Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
751  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — N poslato: Septembar 23, 2012, 08:17:08 pm
*

NANA NANI SAVU, LUDO DETE
  
Nana nani, nana nani Savu, ludo dete,
i ovako njemu progovara:
"Nani, Savo, majke da porasneš,
da porasneš, caru da caruješ,
i na sablju carstvo da dobiješ."
  
To dočuo, to dočuo care na divanu,
pa ulazi u tamne tamnice,
pa izvede Savu ludo dete,
pa izvadi sablju dimiskiju
da pogubi Savu ludo dete.
  
Skoči Sava, skoči Sava kao ljuta zmija,
pa otima sablju dimiskiju,
pa poseče caru rusu glavu,
pa se penje gore u odaje,
pa on uze caru carevinu.

Gordana Stojićević — Nana nani Savu, ludo dete
752  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — I poslato: Septembar 23, 2012, 08:03:16 pm
*

IZ BANJU IDE ŠEJTAN DEVOJČE
 
Iz banju ide šejtan devojče,
Nane, mila nane, šejtan devojče.
Iz banju ide, izbanjalo se,
Nane, mila nane, izbanjalo se.
 
Izbanjalo se, nagizdilo se,
Nane, mila nane, nagizdilo se.
Nagizdilo se, nakitilo se,
Nane, mila nane, nakitilo se.
 
S' obadve strane dve kite cveća,
Nane, mila nane, dve kite cveća.
Idi ga nane, prositi za me,
Nane, milo nane, prositi za me.


IZ BANJU IDE (POĐOH PO PUTA, PO KAMENITA)

Pođoh po puta, po kamenita
Nane, mila nane, po kamenita
Sretoh devojče iz banju ide
Nane, milo nane, iz banju ide.
 
Iz banju ide, izbanjalo se,
Nane, milo nane, izbanjalo se.
Izbanjalo se, nagizdilo se,
Nane, milo nane, nagizdilo se.
 
U ruci nosi kitu bosiljka,
Nane, milo nane, kitu bosiljka.
Idi ga nane, isprosi za me,
Nane, milo nane, isprosi za me.

YouTube: Živka Đurić i NO Carevac — Iz banju ide šejtan devojče
YouTube: Ljubivoje Vidosavljević i NO Carevac — Iz banju ide (Pođoh po puta, po kamenita)
753  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — L poslato: Septembar 23, 2012, 07:47:18 pm
*

LISNAJ SE GORO ZELENA

Lisnaj se goro zelena
Mori lisnaj se goro zelena

Doteči vodo studena
Mori doteči vodo studena

Opadaj lišće sa grane
Mori opadaj lišće sa grane

Te pokri moje tragove
Mori te pokri moje tragove

Da mi gi dragi ne nađe
Mori da mi gi dragi ne nađe

Tri godi sam ga varala
Mori tri godi sam ga varala

Treću godinu reko mu ja
Treću godinu reko mu

Ženi se dragi neću te ja
Ženi se dragi neću te

YouTube: ETN Mokranjac — Lisnaj se goro zelena
YouTube: Olga Karalejić — Lisnaj se goro zelena
YouTube: Etno grupa "Zora" — Lisnaj se goro zelena
754  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — G poslato: Septembar 23, 2012, 07:02:37 pm
*

GRANA OD BORA

Grana od bora pala kraj mora
Ej čuj Marice, mlada krčmarice,
donesi mi vina

Ne mogu ti ja vino da dam
ej, ja sam bosa, napolju je rosa
ozebšću ti ja

Skidaj nanule, obuj cipele
ej, ako meni Bog i sreća dade
kupiću ti ja

Ne kupuj mi ti, ne trebaju mi
ej, imam oca na moru trgovca
kupiće mi on.

Tekst prema pevanju Anđelije Milić

YouTube: Anđelija Milić — Grana od bora
YouTube: Čedomir Marković — Grana od bora
755  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — P poslato: Septembar 23, 2012, 06:56:03 pm
*

POKRAJ SAVE BADEM DRVO RASTE1

Pokraj Save badem drvo raste;
na drvetu slatka nano,
od zlata ljuljačka

Tu se ljulja i staro i mlado.
Dođe reda slatka nano,
na dragana moga.

Zaljulja se i dva i tri puta,
prekide se slatka nano,
od zlata ljuljačka.

Pade dragi u zelenu travu
a fesić mu slatka nano,
u duboku Savu.

1 Tekst po pevanju Gordane Stojićević

YouTube: Dušan Nikolić — Pokraj Save badem drvo raste
756  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — N poslato: Septembar 23, 2012, 06:46:11 pm
**

NANE, KAŽI TAJKU

Nane, kaži tajku i pomoli mu se,
i pomoli mu se mladog da me ženi.

Mladog da me ženi, za mlado devojče,
za mlado devojče, za naše komšiče.

Za naše komšiče, za Ratku čičinu,
koga ću je vidim, v'z d'n vesel odim,
a kad je ne vidim, v'z d'n bolan odim.
757  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — S poslato: Septembar 23, 2012, 04:27:42 pm
**

SADILA MOMA LOJZE1

Sadila moma
Kraj mora lojze.
"Ah, lojze, lojze,
Lojze sas belo grojze.
 
Kad ga je sadila,
Ona ga je klela:
"Ah, lojze, lojze,
Lojze, nemalo grojze!
 
Zašto te sadim,
Zašto te gradim,
Kad si nemam
Nigde nikoga.
Kad si nemam
Nigde nikoga?"

1 Ivo Cenerić:  NARODNE PESME iz istočne i južne Srbije | Beograd, 1974.

YouTube: Staniša Stošić — Sadila moma lojze
YouTube: Gordana Runjajić — Sadila moma lojze
758  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — A poslato: Septembar 23, 2012, 04:26:49 pm
*

ANICA OVCE ČUVALA
narodna

Anica ovce čuvala,
kraj njih je mlada zaspala.

Momče je gorom hodilo
i lepu Anu spazilo.

Hitro je momče poljubi,
lepa se Ana probudi.

YouTube: Danica Obrenić — Anica ovce čuvala
YouTube: Staniša Stošić — Anica ovce čuvala
YouTube: Jasna Kočijašević — Anica ovce čuvala
759  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — O poslato: Septembar 23, 2012, 04:25:00 pm
*

OJ COKO, COKO, CRNO OKO
 
"Oj, Coko, Coko, crno oko, crvena jabuko,
Idi prašaj na majka ti oće li te dati."
 
"Pitala sam, prašala sam, majka me ne dava.
Majka sanduk dava, mene ne udava."
 
"Oj, Coko, Coko, crno oko, crvena jabuko,
Idi prašaj na tatka ti oće li te dati."
 
"Pitala sam, prašala sam, tatko me ne dava,
Tatko lojze dava, mene ne udava."

Po pevanju Jordana Nikolića

YouTube: Jordan Nikolić — Oj Coko, Coko
YouTube: Izvorinka Milošević — Oj Coko, Coko, crno oko
760  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — G poslato: Septembar 23, 2012, 04:19:06 pm
*

GRADINOM CVEĆE CVETALO

Gradinom cveće cvetalo,
cvetalo,
gradinom zlato šetalo.
Hej, cveće moje šareno,
šareno,
što si mi tako snuždeno.

Sinoć mi dragi dolazi,
dolazi,
poljem mi cveće pogazi.
Hej, cveće moje šareno,
šareno,
budi mi srcu veselo.

Neka ga, neka. Nek gazi,
gazi,
samo nek češće dolazi.
Hej, cveće moje šareno,
šareno,
budi mi srcu veselo.

Po pevanju Gordane Stojićević

YouTube: Gordana Stojičević — Gradinom cveće cvetalo
761  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — R poslato: Septembar 23, 2012, 04:15:14 pm
**

RASLO MI JE BADEM DRVO1

Raslo mi je badem drvo
tanko visoko.
Pod njim leži Ajduk Veljko,
s lepom devojkom.
Bez jastuka, bez dušeka
na crnoj zemlji.
Jastuk im je desna ruka
Ajduk Veljkova.
Dušek im je detelina,
trava zelena.
Jorgan im je vita grana
slatka badema.
Tud se dala tanka staza,
tanka tanana;
po njoj šeće stara majka
Ajduk Veljkova.
Pa besedi svome sinu
Ajduk Veljku:
Ustan' gore, mili sine,
veće zora je.
Sestre su ti uranile,
konja pojile;
braća su ti uranila,
konja zobila.
Ustaj gore, mili sine!
idi pred Turke:
i odbrani tvoju braću
da nam ne plaču.

1 Kornelije Stanković — Sabrana dela | knjiga 2 | Glvni urednik Danica Petrović | Beograd — Novi sad 2007

"Dolinom Timoka od Knjaževca i Zaječara pa do Negotina, proteže se Timočka krajina koja je u muzičkom pogledu posebno interesantna. Burna istorijska prošlost ostavila je veliki pečat na muziku ovog kraja, koja je u sebi sjedinila elemente bugarske, vlaške, šumadijske, pa čak i makedonske muzike, čime je dobila specifican zvuk. Mnoge istorijske ličnosti su opevane u pesmama ovog kraja, a posebno Hajduk-Veljko Petrović, pesme poput "Raslo mi je badem drvo". "Knjigu piše Mula-paša" i "Bolan mi lezi Kara-Mustafa", spadaju u prave bisere celokupnog našeg izvornog stvaralaštva". [Iz knjige Ratislava Blagojevića: Usamljeni harmonikaš]

YouTube: Ljubivoje Vidosavljević — Raslo mi je badem drvo
YouTube: Predrag Gojković — Raslo mi je badem drvo
762  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — Z poslato: Septembar 23, 2012, 04:10:40 pm
**

ZA GORICOM SELO POMALENO
ljubavna pesma / Zapadna Srbija

Za goricom selo pomaleno,
pomaleno, al' je okićeno.
Kroz njega se proći ne mogaše,
od momaka i od devojaka
i od onog cveća svakojaka.
Od selena i od kalopera,
od bosiljka i od tradovilja,
od kadife, male i velike,
i od one ruže mirisave!
763  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači [Izvođači drevne srpske muzike] / Ratko i Radiša Teofilović (1966) poslato: Septembar 23, 2012, 04:00:36 pm
*
MIROSLAV TADIĆ:


BALKANSKA MUZIKA BELEŽI VELIKI PROCVAT U AMERICI

Braća Teofilović, Ratko i Radiša, i gitarista Miroslav Tadić koji je specijalno za ovu priliku doputovao iz Los Anđelesa gde živi već duže vreme, održali su danas u galeriji Ozon u Beogradu promociju zajedničkog CD-a Vidarica (Helicom Publishing, Pančevo), a kolege, novinari i prijatelji su mogli i uživo da čuju nekoliko kompozicija.

Album je snimljen 29. i 30. marta prošle godine u LA-u a od 14 tradicionalnih pesama (uža Srbija, Kosovo, Dalmacija, Makedonija, Bosna) u rasponu od arhaičnih do varoških, čak 11 je odsvirano samo jednom pa se, kako kaže Tadić, stiče utisak kao da slušalac prisustvuje koncertu. Pored srpskog, Vidarica ima i američkog izdavača Nine Winds Records, Croatia Records je distributer za Hrvatsku, Sloveniju i BiH a album se može nabaviti i preko iTunes, Amazona i drugih većih online mreža. Prodajna mesta u Beogradu su Jugoton u Nušićevoj, TC Ušće i knjižare Vulkan. Zajednička želja je bila da omot diska ne bude preobiman ali se zato sve informacije, uključujući i brojne tehničke detalje, tekstove na srpskom i engleskom i zanimljivosti kao, na primer, o više značenja naslovne reči, mogu videti na sajtu izdanja.

Teofilovići su podsetili da koreni ove saradnje datiraju još iz '99. kada su bili specijalni gosti na beogradskoj promociji diska Kruševo koji je Tadić snimio sa Vlatkom Stefanovskim. Prvi zajednički nastup su imali na Guitar Art Festu 2007. u zemunskom Madlenianumu, usledili su koncerti u Nišu i Podgorici i u tom periodu je počela da se rađa ideja o snimanju albuma.

"Trudili smo se da iz njihovih glasova i moje gitare izvučemo maksimum, mislim da smo u tome uspeli. Balkanska muzika beleži veliki procvat u Americi i, generalno, u celom svetu, kao ranije indijanska, kubanska, brazilska... Ovaj album nije namenjen samo ljudima iz regiona, nadam se da će u njemu uživati i oni koji nisu vezani za naše prostore jer je muzika univerzalna. Portugalski jezik, recimo, nije prepreka da uživate u brazilskoj muzici a naš ima ritam, melodičnost, privlačan je i onima koji ga ne znaju", istakao je na konferenciji Tadić skromno priznavši da je tačno da je rektor univerziteta u LA-u na kome predaje tražio od njega čak 40 diskova Vidarice kao pravi primer za izučavanje tradicionalne muzike.

Braći Teofilović, jedinstvenim izvođačima drevne srpske i balkanske muzike, Vidarica je četvrti album, prvi u saradnji sa još nekim umetnikom.

"Ova avantura potekla je iz potrage za osobenim, jedinstvenim zvukom, kroz pesme koje u sebi nose duboka osećanja i odjeke daleke prošlosti, ali su obučene u novo ruho, satkano od naših individualnih stilova. Nadamo se da će slušanje ritma, melodija, poezije i specifičnog senzibiliteta pesama sa Vidarice ljudima otvoriti nove prostore i dimenzije uživanja i emocija, kao što se i nama samima dogodilo jer su sve ove pesme odnos ljudi prema ljubavi", zajednički su poručili Ratko i Radiša.

Biranim rečima o umetnicima je govorio novinar, publicista i, odnedavno, njihov kolega muzičar Ivan Ivačković, a Miroslav Tadić je, po završetku konferencije, za Popboks najavio dalje planove kad je u pitanju rad sa Vlatkom Stefanovskim potvrđujući nedavne najave starog saradnika: "Sada je malo zatišje zbog Vidarice i njegovih Kings Of Strings, ali nastavljamo zajedno. Imaćemo nekoliko interesantnih koncerata u januaru 2013. sa renomiranim simfonijskim orkestrima: Lajpciški, Monte Karlo i Londonski, a biće tu i naš stari saradnik, Bugarin Teodosil Spasov pa ćemo neke numere izvoditi isključivo kao trio".

Koncertna promocija Vidarice?

Kako i koliko god možemo. Pošto ću početkom naredne godine zbog pomenutih nastupa biti u Evropi, možda tada napravimo nešto pa onda na proleće, a udarno vreme će biti kada ponovo dođem ovde, leta 2013", najavio je jedan od najpriznatijih i najpoznatijih srpskih muzičara u svetu, Miroslav Tadić.


Milan Ćunković | 17.05.2012. | Popboks
764  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači [Izvođači drevne srpske muzike] / Ratko i Radiša Teofilović (1966) poslato: Septembar 23, 2012, 03:49:21 pm
*
BRAĆA TEOFILOVIĆ, RATKO I RADIŠA:


VELIKA OAZA ETNO-MUZIKE

Naša muzika sažima više od dva veka muzičkog nasleđa i etno-muzike celokupnog regiona. Mnoge pesme koje izvodimo bile su sakrivene kolektivnim pamćenjem naroda, a nekima su bili sačuvani samo fragmenti.

Rekli su ovo u intervjuu za "Glas Srpske" braća Teofilović, Ratko i Radiša, koji su nedavno imali zapažen nastup u Mrkonjić Gradu.
 
Mi već dvadesetak godina intenzivno tragamo za starim pesmama, pronalazimo ih, vraćamo ih u život, darujući im izvorna značenja i emocije — kažu Teofilovići.
 
U svom bogatom stvaralačkom opusu Teofilovići su se u potpunosti okrenuli tradiciji, velikoj "oazi" etno-bogatstva, koje vješto pretvaraju u svoje pjesme. Kad zapjevaju, shvatate šta znači oglašavanje u pustinji. Za njih je pjesma život, novo rađanje svakog dana.
 
Glas: Po čemu je muzika koju vi izvodite karakteristična?
 
To nije naša muzika. To je muzika koja potiče sa ovoga područja, podneblja. Svaka zemlja ima svoje karakteristike, tako i muzika. Način na koji mi tu muziku izvodimo daje određen muzički kvalitet, odnosno umetnički utisak koji je prepoznatljiv u svim sredinama gde nastupamo. Možda na tom nivou postoji neka razlika u melodijskom poslu, jer se mogu čuti samo dva glasa. Naravno, za tu muku presudne su neke naše genetske predodređenosti da mi možemo interpretirati neke naše pesme — arhaičnom muzikom.
 
Glas: Kako pronalazite i odabirate pjesme koje izvodite?
 
Imali smo preteče koji su se pre nas bavili ovom vrstom muzike. To je Miodrag Vasiljević, jedan od najznačajnijih etnologa prošlog veka. On je obradio šest tomova etno-muzike iz Srbije, Makedonije, Crne Gore... Naime, postoji negde oko 2.500 njegovih zapisa. Mnoge pesme čujemo i od ljudi na terenu, koje mi obradimo, a potom pevamo. Naše etno-nasleđe je izuzetno bogato i do sada nedovoljno eksploatisano.
 
Glas: Možete li našim čitaocima, a vašim slušaocima da pojasnite tačnu vrstu muzike koju vi izvodite?
 
To je etno i izvorna narodna muzika. Ona stvarno ima te prefikse, ona jeste izvorna, jer je to na neki način prapočetak nečega. Međutim, to je samo početni stadijum za stvaranje. Najpoznatiji svjetski kompozitori uglavnom su bili inspirisani narodnom muzikom. I nama je to bio "izvor" za naše stvaralaštvo. Mi imamo problem da ne pripadamo nijednom žanru, ali, na sreću, naše pevanje svi razumeju.

 

SRPSKA
 
Glas: U Republici Srpskoj često gostujete i vaši koncerti su dobro posjećeni?
 
U Republiku Srpsku dolazimo godinama. Ovoga puta, uz Mrkonjić Grad, gostovaćemo u Gradišci, Kozarskoj Dubici, Prnjavoru... Gde god gostujemo, sale su pune, a mi se publici odužimo kvalitetnim programom. U Banjoj Luci nismo gostovali pet godina, ali nas za taj grad vežu lepe uspomene. Uskoro putujemo na turneju u Italiju. U septembru ćemo gostovati u Kanadi, a bićemo gosti i na svečanostima u Lincu, koji je ove godine evropski grad kulture.


Slobodan Dakić | 04.05.2009 | Glas Srpske
765  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači [Izvođači drevne srpske muzike] / Ratko i Radiša Teofilović (1966) poslato: Septembar 23, 2012, 03:26:28 pm
*

JEDNA DUŠA, DVA GLASA


Braća Teofilovići udahnuli su novi život starim pjesmama, kako znanim, tako i zaboravljenim.

Za Ratka i Radišu postoji samo jedan način pjevanja zatvoriti oči, stisnuti pesnice, podignuti glavu prema nebu i otvorenog srca pustiti glas. Vibracija ljudskog glasa, ljepota i moć pjevanja Radiše i Ratka učinili su da narodna pjesma odjekne, zazvuči, i rastuži i razveseli. Zbog toga su jedinstveni izvođači drevne srpske i balkanske vokalne muzike. Dok se pripremaju za razgovor s novinarima (iako ne simpatišu medije), između braće blizanaca vlada izuzetan sklad, pa je i razgovor sa njima zajednički intervju.

Fokus: Kakvi su bili vaši muzički počeci?

Počeli smo daleke 1983. u Gradskom horu "Stevan Mokranjac" u Čačku. Poslije dugogodišnjeg iskustva hora i nakon iznenadne smrti dirigenta Petra Peruničića, nama počinje da nedostaje muzika, ono što je bilo naša vječna inspiracija. Tada počinjemo da se bavimo istraživanjem. Prvo smo sakupljali pjesme, potom pjevali, pa počeli i da aranžiramo, odnosno pravimo te dvoglase, koji su specifični i koji se do sada nisu pojavljivali. Devedesetih godina dolazimo u Beograd, gdje smo upoznali muzičke stručnjake u domenu tradicionalne muzike. Tada smo i napravili jedan ovakad duet, dvoglas, koji do sada nije zabilježen ni kod nas ni u svijetu. On je specifičan, jer mi note ne znamo, orijentisani smo samo na traganje za zvukom.

Fokus: Kojom muzikom se vi, u stvari, bavite?

Zapisi etnomuzikologa Miodraga Vasiljevića osnovica su našeg rada. Drugi glas je ono što se negdje duboko nosi u podsvijesti. Mi ne volimo da kažemo da se bavimo etno-muzikom. Način na koji mi to radimo daje određeni umjetnički kvalitet, odnosno utisak koji je prepoznatljiv gdje god da se pojavimo. U melodijskom smislu možete čuti ova dva glasa od nekog drugog, ali to sigurno neće tako zvučati. To je vjerovatno zbog truda koji ulažemo, ali i naše genetske predodređenosti. Bavimo se muzikom, bavimo se sobom i živimo taj život. To je neka, više alternativna scena. Kao braća blizanci predodređeni smo da to radimo, jer ovakav pristup muzici nije izmišljen, nije naša stvar, mi smo jednostavno vratili zaboravljeni način oživljavanja narodnih misli u pjesmi.

Fokus: Muzika koju interpretirate jeste autentična. Posebna je priča pronalaženje i odabir pjesama?

Dosegnuli smo jedan originalan nivo, tako da sada dodirujemo neke druge muzičke sfere. Svaka pjesma ima svoju priču. Sa nekim pričama upoznajemo publiku na našim nastupima. Pjesme doživljavamo kroz ono što je bilo zaboravljeno. Mora da se osjeća dah emocije koji se prenosi dok pjevate. Mnogi to zanemaruju tokom interpretacije. S jedne strane, mi smo negdje uskraćeni, jer nismo rangirani ni kao džez, ni klasika, ni etno. S druge strane, ovaj naš dvoglas je prednost jer, kako kažu Amerikanci, mi smo unikatna stvar.

Fokus: U Republici Srpskoj ste gostovali nekoliko puta. Prvi put ste u Mrkonjić Gradu. Kako vas publika doživljava na našim prostorima?

Sale na našim gostovanjima su sve punije i punije. Zanimljivo je da nas u Banjoj Luci nije bilo nekih pet godina, iako smo tamo snimili drugi disk u Banskom dvoru. Čak taj materijal nismo ni promovisali u gradu u kojem je nastao. Potrudićemo se da uskoro gostujemo i u Banjoj Luci. Nekako su nam sad važnija manja mjesta i obnovljeni domovi kulture, poput ovog u Mrkonjić Gradu. Ovakve ustanove i treba da budu stub, ne samo približavanja muzičkog kvaliteta publici, nego uopšte kriterijuma i ukusa, jer su nam vrijednosti potpuno skrenule s puta. Ta negativna selekcija dovodi do toga da danas ne znamo šta su osnovni moralni prioriteti. Tako kod nas dvojice, uz estetiku, uvijek ide i etika.

Fokus: Imate urađena tri CD-a. Spremate li neki novi materijal?

Što se tiče novog muzičkog materijala, imamo neka pripremna snimanja. Biće to, možda, najbolje snimljeni materijal kod nas, sa nekim posebnim ljudima. Još uvijek nešto eksperimentišemo, ali, otom-potom.

Fokus: Obišli ste cijeli svijet, izuzev Australije. Učestvujete na etno-festivalima. Kakvi su planovi za ovu godinu?

Ono što je najbliže, to će biti sigurno Italija, Trst u avgustu. Biće još nekih gostovanja tokom ljeta, a cijeli septembar provešćemo na velikoj turneji po Kanadi. Poslije toga idemo u Linc, koji je ove godine evropski grad kulture. U okviru toga pozvani smo da napravimo koncert.


S. Pijetlović | 29.04.2009.
766  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači [Izvođači drevne srpske muzike] / Ratko i Radiša Teofilović (1966) poslato: Septembar 23, 2012, 03:00:41 pm
*
BRAĆA TEOFILOVIĆI


U POTRAZI ZA SNOM

"Teofilovići su u potpunosti okrenuti tradiciji, velikom skladištu narodnog iskustva sa koga razni razno uzimaju. Braća biraju ono što drugima, izgleda, ne treba. Kad zapevaju, shvatate šta znači oglašavanje u pustinji. Za Teofiloviće postoji samo jedan način pevanja. Onaj, zatvorenih očiju, stegnutih šaka, glava ka nebu i otvorenog srca, u kome zbir emocija nadrasta sam razlog pesme... Svaka pesma Teofilovića starija je od najnovijeg svetskog carstva!" napisao je o braći blizancima Radiši i Ratku Teofiloviću muzički kritičar Petar Peca Popović u predgovoru njihovog prvog CD-a "Čuvari sna". A, vibracije ljudskog glasa, lepota i moć pevanja Radiše i Ratka, čak i u maloj sobi, u njihovom domu u Beogradu, uz domaću rakiju, za koju su sami kupili šljive, učinili su da narodna pesme odjekne, zazvući, i rastuži i razveseli. Braća Teofilovići su hrabri i odlučni. U trenutku kada je prestala da se peva stara narodna pesma, Teofilovići su starim, kako znanim, tako i zaboravljenim pesmama, udahnuli novi život. Zbog toga su jedinstveni izvođači drevne srpske i balkanske vokalne muzike. Kako u pesmi, gde između blizanaca vlada izuzetan sklad, tako i u stvarnom životu, razgovor sa Radišom i Ratkom je zajednićki intervju.

Počeli smo daleke 1983. u gradskom horu "Stevan Mokranjac" u Čačku. Posle dugogodišnjeg iskustva hora i rane smrti dirigenta Petra Peruničića javila se ideja da nastavimo da se bavimo muzikom jer hora više nije bilo. Osećala se praznina, a muzički dar i ljubav prema muzici koju nam je Peruničić otkrio trebalo je da se razvije. Slušali smo stare izvođače na talasima Radio Beograda, snimali, tražili interesantne pesme. Veliki je uticaj i odrastanja u selu Vidovo, s druge starne jezera oivičenog starim manastirima, tzv. Srpskom Svetom Gorom, kod bake i deke. Devedesetih smo dočli u Beograd, upoznali muzičke stručnjake u domenu tradicionalne muzike, sa različitim iskustvima, različitim pristupima, od kojih smo svesno uzimali najlepše i najbitnije. Tada se i rodila ideja da se napravi jedan ovakav duet, dvoglas, koji dosad nije zabeležen ni kod nas ni u svetu. On je specifičan jer mi note ne znamo, orijentisani smo samo na traganje ka zvuku.

Koliko i kako tragate za starim zvukom, i da li je moguće stare pesme približiti generacijama koje odrastaju uz novu tehnologiju, daleko od prirode, drevnog, iskonskog...?

Prva, osnovna deonica nastaje u etnomuzikološkim zapisima Miodraga Vasiljevića i Koste Manojlovića, a drugi glas je ono što se negde duboko nosi u podsvesti, arhetipski, i ostaje na nama da prepoznamo i složimo taj dvoglas koji ce zaživeti i na koji ce publika reagovati. Ne volimo da kažemo da se bavimo etno muzikom. Bavimo se muzikom, bavimo se sobom i živimo taj život. To je neka, više alternativna scena. Smatramo da su nekada postojali blizanci koji su ovako pevali, jer nemogućće je da nisu postojali ljudi koji su ovo radili zato što ovo nije izmišljena, već samo zaboravljena stvar. Naša muzička tradicija je slojevita - vizantijsko pojanje ostavilo je traga u muzičkom nasleđu regiona, ali svetovni karakter, narodna veselja, ljudske težnje, patnje, želje i strahovi u starim pesmama čine živu narodnu misao.

Kako pronalazite i odabirate pesme koje ćete pevati?

Nisu sve stare pesme podjednakog kvaliteta. Svaka pesma ima svoju priču. Mi ih doživljavamo kroz ono što je bilo zaboravljeno, kroz trojstvo teksta - poezije koju malo ko čita, a ta vrsta poezije je fantastična, to je spoj melodije i samog ritma. To je jedinstvo koje čini celinu, koja kada se složi, u tom dvoglasju može da zvuci tako fantastično, autentično i arhaično, da ne samo mi kao narod reagujemo na to, već i drugi ljudi koji nisu sa ovog podneblja mogu da razumeju. Muzika treba da predstavlja univerzalni koncept komunikacije, bez obzira na kom jeziku vi to predstavljate. Mora da se oseća dah emocije koji se prenosi dok pevate. Mnogi to zanemaruju. To nije samo reprodukcija, vec i istraživački, stvaralački, a i nas zastićeni rad. Najlepše pesme su sa Kosova i Metohije, Makedonija je interesantna, Crnu Goru ne treba zanemariti, leskovački kraj takođe, Vranje, zapadnu, južnu, centralnu Srbiju.

Muzika koju interpretirate je autentična, ali i vaše pevanje je specifično — posebna je povezanost glasa dva brata. Kako se odvija proces stvaranja pesama?

Nakon slušanja pesama, ti si prošao kroz sve aranžmane, naučio si sve, i bacio kroz prozor. Tada imas novo viđenje stvari, novu koncepciju koja se ne zasniva na konceptu zapadnog principa sedam tonova, polutonova, već velikom broju nijansi i boja koje postoje između tih tonova, jer glas je najstariji instrument. Kada naučim osnovnu melodiju, pevam Radiši, on sluša i polako počinje da ulazi sa svojim glasom. Mi pravimo muzičke slike, svaka pesma je jedna duboka priča, jedno predanje, koja treba da se ispriča kroz melodiju, kroz tekst. Kada publici dočarate te slike, kada ona prepozna nešto jako i snažno, nije oduševljena kao kada ide sa nekog hepeninga, vec oseća blagost.

Koliko daleko ste posegli u prošlost?

Ne vezujemo se za datum nastanka neke pesme. Bela Bartok je, kada je pisao o narodnoj muzici, kako kaže Hamvaš, jedini prepoznao nešto interesantno, to da narodna muzika nije seosko pevanje već je duboki "spom" na prošlo vreme, koji se čuva u narodu i koji je stariji od istorije. Ona se kao u nekim rudnim slojevima, slegala, taložila i to je univerzalna vrednost, ne etno muzike, već muzike kao pojma, kao velikog božjeg dara koji je Bog podario čoveku koji zna da čuje.

Ko sluša Teofiloviće, gde najradije nastupate, kako publika reaguje?

Naša publika je raznorodna, dosta je mladih, ima i dece, stranci su bili na poslednjem koncertu, a u inostranstvu nikada nismo pevali samo za naše ljude, već su kontakti bili preko stranaca, pevali smo uglavnom ne festivalima po raznim krajevima Evrope i sveta — u Mađarskoj, Češkoj, Japanu, na Sardiniji, Korzici, a kod nas u Sinagogi u Novom Sadu, u Banskom dvoru u Banjaluci, Gradskoj kući u Subotici, u Etnografskom, Narodnom muzeju u Beogradu... To su prostori u kojima je akustika odlična i koji omogućavaju da se čuje treća dimenzija. Mi smo poslednje izdanje, koje će izaći u septembru, snimali u prirodnoj akustici, u Banskom dvoru u Banjaluci. Uspeli smo da više ne snimamo u studiju, nego u jednom finom prostoru, u prirodnom zvuku. To su u stvari izazovi, ti koncerti su meni najlepši. Kolarac nije pevačka sala koliko su Banski dvori ili Sinagoga, kamerne dvorane, galerije. Nikada se nismo trudili da napravimo nešto što će strancima biti interesantno zato što je drugačije, ali oni su jako brzo prepoznali vrhunski kvalitet i različitost, i u tome jeste lepota svake svetske muzike, ne samo naše. U svetu stvarno ima prostora, ima publike... Pitaju nas da li su to naše pesme. Magija se stvara na osnovu neke energije koju dajemo ne samo melodikom lepog pevanja, vec tehničkim načinom, spoznajom svojih glasovnih mogućnosti.

Novi materijal je snimnjen. Kada će se pojaviti na tržistu, i koliko je isti, ili možda drugačiji, od prethodnog?

U septembru. Novi album je drugačiji. Potpuno je originalan, napravljena je odlična atmosfera sa duvačkim instrumentima, tu su gajde, kravlji rog, tapan, kaval... Kao i "Čuvare sna" snimili smo ga samostalno. Nismo se vezali za izdavačke kuće, jer one ne nude odgovarajuće uslove. Mi pokušavamo da se promovišemo na specifičan način, jer gledajući realno sadašnje stanje medija, mi ne možemo da se udenemo ni u jednu priču. Kod nas za sada nema adekvatnog medijskog eksponiranja, niti muzičkih emisija u kojima bismo želeli da se pojavimo.





Jelena Milutinović | Balkan media  
Fotografija: N. Babić
767  MUZIČKA ČITAONICA / Svaka pesma ima priču [poreklo pesme] / I srušiše se lepi snovi moji... [Opelo nesrećnoj ljubavi] poslato: Septembar 13, 2012, 10:01:09 pm
*

SUSRET, JEDNO LJUBAVNO PISMO, PEJZAŽ
MLADOG BORJA NA KALEMEGDANU I BOL REALNI...



 NA DAN NJENOG VENČANJA
 
 I srušiše se lepi snovi moji,
 Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
 Kraj tebe drugi pred oltarom stoji —
 Prosta ti bila ljubav moja živa.
 
 Čestit'o sam ti. I ti reče: "Hvala!"...
 A da li znadeš da se u tom času
 Granitna zgrada mojih ideala
 Sruši i smrvi i u pep'o rasu?
 
 Al' ne! Ne vidim od toga ni sena;
 Po tvome licu radost se razliva...
 I svršeno je! Ti si sada žena —
 Prosta ti bila moja ljubav živa!
 
 Ja neću kleti ni njega ni tebe,
 Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;
 Ja neću kleti čak ni samog sebe,
 Jer ja bih time svoju ljubav kleo.
 
 I našto kletve! Našto ružne reči?
 O sreći svojoj čovek vazda sniva;
 Bol, jad i patnju smrt jedino leči,
 Prosta ti bila moja ljubav živa!
 
 Pa pođi s Bogom! Još ti mogu reći:
 Da Bog da sunce sreće da ti sija!
 Sve što god počneš svršila u sreći!
 Sa tvoje sreće biću srećan i ja.
 
 I svakog dana ja ću da se molim
 Kad zvono verne u crkvu poziva...
 Ja nisam znao da te tako volim,
 Prosta ti bila moja ljubav živa!
 
 Čuj, Bože, molbu moje duše jadne:
 Sva patnja što si pis’o njoj, k'o ženi,
 Nek' mimoiđe nju, i neka padne
 Na onaj deo što je pisan meni!
 
 Usliši ovu molitvu, o Bože!
 I duša će mirno da počiva;
 I šaputaće večno, dok god može:
 Prosta ti bila moja ljubav živa!
 
 I onda kada dođe ono doba
 U kom će zemlja telo da mi skriva,
 Čućeš i opet sa dna moga groba:
"Prosta ti bila moja ljubav živa!"

 Stihovi: Velimir Rajić (1879—1915), pesnik ljubavi i rodoljublja.


* * *

Zvala se Kosara Bobić. Takođe je studirala Filozofski fakultet, "imala je pametne oči" i dugu, tamnu kosu koju je svijala u punđu. Lepa i produhovljena devojka "iz kraja": stanuje u komšiluku, u Ratarskoj ulici. Viđaju se na fakultetu, čak i šetaju zajedno po Kalemegdanu. On joj piše pisma i posvećuje pesme. Zaljubljen je i — nesrećan. U osami, zapisuje: "Ja volim. A smem li ja uopšte voleti? Mladost, zdravlje, ljubav, život... Sve same za me nepoznate stvari, zabranjeni plodovi..."

"...Jutros je odigran svršetak tragedije moje ljubavi", opet poverava hartiji svoj očaj mladi suplent Rajić. "Ona se jutros, na jutrenju, venčala, naravno s drugim. Po svršenom obredu, i ja sam, sa ostalima, prišao i čestitao... Ona mi je lepo zahvalila. A možda ona i ne sluti da je njeno venčanje bilo opelo mojoj ljubavi." Naime, tog dana, 12. oktobra 1903. godine, na Miholjdan, Kosara Bobić udala se za poznatog beogradskog profesora Glišu Elezovića. Iste večeri, kao da ističu iz samog srca, potekli su stihovi: "I srušiše se lepi snovi moji, / Jer glavu tvoju venac sad pokriva..."

Dve godine kasnije, 1905, u uglednom "Srpskom književnom glasniku" pojavljuje se pesma od deset pravilnih strofa pod naslovom "Na dan njenog venčanja" ispod koje je stajalo — Velimir Rajić. Od tada, već 107 godina, ona je jedna od najomiljenijih u celokupnoj srpskoj ljubavnoj poeziji i decenijama se peva kao starogradska melodija.

Do kraja života maštao je o sasvim običnoj porodičnoj sreći: žena, deca, "tu mala kuća", cveće. Međutim, "to je slika doma što nikad, nikad, nikad biti neće!" Sreća je mimoišla i Kosaru Bobić, udatu Elezović. Na spomen Rajićeve ljubavi, njegovih stihova i njene udaje, samo bi, sa suzama u očima, uzdahnula: "Sudbina..." Ona u Skoplju, u zimu 1919. godine, donosi Kosari grip od koga umire posle nekoliko dana. Prenesena je na beogradsko Novo groblje, Velimir Rajić takođe. Sudbina: počivaju u susednim parcelama.

Ivan Lončar: Politikin zabavnik

Više o pesniku » » »
768  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Stari muzički instrumenti / Gusle poslato: Septembar 09, 2012, 08:09:26 pm
*

LIČKI NARODNI INSTRUMENTI


LIČKE DVOSTRUNE GUSLE

Ličke dvostrune gusle su srpski narodni muzički instrument i izraz su ukupnog dinarskog epskog muzičkog stvaralaštva. U ličkom narodu bile su manje zastupljene u odnosu na ličku tamburicu, dvojnice i diple.

Za razliku od jednostrunih, ličke gusle imaju dvije strune i dva klička, pa se zbog toga zovu dvostrune. Kličak prve strune, na koju se dodirom prstiju svira, po pravilu je postavljen nešto niže u odnosu na drugi. Obe strune su tonski iste visine odnosno jednako su složene, a gudalom se ravnomjerno prevlači preko njih. Uobičajen razmak struna od vrata, u njegovom gornjem dijelu gdje se svira, iznosi od 4 do 5 centimetara. Guslari uglavnom za strune koriste dlaku sa repa konja, jer je najkvalitetnija. Ličke gusle su uglavnom, na završnom gornjem dijelu glave imale lik konjske glave.

U odnosu na jednostrune ove gusle su nešto manje pogodne za praćenje epskih pjesama, jer pri sviranju druga struna stalno zvuči ležeći ton, slično gajdama. Zato svirka na ličkim guslama zvuči tužno i dirljivo. Pogodnije su za praćenje lirskih pjesama šaljivog sadržaja, poema i balada.

Ova vrsta gusala u rijeđoj je upotrebi na balkanskom poluostrvu. U Srbiji (okolina Niša, Pirota, Ćuprije), na njima su svirali samo prosijaci i slijepci. Međutim, da se ne bi umanjio kvalitet dvostrunih gusala, veoma je važno istaći da je dvostrune gusle svirao veliki i poznati slijepi srpski pjesnik i guslar Filip Višnjić.


LIČKI GUSLARI

Lički guslari su kroz burnu istoriju, gradeći poseban guslarski stil, guslali pjevajući stare junačke narodne pjesme o kosovskim junacima, o Marku Kraljeviću, o Gavrilu Principu i slično, kao i o hajducima, narodne pjesme iz NOB-a, o dizanju ustanka, o čuvenim bitkama, o narodnim herojima, o stradanjima i drugo. Lički guslari pjevaju mirnije, dok crnogorski pjevaju oštrije. U toku 19. vijeka u Gackoj dolini bila su dva poznata lička guslara, Rade Rapajić iz Rapajina Dola, slijepi guslar umro 1892. godine i Ilija Trtica iz Crne Vlasti, Gornje Vrhovine. Lički guslar Tomo Nikšić iz Barleta je dizao ličke narodne mase na bunt protiv Austougarske monarhije. Najpoznatija mu je pjesma Junaštvo Maniše Novkovića i Sekulića. Između dva rata i poslije Drugog svjetskog rata bilo je nekoliko dobrih ličkih guslara oko vrela Zrmanje i Gračaca, kao i u srpskim selima Gornjoj Ploči, Mogoriću, Zavođu, Pavlovcu i Vrepcu.


Iz knjige: "Ličke narodne pjesme, kola, plesovi i lički narodni muzički instrumenti", autor Dobrivoje Pavlica | Lika u Srcu
769  MUZIČKA ČITAONICA / Svaka pesma ima priču [poreklo pesme] / Vranjanska lepotica, Jela Jelena, ovekovečena u pesmi poslato: Septembar 07, 2012, 01:36:40 pm
*

JA, LELA VRANJANKA
 
Jelena Đorđević, lepotica kojoj je ispevana vanvremenska himna nesrećno zaljubljenih "Vranjanka", otvorila je dušu za Pressmagazin i pričala o mladosti, ljubavi, kafani... Pesma je, kako će Lela kasnije saznati, napisana na salvetama i kafanskim računima, ali o tome je ćutala i nastavljala život srcelomke i boema

Kiša je probudila mirise, mirisi duhove, a duhovi dertove starog Vranja, u kojem se živelo i umiralo zbog ljubavi, i za nju... Lako je pisati o legendi, ali stati pred nju, živu i živopisnu, sakriti divljenje i umiriti pokornost... Pa, zbog nje su se kafane okretale naglavce, šakama lomile čaše, a majke klele sinove što pijani dozivaju njeno ime usnulom čaršijom umesto da se kuće i žene...

Ista je kao u pesmi, jer jeste pesma, jedna od onih koja će živeti i kada više ne bude nijednog Vranjanca koji će s uzdahom prevaliti preko usana: "Pitujete li za našu Lelu Numerku? Onaj sokak tamo. Niz kaldrmu skršenih srca... Bože, što to beše ubavo devojče, u Srbiju si nemaše takvo"!

Sokak je odavno ulica, Hercegovačka, u onom delu Vranja iz pera i pijanstava Bore Stankovića.

Stare prizemljuše starih vranjanskih porodica koje su se pre znale po nadimcima negoli prezimenima — Lela Numerka, kći najlepšeg Vranjanca Dimitrija Numerke i unuka čuvenog Zamfira, rodonačelnika prozaičnog nadimka kuće Đorđević.

Jelena Đorđević, Lela Vranjanka iz najčuvenije pesme Staniše Stošića, uz koju su se generacije đuvegija zamomčile, ubeđene da takva emocija i žal za ljubavlju pripadaju nekim vekovima prošlim, dok je Vranje bilo tek turska kasaba prkosne srpske duše...

Jeste li razočarani što nije tako? Evo je Lela Vranjanka još živa i zdrava, mada starost ne popušta, njoj pesma ništa ne znači — sedi na basamacima pradedovske kuće, baš kao pre pola veka kada su nagizdane meraklije pronalazile izgovor da prođu Hercegovačkom, ne bi li preko niske ograde videli kako joj vetar s Pržara premeće uvojke i tka u njih miris borovine i jorgovana...

Godine joj se ne vide na licu, mada ih ni trenutka ne poriče, niti im se raduje...

Lomila je srca, ali i volela — Ples sa Lelom Numerkom Dragan Toković je pamtio ceo život

Toliko ih je koliko ih je, još koji dan pa punih 76, ali je, mislim, važnije i vrednije ono kako se osećaš i šta nosiš u duši. To godine ne mogu da ti uzmu i obezvrede — veli, zvonkim i pevljivim glasom lepršavog vranjanskog dijalekta.

Lepota nije prolazna, možda se vremenom utiša i umiri, umori od sopstvenog sjaja i tuđe požude, ali svakako nije prolazna... Još je lice ove žene dostojno stiha "Nit je Sofka, nit je Koštana, već najlepša Lela, Jelena"...

Znate, najveća ironija te pesme jeste da je obeležila tolike živote, osim mog... Godinama nisam znala da je napisana iz ljubavi prema meni, jer čoveka koji je sročio te zaista prelepe stihove jedva da sam poznavala, mada je bio naširoko poznat i jedan od najpopularnijih pevača i kompozitora tog vremena — a, vreme u koje nas vranjanska Afrodita vraća jesu godine kada se posle neuspelog braka sa jednim učiteljem ovdašnjim momcima vratila nada da će Lelino srce pridobiti sa sebe...

Pesma jeste postala lična karta Staniše Stošića, ali ju je napisao i komponovao Dragan Toković, veliko ime tadašnje estrade i naočit Crnogorac za kojim su patile tolike žene. Ja nisam, nisam imala kad jer sam ga, rekoh, jedva poznavala, ne sluteći koliko su jake njegove emocije prema meni — govori tiho, prebirajući po fotografijama iz vremena kada se srce naočitog brđanina borilo sa stihovima koji su pevali o onome za čim je žudeo, koliko god to tragično bilo.

Nasuprot pesmi, nismo nikada bili zajedno, niti mu je iko "Lelu ukrao" jer, jednostavno, nije ni bila njegova. Zapravo, bila sam, na najlepši i najneviniji način — u srcu i duši, onako čisto, iskreno i nevino, kakva valjda samo prava ljubav jeste... Evo, ispričaću vam priču kako je nastala pesma i kako sam tek posle nekoliko godina saznala da sam ja njegova muza, godinama i sama ćuteći o tome... — počinje ona svedočenje.

"Zastajemo" pred kafanom "Kičer", tog toplog prolećnog dana u Vranjskoj banji 1973. godine, kada se na oproštajnom derneku povodom odlaska iz Vranja Zorana Miladinovića, tadašnjeg trenera "Dinama" i fudbalskog čuda s juga, okupio sav viđeni svet varoši i sva varoška lepota.

Dragan je bio jedan od Miladinovićevih najboljih prijatelja, i naravno, došao je na proslavu. Drugarice su me zadirkivale da me netremice gleda, na šta zaista nisam obraćala pažnju sve dok nije prišao našem stolu i pitao da li može da sedne kraj mene. Zamolio me je za ples, dok su svi molili njega da uzme mikrofon i otpeva nešto. Izvinio se i odbio, rekavši da će im ostati dužan pesmu, ne nagoveštavajući na kakav će se način nedugo zatim odužiti Vranju... — a odužio se, zaduživši Vranje doveka, još istog dana.

Mnogo godina kasnije saznala sam da je odmah posle našeg plesa, kada mi je rekao da sam jedna od najlepših žena koje je video, na salvetama i kafanskim računima sročio te stihove, uz koje ste se i vi, kako kažete, nebrojeno puta napili — nakratko smo opet ovde, u kišnom junskom danu, pa trkom nazad, u nedelju kada je pred kapijom Đorđevića zastala kolona limuzina.

Bio je to dan po proslavi, jutro. Pred kapijom se zaustavilo nekoliko automobila, iz jednog od njih je izašao Dragan i dozvao me držeći u ruci buket cveća. Manirom velikog gospodina i zavodnika, kakav je uistinu bio, poljubio mi je ruku, zagledao se u moje oči i gotovo bez reči okrenuo, vratio u automobili i nestao niz ulicu, zauvek iz mog života, barem sam tad tako mislila — buket je uveliko svenuo.

A reči i lik čoveka opijenog njenom lepotom počele su da blede u Lelinom sećanju, sve dok telefonski poziv Staniše Stošića, koju godinu potom, nije postavio međaš legendi.

Zvučao je uzbuđeno dok mi je govorio: "Lelo, slušaj, moram da ti otpevam jednu pesmu i prenesem poruku čoveka koji ju je tebi u slavu napisao", rekao je, i po prvi put zapevao ono što je do danas doživelo nebrojeno pevanja i prepeva. Pevao je "Lelu Vranjanku", a ja sam skamenjena slušala njegov divni glas, ne usuđujući se da poverujem da peva o meni. Kako je završio sa pesmom nakratko je zaćutao i onda izgovori te reči koje i danas jasno čujem: "Kada joj budeš otpevao, reci joj da je to pesma posvećena njoj, i da je to onaj dug koji sam odužio Vranju! Nigde toliko lepih žena nisam video kao tamo, ali, opet, nijedna tako lepa kao Lela Vranjanka", glasila je Tokovićeva poruka posle koje sam, još u neverici, spustila slušalicu telefona — međutim, kako priznaje, prema pesmi je dugo bila ravnodušna, ne osećajući se kao deo te tužne ljubavne priče.

Pesma je u međuvremenu zaživela, otrgla se kontroli i nadvisila vapaj zaljubljenog čoveka, postavši Partenon nesrećnih ljubavi.

Dok se Vranje grozničavo trudilo da otkrije o kojoj je Leli reč i dok su se Vranjanke upinjale da dokažu da su baš one Lela iz pesme, prava heroina je ćutala i živela svoj život srcelomke i boema, nalik ocu Miti, kojeg je kroz život takođe vodila maksima: samo jednom se živi!

Porodični nadimak — Numerka ostalo od dede kojem je sva roba bila "prva numera"

Kako se stari Vranjanci, odnosno stare vranjanske porodice znaju i prepoznaju po nadimcima koji se kao amanet prenose sa kolena na kolena tako je i Jelena Đorđević bila i ostala najpoznatija kao, rekosmo, Lela Numerka.

Nadimak je ostao od dede Zamfira, čuvenog domaćina i trgovca, koji je na pitanje kupaca: "Kakva ti je roba, gazda?" uvek odgovarao: "Prva numera". Iliti, što bi danas rekli, najbolja, broj jedan, pa tako i ostade to Numera kao naša porodična odrednica i znamenje. Nema ovde, u starom delu Vranja, nedaleko od baba Zlatine ulice u kojoj je živeo naš Bora Stanković, porodice koja nema nadimak — objašnjava heroina jedne od najlepših ljubavnih pesama.

Volela sam, i danas volim kafanu, onu pravu, staru vranjansku, sa dušom. Kada bi se naručila i zapevala "Vranjanka" ćutala sam, pomalo postiđena zbog svega. Ne zbog pesme, predivna je i nabijena iskrenom emocijom, već zato što nisam mo jgla da prihvatim činjenicu da postajem deo legende, deo nezaborava, za koji nisam verovala da mi pripada. Ne verujem ni danas! O meni su drugi govorili da sam jedna od najlepših Vranjanki, a ja toga nikad nisam bila zaista svesna. Volela sam i volim život. Volela sam da se doteram, da udarim štiklom o kaldrmu i prošetam čaršijom posred glavne ulice, svesna da mnoga muška srca pate za mnom i da me prati stotinu pogleda, ali to nisam činila zbog toga, niti sam ih s namerom slamala. Volela sam i bila voljena, ali uvek sebe doživljavala kao drugarčinu i lafčinu više negoli kao fam-fatal — vraćamo se na priču o neželjenom otkrovenju i teretu koji je donela slava, ničim neželjena i još manje blagoslovena.

Staniša je u mnogim intervjuima govorio o svojoj drugarici Leli Vranjanki, ali obazrivo, znajući da ne želim nikakvo eksponiranje, tako da nikad nije pomenuo nadimak Numerka, koji me je izdvajao od ostalih Leli kojih je Vranje prepuno. Međutim, jednog dana, možda i čitavu deceniju pošto se pesma zavrtela, jedna novinarka došla je kod mene i rekla da zna da sam ja ta lepa Vranjanka iz pesme i da želi da uradi priču sa mnom. To je bio početak, to je bio i kraj, saznalo se, a ja nisam previše uživala u tome. Ne možete da zamislite kako sam se neprijatno osećala kada se negde zapeva ta pesma, a mene pozovu da ustanem, ili se popnem na binu, praćena rečima: "Ovo je ta legendarna Lela Vranjanka, opevana za vek i vekove"... Ne zbog toga što sam nešto glumatala i femkala se, već zato što sam vodila jednostavan, ispunjen i srećan život kojem nije trebala nikakva reklama ni pesma da bi ga učinile ispunjenijim. Međutim, vremenom sam se svikla i na to, pa sad i sama zapevam "Vranjanku" kad se gde povede, mada mi je, priznajem, najomiljenija pesma "Svirajte mi čalgiji", ona predivna setna makedonska, o žalu za mladosti, a samo za njom iskreno žalim — veli, prisećajući se poslednjeg susreta sa Draganom Tokovićem, kada nijedno od njih nije imalo hrabrosti da prizna, odnosno, upita ono drugo pitanje koje će doveka ostati nedorečeno...

Šetala sam sa drugaricom Knez Mihailovom ulicom u Beogradu, kada smo iz kafane "Grčka kraljica" začule muziku i odlučile da uđemo. Za klavirom je bio niko drugi do Dragan, pa sam odlučila da mu preko konobara poručim: "Pozdravila te Lela Vranjanka"... Čuvši to, okrenuo se i potražio me pogledom po sali, raširio svoje lepo lice u osmeh i došao za naš sto. Dugo smo razgovarali o svemu osim o pesmi, valjda čekajući da je se onaj drugi dotakne, ali... Nisam ga ništa pitala, nisam ga posle toga nikad više ni videla, mada bih danas sasvim sigurno učinila drugačije — odlutala je pogledom, u kojem istina ima ponajviše od lepote koju je čovek tragične sudbine opevao u nekoliko vanvremesnkih strofa, na nekoliko kafanskih računa...

Ne upitavši ga ništa, Jelena Đorđević učinila je najveću uslugu Leli Vranjanki, jer odgovor bi možda obesmislio sve.

Pesma odavno nije samo njihova, koliko god da njihova nikada i nije bila, već "kafanska liturgija" naraštaja prošlih, sadašnjih i, sasvim sigurno, budućih.

Svih koji su u ime nesrećnih ljubavi makar jednom razbili čašu o kafanski pod, bilo onih izjavljenih kao nekada pred kapijom Hercegovačke 20 u Vranju, bilo prećutanih, kao biografa naših duša - Dragana Tokovića.

Ko nije voleo, taj nije patio. Kome nije došlo da vrisne i zaplače uz Lelu Vranjanku, taj nije ni iskreno voleo, niti iskreno patio.


Mihailo Medenica | 03.07.2011 | Press
770  MUZIČKA ČITAONICA / Svaka pesma ima priču [poreklo pesme] / Kako je nastala vidovdanska himna knjaza Nikole "Onamo, 'namo" poslato: Septembar 06, 2012, 10:50:20 pm
*
DOI: 10.2298/PKJIF1076107S
UDK 94(497.11)"04/14"
821.163.41.09

ISTORIJSKA OSNOVA NASTANKA PESME KNJAZA NIKOLE "ONAMO, 'NAMO ZA BRDA ONA"

I
Knjaz Nikolina čuvena pesma Onamo, 'namo za brda ona ... nastala je 1867. — u prvim godinama njegove vladavine Crnom Gorom. To je, u kulturi srpskog naroda uopšte, bio period književnog romantizma, a u politici doba velikih koncepcija o oslobođenju Srba od vekovne turske vlasti i stvaranju jedinstvene države ujedinjenog srpskog naroda. Knjaz Nikola bio je savremenik kneza Mihaila, glavnog pokretača i tvorca Prvog balkanskog saveza slobodnih hrišćanskih država i naroda, i njegov potencijalni naslednik prestola u Srbiji, kako se razmišljalo u dinastičkim krugovima obeju srpskih država. Međusobni vojno-politički ugovor vladaoca Srbije i Crne Gore, kako je već poznato u istoriografiji, trebalo je da zajedničkim snagama doprinese oslobođenju srpskih zemalja od turske vlasti, kako u Bosni i Hercegovini, tako i onog u Staroj Srbiji. Na širokom geopolitičkom prostoru od bosanske Krajine na zapadu do Maćedonije na jugu, i (dalje) Bugarske do Crnog mora, knez Mihailo je nameravao da, posle postignutog sporazuma sa Dobrodetelnom družinom bugarskih revolucionara 1867. godine, na ruševinama Osmanlijskog carstva stvori državnu zajednicu srpskog naroda i Bugara, odnosno Jugoslovenskog carstva.
 
Knjaz Nikola, načelno i praktično, prihvatio je ovakvo knez Mihailovo mišljenje, šta više — naročito zbog svojih jakih veza sa predstavnicima Ujedinjene omladine srpske — isticao je, i dočaravao, svoju sopstvenu ulogu koju je trebalo da ima u velikom oslobodilačkom delu balkanskih naroda, a pre svega u istočnom delu Hercegovine (do Neretve) i Metohije kao Crnoj Gori najbližem delu klasične teritorije Stare Srbije. Istorijski tradicionalizam negovan sa velikom pažnjom od svih vladalaca dinastije Petrovića-Njegoša, kod knjaza Nikole bio je jako izražen i doveden do kultnog značaja. To se lepo vidi upravo iz sadržaja njegove pesme Onamo, 'namo za brda ona, u kojoj se spominju najveći istorijski i narodni simboli iz srednjovekovne srpske države: Dečani i Prizren. U punom pesničkom raspoloženju, gotovo u zanosu, ali trezveno i sa merom, knjaz Nikola dao je oduške svom duboko iskrenom patriotskom osećanju i tako ispevao jednu od najlepših pesama u celoj srpskoj umetničkoj poeziji.
 
Knjaz Nikola u ovoj pesmi naročito ne spominje Kosovo i Metohiju, odnosno Staru Srbiju, ali govori o Prizrenu i manastiru Dečanima. Za njih veli:
 
"Onamo, 'namo, za brda ona,
Govore da je razoren dvor
Mojega cara; onamo vele,
Bio je negda junački zbor.
 
Onamo, 'namo! da viđu Prizren!
Ta to je moje — doma ću doć!
Starina mila tamo me zove ....
. . . . . . . . . . . . . . . . . . .

. . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Onamo, 'namo, za brda ona,
Kazuju da je zeleni gaj
Pod kim se dižu Dečani sveti;
Molitva u njih prisvaja raj".
 
Ova dva mesta, u to vreme najpoznatija i najčuvenija u Staroj Srbiji, a izvan nje i u celom srpskom narodu, važila su kao velika srpska svetilišta, kao simboli svetovne i crkvene moći, ugleda i slave nekadašnje srpske države — srpskog carstva, koje je sada valjalo obnoviti. Vojni savez koji je upravo bio zaključen između obeju zemalja — Crne Gore i Srbije — trebalo je da sprovede u delo oslobođenje porobljenog srpskog naroda pod turskom vlašću. Inspirisan životvornom istorijskom tradicijom — starinama srpske istorije, a duboko zagrejan oslobodilačkom mišlju i narodnom pesmom snažno podstaknute ideje o istorijskoj misiji Crne Gore u tome, knjaz Nikola uzvikuje:
 
"Onamo, 'namo — sa razvalina,
Dvorova carskih vragu ću reć;
S ognjišta milog bježi mi, kugo,
Zajam ti moram vraćati već!"
 
"Onamo, 'namo! za brda ona,
Gdje nebo plavi savija svod,
Na srpska polja, na polja bojna
Onamo, braćo, spremajmo hod!"

U ovakvom, pesničkom, sagledavanju svoje uloge vladaoca junačke Crne Gore "i sedmoro brda", poveden zovom istorije i Obilićevskom tradicijom predaka — u svom razdraganom raspoloženju u pesničkoj imaginaciji dovedenoj do paroksizma misli i osećanja sa prvom "na (svoju) starinu milu", i moralnu obavezu da "zajam" "mora vratiti" — knjaz Nikola, ne samo da hoće već mora, i zbog istorije i amaneta predaka (oličenih u viteštvu Miloša Obilića) izginulih u Kosovskoj bici (1389. godine) da to učini, pa ponovo i odvažno "klikuje":
 
"Onamo, 'namo, za brda ona,
Pogažen konj'ma klikuje Jug:
U pomoć djeco! u pomoć, sinci!
Svetit me starca svet vi je dug!"
 
"Onamo, 'namo! sablji za stara
Njegova rebra da tupim rez
Po turskim rebrim'; da b'jednoj raji
Njom istom s ruku ras'jecam vez."
 
Dakle, pesnička metafora kosovskog junaka Jug Bogdana (i njegovih devet Jugovića) čija pogibija vapije za osvetom — "Svetit ... vi je dug". I samo "osvetnički" — oslobodilački rat sa Turcima — "tu moram jednom oružan poć" — doneće slobodu porobljenim Srbima "b'jednoj raji", i osloboditi ih teškog, sveopšteg položaja i stanja pod turskom vlašću. I tek onda knjaz Nikola, kako sam iskazuje, ispuniće svoju ulogu vladaoca slobodne Crne Gore, borca za slobodu i pravog srpskog patriote:
 
"Onamo, 'namo, za brda ona,
Milošev, kažu, počiva grob! ...
Onamo! ... Pokoj dobiću duši
Kad Srbin više ne bude rob."
 
Tu misao, tu obavezu, taj "sveti" "dug", prema izginulim precima na Kosovu (i kasnije), gde je — kako je pevao — morao, jednom oružan poć", knjaz Nikola je postigao, ostvario "Na srpska polja, na polja bojna" u Balkanskom ratu 1912. godine. Njegova vojska, "sinci" Crne Gore, u pobedničkom pohodu "Onamo, 'namo, za brda ona" oslobodili su deo Stare Srbije, Metohiju sa manastirom Dečanima, osvetili i pokajali "razoren dvor mojega cara", "pogaženog konj'ma" "starca" Jug Bogdana, pobednički pohodili, (u svesti svojoj) Miloša Obilića grob (tj. u prenosnom smislu, oslobodili zemlju gde je poginuo i gde je bio sahranjen). Knjaz Nikola je ove znamenite, oslobodilačke 1912. godine, zaista ostvario svoju nameru iz 1867. godine (kada je ispevao svoju "vidovitu" pesmu) i postigao osnovni cilj svoje dugovečne vladavine — oslobođeni Prizren, Dečane, Kosovo, da doživi i vidi da "Srbin više" nije "rob", čime je — kako je završio svoju pesmu — zadobio "pokoj" svojoj "duši".
 
I još više od toga: Istorijski ugovor o zajedničkom radu na oslobođenju srpskog naroda pod turskom vlašću iz 1867. godine postigao je svoju realizaciju u zajedničkom ratu Srbije i Crne Gore 1912. godine kada je crnogorska oslobodila Metohiju sa Dečanima, a srpska vojska Kosovo i Prizren gde "Bio je negda junački zbor" "mojega cara, onamo...", dakle srpski narod u Staroj Srbiji — centralnoj oblasti sredovekovne srpske države i Patrijaršije.
 
II
Knjaz Nikolina pesma "Onamo, 'namo za brda ona" je svečano-patriotskog obeležja i programskog karaktera. Već prva strofa upućuje na geografski pravac i toponomastiku na koje se pesma odnosi. "Brda ona" daleko su izvan ondašnjih (istočnih) granica Crne Gore — tamo gde je "negda" bio, junački zbor" — glavno zborište — a to je, prirodno, carska prestonica — Prizren, što je jasno. Pitanje je, međutim, zašto takav naslov pesmi? U vezi sa tim i pitanje šta je bio povod za to, odnosno šta je uslovilo nastanak pesme, odnosno kakva je bila istorijska karakteristika na koju se ona odnosi. Pitanje je interesantno i za sam sadržaj pesme, ali i za potpunije shvatanje ličnosti knjaza Nikole, kao autora ove pesme, koja je odmah po objavljivanju postala veoma popularna u svim društvenim krugovima širom nacionalne zajednice srpskog naroda, tim pre što je ubrzo dobila i lepu melografsku obradu.
 
U ovom pogledu, na istoričarima nacionalne istorije Srba, ali i na istoričarima književnosti ostaje da istraže i, eventualno, utvrde neposredni povod za kneževo pisanje pesme. A da li je taj povod došao sa strane, izazvan i podstreknut radi kakve neposredne političke potrebe, ili je pak pesma nastala kao lična knjaževa inspiracija da evocira sopstvenu viziju istorijskog savremenog položaja Stare Srbije, turobnog i tužnog, pa čak i beznadežnog za egzistenciju metohijsko-kosovskih Srba — duboko potlačene "bjedne raje", pitanje je od nesumnjivog književno-istorijskog interesovanja. Patriotska i rodoljubiva pre svega, ona je — po svom socijalnom prizvuku, istovremeno i izrazito čovekoljubiva i humanistički orijentisana. Knjaževa želja — poruka nije samo "da viđu Prizren" i da u Dečanima sluša svoju molitvu koja "prisvaja raj", jer "starina mila tamo me zove", već i "da bjednoj raji ... s ruku ras'jeca(m) vez", da "Srbin više ne bude rob" koga je teško pritisla nepopravljiva turska uprava — "kuga" u metaforičnom značenju (slično Njegoševoj metafori, dvadeset godina ranije (u Posveti Gorskog vijenca — ispevanoj, o Stambolu prestonici Turskog carstva kao "krvožedni otac kuge"). Bez obzira na poetsku formu i izraz, poruka i sadržaj pesme "Onamo,'namo ..." čine jednu literarno-istorijsko-sociološku celinu, u Geteovskom tumačenju bavljenja poezijom, kao Dichtung und Wahrkeit — stvarnost kao potka za pesničko uobličavanje i iskazivanje istinitosti stvari, istine. Istorijska dokumentacija u punoj je saglasnosti sa iznošenjem osnovne stvaralačke misli knjaz Nikoline pesme. Da navedemo samo nekoliko takvih dela iz istoriografije.
 
Jedan od posrednih izvora za knjaz Nikolinu inspiraciju mogao je biti putopis Gedeona Josifa Jurišića Dečanski prvenac, Opisanie manastira Dečana ... mnogi mesta Stare Srbie i Kosovog polja, Novi Sad 18521; zatim, Hadži Serafima Ristića Plač Stare Srbie, Zemun 18642; a od stranih pisaca А. Ф. Хильфердингь Поѣздка [putovanje] по Герцегвинѣ, Боснiи и Старой Сербiи, С. Петербургъ 1859, kao i engleskog sveštenika Vilijema Dentona, Kristijani u Turskoj, Novi Sad, 18643.
 
Podatke koje ova dela iznose o turskoj upravi i opštem položaju srpskog stanovništva pod turskom vlašću toliko su brojni i slikoviti da su mogli u knjazu Nikoli da pobude najdublja osećanja i inspirišu ga da, u ime pravde, humanosti i pomoći tamošnjim Srbima, ispeva stihove pesme Onamo, 'namo ... To je on morao učiniti i kao Srbin i kao vladalac slobodne Crne Gore, posebno iz poštovanja narodne istorijske tradicije i zaveta generacija srpskog naroda da se Kosovski poraz mora osvetiti. I početni i krajnji stihovi knjaževe pesme samo su odraz doživljavanja posledica tog kosovskog poraza, a krik polomljenog Jug Bogdana na Kosovu, vekovna istorijska srpska trauma, je i poziv i blagoslov ujedno da se ustane na turske zavojevače (sa "sabljom" u ruci) "po turskim rebrim'" i robovanje zameni uskrslom "slobodom". Jer, po opštoj oceni istorijske nauke Tursko carstvo u 19. veku preživljavalo je duboku i svestranu krizu svog državnog i društvenog sistema u kome su balkanski hrišćanski narodi izloženi svakojakim zulumima i teškim poreskim opterećenjima.
 
Manastir Dečani, najlepši sakralni spomenik materijalne kulture srpske istorije, bio je u neposrednoj opasnosti po svoj opstanak. Po Jurišićevom svedočenju: "Stanje je ovog manastira vrlo rđavo, jer suščestvuje u sledstvu sami' Arnauta, koji su svu manastirsku zemlju pritisnuli i prisvojili, da je malo šta manastiru ostalo. Zaludu što manastir od svoji' zemalja od postojeći turski vlasti dokumente ima, kad ovde u arnautluku Arnauti na kremen [pušku] žive, ne slušajući svoji nadleži vlasti, i jošt manje carske uredbe poštujući ... — Evo zašto je stanje vrlo rđavo. — s druge, pak, strane, paše i zabiti [sreski načelnici] ... njima treba iguman podvorke da učini, no ne s praznom rukom, osobito kad se koji promeni, jer ako im se to ne čini, oni kao carski činovnici ... sa po sto, po dvesta konjanika zakanu se u manastir na konak doći ... pak po dan-dva svoj ćef ... čine, te podvorenje manastir skupo plati ... jer se sada kolju goveda, ovnovi i jaganjci, ćurke i kokoške, i traži se med i maslo, a konjma zob i seno. — Ovo biva i kod drugih na glasu manastira, kao u Patrijaršiji. Eto s druge strane zašto je rđavo stanje." Takođe Dečanima su oteti i pašnjaci i kestenove šume, "a kaluđeri po tuđim šumama tumarajući svoju stoku prepašavaju"4. Čak i međusobne sukobe kod Arnauta i krvne osvete štetile su teško manastir, a kao ilustraciju za to Jurišić je naveo primere iz 1844. godine " ... kada su se Malesorci sa Istinićanima (Arnautima) pobili, morali su kaluđeri Malesorcima hiljadu oka rakije dati, da piju i rane ispiraju", a 1851. godine "za jednog zeca toliko Arnauta poginuvši, pak jednako trče Arnauti s ibricima u manastir i viču "dajte rakiju".5 Za ovakve i druge slučajeve knjaz Nikola je, nesumnjivo, znao, kao i za car Dušanovu crkvu Svetog Arhangela koju su "Turci razorili, i od kamena njenog džamiju načinili"6. I u prenosnom i u konkretnom smislu razaranje srpske istorije i srpske zemlje sa dolaskom Osmanlija posle Maričke bitke 1371. i Kosovske 1389. godine — u pesmi sa reminiscencijama na carski Prizren, "Dečane svete", "pogaženog konjma" "starca Jug Bogdana, i na grob Miloša Obilića" — intuitivno podseća knjaza Nikolu na "starinu milu", na "ognjište milo", na "onamo,'namo" "srpska polja", na "b'jednu raju", da se u njemu "rasplamsava ponos i atavistički zov istorije da "vragu", "kugi" — "zajam" mora "vraćati već", — i da će pokoj duši svojoj "zadobiti" "kad Srbin više ne bude rob".
 
Da je, zaista, "dara" prevršila "meru", "da teža dođe dara od mere" — obilnu dokumentaciju predstavio je pomenuti "arhimandrit Lavre Visokih Dečana" Hadži Serafim Ristić u svojoj knjižici Plač Stare Srbije. Krcata činjenicama o krajnje teškom bezbednosnom, i društvenom, položaju Srba, pod teškim terorom na desetine vrsta progona, pljačke, globa, ucena, ubistava i na najmonstruozniji način — Serafim Ristić je prikazao uslove pod kojima je živeo srpski narod u 67 (od ukupno 192) sela Pećke kaze i varoši Peći7 "Pobrojati zla i nepravde samo u ovoj nahiji činjene, trebalo bi godine da proteku pa da se te iščisle i Vašem Veličestvu sredstvom artije na ugled stave" — stajalo je u žalbi koju su Srbi, samo iz Pećke nahije bili uputili sultanu u Carigrad8. I to su bile "samo neke od zala činjene ... ovim što podobna i gora bezakonja isti zlikovci i mnogi drugi u đakovačkoj, prizrenskoj, vučitrnskoj, prištinskoj ... i drugim nahijama i zemljama čine ..." — apelujući na visoku carsku zaštitu9; jer, u protivnom, "u sužanstvu cvilećoj raji od zlokovarnih i nesrećnih zlikovaca" — ako se iz Carigrada ne nađe zaštita — oni će, srpska "raja", "potražiti sredstva spasavajuća ... ne mogući svireposti zlikovaca snositi, primorana to učiniti".10
 
Za sve ove "svireposti" dobro se znalo u obema slobodnim srpskim državama Srbiji i Crnoj Gori i u tom pravcu vršile su se potrebne pripreme za oslobođenje Srba u Turskom carstvu. Pogodan trenutak nastupio je Hercegovačkim ustankom 1875. i ratovima Crne Gore i Srbije 1876—1877/78. godine. Knjaz Nikola prvi je poveo Crnogorce u rat sa Turcima — nepunu deceniju pošto je spevao i objavio 1867. godine — reklo bi se programsku pesmu srpskog narodnog oslobođenja — Onamo,'namo za brda ona. Iako, tada, knjazu Nikoli nije bilo suđeno da vidi Prizren i Dečane — oslobođene tek četvrt veka docnije, 1912. godine — njemu pripada velika čast da je, sa svoje strane, na svojevrstan poetski duboko inspirativan i sugestivan način, podstrekao javno mnjenje u Srba da i putem poetskog (tematskog) rada potpomogne i doprinese ideji nacionalno-političkog sporazuma Srbije i Crne Gore upravo te 1867. godine! Otuda, i zbog toga — može se slobodno kazati — on je već tada zadobio pokoj duši svojoj — pošto je deo tadašnje istočne Hercegovine i Polimlja, kao i deo Jugoistočne Srbije (Niški sandžak) bio oslobođen vekovne turske vlasti, u kojima Srbin više nije bio rob!
 
Vladimir Stojančević

_______________

01 Citati stihova iz pesme Onamo, 'namo ..., navedeni su prema tekstu: Bogdan Popović, Antologija novije srpske lirike, XII izdanje (Beograd, 1868), str. 13—14
02 U tekstu, pod II, nav. d.
03 Nav. m.
04 G. J. Jurišić, nav. d, str. 3—4
05 Nav. d. 9
06 Nav. d. 13
07 Protokol pisama Pećke opštine. U redakciji Jovana Pejina i Milića F. Petrovića. — Priština — Beograd 1992, str. 1—117
08 Serafim Ristić, nav. d. str. 21
09 Nav. d. 50
10 Nav. d. 51; — O ovim zbivanjima opširnije videti moju raspravu: Peć i Pećanci u dokumentaciji svojih savremenika početkom druge polovine 19. veka. — Kosovsko-Metohijski zbornik, 4. Beograd 2010 (u štampi). — Širi pregled istorijskog položaja Srba u Staroj Srbiji, videti: Vladimir Stojančević, Istorijska prošlost Srba u Metohiji od kraja XVIII veka do Srpsko-turskih ratova 1876—1877/78. — Vlasotince 2008, str. 1—277 (sa i literaturom)
771  MUZIČKA ČITAONICA / Svaka pesma ima priču [poreklo pesme] / Kako je nastala vidovdanska himna knjaza Nikole "Onamo, 'namo" poslato: Septembar 05, 2012, 01:24:56 am
*

VIDOVDANSKA HIMNA MLADOG KNJAZA


KAKO JE NASTALA PJESMA "ONAMO, 'NAMO"

"A kakav si nam ti, svijetli srpski knjaže, kad ti eno Turci onamo u Peć, onamo u Đakovicu, onamo u Prizren, onamo u Skoplje, onamo u Prilep!?"

U hladu dvorskog brijesta, pod čijom je krunom po lijepom vremenu knjaz Nikola razgovarao sa svojim podanicima decenijama, sve dok ga je u ljutnji na svog sina princa Danila posjekao 1914. godine, iza Sarajevskog atentata, razgovarao je mladi knjaz Nikola, uoči Vidovdana 1867. godine, na Cetinju, sa svojim vojvodama: Markom Miljanovim, Miljanom Vukovim, serdar Jolem i moračkim vojvodom Šolem, unukom vojvode Mine Radulova Radovića. Mladi knjaz Nikola, dvije godine iza smrti vojvode Mirka, koji se pitao za sve važne rabote u Crnoj Gori, razgovarao je i ozbiljno i šaljivo sa četvoricom plemenskih glavara u prijatnoj hladovini dvorskog brijesta. Vojvode su sjedjele na bukovim trupcima, a mladi knjaz je šetao ispred njih, obučen u barokno svitno odijelo, sa levorom za pasom i pripasanim mačem.

"Kakve ste mi to vojvode, kad ti, Marko, eno Turci u Podgoricu, tebi, Miljane, eno ti ig onamo u Berane, tebi, Jole, eno ig u Spuž, a tebi, Šole, eno ig onamo u Kolašin!?", prekorno, malo šalom, više zbiljom, pita ih mladi knjaz Nikola, udarajući se knjaževskim skiptrom po leđima i šetajući ispred začuđenih vojvoda.


KNJAZ NIKOLA

"A kakav si nam ti, svijetli srpski knjaže, kad ti eno Turci onamo u Peć, onamo u Đakovicu, onamo u Prizren, onamo u Skoplje, onamo u Prilep!?", odgovori mu kučki vojvoda Marko Miljanov Popović, držeći bijeli brk, od mladosti, desnom rukom.

Mladi knjaz Nikola ništa ne reče na Markovo žestoko pitanje, samo se lupi skiptrom po leđima, kao da sam sebe ćeta od svojih sagovornika, i otide u dvor. Vojvode se samo zgledaše, a Miljan Vukov reče Marku: "Što ga naljuti, Marko, žestokim pitanjem? Neće nama lako biti rabotati što kanimo ako budemo ljutili i ne pazili ovog glavatog kicoša Gospodara?"

"Vratio sam mu kako je valjalo. Dok budem umio da zborim, nikom neću ostati dužan dužni odgovor!", reče Marko Miljanov.

"Kolašince poturice sam dobio u nasljeđe od boljih od mene, od mojih pređa", reče morački vojvoda Šole.

"Koliko sam posjekao megdandžija iz Spuža i Podgorice, čudi me što preostali ne odoše u Šam", reče serdar piperski Jole Piletić.

Nije prošao ni puni sat vremena, a mladi Gospodar se raspoložen vrati kod svojih vitezova. Milo im je bilo što se brzo vratio i što ga ljutnja nije dugo držala. Gospodar je prošetao ispred svojih vitezova i nasmiješen ih upitao:

"Jeste li voljni, žanago, da čujete pljesnu, kojuu sam dosad napisao, a na koju me nažestio moj trima (junak) Marko Miljanov?" Na to su u jedan glas rekli svi četvorica: "Rado ćemo je čuti, svijetli Gospodaru!" Izvadio je iza pojasa kartu sa pljesnom mladi Knjaz i počeo da čita:
 
 "Onamo, 'namo, za brda ona,
 Govore da je razoren dvor
 Mojega cara;onamo, vele,
 Bio je negda junački zbor
 
 Onamo, 'namo! da viđu Prizren!
 Ta to je moje — doma ću doć’!
 Starina mila tamo me zove,
 Tu moram jednom oružan poć'.
 
 Onamo, 'namo — sa razvalina
 Dvorova carskih vragu ću reć':
 "S ognjišta milog bježi mi, kugo,
 Zajam ti moram vratiti već!"
 
 Onamo, 'namo, za brda ona
 Kazuju da je zeleni gaj
 Pod kim se dižu Dečani sveti;
 Molitva u njih prisvaja raj.
 
 Onamo, 'namo! za brda ona,
 Gdje nebo plavi savija svod,
 Na srpska polja, na polja bojna,
 Onamo, braćo, spremajmo hod!
 
 Onamo, 'namo, za brda ona,
 Pogažen konj’ma klikuje Jug:
 "U pomoć, djeco, u pomoć sinci!
 Svetit'me starca svet vi je dug!"
 
 Onamo, 'namo! — sablji za stara
 Njegova rebra da tupim rez
 Po turskim rebrim'; da bjednoj raji
 Njom istom s ruku ras'jecam vez.
 
 Onamo, 'namo, za brda ona,
 Milošev, kažu, prebiva grob!...
 Onamo!... Pokoj dobiću duši
 Kad Srbin više ne bude rob."

 
I kad je Knjaz iščitao himnu svog oslobodilačkog programa, u kojoj su se u osam katrena ritmično i pjevno smjenjivali deseterci i deveterci stihovi, Marko Miljanov je u suzama rekao: "Daj mi je, Gospodare!" Svi su bili suznih očiju. Knjaz je, raspoložen, rekao: "Dao sam da pljesnu prepišu za sve moje vitezove. A ti si, trima (junače), moj Marko, iz mene izvadio ovu moju pljesnu potresnu. Ne mogu ti se odužiti! A sad, moji vitezovi, izvadite svoje sablje i ukrstite ih s mojim mačem, i zakunimo se da ćemo naše sablje oprati od dušmanske krvi, onamo, ’namo, za brda ona, u rijekama Sitnici i Marici, kada, s pomoću Boga, osvetimo naše pređe na Marici i na Kosovu!"

Tu su, pod krasnim dvorskim brijestom, ukrstili sablje Marko Miljanov, Miljan Vukov, serdar Jole i morački vojvoda Šole sa mačem svijetlog Knjaza i zakleli se zakletvom koju je sročio pjesnik slavne himne "Onamo, 'namo, za brda ona", mladi knjaz Nikola. Ova pjesma knjaza Nikole, nastala u junačkom razgovoru na Cetinju, pred Vidovdan 1867. godine, ušla je u jedinstvenu "Antologiju novije srpske lirike" od Bogdana Popovića, zvanu BOGDANOLOGIJA, koja je od prvog izdanja do naših dana imala preko pedeset izdanja, a prvi put je štampana o Uskrsu 1911. godine.

Tako je nastala himna "Onamo, 'namo".


Momir Vojvodić | Српске новине
772  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Oliver Mandić (1953) poslato: Septembar 02, 2012, 08:17:32 pm
*
OLIVER MANDIĆ:


KAO U DOBRA STARA VREMENA

Legendarni muzičar Oliver Mandić otkrio je zašto je odlučio da svoj pedeset osmi rođendan 13. jula proslavi sa svojim prijateljima, dok je njegova supruga Maja kod kuće brinula o njihovoj šestomesečnoj ćerki Hani Coli.





Legenda domaće muzičke scene, Oliver Mandić, organizovao je 13. jula u klubu Red Shoes na Adi Ciganliji proslavu svog 58. rođendana. Uz to, slavni domaćin odlučio je da istim partyjem obeleži i godinu koja je za njega bila više nego uspešna, ali i da najavi svoj povratak na muzičku scenu.

Priliku da uživaju u slavljeničkoj atmosferi imali su i svi gosti koji su se te večeri zatekli u klubu, ali prethodno su morali da kupe kartu čija je cena, na ideju slavljenika, iznosila simboličnih sedam dinara.

Mandić je svoje prijatelje ugostio u VIP separeu, a među prvima na rođendan je došao roker Milić Vukašinović u pratnji svoje supruge Suzane Vučić, a potom i rokerka Lana Toković. Domaćin je spremno dočekivao goste i bio je zadužen za odličnu atmosferu.

Slavlje su uveličali i Bebi Dol, Bora Čorba, Dragi i Žika Jelić iz YU grupe, Aleksa Jelić, pobednik Zvezda Granda Stefan Petrušić, Inspektor Blaža, kao i mnogi drugi prijatelji legendarnog muzičara.

Odlučio sam da rođendan proslavim sa svojim prijateljima koji su već decenijama uz mene. Drago mi je što su se odazvali mom pozivu i nadam se da su se odlično proveli. Okupila se stara rokenrol ekipa i zato je ovo bio pravi način da proslavim rođendan — kaže Oliver koji je animirao kolege da izađu na scenu i u ime dobrog provoda otpevaju po neku svoju pesmu.

Inače, Oliverova supruga Maja Kozilica Mandić ostala je kod kuće da čuva njihovu ćerkicu Hanu Colu koja je na svet došla 26. decembra prošle godine, ali je zato popularni muzičar svojim gostima prepričavao prve dogodovštine svoje mezimice. Uz odličnu muziku i bogatu trpezu, slavlje Olivera Mandića potrajalo je do ranih jutarnjih časova, a gosti nisu krili želju da ovakve proslave postanu tradicija.

Danilo Mašojević | 31.12.2011. | Story
773  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Nada Knežević (1940) poslato: Septembar 02, 2012, 07:22:15 pm
*

PRVA DAMA SRPSKOG DŽEZA

Počela sam da pevam sa nepunih 15 godina kod gospođe Zdenke Zikove. Usledile su najpoznatije beogradske igranke, a to je u moje-naše vreme nešto značilo. Guši nas muzika koja se na vrlo arogantan, uvredljiv i neslušljiv način nameće publici — priča Nada Knežević.

"MISTER Paganini", kultna kompozicija za ženski vokal, jedna je od najsloženijih u istoriji izvođenja džez muzike. Bez greške, krajem šezdesetih godina, to je mogla da otpeva Ela Ficdžerald. U isto vreme, u zemlji siromašnoj, još uvek ranjivoj od ratova i stradanja, pevala je sa istom preciznošću i istom snagom prva dama jugoslovenskog džeza. Zove se Nada Knežević. Danas ima 67 godina. Prethodnih 12 odlučila je da ćuti i da ne peva. Govori posle dobijanja nagrade za životno delo 24. internacionalnog džez festivala "Nišvil", koji je pokrenuo inicijativu da ova sjajna umetnica, čije se ime može pronaći u svim muzičkim enciklopedijama bez izuzetaka, dobije nacionalnu penziju istaknutog umetnika, jer ovo poslednje nije potrebno da se dokazuje. A sve to, dok u redu ispred komisije za dodelu strpljivo stoje na stotine muzičara, koji se grčevito trude da nakite svoje biografije kakvom plaketom, članskom kartom biblioteke u neznanoj mesnoj zajednici davno ugašenoj po padu komunizma...

Za one koji me ne znaju, za one mlađe, koji su odrasli na lošoj folk-muzici, zovem se Nada Knežević - kaže jetko ova dama, koja se i dok razgovaramo ne odvaja od lepeze i šešira, stranih živahnim "štiklicama" na aktuelnoj estradi. — Počela sam da pevam sa nepunih 15 godina kod gospođe Zdenke Zikove. Usledile su najpoznatije beogradske igranke, a to je u moje-naše vreme nešto značilo. Sa igranke su me odvukli u Udruženje džez muzičara, a odatle u Radio Beograd, gde 1957. godine snimam prve pesme. Jugoslovenska radio-difuzija odlučuje da me pošalje kao svog predstavnika na najsprestižnije evropsko takmičenje u Baden Badenu gde me prati džez orkestar Rola Hansa Mulera. Donosim zlato. Tako sam počela. Dobar glas i danas imam, kao i uverenje da sam uvek bila na "dobrom glasu".

"Ciganska noć" (1958 ), "Fatima" (1959), koncerti u američkim džez klubovima u Zapadnoj Nemačkoj, "skok" preko Berlinskog zida do Sovjetskog Saveza cele tri i po godine, aplauzi dugi, biseva neizbroj... Čuveni magazin "Daun bit" ne štedi pohvalne kritike upućene njenom jakom glasu i upečatljivoj interpretaciji. Nada Knežević odlazi u Skandinaviju i stvara evropsku karijeru, nakratko zatihnulu zbog očeve bolesti. A potom, sjajan nastup u "Albert Fišer Holu", međunarodni džez festivali u Minhenu, Atini, Istanbulu, čak pet nastupa na "Nenj Por Jazz" festivalu, i sa zagrebačkim "Big bendom", jednom deleći koncert sa najpoznatijim džez pijanistom Čikom Koreom, koji joj nudi da pođe sa njim i bude njegov stalni vokal.

Lista nagrada i priznanja duga je za ova tekst. Uvrštena je u "džez reprezentaciju SFRJ" pored Bore Rokovića, Boška Petrovića, Jovana Mikovića, Damira Dičića, Ratka Divjaka. Nezaboravna dva koncerta u dvorani "Lisinski" i ljubljanskom bioskopu "Union" 1977. godine trajno su sačuvani na "Jugotonovom" tonskom zapisu "4 lica džeza". Srećom. Svedočanstvo o njenom pevanju poprima odlike usmenog predanja. Živi u pričama, "sa kolena na koleno".

Dok se preko kolena nije prelomila odluka u misterioznim krugovima da moja pesma više nije važna, a na ekrane su vrtoglavo dospele našminkane lutke bez sluha — kaže za "Novosti" Nada Knežević. — Publika sa ukusom počela je da se bori za goli dinar. Za tu publiku poslednji put sam pevala 1995. godine na koncertu "Nada Beogradu", koji sam sama organizovala. Mediji su ocenili da je to bio najbolji koncert protekle decenije. Ne znam, za mene je to bio poslednji. Kada sam se u prošlu sredu popela na binu letnje pozornice u Tvrđavi da primim životno priznanje, sećanje je oživelo. Videla sam u publici koja nije moja, da to polako postaje. Ponovo taj strašan aplauz, koji me je začarao da pola veka držim mikrofon i pevam. U Beograd sam se vratila srećna. Moj glas je ostao sačuvan. Hvala svima, sada kažem. To je bilo sve od Nade Knežević...


PRIZNANJA Povelju Udruženja muzičara džeza dobija kao istaknuti umetnik za doprinos razvoja muzičkog stvaralaštva, povelje publike i kritike na desetinama festivala, estradne nagrade Srbije, prva nagrada Jugoslovenske radio-difuzije za najbolje diskografsko ostvarenje za ploču "Četiri lica džeza" (ista ploča proglašena je za najbolju u godini), njoj najdraže priznanje kolega umetnika među kojima su Arsen Dedić, Leo Martin, Gabi Novak, Josipa Lisac, Tereza Kesovija...

SPASAVANJE KULTURE — Guši nas muzika koja se na vrlo arogantan, uvredljiv i neslušljiv način nameće publici — priča Nada Knežević. — Ovo je problem koji zahteva širu društvenu akciju, kako naša kultura ne bila definitivno marginalizovana. Nikada nismo naučili da negujemo prave vrednosti, a najveći smo talenti u tome da ne praštamo uspeh i da zaustavimo i uništavamo prave vrednosti. Zato nas svi oni koji mnogo vrede napuštaju sa tugom u srcu i beskrajnom radošću za svaki ponovni susret sa svojim gradom i publikom.


Sofija Babović | 17.08.2007. Večernje novosti
774  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Ansambl "Narakord" poslato: Septembar 02, 2012, 02:43:00 pm
*
PREMINUO ĐORĐE KANGRGA
(Crna Bara, 16.03.1945 — Beograd, 05.08.2005)


LEGENDA STARE GRADSKE PESME

Legenda starogradske pesme Đorđe Kangrga iznenada je preminuo u petak u Beogradu, u 60. godini. Kangrga je bio vođa Narakorda — jednog od najeminentnijih i najdugovečnih starogradskih ansambala. Narakord je snimio veći broj kompilacija i devet solo albuma. Desetim, čije je snimanje bilo predviđeno za ovu godinu, trebalo je da obeleži 30 godina rada.

Tokom te tri decenije Narakord je održao oko dve hiljade koncerata širom (nekadašnje) Jugoslavije i u dijaspori i postao je uzor drugim sastavima gradskog melosa kao što su Tamburica pet, Svilen konac, Spomenari... U Narakordu su se, uz Kangrgu, koji je bio spiritus movens i dobri duh ansambla, afirmisali brojni muzičari i pevači.

Prisećajući se nekih ranijih vremena, u jednom razgovoru za Glas javnosti Đorđe Kangrga je govorio o počecima Narakoda, starogradskoj muzici nekad i sad...

"Samo mesec dana pošto smo se okupili svirali smo u prepunoj "Skenderiji" u Sarajevu sa još tri-četiri skadarlijska ansambla. Svirali smo svuda, bilo je dosta posla. Pesma "Eleno, mome" bila nam je neka vrsta koncertnog hita, pa pošto to niko do tada nije snimio, kada je došao red na nas stavili smo je na ploču. Iako je bila na b-strani, oko te pesme je nastala gužva kakvu nismo očekivali... Tako smo ušli u to što se zove estrada...

Ranije se starogradska muzika pazila, a Skadarlija je bila kao kolevka za te ansamble. Do nje se nije moglo doći tek tako. Da bi ansambl uopšte ušao u Skadarliju, morala je da se prođe audicija koju je vodio Đorđe Karaklajić. Ako nisi bio dobar, nije bilo šanse da se provučeš. Čak su i dobri orkestri morali da idu na dodatno "peglanje", da isprave neke nedostatke, da bi mogli da zasviraju u nekoj od skadarlijskih kafana... Danas ima mnogo više restorana sa muzikom nego ranije, većinom u privatnim rukama. Svaki šef restorana bira muziku po svom nahođenju... i kvalitet je mnogo slabiji..."


P. D. | 07.08.2005. | Glas javnosti
775  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — L poslato: Septembar 01, 2012, 01:46:15 am
*

LUDUJEM ZA TOBOM1
tekst: P. Radivojević
muzika: M. Todorović Krnjevac


Mnogo puta moje usne
ime su ti šaptale
mnoge noći moje oči
zbog tebe su plakale

Ref.
Ludujem za tobom
čeznem noć i dan
ti si srcu mome
najmiliji san

Sanjala sam mnogo puta
da sam tebe ljubila
iz sna sam se sa suzama
svake noći budila
Ref.

Zvala sam te da mi dođeš
i ruke sam širila
ljubila sam sliku tvoju
da bi srce smirila
Ref.

Sad me ljubi za sve dane
što me nisi ljubio
poljupcima gasi vatru
koju si zapalio
Ref.

1 Album: "Silvana Armenulić / Sačuvali smo od zaborava" / 13.11.1981. / Jugoton LPD 0020 ULP 880

YouTube: Silvana Armenulić — Ludujem za tobom
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »