnuo si se prema meni i poljubio me prvi put.Osetila sam kao da mi je krv nestala, a zatim sam otrčala u sobu, a ti kući. Celo veče sam bila kao u bunilu!"

Posle pet godina, u februaru 1898. u Sabornoj crkvi venčali su se Stevan Mokranjac i Mirjana Predić; on je imao 42. a ona 20 godina mlađa. Već u julu te godine morao je u Beč na tešku operaciju žuči, a iz Karlsbada piše joj iskrena i puno ljubavi topla pisma, nazivajući je sada Micikom:

"Ja ti ne pišem da te uverim o svojoj ljubavi, jer ti u nju ne sumnjaš, kao što ni sam ne sumnjam da ti mene voliš…"

Kada je dve godine kasnije ponovo morao na banjsko lečenje i otputovao sa njenim stricem Urošem Predićem, slikarem, Mokranjac 31. jula 1900. piše dragoj Mici:

"Tvoje pismo, koje sam danas primio, uticalo je na mene kao kakva Mocartova sonata!"

Mica je bila njegov vredan saradnik: prikupljala je i sređivala po godinama njegove kompozicije, ispisivala naslove i — bio je nasrećniji čovek na svetu kad je njegova Mica rodila Momčila. Mokranjac se pun brige i pažnje njoj posvetio, jer je porođaj bio težak, a ona i sin jedva ostali u životu.

Zbog ratne 1914. Mokranjac je sa ženom i sinom otputovao u Skoplje i bio je već bolestan i iznuren. Zamolio je Nušića da mu donese Zmajeve "Đuliće uveoke", a da mu njegova Mica polako čita.

U svitanje 28. septembra 1914. je izdahnuo, bez ropca, bez grča; čak ni njegova žena koja ga je stalno držala za ruku nije osetila tako tihu i tajanstvenu smrt.

U svoj dnevnik Mica Mokranjski je na kraju unela:

"Ponosim se što si baš mene izabrao za svoga druga, zadovoljna sam sobom što sam na tvoju veliku ljubav i poverenje vraćala ljubavlju i odanošću!"


Bogumira i Predrag Pejčić | Ilustrovana politika
806  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Ivana Jordan (1977) poslato: Jul 22, 2012, 10:05:34 pm
**
ŠTA POZNATI ČITAJU?
IVANA JORDAN:


SVI BI TREBALO DA PROČITAJU "MALOG PRINCA"!

Ivana Jordan rođena je u Beogradu... Prvu pesmu "Proleće" komponovala je u devetoj godini života. Sa šesnaest počinje intenzivno da se bavi novinarstvom. Svoje novinarske tekstove najviše je objavljivala u ženskom listu "Ana". Napominje da joj je bavljenje novinarstvom pomoglo da pronađe pravi put i shvati šta zaista želi.
 
Ivana Jordan do sada je objavila dva albuma: "Svetlost i senke" (2000) i "Dvobojne oči" (2004). Za film "Potera za sreć(k)om" komponovala je pesmu "Čarobna noć".
 
Ivana Jordan nastupala je na Međunarodnom koncertu u Asisiju, u Italiji, gde je dobila nagradu "Mondo d' Amore". Ove godine osvojila je dve nagrade: Treće mesto i nagradu za najbolji scenski nastup na Beoviziji pesmom "Lazarica" a na Danima Estrade proglašena je za kantautora godine.
 
Muzika i književnost za ovu umetnicu predstavljaju sjajan spoj: — Postoji podela na ljude koji su čitali "Malog Princa" i one koji to nisu. Mislim da svi treba da pročitaju ovu knjigu Sent Egziperija. Isto to važi i za knjigu koja na najlepši način odslikava ulazak u Petu dimenziju "Galeb Džonatan Livingston" Ričarda Baha — kaže ova šarmantna kantautorka.
 
Takođe ne prestajem da putujem kroz zemlju filozofskih čuda kroz koje nas vodi ljupka četrnaestogodišnjakinja Sofija Amundsen. Doista čarobni roman norveškog filozofa i književnika, "Sofijin svet" Justejna Gordera, trebala bi da ima svaka kućna biblioteka.
 
Ne treba zaobići ni knjige "O muzički lepom", "Život, razum" i "Kratku povest vremena" Stivena Hokinga. Međutim, najlepši spoj sa vasionom pružaju nam sledeća ostvarenja: "Kroz vasionu i vekove" koje je napisao jedan od najvećih srpskih naučnika Milutin Milanković, i američkog astronoma i književnika Karla Segana "Plava tačka u beskraju", "Kosmos" i "Kontakt".

 
Dušan Cicvara
"Novine beogradskog čitališta" | broj 9-10-11 | maj-jun-jul 2006.
807  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Ivana Jordan (1977) poslato: Jul 22, 2012, 10:04:48 pm
*

IVANA JORDAN — KARIJERA I PRIZNANJA



  • 1998 — prvi javni nastup na festivalu "Beogradsko proleće". Pesma sa kojom je nastupala dobila je nagradu za aranžman i produkciju. Dragan Ilić i Igor Gostuski su autori aranžmana.
  • 1998 — 1999 — na poziv Dragoljuba Đuričića bila je u bendu Zdravka Čolića na turneji "Kad bi moja bila".
  • 1999 — 2000 — prvi album "Svetlost i senke", izdanje Siti Rekords.
  • 2000 — festival "Beogradsko proleće" sa pesmom "Ne budite ga", druga nagrada publike
  • 2001 — "Festival vojničkih pesama i koračnica" sa pesmom "Duge noći". Muziku je napisao Vojkan Borisavljević. Druga nagrada žirija.
  • 2001 — Muzički festival "Budva" sa pesmom "Ti me osećaš".
  • 2001 — Singl "Znam to i osećam" i početak saradnje sa italijanskim producentima.
  • 2002 Leto — pesma "Corner of your eye" snimana u Italiji (Milano) u studiju Alberta Radijusa. Alberto je član italijanske grupe "Formula tre" koja je bila popularna u Italiji 80-tih godina. Bio je i među najboljim gitaristima u Evropi tog vremena.
  • 2003, april — Nastup na međunarodnom koncertu u Asiziju koji je organizovan i sniman u produkciji italijanske nacionalne televizije RAI. Dobija priznanje "Mondo d' amore".
  • 2004 — Album "Dvobojne oči", izdanje RTV BK telekom.
  • 2004 — Radijski festival u Beogradu, nagrada za iznenađenje godine.
  • 2005 februar — Beovizija, dodela godišnjih nagrada — nagrada za kantautora godine.
  • 2005 — nagrada "Beogradski pobednik".
  • 2005 april — na italijanskoj televiziji RAI. Intervju sa voditeljkom (Livia)i numera "Corner of your eye". Studio 1 koji se nalazi u Rimu.
  • 2005 — Radio "Perper", nagrada za pesmu godine "Svetlo koje tražim".
  • 2005 april — Učestvuje kao maneken na reviji "Dan ITTIERE mode" u organizaciji agencije "Fabrika" i Vesne Mandić. Nosila model "GF Ferre"
  • 2005 april — Melos estrada i "Jugoslovenski dani estrade", nagrada za inostrani "brake through".
  • 2006 — Beovizija, 3. mesto i nagrada za najbolji scenski nastup sa pesmom "Lazarica"
  • 2006 — Dani estrade — kantautor godine
  • 2006 — Oskar popularnosti
  • 2006 — festival "Sunčane Skale", najbolja ženska interpretacija godine.
  • 2006 — Pehar sa brdske trke na Lovćenu. Vozila je Pežo 206 CC sa sekvencijalnim menjačem. Snimila je i spot za remiks "Korak do tebe" u kome su kadrovi sa ove trke.
  • 2006 — novi album "Ovaj svet", izdavačke kuće PGP RTS.
  • 2007 — Beovizija, 4. mesto i nagrada za najbolji scenski nastup sa pesmom Bomba


STUDIJSKI ALBUMI

  • 1999: Svetlost i senke
  • 2004: Dvobojne oči
  • 2007: Ovaj svet
  • 2009: Tango među zvezdama  Wikipedia
808  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Ivana Jordan (1977) poslato: Jul 22, 2012, 10:01:31 pm
*

IVANA JORDAN

Ivana Jordan (Beograd, 7. jun 1977) je srpska pevačica.


BIOGRAFIJA

Rođena je 7. juna 1977. godine u Beogradu. Školovala se u svom rodnom gradu:

  • Osnovna škola: "Starina Novak" (prve dve godine), "Karađorđe" (od trećeg do osmog razreda).
  • Niža muzička škola: "Josip Marinković", "Petar Konjović".
  • Srednja muzučka škola "Josip Slavenski".
  • FMU- Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu (trenutno apsolvent).


SPORTOVI

  • U periodu osnovne škole trenirala plivanje u dečjoj grupi na 25. maju.
  • Sa 12, 13 i 14 godina trenirala tenis na terenima Crvene zvezde na Marakani.
  • Sa 14 išla na treninge atletike na Marakani kod trenera Bambija.
  • Sa 15-16 vaterpolo u ženskom timu Partizan Bambi.


NOVINARSTVO

  • Od 1994. do 1997. godine radila kao muzički saradnik na TV Politika i radio Politika
  • Od 1995. do 1998. godine pisala u magazinu "Ana". Imala svoju stalnu rubriku "Teleks vesti" gde je pisala o aktuelnim muzičkim događajima.


POČECI

  • Iskomponovala prvu pesmu sa 9 god koja se zove "Proleće". To je instrumentalna kompozicija i planira da je objavi u budućnosti.
  • Brojni nastupi sa horom niže muzičke škole "Petar Konjović"
  • U periodu srednje škole radila muziku za amatersku pozorišnu predstavu "Kad se spusti zavesa" koja se igrala na sceni "Đuro Salaj".
  • Pred kraj srednje škole studijski snimila svoju prvu pesmu pod nazivom "Ne žalim kraj". Snimana je u studiju 6 RTB sa eminentnim džez muzičarima.

Tekst: Wikipedia | Fotografija: Blog Ivane Jordan
809  MUZIČKA ČITAONICA / Muzička dešavanja, zanimljivosti i ličnosti / Šta rade zvezde bivše SFRJ poslato: Jul 18, 2012, 12:26:22 am
*

ŠTA RADE ZVEZDE BIVŠE SFRJ

Gde su danas i šta rade nekadašnje zvezde domaće pop muzike koje su harale prostorima SFRJ. Zbog novih zvukova na estradi, neki vrsni izvođači davno "penzionisani" i retko nastupaju





Dok čuvena strana pevačka imena nastupaju i sa 60, 70, pa i više godina, i imaju podršku publike i medija, mi smo naše nekadašnje zvezde pop muzike praktično poslali u penziju već sa 40—45 godina, koliko su neki vrsni izvođači uglavnom imali krajem osamdesetih godina. Od tada tek povremeno čujemo za neki njihov nastup ili okupljanje, kao nedavno kada su u Domu sindikata obeležili 80. rođendan Đorđa Marjanovića.

Lola Novaković, Boba Stefanović, Radmila Karaklajić, Zafir i Senka Hadžimanov, Nada Knežević, Žarko Dančuo, Leo Martin, Miki Jevremović, Dragan Antić, Boris Bizetić, Daliborka Stojšić — samo su neka od imena pevača koji su žarili i palili ne samo u bivšoj Jugoslaviji, nego i na scenama širom sveta, pre svega u Sovjetskom Savezu. Gde su oni danas, zašto su i kako nestali sa scene — pitanja su koja se postavljaju dok istovremeno u Srbiji gostuju svetski izvođači koji imaju približno isti broj godina, ali i skoro istu popularnost kao i nekada.

Zbog toga je s punim pravom rezignirana Lola Novaković kada se pomene ova tema, pa nam je, uz puno poštovanje prema "Novostima", rekla da o tome ne može da priča.

— Pevači iz Hrvatske i Bosne nas preplaviše, samo bi još trebalo da im damo i nacionalne srpske penzije. A beogradske pevače smo gurnuli u stranu — kaže Lola, koja je još 1962. godine bila četvrta na "Pesmi Evrovizije".

Boba Stefanović, koga su poredili sa Tomom Džonsom i koga pamtimo po pesmama kao što su "Obriši suze draga", "Kažu mi da si još uvek sama", "Ona, ona, ona" i "Ruže", bio je najpopularniji sedamdesetih i do sredine osmadesetih godina prošlog veka.

— Mi smo našu muziku tog vremena bazirali na proverenoj, kvalitetnoj i lepoj melodiji i harmoniji, što nije slučaj sa produkcijom koja postoji poslednjih 20 godina. Muzika se prilično izmenila, i to je jedan od razloga zašto mojih kolega i mene danas nema. Nije nam bilo dosta pet vekova pod Turcima, već i danas ne možemo bez tog istočnjačkog melosa, bez muzike koja nije naša — kaže Stefanović. — Mojih kolega iz tih starih vremena sve je manje. Među živima više nisu Dragan Stojnić, Vladimir Savčić Čobi i Zlatko Golubović. Leo Martin je već niz godina u Bugarskoj, dobri smo drugari, ali retko dolazi. Ponekad se čujem sa Mikijem Jevremovićem, Biserom Veletanlić... Oni još ponešto i rade, bore se, ali sve je to u petom planu zato što je ovde već više od dve decenije invazija nekog drugog zvuka. Osim Željka Joksimovića, Sergeja Ćetkovića i pokojnog Tošeta Proeskog, ne vidim da se neko kvalitetno ime pojavilo.

Legenda domaće pop muzike ne zna ko je ili ko je najviše kriv za ono što se dešava sa muzikom, ali pretpostavlja da je među krivcima i televizija.

— Ide se niz dlaku gledaocima i slušaocima i prodaje ono što će oni najlakše da progutaju. Tako se kompletna kultura gura u nekvalitet. To je moć medija, i zakon podsvesti, ako vi nekome emitujete nešto loše trideset puta dnevno, onda će on, posle pet dana, pomisliti da je to dobro — kaže Stefanović.

Zafir Hadžimanov ističe da je nekim umovima i ideologiji koja je krajem osamdesetih pripremala rat i raspad Jugoslavije u to vreme bilo neophodno da se peva bilo šta samo ne nešto pametno.

— Tako smo mi stariji i kvalitetni pevači postali koleteralna šteta. Nismo im bili potrebni — smatra Hadžimanov, dodajući i da se često zaboravlja da je pevački posao mukotrpan i težak, bez obzira na to što donosi i mnogo lepih, pa i glamuroznih trenutaka.

— Zbog toga ne treba da čudi što pojedini od nas, s godinama, odluče da se više ne bore u tim rovovima, i dopuste da ih publika zaboravi. A da biste opstali morate da poštujete pravila igra. Prvo je da se ne predate, a drugo da, bivajući neko i nešto, osvojite i neke druge pozicije, kao što su dobar materijalni status, uticaj u društvu, da se povežete sa svim strukturama koje nešto znače u šou biznisu. Ako niste u stanju to da uradite, a uglavnom starija garda nije, onda vas i nema nigde. Moja generacija je živela u drugačijem sistemu koji nije propovedao da se treba obogatiti pošto-poto, nas su učili da pare kvare ljude, i bilo nam je najvažnije da to što radimo, radimo najlepše i najkvalitetnije — kaže Hadžimanov.

Pevači stare garde, nastavlja Hadžimanov, ne moraju danas da imaju veliki prostor i vreme u medijima, ali bi trebalo da ga imaju, na primer, bar u edukativnom smislu, da bi oni koji dolaze učili od onih koji su pobeđivali na brojnim festivalima.

— Nisam ja, ni niko od mojih kolega, protiv mladih, normalno je da oni danas vode glavnu reč — kaže Radmila Karaklajić, takođe jedna od zvezda naše muzike. — Međutim, svaka nacija koja drži do sebe i svoje kulture ceni svoje legende i neke ljude koji su ostavili trag, pa im se povremeno vrati, neguje ih i pruži šansu da novim generacijama pokažu kako se to nekada radilo. Kod nas to nije slučaj.

Kantautor Boris Bizetić kaže da je sa pop zvezdama koje su vrhunac svoje diskografske ili estradne slave doživele pre tri ili četiri decenije ostarilai njihova publika iz prošlosti.

— Ali uspomena na mladost je trajno mlada. Primera iz Evrope i sveta je bezbroj. Adamo i Al Bano imaju po 68 godina, Milva 72, Adrijano Ćelentano 73, a još se objavljuju njihovi albumi sa novim pesmama. Šarl Aznavur (87) snimao je do pre nekoliko godina. Za koga? Svakako ne za svoju bližu rodbinu, već su producentske kuće imale u vidu tu "ostarelu" publiku koja prati svoje ljubimce. A kod nas setek tu i tamo pojavi neki kompilativni disk bivših zvezda. Lola, Dančuo, Radmila, Cune, Nikola Karović i mnogi drugi, imaju sreću što ih još služi mladalački glas, ali izdavače to ne interesuje — konstatuje Bizetić, potvrđujući da smo neopravdano dopustili da čitava generacija "glasova" koji sudo tog trenutka bili nezamenljivi pred mikrofonom i kamerama — bude izbrisana.



DODATNI BIZNIS Žarko Dančuo se krajem osamdesetih našao među pevačima zabavne muzike koji su prosto oduvani sa scene, od nadolazećeg turbo-folka.
— Tako smo morali da životarimo, i onda se neko snašao, neko ne. Kod Cvetkove pijace sam 1985. godine otvorio svoj prvi servis za hemijsko čišćenje, i to je bio sasvim pristojan posao. Drugu radnju za hemijsko čišćenje otvorio sam 1989. godine u Novom Beogradu. I taj dodatni biznis mi je omogućio da ne moram da prilagođavam repertoar novom ukusu publike, nego da mogu da ostanem svoj, da pevam ono što smatram da je dobro, da je kvalitetno... A da nije bilo čistionica, možda bih se prilagođavao, možda bih morao da pevam u nekoj kafani.

MAĆEHINSKI ODNOS Radmila Karaklajić kaže da sve do danas uspeva da povremeno drži velike koncerte, ali uglavnom u inostranstvu, gde je tokom većeg dela karijere bila čak i popularnija nego u Srbiji. Tako je početkom decembra imala tri koncerta u Sankt Peterburgu. — Moja zemlja je prema meni, nažalost, skoro uvek bila maćeha. A, na nekadašnjim turnejama po Sovjetskom Savezu zarade su bile male. Na koncertu bude 12.000 ljudi, a ja dobijem 150 dolara. Ali mnogo puta sam išla, pa sam zaradila za stan, kola i vikendicu — kaže Radmila, koja je početkom devedesetih godina otišla na Kipar i radila u kompaniji jednog našeg čoveka.

NIJE ODUSTAO Svestan vremena u kojem živim, bez iluzije da će moja izdanja zabavne muzike doživeti visok tiraž, nisam odustajao da komponujem i pevam na način koji me je ranih sedamdesetih proslavio — kaže Boris Bizetić. — U poslednjih deset godina objavljeno je pet mojih kantautorskih albuma sa novim pesmama. Tiraži su "sitni", ali ja i dalje verujem da će se moje pesme koje ne prate modu čuti u nekom stanu, da će nekome značiti.


Slavica Danilović | 07.01.2012. | Večernje novosti
810  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Slobodan Boba Stefanović (1946—2015) poslato: Jul 17, 2012, 11:37:52 pm
*

KO ME NATERA DA POSTANEM PEVAČ

Boba Stefanović posle više od jedne decenije aktivnog pevanjatek sada postiže uspehe, ali ne samo kao interpretator zabavnih melodija

Svojom karakterističnom mirnoćom, na granici flegmatičnosti, Boba Stefanović bez nadmenosti, ali dovoljno samouvereno tvrdi da je dobar prorok. Još kao maloletni muzički "entuzijasta" prorekao je da će posle mode instrumentalnih "električarskih" sastava u stilu "Šedouza" pop muziku ponovo zahvatiti vokalno pevanje. Njegova predviđanja su primenjena u grupi "Zlatni dečaci" 1961. godine, a gotovo iste godine proročanstva su se obistinila kada su u liverpulskim podrumima rođeni "Bitlsi". Stefanović tvrdi, čak je spreman i da dokaže, da je pre nekoliko godina najavio odumiranje festivala zabavne muzike, i zaista, to se dobrim delom i ostvarilo. Ali, dozvolimo Bobi da sam o tome govori, i zabeležimo njegovu ispovest, motivisanu nataloženim radostima i gorčinama koje mu je donela petnaestogodišnja estradna aktivnost...

— Odakle da počnem? Pa može, eto od tih nesrećnih festivala. Oni su nam nekad rešavali uvek aktuelan problem pojavljivanja pred širom publikom. Zahvaljujući njima nekolicina nas je imala rešen problem. Sada, na žalost, festivali polako ali sigurno odumiru jer nestaje entuzijazma i interesovanja. Festivale ne treba ukidati, ali ih valja menjati. Nisu oni bili dobro iskorišćavani. Sve je rađeno nekako stihijski. Pre nekoliko godina prorekao sam javno da će uskoro festivali postati dosadni, a ne zaboravite da su tada bili u punoj snazi. Osetio sam da će dosaditi publici to izlaženje na scenu uz najavu voditelja, to pevanje bez događanja. Danas je potreban spektakl, pravi režirani šou, muzika traži i vizuelni i dramski događaj. Zbog toga sam i završio organizaciju na Fakultetu dramskih umetnosti. Želim da dam svoj udeo u stvaranju i preporodu domaće zabavne muzike. Šta preduzimam ?


U POTRAZI ZA ORKESTROM

Pa, znate, nemam za sada mnogo uspeha. Sve je to previše zaparloženo i umrtvljeno. Eto, verovali ili ne, već godinama tražim orkestar, tražim muzičare za grupu koja bi radila sa mnom. Bez uspeha. Svi hoće odmah da budu zvezde i da budu puni para. Ne pitaju šta treba raditi i kako će to izgledati, već odmah navaljuju da saznaju ima li para, da li će biti neko gostovanje u inostranstvu. Ako im to ne obećam, oni slegnu ramenima i nastave da piju i to za pozajmljeni novac. Naravno, ima kod nas i časnih izuzetaka kao što je Kornelije Kovač, kao što su "Bijelo dugme" "Sedmorica mladih"... Oni jedini rade profesionalno. Oni ne ulažu od danas do sutra. Nije za to potrebna neka škola. Ja sam završio Akademiju zbog toga što sam želeo da ipak imam neku diplomu u rukama, a i iz želje da nešto novo saznam. Za mene je to bila dopuna onog što sam već znao. Nisam kao većina studenata posle Akademije otišao na scenske daske već obrnuto. Sa "dasaka" sam otišao u školu. Kako radim?

Pa eto kako: godinama sa sobom nosim sve. Svoje note, svoju muziku, svoje aranžmane, svoje pesme. Već 15 godina učim ljude širom Jugoslavije da sviraju. Najčešće većinu instrumenata bolje sviram od onih koji me prate na koncertima. Zašto?

To je bar jasno. Organizatorima priredbi se više isplati da pozovu pevače, plate im honorar, a da orkestar iskrpe na licu mesta. Ti ljudi, naravno, ne znaju dobro da sviraju, ne poznaju aranžmane i zato je moja torba puna već izlizanih i masnih notnih papira. Da pređemo na veselije teme? Važi! Možemo da govorimo o mom kompozitorskom radu, o mojoj pesmi koju je na "Hit paradi" briljantno otpevala Beti Đorđević. Koliko dugo već komponujem?


ACA ME MOLIO....

Veoma dugo, ali nisam mogao da dođem do izražaja. I sada mi je nezgodno i neprijatno kada recimo Bubiši (Vojislav Simić) predajem svoje note. Verujte, imam tremu. Znate, sa Bubišom sam počeo još kao dečak. On je dirigovao orkestrom dok sam ja pevao. Bio sam mlad kao Zoran Leković. Sada mi je prilično nezgodno da mu predajem svoje note koje će dirigovati. Još ranije sam želeo da pevam svoje pesme i da ih šaljem na festivale, ali imao sam dogovor sa Acom Koraćem da se, dok radim sa njim, ne eksponiram kao kompozitor. Kada sam posle toga jednog dana izrazio želju da se ipak ogledam i kao autor, Korać nije imao ništa protiv. Naprotiv, bio je među prvima koji su me podržali. Prvi mi je čestitao na uspehu pesme "Ja te ludo volim" koju peva Beti. Tu pesmu sam i pisao za nju dok sam bio u vojsci. Ona ima taj raskošan glas za veliki raspon koji ima ta pesma. Inače imam oko trista kompozicija. Nadam se da među njima ima desetak zaista dobrih. Kako živim?


SVE DOĐE IZNENADA

Da kažem dobro. Imam dovoljno posla i dovoljno uspeha da ne mogu da se požalim. Kako izgleda radni dan jednog pevača?

Naš život nije toliko blistav i lakiran kao što izgleda. Mi možda zarađujemo više nego ljudi drugih profesija, ali javnost ne zna koliko ponekad čekamo neki honorar za posao koji smo uradili mnogo ranije. Radni dan većine pevača ne počinje u sedam ujutru kao kod većine zaposlenih ljudi, jer mi najčešće radimo noću, a ujutru duže spavamo. Zbog zdravlja, zbog nežnih glasnih žica, treba ipak dovoljno odspavati. Dan počinje, na primer, odlaskom u grad, gde treba platiti nakupljene kazne za pogrešno parkiranje, zatim se nose odela na čišćenje ili se uzimaju sa njega. Onda neki od nas odlaze da uče jezike koji su nam potrebni zbog posla. Recimo, ja govorim pet stranih jezika. Posle toga treba odvojiti vreme za vežbanje glasa. Potrebno je biti uvek spreman jer može da iskrsne neko snimanje. Kod nas se ništa ne planira unapred. Sve dođe iznenada. Posle toga desi se da moraš da odeš do mehaničara, jer ti auto ne radi dobro. On ti kaže da ti je motor eksplodirao i uzme ti 300 hiljada starih dinara, a u stvari, samo je promenio svećice. Trudiš se da ti preostane malo vremena da pročitaš štampu, da vidiš šta govore o tvojim kolegama, o tebi. Najčešće se iznerviraš i uznemiriš, a posle toga odeš u studio da snimiš nešto što treba da ostane za ceo život. Pevaš dobro i sve ispadne dobro.


Tekst objavljen u Radio TV Reviji / bobastefanovic.blogspot
811  MUZIČKA ČITAONICA / Muzičke knjige • Muzički časopisi • Zbirke notnih zapisa / Žarko Petrović — Solunske pesme poslato: Jul 17, 2012, 11:03:04 pm
**

Žarko Petrović SOLUNSKE PESME


Sadržaj

 
I — ŠTA JE PEVALA SRPSKA VOJSKA
 
1. Kompozicije
 
Oj, Srbijo, mila mati (Vojteh Šistek-Luka Sarić)
Rado ide Srbin u vojnike (Jovan Paču-Vasa Živković)
Igrale se delije (Božidar Joksimović-Milorad Mitrović Sel>ančica)
Lađa se kreće francuska (Nikolas Balon)
Lađa se kreće francuska (zapis: Ž. Petrović)
Chanson Serbe (Srpska pesma)
Hej, trubaču s bujne Drine (Josif Marinković-Vladislav Kaćanski)
Srpska narodna himna (Davorin Jenko-Jovan Đorđević)
Vječnaja pamjat (Kornelije Stanković)
Domovini (Mita Topalović)
Brankovo kolo (Jovan Paču-Branko Radičević)
Marš "Na Drinu" (Stanislav Bimički)
Marš Živojina Mišića (Marko Radosavljević)
Marš Stepe Stepanovića (Franjo Matjejovski)
Solunsko kolo (Denis de Sarno)
 
2. Narodne pesme i kola
 
Zavičaju, mili kraju
Mladi kapetane
Himna sv. Savi
Oj, Moravo
Lele, dunje ranke
Stojanke, bela Vranjanke (reči: Dragutin J. Ilić)
Sve dalje voda nosi
Čika Pera jaši konja bela
Pusto beše 1908
Zar da umrem kad mi vreme nije
Šumadinac pali top
Tamo daleko (reči: Mihailo Zastavniković)
Tamo daleko (zapis: Ž. Petrović)
Vojnikovo pismo
Sunce jarko jutrom kad se rodiš
Jesenje lišće
Nizamski rastanak
Poljem se vija
Jesam li ti, jelane
Blud' te misli
Đaurko mila
Na Uskrs
Četir' konja debela
Povečerje
Trubačko buđenje
Poziv u boj
Moj Milane
Planino moja, starino
Oj, Užice, mali Carigrade
Kapetan Koča putuje
Sa Balkana vojska izagnana
Od kada mi frula ne zvoni
Biljana platno beleše
Škripi đeram, ko je na bunaru
Ja sam ja, Jeremija
Gledam bajnu zoru
Srbijanci i Bosanci
Bećarac
Komitsko kolo
Moravac kolo
Vranjanka kolo (reči: Dragutin J. Ilić)
Tobdžijsko kolo
Kolo majora Gavrilovića
Oficirsko kolo
Kolubarsko kolo
Vojničko kolo
Kraljevo kolo
Devojačko kolo
Kolo Čačak
Pašona
Kaplarsko kolo
Hajduk Veljkovo kolo
Mačvanka kolo
Kolo Kokunješte
 
3. Šaljive pesme
 
Doš'o Švaba
Vojnička poruka iz Srbije
Seo Viljem
Austrijo, neka, neka
Tesno mi ga skroji

II — ŠTA SU PEVALI DOBROVOLJCI

Milov'o sam garave i plave (Ivo Tijardović-Ivan Kozarac)
Onamo, 'namo (Kornelije Stanković-Nikola I Petrović)
Naprej, zastava Slave (Davorin Jenko-Simon Jenko)
Lijepa naša domovino (Josif Runjanin-Antun Mihanović)
Slovenec sam (Gustav Ipavec)
Slovenec, Srb i Hrvat (Vilhar Kalski-Dragan Boranić)
Dobrovoljsko geslo (Emil Adamič)
Tám v dáli (Tamo daleko)
En la mar ay, una torre (U moru ima jedna kula)
Na severu ledeno je more
Hej, Sloveni (reči: Samuel Tomašik)
Ja ljubim Milu
Sokolsko kolo (Antun Osvald Tuna)
Češki marš Andulka

III — ŠTA SU PEVALI SAVEZNICI

La Marseillaise (Marseljeza)
Quand Madelon (Kada Madelon)
Le revéil Serbe (Buđenje Srbije)
It's a long way to Tipperary (Dug je put do Tipereria)
Pesma o Stenjki Razinu
Kazačok
Srbija, Belgija
Slavuj, slavuj ptičice
Grčka himna
 
IV — PRIČA O PESMI
 
Lađe sudbonosne
Pevali su i dobrovoljci i saveznici
I muzičari su ratovali
Srpske gusle u Velikom ratu
Srce na Kajmakčalanu
Tamo daleko
 
V — LITERATURA
812  MUZIČKA ČITAONICA / Muzičke knjige • Muzički časopisi • Zbirke notnih zapisa / Žarko Petrović — Solunske pesme poslato: Jul 17, 2012, 08:47:51 pm
**

Žarko Petrović PRIČA O PESMI


LAĐE SUDBONOSNE

Na lađama su srpski vojnici umirali, sa njih bacani u more. Lađe su im donosile smrt i život. Na lađama su poslednji put marširali, na lađama su — pevali... Rodne livade i njive, brda i doline Srbije jedino su bili važniji od lađa... A one su služile da ih vrate kućama...
 
Iz Rusije, gde su se dobrovoljci okupili, lađe "Car", "Dnjepar", "Carica", "Dvinsk" kretale su se ka solunskoj luci sa dragocenim teretom — oduševljenim budućim Jugoslovenima.
 
Iz Čikaga, Hrvati dobrovoljci su preko Bizerte stigli na prilepsko bojište noseći transparent "Jugosloveni za ujedinjnje", opet lađom... Iz Klivlenda Slovenci.
 
Krajem 1915. godine, 480 dobrovoljaca iz Amerike — Crnogoraca, Bokelja, Bosanaca, krenulo je za Srbiju... Lađa je kod San Đovanija di Medua naletela na minu...
 
Dobrovoljci iz Rusije nikada nisu zaboravili putovanje preko Severnog mora do Engleske, da bi otuda stigli u Srbiju, niti lađu "Car" i pesmu "Na severu ledeno je more".
 
Golgota preko Albanije... Mladi muzičari, trojica braće Urkić bore se za život ali ne bacaju svoje instrumente. Najstariji umire, braća ga sahranjuju i saznaju da će uskoro stići lađa u Valonu da ih odveze u Afriku. Lađa dolazi u luku, a drugom Urkiću ostaje samo da je vidi i čuje njenu spasilačku sirenu... Umire. Brat ga sahranjuje, čeka novu lađu i kreće za Afriku. Već na lađi i on se bori za život... Stiže u bolnicu i umire... Niška podoficirska muzička škola, gudure Albanije, smrt, lađe...
 
Preživeli odlaze francuskim lađama... Krf. Vido... Mnogi odlaze u Plavu grobnicu, mnogi umiru pred dolazak nove lađe... Na lađi i — pesma. Možda najlepša, možda himna — "Lađa se kreće francuska"!
 
Bizerta... Jedna lađa kruži oko pristaništa. Niko joj ne daje znak da pristane. Pristanište ćuti. Jedan čovek, okrenut lađi viče iz sveg grla: Miserables! Miserables! Jadnici! Jadnici! "Proneo se glas da su stigli srpski vojnici — tifusari. A na lađi, vojnici bez udova, u zavojima, skoro nepomični. Poručnik, ranjen u nogu, ustaje, odgovara: "Nema toga ovde, nema" i komanduje postrojavanje. Vojnici ustaju, jedan vadi frulu i nevešto, nejako, poslednji put, svira "paradni marš"... Iza koraka, stopala nesrećnih vojnika, po kojima je pala komanda "Napred! Marš!" lipti krv... Marširaju ratnici sa Cera i Kolubare. Za njima krv ostaje po palubi... Krvavi marš... frula nesrećnog seljaka... mučenici marširaju, krv maršira sa njima. Lađa se približava pristaništu, sakuplja se poslednja snaga za reči: "Toga ovde nema, nema..."
 
Lađama i na lečenje i školovanje... "U solunskoj luci, bolesni đaci koji su prešli Albaniju" — kazuje ratnik Jovan Ćirić — "sa divljenjem posmatraju francuski brod "Provansa" koji treba da ih odvede u Francusku da se leče i nastave započeto školovanje kako bi se jednoga dana vratili i pomogli svome narodu... Ja sam jedva koračao a jedan mi je kolega dobacivao:

'Ajde, ajde, nećemo dugo, sve će nas pobacati u more! Ali na brodu se ipak stalno čula naša pesma. Francuski mornari su se čudili odakle nam tolika snaga... Evo, najzad i Marselj... Mnogi su klečali i ljubili francusku zemlju kao neku svetinju... A na pristaništu, gledajući te jadne ali ponosite mladiće, žene, majke, samo su ponavljale "pauvres Serbes" / jadni Srbi /. A ti srpski mladići u pocepanim i nagorelim šinjelima ili u potpuno oveštaloj odeći, obrazovani u kolonu dvojnih redova, marševskim korakom prolazili su glavnim ulicama Marselja. Sa žihovih usana orila se pesma borbena i ratnička. Išli su slobodno kao na nekom defileu. Na balkonima i prozorima visokih palata načičkao se bio silan svet i upućivao im pozdrave — Bravo, Serb, bravo Serb!"
 
Brod "Provansa" nije izbegao zloj sudbini. Pri povratku iz Marselja torpedovan je i tom prilikom je nastradao veliki broj francuskih vojnika koji su pošli na Solunski front.
 
Tragične 1915, u masi izbeglica, Albaniju je prešao i pesnik Vladislav Petković Dis. Posle Krfa, našao se u Francuskoj. ali 1917. kreće ponovo lađom "Italija" za Krf. Lađa je torpedovana od jedne nemačke podmornice i Dis nalazi smrt u Jonskom moru. Pesnik snoviđenja, slutnji, kao da je naslutio ovoj kraj još 1911, kada mu je izašla zbirka "Utopljene duše". Lađe i utopljene duše...
 
Završio se Veliki rat. Vrhovni komandant najbolje vojske odlazi u Francusku da poseti najveće prijatelje srpskog naroda. Kreće lađom iz Boke... Iz Marselja, kralja nove zajedničke države — Aleksandra, lađa vraća mrtnog u domovinu. Lađa sudbonosna...


PEVALI SU I DOBROVOLJCI I SAVEZNICI
 
"... Dobrovoljci, obuzeti rješenošću za polazak u borbu za oslobođenje naših naroda iz okova lanaca ropstva, zavetovali su se:
 
Umrijet' ćemo svi do jednog.
Il' slobodu svi imati,
Iz potoka krvi naše,
Sloboda će zablistati!"
 
Tako je u knjizi "Dobrovoljci 1912—1918" zapisao Đuro Parić.
 
Bilo ih je sa svih strana, svih južnoslovenskih nacionalnosti, sa svih krajeva sveta: Amerike, Južne Amsrike, Eprope, Rusije, Kanade, Australije i Novog Zelanda.
 
Šta su pevali dobrovoljci i saveznici?
 
Pre svega svoje himne, srpsku, hrvatsku, slovenačku; Česi "Gde domovo moj", Englezi "Tinereri", Francuzi "Marssljezu", Rusi, Volga, Volga" i mnoge druge pesme koje su ih vezivale za zavičaj bez obzira čije one bile. Međutim, svi su oni znali i pesme o stradanjima srpskih ratnika i žihovim patnjama — "Tamo daleko", "Lađa se kreće francuska", "O, zar je morala doć"... Diveći se junaštvu srpskih vojnika i pesmama koje su ih bodrile, i saveznici i dobrovoljci zajedno su stupali u borbu za slobodu...


I MUZIČARI SU RATOVALI
 
U toku Velikog rata, za oslobođenje i ujedinjenje ratovali su i muzičari. Svirali su, komponovali, ginuli... Bili su "lekari vojničkih duša" na bojištima i po bolnicama... Između bitaka, na proslavama pobeda, pukonskim slavama, tihim i skromnim proslavama narodnih praznika čule su se gusle, frule, violine, trube, vojni orkestri za koje je jednom prilikom Stanislav Binički rekao da neki od njih "savršeno muzički zvuče".
 
Ratni izveštaji, kako domaćih tako i stranih izveštača, puni su pasusa o muzičarima, pesmama, tužnim, veselim, šaljivim, marševima... U jednom se kaže kako je neki Mijo (koji je u stvari Mujo) iz Jagodine, zarobljen od Austrijanaca, odbio da svira neku njihovu pesmu pa je zbog toga ubijen...
 
Muzička podoficirska škola oformljena odlukom Vrhovne komande (nalazila se u selu Grejaču kod Niša, imala je 95 pitomaca uzrasta od 12 do 16 godina), morala je biti rasformirana. Sa upravnikom Dragutinom Pokornim i profesorima Niglom i Rendlom, mladi muzičari su se priključili koloni izbeglica... Albanski pakao mnogi nisu prošli... Braća Urkić i drugi...

Gde god se moglo, naša vojska je formirala orkestre: Krf, Odesa, Francuska... Gde nije bilo vojne muzike, bilo je đaka, vojnika koji znaju da sviraju. Ipak, glavnu ulogu u muzičkim potrebama vojske odigrale su vojne muzike. Pored srpskih muzičara izašlih iz predratnih muzičkih škola, okupili su se i drugi vrsni muzičari slovenskog porekla, bilo da su zarobljeni ili dobrovoljci. Sa mnogo znanja i još više ljubavi prionuli su na muzički posao. Pukovske i divizijske muzike imaju školovane kapelnike iz redova Hrvata, Slovenaca, Čeha, Slovaka. Tu su Stanislav Binički, viši kapelnik Kraljeve garde, Leopold Dvoržak koji je kasnije zamenio Biničkog, zatim Hinsko Maržinac, kapelnik Vardarske divizije, Vencl Rendl, Jan Urban, Marko Radosavljević, Petar Ivanović, Nikola Stefanović...
 
Veliki ugled i poverenje uživali su ovi muzičari kod Vrhovne komande. Tako je, na primer, kapelnik vojne muzike puka "Hajduk Veljko" primio pukovsku zastavu na revers, što je bila velika čast. Zvao se Indrih Vinš. O značaju muzičkog delovanja u ratu, svedoče i vrlo česte odluke Vrhovne komande da muzike odlaze u bolnice i pomažu ozdravljenju vojnika ranjenika... U kritičnim trenucima, vojne muzike su ulazile u rovove da obodre srpske vojnike da izdrže. Kada bi po nalogu komande odlazili u Francusku da priređuju koncerte, birani su najbolji... Dirljivi trenuci su bili za one muzičare koji su svake nedelje odlazili na Vido da sviraju u pomen palim drugovima. Najizvođenija melodija je bila "Vječnaja pamjat"...
 
Po završetku rata, muzičari nisu dobili zasluženi odmor. Odmah su krenuli da organizuju muzički život u zajedničkoj državi. Kapelnici su komponovali, dirigovali, aranžirali. Sve predstave beogradske opere vodio je Binički; Matjejovski je ostao u Sarajevu (inače, komponovao je jedan od najlepših marševa posvećen Stepi Stepanoviću, a kasnije povodom ubistva Aleksandra — najtragičniji marš — "Marš bola i tuge"); Marko Radosavljević je izvodio svoj čuveni marš posvećen Živojinu Mišiću...


SRPSKE GUSLE U VELIKOM RATU
 
Solunski front... Noć septembarska... srpski podnarednik-mitraljezac daje svoje gusle Francuzu... praštaju se, ljube i grle: "Neka te Bog čuva i do viđenja u Srbiji"!
 
Gusle i Srbija... stradanja po ko zna koji put... Posle Golgote dolazi Vaskrs, znaju to gusle, zna to srpski narod iz iskustva... Filip Višnjić, Njegoš, pesme o Lazaru, Milošu...
 
Jedan od čuvenih guslara iz Velikog rata — Petar Perunović Perun... ranjavan, granata pogodila gusle... rodoljub, organizator srpskih dobrovoljaca iz Amerike... Pred rat, svirao kralju Petru, dobio gusle koje su pripadale kralju Nikoli, bio je komita, zapevao je 1903. na spomeniku knezu Mihailu: "Aoj, Bosno. sirotice kleta", bio u crnogorskoj vojsci u vreme balkanskih ratova... Na Mačkovom kamenu uz gusle pevao o bratstvu muslimana i Hrvata sa Srbima da čuju braća u austrougarskoj vojsci... Kroz Albaniju bodri vojsku... Na Sorboni peva uz gusle "Smrt majke Jugovića"... U Americi, predssdnik Vilson zaplakao slušajući Peruna... Tesla i Pupin čestitali mu... Više uradio nego mnoge diplomate...
 
Gusle su prenosile našu dramatičnu istoriju, istinsku pradedovsku želju da moramo biti složni i slobodni...


SRCE NA KAJMAKČALANU
 
Doktor Arčibald Rajs, profesor Lozanskog univerziteta, došao je u Srbiju godine 1914. da kao ekspert ispita zločine okupatora nad srpskim življem. Pošto je to utvrdio, ostaje u Srbiji i stupa u srpsku vojsku kao dobrovoljac. Bio je u Moravskoj diviziji, prešao je Albaniju i bio na Solunskom frontu. Učesnik je bitke na Kajmakčalanu, a 1. novembra 1918. godine sa svojom divizijom ulazi u Beograd.
 
Radeći na problemima prava čoveka i ispitivanju zverstva okupatora, Rajs je postao veliki srpski rodoljub i posle rata ostao da živi u Srbiji. Bio je počasni predsednik Udruženja rezervnih oficira i počasni kapetan srpske vojske, nosilac je mnogih odlikovanja... Živeo je u skromnoj vili "Dobro polje"... U testamentu je zahtevao da kada umre, njegovo srce bude sahranjeno na Kajmakčalanu, da tamo počiva sa kostima srpskih ratnika. Želja mu je ispunjena. Rajsovo srce pratila je dostojanstvena melodija zvona sa spomenika na Kajmakčalanu. To su ona zvona koja je u Americi dao da se izliju naš i svetski naučnik Mihailo Pupin...
 
Posle sloma 1941, bugarski vojnici su bacili Rajsovo srce. Rajsovu urnu pronašao je 1951. komandir karaule, poručnik JNA i vratio je u kapelu na vrh Kajmakčalana (2525 m).
 
Kada je ekipa TV Beograda snimala emisiju o Kajmakčalanu, 1971, Marija Tarjenić, novinar i autor emisije, pronašla je neispaljeni metak ispred spomenika Rajsu. Sada metak iz čuvenog srpskog karabina stoji u suvenirskoj zbirci mojih oduševljenja. U krvoproliću, jedan metak ostao je neispaljen. Možda je pripadao Arčibaldu Rajsu?!


TAMO DALEKO
 
Od svih najrodoljubivijih, najoplakanijih, najmelodičnijih, okrvavljenih, najnacionalnijih, najosećajnijih, najvojničkijih, najseljačkijih naših i nenaših pesama, pesma "Tamo daleko" bi se mogla proglasiti himnom srpskog vojnika.
 
Posle Cera i Kolubare, srpski vojnik je doneo na Krf silinu Obilića, ali i nežnost Strahinjića Bana, i tu, u Homerovoj postojbini, muški odbolovao svoju tragediju, koju će prometejski pretvoriti u pobedu.
 
U pesmi "Tamo daleko" sriski vojnici boluju za Srbijom, svojim selom, svojom dragom, čeznu "za daleku varoš Beograd", za "mladost koja prolazi i život bedni". U jednoj verziji pesme vojnik čezne za majkom, za cvetkom iz mladosti, poziva dragu da ga voli... Daleko od mora je i cveće i sreća njegova, Dunav, Drina, Đetinja, Kolubara, Drim... Jedan vojnik se seća crkvice u kojoj se venčao a koju je okupator srušio... Seća se svoje ikone, slave, Veljkovog grada "daleko od mora"... On je daleko, i Krf i Srbija jedno od drugoga...
 
Za glavni deo pesme, na Krfu se "vezala" još jedna melodija. Italijanski novinar Pizani, koji se sa srpskom vojskom povlačio preko Albanije, naziva je "Krvana noć". Odjek albanske Golgote odmah je ušao u pesmu i zloslutno pitanje — "O, zar je morala doć".
 
Ova melodija sa ruskim tekstom i danas se čuje u Ukrajini. Nisu li možda ruski artiljerci, oni koji su zajedno sa Srbima branili Beograd 1915, ostavili ovu melodiju, a naša vojska je prenela u Solun i na Krf? Možda su tako u jednoj verziji pesme spojena dva dela u jednu kompoziciju?!
 
Pesma "Tamo daleko" i tragičarski guslarski desetsrac bili su duhovna preokupacija srpskog vojnika na Krfu. Kada su naši preneli pesmu u Francusku, Englesku, Švajcarsku, dubina patnje koja izvire iz nje zahvatila je i sve druge. Postala je najčuvenija pesma srpske tragedije u Velikom ratu. S druge strane, gusle su podsećale na istorijsku dramu. Povlačeći se sa srpskom vojskom kroz Crnu Goru, Gerhard Gezeman je primetio da uz gusle, narod najavljuje još jednu tragediju. Znači, prvo gusle, pa onda "Tamo daleko".
 
Istinski osećaj ne poznaje granice. Širi se. Osvaja. Na Krf stižu ostala braća — dobrovoljci i odmah prihvataju melodiju i reči pesme kao svoju. Oni koji su u otadžbini daleko od mora, tako i pevaju — "daleko od mora", a oni blizu mora — "daleko kraj mora." Ali, pored "Tamo daleko", dobrovoljci čuju i "O, zar je morala doć", ponekad zajedno, i to prihvataju...
 
Svi učesnici Solunskog fronta prihvataju ovu pesmu kao svoju: Englezi su je naslovili "For away over there"; naši veliki prijatelji Francuzi — "Au loin, au loin sur Corfu";... Česi i Slovaci — "Tam v dali"... Ipak, niko je nije mogao bolje doživeti od srpskog vojnika.
 
U knjizi "Moje uspomene i doživljaji 1892—1919", Tadija Pavlović piše: "Meeec mart 1916. Kiše koje su stalno padale u mesecu februaru prestale su... Fizičko oporavljenje i nova ratna oprema povratili su one vojničke šale i viceve. Po logorima se orila pesma — Tamo daleko, daleko od mora".
 
Ratnik Sveta Živković u knjizi "Golgota i Vaskrs Srbije 1916—1918" piše: "Kažu da nas je pesma održala... Mislim da se to odnosi i na našu narodnu pesmu i na naše guslare, ali znam da je tih teških izbegličkih i ratničkih dana pesma doista bila jedna od duhovnih namirnica. Sa svih strana se čula pesma. Najčsšće grupna — Tamo daleko, kraj plavog Dunava..."

Ante Kovač, dobrovoljac u srpskoj vojci od 1916, piše: "Trećeg maja u noći veremo se svojim pukovima. Prva četa sedmom, druga i četvrta osmom, a treća devetom puku. Vidimo male vatrice iz rezerva i na sve strane čujemo pesmu "Tamo daleko" i onu: "Ta zar je morala doć..."
 
U knjizi "Srpska drama", italijanski novipar Feri Pizani kaže: "Posle borbe na Strumici ostao je živ samo jedan čopek. Bio je to srpski pešak. Ciganin. Nosi violinu pod miškom, jer je u isto vreme i svirač i ratnik. Svaki slovenski puk ima tako po jednog čija ih violina i pesma u časovima bola i tuge blaži. Bog zaštiti svirača! Iako na tri mesta ranjen, uspe da izmakne zločincu, neprijatelju... A ovaj Ciganin opet sviraše onu staru narodnu pesmu:
 
Da li će jednom proć'
ta crna nesrećna noć,
otkad si dragane moj,
otiišo u krvav boj?"
 
Pizani piše dalje: "...Srba ima još 20, malo posle samo 10, potom 5... Ostaju dvojica, pa malo potom jedan jedini: ovaj Ciganin... U maloj kolibi Ciganin peva kao one kobne noći što pevaše..." Svoju priču o pesmi "Krvava noć", Pizani ovako završava: "Iz sviju srpskih logora dopirala je muzika. Kao da moćni ritam jedne vojske koja se budi prelete preko čarobna ostrva! Svi pevaju. Spašeni su. Njihova duša je bila samo uspavana! Mi ćemo videti Dunav! Pevaju 'Krvava noć'! Drugi, novi glasovi, pridruživahu se prvome, praćahu ga, tako narandžina šumica zabruja sva. I sve drugi i drugi, novi, sve mnogobrojniji glasovi pevahu tužni refren:
 
Da li će jednom proć'
Ta crna krvava noć...«
 
Grci-Krfljani i francuski vojnici na Krfu čudili su se Srbima: "Kakav je to narod, umiru a pevaju!" U sedam velikih logora u kojima je srpska vojska bila razmeštena na Krfu, umiralo se, ali i orilo od pesme i igrana su kola.
 
Stela Frenklin, australijska knjižennica, stupila je godine 1917. u Bolnicu žena Škotske na Solunskom frontu. Pišući roman o stradanjima srpskih ratnika, ona primećuje i šta Srbi pevaju — "Tamo daleko", pesmu o selu, o devojci, o zemlji... "Srbi su je neprekidno pevali. Ali morali su ponovo u borbu, sa vrlo malo nade da će ee vratiti u Srbiju". Tako je zabeležila Stela Frenklin, ali se u jednom prevarila: Srbi su se vratili i oslobodili svoju zemlju!
 
Nije potrebno upuštanje u potpunu muzičku analizu ove pesme, niti iscrpnu istoriju njenog nastanka, jer su druge vrednosti preče, važnije... Ne postoji u svetu i svim vremenima ljudskih ratova pesma u kojoj su se stekli svi bolovi čoveka rodoljuba, napaćenog, u isto vreme i oduševljenog za ono što će doći, kao u pesmi "Tamo daleko"...
 
Dobroj pesmi nema kraja. Jednostavno — iz Velikog rata izašla je Velika pesma. I večna.
813  MUZIČKA ČITAONICA / Muzičke knjige • Muzički časopisi • Zbirke notnih zapisa / Žarko Petrović — Solunske pesme poslato: Jul 17, 2012, 07:54:08 pm
**

Žarko Petrović SOLUNSKE PESME



REČ IZDAVAČA

Posle "Pesama koje večno žive", stvaralački temperament Žarka Petrovića rezultirao je još jednom značajnom knjigom — TAMO DALEKO, zbirkom pesama koje su pevane u vreme prvog svetskog rata. Izdavačka organizacija "Nota" pridružuje se njome proslavi 70-godišnjice proboja Solunskog fronta.
 
Tiha nepravda zbog ravnodušnosti prema ovom muzičkom materijalu delimično je ispravljena ovim Zbornikom. Posle dugogodišnjih osluškivanja, traganja za mnogim i različitim izvorima, brižljivog zapisivanja, nesumnjivom sposobnošću zapažanja, Žarko Petrović je istrgao od zaborava ono što se sviralo i pevalo u doba Velikog rata, sa iskrenom namerom da više ne budu zaboravljene. Stotinak pesama, komponovanih i narodnih, marševa, himni, fotografija i komentara, sadržaj su ove knjige. Neke pesme zazvuče kao opomena, neke nose duboku patnju i tugu zbog osakaćenih života i zgaženih mladosti, ali sve potvrđuju vitalnost jednog naroda da i u bezizlazu opstane, njegovu sposobnost da kad je u pitanju otadžbina i sloboda gine i peva. Posebna sistematizacija ovog materijala ili neka čvrsta podela su izostale zbog mnogih opasnosti koje u sebi krije takav pokušaj, ali su zato diskretno grupisane neke logičke tematske celine.
 
Od mnogobrojnih ljudi zaslužnih da se ova knjiga pojavi, posebno zahvaljujemo istoričaru Miloradu Preleviću, pored ostalog i na nesebičnoj pomoći oko izbora fotografija, i Radmili Petrović, etnomuzikologu SANU, potom sa dubokim simpatijama i uvažavanjem prevodiocima sa francuskog Danici Stošić i Petru Popoviću, sestri i bratu koji su preživeli kao deca prelaz preko Albanije, Ljiljani Petrović-Golubović, Veri Albulj i svima onima koji su na bilo koji način doprineli da knjiga bude ovakva kakva jeste.

* * *

PREDGOVOR

Pre skoro dvadeset godina, kada to nikome nije palo na pamet, zapisao sam reči i note, aranžirao za svoj orkestar i snimio sa raznim ansamblima i solistima jednu grupu tzv. solunskih pesama. Uradio sam to za gramofonske ploče.
 
Sada, napisao sam knjigu o pesmama koje su se pevale u vreme prvog svetskog rata. Reč je o pesmama oslobodilačkim, ratničkim, rastuženim i raspevanim u Velikom ratu (La Grande guerre) — kako su ga naši prijatelji Francuzi nazivali. Ratu u kojem se udaralo po telu, krvi i duši...
 
Muzika u ovoj knjizi (pesme, marševi, romanse, balade, šaljive pesmice, kola), kao i moji komentari za svaku pesmu, sve objašnjavaju i skoro da ovaj mali Predgovor za moju knjigu "Tamo daleko" nije ni potreban.
 
U ovoj knjizi nisu sve pesme iz Velikog rata zabeležene. Reč je pre svega o nekim komitskim pesmama, marševima, pesmama o kralju Petru I Karađorđeviću, Vrhovnom komandantu regentu Aleksandru Karađorđeviću, narodnim pesmama koje su se povremeno u tom ratu pevale.
 
Po završetku Velikog rata stvoreno je mnogo marševa, pesama i dosta muzičkih dela inspirisanih ovim ratom... Biće to, nadam se, II knjiga na ovu temu!
 
Stari ratnici umornim glasom, sa sećanjima koja su kod njih sveža i trajna, sa najvećim strpljenjem, pevali su mi i govorili reči nekih pesama sa kojima su od 1912. do 1918. godine ginuli, pobeđivali, radovali se, čeznuli...
 
Uskoro, od armije Putnika, Stepe, Mišića i Bojovića neće biti nijednog živog ratnika. Ostaće njihovi potomci i naša država koju su oni stvorili...
 
Knjiga "Tamo daleko" prilog je Velikom ratu i trenucima kada se u njemu i pevalo i sviralo.
 
U Beogradu 1988.
Žarko Petrović

814  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Bora Dugić (1949) poslato: Jul 17, 2012, 07:14:11 pm
*

BORA DUGIĆ:

MUZIČKA ČEŽNJA ZA VEČNOŠĆU

Sve što naučite to vam dođe kao poklonjeno, kad nešto naučite, kad nešto vredno radite dok ste mladi to vam kasnije dođe kao jako korisno u poslu ili hobiju.

Rekao je to u intervjuu "Glasu Srpske" majstor sviranja u frulu Bora Dugić, samouki talenat koji je otkrio fenomen frule koja "može da svira i Baha i Mocarta".
 
Nikada nije išao u muzičku školu, studirao je matematiku, a postao je sinonim za sviranje u frulu i to virtuozno. Muzika iz filma "Sinovci-balada nerođeni" nešto je što nikoga ne ostavlja ravnodušnim.
 
GLAS: Počeli ste da svirate prije skoro pola vijeka. Kakvi su bili počeci i otkud tako velika ljubav prema fruli?

DUGIĆ: Moj početak bio je sasvim običan. Frula je instrument ruralne sredine. Ona je danas postala instrument koji se meša sa ruralnim i urbanim. Ali u to vreme kad sam ja počeo da sviram, to je bilo selo bez struje. To je centralna Šumadija, selo Đurđevo, dva kilometra od mesta gde je rođen Karađorđe. Roditelji su mi bili muzikalni i po majčinoj i po očevoj strani. Deda Milivoje je bio jedan od najboljih frulaša i ujak je svirao u frulu. Tako da je moj susret sa frulom bio neminovan. Sve se to nekako odvijalo po nekom automatizmu. Ja sam to parče drveta "ščepao", stavljao frulu pod jastuk, tako sad kad gledam na sve to, sve ovo dalje je moralo da se dogodi upravo kako se dogodilo. U selu sam živeo svega osam godina, onda sam se preselio u Kragujevac. Nisam imao afinitete da učim da sviram druge instrumente, a za harmoniku sam bio nejak, klarinet i flauta su tada još bili nepoznati, ali najvažnije od svega otac mi je branio da upišem muzičku školu.
 
GLAS: Malo je neobična ta priča da ste samouki frulaš?
 
DUGIĆ: Moja autohtonost je specifična, moja znatiželja je bila veoma jak motiv koji me je naterao da se muzički opismenim, da mnogo literature muzičke pročitam. Veoma sam uporan i ozbiljan. Međutim, tu nisam stao. Nastojim da frulu kao instrument dovedem do savršenstva. Stalno je dorađujem. Imam radionicu koja je respektabilna za tu svrhu i u njoj mogu da uradim šta hoću od frule. Pošto sam matematičar po struci, nije mi bilo teško da izvršim proračune i da preuređujem frule, da bih im poboljšao zvuk i stalno vršim eksperimente. Baš za muziku koju sam pisao za film "Sinovci" Siniše Kovačevića napravio sam posebnu frulu, prototip, jedina je takve vrste u svetu i čudno zvuči. Ta "Balada nerođenih" tražila je da se odsvira na nečemu što potresno zvuči. Sve frule koje sam imao, nisu tako zvučale, pa sam imao potrebu da nešto uradim. Frula u toj kompoziciji zvuči potresno. Imam veliku zbirku frula, na kojima sam izveo neke eksperimente.
 
GLAS: Ušli ste u antologiju muzičkih knjiga gdje se uz objašnjenje instrumenta frula nalazi Vaša slika, da li vam to imponuje?
 
DUGIĆ: Kako da ne. Svaki čovek se bori za svoj trag i nema dokaza da smo postojali, ako iza sebe nismo ostavili trag. Boreći se za trag ja se borim za naklonost slušalaca. Moji savremenici će me uvažavati u svemu tome, a nešto kasnije će kad mene ne bude koji sam svirao i onih koji su me slušali, ostati neka priča, kao što se obično legende stvaraju oko nekih ljudi. To mi nije namera, ali to sledi samo po sebi iz iskrenog bavljenja ovim ili nekim drugim poslom.
 
GLAS: Osim što svirate, pravite frule Vi i komponujete muziku za taj instrument.?
 
DUGIĆ: Dosta sam radio sa frulom jer na njoj sviram 45 godina. Bio sam prvo svirač u stotinu raznih predstava, zatim u filmovima, kao što je "Boj na Kosovu", "O pokojniku sve najlepše" dok nije došlo na red da me pozivaju kao autora. Tako da sam radio muziku za desetak predstava u kragujevačkom pozorištu, za neka amaterska takmičenja u Priboju na Limu, Novom Sadu, onda za filmove "Sinovci", "Maša" za seriju "Gorki plodovi". I trenutno nešto radim, ali ne smem da otkrijem o čemu se radi. To je predstava na jedan Šekspirov tekst.
 
GLAS: Sin je donekle krenuo Vašim stopama, u svijetu muzike je. Koliko je imao Vašu podršku u tome?
 
DUGIĆ: Moj sin je u Americi studirao na Berkliju i završio je muzičku produkciju i inženjering, a od instrumenata bas gitaru. Sad je glavni inženjer zvuka i muzički producent u jednoj produkcijskoj kući u Njujorku. Već 16 godina je u Americi, a poslednjih pet-šest godina pravi jako lepe pesme sa prizvukom i našeg melosa koje privlače tamošnje pevače. Moj sin je prevazišao moja očekivanja i ja sam na to veoma ponosan.
 

NOVI ALBUMI
 
GLAS: Šta donosi Vaš novi audio materijal pod nazivom "Zauvek i posle"?
 
DUGIĆ: To je jedan vapaj, ljudski vapaj nad prolaznošću. I sam po sebi može zvučati različito slušaocu. To je zaista jedna čežnja da se dosegne večnost ili da se bar dopusti da je večnost dokučiva čoveku. Ja lično verujem da svaki poslati signal negde, nekome nikada ne umire. Ako je muzika božanskog porekla, a svakako jeste, jer ako je nešto ovako bezmaterijalno toliko potrebno čoveku, to samo može biti božansko delo, a ne samo ljudsko. Onda muzika može doći do one tačke, kada iza zauvek, počne ono posle. Zdravi devojački glasovi na tom albumu zrače optimizmom i poručuju da je život ipak jako lep bez obzira na to što je prolazan.

02.10.2011. | Snežana Tasić | Glas javnosti
815  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Bora Dugić (1949) poslato: Jul 17, 2012, 04:22:43 pm
*

FRULA JE INSTRUMENT BOŽANSKOG POREKLA

Sve stare legende, starogrčka, egipatska, činjenica da je frula pronađena kod Sumera, govore da ona ima božansko poreklo. Tako mali instrument, arhetipski, sa onoliko rupica koliko se ima prstiju, i u mnogo čemu slična samom čoveku

Kragujevac — Maestro na fruli, umetnik Bora Dugić posle putešestvija po belom svetu, boravka u Australiji, Moskvi, Americi, Švajcarskoj, preko Japana, Kanade, Kipra, Belgije i Grčke, ovih dana, na tren, zaustavio se u Gruži, varoši u srcu Šumadije. Kažu Šumadinci to je "Bora pozvao slavuje na megdan, a oni pognute glave ustuknuli pred njim".

Šumadija bez vas ne bi bila to što jeste?

To treba Šumadija da kaže. Potcenjivati samog sebe mogu samo donde što se tiče htenja šta sam hteo da kažem. Ali šta sam postigao i koliko je to važno ili malo važno za neko okruženje to je opet pitanje koje je van mene.

Muziku naše zemlje proneli ste širom sveta, a sada ste u Gruži, varošici koju stranac jedva da može naći na geografskoj karti?

Nema malog mesta. Ako postoji neko ko je veliki čovek, a isti je po fizičkim dimenzijama kao i svaki drugi čovek, onda ne postoji ni malo mesto. Mesto je veliko onoliko koliki mu je duh. Gruža ima duh i ona je velika. A to kolika će biti za sto godina, to je veoma relativno. Gruža je mesto koje ima dušu, nastanjena ljudima koji potiču iz Hercegovine, iz Crne Gore, i ta mentalna konfiguracija jeste kvalitetnija u odnosu na naše druge doseljeničke forme. Neko od svih tih ko se doselio mora da bude najbolji. Ja tipujem na Gružu.

Frula u poplavi turbo folka?

Ja imam dokaze da je frula božanskog porekla. Sve stare legende, starogrčka, egipatska, činjenica da je frula pronađena kod Sumera, govore o tome da ona ima božansko poreklo. Pod turbo folkom svako od nas podrazumeva nešto maglovito, ali i vi i ja znamo da je to nešto loše. Ne postoji takav demagog ili filozof koji bi izveo dokaz da je turbo folk božanskog porekla. Ako nije božanskog porekla, onda će propasti kao i sve što je sklono truljenju. Što se frule tiče, zaista, tako mali instrument, arhetipski, sa onoliko rupica koliko se ima prstiju, i u mnogo čemu slična samom čoveku. Čovečanstvo nije imalo moćniju spravu od sintisajzera, koji ima sve, ali nema duh. Muzika bez duha je samo zvuk.

Vi i Ministarstvo za kulturu?

Onoliko koliko sam uspešan, toliko je moje mesto sigurno. Predsednik sam komisije za narodno stvaralaštvo baš u tom Ministarstvu i znam da se tamo čini sve da se srpska tradicionalna kultura sačuva ili makar konzervira, ako ne može trenutno u nju da uloži da bi išla korak dalje. I postoji puno tih pokušaja, sabora, festivala, raznoraznih nadmetanja i takmičenja koje omogućavaju izvođačima da se izraze, omogućavaju i publici da nađe svog junaka.

Kažu da ste perfekcionista?

Sreću čoveku ne može doneti bilo koja politička opcija već samo on sam. To znači roditi se, prvo, sa činjenicom da si najsrećniji onda kad ti najmanje treba, drugo, da znaš da sve ono što se događa oko tebe, zavisi isključivo od tebe, a još ako nađeš nekog ko ti je sklon, ako nađeš nekog ko te prosto malo gurne napred, onda budi srećan. Ne postoje trasirani putevi i ne postoje povlašćeni. Ni u kakvim sistemima, osim bogatih. Bogati su povlašćeni samim tim što imaju dovoljno da mogu sve da kupe. Država ti je omogućila da radiš ali, ako radiš, moraš da joj plaćaš porez. Tako je bilo i u Rimskom carstvu, tako će biti i u nekoj budućnosti kada neka druga sila bude na vlasti. Možda nije umesno citirati Čerčila, ali jako dobro mi zvuči ono "krv, znoj i suze".

Branka Kuljanin | 24.08.2006. | Glas javnosti
816  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Staniša Stošić (1945—2008) poslato: Jul 17, 2012, 03:50:20 pm
*
VRANJE:


SPOMENIK STANIŠI STOŠIĆU

Na gradskom trgu u Vranju, koji nosi ime legendarnog pevača, gradonačelnik Miroljub Stojčić, pevačeva supruga Ljiljana i sin Dušan otkrili su spomenik ovom istaknutom umetniku

UZ melodiju "Lela Vranjanka", u izvođenju trubača, među okupljenim rođacima, prijateljima i poštovaocima Staniše Stošića, na gradskom trgu u Vranju, koji nosi ime legendarnog pevača, gradonačelnik Miroljub Stojčić, pevačeva supruga Ljiljana i sin Dušan otkrili su spomenik ovom istaknutom umetniku.
 
Autor spomenika beogradski vajar Zoran Ivanović je "vranjskog Pavarotija", koji je pesme iz svog zavičaja izvodio sa mnogo ljubavi, tuge i čežnje, predstavio onako kako ga pamte njegovi najbliži, ali i obožavaoci — sa podignutom desnom rukom i levom kraj srca.

— Moj školski drug je bio vrlo karakteran, najbolje je pisao pismene zadatke u školi. Bio je boem, voleo je žene, ali nikada nije krenuo stranputicom. Vrlo sam dirnut, jer se Staniša vratio u grad iz koga nikad nije otišao. Zato, prijatelju dragi, dobro mi ostao u Vranju — rekao je Jovan Stošić, drug legendarnog pevača.
 
Stanišin sin Dušan istakao je da su Vranjanci na ovaj način ovekovečili lik i delo njegovog oca.

— Hvala svim Vranjancima što su se ovim lepim gestom odužili, jer je on dostojanstveno širom Srbije, ali i u celom svetu predstavljao ovaj kraj — rekao je Dušan Stošić, držeći za ruku svoju majku Ljiljanu, koja nije uspela da sakrije suze.
 
Trubač Nenad Mladenović je sa petnaest godina prvi put nastupio sa Stanišom Stošićem, a zatim su nastavili uspešno saradnju.
 
— Čika Staniša je uvek imao mnogo razumevanja. Pamtim svoj prvi nastup kada sam slučajno zamenio Bakiju Bakića u orkestru. Imao sam veliku tremu, ali je dobro ispalo. Posle toga smo se često sretali i on nam je pomagao da se spremamo za nastup u Guči i rado smo svirali njegove pesme — istakao je Mladenović.


ZA SVA VREMENA Doajen vranjanske pesme Staniša Stošić umro je 8. aprila 2008. u 63. godini. Iza sebe je ostavio više od 3.000 numera, a na srpskoj muzičkoj sceni ostaće upamćen po pesmama "Dimitrijo sine Mitre", "Simbil cveće", "Zbog tebe mome ubava", "Šano dušo, Šano mori" i "Leli Vranjanki" koja je postala nezvanična himna Vranja.

J. Stojković | 01.05.2012. | Večernje novosti
817  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — A poslato: Jul 17, 2012, 01:57:42 pm
*

A GDE SU VAM MOMCI?

A gde su vam momci
hej devojke,
hej Gružanke?

Zašto sve livade
kosite vi,
same bez njih?

YouTube: Iz spleta pesama iz Sbije u izvođenju Radmile Dimić  
YouTube: Iz spleta pesama iz Sbije u izvođenju Dušice Bilkić
818  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — S poslato: Jul 17, 2012, 01:51:43 pm
**

SAMO TI SE ČUDIM, CVETO

Samo ti se čudim, Cveto
Samo ti se čudim,
Ej, jagnje moje belo 2x
Kako sama spiješ. 2x

Kako sama spiješ, Cveto,
Šarena odaja,
Ej, jagnje moje belo 2x
Šarena odaja.   2x

Šarena odaja, Cveto,
Šarena odaja.
Ej, jagnje moje belo 2x
U železan krevet. 2x

Što me ne povikneš, Cveto
Drugar da ti bidem,
Ej, pile mori, Cveto, 2x
Kraj tebe da spijem. 2x

YouTube: Etno "Breze" — Samo ti se čudim, Cveto
YouTube: Stojadin Paunović — Samo ti se čudim, Cveto
819  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Žarko Petrović (1932) poslato: Jul 17, 2012, 12:54:21 pm
*
ŽARKO PETROVIĆ:


SVE MOJE JESENI SU TUŽNE

Muzikolog, kompozitor i književnik našeg traganja i trajanja. Pola veka stvaralaštva, za život od pola milenijuma

ŽIVEO sam. I naživeo se. Neko bi rekao: dobro je! Ostavio si mnogo iza sebe. Među koricama tvog dnevnika, zaista, pola je veka. Ja kažem: Ne! Tu je život za pola milenijuma. Mog i tuđeg života.

Žarko Petrović, muzikolog, književnik i kompozitor, zaista, živi život i stvara dostojno za Ginisa. Nema danas kompozitora u Evropi koji je toliko komponovao. U uspomenama i beleškama, svedocima našeg trajanja i traganja, utisnuo je najlepše pesme. Stare srpske. Patriotske, vojničke. I ljubavne. Četrdeset diskova — podatak je kojim samo on može da se pohvali.

Zaboravljene je otimao od zaborava. Udahnuo im oblik i boju. Radost i tugu. Ponos i prkos.

Upravo sam završio jednu lepu zbirku o plemenitim damama naše umetnosti i istorije — kaže nam Petrović.

Tu su mesto našle: Jelena Anžujska, kneginja Milica, kraljica Marija (Karađorđević)... Ali, i Olga Spiridonović, Mira Stupica, Olivera Marković, Rada Đuričin... Plemenite dame koje su, na svoj način, u naše trajanje utisnule duboke tragove. Zajedničko im je, kao što naslućujete, plemenitost. A to je najuzvišenija ljudska vrlina. Ona me je oduvek zaokupljala i odavno sam mislio kako moram da ih na jednom mestu, po plemenitosti, okupim. Uspeo sam. I srećan sam.

Knjiga se zove "Cvetovi i ruže života". Iza ovog, poslednjeg, ostvarenja Žarka Petrovića, književnika, muzikologa i kompozitora pet je decenija i koju godinu više plodnog stvaralaštva. Pa ga, zato, pitamo za godine (rođen je 1932. u Užicu), a on erski, mudro, odgovara:

Imam puno godina, a držim se dobro. Neke dame mi čak kažu da dobro i izgledam — smeje se, okružen svojim životnim podvizima i priznanjima.

Posebno je ponosan na najlepše srpske kompozicije — "Solunske pesme", ali i na onu čuvenu "Sve moje jeseni su tužne". Solunske se zaboravljaju. Jesen i tuga nas prati. A odavno ni Žarka nije bilo u medijima.

Može neko i da kaže da se solunske zaboravljaju, ali se one vraćaju kad nam je kakva muka. Kad nam se zaljulja. Kad smo u tesnacu — eto njih. U punoj snazi. Grme.

Reč je o delu Žarka Petrovića pred kojim se skida kapa. "Tamo daleko — pesme" — knjiga je u kojoj su sabrane 103 pesme o podvigu srpske vojske koja se iz pepela digla i vratila slavu Srbiji. Tu su i note koje prate tekst svake pesme. I esej o svakoj — od onih, poput: "Zar da umrem kad mi vreme nije", "Čika Pera jaše konja bela", "Kreće se lađa francuska"...

Najviše sam radio na mansardi mog nekadašnjeg Dorćola — kaže nam. — Tu se, uz klavir, okupljala beogradska pevačka i glumačka elita. Na toj mansardi: klavir i ja u rukavicama. Toliko je bilo hladno, nikada čestito nisam mogao da ugrejem tih nekoliko kvadrata. Ali se, uprkos hladnoći, pevalo, stvaralo, smejalo.

Sa mansarde na Dorćolu Žarko se preselio u soliter kod beogradske Kalenić pijace. I ovde, oko njega, opet klavir, zlatne ploče, ikone iz kosmetskih manastira. I Povelja Hilandara.

Odavno je gotov ciklus kompozicija o ovoj srpskoj svetinji. Kao i kompozicija o knezu Lazaru. Dok su nastajale te kompozicije u meni je treperila nada: istorija jeste bila prema nama surova, ali nas pravda nikad sasvim nije napustila.






KAD SU CVETALE TIKVE Komponovao je za predstavu "Kad su cvetale tikve", Dragoslava Mihailovića. Doživeo je da mu Kardelj na predstavi kaže: "Ovo je, druže, traktat o staljinizmu, više od tri četvrtine su ruske melodije". Nije vredelo izgovaranje, jer se iz fona, uporedo sa porukom: "Ovo je balada o Ljubi šampionu, koji je voleo Rusiju i slušao radio", u pozadini čulo — "Gavarit Maskva".

NISU HTELI SRPSKO Kada je Petrović sedamdesetih napravio svoje "Solunske pesme" u Srbiji nisu hteli da mu ih objave, pa se obratio zagrebačkom "Jugotonu". — Zgrnuo je "Jugoton" ogromne pare štampajući te moje kompozicije. Tako nam je bilo. Samo da nam tako više ne bude — kaže Petrović i dodaje da nikada neće prežaliti što nije bio kompozitor pesme: "Oj, Moravo". Govori da je to, kako on smatra, najlepša srpska pesma.


M. Marković & I. Lovrić | 18.03.2012. | Večernje novosti
820  TRAGOM SRPSKE PESME / Gde laž ruča tu ne večera / Čija je ojkača? poslato: Jul 17, 2012, 12:25:28 pm
*

OJKAČA — KRAJIŠKO DUHOVNO BLAGO

Ovih dana, ojkača je zvanično upisana u prvi Nacionalni registar za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije. Pored ojkače, među dvadeset sedam elemenata duhovne baštine, nalaze i krsna slava, đurđevdanski obred i molitva, vranjansko pevanje, zlatiborsko pevanje "iz vika", pevanje uz gusle, gajde, pirotsko ćilimarstvo i dugo.




Nenad Grujičić

Tim povodom, u Etnografskom muzeju u Beogradu osnovan je Centar za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije, koji će pored ostalog imati zadatak da štiti i ojkaču.

Ojkača je, kao poetsko-muzička, to jest, poetsko-vokalna tvorevina Srba Krajišnika-Dinaraca u Srbiji, ušla u prvi u nas napravljen Nacionalni registar NKN, kaže Nenad Grujičić, koji se godinama bavi istraživanjem ove narodne umetničke forme. - Ovo je značajno iz više razloga, ponajpre što se time etablira srpska krajiško-dinarska baština kao svojina države Srbije, čime se ona obavezuje da institucionalno neguje i čuva ovo duhovno blago. Ulaskom ojkače u nacionalni registar NKN Srbije, krajiška baština se oslobađa apatridne pozicije i čvrsto se prima u tlo i duh Srbije kao ravnopravni činilac ukupne baštine srpskog kulturnog korpusa i tradicije.

Posebno važna dimenzija upisa ojkače u Nacionalni registar Srbije, jeste verifikacija ovog fenomena kao srpskog elementa nematerijalnog kulturnog nasleđa na Balkanu. Poznato je da je hrvatska država samoživo proglasila ojkanje kao svoju baštinu, ne pominjući Srbe Krajišnike koji vekovima baštine ovaj prepoznatljivi oblik svoga identiteta na terenu Hrvatske. Kao tobož samo njihovo, Hrvati su nominovali ojkanje za svetsku baštinu na listi UNESKA. Time je izvršeno duboko čišćenje nacionalnog srpskog korena na terenu današnje Hrvatske.

Grujičić potseća da ojkača pripada i srpskom etnosu u Bosni i Hercegovini, u Republici Srpskoj, konkretno — u Bosanskoj krajini. Nema sumnje da će, posle odluke Srbije da verifikuje ojkaču danas kao deo svog nematerijalnog kulturnog nasleđa, Republika Srpska, odnosno Bosna i Hercegovina, morati što pre da etabliraju ovaj element i kao deo svoje baštine, to jest, da ga institucionalno zaštite i time osnaže ukupnu poziciju srpskog nematerijalnog kulturnog nasleđa na Balkanu. A to znači, uz argumentovan i realan uticaj — konkretan proboj ka listama UNESKA.

U radu na knjizi "Ojkača" (pet izdanja), na terenu, facinirale su me svežina i starina ojkače u isti mah, kaže Grujičić. Takođe i njena sposobnost da se prilagođava vremenu i regeneriše, uvek zadržavajući miris i boju svoga viševekovnog korena. Po njoj se prepoznaje jedan veliki duhovni talas srpskog naroda. Melodijski raspon ojkače oživljava reči, a ponekad sadrži i neki daleki liturgijski odjek na narodni način.


R. L.


DOVITLJIVOST I ŠERETLUK

— Ojkači deseterački dvostih karakterišu dovitljivost, šeretluk i barabluk, a onda istinoljubovost i iskrenost, objašnjava Nenad Grujičić. I kad je najvrletniji, lascivan ili erotski, taj dvostih je dobronameran, on hita da obraduje, da spase od čamotinje duha, da nahrani radošću gladnu dušu. A raspon tema je širok, od lirskog i nežnog preko sirovo životnog do transcendentnog, a složen na duhovit i zdrav način, bez kompleksa i predarsuda. Nikom se tu ne klanja i ne robuje, sve je u prasku slobode i razbijanja puritanskog stida.

Evo jedne ojkače iz Kočićevog vremena: Teško časti kad robuje vlasti,/ tuđoj vlasti u vr'jeme propasti. Aktuelna i svevremena pesma, kao da je nastala u našem istorijskom trenutku.

Dnevnik | 03.07.2012.
821  TRAGOM SRPSKE PESME / Gde laž ruča tu ne večera / Čija je ojkača? poslato: Jul 17, 2012, 12:10:57 pm
*

ČIJA JE OJKAČA?


Klub ljubitelja knjige koji djeluje u okviru Narodne biblioteke "Ćirilo i Metodije" kao i svake posljednje srijede u mjesecu organizovao je preksinoć predavanje na temu "Čija je ojkača. Unesko i drevno ojkanje: Hrvatska i krajiška kulturna baština Srba". Pozivu da govori na ovu temu odazvao se pjesnik i direktor "Brankovog kola" Nenad Grujičić. On je prisutne upoznao sa podatkom da je prije pola godine UNESKO u okvire svjetske kulturne nematerijalne baštine unio španski flamengo, jedan narodni običaj iz Kine i ojkanje.

To je izuzetna vijest i nešto što pripada privilegiji prvoga reda, nešto čime bismo se mogli ponositi. Sve bi to bilo u redu da nekakav sindrom balkanskih čarki i nesporazuma nije se i ovdje, na ovom svjetskom nivou pokazao. Naime, Hrvatska je nominovala drevno ojkanje kao svoju baštinu ne pominjući Srbe u okviru Hrvatske koji pjevajući vijekovima ojkaču i niti pominjući BiH, danas gledano RS ili krajiške predjele gde se vijekovima ojka, kazao je Grujičić.
 
On je dodao da je u pitanju obmana koja ne pripada istini. Sa naučne i životne tačke lako je dokazati da drevno ojkanje, a zatim i svi vidovi pjevanja koji dopiru do ojkače, pripada srpskom etnosu.
 
Ojkača po svojoj ontološkoj strukturi pripada srpskoj tradiciji, a ponegde je pjevaju i Hrvati koji su mogli naučiti od svojih komšija. Tu su i česta prekrštavanja i prelasci Srba kroz prohujale vijekove u rimokatoličku vjeru što je uticalo da je u novije vrijeme i današnji Hrvati pjevaju, ali je zapravo to kulturna supstanca koji su oni zadržali iz ranijeg svog miljea, rekao je Grujičić.
 
On je dodao da veliki broj etnomuzikologa ne poznaje ovu materiju i u najblažem slučaju ćuti povodom ovoga, a oni koji su se dosad izjašnjavali pogrešno su postavili stvari i zaturili istinu. Grujičić je, kaže reagovao čim se ova vest pojavila jer je autor "Antologija ojkača", jedine na Balkanu koja se pojavila 1988. godine i do sada je imala pet izdanja.
 
Živimo u vremenu brzih ukidanja vrijednosti, lakih preimenovanja kulturoloških amblema i svake vrste vrijednosti te je potrebno da u nekoj razumnoj dimenziji, u raspoloženju koje u sebi nosi korektnost i fer odnose razgovarati i sa Ministarstvom kulture Hrvatske jer ni njima nije u interesu niti bi trebalo da bude da nešto što pripada srpskoj baštini bude na takav način imenovano kao njihovo.
 
On je dodao da u našu korist ide i činjenica da Unesko traži da ono što imenuje za kulturnu nematerijalnu baštinu bude njegovano i čuvano, bude spriječen proces uništavanja te duhovne tvorevine.

Postoji opasnost da ojkača nestane u Hrvatskoj jer ne postoji stanovništvo koje će je pjevati. Ona se čuva danas u Vojvodini, Beogradu, Srbiji i šire, naravno i u Bosanskoj Krajini, kao autohtonom i autentičnom predjelu. I u Hrvatskoj postoji taj problem. Sve u svemu, moramo organizovano na tu temu reagovati, a postoje konkretne naznake jer je nedavno osnovan "Komitet za čuvanje kulturne baštine u Srbiji" koji će u saradnji predlagati na jesen UNESKO-u nove naše brendove, nove naše kulturne vrijednosti i time zapravo dovesti istinu na vidjelo, rekao je Grujičić.
 
On je dodao da veliku krivicu za sve ovo snose institucije koje se olako odnose prema sopstvenoj baštini. Mi živimo u čudesnom vremenu koje bi se moglo naslikati ojkačom
 
Teško časti kad robuje vlasti
Tuđoj vlasti u vreme propasti
 
Ovo je ojkača iz vremena Petra Kočića koja lako može da naslika odgovor na tu temu. Mislim da postoji jedna vrsta nesvijesti, neznanja i nepoznavanja sopstvene tradicije jer ova vrsta pjesme o kojoj govorimo, ojkača u sebi nosi dubinu nevjerovatnih razmjera koja je zapravo taj elementarni amblem našega postojanja.
 
Ojkača je vjekovna pesma Krajišnika, dinarskih Srba koja je specifična po tome što njena melodija u sebi nosi ukršteno radosno i tužno raspoloženje. Tekst je mahom radostan, veseo i vrcav poput bećarca u Panoniji, ali ojkača posjeduje i tužne tekstove što bećarac nema. Ona je uvijek u formi deseteračkog dvostiha. Ovdje u Potkozarju ojkača se izvodi na specifičan način. Staro kozaračko koje je takođe kulturni, srpski brend i ja ću biti u prilici da predložim da staro kozaračko kolo bude takođe uvršteno u svjetsku kulturnu riznicu nematerijalnog blaga jer predstavlja unikatnu tvorevinu i nešto što ne postoji nigdje, da se u jednom kolu natpjevavaju dvije skupine koje emituju pri tom deseteračke dvostihove koji su upravo ovakvi kako sam rekao i vrcavi i iskošeni, duhoviti i humorni, ali često i tužni, melanholični, životni, onako kako život sam po sebi donosi.

 
S. T. | 01.07.2012 | Grad Prijedor
822  TRAGOM SRPSKE PESME / Gde laž ruča tu ne večera / Čija je ojkača? poslato: Jul 04, 2012, 01:17:27 am
*




OJKAČA AMBLEM KRAJIŠKE BAŠTINE

U punoj sali Etnografskog muzeja u Beogradu održano je nesvakidašnje predavanje Nenada Grujičića o temi "Nematerijalna kulturna baština Srba Krajišnika u Srbiji".

Predavanju je prisustvovao i predsjednik nacionalne komisije UNESCO-a za Republiku Srbiju, Trivo Inđić, čelnici Predstavništva Republike Srpske u Beogradu, sa direktorom Mlađenom Cicovićem na čelu, pisci, etnomuzikolozi,  sociolozi, novinari i brojna publika raznih generacija.

Poput pjesnika Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Branka V. Radičevića, Božidara Timotijevića, Zdravka Krstanovića, Anđelka Anušića i drugih koji su se bavili srpskom narodnom poetskom baštinom, Grujičić već duže vrijeme izučava deseterački dvostih ojkače, vjekovne krajiške pjevanije.

Dosad se pojavilo pet izdanja njegove kultne knjige "Ojkača" (studija i antologija), koja je prvi put štampana prije četvrt vijeka.

Uz iscrpno predavanje u Etnografskom muzeju, Grujičić je ponudio i dvadesetak video-snimaka ojkače sa terena. Nastupila je i Škola tradicijskog srpskog i balkanskog pjevanja Bojane Nikolić, kao i ojkačke mlade grupe "Plitvice" i "Momci Bukovice". Posebno je istaknuto staro kozarsko kolo, gdje se ojkača najmoćnije pokazuje u svojoj neponovljivoj raskoši i ljepoti. Pomenut je i značaj krajiškog etnomuzikologa i akademika Vlade Miloševića za ovu oblast, čije ime nosi značajna etnomuzikološka i naučna manifestacija u Banjaluci.

Grujičić je dotakao i neke problematične nominacije iz balkanskog okruženja, kojima su na liste UNESCO-a postavljeni elementi nematerijalnog kulturnog nasljeđa kao hrvatska baština, a koji nesporno pripadaju srpskoj tradiciji (ojkanje-ojkača, bećarac, nijemo-gluvo kolo). Utvrdio je da Srbija, odnosno Republika Srpska moraju kao pandan Hrvatskoj nominovati ojkaču, bećarac i gluvo kolo za UNESCO, kao reprezentativnu pojavu srpskog nematerijalnog kulturnog blaga na Balkanu.

INTERESOVANJE

Posebno interesovanje izazvao je dio predavanja posvećen apatridnoj poziciji i faktorima ugrožavanja nematerijalnog kulturnog nasljeđa Srba Krajišnika u Srbiji. Grujičić je ukazao na lošu i apatičnu atmosferu u afirmaciji kulturnog blaga srpskih izbjeglica u Srbiji, neadekvatno medijsko tumačenje krajiške baštine i improvizovan odnos državnih institucija.


Prijedor 24h
Fotografija: prijedor24h.com
823  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Stojadin Dine Paunović (1948) poslato: Jun 30, 2012, 01:16:54 am
*

STOJADIN DINE PAUNOVIĆ — DISKOGRAFIJA



SINGLOVI & ALBUMI
824  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — Z poslato: Jun 30, 2012, 01:09:49 am
**

ZASPAL MIJA1
Srbija

Zaspal Mija, ej lane, zaspal Mija u luga zelena.
A devojka kraj druma careva.
Koj god mine, ej lane, taj devojku budi,
Miju nema, ej lane, koji da razbudi. 

1 Đorđe Karaklajić "Zbirka narodnih pesama i igara" | Nolit | Beograd, 1955.

825  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — S poslato: Jun 30, 2012, 01:07:44 am
*

SADILA MILENA LOJZE
Narodna

Sadila Milena, nane,
Golemo lojze, u Goricu
Po tri nedelje lozu v'zuje
A po četiri posle tuguje

Prokleto bilo, nane,
Golemo lojze u Goricu
Dok tri nedelje lozu v'zujem
Za dragana si svoga tugujem

Oganj nek spali, nane,
Golemo lojze u Goricu
Zbog pusto lojze, grdna propade
Nit se Milena jadna udade

YouTube: Dušan Đ. Cvetković Duca — Sadila Milena lojze
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »