Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
76  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Radomir Mihajlović Točak (1950) & Smak [Kragujevac] poslato: Novembar 16, 2016, 09:50:17 pm
*

PREMINUO BORIS ARANĐELOVIĆ, PEVAČ GRUPE SMAK

Boris Aranđelović, pevač legendarne kragujevačke grupe "Smak", preminuo danas u Holandiji. Poslednji put je pevao sa grupom na Ušću

Pevač kragujevačke rok grupe "Smak" Boris Aranđelović (67), preminuo je danas u 11.30 posle duge i teške bolesti u bolnici u Roterdamu. Muzičku i životnu scenu napustio je čovek koji je specifičnim glasom obojio hitove neprikosnovenog "Smaka". Otišao je tiho, baš kako je i živeo! Smrt velikog pevača rastužila je njegove mnogobrojne kolege, prijatelje i obožavaoce "Smaka".

Bol i tugu nije mogao da sakrije ni basista kragujevačke grupe Zoran Milanović.

— Šta da vam kažem, jako sam potresen — rekao je za "Novosti" Milanović. — Boris je preminuo u Roterdamu, u bolnici u kojoj se i lečio. Poznavali smo se čitav život, još pre grupe "Smak". Bili smo veliki prijatelji, a ne samo kolege. Njegova smrt je prvenstveno za mene veliki gubitak, ali i za sve one koji su bili bliski sa njim, kao i za muziku.

Boris Aranđelović rođen je 13. oktobra 1948. u Kragujevcu, a član "Smaka" postao je 1973. godine. Poslednjih 25 godina živeo je u Holandiji, a nastupao je u obnovljenoj - originalnoj postavi "Smaka" na povratničkim koncertima u "Kombank areni" 2012. i ove godine, 20. juna, na beogradskom Ušću. Bio je to poslednji koncert koji je otpevao u karijeri. Znao je da je teško bolestan. Kao da je naslućivao da se više nikad neće popeti na scenu i uzeti mikrofon u ruke. Posle spektakla na Ušću otišao je u Holandiju, gde je operisan.

Bio je poznat po pevanju u visokim registrima što mu je donelo prepoznatljivost. Na svojim plećima znalački je umeo da iznese teret koji su nametnule složene melodije i ritmička kompleksnost tekstova. Posebnu atrakciju u nastupima benda "Smak" predstavljao je "dijalog" između Borisovog glasa i gitare Radomira Mihajlovića Točka.

Snimio je i dva samostalna albuma. Prvi "Iz profila" objavio je 1983. za sarajevski "Diskoton", a drugi 2001. pod nazivom "Boris i dinosaurusi". Rok kritičar Bane Lokner smatra da je Aranđelovićeva smrt veliki gubitak za muzičku scenu.

— Boris je bio jedan od najkvalitetnijih vokala na ovim prostorima — istakao je za naš list Lokner. — Pevanje u falsetu je bila njegova osobenost. Nikad nije bolje pevao nego na Ušću. Note i stihovi su mu sami navirali. Boris se nije isticao, bio je tih i nenametljiv i van scene. Govorio je isključivo snagom svog vokala. Nije bio klasičan frontmen i na bini nije mnogo komunicarao sa publikom. Jedna od najboljih pesama koju je otpevao u karijeri je "Šumadijski bluz". Snimio je i sjajne solo albume, ali, nažalost, nisu imali dobru promociju.

Jednog od najboljih vokala jugoslovenske rok scene publika će pamtiti po hitovima "Perle", "Satelit", "Alo, alo", "Bluz u parku", "Šumadijski bluz", "Crna dama"...

Smrt pevača "Smaka" šokirala je i rastužila i Žiku Jelića iz "JU grupe". Basista najdugovečnijeg rok sastava u Srbiji kaže da će ga pamtiti kao čoveka punog optimizma.

— Poznavali smo se otkako je grupa "Smak" formirana — rekao nam je Jelić. — Sretali smo se često u to vreme. Kasnije ga je put odveo dalje. Ponašao se kao da nije imao nikakav problem, uvek je bio pozitivan i raspoložen. Mogli ste da steknete utisak da mu je u životu sve bilo potaman. Ali, bolest ne bira. Posle koncerta je odmah otišao na operaciju. Moja želja, kao kolege i prijatelja, bila je da se iz svega izvuče, ali to se, nažalost, nije desilo. [...]

S. Dobrosavljević | Večernje novosti | 27.08.2015
77  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Ansambl "Dilberi" [Šabac] poslato: Novembar 16, 2016, 03:45:58 am
*

Iz bogatog repertoara šabačkog ansambla "DILBERI"


SVIRAJ JOVANE
ŠABAČKI CIGANE

Sviraj Jovane, šabački Cigane,
sviraj, razveseli me.

Ja sam Jovicu, šarala, varala,
šećera mu davala.

Ja sam Jovicu zvala u sobicu
da mi čisti obuću.

Nije Jovica obuću čistio
već je mene ljubio.

Imam mamicu, imam taticu
samo nemam Jovicu.


TERA LENKA
 
Tera Lenka, jao jao jao,
tera Lenka, sine Stojane,
tera Lenka riđu i zelenka.
 
Stani, Lenka, jao jao jao,
stani, Lenka, sine Stojane,
stani, Lenka, prodaj mi zelenka.
 
Ja bi stala, jao jao jao,
ja bi stala, sine Stojane,
Ja bi stala kad bi ga prodala.


DIGNI KAJO KRAJ OD ŠLINGERAJA

Digni Kajo kraj od šlingeraja,
da ti braca čizmom ne ukalja.

Ako kalja, opraće ga nana.

YouTube: Ansambl "Dilberi" — Sviraj Jovane, čabački Cigane
YouTube: Ansambl "Dilberi" — Stani Lenka
YouTube: Ansambl "Dilberi" — Digni Kajo kraj od šlingeraja
78  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Orkestar "Stari zvuci" [Šabac] poslato: Novembar 16, 2016, 03:24:37 am
**
Kosta Pavlović
Stalni član ansambla "Stari zvuci"



PEDESET GODINA DRUŽENJA SA HARMONIKOM

Šapčanin, po rođenju i ubeđenju, Kosta Pavlović, u gradu na desnoj obali Save poznatiji je po nadimku Koka - Mečak. Nadimak, kao i svi čivijaši, a i njegova braća: Mile i Dušan dobili su po ocu, Jovi Mečku. Taj oniži čičica je upamćen po svojoj stoličici, koju je nosio na sve fudbalske utakmice Mačve i obavezno sedao iza gola. Počeo je za svoj "Provincijski Urugvaj" da navija 1919. godine i sve do smrti, na utakmicama je sedeo uvek na istom mestu.

Otac je voleo muziku, ali i geni su bili prisutni i po majčinoj liniji. Ujak Milutin Neimarović, predratni krojač, svirao je, onako, za svoju dušu. Nasledni geni kao i uporan rad uticali su na to da Koka Mečak postane jedan od vodećih šabačkih harminikaša.

Počeo je da svira igranke, kao učenik petog razreda, u sali Gimnazije, zajedno sa: dr Midinim, Mićom Špijunom, Aljom, Sonjicom, i sve tako do polovine šezdesetih.

— Bilo je to pravo vreme za svirku. Svirali smo na radio-aparatima, pravljenim pojačalima. Sa nama je tada svirao, kao solista na saksofonu i violini, i Vlada Krastavac. Baš nekako u to vreme, iz Beograda se vraća moj pokojni brat Mile, koji je svirao u "Krsmanoviću" i "Špancu" .Menja u "Abraševiću" dotadašnjeg korepetitora, čika Đokicu Gajića. Naravno, dovodi i mene u KUD. Eto, ostao sam trideset godina u njemu, bilo kao korepetitor, bilo kao šef orkestra — priča Koka dok sedimo na Savskom keju, gde on svake godine provodi vreme od maja do septembra meseca.

— Jednostavno, ne mogu bez Save. Svaki dan samo ovde. Drago mi je što sređuju plažu. Zaslužili su to Šapčani.

Pitam Koku, zar nije malo čudno da nastavnik biologije postane cenjeni harmonikaš, koji i ne zna koliko je koncerata, igranki i svadbi odsvirao u dugogodišnjoj karijeri.

— Nije. Ja nemam akademiju ali, normalno, "čitam" note. Dok sam bio šef orkestra "Abraševića", svaki dan sam držao po dva sata harmoniku u rukama. Samo sam tako mogao napredovati. Mislim da je to recept za mlade muzičare. Ja sam opismenio i obučio stotinak mladih ljudi u "Abraševiću". Uspeo sam da vratim violinu u Veliki narodni orkestar: Zoran Bursać, Miško Mitrić, Moskva, čika Iva, Urošević, Lale Nikolić i mnogi drugi. Sa nama je počeo i jedan Šaban Šaulić, u staroj bašti Hotela "Zeleni venac". Srce me boli što su je srušili. Bila je dupke puna cele sezone. Beše najlepša bašta u Srbiji. Tu sam proveo najlepše dane mladosti. Svirali smo u crnim pantalonama i crvenim sakoima sa velikim slovom "A" na malom džepu. Još uvek ga čuvam. Draga mi je uspomena. Od te 1964. pa do 1970. kroz orkestar koji je svirao u bašti, prošli su: Midin, Bata Mrav, Toma Mrtvak, Alja advokat, Krastavac, Mića Špijun, Mikica Limun, Sonjica, Mile Selaković, Lolija i naravno nas tri brata Mečka, Mile, Dušanija.

Sa setom priča Koka i o takmičenju za "Zlatni mikrofon" koje se održavalo u Domu sindikata početkom šezdestih, kada je sala bila dupke puna (600 ljudi), karta nije mogla da se nađe. Tu su pevali i pobeđivali: Iva Nedić, Batiša, Cvetin, Goca Mecić, a drugu harmoniku u orkestru svirao je Brana Đokić.

— U to vreme nije bilo kafića, video-rikordera, a bogami i TV je bio luksuzan aparat. Morao se narod zabavljati. Zato su takmičenja i igranke bili maksimalno posećeni. Sećam se da smo, šezdesetih, imali orkestar "ABC" koji je svirao u sali Doma omladine. Sala puna.

Svirali smo: Janez, Midin, Aca Baluja, Dubela udaraljke i ja. Najpoznatija pesma, koju je pevalo pola šabačke omladine, bila je "Anđelka" koju je komponovao Midin. A danas toga nema. Brzo i teško se živi. Valjda nam je i muzika zbog toga takva. Ovaj turbo-folk, pravo da ti kažem, ja i ne slušam. To su gluposti koje traju jedno leto — nastavlja svoju priču iz mladih dana Koka Mečak.

Iako je zašao u šestu deceniju života, Kosta Pavlović je i danas aktivan muzičar. Stalni je član ansambla "Stari zvuci", koji nastupa povremeno. [...]

— Nisam ja još za staro gvožđe. Ima od mene još mnogo toga da se nauči i čuje. Jer ipak, ja se pedeset godina družim sa crno-belim dirkama — poručuje za kraj našeg razgovora Koka Mečak.

Piše Ljubomir Kostić

Ljubomir-Ljupče Kostić "Priče sa šabačke kaldrme" [1. izd.]
Šabac: Šabačka revija, 1996. | Biblioteka šabačka
79  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — M poslato: Novembar 16, 2016, 03:17:25 am
**

MOJ BEHARE*
Tekst: Verica Ilić

Moj behare tebi jesen dođe.
Meni mladost u kafani prođe.
Prekriše te snegovi,
meni kosa sedi,
nema više radosti
ni meni, ni tebi.

U srcu osta grana od behara,
proleće svako ranu mi otvara.
Suvoj grani ne pomažu
ni sunce ni leta.
Samo ljubav moć joj daje
doveka da cveta.

Moj behare tebi zima dođe,
meni mladostu u čekanju prođe.
Led u srcu ne dade
pupoljku da cveta,
nema za nas više
proleća ni leta.
 
U srcu osta...

* Filip Tomić i Tomislav Jerotić: "Stari zvuci" 25 godina • Regionalno udruženje muzičkih pedagoga "Korona" • Šabac, 2003.

YouTube: Stari zvuci — Moj behare
80  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — N poslato: Novembar 16, 2016, 02:47:28 am
*

NIJE BILA MENI SUĐENA

Još mi jastuk miriše na nju
još je noću ona u mom snu
otišla je klet' je neću
nije našla sa mnom sreću
nije bila meni suđena

Ref.
A bila je ljubav moja bila mi je sve
ne znam kako dalje kako ću bez nje
ne mogu da živim više u samoći
bez nje su mi dugi dani i besane noći

A bila je kap na dlanu mom
sve imao u životu s njom
otišla je klet' je neću
nije našla sa mnom sreću
nije bila meni suđena

Još je volim mada nije tu
mislim stalno sanjam je u snu
otišla je klet' je neću
nije našla sa mnom sreću
nije bila meni suđena

YouTube: Dragan Kojić Keba — Nije bila meni suđena
81  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — K poslato: Novembar 16, 2016, 02:42:16 am
*

KAKO ĆU SUTRA BEZ TEBE
muzika i tekst: Rade Vučković

Pokraj reke zagrljeni stoje,
dok se sunce na zapadu gubi,
rastaju se dvoje što se vole,
ona plače, on joj kose ljubi

Ref:
Kako ću sutra bez tebe,
kako ćeš ti bez mene,
i ceo život ko cveta dva,
venućemo ti i ja

Sreli smo se kad su cvale ruže,
nikad nismo pričali o kraju,
proleće je tužno za nas dvoje
i za one koji se rastaju

Zagrljeni stajali su dugo
i kroz suze on joj tiho reče
— ti odlaziš, ja ostajem, dušo
što živimo kad nemamo sreće

YouTube: Rade Vučković — Kako ću sutra bez tebe
82  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Obren Pjevović (1919—1995) poslato: Oktobar 31, 2016, 05:20:17 am
*

DVE I PO DECENIJE OD SMRTI OBRENA PJEVOVIĆA


Čačak — Na današnji dan, pre dve i po decenije (1991), u porti Crkve Svetog Petra i Pavla, u Mrčajevcima, sahranjen je OBREN PJEVOVIĆ, pesnik i kompozitor, koji je preminuo dva dana ranije. Svet je ugledao 21. juna 1919. godine, u susednoj Donjoj Gorevnici, na levoj obali Zapadne Morave, kojoj je bio nesebično posvećen i koju je opevao lepše i pamtljivije od svih, koji su se odvažavali da se glasnu njoj u čast.

Prve stihove napisao je još 1933. godine. U njih je utkao svekoliko narodno mukotrpije:

                             Zanata mi otac nema,
                             u oku mi suza vrela,
                             sa čim će me školovati
                             samo za ljeb majka prela...


Kulturno-umetničko društvo "Raspevana Šumadija", u Mrčajevcima, osnovao je 1957. i bio njegov umetnički rukovodilac. Zajedno s njim, godinama je pohodio čitavu Srbiju, ali i brojne gradove ondašnje Jugoslavije... Koncert, u velikoj dvorani beogradskog Doma sindikata, koji je ovo društvo priredilo 1963. godine, dugo je bio nezaboravan kulturni događaj, kojim su se njegovi organizatori ponosili. Iste godine, u antologiji savremenih srpskih pesnika sa sela "Orfej među šljivama", Obren Pjevović zastupljen je pesmom "Dženarika".

Prvu ploču, na kojoj se  nalazila kultna pesma "Sa Rudnika i Avale", za koju je napisao i tekst i muziku, snimio je 1960. godine...

Televizijska emisija "Ima li Boga u Mrčajevcima", emitovana 1970. godine, za koju je Obren Pjevović napisao stihove:

                             Spavam, jadna, u drveni krevet,
                             a moj Mile u Apolo devet
,

i muziku, uzburkala je, tada, čitavu srpsku i jugoslovensku javnost, a rasprave, njom podstaknute, trajale su, potom, godinama.

Godinu dana kasnije, pesmu Dobrice Eriće "Ja zavoleh devojku iz grada" oplemenio je svojom muzikom, a njenu interpretaciju poverio je zemljaku Miroslavu Iliću... Posle dve godine, ova pesma je proglašena — najboljom, Obren Pjevović je krunisan titulom najboljeg kompozitora, a Miroslav Ilić je bio najuspešniji i najslušaniji interpretator narodne muzike...

Četiri decenije svog umetničkog rada, Obren Pjevović je obeležio 1988. godine, koncertom u velikoj dvorani beogradskog Doma sindikata. Ovom prilikom, nije bilo ni jedne pesme "u kojoj bi se pomenule reči: suze, plač, bol i slični novokomponovani ukrasi". Tada je plakao jedino — Obren Pjevović, "ali od sreće i uzbuđenja što još ima publike koja dolazi na prijatno druženje sa lepom reči, pravom narodnom muzikom i narodnim pevanjem"...

Tri godine kasnije, na Badnji dan, u svojim Mrčajevcima, utihnuo je — zauvek!...

Za njim je ostao pamtljiv trag izuzetnog "darodavca iz prikrajka"... Još se čuju njegove pesme: "Pomeljarka", "Moravsko predvečerje", "Selo moje, zavičaju mio", "Plastim suvu travu", "Ustala Gina u ranu zoru", "Izašla si, draga, iz sećanja", "Ej, da mi je"“, "Oj, oblače, nemoj na orače", "Oj, Moravo, tija reko", "Obesi venac o drnac"... Više ih je od stotine... Začinjavaju nebo nad Srbijom, koja mu je, vazdan, bila u srcu! Iz svojih belih grla su nam ih prinosili brojni interpretatori (na desetine ih je), među kojima su najpoznatiji: Miroslav Ilić, Dobrivoje Topalović, Milanka Baralić, Janićije Dramićanin, Zoran Gajić, Branka Šćepanović, Dragoljub Lazarević, Predrag Cune Gojković, Vera Ivković, Dušica Bilkić, Gordana Jevtović, Živan Saramandić, Mašinka Lukić, Bosa Ovuka, Nedeljko Bilkić, Nikola Kolaković, Zora Dubljević, Spomenka Avramović, Nada Mamula... Sve više ih je i među mlađima, koji se odvažavaju da im sačuvaju svežinu i uspomene na njihovog tvorca — Obrena Pjevovića...

U brojnim listovima, revijama i časopisima objavljivao je pesme, među kojima je i antologijska "Dženarika", u kojoj je i stih:

                         Buj rujila voćke me čika,

pamtljiv, poseban, dubok, a — jednostavan!..

Obren Pjevović je, inače, bio kadar da uzdrma "onu već uobičajenu radio-televizijsko-humorističku predstavu o seljaku što se večno vrzma oko pijace i sudnice", ali i da posvedoči o izuzetnim vrednostima njegovog "nemogućeg jezika". Uz sve seljačke poslove, koje je obavljao revnosno, čak i prednjačeći u nekima (kao što je, na primer, bilo košenje), uspevao je da neguje i svoju — posebnost. Naime, nešto posebno bili su mu i govor i jezik. Uvek prožeti nekakvom planinskom svežinom i žuborenjima, što je, zapravo, svedočilo o samosvojnosti i neponovljivosti, da je samo — njegovo!... On je, i u toku običnog razgovora, često, prirodno i neosetno, uvodio neku novu reč, ili ju je, prigodom, i sam stvarao! Njegova kuća, knjige i pesme bili su mu, uvek — dušenapoj. A o sebi je govorio: "Ja ću biti neporemetivi Obren — do groba!"... S najviše nežnosti govorio je o prirodi; "iz svoje glave i svoje Morave“" uzneo je selo — pesmom: onivljenom i onebljenom.!..

Njegova kuća u Mrčajevcima bila je uvek — otvorena, sve njene brave uvek su bile — otključane, baš kao što je i srce Obrenovo, vazdan, širom bilo otvoreno...

A on je, pre svega, bio — pesnik. I to — neobičan. Godinama je pisao samo za — sebe! Gomilao je rukopise; neke je, čak, zauvek i zaturio, izgubio. "Jednim neobičnim i žalosnim slučajem", Obren Pjevović je "ostao zauvek bez svih hiljada svojih stranica“. Za malo se, tada, govorio je posle, zbog toga, nije i — ubio! Ali je, ipak, nastavio da piše stihove za buduću zbirku "Život za plotom", tj. "o životu s ove strane plota, ali i onom drugom, pravom, koji počinje — s druge strane".

Sasvim posvećen i pesništvu i muzici, Obren Pjevović je bio živa istorija svojevremenog, i potonjeg, seoskog pesništva. "U njemu je ceo razvoj: od narodne pesmarice, od Velike narodne lire, do moderne lirske pesme, od kosačko-pevačkih pokliča Šumadiji, do onog jedinstvenog šumadijskog stiha, iz koga je jarko progovorio ceo taj kraj: Buj rujila voćke me čika. Tu su, dakle, sve žice, od donjih do najgornjih. Razborit, sređen, sa željom da sve stavi na svoje mesto“... Govorio je Obren Pjevović: "Ja sam zemljoradnik, zanimam se pisanjem, a zabavljam — muzikom!"...

Bio je, poslovično, i — slobodouman i, vazdan, i javno, naklonjen bistroumoj kapljici samo s narodnog zdenca. Zbog toga je, tokom čitavog svog života, otrpeo i brojne uvrede i napade ne samo zavidljivaca i nepopravivih "idejopoklonika", već i onih koji su se, preko stranica taznih listova i časopisa ili u emisijama radija i televizije, "odvažavali" da, veoma poslušni, prigotove i po koji zlonamerni — utuk! Međutim, za sve to, "drčni" Obren Pjevović nije hajao!

Jer, znao je on, kao je i zapisivao u svom dnevniku, koji je neredovno vodio:

Ne može plitka i nesložena ličnost da stvara velike vrednosti,

ili: Politika je uspela, ako uspe da prevari ili zatupi masu!,

ili:  Ako ga zaista od srca prosvećuješ, napadaš sam sebe,

ili Radnik se muči, a dokon radi!...

Hteo je da i tim mudroslovljem, takođe, ukorenjenim u narodnom bistroumu, i drugima bude na dohvat. Zato je, i njim, plemenio belinu hartije...

Ukorenjen u prirodi, i u jeziku, on se, gotovo šeretski, poigravao i jezikom i poezijom, ali i muzikom. Tako se zabavljao, ali je čvrsto stajao na svojoj zemlji!... Pritom je, i sam, gotovo za sve, i ostao — velika tajna!

Nju, dakle, valja odgonetati, i — odgonetnuti!... U inat — zaboravu, koji ga, za malo, nije sasvim prekrio svojim velom!...

Miladin Vukosavljević | 09.01.2016. | Glas Zapadne Srbije
83  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači [Klasična muzika] / Živan Saramandić (1939—2012) poslato: Oktobar 31, 2016, 04:45:12 am
*

VEČE SEĆANJA NA ŽIVANA SARAMANDIĆA

U Velikoj sali Ruskog doma u Beogradu 3.aprila 2013. godine održano je veče sećanja na Živana Saramandića.
Veče su priredili Milka Stojanović, Dragan Stevović, kustos Muzeja Narodnog pozorišta, autor Feljtona Živan Saramandić "Srpski Šaljapin" i Drštvo srpsko-ruskog jedinstva iz Beograda. O biografiji i veoma bogatoj karijeri najpoznatijeg srpskog basa govorio je Minja Subota.


Živan Saramandić rođen je u Beogradu, 2. aprila 1939. godine, kao prvo dete oca Miodraga, trgovca, i majke Živke, domaćice. Do početka Drugog svetskog rata porodica je živela na Dorćolu. Za vreme bombardovanja, zgrada u kojoj su živeli je srušena i otac, koji je dva dana proveo pod ruševinama, ostao je invalid. Iako su mu nemačke vlasti ponudile lečenje, on je to odbio i umro je 1945, dočekavši oslobođenje. Živan je slabo upamtio oca — sećao se da mu je pomagao jer je bio nepokretan, i da je otac pred kraj života teško i tiho govorio.

Porodica se za vreme rata sklonila u Aranđelovac kod očeve rodbine. Saramandići su velika familija, poznati kao "Saramandići sa Kisele vode". Žive u Aranđelovcu više od 200 godina. Živanov čukundeda Vasilije, koga su zvali Saramanda — po babama Sari i Mandi, učesnik Bitke na Mišaru, bio je poznat po jakom glasu kojim je preko celog bojnog polja dozivao vojsku.

Živanovo detinjstvo bilo je teško ali srećno. Porodica je preživela rat uz veliku pomoć familije. Najveći uticaj na njega imala je majka, koja je bila izuzetno hrabra i požrtvovana. Iako je ostala udovica sa dvadeset pet godina, nije se ponovo udala, i bila je potpuno posvećena njemu i sestri. Govorila je: "Više volim da radim džabe, nego da džabe sedim." Mada su bili sirotinja, želela je svakome da pomogne i pruži koliko može — bili su srećna sirotinja.

Prvi razred Živan je upisao 1945, sa šest godina. Bio je slabašno, žgoljavo dete. Po sopstvenim rečima, do polugodišta je bio najgori, a od polugodišta prvog razreda, najbolji đak u odeljenju. Prvi javni nastup, koji se završio neslavno, imao je na svetosavskoj priredbi 1946. godine. Trebalo je da svako od odabranih učenika izgovori jedan stih revolucionarne pesme. Kad je došao red na Živana, on se, zbog velikog straha, rasplakao, a priredba je prekinuta.

Kada se oformio hor, nisu ga primili, sa obrazloženjem da ima "lep glasić, čak ima i sluh, ali je taj glasić toliko mali i jadan da je bolje da ne dolazi, jer pošto je inače slab, razbolevaće se stalno". Kasnije je ipak primljen, ali je na prvom nastupu hora, od velike treme, ćutao.

Svi Živanovi stričevi bili su muzički nadareni, voleli su muziku i bavili se njome amaterski. Već od četrnaeste godine od njih je naučio da svira gitaru, od koje se nije razdvajao do kraja.

Upisao je prestižnu Gimnaziju u Aranđelovcu i sa nekoliko drugova osnovao orkestar koji je svirao na igrankama i priredbama. Počeo je da peva, tada popularne, dalmatinske pesme, ali i italijanske kancone. Orkestar, sastavljen od samoukih muzičara, svirao je različit repertoar — od džeza do narodne muzike.

Posle položene velike mature, 1957. godine, preselio se u Beograd i upisao Ekonomski fakultet.

Položio je dve audicije: za hor "Branko Krsmanović" i za Udruženje muzičara džeza, zabavne i rok muzike. Profesionalni muzičar zvanično je postao 1. juna 1957. U šali se hvalio da je postao umetnik pre svojih prijatelja i drugova Predraga Gojkovića Cuneta i Đorđa Marjanovića.

Iduće godine pobedio je na poznatom jugoslovenskom takmičenju "Mikrofon je vaš", prvo u Aranđelovcu, a zatim je sa orkestrom Dušana Radetića trijumfovao i u Opatiji, pesmom "Za tobom moje srce žudi".

Uspeh u Opatiji skrenuo je pažnju na Živana, pa su se za njega zainteresovali i u Beogradu. Počeo je da peva po kafanama i klubovima, sam se izdržavao, pomagao majci i sestri i uspešno studirao.

Reditelji Sava Mrmak i Soja Jovanović predložili su mu da peva u "Orfeumu" — velikoj šatri sa 2.000 mesta, na mestu sadašnjeg spomenika Karađorđu kod Narodne biblioteke. U "Orfeumu" je izvođen kabaretski program. Živan je prvo odbio ponudu: hteo je da završi studije, a imao je i angažmane od kojih je zarađivao. Međutim, kada su mu ponudili dve i po hiljade ondašnjih dinara mesečno, što je značilo da bi za dva meseca mogao da kupi vespu, nije se dvoumio: 2. juna 1962. prvi put je nastupio u "Orfeumu" i izazvao senzaciju.

U "Orfeumu" su gostovala velika, svetski poznata imena, među kojima je bio i Roko Granata. Pevali su zajedno 35 dana; Roko je tada dobijao honorar od 27 hiljada, a Živan 25. U to vreme mogao je za taj iznos da kupi stan na Dorćolu.

Posle uspeha u "Orfeumu", Živan je na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1962. godine, imao svoj prvi profesionalni estradni koncert na niškoj Tvrđavi.

Susret sa Titom bio je prekretnica u karijeri Živana Saramandića. Reditelj Sava Mrmak i Milan Vukos, tadašnji generalni direktor Jugoslovenske radio-televizije, osmislili su novogodišnji program i pozvali Živana da peva na dočeku 1963. godine kod predsednika Tita, u zgradi Skupštine Srbije, gde je bio prisutan ceo državni vrh.

Ponoć je već prošla, vreme je prolazilo i društvo se već odvajalo po separeima. Verujući da neće ni nastupiti, razočaran, Živan je hteo da krene kući. Nije znao da je on "adut" večeri... Nastupio je u četiri sata ujutro. Pevao je od ruskih pesama do "Ol' Man River" i izazvao opšte oduševljenje.

Toša Elezović iz orkestra rekao mu je da obrati pažnju na čoveka koji je sedeo na ivici podijuma: bio je to Edvard Kardelj.

Predsednik Tito pitao je Živana šta i gde radi i kad je čuo da studira ekonomiju, rekao mu je: "Kakva ekonomija! Ti moraš da školuješ glas, pa u operu." Odmah je pozvao telefonom sekretara skupštine, pukovnika iz Druge proleterske, i naložio mu da brine o Živanu. Od tada, Živan je bio stalni gost na prijemima povodom poseta stranih državnika, kao i na proslavama državnih i revolucionarnih praznika.

Zahvaljujući tadašnjem ministru Sveti Đuriću, ugovoreno je preslušavanje u Operi na kojem je stručnjaci trebalo da daju svoj sud o Živanovim vokalnim predispozicijama: opera ili estrada. U staroj zgradi Narodnog pozorišta, u čuvenoj sobi 221, primili su ga i slušali dirigenti Oskar Danon i Dušan Miladinović, basovi Miroslav Čangalović i Branko Pivnički i dramaturg Opere Branko Dragutinović. Otpevao je pesmu "Volga, Volga".

Svi su ga pažljivo saslušali i na preporuku Miroslava Čangalovića predložili mu da se posveti operi i počne da uči pevanje kod Zdenke Zikove.

Živan Saramandić je tek posle 15 meseci rada sa Zdenkom Zikovom, 30. aprila 1966, konačno dobio pravo da nastupi na audiciji. Pred punom salom kolega, od kojih ga je većina poznavala kao estradnog pevača i bila spremna da ga ismeje, otpevao je dve arije. Posle prve je nastao blagi žamor, a posle druge Živan je dobio ovacije.

Debitovao je 21. septembra 1966. na premijeri opere "Aida", u ulozi Kralja Egipta. Pored njega, nastupili su i Milka Stojanović kao Aida, Đurđevka Čakarević kao Amneris i Jovan Gligorijević kao Amonasro. Dirigovao je Bogdan Babić.

Godina 1968, pored uspešne audicione predstave "Lučija od Lamermura", za Živana je bila značajna i zbog takmičenja u Busetu. Gradić Buseto, rodno mesto Đuzepea Verdija, svake godine održava veliko takmičenje pevača pod nazivom "Voci Verdiani" — "Verdijevi glasovi". Žiri ovog prestižnog takmičenja čine direktori najznačajnijih operskih kuća u Evropi. Takmičenje se sastoji od eliminacionog dela, polufinala i finala.

U toku takmičenja, pevačica iz Bugarske koja je nastupala pre Živana rekla mu je da članovi žirija nezainteresovano slušaju izvođače, da čak i razgovaraju međusobno i da tek povremeno obrate pažnju na takmičare.

Da bi privukao njihovu pažnju, Živan je odlučio da nekoliko fraza u velikoj ariji kralja Filipa iz "Don Karlosa" spoji u jedan dah, što je za pevača vrlo riskantno, ali za publiku veoma atraktivno i uzbudljivo. Primetio je da se posle prve takve fraze žiri ućutao i da su ga pažljivo pratili do kraja.

Kada je publika na kraju čula da Živan nije među nagrađenim pevačima, ljutito i burno, kako to Italijani rade, gromoglasno je skandirala "Basso Yugoslavo!" pokazujući time bes zbog rezultata i ogromnu naklonost prema mladom pevaču iz Srbije.

Posle takmičenja, na prijemu kod gradonačelnika Buseta, direktor Bečke državne opere Šnajder rekao je da podnosi ostavku na mesto potpredsednika žirija u znak protesta zbog "skandala koji se desio sa mladim jugoslovenskim basom". Ponudio je Živanu otvoren ugovor sa Bečkom državnom operom i izrazio nadu "da će mladi umetnik biti razuman u svojim zahtevima". Živan je odbio ponudu, jer ni tada, ni kasnije, nije smatrao da bi svoju karijeru trebalo da gradi u inostranstvu. Odbio je i primamljive ponude za duži angažman u operama iz Napulja i Rima. U narednih nekoliko sezona pevao je značajne uloge prvog basovskog faha i izbio u ešalon prvaka.

Kad je čula Živana Saramandića, Ketrin Barnes, umetnica, supruga reditelja Irvina, rekla je: "Fascinirana sam muzičkom obradom! Sviđaju mi se Porgi i Bes, ali sam oduševljena i Kraunom. Mislim da je pred njim velika karijera". A bugarski bas Nikolaj Đaurov, pošto je pevao sa Živanom, izjavio je: "Njegov Inkvizitor me je u jednom trenutku trgao, pa sam morao da 'zapnem' da bi duet bio maksimalno dobar. Za mene je njegov Inkvizitor bio pravo otkrovenje i inspiracija".

Milka Stojanović i Živan Saramandić prvi put su se sreli na probi "Aide" 1966. godine. Živan je se često prisećao: "Spremajući se da debitujem, na probi sam se žestoko naljutio što zajedno sa ansamblom i horom čekam primadonu koja kasni više od pola sata. Pitao sam ih: 'Zašto je ne isterate?' Nisam mogao ni da sanjam šta će se posle dogoditi, ni da naslutim da ću se brzo navići na to da je doživotno čekam. Najpre sam je zavoleo kao veliku pevačicu, pa kao druga i prijatelja, a onda se sve pretvorilo u iskrenu i snažnu vezu, pre koje mi nije ni na pamet padalo da se za nekoga tako duboko vežem. Ta veza je jako čvrsta, ali ne i laka, jer smo različitih naravi. Ja sam u horoskopu Ovan, a ona Jarac, pa se često srećemo na brvnu. Pošto imamo različita politička uverenja, ja kažem da, u stvari, živim sa klasnim neprijateljem.

"Prvi put sam čula Živana na televiziji i bila zapanjena lepotom i snagom tog glasa i lepotom tog čoveka", seća se Milka Stojanović. "Kad sam ga 1966. videla da debituje kao kralj u 'Aidi', nisam obratila pažnju, bili smo samo kolege, družili se, bila sam okupirana svojom karijerom, godinu posle te premijere već sam pevala u MET-u.

Imao je ime koje je bilo već poznato. 'Novosti' su, pred premijeru 'Aide', objavile naslov: 'Milka Aida, Živan Faraon'.

Pre probe 'Don Karlosa' u Narodnom pozorištu 1968. stajala sam sa korepetitorom Zdenkom Marasovićem ispred službenog ulaza, i ugledala prekrasnog čoveka sa bradom, u kariranoj košulji — tada je prvi put pustio bradu — kako ide niz Dositejevu ulicu prema ulazu. To je bio Živan.

Kao da me je pogodio grom. Nisam mogla da odvojim pogled od njega.

Tako je počela veza, koja je bila toliko intenzivna, nezadrživa, da za mene u emotivnom smislu ništa značajnije na svetu nije postojalo... do poslednjeg dana.

Tokom karijere nisu često nastupali zajedno u predstavama. Kada je Milka 1993. godine otišla iz Narodnog pozorišta, njihova saradnja se intenzivirala. Održali su brojne koncerte po Srbiji, Makedoniji, Republici Srpskoj, Americi... Posebno su bili zapaženi koncerti u zamku u Vrnjačkoj Banji. Održali su ukupno 235 koncerata, a poslednji je bio 28. decembra 2011. u Pirotu.

Mnogo koncerata imali su i u Rusiji — sam Živan više od 700. Posle koncerta u Samari 2002. ispraćeni su sa cvećem i suzama. U Ruskom domu, 2003. godine, Valentina Terješkova lično je predala Živanu Orden ruske vlade za razvijanje rusko-srpskog prijateljstva.

Živan Saramandić posebno se isticao u izvođenju ruskog repertoara, što su zabeležili i muzički kritičari. Tako je zagrebačko "Oko", 18. jula 1985, objavilo: "Živan Saramandić svojim glasovnim predispozicijama, poznavanjem stila interpretacije ruskog repertoara i, ne manje važno, impozantnom pojavom i veoma pokretljivom i proživljenom igrom, idealan je Susanjin pa je svojim nastupom obilježio predstavu. Posebno se izdvajao u finalu veliki Susanjinov predsmrtni prizor".

Kritičar "Ludove demokratije" iz Praga zapisao je: "Živan Saramandić poseduje senzacionalan sonoran bas spojen sa markantnom figurom. Tragični Puškinov lik Borisa obojio je iskrenošću, humanizmom i dubokim senzibilitetom. Naročito imponuje što je izbegao već tradicionalnu osobinu drugih tumača ove izuzetno komplikovane role, koji svoje vokalno-scenske nedorečenosti i nemoći prikrivaju rušenjem dekora. Naprotiv, sjajnim i proživljenim tumačenjem lika ruskog cara, izazvao je burne aklamacije prepunog gledališta".

Živan Saramandić bio je privržen ruskoj naciji. Govoreći o toj svojoj privrženosti, ispričao je: "Možda bih je mogao objasniti jednim događajem, koji mi se desio na putu između Smoljenska i Moskve. Naš autobus se, da bismo predahnuli, zaustavio pred nekom kafanom, u koju je ubrzo ušao neki starac, sa džakčetom preko ramena. Kelner je želeo, onako neuglednog, da ga udalji, ali mi smo ga pozvali za naš sto i ponudili pićem. Na kraju smo mu kupili nekoliko boca i strpali u ono njegovo džakče.

Ali, kada smo ga upitali da li želi sa nama, ukoliko ide u tom pravcu, odbio je, obrazlažući to svojim poslom.

— A čime se bavite? — začuđeno smo pitali.

Odgovorio je da su mu sinovi dozvolili da luta kud hoće i kako želi.

— Pa, to i nije neki posao — rekli smo.

— Kako da nije, pa ja pomažem oblacima iz Ukrajine i Belorusije, da pronađu put do Moskve!

To reče i — uteče.

Eto, taj poetski bljesak jednog odrpanca, istovremeno je i metafora velikih duhovnih potencijala nacije. Njene plemenitosti i čovekoljubivosti. Doživeo sam mnogo tako vrednih susreta i uzbuđenja, sa sličnim osećanjem inferiornosti pred njima. Pred tim okeanom širine, plemenitosti i hrabrosti koja se širi iz duše tih ljudi, osećao sam se veoma jadno i nezaštićeno, kao pred ikonama Rubljova."

Jedna od uloga iz "ruskog repertoara" u kojima je Živan Saramandić briljirao bila je i uloga Borisa Godunova u istoimenoj operi: "U impresivnoj postavci 'Borisa Godunova' 6. aprila dominirao je Živan Saramandić koji je i glasom i stasom nadmašio sve ostale učesnike. Svojom izvanrednom ulogom cara na izvestan način je podsetio na Martija Talvelu. Njegov snažni bas nadjačao je sve ostale", zabeležila je "Opera" iz Londona 1985.

Posle nastupa u Temišvaru, list "Dnevnik" je 1996. godine objavio: "U izvanrednoj solističkoj podeli — Nabuka je pevao Nicolae Martinou — koji je ovom rolom uspešno nastupao u Veronskoj areni, naročito se istakao gost iz Beograda Živan Saramandić svojim moćnim tamnim basom — kao Zakarija, došavši do apsolutne supremacije, što se povremeno graničilo sa vokalnom arogancijom prema svojim partnerima, a što je prepuno gledalište opere u Temišvaru burno aklamiralo."

Milka Stojanović i Živan Saramandić zajedno su nastupali u recitalu "Toržestvo Šaljapinu" koji je na Sceni "Raša Plaović" Narodnog pozorišta od 2001. do 2008. godine izveden 17 puta.

Živan je naslov ovog recitala objasnio na sledeći način:

"Kad Rusi kažu 'toržestvo', to znači 'čast mi je'.

Moje toržestvo Šaljapinu! U sećanje na njegov ogromni talenat, na njegovu umetnost koju je snagom svog glasa proneo ne samo kroz zemlje u kojima je pevao, već i kroz vreme, sve do danas."

O Živanovoj ulozi Don Kihota pohvalno su pisali i atinski listovi, decembra 1986. "Živan Saramandić u ulozi Don Kihota poseduje čudesan i snažni glas", izašlo je u "Eleterotipiji", dok je "Vradini" pisao: "Uloga Don Kihota doneta je odlično. Naročito su dolazila do izražaja suptilna pijana koja su podsetila na F. Šaljapina".

Onda kada je većina pevača prestala da peva prvi, "veliki" repertoar i okrenula se ili lakšem repertoaru ili samo koncertima, Živan je nastupao samouvereno i snažno, bio je pevački fenomen.

Zahvaljujući audiciji, pozvan je da iduće godine nastupi u čuvenoj sali Karnegi hola u Njujorku. Na tom nastupu, 5. marta 1995, izvedena je, koncertno, opera Nikolaja Rimskog Korsakova "Carska nevesta". Pod dirigentskom palicom Iv Kveler, uz pratnju Njujorškog operskog orkestra, Živan je nastupio u internacionalnoj podeli, sa Olgom Borodinom, Nučiom Fočile, Sergejem Lajferkusom, Aleksejem Stebljankom... U manjoj ulozi nastupio je i dugogodišnji bas Metropoliten opere Pol Pliška, koji je 5. decembra 1968. pevao u "Boemima" sa Milkom Stojanović i Lučanom Pavarotijem na sceni Metropoliten opere, kada je Pavaroti posle drugog čina bio zamenjen drugim tenorom.

Posle ovog nastupa, Živanu je ponuđen angažman, koji nije realizovan zbog toga što je bilo potrebno da duže vreme boravi u Njujorku. To je bilo vreme sankcija prema našoj državi, tako da je ostvarivanje angažmana srpskim umetnicima bilo jako otežano zbog viza i prevoza. Pominjan je i angažman u Veronskoj areni, u ulozi Zaharije u Verdijevom "Nabuku" koji, zbog istih problema, takođe nije realizovan. Živan nikad nije zažalio zbog toga. Voleo je svoju zemlju i smatrao se ovde potpuno ostvarenim. Govoreći o sebi i svom statusu u Narodnom pozorištu, rekao je: "Pevao sam kad sam hteo i šta sam hteo. Niko me nije maltretirao da radim ono što nije za mene. Ono što nisam želeo, nisam pevao. Bio sam u statusu ekstra prvaka.

Što se tiče moje profesije, postigao sam šta sam hteo. Posle toliko godina, i dan-danas, kad izađem na scenu, pevam momačkim glasom. Sve što radim, radim znalački i precizno."

Za Živana materijalno bogatstvo nije imalo veliki značaj. U šali je govorio kako za njega problemi u braku nastaju kada je potrebno da kupi treći par cipela, jer ne zna šta će mu — jedan par ima za pevanje, drugi za svaki dan, a sa trećim ne zna šta bi.

Ono što je sve ljude impresioniralo bila je Živanova ogromna energija. Nikada nije kasnio na probe, uvek se davao i više od svojih snaga i mogućnosti. Kada je pre nekoliko godina, posle nastupa u Ruskom domu u Beogradu skoro kolabirao, otkriveno je da ima srčano oboljenje. Bio je podvrgnut operaciji na srcu, a samo nekoliko meseci kasnije nastupio je u jednoj od najtežih uloga svog faha — Zahariji u "Nabuku".

U svim obnovama posle toga nastupao je ravnopravno sa mlađim kolegama. Veoma je voleo mlade ljude, mnogo im je pomagao, bez zrnca sujete, prijateljski.

Veliku energiju Živan je posvetio i angažovanju u vezi sa lokacijom za zgradu nove Opere o kojoj se u javnosti jedno vreme dosta raspravljalo. Postao je predsednik Udruženja građana "Opera na Trgu". U apelu koji je uputio borio se za "istorijsko pravo umetnika i publike na zajedničku zgradu u srcu grada.

Potpuno volonterski, bio je i predsednik Foruma za nestala lica i žutu kuću i angažovao se oko pomoći porodicama nestalih. Jednom prilikom rekao je: "Moj životni moto jeste — jednakost. Ne biti indiferentan pred tuđom patnjom, već pustiti oko sebe auru dobra, ne kao svetac, već kao čovek."

Često je nastupao na humanitarnim koncertima. Kada je pevao ratnim invalidima u ortopedskom preduzeću "Rudo", i kada su mu se zahvalili i rekli da je mnogo učinio svojom pesmom, rekao je: "Ne, ja sam niko i ništa. Vi ste dali delove svoga tela, a ja ništa, sem pesme".

Malo ko je znao da je Živan Saramandić bio talentovan i za vajarstvo. Ogromna ljubav prema prirodi, formirana u detinjstvu, napojena u šumama Bukulje, živela je u njemu do kraja.

Svi koji su imali privilegiju i zadovoljstvo da budu blizu njega dobijali su darove — njegove domaćinske rukotvorine — sir, sirće od jabuka, sok od nane... U prostranoj bašti koju je sam uređivao gajio je cveće i sadio povrće.

Živan Saramandić trebalo je 4. februara da peva u ulozi Velikog Inkvizitora u obnovi opere "Don Karlos" Đuzepea Verdija. Nije dočekao da izađe na scenu: preminuo je 30. januara, a sahranjen 2. februara 2012. u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Od njega su se oprostili Božidar Đurović, upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, i ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Konuzin. Ostavio je neizbrisiv trag u istoriji Opere Narodnog pozorišta i celokupnoj srpskoj kulturi. Bio je, ostao i traje u nama veliki čovek dečačkog srca i duše, veličanstveni umetnik, naš Žića.

srb.rs | 03.04.2013
84  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači [Klasična muzika] / Gordana Kojadinović Balić (1939) poslato: Oktobar 31, 2016, 04:09:35 am
*

GORDANA KOJADINOVIĆ BALIĆ


Gordana Kojadinović Balić (Beograd, 30. mart 1939) je srpska operska pevačica i prvakinja opere Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[1][2]

Gordana Kojadinović rođena je u Beogradu, od oca Aleksandra i majke Nadežde. Talenat za muziku i pevanje je nasledila od roditelja. Otac je svirao usnu harmoniku i violinu, a majka je imala lep glas i pevala starinske pesme.


Detinjstvo

Detinjstvo je provodila sa pet godina mlađim bratom Miodragom. Volela je da sluša muziku sa radija. Učila je da svira klavir i da igra balet. Prvi nastup kao balerina imala je u osmoj godini.


Hor "Branko Krsmanović"

Nakon srednje škole upisuje studije književnosti, a kasnije stiče diplomu književnosti. Za vreme studija je postala član hora AKUD "Branko Krsmanović" gde je naučila mnogo starogradskih i narodnih pesama. Na predlog dirigenta Bogdana Babića počela je da studira pevanje.


Pozorište na Terazijama

Od 1964. godine bila je profesionalno angažovana u Pozorištu na Terazijama gde je pevala i glumila u operetama i mjuziklima. Prvu veću ulogu odigrala je u opereti "Kneginja čardaša", kompozitora Imre Kalmana. Osnovala je vokalni trio "Sonore" i sa njim tri godine nastupala širom zemlje i Evrope.


Srpsko narodno pozorište

Audiciju u Srpskom narodnom pozorištu polaže 1974. godine. Postaje solista opere, a potom i prvakinja opere u Novom Sadu. Kao prvakinja opere ostvarila je niz zapaženih rola.


Radio Novi Sad

Na predlog Đorđa Karaklajića, sa kojim je već ranije sarađivala na Radio Beogradu, bez položene audicije, postaje vokalna solistkinja radija Novi Sad. Prvo snimanje za radio Novi Sad je imala 14. januara 1977. godine. Prva narodna vojvođanska pesma koju je snimila je "Ala volem diku mog", a zatim romansu "Prolećni osmeh", koje su postale antologiske. Tokom rada na radiju upoznala je Janiku Balaža sa kojim je kasnije dugo sarađivala. Od 1977. do 1993. godine snimila je preko 120 narodnih i starogradskih, desetine zabavnih pesama i više umetničkih vokalnih kompozicija, kao i operske arije i duete iz redovnog repertoara Srpskog narodnog pozorišta. Pesme koje je snimila čuvaju se kao trajni snimci u arhivi ove radijske kuće. Poznata je i po interpretiranju tradicionalnih vojvođanskih narodnih pesama, kao i varoških pesama i romansi.


Kraj umetničke karijere

Umetničku karijeru je prekinula 1993. godine kada je zbog udaje i preseljenja u Rijeku napustila Novi Sad. U Rijeci je živela do 1998. godine. Bila je udata za Dragutina Balića, kapetana duge plovidbe iz Virpazara. Danas živi na Novom Beogradu.


Opere

Opere u kojima je nastupala Gordana Kojadinović od 1974. do 1993. godine:

  • "Čarobna frula" ― Volfgang Amadeus Mocart, uloga: Papagena,
  • "Seviljski berberin" ― Đoakino Rosini, uloga: Rozina,
  • "Bal pod maskama" ― Đuzepe Verdi, uloga: Oskar,
  • "Rigoleto" ― Đuzepe Verdi, uloga: Đilda,
  • "Travijata" ― Đuzepe Verdi, uloga: Violeta Valeri,
  • "Don Karlos" ― Đuzepe Verdi, uloga: Paž i Glas sa neba,
  • "Boemi" ― Đakomo Pučini, uloga: Mizeta,
  • "Đani Skiki" ― Đakomo Pučini, uloga: Laureta,
  • "Pozorišne zgode i nezgode (Viva la Mama)" ― Gaetano Doniceti, uloga: Primadona Korila Santineki,
  • "Lučija od Lamermura" ― Gaetano Doniceti, uloga: Lučija,
  • "Ljubavni napitak" ― Gaetano Doniceti, uloga: Adina,
  • "Slepi miš" ― Johan Štraus Mlađi, uloga: Adela,
  • "Ciganin baron" ― Johan Štraus Mlađi, uloga: Arsena, (prva predstava),
  • "Kneginja čardaša" ― Imre Kalman, uloga: Stazi,
  • "Grofica Marica" ― Imre Kalman, uloga: Liza,
  • "Vesele žene vindzorske" ― Oto Nikolaj, uloga: Ana-Titanija,
  • "Ero s onoga svijeta" ― Jakov Gotovac, uloga: Pastirče,
  • "Mala Florami" ― Ivo Tijardović, uloga: Florami,
  • "Faust" ― Šarl Guno, uloga: Sibel,
  • "Gilgameš"[a] ― Rudolf Bruči, uloga: Siduri Sabitu, čuvar ulaza u vrt bogova, 2. novembar 1986.[2][3]
  • "Kozoder u akciji", adaptacija i režija Ratko Radivojević i Aleksandra Pleskonjić-Ilić, 13. januar 1990.[4]


Albumi

  • Gordana Kojadinović ― Ala volem diku mog (LP ploča), izdanje PGP-RTS, aranžmani Janika Balaž i Maksa Popov,
  • Gordana Kojadinović i Janika Balaž ― Kaži mi, kaži (LP ploča), PGP-RTB, 1986. godine,[5]
  • Gordana Kojadinović, sa orkestrom Janike Balaža ― Raspevana Vojvodina (kompakt disk), RTS, izdanje povodom 50 godina Radio Novog Sada.


Napomene
a.  Komponovano povodom 125-godišnjice postojanja Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.
b.  Po stihovima Jovana Jovanovića Zmaja.

Izvori
1. RTS. "Muzička pletenica ― Gordana Kojadinović". Pristupljeno 10. 12. 2014.
2. 2,0 2,1 Narodno pozorište u Beogradu. "Veče sa Vjerom Mikić Miranović". Pristupljeno 10. 12. 2014.
3. Nemanja Sovtić. "'Egzotičnost' opere Gilgameš Rudolfa Bručija" (PDF). Pristupljeno 10. 12. 2014.
4. Brod teatar. "Kozoder u akciji". Pristupljeno 10. 12. 2014.
5. Discogs. "Gordana Kojadinović Discography". Pristupljeno 10. 12. 2014. (engleski)

Literatura
Emisija "Portret vojvođanskih umetnika narodne muzike", Radio-televizija Vojvodine, 2011. god. urednik Jovan Jovanović
Emisija "Muzička pletenica" Radio BGD 1, urednik Nenad Kamidžorac
sr.wikipedia
85  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači [Klasična muzika] / Živan Saramandić (1939—2012) poslato: Oktobar 31, 2016, 03:40:12 am
*
Sećanje na Živana Saramandića


BILI SMO ISTA GENERACIJA


NIJE SE RAZDVAJAO OD DRUGOVA I GITARE

Mirko Radukanović, penzioner:

— Sa Živanom Saramandićem sam pohađao tadašnju Gimnaziju u Aranđelovcu. Pripadali smo generaciji koja je krenula u takozvanu malu maturu školske 1952/53. godine. Mada je bio godinu dana mlađi, jer je ranije pošao u školu, Živan je bio odličan đak. Malu maturu smo završili 1956. godine.

Sa njim sam sedeo u istoj klupi četiri godine. Delili smo i dobro i zlo. Bio je neverovatno dobar dečak. Ne sećam se da se posvađao sa nekim od drugova. Bili smo po prirodi nemirni i puni energije. Živan je pevao u gimnazijskom horu, koji je vodila nastavnica muzičkog Ljubče. Kada je trebao da postane član hora, pevao je pesmu "Jedan mali brodić".

Pošto je Živanova majka Živka, radila u gradskom bioskopu, redovno je pustala Živana i njegove drugove da gledaju filmove. Tako smo zavoleli filmsku umetnost. Zato je za celu generaciju bila omiljena tetka Živka. Kada sam dolazio sa još nekim drugovima kod Živana u stan, tetka Živka nam je svima mazala komade hleba domaćom mašću po kojoj je bila posuta aleva paprika. To je, u ono sirotinjsko vreme, bila poslastica. Tetka Živka je tih godina bila povezana sa Crvenim krstom, pa smo Živan i ja jedne godine kampovali pod šatorom u blizini manastira Žiča. U svakom šatoru je bilo po sedam do osam đaka.

Kada smo se zamomčili, odlazili smo uveče redovno u park Bukovičke banje. Sastavljali smo klupe ispod žalosnih vrba kod današnjeg ribnjaka, a Živan je zabavljao društvo svirajući gitaru, od koje se nije razdvajao, i pevajući ruske romanse do duboko u noć. Pevali su i Švaba i Stevica Mihailović, dva talentovana fudbalera koji su igrali u aranđelovačkoj "Šumadiji".

Kasnije, kompletno društvo se preselilo u hotel "Šumadiju", gde su se održavale nezaboravne igranke u predivnom ambijentu terase pod lipama ili u samom ugostiteljskom objektu.




Sleva nadesno stoje:
Strahinja Milivojević, Živan Saramandić i Vlasta Adamović.
Čuče: Čeda Kočica i Branislav Milosavljević.
Snimljeno u parku Bukovičke banje 1960. godine.



Nismo se razdvajali ni posle fajronta. Druženje smo nastavljali na Bukulji ili kod Crvene bare u čuvenoj "Koliforniji", vikendici Srećka Repovša, utostitelja, gde smo uz muziku i pesmu ostajali do ranih jutarnjih sati. Ipak, jedna noć mi je ostala nezaboravna. Pre nas u "Kliforniju" odu Stevica i Jova Dunđer. Ispeku jagnjetinu i mi dođemo oko ponoći i ludo se provedemo. Mirko Marić zasvira trubu, a noć na Bukulji se prolama od lepote zvuka. Tako društvo klizne u meku boemiju. Dešavalo se da iznureni i pospani od pesme i druženja, produžimo na kupanje u bazenu pod "Arkadama".

Kada nas je život odveo svakoga na svoju stranu, redovno smo se okupljali da obeležimo godišnjice mature. Živan je bio neizostavan. Koliko se sećam samo jednom nije došao, jer je pevao negde u Grčkoj.

Krajem maja ove godine, mi školski drugovi iz gimnazijskih dana, otišli smo u Aleju velikana na Novo groblje u Beogradu i položili generacijski venac na grob Živanov. Tako smo obeležili godišnjicu mature i oprostili se od našeg Živana.


ŠKOLSKI DRUGOVI I KOMŠIJE

Vlasta Adamović, penzioner:

— Živan i ja smo bili ista generacija, kada smo krenuli u drugi razred gimnazije. Tada je Živan stanovao u vili "Krahtis", na Gagićevom vencu, gde mu je živeo i stric Staša Saramandić. Posle se preselio u istu ulicu gde sam i ja stanovao, samo u kuću preko puta.

Tih dana smo se intezivno družili i pre i posle škole. Često smo odlazili kroz njegovo dvorište do reke Kubršnice, koja je proticala u neposrednoj blizini. Put nas je vodio i do Đikinog brda, gde smo imali dosta drugova. Nerazdvojan nam je bio drug Milorad Popović, zvani Mile Pop.

Omiljene igre su nam bile stoni fudbal i ping-pong. Od daske smo ručno pravili fudbalsko igralište, a igrači su bili ukucani ekseri, dok je dugme zamenjivalo loptu. Za stoni tenis je bio dovoljan jedan ili dva stola, sa nekom mrežicom. Kod železničke stanice nalazio se jedan sto za ping-pong, gde smo često igrali. Pored Živana, Mila Popa i mene, tu je dolazio i Aca Jeremić, čiji je otac radio na železnici. Prava je retkost bila imati novu lopticu za stoni-tenis, a rekete smo pravili ručno, dok smo loptice krpili acetonom.

Osim što je dobro pevao i svirao gitaru, Živan je bio talentovan i za crtanje. Tih godina su bili popularni kaubojski filmovi, pa smo se takmičili ko će bolje da nacrta kauboja sa šeširom. Kako je njegov stric Stanimir Saramandić igrao fudbal u "Šumadiji", često smo odlazili i besplatno gledali utakmice.

Živan je završio malu maturu sa odličnim uspehom i produžio je veliku maturu, dok sam ja upisao srednju školu u Zagrebu. I pored toga nastavili smo da se družimo za vreme vikenda, praznika ili školskih raspusta.

Živanova generacija je 1956. godine došla na ekskurziju u Zagreb, pa sam ih našao u Ulici Maršala Tita, kod Hrvatskog kazališta. Obilazeći Maksimirski park, plovili smo po jezeru Živan i ja u jednom čamcu. Sutradan sam im bio vodič kroz Zagreb. Kasnije, kada je Živan upisao fakultet, preselio se iz komšiluka i ređe smo se viđali.

Prilikom njegovog nastupa za renomiranu kuću "Orfeum" pod šatorom kod Karađorđevog parka u Beogradu, mislim da je bilo 1966. godine, bio sam na njegovom koncertu romansi.

Jednom prilikom, kada je Živan bio kod mene, poklonio sam mu tri fotografije na kojima smo bili sa drugovima iz škole 1952. godine. Budu-ći da ih nije imao, vidno se obradovao.


NEZABORAVNE SVIRKE ZABAVNOG ORKESTRA

Alojz Hočevar, penzioner:

— Okupi se nas nekoliko učenika niže gimnazije i talentovanih mladića iz grada 1952—53, godine i osnujemo orkestar zabavne muzike pri KUD "Abrašević". Sve je zapravo počelo na sletovima koje su organizovali profesorka gimnazije Bisa i njen suprut Grušovnik. U ansamblu smo svirali Mikica Anić, Dragan Janaćković i ja za vreme sletskih vežbi. Nastavili smo, u proširenom sastavu, sa čuvenim igrankama u DTV "Partizan", bivšoj Sokolani. Orkestar je počeo sa harmonikašem, pa se priključio gitarista. Kasnije su došli bubnjar i kontrabasista. Svirali smo isključivo zabavnu muziku i muziku za igru. Na koncertima smo svirali starogradske pesme i romanse.

Prvu postavu su činili: Staša Nikolić (havajska gitara), Aca Reljić (gitara), Živan Saramandić (gitara), Dragan Janaćković (harmonika i klavir), Mikica Anić (harmonika), Joviša Stepanović (usna harmonika i harmonika), Milan Gužvić (kontrabas), Mirko Marić (bubnjevi), Brana Nikolić (bubnjevi), Mika Đekić (truba) i Alojz Hočevar (harmonika, klavir i klarinet). Imali smo šest izvrsnih pevača: Živana Saramandića, Acu Reljića, Milana Jovanovića, Margitu Kašlik, Daru Mladenović i Branu Nikolića. Najčešće smo svirali u sastavu: Mikica Anić, Živan Saramandić, Aca Reljić, Staša Nikolić, Brana Nikolić, Alojz Hočevar, Dragan Janaćković i Milan Gušter.

Sve što se pojavi novo u zabavnoj muzici, nastojali smo da brzo skinemo i da se nađe na našem repertoaru. Pažljivo smo slušali Radio Beograd, gde su na prvom programu svakoga dana od 16 i 30 do 17 i 30 emitovane reklame. Između reklama su puštani muzički hitovi sa festivala Sanremo. Budući da je Živan imao radio prijemnik, okupljali smo se kod njega, gde nas je gostoljubivo prihvatila kao svoju decu njegova majka Živka. Slušajući najpopularnije kancone, Živan je skidao akorde, Brana Nikolić reči, a ja na harmonici melodiju. Kada u toku radio emisije ne stignemo da sve poskidamo jednog dana, slušali smo i sutradan. Posle dva-tri dana uvežbali smo nove hitove i izvodili ih na večernjim igrankama ispred hotela "Šumadija". Kada smo postali muzički obrazovaniji, lakše smo osvajali nove pesme i sigurnije ih izvodili.

U početku smo svirali na igrankama, modnim revijama u aranđelovačkoj bioskopskoj sali ili Sali kneževa u hotelu "Staro zdanje". Posle smo počeli da organizujemo koncerte po okolnim gradovima: Lazarevcu, Valjevu, Gornjem Milanovcu, Smederevskoj Palanci, Kragujevcu i Jagodini. Putovali smo i na proslavu Prijepoljske bitke u Prijepolje, a išli smo i u Priboj na Limu. U sali novog bioskopa u Aranđelovcu imali smo tih godina nezaboravan koncert. Toliko smo oduševili prepunu dvoranu Park, da nas je publika stalno vraćala na bis. Poznati kinooperater Milan Milićević Pule je postavio jedan mikrofon na centru bine i mi smo okupljeni oko njega svirali. Pule je sve to snimao, pa sam dugo čuvao taj snimak. Tada je izvedeno i šest mojih kompozicija, među kojima i pesme o Bukulji i Aranđelovcu.

Koliko se sećam, u ovom sastavu nastupali smo 5—6 godina. Kasnije smo se zbog školovanja ređe viđali, a svirali smo leti. Mada smo bili mladi i imali sitnih propusta, radili smo kao profesionalci, jer smo bili posvećeni muzici. Posle niže gimnazije, Živan je nastavio veliku maturu, a ja sam upisao srednju muzičku školu u Kragujevcu. Redovno smo se okupljali vikendom, a ceo letnji raspust provodili smo svirajući. Još su se sačuvale naše fotografije sa naših druženja na Bukulji, gde smo se često okupljali. Nismo izlazili i iz parka Bukovičke banje, a rado smo dolazili i na bazen za kupanje pod "Arkadama". Iskupamo se, a onda sednemo u neko ćoše i sviramo i pevamo. Živan i Aca su nosili gitare, a Jovan usnu harmoniku. Na terasi bazena bile su redovne igranke. Leti smo se zabavljali na terasi hotela "Šumadija", a zimi i po kiši u prostorijama INO-a, koji je imao restoran. Nezaboravne su igranke na kojima smo svirali na terasi ispred hotela "Staro zdanje" i vili "Karadžić". Tada smo pravili i turneje po Srbiji.

Živan je bio izuzetno skroman. Bio je vrlo talentovan muzičar, ali nije nikada to hteo da ističe. Od svih u orkestru bio je najtalentovaniji. Jedino ga je u džezu nadmašio Aca Reljić. Kada je Radio Beograd organizovao tih godina takmičenje pod nazivom Prvi glas Srbije, Saramandić je podelio prvo mesto sa Reljićem. Inače, Živan je divan čovek. Družili smo se ne samo za vreme svirke u orkestru.


PRVA ŽIVANOVA LJUBAV

Aleksandar Stanković, penzioner:

— Bio sam u istom odeljenju u Gimnaziji sa Živanom tokom petog, šestog, sedmog i osmog razreda. Naša generacija je završila takozvanu veliku maturu školske 1956/57. godine. Živan je rano ostao bez oca. Porodica je bila u teškoj materijalnoj situaciji. Sa majkom i sestrom Ljiljanom stanovao je prvo u iznajmljenom skromnom stanu kod Sretena Jeftića u glavnoj aranđelovačkoj ulici. Kasnije su dobili stan i preselili se u Jadransku ulicu. Svaki dan smo nas nekoliko svraćali kod njega. On nam je svirao gitaru. Bio je dobrodušan. Svima je pomagao i dok je bio đak, a i kada je postao slavan.

Kada smo završili šesti razred, Živan se zaljubi u gimnazijalku koja je bila godinu dana starija od nas. Ona je živela u kući svog dede predratnog generala Marića u Seničanima. Jedne jesenje večeri zamoli Živan Milana Popa i mene da mu pomognemo da se popne na jedno drvo koje se pružalo uz sam prozor devojčine sobe. Ponesemo lotru i nekako se Živan ispenje u krošnju drveta. Dodamo mu gitaru i on krene da peva serenade. Taman se on raspevao, kad otvara se prozor i na njegovu žalost, umesto devojke, pojavljuje se njena majka. Iznenađen i zbunjen, Živan se nekako strmekne niz drvo, ali srećom te se ne povredi, a i ne polomi gitaru. Pobegnemo sva trojica glavom bez obzira.

U petom razredu nas nekoliko se upišemo u školski hor koji je vodila nastavnica Ljubče Mladenović. Pošto nam je stalno pevao i imao prelep glas, pitamo ga da i on postane član hora. On je bio stidljiv i nije smeo da pođe sa nama. Kažem nastavnici za njegove glasovne mogućnosti i ona naredi da on dođe kod nje. Posle kratke audicije, Živan postane član hora u kome je pevao dok je išao u gimnaziju. Inače, naš hor je važio za jedan od najboljih od srednjoškolskih u Srbiji. Davali smo priredbe u okolnim mestima: Lazarevcu, Topoli, Mladenovcu, Rudovcima i Baroševcu.

Razgovore zabeležio i priredio
Miroslav Živanović

Tekst objavljen u časopisu "Stvarnost", decembar 2012. br. 1
86  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači [Klasična muzika] / Živan Saramandić (1939—2012) poslato: Oktobar 31, 2016, 02:58:51 am
*

PRVA GODINA BEZ ŽIVANA SARAMANDIĆA

Ljudska i umetnička gromada

Zašto ovu rubriku u prvom broju našeg lista počinjemo tekstom pesvećenom znamenitom sugrađaninu, operskom pevaču Živanu Saramandiću? Jednostavno, ne vidimo značajnije ime među Aranđelovčanima koji su proneli slavu ovome Gradu od "srpskoI Šaljapina", kako su ga poznavaoci opere zvali. O Živanu Saramandiću, operskom pevaču zavidne karijere, javnost zna gotovo sve, a vrlo malo ili takoreći ništa o tome kako ga pamte Aranđelovčani. Uskoro, 29. januara, navršava se godina dana od kada nas je zatekla vest o smrti Živana.

Tragajući celog života za toplinom ljudske duše, Živan Saramandić nesebično ju je poklanjao drugima. Izabrao je najbolji način da najplemenitija osećanja prenese kroz pesmu i muziku.

Najtoplija i najdublja osećanja dožive je u porodici od majke Živke, oca Miodraga i sestre Ljiljane. Smatrao je najvećim propustom što je vrlo malo u životu govorio o svojoj majci. S ponosom je isticao da je genetski i etički pečat nasledio od majke.

"Bili smo srećna sirotinja!" sažeo je Živan suštinsko osećanje koje ga je pratilo u životu, a koje je odražavalo socijalno i psihološko stanje u njegovoj porodici posle Drugog svetskog rata. Najveće zasluge za porodičnu sreću imala je Živka, koja je bila izuzetno hrabra i požrtvovana. Posvetivši svoj život u potpunosti deci, nije se udavala, iako je postala udovica u 25. godini. "Više volim da radim džaba, nego da džaba sedim", volela je da kaže Živka. Mada su bili sirotinja, nastojala je da svakome pomogne koliko može. Živanovi drugovi pamte "tetka Živku" kao plemenitu ženu, koja se radovala što njen sin uživa u druženju i deli sudbinu svojih vršnjaka.




Generacija Gimnazijalaca obeležava godišnjicu mature (Živan Saramadić, treći s leva u zadnjem redu)


Zahvaljujući toplini okrilja najbliže rodbine Saramandića, posle bombardovanja Beograda 1941. i preseljavanja u Aranđelovac, Živan je uspeo da se oporavi od trauma koje su doneli očeva smrt, ratne i poratne godine. Njegovo sećanja na pretke, liče na anegdotske dosetke, koje je nosio duboko u sebi, preživljavao ih, nadograđivao i oplemenjivao. Rado je pričao o pradedi Živanu Saramandiću koji je poklonio deo imanja za izgradnju parka Bukovičke banje. Svih osam pradedinih sinova bili su muzikalni. Ipak, duboko u sebi je osećao da je talenat za muziku nasledio od babe Anke. Rado je govrio o svojim stričevima od kojih je naučio da svira gitaru. Oni su, za svoju dušu, sa istim zanosom, kao što pevaju narodne, interpretirali operske arije i napolitanske pesame.

U društvu prijatelja je zbijao šalu prepričavajući anagdotu da su njegove babe proklinjale knjaza što je "brukao našu kuću i pred bogom i pred narodom" dovodeći sa deda Jovanom mlade devojke.

Dovoljno je bilo svedočanstvo nekoliko Živanovih školskih ispisnika sa kojima je učio malu i veliku maturu i članova aranđelovačkog orkestra KUD "Abrašević" pa shvatiti šta su mlađanom Sramandiću značili drugovi. Od njih se nije razdvajao. Toliko su mu bili bliski da je često sa njima uz pesmu i muziku dočekivao zoru. Ne zna se gde se bolje osećao: na terasama hotela "Šumadija" i "Staro zdanje", INO-u, parku Bukovičke banje, Bukulji ili bazenu za kupanje kod "Arkada"... Život mu je bio pesma. Punim srcem se hvalio: "Odrastao sam u muzici!" Takvog ga pamti Aranđelovac.

Pevajući u srcu Šumadije operske arije, ruske romanse i crnačku duhovnu muziku, Živan nas je, pre svih, navikavao da razumemo, prihvatamo i uživimo u različitostima.

Živan je u gradu pod Bukuljom ostavio dovoljno dubok trag, koji nije mogla da prekrije prašina zaborava ni decenijska nebriga poselnika kulture i zvaničnika. Možda će i njemu biti suđeno da podeli sudbine mnogih velikana, da ga se sete tek posle smrti i počnu da svojataju i prizivaju.

Na prijateljima i iskrenim poštovaocima Živanove umetnosti leži odgovrnost da se izbore za dostojanstveno podsećanje i obeležavanje njegovog lika i dela. Postavljanje njegove skulpture ili biste, osnivanje fondacije i davanje naziva ulici po njemu u Aranđelovcu bio bi dobar znak da shvatamo težinu ljudske i umetničke gromade Živana Saramandića.

Miroslav Živanović
Tekst objavljen u časopisu "Stvarnost", decembar 2012. br. 1
87  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Tekstovi — popularna muzika / Popularna muzika — L poslato: Septembar 20, 2016, 01:11:12 am
*

LEŠĆE
Muzika i tekst: Nikola Grbić Grba

Pojačaj stari radio, neka polude komšije.
Obuci plave farmerke, nek bude kao ranije.

Ukradi ruže najlepše što vire iznad ograda,
u baštama ispod Zvezdare, umesto mojih pozdrava.

I kreni ka kraju grada, tamo, u livade cvetne.
Reci da meni si pošla ako te neko sretne.

Vidim joj senku, dolazi ona u zlatnoj spavaćici.
Noćas će me poljubiti a ti ćeš me izgubiti.

I ako te nekad probude ptice što rano poleću,
ti budi, budi najlepša, nek se za tobom okreću.

Ref.
Hej, Lešće, Lešće šareno, neka vidi jutra tog
ko je mene voleo.
Hej, Lešće, Lešće neka vidi prokleto
kome me je otelo.

YouTube: Nikola Grbić Grba — Lešće Verzija I
YouTube: Nikola Grbić Grba — Lešće Verzija II
YouTube: Aca Lukas — Lešće
88  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Miša Marković (1949) poslato: Septembar 14, 2016, 03:31:32 am
*

"RAZOČARALA ME RADA MANOJLOVIĆ"

Miša Marković (64), nekada poznati pevač, a danas cenjen kompozitor nedavno je u Grandu sreo Radu Manojlović. Kad je čula kolaž njegovih hitova koje već decenijama pevaju najpoznatiji pevači, ona nije mogla da veruje da ih je on napisao. Mnoge od tih hitova i sama često peva na nastupima kad hoće da zagreje atmosferu do usijanja.

Miša Marković, nekada pevač sa zavidnom karijerom, a već tri decenije kompozitor, koji je prodao nekoliko miliona ploča sa svojim pesmama, kaže da ga je mlada pevačica na kraju razočarala.

— Ako, kako mi je rekla, peva moje pesme "Jutro je", "Srce je moja violina" i ostale, ako na njima uzima pare, logično bi bilo da se zapita ko je čovek koji je komponovao te hitove i da mi se obrati! Po zdravoj logici, trebalo bi da od mene traži pesme. Ali, ne, pevači uporno snimaju budalaštine, a posao prave sa mojim pesmama. Ne mogu to nikako da shvatim. Imam mnogo sjajnih pesama za koje mogu da potpišem da su hitovi veći od "Jutra" i "Violine", ali nema ko da ih peva — kaže Marković i priznaje šta ga to najviše nervira.

— Dobijem ospice kad čujem od pevača priču o krizi autorstva. Kad sam ja bio pevač, ni u ludilu nisam mogao da kažem da nema dobrih pesama, ako ih nisam potražio od Bate Kovača, Đorđa Novkovića ili nekog proverenog kompozitora.

Ako već ne traže pesme od vas, zašto ih vi njima ne ponudite?

Nudio sam Radi pesme pre godinu dana. Bila mi je simpatična, kupila me je pričom da je dete sa sela, da je rano ostala bez majke, da ocu zida kuću. Napravio sam specijalno za nju veselu, štos pesmicu. Bila je kod mene, čula pesmu, oduševila se. Pričala mi je tome kakve joj gluposti nude, kakvi su neki kompozitori. Ali, kad je otišla, nikad mi se više nije javila. Bar da kaže da neće pesmu, pa da znam da od tog posla nema ništa. Uzalud sam joj slao poruke, nije odgovarala. A onda na televiziji vidim i čujem da je snimila baš pesmu za koje mi je pričala da je grozna. I to od autora koga je kod mene opanjkavala!

Ljuti ste zbog toga?

Nisam ljut, samo me je Rada mnogo razočarala. Imam averziju prema ovim mladim pevačima jer mnogo lažu. Ne javiti se nekom posle dogovora za mene je nepristojnost i nevaspitanje, a ja ne mogu da trpim ničije nevaspitanje. Devojka se upropašćava snimajući gluposti. Uzvezdila se bez pokrića, nema hitove. Strašno je kako pevačice ne umeju da iskoriste medijsku pažnju. Stalno vise po televiziji, a nemaju šta da pevaju. Nemam pojma šta je s njima i zašto ne razmišljaju. Ne znam, možda su u pitanju neki klanovi... Činilo mi se da ću moći da radim sa onim malim Milanom Stankovićem, ali i on je daleko od toga što sam mislio da jeste. On je u nekom svom filmu, umislio je da je svetska zvezda.


VERKA BIRA — POGREŠNO Danas ima više pevača nego ikad, a vi kažete da ne možete nađete ko će pevati vaše pesme.
Nikad nije bilo lako sa pevačima. Pre mnogo godina, pozove me Vera Matović i kaže da joj se smučilo da svi zovu seljačkom pevačicom, pa bi da se oslobodi te "etikete". Tražila je da joj napravim modernu pesmu i ja joj napišem "Recite mu da ga volim". Odem kod nje, skuva Verka kafu, pa mi kaže da pustim pesmu, da je čuju njen muž Raca i ona. Upitam je ko joj je birao pesme zbog kojih je zovu seljačkom pevačicom, a ona kaže: "Raca i ja!" Pa, šta onda ima da bira. Popio sam kafu i otišao. Nisam joj ni dao ni da čuje pesmu, već sam je poslao Breni koja je s njom odlično prošla — priča Marković.


V. Tasić | 27.08.2014. | Vesti online
89  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Predrag Vuković (1941—2006) poslato: Septembar 14, 2016, 02:52:18 am
*

PREDRAG VUKOVIĆ VUKAS
(Jezdina, 18.02.1941 — Beograd, 25.12.2006)

Predrag Vuković Vukas, kompozitor, tekstopisac, aranžer i urednik narodne muzike PGP RTS-a, rođen je 18. februara 1941. godine u Jezdinu (naselje u opštini Čačak).

Komponovao je i napisao više od 1.000 pesama. Sarađivao je sa mnogim poznatim pevačima: Dobrivoje Topalović, Dragiša Sekulić, Miroslav Radovanović, Milan Babić, Miroslav Ilić, Tomislav Čolović, Ana Bekuta, Gordana Lazarević, Nada Topčagić, Radiša Urošević, ansambl "Lole".

90  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Nenad Radulović (1959—1990) & Poslednja igra leptira [Beograd] poslato: Septembar 14, 2016, 12:49:57 am
*
BEOGRADSKE PRIČE

NEŠA LEPTIR — VOĐA SVITACA

Prošlo je četvrt veka od kada je otišao neprevaziđeni gradski šarmer Nenad Radulović. Legendarni tekstovi su prvo imali drugačije varijante, pa su "jeleni umirali mladi", a ne "sami", objašnjava njegov brat Željko

Punih 25 godina je prohujalo od kada je veliki muzičar, šarmer, zabavljač i pronosilac beogradskog duha Nenad Radulović otišao među legende.
 
Mnogi Beograđani zastaće posle ove rečenice. Čućete ih kako kažu: "Ma, da li je moguće da je toliko vremena prošlo...?"

Moguće je.

Dobrota nekih ljudi ostaje da titra gradskim videokrugom još dugo pošto odu od nas, pa nemamo utisak da su nas zaista napustili, već taktovi njihovih pesama još dugo odjekuju.

Nema odlaska

"...Odmah da se razumemo. Neša nije umro. To je nekakva zabluda o prolaznostima i budalaštinama ovog sveta."

Na ovaj način, čisto i pošteno počinjemo razgovor sa Željkom Radulovićem, bratom legendarnog Neše Lepitra.

I danas, kada Željko vidi nešto neobično, osvrne se "tamo gde treba" i upita: "Nešo, vide li ti ovo?!"

— Mi i dalje sve delimo, a ja dobro znam da je on tu — govori, za "Beogradske priče", Željko. — Nešin život mnogi pamte po tome što je imao jednu suštinsku, životnu misiju: Da stalno "preseljava" dobrotu u tuđe stanove i živote. Osnova svega što je činio bila je ljubav.

Nenad Radulović, svima znan kao Neša Leptir, lider grupe "Poslednja igra leptira", upokojio se pre četvrt veka, u svojoj 31. godini.

— Tokom svog kratkog života uvek je bio isti: prezirao je negativne ljude, mržnju i osvetoljubivost. Za sve što je činio osnova je bila ljubav. Govorio je često: "Na ovom mestu se ništa ne završava, ovde nešto tek počinje!"

Željko jasno govori, kao što je to činio i njegov brat. Kod ovog čoveka ne postoji razlog za suzdržavanje: "Drugi su Nešu i njegovu dobrotu ponekad odvajali od svog života, štiteći sebe. Nemoćni da ga prate. Meni je bilo drugačije. Na mojim rukama je umro".

Kuda odlaze ljudi kao što je Neša Leptir, nikada nećemo saznati. Ili hoćemo, onda kada nam dođe vreme i kada postanemo dostojni priče i čoveka o kojem pripovedamo.

Naš sagovornik čuva papire na kojima su zapisane pesme koje je njegov brat svojevremeno napisao i "ispravlja" naše nedoumice.

— Neša nije, prvobitno, u pesmi "Jeleni umiru sami" napisao "biću vođa skitnica" nego vođa "svitaca" — govori nam Željko Radulović. — Čovek koji hoće da ga razume, mora da shvati ono što je Neša već znao.

— Video sam ga kako odlazi, u ćošku sobe na Vojnomedicinskoj akademiji — kaže Željko. — Jasno sam gledao kako kreće na put, iz ugla one bolničke sobe. Baš tada je, sa krošnji drveća koje je stajalo pod prozorom poletelo jato ptica. Tu sliku pamtim kao da se sada ponovo odigrava pred mojim očima. Ja ne znam šta je "tamo", posle. Ali znam da on zna.

Beograd odvajkada rađa neke svoje dragocene ljude, one koji su vremenom postajali simboli duha ovog grada. Uvek je tu postojala čudnovata želja da jedni drugima pruže ruku, da se, nekako, opet dodirnu.

To je Beograd. To je Neša. Ako vam posle ovog potekne suza, pa neka je. A, opet, ako se osmehnete, e, valja, neka ste!


DEFINICIJA "ŠMEKERA"

Mnogi i danas mudruju kako bi objasnili neke pojmove. Neša je savršeno, i ubedljivo najbolje definisao pojam šmekera: "To je čovek u kojeg ženski duh može da uđe bez razoružavanja."


PLAVI BICIKL I VETAR U LEĐA

— Moj brat je uvek imao dve vizije: sanjao je plavi bicikl i vetar u leđa — govori za nas Željko. — I danas znam da vozi nebeski plavi bicikl, i da mu duva u leđa baš taj, isti, nebeski vetar.

Jednom, dok smo bili mladi, probudio me je rano i rešio da odvede u bolnicu za decu ometenu u razvoju. Čoveče, ti su mališani ustajali iz invalidskih stolica dok im je Neša pevao! Nikada mi nije bilo draže što me je neko probudio nego tada, kada me je on odveo tamo!


DUBINA DUHA Svakog puta kada bi naš sagovornik i njegova porodica pravili pomen, ljudi koji bi došli bi bili neobično dobro raspoloženi. — Dođu, i smeju se — kaže Željko, ne zamerajući. — Kao da se Nešin duh spusti na nas. Ne dozvoljava bilo kome da klizne u patetiku. Ko god da ga se seti, ima jednu potrebu: da se, makar, nasmeši.

Zoran Nikolić | 17.12.2014. Večernje novosti
91  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Dragoljub Lazarević (1936—1981) poslato: Septembar 13, 2016, 11:24:49 pm
**

DRAGOLJUB LAZAREVIĆ
pesme koje su ga proslavile



AH, MOJ DORO
 
Ah, moj doro,
ah, moj doro, dobri doro,
šta je tebi dodijalo:
lako sedlo šimširovo,
il' uzica pozlaćena,
il' kamdžija biserlija?

Ah, moj gazdo,
ah, moj gazdo, dobri gazdo,
nije meni dodijalo
lako sedlo šimširovo,
nit uzica pozlaćena,
nit kamdžija biserlija

već je meni dodijalo
što ti ideš u mehanu,
mene vežeš pred kafanu,
čupam travu iz korena
pijem vodu sa kamena,
— to je meni dodijalo.


VIDIŠ MAJKO

Vidiš majko ono brdo gore
taj tavrlje

Ref. 2x
Taj tavrlje vrtav vrlje opa vrlje
vrtav vrlje taj tavrlje
taj tavrlje

Odande me jedna cura vole
taj tavrlje

Vidiš majko kako lišće žuti
taj tavrlje

Tako ću ti i ja uvenuti
taj tavrlje


REČE ČIČA DA ME ŽENI

Reče čiča da me ženi
didu lidu di
Čiča oće, strina neće
didu lidu di
Ja se odoh sam ženiti
didu lidu di
Na zlu konju na magarcu
didu lidu di
Prođoh selo razbih čelo
didu lidu di
Prođoh drugo, razbih uvo
didu lidu di
Prođoh treće razbih pleće
didu lidu di
U četvtom koli igra
didu lidu di
I u kolu lepa moma
didu lidu di
aršin duga tri široka
didu lidu di
ja isprosim lepu momu
didu lidu di
pa dovedoh svome dvoru
didu lidu di


ČIK, CURO...

Čik, curo, pogledaj me,
Čik, ako smeš!
Man se mene more momče,
Imam momka ja,
Svaki momak, svaka cura,
Celo selo zna.

Čik, curo, zagrli me,
Čik, ako smeš!
Man se mene more momče...

Čik, curo, poljubi me,
Čik, ako smeš!
Man se mene more momče...


YouTube: Dragoljub Lazarević — Ah, moj doro
YouTube: Dragoljub Lazarević — Ah, moj doro Verzija II
YouTube: Dragoljub Lazarević — Vidiš majko
YouTube: Dragoljub Lazarević — Reče čiča da me ženi
YouTube: Dragoljub Lazarević & Dušica Bilkić — Čik curo...
92  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — Š poslato: Septembar 13, 2016, 11:19:02 pm
*

ŠTA ĆE MENI VINO
(M. Marković—M. Marković/N. Preočanin—ar. M. Marković)

Drugovi, drugovi
meni se ne peva
kada nema, kada nema
njenog pogleda

Ref. 2x
Šta će meni vino
i pesma Cigana
kada nema, kada nema
njenih usana

Drugovi, drugovi
ništa mi ne treba
kada nema, kada nema
njenog dodira

Drugovi, drugovi
drug mi je nesrećan
kada nema, kada nema
njenog osmeha

Kada nema, kada nema
njenih usana

YouTube: Zoran Kalezić — Šta će meni vino
93  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — V poslato: Septembar 13, 2016, 11:18:03 pm
*

VIDIŠ MAJKO

Vidiš majko ono brdo gore
taj tavrlje

Ref. 2x
Taj tavrlje vrtav vrlje opa vrlje
vrtav vrlje taj tavrlje
taj tavrlje

Odande me jedna cura vole
taj tavrlje

Vidiš majko kako lišće žuti
taj tavrlje

Tako ću ti i ja uvenuti
taj tavrlje

YouTube: Dragoljub Lazarević — Vidiš majko
94  DRUŽENJE / Angelinin kutak / Esma Redžepova-Teodosievska (1943—2016) poslato: Septembar 13, 2016, 11:15:33 pm
*


E s m a  R e dž e p o v a  T e o d o s i e v s k a
Skoplje, 08.08.1943 —  Skoplje, 11.12.2016.


Esma Redžepova, makedonska pevačica romske muzike, poznata i cenjena širom sveta, rođena je 8. avgusta 1943. godine u Skoplju. Tokom karijere duge 60 godina učestvovala je na mnogim svetskim muzičim festivalima i manifestacijama. Uprkos slavi ostala beskrajno dobra i plemenita. Usvojila je, odgajila i odškolovala 47 dece i održala više od 5.000 humanitarnih koncerata u Makedoniji i u inostranstvu.

"...Esma je bila prva Romkinja u bivšoj SFRJ koja je 1956. javno na Radio Skoplju zapevala na maternjem jeziku...  
Kada je počela da peva, glas joj je bio čist, gotovo detinji. Kompozitor, aranžer i Esmin pokojni suprug Stevo Teodosijevski, najzaslužniji za njenu karijeru, poredio ga je sa zvukom srebrnih zvona. S godinama, Esmin glas se produbio, a pevanje postalo veoma bogato i izražajno."
[V. M. P. | 11.12.2016. | Večernje novosti]


ČAJE ŠUKARIJE

Čajorije, šukarije,
ma phir urde pala mande,
ma phir urde pala mande, čaje!

Haljan, pekljan man, — čaj' šukarije!
mo vodži liljan, — čaj' šukarije!
Irin, dikh man, čaje!"

Ahaaah Ahaaaa Aaaaaa Aaaaa

Tele dikhe, vogi tare, pani ane,
Čajorije, šukarije,
ma phir urde pala mande,
ma phir urde pala mande, čaje! – čaje.

Haljan, pekljan man, — čaj' šukarije!
mo vodži liljan, — čaj' šukarije!
Irin, dikh man, čaje!


MAGIJA

Ko baci čini izdaleka
na tebe i na tvog čovijeka
od bijele zmije otrov pravi
pa bolna ležiš od ljubavi

Obuci se i dotjeraj
i pusti da te ritam vodi
pa zapjevaj, pa zaigraj
i uživaj u toj slobodi

Jer svakog čuda za tri dana dosta
kaže narod naš
i sve će ovo proći preko noći
zašto oklevaš

Jer svakog čuda za tri dana dosta
pjesma ostaje
Esma ne daj se

Ko posla onog crnog vraga
da pređe preko tvoga praga
tu ženu da ti dušu pije
pa do života tebi nije


МАГИЈА

Ко магија ли црна прати
Љубовта твоја да ја скрати?
Од бела змија отров зема
Па болна легна лек ти нема

Биди ко јас, стани за час, пусти го ритмот да те води
Запеј на глас, играј за нас пак љубов нова да се роди

Три дена траат сите чуда велат старо правило
и како в сон ќе мине сѐ што лузни ти оставило
Три дена траат сите чуда велат освен песната,
Есма, запеј ја!

Nakavea, mo ilo ov panlja
Marov ... javera manglja
Nasvale ilea daje ov mukljama
Me sukar armanja ov lelja

Кој пратил ѓавол милост нема
Насмев од усни што ти зема
На срце камен тежок сега
Те натера од сѐ да бегаш

Биди ко јас, стани за час, пусти го ритмот да те води
Запеј на глас, играј за нас пак љубов нова да се роди

Три дена траат сите чуда велат старо правило
и како в сон ќе мине сѐ што лузни ти оставило
Три дена траат сите чуда велат освен песната,
Есма, запеј ја!

O zurle bashalen, oj da gitare
Me jakendar daje asva tavden
Sa o chaja, chave ko horo helena
A mi puri daj mancar rovela

To prandipe, mi chaj, amen ka kera
Te ileste, mi chaj, leko ka araka
Tuke mi chaj rome amen ka ana
Baro bijav tuke mi chaj ka kera


Najveći hit "Čaje šukarije" napisala je kao devetogodišnjakinja. U pesmi peva o prelepoj devojci koja pleše i ne obraća pažnju na dečka zaljubljenog u nju.

YouTube: Esma Redžepova — Čaje Šukarije
YouTube: Esma Redžepova — Čaje Šukarije Live
YouTube: Esma Redžepova & Toše Proeski — Magija (Čini)
95  DRUŽENJE / Angelinin kutak / Usnija Redžepova (1946—2015) poslato: Septembar 13, 2016, 11:15:23 pm
*


U s n i j a  R e dž e p o v a
Skoplje, 04.02.1946 —  Beograd, 01.10.2015.


Usnija Redžepova, romska pevačica, rođena je u siromašnoj porodici sa šestoro dece u Skoplju. Gimnaziju je završila u Skoplju. Na Filološkom fakultetu u Beogradu 1969. godine je upisala prvi semestar arabistike ali nije završila fakultet. Tačka preokreta u njenoj pevačkoj karijeri bila je uloga "Koštane". Ulogu je dobila slučajno i igrala je narednih 25 godina.
Bila je jedna od najglasnijih zagovornica upisa Roma u matične knjige rođenih.

"...Čovek treba da ostavi trag iza sebe i da to što radi bude vredno poštovanja. Trudila sam se da sve što radim bude dobro i da ostane. Nadam se da sam uspela u tome. Među prvima sam počela da radim sa trubačima, koji su danas naš prepoznatljiv brend u svetu. Ostala sam verna tradiciji i nikad nisam zalazila u nešto što nije naša muzika i što se ne naslanja na tradiciju. Mada sam rođena u Makedoniji, mnogi su godinama mislili da sam Vranjanka ili Nišlijka, što najbolje govori o tome da sam na pravi način uspela da predstavim muziku južne Srbije...

"Bila je fenomen, to što je ona znala i umela ne uči se. Možete da naučite da postanete dobar pevač, ali ne i da budete u dušama onima koji vas slušaju. Pripadala je publici i publika je pripadala njoj. Harizma i ljubav prema pesmi učinile su je neponovljivom. Pevala je dušom, srcem i telom. Živela je za pesmu i ona joj je bila sve u životu". [Nena Kunijević]
96  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Dragoljub Lazarević (1936—1981) poslato: Septembar 13, 2016, 09:51:12 pm
**

DRAGOLJUB LAZAREVIĆ — DISKOGRAFIJA



SINGLOVI



ALBUMI


Dragoljub Lazarević
PGP RTB ‎— LP 1402 — 1976
01 Hej, svirači, ne svirajte   
02 Čiča dd Modriča   
03 Šta u srcu kriješ   
04 Sutra mi je dan venčanja   
05 Gora goru ne mož' grlit   
06 Koj u zdravlje pije ladno vino   
07 Ah, moj doro   
08 Na Moravi vodenica stara   
09 Ja imadoh konja vrana   
10 Reče čiča da me ženi
97  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Dragoljub Lazarević (1936—1981) poslato: Septembar 12, 2016, 03:36:45 am
**

DRAGOLJUB LAZAREVIĆ


Dragoljub Lazarević, dugogodišnji solista Radio Beograda, rođen je 1936. godine u Kragujevcu. Karijeru je započeo kao učenik gimnazije, na školskim priredbama a kasnije u KUD-u "Abrašević" čiji je bio član. Upisao je studije Pravnog fakulteta u Sarajevu. Nakon završene prve godine, studije je nastavio u Beogradu ali nikada nije diplomirao. Po dolasku u Beograd svoju ljubav prema narodnoj muzici nastavio je u KUD-u "Đoka Pavlović". Godine 1953. položio je audiciju u Radio Beogradu. Bio je jedan od najboljih učenika Vlastimira Pavlovića Carevca.

Tokom šezdesetih godina prošlog veka, u duetu sa Anom Blagojević snimio je deset trajnih snimaka. Ana Blagojević je bila poznata kao pevač zabavne muzike i nikada nije snimila kao solista nijednu narodnu pesmu, ali je Carevac voleo njeno pevanje. Pesmu Petra Tanasijevića, "Imam nano dva dilbera", iako nije bila njima namenjena, pevali su na beogradskom "Saboru". Ploču su snimili sa Radojkom i Tinetom Živkovićem da bi nakon toga usledila nagrada "Zlatna ploča" koja im je uručena u Skoplju. Ukupno su snimili u duetu 15 singl ploča za sve ondašnje gramofonske kuće. Iako je ovaj duet nastupao vrlo kratko, bili su veoma popularni.

Za potrebe svih programa Radio Beograda, Dragoljub Lazarević je narodnu muziku snimao više od tri decenije. Od 1961. godine snimio je veliki broj ploča za skoro sve produkcije. Kao učesnik brojnih festivala narodne muzike, komponovao je nekoliko pesama ali je ostao veran narodnoj pesmi.

Gostovao je u Austarliji, Americi, Rusiji, Austriji, Nemačkoj... Za svoj dugogodišnji rad i uspehe na umetničkom planu dobio je 1980. godine status istaknutog umetnika a uručen mu je i Orden rada sa srebrnim vencem što je smatrao svojim najvećim uspehom.

Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.

Angelina, 13.09.2016.
98  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Petar Tanasijević (1932—2016) poslato: Septembar 12, 2016, 02:03:17 am
*

PREMINUO KOMPOZITOR PETAR TANASIJEVIĆ



"... U Smederevskoj Palanci je pedesetih godina osnovana grupa autora nove narodne pesme, koju su činili Petar Tanasijević, Miodrag Krnjevac, Vita Životić, Obren Pjevović i Dragiša Nedović. Prvu pesmu "Spustila se jesen po poljima" napisao je 1952. godine, a 1955. godine upisao je studije Teorije svetske književnosti na Filološkom fakultetu.

U Beogradu nastavlja bavljenje muzikom u KUD "Abrašević" i KUD "Vukica Mitrović", gde je proveo 15 godina. Na audiciji Radio Beograda 1956. godine primljen je kao solista, i u duetu sa bratom Draganom. U narednih petnaestak godina, kako sam tako i u duetu, snimio je više od 120 izvornih narodnih pesama iz zapisa Ljubinka Miljkovića, koje se kao trajni snimci i danas emituju na Radio Beogradu.

Pesma "Svrati devojko u moj vinograd", za koju je napisao muziku i tekst, a izvodio u duetu sa bratom, proglašena je od strane kolegijuma Radio Beograda za najbolju pesmu decenije (1960—1970. godine). Od Udruženja estradnih umetnika Srbije dobio je pohvalnicu za izvanredno zalaganje na polju kulturno-zabavnog života 1971. godine, a Estradnu nagradu Srbije za svoj rad na unapređenju estradne delatnosti 1988. godine. ..."
V. N. | 14. maj 2016. | Večernje novosti
99  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Petar Tanasijević (1932—2016) poslato: Septembar 12, 2016, 01:13:52 am
*


P e t a r  T a n a s i j e v i ć
Smederevska Palanka, 1932 — Beograd, 13.06.2016



Petar Tanasijević, značajni kompozitor i autor mnogih poznatih narodnih pesama,
preminuo je u petak, 13. maja, u 84-oj godini.










OD IZVORA VODE DVA PUTIĆA
Muzika i tekst: Petar Tanasijević

Od izvora dva putića
Vode na dve strane
Ne znam kojim pre bih stigla
Do tebe jarane

Gledam jedan gledam drugi
Oba su mi mila
I jednim sam i drugim sam
S tobom prolazila

Jedan vodi kroz voćnjake
Iznad našeg sela
Tu nas tvoja majka jednom
Zagrljene srela

Dala mi je od sveg srca
Cvet iz bašte vaše
Uzmi, uzmi rano moja
Ti si zlato naše

Leto prođe, jesen ide
Sve se manje javljaš
Ružu tvoju i ne gledaš
Mene zaboravljaš

YouTube: Lepa Lukić — Od izvora vode dva putića
100  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Jadranka Stojaković (1950—2016) poslato: Maj 05, 2016, 11:36:21 pm
*

GORAN LAZOVIĆ I JADRANKA STOJAKOVIĆ

Ljubav koju su ljubili skakavci


Mila moja,

Danas su mi javili da si umrla i ja sam hteo da proverim koliko me lažu, pa sam okrenuo onaj tvoj tajni broj koji se završava sa nula pet dva.

Zvonilo je do kraja, zvonilo nekoliko puta tako, i, zamisli, niko se nije oglašavao, niti još ikome verujem da te više nema.

Da je bilo sreće, umesto ovog pisma, danas bih ti možda bio u gostima.

I sad mi žao što sam te poslušao, kad si rekla: — ne dolazi, ne bi me prepoznao, gasim se, moj Gorane!

Ako si zaista umrla, dopusti da u tvoje ime proleću prvi izjavim saučešće!

I svim bulevarima, i usamljenim platanima koje smo grlili posle ponoći.

Znaš da te volim izistinski, onako kako može da voli brat koji nema sestru.

Zato si ti bila moja telesna mana!

Jer, sve smo mogli mi.

Čak i one noći kad si odlazila u Japan, govoreći: — ne tuguj, bleso! Dopisivaćemo se preko Sunca!

Nismo se tada gledali u oči kao što ni sad ne smem da se pogledam u ogledalo.

Tamo bih ugledao tebe u mojim suzama, video te kako mašeš, i vičeš: — budi bar malo muško!

Ako je sve ovo istina, i ako je smrt zaista došla po tvoje haljine, danas ti se najviše raduju Duško, Arsen, Kemo, Mika i Toma!

Prvi put im zavidim, i psujem glasno, što su te prizvali, jer su znali — šta si ti meni!

Čuvam tvoja pisma i slike.

I tvoje ruke, koje su još na mom skutu.

Tršavo moje!

Sav sam se u sveću pretvorio.

I gorim za tvoju dušu, za tvoje oči, gorim tvojim glasom, koji šapće: — moj golube!

Je li ovo dan otkad nas više nema?

Ko će te sad zvati u ponoć?

Šta će meni Banjaluka bez tebe, Sarajevo, Dom sindikata, i hotel Moskva?

Odem li ikad više tamo, tražiću tišinu i ruže za tvoje ime.

Za mene ne brini, snaći ću se, ali onaj komad duše koji si mi otkinula stavi negde ispod jastuka.

Ja to govorim svima koje volim kad odu bez pozdrava.

Hoću malo da te žuljam kad me nema.


Goran Lazović
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »