Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
701  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzikolozi • Zapisivači i proučavaoci narodnih igara i pesama — biografija i prilozi / Danica S. Janković (1898—1960) poslato: Novembar 07, 2012, 09:23:23 pm
*

DANICA S. JANKOVIĆ



Sestre Janković, London, 1923.


O Danici S. Janković, profesoru etnomuzikologu i etnokoreologu, je mnogo pisano, uglavnom iz pera njenih kolega iz struke, ali su njen rad i život ostali relativno nepoznati široj javnosti. Rođena je u Beogradu, gde je odrasla i završila Filozofski fakultet 1921. god, a potom i studirala engleski jezik i književnost u Londonu i Oksfordu. Vrativši se u Beograd, radila je kao profesor u Trećoj ženskoj gimnaziji, ali istovremeno i kao predavač u gimnaziji u Tetovu i Ženskoj učiteljskoj školi u Beogradu sve do 1941, kada je postala bibliotekar u Univerzitetskoj biblioteci "Svetozar Marković", u Beogradu.
 
Zajedno sa svojom mlađom sestrom, Ljubicom S. Janković (1894—1974), a pod uticajem ujaka, etnologa Tihomira Đorđevića i etnomuzikologa Vladimira Đorđevića, posvetila je svoj život sakupljanju, beleženju i sistematskom proučavanju tradicionalnih narodnih igara i pesama po čitavoj teritoriji nekadašnje Jugoslavije. Kao rezultat njihovog predanog rada u okviru etnokoreologije, 1934. godine je izašla prva knjiga Narodne igre. Do 1964. godine izašlo je ukupno osam knjiga pod istim naslovom, dok deveta, iako pripremljena za štampu za vreme njenog života, nije izašla. Odmah posle Drugog svetskog rata, izabrana je za spoljnog naučnog saradnika Etnografskog instituta pri SANU i za počasnog člana Udruženja folklorista Srbije.

U međuvremenu, 1952. godine, sestre su zajednički objavile knjigu Igre Jugoslavije i tada je njihov rad postao priznat i u svetskoj etnomuzikološkoj i etnokoreološkoj javnosti.
 
Kako vidimo iz stručnog kartona dosijea o radu i razvoju, Danica S. Janković je imala zvanje bibliotekara u bibliotekarsko-arhivističkoj struci, a u jednom izveštaju iz 1948. godine, koji je potpisala tadašnja upravnica Univerzitetske biblioteke Milica Prodanović, čitamo:
 
"...Zalaže se na poslu i pored toga što je težak bolesnik (dijabetičar, koji prima po 2—3 injekcije insulina dnevno). Mnogo se bavi proučavanjem narodnih igara, i na tom poslu ima uspeha. Štampala je u zajednici sa sestrom Ljubicom Janković, tri knjige o narodnim igrama. Ona i njena sestra su jedini stručnjaci za narodne igre. Član je Etnografskog instituta pri Akademiji nauka... Član je Etnografskog instituta pri Akademiji nauka...
 
Politički potpuno neutralna, premda se odaziva ako se traži od nje nešto iz onog sektora koji ona poznaje, t.j. iz sektora narodnih igara".

 
U Univerzitetskoj biblioteci Danica je radila sve do penzije, 1951. godine. Kao vrsni poznavalac tadašnje jugoslovenske književnosti i prevodilac sa engleskog, veoma je doprinela sređivanju fonda biblioteke. Dugi niz godina bila je jedina među zaposlenima koja je znala engleski jezik. Sredila je, obradila i lično označila svojim potpisom biblioteku Joce Vujića, koji je svoju značajnu zbirku od 10.000 jedinica poklonio Univerzitetskoj biblioteci.




Sestre Janković sa ujakom Tihomirom R. Đorđevićem, Ohrid 1936.

 
Ljubica S. Janković, sestra i najbliži Daničin saradnik, profesor književnosti, etnokoreolog i folklorista, ostavila je Univerzitetskoj biblioteci "Svetozar Marković" album fotografija i fasciklu sa naslovom "Danica S. Janković (1898—1960)", od ukupno 151 kucane strane, a koja sadrži izjave saučešća i nekrologe iz inostranstva i zemlje (u originalu i prevodu), posmrtne govore, kao i svoj tekst, kucan mašinski, koji ovom prilikom želimo da predstavimo kao prilog biografiji utemeljivača naše etnokoreologije. Tekst je prenet u originalu.

Izjave saučešća i nekrolozi koji su se povodom iznenadne smrti našeg prvog etnokoreologa spontano javili ne samo kod nas nego i u mnogim drugim zemljama na raznim kontinentima pokazuju da su predviđanja sekretara Međunarodnog saveta za narodnu muziku, Dr. Mod Karpelesove,1 bila tačna: gubitak Danice S. Janković osetio se širom sveta. To je potvrdio u predgovoru svoje Bibliografije za 1960 godinu i Amerikanac Ameriko Paredes.2 Daleko od svake nekrološke konvencije i prigodne usiljenosti, priložena dokumenta dirljiva su svedočanstva o opštoj žalosti za radnikom i čovekom. Ispunjen istinskim pijetetom prema prvom sakupljaču naših narodnih igara, veći deo toga materijala kazuje, uglavnom, ono što se moglo reći neposredno pod utiscima tragičnog događaja. To su reči onih koji su bili bliže ili dalje upoznati sa pionirskim delom i snažnom individualnošću Danice S. Janković.
 
Pri svem tom, ostalo je još mnogo da se kaže od onih koji su je sasvim intimno poznavali. Raznovrsne sposobnosti, o kojima je u pomenutim svedočanstvima reč, a koje Danica Janković nije nikada isticala, mogle bi se bez rezerve nazvati svestranom obdarenošću i disciplinovanom snagom. Ovi kvaliteti bili su stalno pod njenom unutrašnjom kontrolom, uvek iza njene spoljašnje jednostavnosti, odmerenosti i skromnosti.
 
Njeni mnogobrojni talenti nisu svi poznati široj javnosti. Ali bili su takvog inteziteta da se nisu mogli potpuno skriti. Oni su očarali njenu najbližu okolinu. Oni su zadivljavali narodne igrače, svirače i pevače od kojih je zapisivala orsku tradiciju, i druga lica koja su je posmatrala pri terenskom radu. Njena darovitost dovodila je u pravo ushićenje onoga ko je imao sreću i čast da s njome sarađuje. Zato ne samo kao sestra i stalni pratilac kroz život, nego i kao njen dugogodišnji saradnik na skupljanju i proučavanju narodnih igara, osećam dug, moralnu obavezu i potrebu da njen povučeni unutrašnji lik više osvetlim i da uspomenama na njeno detinjstvo i mladost istaknem one njene sposobnosti koje su docnije bile glavni oslonac u mnogostrukoj aktivnosti na složenoj grani narodne umetnosti kao što je narodna igra. To bi, u stvari, mogla biti neiscrpna tema kojoj bi se moralo prići sa raznih strana i posle više godina studioznog rada. Povodom dvogodišnjice smrti Danice Janković reći ću samo ovo.
 
Bila je neumorni radnik koji je s ljubavlju i smislom prilazio raznovrsnim poslovima, koji se i u svome pozivu profesora i bibliotekara uzorno potvrdio. Svestranu darovitost pokazuje još od najranijeg detinjstva.
 
Dar za igru. Rano je prohodala, i kad je počela da se kreće, to je u svakoj grupi dece bila najgracioznije dete. U dečjim igrama pokreti iz nje izviru nesvesno i prirodno, na najlepši mogući način. Bilo da skakuće ili trči, bilo da preskače uže, da se igra loptom, ili da baca dijabolo, ona privlači pažnju. I slučajni prolaznik mora da zastane, da je posmatra, i da uživa u njenim punim, dovršenim i neusiljenim pokretima.
 
Kada je kao devojčica počela da igra kola, valcere, krajovijak, češku besedu, Lais i Kadril, to je bila nova prilika da se lepota njenih pokreta manifestuje ne samo na prirodan, nego i na poetičan način.
 
U narodu, pri dodiru s tradicionalnim igračima, ona brzo shvata i najsloženiju igru, dok je vidi jedanput, i odmah zatim igra tačno i nepogrešno. Tada su se mogli čuti zadivljeni uzvici i komentari: "U magnovenju naučila!", "Kako našinka!" Ili "Ti imaš veliki um kad možeš u svaki varoš i selo svaku igru da zapamtiš!" Obrazovaniji posmatrači dodaju: "Prima kao film!" Ili: "Umetnica!" Na kraju, meštani zovu da im opet dođe. A posle pišu ili po drugome poručuju: "So duša te čekamo" Ili: "Na ruke će te nosimo". 1925. u Vranjskoj banji najčuveniji vranjanski igrači se skupljaju i sa divljenjem posmatraju kako ona igra vranjanske igre.
 
Između dva rata, dok je bila u boljoj fizičkoj kondiciji, vodila je tečajeve u težnji da teoriski i praktično pripremi buduće nastavnike pravih narodnih igara. Stotine tečajaca, učitelja i nastavnika gimnastike, iz raznih krajeva Jugoslavije prošli su sa oduševljenjem kroz te kurseve i dalje širili naučene igre po školama i raznim društvima. "Igranje Danice Janković je pesma", govorili su oni.
 
Dar za muziku ne mora uvek biti zastupljen kod lica koja pokazuju dar za igru. Ali Danica Janković je bila i muzički obdarena. Njen sluh bio je razvijen u svim pravcima, u najvećem stepenu. Još kao malo dete, ona savršeno podražava svaki ton i zvuk, i lepo peva. Od desete godine počinje da uči violinu koju već prvih časova može i da uglašava. Za kratko vreme note čita s lista. Docnije, njena muzikalnost i njen toplo obojeni alt, sigurna su podrška u svakom horu, a pevala je i solo partije. Smislom za igru i muziku oduševljava ne samo svoga ujaka i učitelja Vladimira R. Đorđevića, nego svojom muzikalnošću i Stašu Biničkog. Kada je, prilikom prijema u hor Stanković, izvršio probu njenog glasa i sluha, odmah je maloj gimnazistkinji ponudio besplatno školovanje u tek osnovanoj Muzičkoj školi "Stanković". Da bi ostala nezavisna i da ne bi morala školi da se odužuje časovima, po savetu svoga ujaka nije prihvatila ponudu, i nastavila je privatno učenje muzike. Prešla je i na teoriske predmete. Jedno vreme svirala je čelo u domaćem kvartetu. Klavir joj je predavala pok. Urbanka. Ona je više nego zadovoljna brzim napredovanjem svoje učenice koja je imala izvanrednu boju tona, izražajnu snagu, pravo razumevanje za svaki muzički oblik koji je svirala. Iako zbog škole i redovnih dužnosti, docnije zbog duge i teške šećerne bolesti, nikada nije imala mnogo vremena ni mogućnosti za vežbanje i za postizanje blistave tehnike, bilo je ipak zadovoljstvo slušati je kad svira. Narodne melodije svirala je i pevala sa uzdržljivom toplinom i sa naročitim smislom za stil i lokalnu boju.
 
Pri terenskom radu i narodnu muziku, kako vokalnu tako instrumentalnu, brzo je upijala i odmah pevala uz igranje sa ostalim igračima. Pri tome je ispitivala i otkrivala uzajamne odnose između komponenata igre, zavisnost igranja i sviranja koja nije ista u svim krajevima, proveravala tačnost naučene melodije. "Da li dobro pevam?" zapitala bi narodne pevače i svirače. "Treba li nešto da se popravi?" "Ama kako da se popravi kad je dobro", odgovarali bi oni razdragano. Čuvani tupandžija Isak iz Lazarpolja rekao je u jednoj prilici za vreme beleženja: "Ja ću da vam tupan da se izgori i neću više da tupam ako neko kaže da nije dobro". Poneko od posmatrača uzvikne: "Kao magnetofon" Ili: "Kao gramofonska ploča!". Pošto je tako apsorbovala melodiju zajedno sa igrom i sve proverila, pristupala je zapisivanju. Melodiju je beležila uz istovremeno igranje i sviranje, odnosno igranje i pevanje, kada je tekst pesme bivao od sestre zapisan. Tipski obrazac radile su mahom obe, a Danica je, po mogućstvu, odmah zatim prelazila na izradu ili bar skicirala koreološke analize u vezi sa taktom i udarima u taktu melodije, eventualno sa rečima i slogovima pesme. Za to vreme njena sestra je promatrala stil i tehniku i zapisivala običaje, obrede, opremu igrača, ispitivala starinu igre, njene promene i funkcije, veze sa narodnim životom i društveno istoriskim uslovima, u čemu bi joj se i Danica Janković pridružila kada završi svoj deo posla.
 
Dar za crtanje bio je u nje isto tako rano i snažno izražen. Njeni školski crteži imali su krajnju preciznost. Docnije, oštar dar zapažanja pokazivao je ne samo oko umetnika nego i arhitekte. Umela je da stvara nacrte za razne stvari.3 Njenoj lepoj, vrednoj i snažnoj ruci ništa se nije otelo. U jednom vrlo teškom momentu života, izbio je svom snagom njen dar za slikanje koje nije učila. To je bilo između dva rata kada je doživela jedan nezaslužen udar4 potražila u prizorima iz prirode olakšanje i smirenje. Njene akvarele, koje su tada eruptivno postale, i pored izvesne naivnosti u slikarskom tretmanu, iznenadile su umetnike ne samo odličnim crtežom, nego i smislom za boje, za perspektivu, sposobnošću da nađe motiv, da se njime iskreno inspiriše, i da se snažno izrazi.
 
Uza sve to, bila je i odličan matematičar, ne samo crtač i akvarelista, pa su svi izgledi bili da će studirati arhitekturu.
 
Dar za literaturu, i u najranijem detinjstvu izrazit i snažan, odveo je, međutim, Danicu Janković na Filozofski fakultet. Još pre no što je naučila da čita i piše, i pre no što je pošla u dečje zabavište, ona se izražava u stihovima, kojima propraća svoje dečje igranje, rad članova porodice, sezonske utiske i razne događaje. Nekad su to samo dva tri stiha, nekad čitave pesmice. Mada pesničko stvaranje deteta još nije poezija u visokom smislu reči, ono je kod male Dane uvek u strogom ritmu. Čak i sa slikovima. U školi najlepše radi pismene iz srpskog jezika. U njenim školskim sveskama može se naći i po koja pripovetka, i manji komad iz dečjeg života. Kao student jugoslovenske književnosti i mlad profesor, ona je pisac većih komedija u prozi i stihu. Za seminarski rad piše analize Nušićevih malih drama, a za profesorski ispit radi tezu o Dragutinu Iliću na širokoj osnovi.5 Sa svojom majkom Dragom S. Janković6 napisala je roman koji je rehabilitacija ozloglašenog pojma maćija.
 
U isto vreme, Danica Janković je i prevodilac. Mada je prevođenje za nju bilo predah i odmor između drugih, složenijih i težih poslova, ona je prevodila sa velikom pažnjom, kao što je i sve drugo radila. Čitalac ne oseća da su to stvari prevedene sa stranih jezika. Još za vreme svojih studija u Oksfordu, prevela je Šeridanove Suparnike, koji su se u njenom prevodu sa uspehom davali u Jugoslovenskom narodnom pozorištu od 1957 do 1961 godine. Njene prevode Marivoa (Igra ljubavi i slučaja) i Le Saža (Tirkare) izvodila je Glumačka škola u Manježu između dva rata. Prevodila je i Molijera. Uvela je englesku klasičnu romansijerku Džejn Osten u našu prevodnu književnost (Pod tuđim uticajem i Gordost i predrasuda, svaki od ovih romana doživeo je po dva izdanja). Danica Janković se ogledala sa uspehom i kao reditelj pozorišnih komada koje su njeni gimnaziski učenici izvodili u Tetovu. Od prihoda sa predstava stvorila je školsku knjižicu koju je vodio pok. Profesor Konstantin Đorđević.
 
Između ostaloga, skupljala je, sistematisala i proučavala sa artističkog i ritualističkog gledišta i narodne muzičko-dramske tvorevine.
 
Pozorišna umetnost ima za nju uopšte neodoljivu privlačnost. Poslednje veče svoga života provela je u pozorištu, gde se davao komad Pozdrav Šerifu. Vratila se veoma zadovoljna igrom glumaca, naročito Jeremića. Bila je humanom idejom ove drame ozarena i duboko uzbuđena njenom potresnom sadržinom. Iste noći joj je iznenada pozlilo. Ujutru je prenesena na kliniku gde u se lekari sa profesorom Slavkovićem punih devet časova u koštac hvatali sa najtežim slučajem srčanog infarkta koji je nastupio usled ateroze kao posledice njene tridesetogodišnje šećerne bolesti. Neznani heroj Danica Janković, koja je trideset godina (i na terenu) sama sebi davala injekcije insulina najmanje dva puta dnevno a da se nikad ne požali, i da nikad ne pomene svoju bolest — podlegla je istog dana pred šest časova posle podne. Poslednje reči su joj bile: "Molim, molim, vode!"
 
Sećanja na život ovog neobično istrajnog i darovitog radnika gvozdene volje, koji je uprkos bolesti, pokazivao apsolutnu predanost radu u raznim pravcima, izazivaju mnoga razmišljanja. Između ostaloga, nameće se misao: mogla je, razvijajući svoje darove, bilo pojedinačno ili sukcesivno, bilo u njihovom srećnom i bogatom spoju, dostići visok stepen ličnog umetničkog usavršavanja i stvaranja.
 
Umesto toga, Danica Janković je celu sebe, svu svoju disciplinovanu snagu, i svoju obdarenost, upotrebila u naučne svrhe. Ostavila je slikanje i arhitekturu da bi crtala orijentacione znake za pravce kretanja, dijagrame za oblike igara, po sopstvenom pronalasku i grafikone prividnoaritmičnih odnosa igre i melodije koje je izračunavala i algebarskim formulama. Stotine i stotine takvih crteža i kalkulacija nalaze se u njenoj rukopisnoj zaostavštini.7 Ostavila je rad na književnosti, pa je nadahnuto pisala o prizorima iz naroda, o tradicionalnim igračima velike klase i o lepotama igara koje je na terenu otkrivala. Ali isto tako najsavesnije i van poređenja radila koreološke analize, a imala je sposobnosti i za naučnu sintezu. Kao što je bila rođeni igrač, pevač i svirač, bila je i ozbiljan naučni istraživač koji nije znao za smetnje i prepreke. Ni nedostatak materijalne pomoći, ni bolest je nisu mogli sprečiti da radi na predmetu koji voli i da se bori za čuvanje i spasavanje od zaborava pravih narodnih igara. Kao što je neopisano volela pozorišni prizor visoke umetničke vrednosti, tako je i narodnu igru promatrala i proučavala sa dubokim interesovanjem umetnika i naučnog radnika. U svome etnokoreološkom, etnomuzikološkom i melografskom zahvatu prolazila je kroz sve nužne etape u radu: od umetničkog i psihofizičkog doživljaja igre, muzike, pesme i drugih pratilaca orske tradicije, do naučnog otkrivanja pojava i utvrđivanja činjenica. Bez ikakvih predubeđenja, bez unapred skovanih pretpostavki i uopštavanja, ona je, od mesta do mesta, od slučaja do slučaja, primajući čist i nepomućen utisak, prilazila nalazima iz naroda i tražila objašnjenje u prirodi, sredini i društvu gde su nađeni, u narodnoj prošlosti, stratigrafskim slojevima u kulturnoj pozadini, u odnosima između sastojaka igre, u okvirima običaja, obredima, kultovima, ceremonijama. Sve više je dolazila do iskustva da orska tradicija ima svoje specifične zahteve, svoj sadržaj, svoje elemente, oblike, tipove, stilove i druge osobenosti, svoje puteve, svoju zakonitost pojava i svoje izuzetke. Sve to dovelo je do saznanja da teren u pogledu narodnih igara pruža ispitivaču mnoga iznenađenja koja se izmiču školskom muzikološkom znanju, krutim pravilima i dogmatskom shvatanju ove grane naše tradicionalne umetnosti. Nalazi iz naroda jasno su pokazivali da čak ni etnomuzikologija kao naučna disciplina ne pokriva i ne objašnjava sve ono što narodna igra kao samostalna umetnost pruža i zahteva da se naučno ispita. Iz svega ovoga nameće se opšti zaključak: za dublje upoznavanje i sveobuhvatnije proučavanje složene materije kao što je narodna igra u potpunosti, u kontinuitetu i evoluciji, potrebno je bilo stvoriti novu naučnu disciplinu; a u tu svrhu, neophodno je bilo biti i rođeni umetnik u svim pravcima vizuelne i zvučne umetnosti, i pravi naučnik sa smislom i za apstraktne i za društvene nauke.
 
Danica S. Janković je imala sve potrebne uslove u najvećoj meri. Zato je mogla stvarati osnovu za novu nauku o srpskoj tradiciji — još od prve knjige Narodnih igara, od 1934 godine. Srećna je okolnost što je radnik takve obdarenosti, snage i kulture sebe i svoje lične umetničke ambicije podredio zahtevima ove grane naše narodne umetnosti, i sve svoje sjajne sposobnosti stavio u službu nove nauke — etnokoreologije.

 
Ljubica S. Janković

_______________

1 Vidi prvu izjavu saučešća.
2 Vidi poslednji mali memorijal.
3 Umela je da stvara nacrte za ručne radove, da kombinuje motive i sl. Mogla je, šta više, i da sašije sve što zaželi, iako nije učila krojenje.
   Išli su joj od ruke i domaćinstvo i čisto muški poslovi: napravila je od letava baštensku klupu, po sopstvenoj zamisli stvorila okvir i vez za paravan, itd.
4 (bila je obuhvaćena velikom redukcijom profesora koja je izvršena radi uštede u budžetu) (pisano mastilom, prim. autora).
5 Rukopis u Seminaru Jugoslovenske književnosti.
6 Čija je pripovetka "Deca" nagrađena na konkursu Umetničkog odeljenja 1927 godine.
7 Vidi izvod iz tog materijala u članku: Pravilno u nepravilnom (Zvuk, br. 2—3 za 1955 g.).



BIBLIOGRAFIJA

  • Mladenović, Olivera. Ilijin Milica, "Dvadeset godina rada sestara Janković na narodnim igrama", Zbornik Matice srpske. Serija društvenih nauka, knj. 8, Novi Sad, 1954, 158—160.
  • Rakočević, Selena. "Danica S. Janković.", Srpski biografski rečnik, tom 4, Matica srpska, Novi Sad, 2009, 274—275.
  • Stefanović, Irena "Danica S. Janković.", Bibliotekar: organ društva bibliotekara NR Srbije, god. 12, sv. 1—4, Beograd, 1960, 103.

Sunčica Glišić i Jasna Čanković: "Prilog za biografiju Danice S. Janković (1898—1960)"
702  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzikolozi • Zapisivači i proučavaoci narodnih igara i pesama — biografija i prilozi / Danica S. Janković (1898—1960) poslato: Novembar 07, 2012, 09:08:00 pm
*


PRILOG ZA BIOGRAFIJU DANICE S. JANKOVIĆ
(1898—1960)

Iz zaostavštine Univerzitetske biblioteke "Svetozar Marković"






Danica S. Janković, Tetovo, 1929.



Sunčica Glišić i Jasna Čanković: "Prilog za biografiju Danice S. Janković (1898—1960)"
703  NASLEĐE / Narodna i umetnička muzika Srba / Srpska crkvena muzika [razni autori] poslato: Novembar 07, 2012, 02:21:52 pm
*

SRPSKO CRKVENO POJANJE KAO PREDMET MUZIKOLOŠKIH ISTRAŽIVANJA


Sažetak: U tekstu je izložen pregled razvoja istraživanja posvećenih srpskoj pravoslavnoj bogoslužbenoj muzici, sa osvrtom na paralelna zbivanja u vezi sa vizantijskim, postvizantijskim, ruskim i bugarskim pojanjem. Sačinjen je popis melografskih zapisa srpskog pojanja, predstavljen je razvojni tok istraživanja novijeg "srpskog narodnog crkvenog pojanja", kao i srednjovekovne, neumama beležene, pojačke tradicije.
 

S obzirom na to da js srpsko crkveno bogoslužbeno pojanje predstavljeno u uvodnom izlaganju Dimitrija Stefanovića mi ćemo se zadržati na razvoju teoretske i naučne misli posvećene srpskoj pravoslavnoj bogoslužbenoj muzici.
 
Evropska muzička istoriografija, bogata i trajanjem i delima, bavila se od samih početaka i vizantijskom muzikom1. U Rusiji se interesovanje za postavljanje teorijskih osnova crkvenog pojanja javlja u 18. veku2, dok proučavanje rukopisnih izvora cveta tokom 19. veka, tačnije sve do Oktobarske revolucije3. Kao naslednici vizantijske umetnosti Grci i Južni Sloveni su posle pada Carigrada nastavili crkvenu praksu sa ranije usvojenim obrascima pojanja. Rani srednjovekovni grčki teoreteki muzički priručnici iz 11—13. veka uglavnom su donosili pregled neumskih znakova, ili su reprodukovali grčke antičke stavove o muzici, nepovezujući ih sa svakodnevnim delovanjem crkvenih pojaca4. Noviji teoretski priručnici na grčkom jeziku, sačuvani u autografima i prepisima 14—15. veka, posvećeni su neumskoj notaciji i praktičnom učenju pojanja. Pisali su ih ugledni carigradski i svetogorski muzičari (Jovan Kukuzelj, Jovan Laskaris, Manuil Hrisafis i drugi)5. Sa malim izuzecima ovakvi tekstovi nisu bili predmet širih istraživanja. U nameri da podstakne proučavanje vizantijskih spisa o pojanju Austrijska akademija nauka je u novoj seriji Monmenta Musicae Byzantinae — Corriѕ Ѕrіrtorim De Re Musica — objavila kritička izdanja tri takva traktata: dva iz 15. veka (jeromonaha Gavrila i Maiuila Hrisafisa) i jednog iz 16. veka (Krićanina Jeronima pojca).6

Interesovanje za crkvenu muziku u 19. veku bilo je na čitavom Balkanskom prostoru deo nacionalno-romantičarskih težnji da se sakupi i afirmiše narodno umetničko blago, kako svetovno, tako i duhovno. Neumska muzička pismenost nasleđena iz rane srednjovekovne prakse bila je u grčkoj crkvi i u postvizantijskom periodu šire prihvaćena nego kod Srba i Bugara. O tome svedoči neuporedivo veći broj sačuvanih grčkih neumskih rukopisa.7 Uprkos tome crkveno pojanje se i kod Grka najčešće prenosilo usmenim putem, a učenje pojanja i neumske notacije predstavljalo je značajan problem za sveštenoslužitelje, monahe i laike, koji su pojali u crkvama. Oslanjajući se na osnovne principe solmizacije u zapadnoevropskoj muzičkoj teoriji grčki arhimandrit Hrisant (1770—1846) je oko 1814. godine sproveo reformu kasnovizantijeke neumske notacije i crkvenih napeva.8 Ovakav njegov rad imao je u početku više protivnika nego pristalica. Na zahtev carigradskog patrijarha, Hrisant je čak jedno vreme bio proteran u mesto Maditos u Galipolju, po čemu je i dobio naziv "iz Maditosa". Tek kada je uticajem slučajnih okolnosti jedan grčki mitropolit čuo pojanje njegovih učenika, koji su se toj veštini naučili "za deset meseci, a ne za deset godina, koliko je bilo potrebno po starom metodu", Hrisantov metod je dobio saglasnost Svetog sinoda Grčke crkve, a on je sa svoja dva učenika, Grigorijem protopsaltom i Hurmuzijem bibliotekarom (arhivarom), slobodio nastavio rad.9 Delom "Mega Theoretikon" u kojem objašnjava svoj metod beleženja crkvenih napeva i nov način učenja crkvenog pojanja, Hrisant je zaslužio mesto jednog od najznačajnijih predstavnika prosvetiteljstva u Grčkoj.10

Na sličnost problema kojima su se bavili i grčki i srpski pojci u prvoj polovini 19. veka ukazuju sačuvani i do sada objavljeni istorijski i muzički spisi.11 Veoma aktuelno pitanje — kako da se zabeleži i od propadanja i različitih stranih uticaja sačuva srpsko narodno crkveno pojanje — uočio je još mitropolit Stefan Stratimirović krajem 18. veka, a detaljno ga je obrazložio gornjokarlovački episkop Evgenije Jovanović u pismu upućenom iz Plaškog mitropolitu Josifu Rajačiću 1847. godine.12 Tridesetih godina 19. veka u pojedinim srpskim državama je već uvođeno i višeglasno horsko pevanje, što je zahtevalo postojanje odgovarajućeg notnog materijala, odnosno određenog broja horskih kompozicija, barem za Liturgiju.13 Prve harmonizacije srpskog narodnog crkvenog pojanja pisao je i u crkvi izvodio tek Kornelije Stanković, počev od 1855. godine. Sličan proces je u Ruskoj crkvi započet još polovinom 17. veka, a okončan je tokom 18. veka, dok se u Bugarskoj odvijao tek krajem 19. veka.16 Uprkos pojedinačnim primerima višeglasnih pesama u grčkim neumskim rukopisima i zbivanjima na ostrvima i u udaljenim eparhijama (Beč, Pešta) tokom 19. veka, u Grčkoj crkvi horsko pevanje nije nikada prihvaćeno.17

* * *
 
Dva osnovna oblika bavljenja srpskim crkvenim pojanjem u 19. i 20. veku su: 1. notno zapisivanje napeva, praćeno ponekad zanimljivim uvodnim tekstovima istorijskog ili analitičkog sadržaja; 2. traganje za neumskim rukopisima, proučavanje najrazličitijih istorijskih i muzičkih izvora i uspostavljanje kontinuiteta srpske crkvene muzike od srednjeg veka do danas.
 
1. Nažalost, prve decenije 19. veka su još uvek bile vreme muzičke nepismenosti među Srbima. Pojedinci su u škole uvodili notalno pevanje (N. Burković, P. Radivojević, A. Morfidis), ali je pravi napredak učinjen tek dolaskom, mladog, svome rodu odanog Kornelija Stankovića. Na potrebu da se notama zabeleži crkveno pojanje njega su upućivali Vukovi sledbenici u Beču, zatim ruski poslanik, prota Mihailo Rajevski, i srpski patrijarh Josif Rajačić. Tom složenom zadatku Stanković je prišao sa punom profesionalnom i nacionalnom odgovornošću, a za sobom je ostavio tri štampane knjige, sedamnaest rukopisnih svezaka crkvenih pesama harmonizovanih za četiri glasa i pedesetak listova jednoglasnih zapisa karlovačkog pojanja.18

Srećom Kornelijev rad je imao sledbenike i među sveštenicima i među laicima, a krajem 19. i tokom 20. veka na beleženju crkvenog pojanja radili su mnogobrojni sveštenici, profesori i učenici Karlovačke bogoslovije, Somborske preparandije, Srpske velike gimnazije u Novom Sadu. Oni su u Sremskim Karlovcima, Novom Sadu, Sarajevu, Pakracu, Osijeku, Somboru, svoje zapise štampali ili su ih jednostavno umnožavali za svakodnevne praktične potrebe.19 U isto vreme Stevan Mokranjac je u Kraljevini Srbiji s mukom pokušavao da se izbori za štampanje svoga Osmoglasnika (prvo izdanje 1908)20 i isključivanje iz školske prakse sasvim nepouzdanih pojačkih zbornika sa trilama Nikole Trifunovića.21

U periodu između dva svetska rata pojedini od pomenutih znalaca crkvenog pojanja nastavili su sa radom na zapisivanju crkvenog pojanja (B. Cvejić, J. Kozobarić), a pridružili su im se i N. Barački, B. Joksimović, V. Đorđević, L. Lera. Posle drugog svetskog rata ovoj povorci se, pored već pomenutnh pridružuju episkop Stefan Lastavica i mitropolit Damaskin Grdanički.22 Tako je obimna i vredna muzička baština, koja sadrži i dragocene primere takozvanog "velikog karlovačkog pojanja", sačuvana za budućnost, uprkos postepenom gašenju usmenog predanja, isključivanju nastave crkvenog pojanja u građanskim i njegovog pretrajavanja u bogoslovskim školama.
 
Etnomuzikološki rad na zapisivanju obilja crkvenih melodija uglavnom je do sada okončan. Danas je moguće naići na pojedine napeve ili manje poznate pesme, ali nekih većih iznenađenja na terenu po pitanju repertoara i raznovrsnosti napeva, teško da može biti.
 
Ono što pažljiv istraživač može da primeti pre svega u ženskim manastirima u kojima se pojanje bolje i više neguje, to je način izvođenja, ritam, boja glasa. U muškim manastirima tradicija je sačuvana samo zahvaljujući pojedincima. Većih i značajnih centara za negovanje crkvenog pojanja u poslednjih pedeset godina u Srpskoj crkvi nije bilo. Verovatno smo zato danas svedoci neobičnog i neočekivanog stanja u našoj crkvi da mladi bogoslovi i laici sa mnogo elana usvajaju grčku crkvenu muzičku praksu, tražeći u njoj autentičnu ranovizantijsku tradiciju, a zanemaruju viševekovnu tradiciju svoga naroda i svoje crkve.

Uprkos tome što je u više varijanti notama zabeleženo, srpsko narodno crkveno pojanje je u svom bogatstvu i raznovrsnosti uglavnom nepoznato, kako bogoslovima, tako i muzičarima. U bogoslovskim školama pojanje se uči po zapisima Stevana Mokranjca, a drugi notni zbornici su većini nedostupni i nepoznati. U muzičkim i opštim školama međutim, crkveno pojanje nije prisutno čak ni kao pojam. Iako je pojanje sasvim specifičan oblik muzičkog usmenog predanja, ono u posleratnom periodu nije privlačilo ni pažnju etnomuzikologa. Vinko Žganec je bio jedan od malobrojnih koji je, baveći se folklornom muzičkom tradicijom jugoslovenskih naroda, pisao između ostalog i o srpskom crkvenom pevanju.23 Akademija nauka Bosne i Hercegovine osnovala je svojevremeno Odbor za proučavanje crkvene muzičke baštine na jugoslovenskom prostoru, a kao rezultat rada tog Odbora objavljen je jedan manji zbornik 1981. godine.24

Predgovori pojedinim zbirkama notnih zapisa srpskog crkvenog pojanja predstavljaju ponekad izvanredne eseje ispunjene iskrenim romantičarskim patriotizmom i ljubavlju prema muzici (K. Stanković);25 nekad je to tekst sa praktičnim uputstvom za korisnike i sa kratkim istorijatom pojanja (Boljarić—Tajšanović, Barački),26 muzičko-teoretska studija (St. Mokranjac)27 ili aktuelan, angažovan, poziv da se pristupi ozbiljnim kritičkim studijama crkvenog pojanja, kakav je 1896. godine objavio Tihomir Ostojić. Ovaj izvanredan književni istoričar i muzički amater piše: "Studija naše crkvene muzike je deo vizantologije. I dok se na mnogim vizantološkim studijama u nas dosta privredilo (na pr. književnost, zakoni, athitekgura) na muzičkom polju nije ni motikom udareno." On ukazuje na potrebu da se crkvene melodije zapišu, ali i komparativno istraže u različitim pravoslavnim sredinama. Sa iskustvom ozbiljnog istornčara Ostojić upozorava: "Mnogo glava, a i mnogo vremena i, što nije manje važno, mnogo materijalnih sredstava će trebati za muzikalnu filološko—istorijsku studiju, da ce građa sakupi i da se reši problem. Ali to je stvar nauke, a ona može čekati; njoj nije glavno kad će biti nego kako će."28

I ugledni istoričar, filolog i političar u Kraljevini Srbiji, Stojan Novaković, u tekstu objavljenom 1900. godine, ističe da su crkveni tekstovi u srpskoj bogoslužbenoj praksi praćeni melodijama o kojima se malo ili gotovo ništa ne zna.29 Kao istoričar on bez dvoumljenja uočava vizantijske osnove našeg pojanja, ali naslućuje i ostatke staro srpskog pevanja. Novakovića je na ovakva razmišljanja podstaklo predavanje poznatog francuskog muzikologa — vizantologa Žan-Batist Tiboa (Jean—Baptiste Thibaut) o crkvenom pevanju Vizantinaca i Slovena, koje je slušao na svečanoj sednici Ruskog Arheološkog instituta u Carigradu30, kao i istraživanja koja su francuski kaluđeri u to vreme obavljali u Siriji i u Maloj Aziji. Na Novakovićev tekst u Karadžiću odmah je odgovorio Petar Despotović, prosvetni nadzornik u penziji, nekada učenik somborske preparandije, a potom učitelj u Pakracu, pokazujući svoje daleko preciznije poznavanje istorijata srpskog pojanja, stečeno na osnovu studija Jovana Rajića i Dimitrija Ruvarca.31

O srpskom crkvenom pojanju su pisali i Mokranjčevi sledbenici i poštovaoci Petar Konjović i Kosta Manojlović. Konjović se kao muzički pisac nije bavio istraživanjima, ali je veoma precizno razmišljao o ovoj problematici, koristeći se spisima svojih prethodnika i savremenika.32 Kosta Manojlović je pripremajući zbirku Mokranjčevih zapisa srpskog crkvenog pojanja — Opšte pojanje — pripremio prvu komparativnu zbirku napeva.33 Na značaj uporednih studija različitih tradicija pravoslavnog pojanja ukazivao je još Stojan Novaković (1900),34 a praktičan pokušaj ovakvih analiza učinio je Miloje Milojević nekoliko decenija kasnije.35 O nedoumicama svojih prethodiika i savremenika, kao i o celokupnom radu Stevana Mokranjca na beleženju crkvenog pojanja detaljno je pisao Petar Bingulac.36 Sve studije o crkvenom pojanju nastale u međuratnom periodu odnosile su se na novije srpsko narodno crkveno pojanje koje je tada bilo, a i danas je, deo svakodnevne bogoslužbene prakse u Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
 
2. Naučna istraživanja rukopisnih izvora stare srpske muzike, na čiju je neophodnost Tihomir Ostojić ukazivao krajem 19. veka, biće započeta nekoliko decenija kasnije. Istina neumski muzički rukopis iz manastira Hilandara pomenuo je još 1884. godine uporni istraživač starina arhimandrit Nikifor Dučić.37 On je čak objavio jednu stranu neumskog muzičkog rukopisa, kao primer stare notacije, ne znajući da je u pitanju ruski neumski (krjuki) rukopis iz 12. veka.38 Kompozitor i muzički pisac Kosta Manojlović je pokušao da slična istraživanja podstakne u četvrtoj deceniji našeg veka. On je sistematski sakupljao podatke značajne za istoriju srpske muzike, a u manastirskim riznicama i bibliotekama je tragao za eventualno sačuvanim neumskim rukopisima.39 Rezultati njegovih terenskih istraživanja u manastirima i bibliotekama u Srbiji bili su na žalost više nego skromni. Otkrio je jedan neumski rukopis u Narodnoj biblioteci u Beogradu i jedan u manastiru Dečani. Srećom, uprkos tehničkim teškoćama, pred sam rat snimio je 12 strana dvojezičnog grčko-slovenskog rukopisa Narodne biblioteke u Beogradu, na kojima su bile crkvene pesme zabeležene kasnovizantijskim neumama, sa tvorenijima "domestika kir Stefana Srbina".40 Nije tada ni slutio da od ratnih razaranja spasava jedan od najznačajnijih spomenika srednjovekovne srpske muzičke kulture, istorijski izvor, koji će početke srpske muzike iz 19. preneti u 15. vek.
 
Tek šezdeeetih godina ovog veka učenici i sledbenici zapadnoevropske vizantološke muzikološke škole Egona Velesa (E. Wellesz) i Henri Julijus Tilijarda (N. J. W. Tillyard), pre svih Miloš Velimirović i Dimitrije Stefanović, proširuju istraživanja neumske rukopisne zaostavštine sa grčkih i na južnoslovenske i ruske izvore.41 Rezultati naučnih saznanja u oblasti liturgike, jezika, istorije crkve, slikarstva, arheografije, kao i živa crkvena muzička praksa, bili su putokaz i oslonac muzikolozima u traganjima za muzikom prošlih vekova. Posebno značajan je bio pristup hilandarskoj rukopisnoj riznici, kao i pojedinačnim primerima slovenskih i grčkih neumskih rukopisa sačuvanih u bibliotekama u svetogorskom manastiru Lavra, zatim u Beogradu, Novom Sadu, Sentandreji, Atini, Moskvi, Petrogradu, Oksfordu, Vatikanu, Bukureštu, Jašiju, Harvardu (SAD), na Malti.42

Arheografskom obradom rukopisa, muzikološkom i jezičkom analizom pesama, komparativnom analizom grčkih i slovenkih izvora, došlo se do rezultata koji su omogućili sagledavanje nekoliko vekova duge istorije srpskog crkvenog pojanja (od kraja 14. do polovine 19. veka).43 Proučavanja neumskih rukopisa upotpunjena su arhivskim istraživanjima u Arhivima SANU u Beogradu i Sremskim Karlovcima, arhivima Hrvatske u Zagrebu i Zadru, Rukopisnom odeljenju Matice srpske, Arhivama pevačkih društava i crkvenih opština u Sentandreji, Trstu, Šibeniku, Vršcu. Arhivska rpađa je omogućila praćenje razvoja crkvenog pojanja tokom 18. i 19. veka, kao i njegovog mesta u bogoslovskim i svetovnim školama u 19. veku. Rukopisna zbirka manastira Hilandara sa većim brojem neumskih rukopisa 18—19. veka slika je završne etape naše srednjovekovne umetnosti.44 Intenzivne veze Hilandaraca i drugih Svetogoraca sa Karlovačkom mitropolijom, uslovljene su međutim, blisku povezanost dva prostorno, pa i duhovno udaljena pravoslavna centra.
 
Sva ova istraživanja obavljana su u istorijskom vremenu koje nije marilo za crkvenu umetnost i duhovne vrednosti. Zahvaljujući akademiku, kompozitoru i muzičkom piscu, Petru Konjoviću, u smutnim godinama posle drugog svetskog rata osnovan je u okviru Srpske akademije nauka i umetnosti Muzikološki Institut (1948/49). Kao prvi direktor ove prve muzikološke naučne institucije u tadašnjoj Jugoslaviji, a i na Balkanu, Konjović je postavio osnove istraživanja usmerivši ih na crkvenu muziku, muzički folklor i opštu muzikološku problematiku. Ono što nije mogao da učini na Muzičkoj akademiji u Beogradu učinio je u Srpskoj akademiji nauka. Njegovom zaslugom crkvena muzika je dobila malo, povučeno, ali ipak značajno uporište. Blizu četiri veka naše muzičke prošlosti spašeno je od zaborava, ime kir Stefana Srbina našlo se u najvećoj muzičkoj enciklopediji sveta,45 osvetljeni su putevi razvoja crkvenog pojanja na Balkanu, kroz dragocene grčko-srpske, srpsko-ruske i rusko-srpske veze, dela kir Stefana, Nikole i Isaije Srbina snimljena su na gramofonske ploče, a kompozitori mnogobrojnih posleratnih generacija (V. Mokranjac, D. Radić, S. Rajičić, A. Obradović, R. Maksimović, V. Kulenović, R. Bruči, J. Bošnjak, I. Jevtić) uneli su u svoja dela izuzetne, doskora sasvim nepoznate napeve grčkih i srpskih srednjovekovnih muzičara.
 
Najnovije promene koje potresaju sve pope društvenog života kod nas, izazvale su bujicu naglih i ličnih i kolektivnih preokreta. Okretanje crkvi i tradiciji bilo je kod mnogih neočekivao brzo, pa zato verovatno i strastveno, ali i površno. Do večitih istina do kojih se dolazi trpljenjem i strpljenjem, lestvicama koje poznaju i uzlazni i silazni smer, mnogi su poželeli da stignu prečicom, ne mareći i da zalutaju novim stranputicama. Mnogo je u tome silovitosti, dogmatske kputosti, netrpeljivosti, a iznad svega neznanja. I tako, umesto da novo vreme istraživanjima viševekovnog života crkvenog pojanja donese sveže, poletne i samopregorne tragaoce i delatelje, u različitim publikacijama čitamo tekstove pune ideološki obojene netrpeljivosti, elementarnog neznanja, ignorisanja dugogodnšnjeg studioznog rada prethodnika, nepoštovanja istorijskih činjenica, metodologije naučnog rada i polemisanja.46

Verujemo međutim, da je ovo vreme posunovraćenih vrednosti samo prolazna faza i da će odgovorna naučna istraživanja nastaviti svoje uporno trajanje, barem koliko i u onim proteklim vremenima, koja nisu bila sklona crkvenoj umetnosti. Pitanje je samo kako će mlade generacije u izobilju neproverenih informacija napraviti sopstvenu selekciju. U svim muzičkim, a i opštim školama, istorija muzike se uči samo po davno usvojenom modelu istorije zapadnoevropske muzike. Istorija vizantijske, stare ruske i južnoslovenske muzike nije našla odgovarajuće mesto u školskim planovima i programima. Iako pripadamo kulturi koja je stvorena na rubnom području između Istoka i Zapada, kulturi u čijoj su osnovi hrišćanska pravoslavna vera i umetnost kroz tu veru nastala, mi ili se otuđeno okrećemo Zapadu potpuno ignorišući svoje korene, ili sasvim nekritički suprotstavljamo ova dva sveta, zanemarujući davno osvedočene kulturne i umetničke uspone zapadnoevropske civilizacije. Previđamo na žalost činjenicu, da su i naši najumniji preci u svojim delima upravo uspeli da pronađu sklad između ova dva sveta, koja već blizu dva milenijuma određuju evropsku civilizaciju.


Danica Petrović
___________

01 Upor. M. Gerbert, De Cantu et Миѕіcа Ѕаcrа, st. Blasius 1774; reprint 1968; O. Heischer, Neumen Studien, Bd. I—III, Berlin 1904; М. Vеlімігоvіć, Study of Byzantine Music in tize West, Balkan Ѕtudіеѕ, 5, Thessaloniki 1964, 63—76; М. k. Hadjiyakoumis, Research and Studies in Greek Sacred Music, Athens 1971; k. Levy, Byzantine Rise, Music of the — Historiography, u: The New Grove Dictionary оf Muѕіc and Musicians, vol. 2, London 1980.
02 Никола Дилецький, Граматика музикальна, фотокойія рукопису 1723 року, prir. О. Ц. Якименко, Музична Украіна, Київ 1970.
03 Upor. M. Velimirovіć, Stand der Forschung йbеr kirchenslavische Мuѕіk, Zeitschrift fűr slavische Philologie, Band XXXI, Heft 1, 1963, 144—169; Й. А. Гардмер, Бogоелужебное йънїе русской йравослабной церкви, т. I, Jordanville, New York 1980, 1.
04 Upor. L. Richter, "Pѕеlluѕ" Тratіѕе on Music іn Mizler's Bibliothek, Studies in Easten Chant, vol. ІІ, Lоndоn 1971, 112—128; K. Levy, Byzantine Rіte Миѕik of the — Byzantine Мusic Тhеоrу, u: Тhе Nеw Grove Dіctionаrу of Mиsic and Миѕіcіаnѕ, vol. 2, 562—563.
05 K. Levy, nav. delo; Ch. Bentas, The Treatise оn Мuѕіc bу John Laskaris, Studies in Eastern Chant, voI. II, 21—27; Gr. Th. Ѕtаthіѕ, I Manoscritti e Ia Tradizione Mиsicale Віzапtіпо—Ѕіпаіtіcа, Theologia, Atene 1972, 3—40.
06 Monumenta Musicae Byzantinae, Corpus Ѕcriрtоruм De Re Musica: Gabriel Hicromonachos.Abhandlung űbеr den Kirchengesang, ed. by Ch. Hannick and G. Wolfram, vol. 1, Vienna 1985; Тhе Treatise of Manиel Chrуѕарhеѕ, the Lampadarios: On the Theory of the Art of Chanting and on Certain Erroneoиs Views that Ѕоmе Hold about it, ed. by D. Conomos, vol 2, Vіеnnа 1985; Hieronymos Tragodistes. Ũber das Erfordernis von Ѕchriftzеіchen fűr die Musik der Griechen, ed. by B. Schartau, vol. III, Vienna 1990.
07 Upor. opise rukopisa u manastirima na Svetoj Gori: Gr. Stathis, TA ХЕІРОГРАФА BYZANTINHΣ MOYΣIKHΣ, АГІОN OPOΣ, t. I, Atina 1975; t. II, Atina 1976. t. III, Atina 1977; A. Jakovljević, Inventar muzičkih rukopisa manastira Hilandara, Hilaidarski zbornik 4, Beograd 1978, 193—234.
08 Maureen M. Morgan, The "Three Teachers" and Their РІаее іп іhе History of Greck Church Мuѕіc, Ѕtudіеѕ in Eastern Chant, vol. I, London 1971, 86—99; K. Romanou, A New Approach to the Work of Chrуѕаntоѕ of Madytos: The New Method оf Mиѕical Notation in the Greek Chиrch, Studies in Eastern Chant, vol. IV, New York 1990, 89—100.
09 K. Romanou, nav. delo.
10 Еıσαγωγη εıς τơ θεωρητίxòν., Рагіѕ 1819; Мєуα Θεωρητіόν τηυ μоςσіхηφ, Trieste 1832. Upor. Theodoros Aristokles, Kωνσταντιоυ Ά В׀оραψ׀α, Constantinople 1866, 6; citirano preme K. Romanou, nav. delo, 95, napomena бр. 19.
11 Upor. D. Petrovih, Srpsko narodno crkveno pojanje i njegovi zapisivači, u: Srpska muzika kroz vekove, Galerija SANU, knj. 22, Beograd 1970, 251—266; radovi P. Bingulca, D. Stefanovića, D. Petrović, u: Kornelije Stanković i njegovo doba, Zbornik radova sa naučnog skupa održanog oktobra 1981. godine, Srpska akademija nauka i umetnosti, Naučni skupovi, knj. 24, Beograd 1985, 105—115, 123—134, 137—145
12 Arhiv SANU, Sremski Karlovci, Mitropolijsko-patrijarijaršijski fond A, 585/1847.
13 D. Retrovіć, Počecі vіšeglaѕja u srpskoj crkvenoj mizici, MuzіkoІoškі zbornik XVІІІ2, Ljubljana 1981, 111—122; Ista, Muzika u srpskoj pravoslavnoj crkvi u Trstu, Muzіkološkі zbornik XXV, Ljubljana 1989, 95—106; D. Mihalek, Frančesko Siniko — kompozitor Srpske liturgije (1840), Sveske Matice srpske — građa i prilozi za kultunu i društvenu istoriju, br. 6, 1987, 53—57. 14
14 D. Stefanović, Prilog proučavanju notnih autografa, arhivskih i drutih dokumenata o Korneliju Stankoviću, u: Kornelije Stanković i njegovo doba, Zbornik radova sa naučnog skuna održanog oktobra 1981. godine, Srpska akademija nauka i umetnosti, 1 Naučni skunovi, knj. 24, Beograd 1985, 123—134.
15 Й. А. Гарднер, Богослужебное йънїе русской православной церкви, t. I—II, Jordanvilie, New York 1980, 1
16 Upor. K. Manojlovіć, Muzika i njen razvoj i Bugarskoj, Zagreb 1933; preštamrano iz "Sv. Cecilije"; Агапия Баларева, Хоровоtо дело в България от средата на ХIХ в. до 1944 г., София 1992.
17 K. L.evy, Byzantine Rite, Misic of the, y: The New Grove Dictionary of Music and Musicians, vol. 2, 561—563; M. Adamis, An Example of Polyphony in Byzantine Misic of the Late Middle Ages, u: Report of the llth Congress of the International Misicological Ѕocіetu — Copenhagen 1972, vol. II, Copenhagen 1975, 737—747; D. Conomos, Experimental Polyphony, According to the... Latins' in Late Byzantine Psalmody.
Upor. takođe zamljiv tekst o Mokranjčevom mlađem savremeniku u Grčkoj Konstantinu Psahosu — M. Ph. Dragoumis, Constantinos A. Psachos (1869—1949), Studies in Eastern Chant, vol. V, New York 1990, 77—88.
18 Upor. u Prilogu, br. 1a.
19 Upor. u Prilogu, br. 3, 6—11.
20 Upor. M. Pavlović, Zaostavština Kornelija Stankovića, u: Kopnelije Stanković i njeovo doba, 147—170; D. Petrović, Osmoglasnik u srpskom pojanju i melografskom radu Stevana Mokranjca, u: Duhovna muzika IV, Sabrana dela Stevana St. Mokranjca, knj. 7, Beograd 1995.
21 M. Pavlović, nav. delo, 161—167.
22 Upor. u ovom radu Prilog, br. 22, 23.
23 V. Žganec: Folklore Elements іn the Yugoslav Orthodox and Roman Catholic Litirgical Chant. International Folk Music Journal, VIII, 1956, 19—22; Isti, Mizіčkі FoІkІor I, Zagreb 1962, 160—175.
24 Akademija nauka Bosne i Hercegovine, Sarajevo 1986.
25 K. Stanković, Predgovor, u: Pravoslavno crkveno pojanje u Srbskog naroda, knj. 1, Beč 1862; tekst štampan u savremenoj ortografiji sa prevodima na engleski i nemački jezik, vidi: Odbor za fototipska izdanja Srpske akademije nauka i umetnosti, Narodne biblioteke Srbije i Matice srpske, knj. 16, Beograd 1994.
26 Upor. u Prilogu, br. 5a, b,; 18a.
27 Upor. u Prilogu, br. 14a.
28 T. Ostojić, Predgovor, u: Pravoslavno srpsko crkveno pjenije po starom karlovačkom načinu, Novi Sad 1896, VII—XVI, preštampano u Brankovom kolu 1897. godine. Mali zbornik radova posvećen životu i radu ovog značajnog istoričara srpske kulture obajvljen je u Sveskama Matice srpske, građa i prilozi za kulturnu i društvenu istoriju, Serija književnosti i jezika, sv. 7, Novi Sad 1991.
29 St. Novaković, Starinsko crkveno pevanje, Karadžić, 11, 4, Aleksinac 1900, 57—58.
30 Jean—Baptiste Thibaut je ovo predavanje iste godine i publikovao, La Miѕіqie byzantine chez Іeѕ ЅІaveѕ, Tribune de Ѕaіnt Gervaіѕ, voi. X, Parіѕ 1904, rr. 158—162. O Tiboovom veoma značajnom muzikološkom radu upor. E. Wellesz, A History of byzantine Miѕіc and Hymnography, Ist ed., Oxford 1949, rp. 13—18.
31 P. Despotovih, Starinsko crkveno pevanje, Karadžić, P, 5, 83—84.
32 P. Konjović, Misica Divina, u: Stevan St. Mokranjac, Beograd 1956, ponovljeno izdanje, Matica srpska — Novi Sad 1984; Isti, Međusobni uticaji narodne i crkvene muzike, u: Ogledi o muzici, Beograd 1965, 254—259.
33 St. St. Mokranjac, Pravoslavno srpsko narodno crkveno pojanje — Opšte pojanje, u redakciji i dopuni Koste P. Manojlovića, Beograd 1935.
34 St. Novakovih, Starinsko crkveno pevanje, Karadžić, II, 4, Aleksinac 1900, 57—58.
35 M. Milojević, Muzika i pravoslavna crkva, Godišnjak i kalendar Srpske pravoslavne patrijaršije za 1933. godinu, Sremski Karlovci 1933, 115—135.
36 P. Bingulac, Stevan Mokranjac i crkvena muzika, u: Zbornik radova o Stevanu Mokranjcu, Srpska akademija nauka i umetnosti, Odeljenje likovne i muzičke umetnosti, Beograd 1971, 13—31.
37 N. Dučić, Starine hilandarske, Glasnik Srpskog učenog društva, 56, Beograd 1884, 116.
38 K. P. Manojlović, Predgovor, u: St. ST. Mokranjac, Pravoslavno srpsko narodno crkveno pojanje — Opšte pojanje, Beograd 1935, 10—11.
39 K. P. Manojlović, Predgovor, u: Pravoslavno srpsko narodno crkveno pojanje — Opšte pojanje, Beograd 1935, 1—13.
40 Nav. delo, І 1; D. Stefanović, Izgoreli neumski rukopis br. 93 Narodne biblioteke — jedini poznati muzički spomenik iz srpskog srednjeg veka, Bibliotekar, XIII, 5, Beograd 1961, 379—384.
41 Upor. M. Velimirović, The Present Status of Research in Slavic Chant, Acta Musicologica, XLIV, 1972, 235—265; D. Toulatos-Banker, State of the Discipline of Byzantine Music, Acta Musicologica, L, 1978,181—195.
42 Studije o pomenytim rukopisima pisali su Dimitrije Stefanović, Miloš Velimirović, Jelena Milojković-Đurić, Ana Penington, Dimitrije Konomos, Danica Petrović, Andrija Jakovljević. Ne postoji novija potpuna bibliografija ovih radova.
43 Najobimnije publikacije su: Stara srpska muzika. Primeri crkvenih pesama iz XV veka, priredio D. Stefanović, Posebna izdanja Muzikološkog instituta SANU, knj. 15 I/P, Beograd 1973; D. Petrovіć, Osmoglasnik i muzіčkoj tradiciji Južnіh Ѕlovena. Posebna izdanja Muzіkološkog instituta SANU, knj. 16 IIII, Beograd 1982.
44 Upor. A. Jakovljevih, Inventar muzičkih rukopisa manastira Hilaidara, Hilandarski zbornik 4, Beograd 1978, 193—234; D. Petrović, nav. delo; D. Stefanovіć, An Additional Checklist of Hilandar Slavonic Misic Maniscripts, Hilandarski zbornik 7, Beograd 1989, 163—176.
45 D. Conomos, Stefan the Ѕerb, u: The New Grove Dictionary of Muѕic and Musicians, vol. 18, 93.
46 Odustali smo od namere da pojedinačno analiziramo ovakve tekstove jer smatramo da oni svojim profesionalnim nivoom ne zaslužuju ozbiljnu naučnu recenziju. Upor. S. Jaćimović, O autentičnom u muzici srpske crkve, Hrišćanska misao, 1, 1992; Isti, O autentičnom u muzici srpske crkve, u: Srpska Vizantija, Beograd 1993, 187—194; Isti, O savremenim interpretacijama muzike vizantijske crkve, Hrišćanska misao, 3—5, 1993, 74—77; Katarina Pupezin, Koreni hrišćanskog duhovnog života kao izvorište vizantijske crkvene muzike, Banatski vesnik pravoslavne srpske crkve, VII, 3, Vršac 1987, 13—16; V. Vulović, Nekoliko reči o pesmama koje zovemo duhovnim, Elementi crkvenog pojanja koji ga čine nepravoslavnim, Banatski vesnik pravoslavne crkve, LIII (XIII), 1—2, Vršac 1993, 27—29, 30-43. — Krugu zbivanja koja svedoče o različitim oblicima neodgovornog odnosa prema crkvenoj muzici pripada i postupak sproveden u filmu o rimskim carskim gradovima (stručni konsultant arheolog D. Srejović) u kojem pojac, prof. V. Ilić, tekstove rimskih zapisa peva po crkvenim glasovima srpskog crkvenog pojanja. — Na kompakt disku koji je najavljen kao prvi u nizu The Balkanѕ and its Musical Roots: Serbian Folk Misic — varia, CD—3004, ITV MeIomarket, 1994, između svatovca i sedeljačke pesme nalazi se, nekritički odabrani bez ikakvog kriterijuma u ovakvo izdanje uvršćen, odlomak pevanja na Liturgiji, snimljen u crkvi u Novom Miloševu (Banat), uz nedopustivo loš amatereki pisan komentar.
704  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzikolozi • Zapisivači i proučavaoci narodnih igara i pesama — biografija i prilozi / Tihomir R. Đorđević (1868—1944) poslato: Novembar 07, 2012, 12:58:18 pm
*

ZAOSTAVŠTINA TIHOMIRA R. ĐORĐEVIĆA U LEGATU SESTARA JANKOVIĆ

 
U Odeljenju posebnih fondova Narodne biblioteke Srbije u toku je sređivanje i obrada legata Ljubice (1894—1974) i Danice S. Janković (1898—1960). Sestre Janković, književni istoričari, prevodioci i, pre svega, osnivači srpske koreologije i etnomuzikologije, još za života su svoju bogatu zaostavštinu poklonile brojnim naučnim, kulturnim i prosvetnim ustanovama u zemlji i svetu. Najveći deo njihove pokretne imovine sa bibliotekom, rukopisima, umetničkim slikama i muzičkim instrumentima, testamentom iz 1971. godine predat je na čuvanje i upotrebu Narodnoj biblioteci. Od toga vremena pojedini sadržaji ovog legata dostupni su korisnicima Biblioteke; otvaranjem fonda rukopisa i umetničkih dela njihovo zaveštanje će biti pristupačno u celini.
 
Osnovu legata čine rukopisi i građa za životno delo Ljubice i Danice Janković Narodne igre u osam knjiga (1934— 1964) i radovi iz oblasti etnokoreologije — nauke o narodnim igrama koju su po svome sistemu za beleženje i proučavanje narodnih igara same stvorile. Osim rukopisa iz folkloristike, sabrana su njihova zajednička i posebna književna i publicistička dela, biografsko-bibliografski spisi i lični zapisi, u koje spadaju i sto dvadeset šest zapečaćenih beležnica u vidu dnevnika koji je Ljubica Janković sistematski vodila od 1907. do 1971. godine. Ove beležnice (i delovi opšte prepiske) imaju klauzulu da se mogu objaviti, delimično ili u celini, pošto protekne četrdeset godina od smrti autora, ali i tada sa imenima lica obeleženim inicijalima.
 
Pored svedočanstva o svome delu, sestre Janković su ostavile obimnu dokumentaciju o životu i radu svih članova svoje uže i šire porodice: književne rukopise i memoare majke Drage S. Janković, rođ. Đorđević (čija je pripovetka Deca nagrađena na konkursu Umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete i objavljena 1928. godine), autobiografske zapise i uspomene oca Stanislava, i iscrpnu biografsku i bibliografsku građu i rukopise svojih ujaka, etnologa Tihomira R. Đorđevića (1868—1944) i melografa, muzikologa i kompozitora Vladimira R. Đorđevića (1869—1938). U sastavu legata je obimna, više decenija duga domaća i strana prepiska, porodična i stručna, zatim bogati fond retkih fotografija sa zbirkom snimaka Vladimira Đorđevića, vredna kolekcija od više stotina starih razglednica, kao i raznovrsni neknjižni materijal — gravire, geografske karte, plakati, lični predmeti. Umetničku i dokumentarnu vrednost imaju porodični portreti u ulju (slike Vase Pomorišca, Mare Jelesić, Aleksandra Kumrića, Živka Stojsavljevića i Darinke Mihailović), a od vajarskih dela bista Fridriha Ničea, rad Stamenka Đurđevića iz 1921. godine. O svestrano obdarenoj ličnosti Danice Janković svedoče njeni sačuvani crteži i trideset šest akvarela sa motivima iz prirode, nastalih 1932 — 1933. godine.
 
Posebnu naučnu i kulturno-istorijsku vrednost legata ima rukopisna zaostavština akademika Tihomira R. Đorđevića. To je sasvim razumljivo ako se zna da je Tihomir Đorđević svojim sveobuhvatnim proučavanjem materijalne i duhovne kulture srpskog naroda postavio temelje nizu naučnih disciplina, pre svega srpskoj etnologiji i balkanologiji, a svojim delovanjem kao profesor Univerziteta, osnivač naučnih društava i fakulteta, pokretač i urednik naučnih časopisa, i javni radnik, bio jedan od nosilaca naučnog i kulturnog života u Srbiji. Počev od 1888. godine, kada je štampan njegov prvi naučni prilog, on je za života objavio preko sedam stotina radova iz oblasti društvene, privredne i kulturne istorije, među kojima višetomne knjige Iz Srbije kneza Miloša I — II (1922, 1924) i Naš narodni život I — H (1930—1934) spadaju u klasična dela srpske istorijske literature. Tihomir Đorđević je iza sebe ostavio desetak dovršenih studija, mnogo beležaka i raznovrsnu arhivsku građu, a brigu oko ovih rukopisa prepustio je, nimalo slučajno, sestričinama Ljubici i Danici Janković. Između sestričina i ujaka vladao je prisan međusobni odnos poverenja i saradnje: one su u ujaku videle uzor koji u nauci treba slediti; on je, zauzvrat, podsticao njihovo opredeljenje prema nauci, pratio i usmeravao njihov rad i našao u njima pouzdane saradnike. A kada je Tihomir Đorđević umro, 1944. godine, Ljubica i Danica su nastojale da se uspomena na velikog naučnika trajno sačuva. One su sastavile najpotpuniju Đorđevićevu biografiju i pisale o raznim aspektima njegovog dela, tragale su za zaturenim rukopisima, vodile prepisku sa izdavačima oko preštampavanja objavljenih i izdavanja njegovih gotovih a neobjavljenih knjiga (što je, na korist nauci, najvećim delom urodilo plodom) i, konačno one su najviše doprinele da se ispuni Đorđevićev amanet i u ratnim okolnostima njegova biblioteka i rukopisi spasu i skoro u celini sačuvaju.
 
Odmah posle bombardovanja Beograda i stradanja Narodne biblioteke u aprilu 1941. godine, Tihomir Đorđević je, kao prilog njenoj obnovi, zaveštao Narodnoj biblioteci dragocenu ličnu biblioteku, jednu od najvećih privatnih biblioteka u Beogradu. Zaveštanje o poklonu je sa zahvalnošću prihvaćeno, ali je ono moglo u potpunosti da se ostvari tek 1946. godine, kada je iz pet soba ratom oštećene Đorđevićeve kuće, njegova biblioteka sa preko osamnaest hiljada predmeta — odabranih knjiga i časopisa, rukopisa, fotografija, muzikalija i drugih vrednosti, preseljena i zvanično predata Narodnoj biblioteci. Tom prilikom, međutim, nije prenesena celokupna Đorđevićeva zaostavština. Završene knjige u rukopisu, građa i važni dokumenti koji su, zajedno sa najvrednijim rukopisima Vladimira Đorđevića, radi zaštite od stalnog savezničkog bombardovanja 1944. godine bili smešteni u trezoru Narodne banke, stigli su naknadno u Biblioteku. Godine 1954. sestre Janković su predale deo Đorđevićeve prepiske sa preko šest hiljada dokumenata, a 1971. godine poklonile su i sav preostali materijal.
 
Deo rukopisne zaostavštine Tihomira Đorđevića koji se sada razvrstava i obrađuje, obuhvata spise raznovrsnog sadržaja iz gotovo svih oblasti Đorđevićevog naučnog interesovanja i perioda njegovog delovanja — od najranijih radova iz poslednje decenije devetnaestog veka, preko dela iz vremena njegove naučne afirmacije pre Prvog svetskog rata i delatnosti tokom rata, do najplodnijeg, posleratnog razdoblja pune naučne zrelosti i široke pedagoške i organizatorske aktivnosti. Među rukopisima preovlađuju Đorđevićeve poznate studije, štampani članci i raznovrsni spisi (govori, predavanja, izveštaji, referati, elaborati) za koje postoji oznaka da su u celini ili delimično objavljeni. Sačuvani su, međutim, pojedini završeni a neobjavljeni radovi, nedovršene studije i obilna građa sastavljena od raznih beležaka i komentara, izvoda iz domaće i strane literature, zapažanja sa terena i arhivskih dokumenata, za koju tek treba utvrditi u kojoj je meri upotrebljena i publikovana. To se na prvom mestu odnosi na Đorđevićeva razmatranja pojava u narodnom verovanju i predanju (na primer, rukopis pod nazivom Mađija), dnevničke zapise i sveske putopisnih beležaka, dokumentaciju o Jevrejima u Srbiji, obimnu građu o Ciganima i neke druge radove. U fondu se nalazi kopija Đorđevićevog dvotomnog azbučnika Iz beležnika I — II, svojevrsnog istorijsko-etnološkog pojmovnika koji je T. Đorđević sastavio od neiskorišćenog materijala sa svojih putovanja i drugih izvora. Originalni rukopis sestre Janković su poklonile SANU sa preporukom da se objavi (tekst je 1960. redigovao akademik Viktor Novak, ali knjiga ipak nije štampana).
 
Od šireg kulturno-istorijskog interesa je i sačuvana dokumentacija vezana za Đorđevićev boravak u inostranstvu za vreme Prvog svetskog rata, kada je po prelasku preko Albanije, obavljao razne misije od nacionalnog značaja u Rimu, Londonu (1916 — 1918) i Francuskoj (1919 — 1920), kao član etnografsko-istorijske sekcije Jugoslovenske mirovne delegacije. Pored službenih akata, raznovrsne građe i Đorđevićevih istorijskih pregleda, studija i članaka pisanih pretežno za inostrane čitaoce (jednu takvu studiju preveo je na francuski jezik Jovan Dučić), u Narodnu biblioteku su putem otkupa stigla i dva malo poznata Đorđevićeva istraživačka rada nastala za vreme njegovog boravka u Londonu. Tada je prema rukopisima iz Britanskog muzeja Đorđević priredio knjigu Putopisi, zbirku prepisa, prevoda i predgovora za putopise "Putovanja Simona Klementa kroz severozapadne krajeve naše zemlje 1715 godine" i za putovanja Stampsa i Belvala u Carigrad. Prema ispisima iz istog Muzeja, uradio je i opsežan Prilog bibliografiji mapa, planova i karata jugoslovenskih i susednih zemalja, za koji je takođe napisao predgovor.

Među značajne kulturno-istorijske izvore spada obimna Đorđevićeva prepiska, koja se gotovo sva nalazi u Narodnoj biblioteci. Iz sadržaja njegove korespondencije, oslobođene svake suvišne formalnosti, vidi se da je ovaj vid komunikacije u tolikoj meri smatrao punopravnim i važnim sredstvom za prenošenje znanja i iskustva, da je čak i njegovo skoro svakodnevno dopisivanje sa rodbinom bilo lišeno tereta porodične obaveze. Još za života T. Đorđević je izvršio izbor pisama koje za istoriju i nauku treba sačuvati. Sestre Janković su ta pisma popisale, uazbučile, i predale Narodnoj biblioteci (1954). Skorašnjim uvidom u sadržaj njihovog legata, postojeća odabrana prepiska Tihomira Đorđevića od preko šest hiljada dokumenata moći će da se uveća za oko tri hiljade novih pisama upućenih T. Đorđeviću, pored toga i sa izuzetno velikim, još uvek neutvrđenim brojem Đorđevićevih pisama drugim licima i ustanovama. Sačuvani su koncepti njegove prepiske sa istaknutim ličnostima iz javnog i kulturnog života, sastavci iz službenih i privatnih pisama i celokupna porodična prepiska u originalu. Iz ovog dela prepiske evidentirano je do sada preko pet stotina Đorđevićevih pisama upućenih samo bratu Vladimiru!
 
U legatu se takođe nalazi bogat ilustrativni materijal skupljan iz raznovrsnih izvora, koji je T. Đorđević koristio kao građu, odnosno čuvao kao istorijski ili lični dokument. Pored većeg broja ličnih i porodičnih fotografija, snimaka sa terena i drugih dokumenata vezanih za Đorđevićev život i rad, dragoceno svedočanstvo o prošlosti Srba i balkanskih naroda pružaju desetine i desetine fotografija i razglednica na kojima su zabeleženi značajni ljudi i važni istorijski događaji, prizori iz svakodnevnog života i ratova (od srpsko-turskog do svetskog), drevni spomenici, gradovi i predeli, nošnje i običaji, stari zanati i mnogi drugi motivi narodnog stvaranja i delovanja.
 
Oblast umetnosti zastupljena je sa nekoliko slika stranog porekla i jednim uspelim akvarelom poklonjenim T. Đorđeviću za vreme emigracije u Engleskoj. Sačuvao se i izvestan broj likovnih dokumenata (crteža, gravira), od kojih su neki kao ilustracija razgranatog sadržaja Đorđevićeve donacije priloženi ovom pregledu.

U biografijama i sećanjima savremenika Tihomir Đorđević je opisan kao lično skroman čovek gospodstvenog držanja i plemenitog srca, koji neguje prijateljstva i ima smisla za humor. Poneke od tih vrlina, koje zrače sa njegove naočite fizionomije prodornog pogleda, dočarane su i na slikama iz ovog legata. Pored portreta u ulju koji je prema fotografiji slikao A. Kumrić (drugi, takođe uljani portret, rad V. Pomorišca, sestre su poklonile SANU), prilikom razvrstavanja građe pronađena su četiri neposredno slikana Đorđevićeva portreta. Najstariji je lik rađen na formatu dopisnice u ateljeu siluetiste Gustava Grinbergera u Beču, 1908. godine, ostvaren u tehnici siluetarnog slikarstva, žanra popularnog u Austrougarskoj od bidermajera do početka XX veka. ... Sledeća dva neformalna i spontana prikaza uradili su Đorđevićevi prijatelji i kolege. Prvi, sigurnim potezima izvedeni kroki, crtao je na poleđini kafanskog menija pesnik Jovan Dučić "na večeri koju je priredio S. K. Glasnik Bogdanu Popoviću prilikom njegove šezdesetpetogodišnjice profesure, 14. februara 1929. g." .... Drugi, karikatura na papiru većih dimenzija pod nazivom "Tika kao toreador i Mandela del Rio", prikazuje T. Đorđevića u celoj figuri, u odeći matadora sa muletom i kopljem u rukama. Iz autorovog zapisa se saznaje da je ovu karikaturu "slikao Slobodan Jovanović (!), 28. februara 1939. na sednici Kolarčeva Odbora". Tihomira Đorđevića crtao je i prof. Jovan Đaja i taj rad se nalazi u posedu njegovih naslednika. Iste godine, 1939, dobroćudan lik starog profesora dočarao je perom akademski slikar Filip Vučković ...
 
Među neevidentiranim likovnim predstavama, pažnju je privukla i litografija sa likom Karađorđa, rađena verovatno za vreme voždovog boravka u emigraciji... Iako na listu osim imena prikazane ličnosti nema drugih pisanih podataka, gotovo sa izvesnošću se može tvrditi da je u jednom pismu upućenom Aleksi Iviću, Tihomir Đorđević opisao upravo ovaj primerak iz Narodne biblioteke, koji je video u zbirci slika Joce Vujića iz Sente. Zapazio je da je ispred legende "Petrowitsch" (kao što je to ovde slučaj) rukom dopisano "Georg", i napomenuo da mu nije poznato da li je to, zacelo, Karađorđev lik i ko ga je i gde radio. A. Ivić, koji je objavio Đorđevićevo pismo ("Prilozi KJIF" IX, 1-2, 1929), navodi da je J. Vujić graviru kupio u Beču. Prema saznanju trgovca slika je isečena iz nekog dela o Karađorđu publikovanog 1817. godine, a rađena je u Gracu 1814. godine. Autentičnost Karađorđevog lika potvrdio je prof. Pavle Vasić ("Zbornik Muzeja prvog srpskog ustanka" I, 1959), iznevši i podatak da je litografsku reprodukciju istog portreta uradio Francuz Ž. N. M. Fremi u Petrogradu, između 1826. i 1830. godine. Ostalo je još uvek otvoreno pitanje izdanja dela u kojem je ilustracija objavljena i ime autora originalnog portreta iz 1814. godine. Na osnovu stila, to bi mogao da bude bečki slikar Franc Jaške.
 
Rukopisi Tihomira R. Đorđevića sačuvani u legatu sestara Janković, važni su izvori za poznavanje i proučavanje širokih oblasti srpske kulturne istorije novijeg doba. Zasnovani na trajnim vrednostima — raznovrsnoj i pouzdanoj dokumentaciji, obilju tačnih podataka i njihovoj uzornoj naučnoj interpretaciji — bogati sadržaji Đorđevićevog zaveštanja otvoreni su za nova saznanja i komparativna istraživanja pojava i procesa u nastajanju modernog srpskog društva i njegovom materijalom i duhovnom preobražaju.
 

Rezime
 
Povodom sređivanja i obrade rukopisa iz legata muzikologa Ljubice i Danice Janković koji se čuvaju u Odeljenju posebnih fondova Narodne biblioteke u Beogradu, daje se pregled sadržaja legata i ukazuje na njegovu kulturno-istorijsku vrednost. U legatu se nalazi bogata dokumentacija o životu i radu sestara Janković, njihovih roditelja i ujaka, etnologa Tihomira R. Đorđevića i muzikologa i kompozitora Vladimira R. Đorđevića. U članku se posebno govori o rukopisima akademika Tihomira R. Đorđevića (1868—1944), osnivača srpske etnologije i jednog od nosilaca razvitka nauke i kulture u Srbiji u prvoj polovini dvadesetog veka. Razmatraju se obim, vrsta i sadržaj sačuvanih Đorđevićevih rukopisa i ističe njihov značaj za komparativno proučavanje društvene, privredne i kulturne prošlosti Srbije i Balkana. U radu se, isto tako, skreće pažnja na vrednost postojećeg ilustrativnog materijala (fotografije, razglednice) i na pojedina dela iz oblasti likovne umetnosti (crteže, gravire, slike).


Ljubodrag Obrovački
Beograd, Narodna biblioteka Srbije publikacija
UDK 091:027.54(497.11)
705  MUZIČKA ČITAONICA / Svaka pesma ima priču [poreklo pesme] / Priča o tragičnoj ljubavi Šanka i Bonke [Šanko si Bonka zalibi] poslato: Novembar 07, 2012, 03:32:24 am
**

ŠANKO SI BONKA ZALIBI            
Aleksandar Dišković - Šanko

Šanko si Bonka zalibi,
Libi ja Šanko, voli ja,
Godina i polovina.
Kuga sa Bonka isprosi,
Isprosi more za drugog,
Prez devet sela i deseto,
U toa pusti Negotin.
Šanko si Bonći dumaše:
"Zašto ma, Bonće, izvara,
Vara ma, Bonće, laga ma,
Godina i polovina
Pa sa za druđi isprosi?"
Ali mu Bonka dumaše:
"Nesam te Šanko varala,
Varala, Šanko, lagala,
Nego ma majka ne dava,
Majka mi opšte bašta mi,
Za tebe Šanko da ida."
Kuga je bila s'bota,
S'bota sproti nedelja.
Teška se svadba podigla,
Svadbata ošte svatove,
Te Bonka da mi odved't,
U toa pusti Negotin.
Najni sa Šanka viknale,
Bonći na svadba da sviri,
Da sviri da ja isprati.
Kuga e bilo v' nedelja,
Šanko mi rano porani,
Bela si riza premeni,
Zapasa poes do grdi,
Zabode oštro nožlence,
I ze si jasna lauta,
Bonći na svadba da sviri,
Da sviri da ja isprati.
Rano na svadba utide,
Gospodsko oro zasviri.
Dorde si Šanko sviriše,
Bonka si oro vodeše,
Pa si na šanka dumaše:
"Libe le, Šanko, mlad zelen,
Kuga mi oro razvališ,
Po mene v'  soba da vlezneš,
Sas tebe da sa oprosta,
                                                                         .
I da ta, Šanko, daruvam,
Če as šta, Šanko da ida,
U toa pusti Negotin."
Šanko mi oro razvali,
Pa si kutija izvadi,
Cigara da si napravi,
Pa v' soba trgna da vlezne,
Cigara da si zapali,
Orata da se ne setat.
Kuga mi v' soba toj vlezna,
Ubava Bonka sagleda,
Bonka mi stoji i plače,
Kato plačeše, dušmane:
"Što stojiš, Šanko, što gledaš,
Zašto ma mlada ne gubiš
Od tvoja ruka da gina,
Svatove da ma ne vodat,
U toa pusti Negotin."
Šanka mi žalba napadna,
S ljava je r'ka prigrna,
Basna mu r'ka vaf pojas,
Izvadi pštro nožence,
Pa toj si Bonka ubode,
Na ljava strana v srceto.
Bonka mi pisna, zaplaka,
Zaplaka, bolno produma:
"Male le, majko, prokleta,
Zašto ma, majko, ne dade,
Za Šanka mlada da ida,
Nali sam nego libila,
Godinu i polovina.
Šanko ma, mamo, ubode,
Raf ljava strana v srceto,
Aze šta, majko, da umra,
Bog da ta, mamo, ubije,"
Kuga si tova izreče,
Ća sa sas duša razdeli.
Zarana v'sveta nedelja,
Nejin si Bonka zimale,
Odnele pa sa raevale,
A Šanko more ostana,
Okovan, Šanko, zatvoren,
Dvaes godin osuden,
Zaradi Bonka ubava.

Zapisao Sergije Kalčić

Tekst, stihovi pesme i fotografija preuzeti iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA"
Broj 34 | glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2012.
706  MUZIČKA ČITAONICA / Svaka pesma ima priču [poreklo pesme] / Priča o tragičnoj ljubavi Šanka i Bonke [Šanko si Bonka zalibi] poslato: Novembar 07, 2012, 03:32:13 am
**

ŠANKO SI BONKA ZALIBI
(ILI JASNA LAUTA)

 

Plavo se nebo zna preslikati u vodi rečnoj i morskoj, prozirno u očima devojčice, a tmurno i sivo na zidu kazamata i u očima samotnog čoveka, baš kao što se sada preslikavalo na zidu požarevačkog kazamata i u očima jednoga kralja, koji je bio više tužan nego vedar — kralja Milana, koji se upravo beše proglasio kraljem Srbije, a bio u poseti zatvoru.
 
— Da li je moj narod čekao trenutak moga proglašenja, ili, kako izgleda, baš i nije, kad mi je samo Franja Josif čestitao? — grmnu kao iz topa na prema njemu hladnokrvne službenike zatvora, tresnu vratima i izjuri iz kancelarije na zatvorsko dvorište, kojim će se uputiti sâm, bez pratnje, do kapije gde su ga čekali. Istrčaše službenici, ali ih on mahom ruke udalji od sebe. Koračao je pokraj zida u kojem se zaista ogledalo jednako hladno i sivo nebo, kao što je bilo i njegovo srce.
 
Ali najednom kraljevo lice poče da prima blažen izgled i korak da mu pokazuje da zastajkuje, jer iz neke od mnogih ćelija, kroz omaleni zatvorski prozor, bejaše u njegove uši dolazila tako zadivljujuća arija, da bi i najsmrknutiji čovek morao da se opusti. Tad dozva službenike u luk savijenim kažiprstom, kako bi mu odgovorili ko to svira. Rekli su:

— Ima tu jedan lakši osuđenik koji svakoga dana uz violinu peva svoj roman, koji ga je i doveo u zatvor — i odmah tu primiše naredbu da pevača dovedu smesta u zasebnu kancelariju, gde ga je čekao samo kralj.
 
— Aleksandar Dišković se zovem, Vaše veličanstvo, zovu me i Šanko, a služio sam vašu vojsku u vranjanskom kraju i 66. i 67-me. Znam, pitaćete me zašto sam osuđen — to Vam mogu reći samo kroz pesmu, koju pevam o sebi, kao da sam neko treći, a ne ja lično, ovaj kojega vidite. Eto:
 
Šanko si Bonka zalibi?* — započe dramatično Šanko i tu mu se, odmah, kod prvih nota navirčiše oči suzama, kao da kulminacija drame neće doći tek kasnije, ali je prisutnost kralja navela pevača na brzo iznošenje prvog osećanja — tuge, zato je gotovo već zaplakao, i produžio:
 
Libi ja Šanko, grli ja/ godina i polovina — no, četvrti stih, zagrcnut, gotovo jedva razumljivo i teško izgovori: ali ga Bonka izvara.
 
Nali se Bonka zalibi/kroz devet sela deseto/u toa pusti Negotin/vikale Šanka na svadba — iskaza i drugu strofu, i oporavi se od stegnutosti i stresa, tako da je kralj vrlo razgovetno čuo i treću (strofu):
 
Da sviri, Bonka da isprati/Šanko si kolo zasviri/Bonka si oro povede/Šanko si nož izvadi/zabi ga Bonki u srce — i tu, zbunjen stade:

— Vaše veličanstvo, da Vam objasnim: ovo je tako samo u pesmi, za narod, koji ma otkuda dolazio, voli tragedije, i Srbi, kao i mi Jermeni, pa sam ja to tako ostavio. A lakši sam zatvorenik, zato što se sve malo drugačije dogodilo: dok sam tri godine služio Vašu vojsku, da zlato ne gledam, ona je obećana starom bogatom negotinskom trgovcu. Para na paru ide. Taman kad sam se vratio priređena je najveća svadba u Zaječaru. Subotnji gosjani u kući mladinoj behu se okupili. Mene su pozvali da Bonku ispratim violinom. Htela je kolo, i da ga vodi. Nadnosio sam se violinom nad njeno lice, pa je uspela da mi došapne da prekinem kolo i dođem kod nje u sobu. Da se ne bi dosetili gosti, zavih cigaru i iz avlije krenuh preko praga da tražim kibrid, vatru. U sobi sam izvukao nož i, dao joj ga, rekavši joj da me ubije jer bez nje ne mogu da živim, ali ona mi ćupi sečivo i zari ga sebi u srce, govoreći da od moj nož oće da gina, i mlada da se pogubi. Pobegao sam, krio se i ne bi me ni uhvatili da nisam na sahrani izišao pred povorku i molio da je otkriju da je još jednom celivam. Na sudu sam ispričao moju priču, a ne ono što su ljudi smislili i što pevam, i odredili su mi manju kaznu, jer su veštaci pronašli da je trag sečiva na srcu bio vodoravan, kad ide iz desne joj ruke, a ne uspravan, kakav bi bio da sam joj ga ja zario.
 
— Ti dušmani ne dadoše da se uzmemo — izusti i klonu od duge priče koju je kralj veoma strpljivo slušao, i, koji je znao šta su to ti dušmani, jer ih je i on imao, od rođenja u Jašiju, pa do rane smrti u Beču, i koji uz to, kad ču da Šanko i to što je pričao zna takođe da peva, zamoli da još jednom čuje prvu kraću verziju, pa pođe. I kao da je drugi, veseliji, opet prođe pokraj onoga zida koji mu se sada učini svetlim i blistavim kakvo je, činilo mu se, bilo i nebo.
 
Sedajući u kola, gde ga je čekao i sekretar, dade naredbu da se ovaj dobri čovek i umetnik Šanko oslobodi daljeg služenja kazne, i tad se posveti tihom, bezglasnom razmišljanju o tome zašto su, i kako, svi ljudi tako jednaki kao njih dvojica u toj baladi, da li ih je tuga sjedinila, to jest, kako to da su i Srbi i Jermeni gotovo jednaki kao narod, kao da imaju isto srce, jer Šanko bejaše objasnio kralju kako su njegovi stigli iz Jermenije i naselili Veliki Izvor, pored koga se nalazio manji Zaječar.
 
*
 
Silazeći niz Čestobrodicu, Šanko pogleda ka Krivome Viru i pihnu, kao da je slutio šta će se te 83. godine dogoditi protiv njegovog dobrog kralja od strane timočkih bundžija. Nešto ga žacnu posred tankog srca, ali on produži put. Već u Zvezdanu, sačekala ga je svita najboljih drugara i muzičara, a mnogi su mu se pridružili već još diljem doline Crnoga Timoka, prepoznajući jasnog lautara, jer svoju popularnost on bejaše stekao i pre ovih događaja.
 
Kad su ulazili u Zaječar i prolazili gradskim ulicama, ljudi su izlazili na kapidžike i otvarali pendžere da vide čudo koje se valjalo putem u vidu grupe lautara koji su pevali roman svakog Timočanina, iako je naslovno to bio Šankov roman za pevanje.
 
Prolazeći pokraj glavne mesne kafane, Šanko je napravio neobjašnjiv čin: nije želeo da uđe i da ga vide obožavaoci. No, svima je ipak sve bilo jasno kad je izustio:
 
— Ništa u ovoj tragičnoj varoši neću učiniti i ni za čim posegnuti dok najpre ne obiđem grob one što se tu sas duša razdeli, a kojoj sam ja pomogao da to učini — i ujutru, ranom zorom, najpre je na humku položio buket ruža, a potom u ruke uzeo ćemane. Da li je tad Bonka s neba videla buket koji je mogla smatrati obećanim cvećem, jer joj je u prvom pismu vojno bio napisao: Krećem se sa vojskom ka jugu, ako stignem do Carigrada, doneću ti otuda čuvene hrizanteme. Jedno od mnogih zaječarskih grobljanskih svitanja imalo je priliku da se ulepša tonovima najtužnije balade koju je ovaj kraj iznedrio, jer Šanko ju je odsvirao celu. Celi nemi svet je plakao tiho milionom jecaja koji su se utišavali u proplamsajima dana koji se najavljivao, samo su lautar i carigradske hrizanteme plakale, jer su im se suze na svetlosti jutra mogle i da vide.
 
Tek posle posete grobu i tek posle nekoliko poseta istom grobu, Šanko je zašao u publiku, vidno gnevan i ucveljen. Ali toga dana, a buna je već uveliko pokazivala svoje lice, planirano i najavljeno okupljen narod u "aščinici i kafani Lugomerskih" mogao je da čuje celovitu i neokrnjenu baladu u originalnom izvođenju od strane njenog autora, jer Šanko je uživo pevao svoj roman, od početka do kraja, javno za građane.
 
Izvodiće Aleksandar Dišković svoju baladu, pevaće svoj roman do kraja života, kao da je to moglo da oživi Bonku, ali će se uvek tokom pevanja sećati one jedne i po godine kad mu je u životu bilo najlepše.
 
*
 
Svi se mi sećamo te godine i po, kad smo bili najsrećniji, ili nam se bilo samo tako učinilo, i to je ono zbog čega smo i bili rođeni. Možda je Šanko tako neprekidno i svirao — da ne bi prekinuo neprekid toka misli na mladost. Zbog toga će i sav bakšiš, i pare od lumperajke, koje će sve do duboke starosti zaraditi svirajući, i imajući bolju kapelu od Cicvarića, upravo potrošiti na jelo i naročito piće za pokoj duši njegove Bonke. Nikada ništa nije doneo kući. Njegov brak sa znatno mlađom ženom smatrao je tuđim, zato se i porodici i potomcima zamerio, jer je on bio ostao sa carigradskim hrizantemama na jednoj zaječarskoj humci još i mnogo pre nego što je u 78-oj godini izdahnuo, kao siromah, kakav je bio i kad je upoznao bogatu Bonku.

Još jednom se pokazalo da čistoj ljubavi može zasmetati razlika u materijalnom stanju zavoljenih (zalibenih), što je svakako jedna od grešaka prirode. Ta greška je i proizvela tako tragičnu baladu, koja nije naročito zaživela posle Šankove smrti, iako su i opere, pa i scenski prikazi pokušani sa njom. Opstrukcija porodice zbog svih predrasuda u palanci učinila je svoje, a najpre i zbog toga što je autor preuzeo zločin na sebe, sve misleći da je i to malo za onoliku ljubav u koju je uložio sve, a dobio ništa.
 
Ipak, o Zaječarskoj Karmen i danas se snimaju muzički nosači zvukova, jer carigradske hrizanteme, kažu, nikada ne venu, dok ima ljudi koji vole tako strasno ko što su se voleli Šanko i Bonka pod šam-dudom, iliti, poljskim dudom koji sam sebe rasađuje po poljima (champs), posebno u Zapadnoj Evropi, Francuskoj, kao što verujemo da je i pesma Šanko si Bonka zalibi takođe rasad za ono što će tek izniknuti u našem narodu, koji je domaćinski prihvatao dolaznike iz drugih nacija, ako su imali poput njega i jednako ljudsko srce. Izniknuće nove pesme na jednakim temama koje nikada ne umiru, kao i tragičari koji ih doživljavaju.

 
12. april 2012., Pariz
Vlasta Stanisavljević Šarkamenac




Šanko sa svojom violinom uveseljava zaječarske trgovce i boeme u dvorištu jedne od tadašnjih kafana u Zaječaru
 
__________________
 
*) Stihovi pesme (a slede i dalje) koju je Šanko komponovao i pevao na "velikoizvorskom" dijalektu, na kome su dalje date još neke reči (u italiku)
707  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Obren Pjevović (1919—1995) poslato: Novembar 02, 2012, 07:54:46 pm
*

OBREN PJEVOVIĆ, ZATOČNIK ŠUMADIJE


...Pišući predgovor za muzičku dramu "Međuluško blago", koju je stvarao sa svojim bratom, kompozitorom Svetomirom, Momčilo Nastasijević je tvrdio da ako čovek ne zna odakle je, pa krene u svet da traži svoj zavičaj, treba samo da osluškuje pesme krajeva kroz koje prolazi: na koju melodiju zadrhti, te je majke sin.—
 
Muzika je veoma važna u ljudskom životu. Mitski pevač, Orfej, njome je krotio divlje zveri, pa čak i paklenog psa, Kerbera. Od stanja muzike u državi zavisi stanje same države, govorio je Konfučije. Zato se Nastasijević i pribojavao doba u kome bi maternja melodija mogla da iščezne, a muzika bi se celom čovečanstvu nametala iz nekoliko emisionih vrela. Srbima se, na nesreću, u dobu titoističkog samozaborava, desilo mnogo toga što je doprinelo da izgube dodir sa melodijskim iskonom. Pa ipak, i u najteža vremena bilo je ljudi koji su čuvali tajni plamen našeg muzičkog predanja, i koji su, u naše ime, otpevali dubinu srbske duše. Među njima su i junaci ove povesti: Dragiša Nedović i Obren Pjevović...

Obren Pjevović, pesnik, tekstopisac i kompozitor iz Mrčajevaca kod Čačka, rođen je 1919. godine u selu Donja Gorevnica, a u Mrčajevcima (čije se ime, zahvaljujući njemu, "pesmom pronelo") živeo je od 1941. godine do smrti, 1995. Bio je poreklom od Pjevovića iz Prilika kod Ivanjice, iz muzikalne porodice, čiji je predak, Raja, prozvan Pjevo zbog pesme kojom je tešio kosače i radenike po Zlatiboru, još za "turskog vakta" (subaša je uvek, za vreme radova koje mu je obavljala raja, tražio da im Pjevo peva, da ih "razgovori"). Bogom obdaren, završivši osnovnu školu, Obren Pjevović je ostao na njivi i livadi, ali je pisao i pevao. Prepoznao ga je čuvar srbskih kulturnih ognjišta, Dragiša Vitošević, i uvrstio ga u svoju epohalnu knjigu "Orfej među šljivama", antologiju srbskih pesnika sa sela, objavljenu 1963. godine. Bilo je to doba kada je samo Gruža imala tridesetak seljaka — pesnika, ali i mnoštvo dobrih naivnih likovnih umetnika, i kada se Srbstvo budilo iz posleratne kome dželatskog titoizma. Pjevović je, u to doba, stvarao... Iza njega ostadoše "Moravsko predvečerje", "Duga li je Jelica planina", "Oj, Moravo, tija reko", "Kafu mi, draga, ispeci", "Ej, da mi je", "Šumadija", "Mrčajevci" itd. Njegove pesme su pevali Miroslav Ilić, Dobrivoje Topalović, Snežana Đurišić, Cune Gojković...
 
Kao kompozitora proslavila ga je "Devojka iz grada", za koju je tekst napisao još jedan "Orfej među šljivama", Dobrica Erić, a koju je otpevao Pjevovićev miljenik, Miroslav Ilić.
 

SEĆANJA MIŠULE PETROVIĆA
 
Mišula Petrović, osamdesetih godina prošlog veka osnivač prve privatne muzičke izdavačke kuće u Srbiji, "Zvukovi galaksije", danas vlasnik regionalne TV Galaskija 32 u Čačku, godinama je pevao u čačanskoj folklornoj grupi "Bećari", sa kojom je Obren Pjevović rado sarađivao i koju je zvao "Šumadijske delije". Njegova sećanja na čika Obrena, kako ga zove, i danas su živa i sveža, kao da se sve juče dešavalo. O velikanu srbske narodne muzike priča rado, i poletno, naglašavajući da je on, kroz muziku, bio nacionalni radnik, u doba kad se sve srbsko gasilo i zatiralo, ili, kasnije, marginalizovalo i potcenjivalo. Da ga čujemo:
 
"Obren Pjevović je, pre svega, bio veliki Srbin. On se nadahnućem napajao iz Srbije, sa njenih polja i livada, sa reka i planina, sa lica njenih devojaka i mladića. Stalno je imao u vidu celinu srbske tradicije — od nošnji i običaja, do državotvorstva. Pisao je odličnu poeziju, i svojim pesmama je čuvao nacionalnu svest...
 
Evo vam jednog primera: u doba kada su Hadži Prodan i Tanasko Rajić bili skoro zaboravljeni, osim, što bi se reklo, prigodnih manifestacija, čika Obren je napisao pesmu sa ovakvim stihovima: 'Nedaleko više grada Čačka/ gde je bila ta buna goračka,/ Ivanjica i Jelica znaju/ šta skrivaju u svom zagrljaju.// Imaš momke kršne ko divove,/ sve potomke Hadži Prodanove,/ a devojke kao ruže maja,/ u nošnjama svoga rodnog kraja.// Kad se leto predaje jeseni,/ a trubač se Dragačevac ženi,/ a momci se i devojke ljube/ u čast prve dragačevske trube'... Pazite, sve je obuhvaćeno: i Goračićka buna, ona kad su seljaci u dragačevskog selu Goračićima ginuli, braneći, od obrenovićevske vlasti, opštinski pečat, pa Ivanjica i Jelica — 'klasična', nepokorena Srbija, pa Hadži Prodan i njegovi potomci, mladići, devojačka lepota... I svemu je dodao Dragačevski sabor trubača, koji je šezdesetih godina prošlog veka i pokrenut kao srbska manifestacija, u crkvenoj porti u Guči, i koji komunisti, zbog trube i šajkače, uopšte nisu gledali sa simpatijama...
 
Jednom drugari i ja pevamo tu pesmu u čuvenoj čačanskoj kafani 'Kod Šora', a meni prilazi milicioner i pita: 'Petroviću, o kakvoj to buni pevate, gde je bila buna?' Ja probam da udarim na šalu: 'Ma, na Suvom bregu (deo Čačka, nap. V. D.), kod Aca kafedžije'. A milicioner će meni: 'Nemojte da pevate ni o kakvoj buni, jer ću morati da vas prijavim'. Mladim ljudima to danas može da izgleda sumanuto, ali u to vreme su ljudi dobijali po mesec dana zatvora za pevanje 'Oj, vojvodo Sinđeliću'...
 
Pričalo se da je čika Obren i čuvenu pesmu 'Progovori, sliko' posvetio Draži. 'Progovori, sliko, da još jednom čujem dragi glas,/ Progovori, najmilija moja, u tvom glasu da pronađem spas' trebalo je da se sluša kao 'Progovori, sliko, da još jednom čujem Dražin glas'. Njegovi su, za vreme rata, bili 'dražinovci'. I stvarno, jednom kad je Dobrivoje Topalović tu pesmu pevao u nekoj kafani u Topoli, upadne milicija, i strgne stolnjak s jednog stola, gde je grupa veselih Srba uživala — kad, ispod stolnjaka: Dražina slika. A čika Obren je voleo Dražu. Tada su pretili Dobrivoju Topaloviću, svašta je moglo da bude...
 
Bila je 1984, i u Domu kulture u Čačku skupe se legende naše narodne muzike, Miroslav, Topalović, Marinko Rokvić — da pevaju čika Obrenove pesme. Povod — četrdesetogodišnjica njegovog stvaralaštva... RTS je sve snimao, ali posle su, navodno, izgubili snimke. Ostao je zvučni zapis, i čika Obren dođe kod mene, u 'Zvuke galaksije', da ja to objavim... A za omot za kasetu slikao se u porti mrčajevačke crkve, u narodnoj nošnji i sa naočarima... Pita me: 'Mišula, na koga ti ja sad ličim?' Ja kažem: 'Na Dražu', a njemu milo.
 
Provocirao je komuniste. Bilo je to 1969, posle sletanja 'Apola' na mesec. (Čika Obren se sprdao: 'Spavam jadna u drveni krevet, a moj Mile u Apolo devet')... Te godine, novinar TV Beograda, Šćekić, dođe u Mrčajevce da snimi emisiju 'Ima li Boga u Mrčajevcima?' Čuveni pop Mile, tast Miroslava Ilića, ispriča kako narod i dalje veruje u Boga i obavlja obrede, a i komunisti krštavaju decu — noću... Na pitanje da li se i dalje slave Božić i Vaskrs, sveštenik (koji je kasnije poginuo u saobraćajnoj nesreći, pod 'zagonetnim okolnostima'), kaže, otprilike: 'Slave se... Naš seljak zavrće uši prasetu za ovu građansku Novu godinu, da se čuje da skiči, ali ga peče za Božić...' U toj emisiji govorio je i čika Obren Pjevović, prilično jasno i glasno. Nisu ga voleli komunisti. Često su ga privodili na informativne razgovore.
 
Pa onda ona čuvena pesma koju peva Miroslav Ilić: 'Negde u Srbiji, na brdu Ljubiću,/ tamo gde je spomen Tanasku Rajiću/ što ga žarko sunce umilnije sija —/ dotle se prostire moja Šumadija'. I onda nabraja mesta šumadijska — samo to nabrajanje budi u čoveku rodoljublje... 'Svakom svoje selo umilnije sija — a selo je moje cela Šumadija'...
 
Kroz svoje pesme on je upozoravao šta se dešava sa Srbijom i Srbima. Uzmite samo onu 'Mrčajevci, moje rodno selo,/ tvoje ime pesmom se pronelo'. Obratite pažnju na stihove: 'Na obali pokraj reke naše,/ kolibe nam sve prazne ostaše,/ sve je manje skoro svakog dana/ kraj Morave vrednih baštovana.// Sve je manje vodenica, udavača, ljubljenica,/ pa se brinem, mila mati,/ ko će sa mnom još pevati'...
 
Jednom, kad je trebalo da budemo prateći vokali Srećku Jovoviću, pevaču iz Čačka, koji je u u Domu sindikata u Beogradu trebalo da peva čika Obrenove pesme, a da to snima RTV Beograd, dođu ovi s televizije i traže od nas da skinemo šajkače... Obren im kaže, javno (to je valjda negde i izašlo): 'Ako gospoda koja su izlizala zadnjicu sedeći u Beogradu nalože nama, Srbima, da bez gaća idemo u Beograd, mi ćemo ići i bez gaća, a bez naše narodne nošnje nećemo. Pitaju me da li sam nacionalista... Ja više volim moje Mrčajevce od Čačka, a Čačak više od Šumadije, a Šumadiju više od Beograda, a Beograd više od Zagreba, a Zagreb više od Beča. Ako je to nacionalizam, ja sam nacionalista'.
 
A 1980. godine, u jeku poznog titoizma, TV Beograd reši da snimi šou-program u kome će Olivera Katarina, u narodnoj nošnji, uz našu pratnju, da izvede splet Obrenovih pesama. Tu je prvi put otpevana i ona pesma o Mrčajevcima. U emisiji je učestvovao i glumac Ljuba Tadić. Tri dana traje snimanje... I tu navale da nam poskidaju šajkače — Obren se nije dao, i Žiko Ilić, otac Miroslava Ilića, pa njih nisu ni dirali... E, ali, čika Obren se žestoko pobunio kad smo se pred njim pojavili sa, kako on reče, "ustaškim" brčićima. Nalepili nam brkove, štucovane, za snimanje. Oštro kaže: 'Ove ustaške brkove neću da vidim na mojim Šumadincima!' 'Pa, dobro, čika Obrene, kakvi sad ustaški brkovi?' A on kaže: 'Zna se kakav je šumadijski brk: ravan i zakovrčen na kraju, ušiljen uvis, a ustaški brk je kao obrnuto latinično U (U) ispod nosa'. I oni su morali da ga poslušaju. Pazio je na svaki detalj: kad je u jednoj njegovoj pesmi Olivera pevala o devojci koja žanje, i nosi suknju 'čipkanicu', čika Obren je ispravi i kaže da je to 'čipkarica', pa onda objasni pojam. Nije dozvoljavao da se menja naglasak nijednoj reči. U kući je bio okačio na zid kao upozorenje: 'Moje pesme ne dajem deračima i beračima para, nego onima koji znaju da pevaju'. I ako mu tražiš pesmu, on te proveri, pa, ako ne znaš da pevaš — on neće da ti da."
 
Mišula Petrović nastavlja o Pjevovićevoj ozbiljnosti u čuvanju našeg muzičkog predanja: "On je forsirao pevanje izvornih pevačkih grupa iz njegovog kraja — Mrčajevaca, Katrge... Uvežbao ih je u četvoroglasnom pojanju, sve po 'pe-esu', kao kod Mokranjca: osnovni ton, terca, kvinta, oktava...Članovi njegovih muških grupa pevali su u crkvenim horovima..."
 
I opet se naš sagovornik vraća na početak svoje priče: "Obren Pjevović je bio veliki rodoljub. Godine 1987. on komponuje pesmu 'Otadžbino naša draga', u kojoj pomene imena dvadeset osam srbskih junaka, sa refrenom 'Otadžbino, tebi hvala/ za viteze što si nama dala'. Pesmu je snimio samo sveštenički hor Žičke eparhije... U to vreme, čika Obrenu se učini da je i Slobodan Milošević jedan od tih junaka, pa kaže nama, kad smo sa Srećkom Jovovićem imali koncert u Kraljevu, da dodamo: 'I vidara naših dana,/ Milošević Slobodana'. Posle mesec dana, zove me i kaže: 'Mišula, nije ono nako, nemoj više to da pevate'. Kako li je znao, ne znam ni sam. Neka šumadijska intuicija, šta li...
 
Od svog rada je mogao da se obogati, da 'namlati' para i para... Nije hteo. Kad se razboleo od tumora, nije imao od čega da se leči, pa su mu prijatelji slali pomoć. Kad sam mu ja poslao 1000 maraka, on uzme koliko mu je trebalo za lekove, a ostalo vrati...
 
Takav je bio Obren Pjevović — veliki Srbin i veliki čovek..."
 

ŠUMADIJSTVO KAO SVEČOVEŠTVO
 
Šumadija je bila "klasična" Srbija: u nju su dinarci, oštri i ljuti kao crnogorsko-hercegovački kamen s koga su stizali, ulazili kao u postelju, da se odmore od muka koje su preživeli, i kao u plodnu njivu, u kojoj je uvek imalo šta da se radi i od čega da se živi. Šumadija ih je pripitomljavala, ali u njima nije ubijala ustaničku budnost — samo joj je dodavala svest o opštem, "pijemontskom", svesrbskom. Do juče plemenski autistični, Srbi sa dinarskih planina u Šumadiji postajali su državotvorni Srbijanci: nije nimalo čudno da je tu počelo 1804,a nastavilo se 1815; da smo, šumadijsko kolo igrajući, dočekali 1867, kad je knez Mihailo primio ključeve Beograda od turskih okupatora, i 1878, kad smo postali nezavisna država, i 1912, kad smo osvetili Kosovo, i 1918, kad smo se vratili sa Solunskog fronta, kao pobednici (čija elita, na nesreću, nije umela da pobedu sačuva, nego ju je utopila u "jutopiju"). Šumadija je, svojom lepotom, bila stub velikog hrama svetosavskog naroda i tvrđava za odbranu identiteta. Zato je Brozovi komunisti nisu voleli, i zato su je marginalizovali i rugali joj se, zovući njene solunce "solunašima" i buncajući o "velikosrbskom hegemonizmu".
 
Kakva je bila ta domaćinska, "apolonska" Šumadija, tuđa svakom raspojasanom dionizmu (koji se, mutantski, pojavio iz "pastirskog roka" i pretvorio u turbo-folk), danas melodijski znamo, između ostalog, iz pesama Dragiše Nedovića i Obrena Pjevovića. "Obraše se vinogradi dole kraj Topole/ došlo vreme da se uzme koji koga vole"... "Jesen dođe, ja se ne oženih/ često majka govorila meni: /'Sine Rade, devojaka dosta,/ ti mi, sine, neoženjen osta'..." "Na Moravi vodenica stara,/ u njoj ima cura pomeljara"... "Devojke iz Gruže lepe su ko ruže/ One nose, nano, jelek i opanke/ Lepe li su, nano, Gružanke seljanke./ Kad frula zasvira i kolo zaigra/ u kolu je, nano, igrati milina"... "Noć silazi niz grane or'ove,/ svici pale sela i šorove/... / Oj, Moravo, pesmo preodavna,/ za čas tiha, za čas vodoplavna,/ svatove si mnoge prevozila,/ izvor-vodom bistrom napojila"... "Volesmo se ja i ona, ja i ona/ sirotica i siroma./ Sirotica nema dara, nema dara,/ ja siroma nemam para.../ Oj, Moravo, tija vodo — to ostaješ, a ja odo'"... "Ej, da mi je da jutarnja budem rosa,/ ti po rosi gaziš bosa"...
 
Zadrhtimo na te pesme, zatreperimo — te smo majke sinovi... Majke Šumadije, lepotice naše ustalasane, čedne i čarobne, koja, kao Milica iz lirske narodne pesme "Srpska devojka", "nit' je luda, nit' odviše mudra/ niti vila da zbija oblake,/ već devojka, da gleda preda se"... Šumadijsko kolo, drevna igra u kojoj se saborno prepliće nogama i kroči onako kako sunce nebom ide, kao i šumadijski slavski kolač, koji se okreće u slavu Božju onako kako sunce putuje, mladići — divovi, spremni da i da žive i da mru za zavičaj i otadžbinu, devojke — cvetovi, domaćini žuljevitih ruku u belim košuljama i njihove smerne kućanice, starci i starice očiju vlažnih od tužne mudrosti ovog sveta zagledanog u onaj: sve to, sluhom, čitamo iz stihova Nedovićevih i Pjevovićevih... Kad tome dodamo šumadijsko svečoveštvo, koje je Nedovića odvelo u Bosnu, da zapeva "Višegrade, grade, gde je moja draga?" ili "Prođoh Bosnom kroz gradove,/ al ne nađoh srcu mira", i u Dalmaciju, da izrazi mediteranski duh lepršavosti pod suncem koje treperi i poziva u talase — dobijamo punu sliku o ovoj dvojici zatočnika zemlje Orašca i Oplenca, nežnoj kao pelud sa puceta grožđa i, kad zatreba, oštroj kao komanda "Za mnom, junaci!"
 
Dragiša Nedović i Obren Pjevović bili su šumadijski Orfeji, koji su krotili tamu i zverstvo u vremenima tamnim i ozverenim, u kojima su Srbi prisustvovali mnogim svojim porazima i propastima. Visoko noseći stegove zvučne lepote, oni su u sluhu svojih zemljaka, gde god se čuje lepi srbski jezik (makar ga, do apsurda, iskrivljavali i preimenovali oni koji bi da zaborave svoje poreklo), podizali utočišta i pribežišta, za odmor od strave svakodnevice i pogled u slavu Srbina, čoveka Božjeg, ratara i ratnika, koji je, u suštini, bio i ostao veliko dete, katkad nevaspitano i bučno, ali uvek naivno, spremno da zaplače nad tuđom mukom i da se žrtvuje za višnje. Kragujevački i mrčajevački slavuj, Dragiša i Obren, stegonoše antičkog umetničkog ideala (Dobro je Lepo je Istinito), s pravom očekuju da im se, kad ih se setimo, zapali sveća za pokoj duše. Zaslužni su to šumadijski — samim tim, i svesrbski — sinovi... A takvi se ne smeju zaboraviti.

 
Piše: Vladimir Dimitrijević | Geopolitika br. 54, jul-avgust 2012.
Napomena: Tekst V. Dimitrijevića je preuzet u delovima.
708  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Obren Pjevović (1919—1995) poslato: Novembar 02, 2012, 07:43:21 pm
*

OBREN PJEVOVIĆ — IZDATI ALBUMI










U intervjuju za "Talbot" 2007 na pitanje novinarke Stake Keranović "šta je sa pesmama o Šumadiji" Miroslav Ilić između ostalog kaže:
Pokojni čika Obren Pjevović zadao je veoma visoke kriterijume stihovima pesama: "Devojka iz grada", "Moravsko predvečerje", "Šumadija", "Ej da mi je"... I sada dobijam puno zavičajnih tekstova, ali ako su ispod onoga što je pisao čika Obren, razume se, neću ih pevati...
Kada je reč o pesmi "Devojka iz grada", ili je Miroslav Ilić postao zaboravan ili podaci koji se nalaze na njegovom singlu iz 1972. (DISKOS / NDK 5150) nisu tačni kao ni podaci na njegovom LP albuma iz 1975. (DISKOS KD 408) i CD iz 2002. Na singlu (B strana) i na albumu, koji je kasnije izdat, kao autori pesme "Voleo sam devojku iz grada" navode se Obren Pjevović-Dobrica Erić arr. Dragan Aleksandrić. Na trostrukom CD Miroslava Ilića iz 2002. u izdanju PGP kao autor muzike navodi se Obren Pjevović a kao tekstopisci Dobrica Erić i Obren Pjevović.  
Angelina
709  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Svetlana Veličković Ražnatović (1973) poslato: Oktobar 31, 2012, 03:17:48 am
*

ZAŠTO JE TE VEČERI TREBALO BITI NA UŠĆU SA CECOM?


Kaže se da u ratu prvo ekstremi stradaju, ekstremi u bilo kojem smislu, dakle oni koji odskaču na bilo koji način. Ali dok u pravom ratu takva tvrdnja ima nekog (mada užasnog i morbidnog) smisla, u medijskom ratu se to izvrće u svoju suprotnost i ne samo što postaje besmisleno, nego se graniči sa glupošću. Gradjanski mediji u Srbiji većinu svojih napada na nove narodnjake i turbo-folk usmeravaju na Cecu, što je potpuno pogrešno. U situaciji u kojoj ovde svako ko ima dovoljno novca može da objavi narodnjački 'projekat', u situaciji kad većina takvih pevača zapravo peva islamski melos, a ne 'narodne' pa makar i turbo-narodne pesme, u situaciji kad postoje gomile užasno obučenih pevaljki, sa nakaradnom životnom filozofijom koju proturaju kao mudrost kojom treba učiti mlade naraštaje, Svetlana Ražnatović je poslednja osoba na koju treba usmeriti pero kritike.

Ceca (ili kako je, po engleskim pravilima čitanja na CNN-u zovu — Sisa, što u našem jeziku ima veći i duhovitiji smisao) je u takvom okolišu prava pravcata zvezda, perjanica te muzike i potpuno sam siguran da je daleko bolje da se klinke ugledaju na nju, nego na većinu ostalih 'zvezda' iz te branše. Pada mi na pamet Cecina dobra drugarica, takodje velika zvezda, koja se javno hvalila kako je jedanput potegla pištolj na nekoga. A ni druge nisu ništa bolje, većinu svojih iskustava je bolje da čuvaju za sebe. Naravno, ni pevači ne zaostaju. Jedan od njih se hvalio kako je zauvek ostavio kokain i kocku. Zar deca treba da se ugledaju na njih?

Šta se zamera Ceci? Kažu da je glupa. Ne znam odakle ikome pravo da sudi o nečijoj gluposti ili pameti, niti mi je poznat neki merodavan instrument koji to meri (IQ testovi su zaduženi za inteligenciju, a to je druga stvar) niti smatram da je odlika pameti ikome reći da je glup, ali recimo, priče radi, da je to istina. Dakle, pa šta i da je glupa. Ona je pevaljka, rodjena je na selu, čitav život je pevala, zbog čega bi ona morala da poznaje filozofske stavove Hegela, život Sokratov ili Euripidove drame? To se ne uklapa u njen lik, što bi rekli dramaturzi. Nije joj potrebno. To bi bilo isto kao kad bismo raspravljali o inteligenciji manekenki i lepoti nekog filozofa. Potpuno besmisleno. I da ponovo spomenem ostale pevaljke. Zar kritičari Cece misle da je neka od njih pametnija? Da li su uopšte slušali neke od tih intervjua i priča o 'novim projektima'?

Zatim, kažu da su joj pesme šund i kič. Ništa više i ništa manje od pesama sličnih pevačica u svakoj svakcijatoj državi na svetu. U svakoj državi pronaći ćete (naravno, autentičnu i primerenu toj državi) slične muzičke pravce koje sluša odredjena populacija te države. Ali, naš večiti problem u Srbiji je taj što stalno mislimo da smo u svemu posebni. Naravno, u nečemu jesmo, ali mi smo ubedjeni da smo baš u svemu drugačiji od ostatka sveta. Pa nismo. Postoje puno zajedničkih stvari koje delimo sa ostatkom čovečanstva. Ali možda je jedna od naših posebnosti rečenice tipa 'to samo kod nas ima', 'mi smo takav narod' i slično. Kao što smo ubedjeni da smo mi vlasnici patenta na fenomen sponzoruša. Nismo, i njih ima svugde, mi smo možda jedni od retkih koji smo im dali ime.

Osim toga, u čitavom Cecinom muzičkom repertoaru nalaze se puno pesama, a neke od njih su i klasične pop pesme. Čak znam za dva kvalitetna klasična narodnjaka koje ona peva. Za razliku od nekih pevačica, koliko mi je poznato, ona ne peva "islamski narodni melos". Mislim da je to takodje vrlo bitno.

Pored toga, zamera joj se to što se nije odrekla muža kriminalca i navodnog ratnog zločinca. Pa kakva bi ona žena bila da se odrekne muža? O njemu će suditi istorija, a ne iko od nas a ponajmanje bi osudu trebalo očekivati od njegove supruge. I kakvi bismo mi bili ljudi kada bismo to tražili od nje?

Nekima najviše smeta to što je slavu stekla u, za većinu naroda, teškim devedesetim godinama, na krilima tadašnje velike Palme i Pinka uz navodnu podršku SPS-a i ne znam koga sve ne. Pre svega, puno je ljudi, i previše, zgrnulo bogatstvo preko ledja stanovništva Srbije. Ali u privrednom kriminalu i ilegalnim poslovima. Ne znam kako neko može biti kriv što je postao popularan pevač u bilo koje vreme? Osim toga, da ona nije vredela ne bi joj pomogla ni sva podrška koju je mogla da dobije, ni sav novac ovog sveta. Bilo je u to vreme puno pevača i pevačica koji su se vraćali iz pečalbe i ulagali novac u 'projekte' koji su propadali čim su napravljeni. Reklama i podrška skreću pažnju na proizvod, ali kvalitet je prodaje. Ako zasadite loše seme u najbolju zemlju i date mu svu moguću pomoć iz njega će i dalje izrasti loš plod. Takva je priroda stvari.

Prozivke zbog izgleda njenog dela tela, zasnovane na fotografijama koje su osvanule na internetu samo dva sata nakon koncerta, neću ni da komentarišem. Takvi napadi su dno, ispod svakog nivoa ozbiljne priče.

Istovremeno sa ovakvim napadima, zaboravljaju se njene dobre osobine, koje uglavnom nema niko na toj estradi i definitivno se zbirno ne nalaze ni u jednoj drugoj osobi iz tog sveta. Ceca je i dalje skromna, ni slava ni bogatstvo je nisu iskvarili. Pošten je čovek, jer se ne odriče svojih prijatelja, čak i kad su u nemilosti nacije, čak i kad zbog toga rizikuje gubitak popularnosti. Stati uz nekoga ko je u manjini je odlika sigurnosti i vere u ispravnost i istrajnost svojih uverenja. Ali verovatno je snagu svoje ličnosti najviše pokazala nakon izlaska iz zatvora, u kojem je provela četiri meseca. Ono što bi većinu ljudi uzdrmalo, promenilo i pokolebalo na nju kao da nije delovalo. Nije izašla ogorčena, nije nikoga krivila, nije postala natmurena, nije ušla u politiku koja bi mogla da joj pomogne u osvetu. Jednostavno, nastavila je da bude ono što jeste, nastavila je tamo gde je stala, nastavila je da peva.

To su sve stvari vredne poštovanja. Naravno, ne govorim o tome kakva je privatno, možda je zapravo potpuno drugačija od onoga kako se predstavlja, a možda ipak i nije. Ali to za ovu priču nije ni bitno. Prema tome, siguran sam da je bolje da ona bude uzor mladim naraštajima, sa svim svojim 'glupim' izjavama, nego neke druge narodnjakinje koje kao školjke svakodnevno prave nove bisere mudrosti.

Dakle, zašto je te večeri trebalo biti na Ušću? Počeću od nečega što će sablazniti neke 'gradske' čitaoce. Na Ušću je tad trebalo biti jer je to urbani čin. Živeti u gradu i smatrati sebe urbanim a ne prošetati te lepe večeri do Ušća je ignorisanje urbanog dešavanja. Dakle, ne govorim o plaćanju ulaznice i praćenju celog koncerta, dovoljno je bilo prošetati se pola sata kroz gužvu. Biti 'urban' a propustiti dogadjaj koji je u gradu privukao 150.000 ljudi znači ignorisati grad, a tu urbanost prestaje da bude to. Osim toga, to je bila idealna prilika da se neko ko sebe naziva pripadnikom 'gradjanskog društva' (ma šta to značilo) upozna sa desetinama hiljada svojih sugradjana koji slušaju drugu vrstu muzike. Odlična prilika za novi "multikulturniji" doživljaj grada.

Dalje, ukoliko neko, bilo ko, uspe da u jednoj večeri na jednom mestu oko sebe okupi 150.000 ljudi, taj neko zaslužuje poštovanje. I zaslužuje da se na njega obrati pažnja, šetnjom do Ušća. Čak i ukoliko je posetilac siguran da mu se tamo neće dopasti, trebalo je otići da se barem upozna ono što se kritikuje. Ili se gubi kredibilitet za ozbiljniju priču. Ne može se biti kritičar nekog fenomena ukoliko se fenomenu ne prisustvuje. Jednostavno.

I trebalo je otići iskustva radi. Koncert na Ušću je za ovu generaciju poštovaoca te muzike ono što je koncert kod Hajdučke česme bio za jednu drugu ili ono što je Vudstok bio za Američke hipije. Nisam ljubitelj ni jedne od tih vrsta muzike, ali da sam bio u prilici verovatno bih posetio oba koncerta. Sutradan bih imao puno pravo da kažem svoj stav o tim pojavama, jer bih znao o čemu pričam.


Zoran Grbić





Autori fotografija nepoznati


710  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Svetlana Veličković Ražnatović (1973) poslato: Oktobar 31, 2012, 03:08:52 am
*

SVETLANA RAŽNATOVIĆ




Autor fotografije nepoznat
Izvor: facebook



Autor fotografije nepoznat
Izvor: facebook
711  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Predrag Živković Tozovac (1941) poslato: Oktobar 31, 2012, 01:58:45 am
*
PREDRAG ŽIVKOVIĆ TOZOVAC — KONCERT ZA PAMĆENJE


PUBLIKA PEVALA S TOZOVCEM

Spektakularan koncert Predraga Živkovića u prepunom Sava centru. Već od prve pesme zapevali su svi u sali, da bi ubrzo kompletna publika bila na nogama.

U prepunoj velikoj dvorani centra "Sava", posle duge pauze, u nedelju je održao koncert Predrag Živković Tozovac, jedan od najpoznatijih srpskih kompozitora, tekstopisaca i pevača popularnih narodnih pesama.

Prvi taktovi već su pokrenuli buru u publici. Sa šeširom na glavi, ogrnut crno-crvenim plaštom, lagano je išetao na scenu, uzeo mikrofon i pustio glas "Jesen u mom sokaku", a sa njim su odmah zapevali svi.

Ređali su se hit za hitom. "Prazna čaša na mom stolu" podigla je na noge celu salu.

Njihali su se, pojedini sa mnogo sete u očima, drugima su svetlucale ljubavne varnice, dok su pevušili "Oči jedne žene", "Vlajna", "A ja sam negde rujno vino pio", "Ovamo Cigani"...
N. V. Brković | 29.10.2012. | Večernje novosti

* * *

Zbog velikog interesovanja, zakazan je još jedan nastup, 7. novembra.

"Još jednom će nam dokazati da živi svoje pesme, da ostavlja prepoznatljiv pečat i ima specifičan izvođački senzibilitet i sposobnost da svoje pesme interpretira upravo na način najbliži publici."
712  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Zoran Kalezić (1950) poslato: Oktobar 31, 2012, 01:58:08 am
*
ZORAN KALEZIĆ:


VOLIM LJUDE I NE KRIJEM EMOCIJE

Zoran Kalezić (61) predstavio je u prostorijama Radio — Beograda trostruki CD pod imenom "Za sve što smo bili" u izdanju PGP RTS, čime obeležava vredan jubilej — četiri decenije muzičkog rada. Njegovi brojni prijatelji i kolege imali su priliku da posle višegodišnje pauze porazgovaraju sa Zoranom i prisete se brojnih uspomena koje ih vezuju. O popularnom pevaču pričali su Miša Mijatović, Merima Njegomir, Rade Vučković i Aca Stepić, sa kojim je Zoran snimio prvi pesmu i ploču.

— Godinama planiramo i pripremamo ovo kapitalno izdanje, jer Zoran to zaslužuje. On je '80-ih godina bio najtiražniji pevač i snimio je 60 nosača zvuka. On je jedan od retkih pevača koji imaju specifičnu boju glasa i lepe pesme. Mi se u PGP ponosimo se sa jednim ovakvim umetnikom - rekao je Miša Mijatović. Kalezić se zahvalio svima na lepim rečima istakavši da je ovo važan dan za njega.
 
— Dao sam sebi zadatak da se promenim zbog muzike. Želim da zaboravim tužne dane i trenutke koji su iza mene. Ja sam čovek koji voli ljude i ne krije emocije. Tužan sam, jer mi fali dosta ljudi koji nisu tu, a trebalo bi da budu. Ali to je život. Hvala i životu što mi je dao šansu da mogu da kažem da sam srećan čovek. Sve što sam uradio bilo je od srca.



PEVAČ SA DUŠOM Pevačica i muzički urednik PGP RTS Merima Njegomir otkrila je da je Zorana upoznala pre 40 godina preko njegove majke.
— Kao mlada početnica došla sam u Podgoricu da pevam i tražila sam krojačicu koja će mi šiti haljine. Preporučili su mi jednu ženu, za koju se ispostavilo da je Zoranova majka. Ona mi je šila haljine i pričala o sinu. On je čovek sa najviše duše od svih pevača i mogao je da napravi čak i svetsku karijeru — rekla je Merima Njegomir.


S. Đurić | 27.01.2012. | Vesti online
713  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Zoran Kalezić (1950) poslato: Oktobar 31, 2012, 01:57:54 am
*
ZORAN KALEZIĆ


ISPAO SAM BUDALA

Posle decenijske pauze Zoran Kalezić se koncertima na Cetinju i u Beogradu vraća na scenu. U potresnom i iskrenom razgovoru za Press reviju čuveni pevač otkriva da je u Čikago otišao iz mnogo razloga, među kojima je dug od 50.000 evra za koji je plaćao šest odsto kamate mesečno, i naglašava da želi da demantuje medije koji su ga proglasili velikim prijateljem Željka i Cece Ražnatović.

Prilikom najave emisije u kojoj sam gostovao kod Milomira Marića, pojavili su se komentari o mom navodnom velikom prijateljstvu sa Arkanom i Cecom. To nije istina, ja sam u toj emisiji objasnio da je reč o jednom susretu sa Arkanom ispred hotela, kada mi je čestitao na doslednosti u odbrani prave narodne muzike, a Ceca mi je poklonila odelo. I to je sve. Usledili su razni neprijatni komentari u pojedinim medijima, koji su me veoma povredili.

U Ameriku ste se preselili iz više razloga - stanja u državi, dugova, sukoba sa uticajnim političarima, uvreda na ulicama u Beogradu i Podgorici... Koji od pomenutih je bio presudan?

Iskreno, sve čega se sećam iz tog perioda je ružno. Pravi razlog možda nije pomenut, a to je da sam bio napušten. I to najpre od kolega, od svih onih iz svoje branše za koje sam se borio kao predsednik Udruženja dramskih umetnika Srbije, koje broji 1.600 ljudi. Istina, neki ljudi su stali iza mene privatno, ali niko javno. E to me je, između ostalog, oteralo u Ameriku.

Pominjali ste da vas je nepoznati mladić pljunuo u Crnoj Gori, nazvavši vas izdajnikom. Zašto mu niste uzvratili?

Da sam tada imao atomsku bombu, bacio bih je. Da svi nestanemo. Mnogo puta bio sam u prilici da napravim neko zlo, ali sam, na sreću, ostao hladne glave. Velika je to nesreća, ali je pravi razlog to što oni ništa u životu nisu postigli i zbog toga me mrze. Još uvek se desi da mi neko nešto dobaci na ulici u Podgorici.

Koliko novca ste dugovali kada ste krenuli u Ameriku, kome i zašto?

Sve je krenulo tako što sam, ne pamtim pre koliko godina, odlučio da snimim album "Kotrlja se život". Otišao sam kod kompozitora Kornelija Kovača i za aranžman za dve pesme mu platio 10.000 evra. Nije mnogo, vredi on i više. Za ceo taj album pozajmio sam ukupno 50.000 evra sa šest odsto kamate. Pesme na albumu radili su Dejan Abadić, Kiki Lesendrić i mnogi drugi eminentni muzičari. Ali, taj CD niko nije ni video. U to vreme u PGP-u su sve učinili da unište i taj CD i mene kao pevača. Za njega nije snimljen nijedan spot, ni reklama, nije bilo prodaje ni tiraža. Bukvalno sam sve sam radio, sam sam delio CD. U to vreme održao sam i dva koncerta koji su dodatno doprineli da budem u minusu.

Kako ste se snašli u Americi?

Snalazio sam se kako sam znao i umeo. Dok sam tražio državljanstvo i "polagao" za Amerikanca, pevao sam šest dana nedeljno i slao pare u Beograd da vratim dug. U međuvremenu sam se razboleo i ugrađen mi je veštački kuk. I u takvom stanju sam nastupao noću u kafanama. Pošto sam ugradio američki kuk, sad sam polu-Amerikanac (smeh).

Dok ste bili u Americi preminula vam je supruga. Kako ste to podneli?

Kada su mi te 2007. godine javili za ženinu smrt, odmah sam sa sinom Filipom doleteo u Beograd. Bio je to gubitak osobe koju sam voleo, majke moje dece... To je bio šok, nisam bio pripremljen na njenu smrt. Znate kako to izgleda kada nešto ne očekujete, kad vas udari ko maljem u glavu. U Ameriku sam se vratio sa ćerkom Aleksandrom, pa se cela moja porodica preselila u Čikago. Smrt je za mene samo druga strana života. Tokom života izgubio sam oca, dva brata, ujaka koga sam mnogo voleo, kao i mnogo, mnogo bliskih ljudi.

Da li biste danas učinili isto što i tada?

Nikad više! Nisam tolika budala. Negde je i normalno da čovek promeni mišljenje i da odustane od borbe u kojoj ima malo šansi da pobedi. Don Kihot nikad više ne bih bio. Ne zbog straha, nego zato što nema svrhe. Inače, više nikada neću govoriti ni o kome ništa. I tada, kada sam se u ime svih pevača bunio i dizao glas, nisam govorio u svoje ime, već u ime svih, ali sam jedini neracionalno i preozbiljno shvatio situaciju. Devedesetih je bilo teško govoriti istinu jer je malo istine bilo. Glavni su bili oni sa pištoljima, a ja sam pištolj imao, ali nikada nisam znao da ga upotrebim kako treba.

Kad smo kod ljudi sa pištoljima, poznavali ste mnoge momke sa beogradskog asfalta. Kako to da vas nikada nisu uvukli u neki "posao"?

Iz razloga što sam ja umetnik i nisam rođen za takve stvari. Nikada me to nije zanimalo, iako sam znao čime se ti ljudi bave. Nekima, navodno, nije jasno kako sam upoznao sve te ljude. Prosto, moja profesija je takva da ne mogu da izbegnem čoveka koji dođe da me sluša kada nastupam u kafani ili bilo gde drugde. Vrlo sam iskren čovek, sve vam govorim onako kako jeste, ne krijem se iza magle. I ne želim da se hvalim nečim što mi ne pripada. Što bi meni smetalo čime se neko bavi, ako mene ne ugrožava?! Nisam upao u zamku da uđem u neku njihovu priču.

Izjavili ste da ste pojedinim osobama iz svog okruženja bili rob želja. Šta ste time hteli da kažete?

Pokušao sam da skrenem pažnju ljudima u svom okruženju da ispunjavanje svih želja deci nije najbolje rešenje. Ali ne samo to. Mislio sam i to da ste rob sopstvene želje ako se bavite muzikom na jedan način, a onda shvatite da je to utopija... A mislili ste da činite pravu stvar. I zato, ako ne možete da nađete sebe u svemu tome, onda odete. Na odluku da odem nakalemilo se i to da sam u Beogradu bio smatran Crnogorcem, a u Crnoj Gori Srbinom. Na sreću, sada nija tako. Sada su važni opšta nemaština i propast, niko ne misli na nacionalnost, već na hranu, odeću, decu...

U Americi ste upoznali Žarka Lauševića. O čemu ste pričali sa njim?

Ljudi u Americi nemaju vremena da se bave tuđim sudbinama. Mnogo se radi i svako brine prvenstveno o sebi. Žarka sam sretao kada sam kao umetnik nastupao u Njujorku. Ponekad bismo se viđali, ponekad se i čuli telefonom, ali nikada nismo pričali o onome što mu se desilo. Nikada mi se nije žalio, suviše je kažnjen da se žali, izgubio je sve. Nije se žalio ni na to šta radi i kako živi.

Šta smatrate svojim najvećim uspehom?

To što sam uspeo da ostvarim snove koje sam sanjao kao dečak. I to bez ikakvih veza i prijateljstva, a nisam za taj uspeh imao nikakvih šansi, realno. Spavao sam na klupi sa gitarom po beogradskim parkovima. Održala me je upornost, veoma sam uporan. Vesele me dva predstojeća koncerta na Cetinju i u Beogradu. U Domu sindikata se jedino osećam kao umetnik, tamo sam održao prvi koncert 1973. godine kao poklon učenicima Škole u privredi, sloju društva kom sam tada bio veoma blizak.

Jeste li ostali nečeg željni u životu?

Ostao sam željan ljubavi. Stalno sam bio željan ljubavi. Ne dobija se ljubav samo od žene. Odrastao sam pored bake, zato sam bio željan oca koji je bio na Golom otoku, ali i majke, braće, sestara...


Press online | 16.01.2012
714  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Zoran Kalezić (1950) poslato: Oktobar 31, 2012, 12:39:41 am
*
ZORAN KALEZIĆ


MOJ DRUG ŽARKO LAUŠEVIĆ

Pevača Zorana Kalezića (61) dugo nema u javnosti, ali ekskluzivno za "Alo!" najavljuje povratak na scenu i izdavanje novog CD-a. Poslednjih nekoliko godina živi na relaciji Čikago-Podgorica-Beograd, a Beograd, u kojem je živeo od svoje 16 godine, zove svojom dobrom majkom.

Razočaran je što je godine protraćio boreći se protiv šunda u domaćoj muzici, što sebi ne može da oprosti. I dalje ne pristaje da se proda za sitne pare, bori se za dobru i kvalitetnu pesmu i poručuje da nikad neće nastupati u "Grandu". U Americi se često viđa sa glumcem Žarkom Lauševićem, bivšom suprugom Željka Ražnatovića Arkana Natalijom Martinović, Novakom Đokovićem, ali i sa mnogim drugim kolegama koje dolaze na turneje u Americi. Sa pevačkom legendom razgovarali smo dok je ovih dana pecao na Skadarskom jezeru.

Nema vas dugo na ovoj našoj estradi?

Godinama živim u Americi, u Čikagu. Otišao sam odavde zbog stvari koje su me gušile, prljavštine koju je izazvao rat i u kojoj nisam želeo da učestvujem. To je nešto što nema veze sa mojim vaspitanjem niti načinom mog života. Nisam video sebe na estradi u to vreme, a pokušavao sam da uradim nešto za moju profesiju dok sam šest i po godina bio predsednik Udruženja estradnih umetnika Srbije. Borio sam se i video da je to nešto čime nije trebalo da se bavim. To što sam prihvatio da uradim nešto za moju profesiju ispala je velika greška, ali ne mojom željom. Jer mnogo toga što je sada na sceni različito je od onog čemu je težila neka generacija koja pamti bolje dane, a kojoj i ja pripadam.

Da li sada nastupate i kakvi su vaši dalji planovi?

Bavim se muzikom tako da mi ne ruši ono što sam sticao celog života i čime ne bih razočarao publiku koja me je pratila i volela tokom cele moje karijere. Ovog meseca izaći će moj novi album, u stvari, to će biti trostruko izdanje, koje će objaviti moja matična kuća PGP RTS. U njemu će na jednom CD-u biti crnogorska izvorna muzika koju sam komponovao u duhu crnogorskog melosa, a koju sam snimio kao trajne snimke za Radio Beograd uz pratnju velikog narodnog orkestra pod upravom Branimira Đokića i uz vokalnu pratnju grupa "Legende" i "Veselice". Druga dva će biti kombinacija mojih novih i starih hitova, evergrina i pop muzike, i nekoliko novih pesama koje sam snimio u Americi sa izuzetnim muzičarima. Na njemu će se naći i hitovi koji su obeležili moju karijeru.

Vaša porodica takođe živi u Čikagu?

Moj sin Filip živi u Čikagu, a ćerka Aleksandra u Podgorici. Često sam u Beogradu, nisam neki novokomponovani Beograđanin, ali u vremenu koje je, nadam se, iza nas, kada su se braća prebrojavala na velike Srbe i velike Crnogorce, ja sebe na tim spiskovima nisam video.

Prijatelj ste sa Žarkom Lauševićem, da li se viđate u Americi? Planira li da dođe i muči li ga nostalgija?

Viđam se sa njim kada odem u Njujork. Ne znam da li planira da dođe. O njegovom životu ne volim da pričam. Mi smo prijatelji, ceo život smo prijatelji i kada sam u Americi i nastupam u Njujorku, obavezno se vidimo i često se čujemo. Ne znam da li ga muči nostalgija, nemojte me pitati stvari o kojima ne želim da pričam. Žarko Laušević je veliki glumac koji je imao nesreću kakvu smo mogli da doživimo svi mi stotinu puta. On je imao situaciju u koju mi, kao i sve javne ličnosti, dođemo kada nas oni koji nas ne uvažavaju i poštuju žele povrediti i uvrediti samo zato što smo to što jesmo. Mislim da takvim ljudima kao što je on ne trebaju sudovi, dovoljno je što je osuđen time što se desilo. Žarko Laušević nije bio kriminalac. Bio je divan glumac, idol generacije, sjajan čovek kojem se u jednom trenutku promenio ceo život i mislim da je to najveća nesreća koja mu se mogla desiti.

U kontaktu ste i sa Natalijom Martinović, bivšom suprugom Željka Ražnatovića Arkana?

Nju znam kao jednu divnu, plemenitu ženu, intelektualku i dobru majku. Ona je bila prijateljica sa mojom pokojnom ženom Verom, bile su bliske od rane mladosti. Ona je Željka Ražnatovića volela i kao rezultat te ljubavi je njihovo četvoro dece. Znam ih odmalena, a znam ih kao i odrasle ljude. To su vrlo vaspitana i divna deca. Mogu sve najlepše o njima da kažem. Oni verovatno nose hipoteku imena svog oca, ali njegovo ime uvek sa poštovanjem izgovaraju, jer ga pamte kao divnog i nežnog oca. Natalija nema uslova za neki lagodan život, kao što mnogi misle, ali se ona zato žrtvovala kao dobra majka da bi njihova deca završila koledže u Americi i da bi od njih stvorila dobre ljude.

Pamtim kada je ona posle Željkove smrti doputovala iz Atine sa decom kod mene kući u Beograd. Obukla je svoju decu kako to je dolikuje običajima. Kada smo krenuli na njegovu sahranu, ona tada nijednog trenutka nikome nije dozvolila da kaže nijednu reč ružnu o njegovoj udovici, tada zvaničnoj ženi Svetlani Ceci Ražnatović. Ona je samo tiho i dostojanstveno rekla: "On je nju voleo i od mene mu prosto".

Sa Novakom Đokovićem ste takođe dobri?

Znam ga dok je bio mali, još sa Kopaonika, gde sam odlazio sa svojim prijateljima u piceriju koju su držali njegovi roditelji. Videli smo se nedavno u Beogradu na meču između Srbije i Argentine i na njegovim terenima, gde sam ga upoznao sa mojim unukom Aleksom, koji je veliki talenat u tenisu.

Sa kim se najviše družite od kolega kada ste u Americi?

Kada dođe u Čikago, viđam se sa Zdravkom Čolićem. Dolazili su Miroslav Ilić, Ana Bekuta, Halid Bešlić, Novica Zdravković, Kemal Monteno i puno mojih kolega. Ja sam se sklonio sa estrade jer sam bio borac bez puške. Slobodno napišite, ja ću biti poslednji Mohikanac i neću otići u "Grand" dok sam živ. Ne zato što ne smatram sebe mnogo velikim, nego smatram da se mnogo toga odradilo protiv onoga čemu sam ja posvetio život. Ima tamo i sjajnih mladih pevača, ja sam srećan kada ih čujem, ali postoji neka ideologija unutra koju ja nikako ne mogu da shvatim i prihvatim, kao to da moje uvažene kolege pristaju da za šaku dolara prodaju sebe, a nisu svesni da ih time zloupotrebljavaju. Ja sam se odrekao tih rijaliti šoua. U tome ne bih niti ću ikada zarad kakvih para učestvovati, jer poštujem moju publiku i status koji sam dobio u vreme naše velike nesrećne Jugoslavije, nešto što se zove istaknuti estradni umetnik.

Vraćate li se uskoro na scenu?

S velikim zadovoljstvom. Jedva čekam da dođem u Beograd. Večiti sam zaljubljenik u taj grad, koji nazivam dobrom majkom, jer sam u njemu stekao status građanina, istaknutog umetnika, roditelja i to mi daje za pravo da Beograd zovem dobrim roditeljem. Nisam promenio mišljenje o Beogradu zbog nekih aveti u vidu JUL-a, koji je meni osporavao sve ovo navedeno samo zato što se nisam hteo odreći svog zavičaja i Crne Gore. Jedva čekam da dođem u Beograd, gde će biti uskoro promocija mog trostrukog CD-a i obeležavanje 40 godina izdavačkog rada. Naravno, održaću solistički koncert u Domu sindikata, koji doživljavam još uvek kao hram muzike.


Alo | 2011.
715  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Zoran Kalezić (1950) poslato: Oktobar 31, 2012, 12:32:34 am
*
ZORAN KALEZIĆ


NAJTEŽE JE OSTATI NORMALAN

Jedno od najvećih imena u našoj narodnoj muzici, bivši predsednik Udruženja estradnih umetnika i veliko borac protiv šunda, a za zaštitu tradicionalne muzike, Zoran Kalezić nedavno je (5. februara) održao solistički koncert u Beogradu promovišući svoj novi album "Kotrlja se život" objavljen u izdanju PGP RTS-a. S obzirom na to da ga u toku protekle decenije nije bilo u državnim medijima to je bio njegov veliki comeback.





Zoran Kalezić: Ja sam umetnik koj peva od Lovćena do Beograda i voljen sam svuda gde ljudi slušaju moju muziku. Nijedna partija ne treba da me protežira, jer ja nisam ničiji — pripadam samo ovom narodu i poklonicima kvalitetne muzike. Nikoga nisam tužio, a mogao sam da naplatim od RTS-a što su me, kao svog eskluzivca, skinuli sa programa. Ali, takav novac mi ne treba, jer bi to bilo naplaćivanje svog stava. Na koncertu u Domu sindikata položili smo ispit i Beograd i ja. Ovaj grad je ostao veliki i dokazao je da sam mu još potreban.

SADA STIŽU POZIVI SA SVIH STRANA...

Zoran Kalezić: Okupio sam stvarno sjajnu ekipu autora koju sačinjavaju Bata Đević, Nikola Grbić, Kiki Lesendrić iz "Pilota", Miša Mijatović, Momčilo Zeković, Zoran Vlajić, Dado, uz sjajnu "režiju" vrhunskih aranžera Kornelija Kovača i Dejana Abadića. Posebno mi je drago što je pesma "Nada", mog velikog prijatelja, nezaboravne legende narodne muzike Tome Zdravkovića postala hit i među klincima i klincezama. To je još jedan dokaz da muzika ne priznaje vreme, godine, međe i bilo kakve barijere.

Zoran Kalezić: Sve je to život. Neko voli alkohol, švaleraciju, oružje, manguprianje, neko konzumira opojne droge, a ja volim kocku. Najteže je ostati na estradi normalan. Niko ne može da mi zabrani bar jedan porok. Zar ne?

Koga biste izdvojili od mlađih pevača?

Zoran Kalezić: Izdvojio bih braću Sašu i Dejana Matića, Acka Nezirovića i Maju Stevanović. Treba da brinemo za pevački podmladak... Samo da se prestane sa pozajmljivanjem nota iz inostranstva. Nadam se da će uskoro nestati antipevači i kvazikompozitori koji truju omladinu pozajmljenom, plagijat muzikom. Eto, ovaj trend etno muzike dokaz je da dolazi vreme lepe i kvalitetne muzike. Moramo se vratiti svojim korenima i našoj prebogatoj muzičkoj baštini. Uostalom, baš zbog slabih pesama i muzičkih plagijata ostalo je malo mladih autora i pevača i danas su na sceni "matorci" kao što smo ja, Vesna Zmijanac, Miroslav Ilić, Tozovac, Šaban Šaulić, Snežana Đurišić, Novica Urošević, nešto mlađi Mitar Mirić, Jašar Ahmedovski, Goca Lazarević, Boban Zdravković...

Poznati ste kao neko ko voli društvo i druženje. Stalno ste u pokretu i pored toga što ste imali operaciju kuka?

Zoran Kalezić: Operisao sam kuk, mučio se i mislio da ću biti za staro gvožđe. Međutim, sve sam pretrpeo junački i opet sam onaj stari. Tek sad sam oran za rad, koncerte, nove pesme i druženja sa publikom. Moraće moj neprijatelji još dugo, dugo da me trpe na estardi i u diskografiji.

Gde ste našli snagu da nastavite da i dalje radite?

Zoran Kalezić: Našao sam snagu u sebi. U želji da pevam. Ja imam zašta da radim. Moram da pomognem mojoj deci da stanu na put, jer ona nemaju ni stanove, ni džipove, ni kuće na moru... Prodao sam 15 miliona ploča, u normalnoj zemlji bih imao svoj avion. Nažalost mi ovde živimo u svetu laži, lažne istorije, lažnih heroja... Samo je umetnost prava. E, tu crpim snagu i želju da pobeđujem, da iznova pobeđujem sebe...
Balkan media
716  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Zoran Kalezić (1950) poslato: Oktobar 31, 2012, 12:06:21 am
*

ZA SVE ŠTO SMO BILI...

Svratio sam da počastim sebe
A ne da bih u kafani pio
Kad saberem svaki dan života
S tobom mi je najvredniji bio

Počastiću sebe
Jednom pesmom tuge
Za sve što sam bio za tebe
I druge
Pošastiću društvo
Ovom pesmom jada
Za sve što smo bili
A što nismo sada

Počastiću sebe
Jednom pesmom tuge
Za sve što sam bio za tebe
I druge
Zapevajte sa mnom
Ovu pesmu jada
Za sve što smo bili
A što nismo sada

Pesmo moja najmilija drugo
Pesmo moja najvernija ljubo
Ljubeć tebe mnoge oči sreo
U njihovom žaru izgoreo  





Za sve što smo bili ...
717  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Zoran Kalezić (1950) poslato: Oktobar 30, 2012, 11:59:48 pm
*

LOMIO ME ŽIVOT

Sakrio sam tugu u srcu duboko
Prevari me to nemirno oko
Godine su prošle ja te nisam sreo
Sad ne verujem sebi da sam te video

Gled'o sam tebe nemo, hej, predivna ženo
Bez daha sam bio, čašu ispustio
Gde baš da dođeš ti, stara ljubavi
U ovu kafanu da otvoriš mi ranu

Lomio me život, trošio polako
Mislio sam bez tebe ću lako
Godine su prošle ja te nisam sreo
Sad ne verujem sebi da sam te video





Sa albuma Kotrlja se život

YouTube: Zoran Kalezić — Lomio me život
718  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Zoran Kalezić (1950) poslato: Oktobar 30, 2012, 11:19:41 pm
*

POLEĆE SOKO
narodna iz Crne Gore

Poleće soko sa vite jele,
spustio krila do crne zemlje.

Poleće soko i nisko pade,
žalosno pismo đevojci dade.

Đevojko moja, raspleti kose,
mrtvog ti dragog kroz selo nose.

Neka ga, neka, neka ga nose;
dosta je tuđe mrsio kose.



ŽELJO MOJA, MOJ OTROVE

Da je srce tvrdi kamen
A ti da mu rušiš snove
Bolelo bi jako, jako
Željo moja, moj otrove

Željo moja, najslađi otrove
Srce si mi vezala u okove

Da u duši gori plamen
Šta bi bile rane nove
Na spram bola što te nema
Željo moja, moj otrove

Daj mi ruke da sve jade
Zaboravim noci ove
Za nas dvoje ima nade
Željo moja, moj otrove



BALKANSKA DUŠA
Rade Vučković

U kući prijatelja mog
Dok je padala kiša i besnela oluja
Naš'o sam mir u prokletstvu svom
Kraj luga raspevanih slavuja
 
A šta sam tražio s tobom
Na vrata pakla uš'o
Zar kafanski život da živim
Ti prokleta balkanska dušo
 
Zakleo sam se pred Bogom
Zapalio sveću u svetom manastiru
I nekako se vratio sebi
Sebi i zemaljskom miru
 
Neću više da žalim
Zaboraviću tebe i sve što sam hteo
Goreo sam i izgoreo
I ne volim ko što sam voleo

 

MOJA KRALJICA SPAVA

Kraljica spava...

Od kad tebe nema ni ja ne živim
Zašto mi dušu napravi robom
Noćas sam tebe sanjao majko
I dugo plakao nad tvojim grobom

Sirotice moja bogate duše
Da li je ovo san ili java
U rajske odaje tiho sam uš'o
Anđeo mi reče — moja kraljica spava.
719  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Predrag Živković Tozovac (1941) poslato: Oktobar 30, 2012, 04:34:10 am
*
PREDRAG ŽIVKOVIĆ TOZOVAC


"OD AUTORSKIH PRAVA DOBIJAM ZA SEMENKE I KOKICE"

Pošto je rasprodao karte za koncert zakazan za 28. oktobar u Sava Centru, Predrag Živković Tozovac zakazao je još jedan nastup za 8. novembar. Pozvao je više od 100 kolega, a publika s nestrpljenjem očekuje da ponovo na sceni čuje i vidi legendarnog Tozu, za koga mnogi kažu da je poslednji autentični srpski šarmer.

Kada ste poslednji put pevali u Beogradu?
 
Znate šta — kad počne nevreme, oluja i kiša, čoveku treba kišobran da se pod njega skloni. A nevreme je ovde dugo trajalo i još uvek traje, mada se malo smirilo. Iako dugo nisam imao solističke koncerte, radio sam i pevao. Volim veselja — rođendane, svadbe, krštenja. Od toga ne živim, ali se tu proveselim. Eto, sad pravim dva koncerta i oni su diplomski rad za mene. Nikad ništa nisam mehanički radio i pred svaki nastup sam uzbuđen i ustreptao. Ja sam profesionalac i moje uzbuđenje potiče iz želje da budem pri glasu i pozitivnoj energiji, da mogu da to prenesem na druge.
 
Zašto krijete ko će vam biti gosti?
 
Da ne kaže neko da publiku privlačim na goste. Doduše, pošto su karte za prvi koncert uveliko rasprodate, to više ne važi. Gost će mi biti Ivan Bekjarev koji će govoriti pesme iz moje zbirke pesama, a svako ko dođe na koncert dobiće moju zbirku poezije kao poklon mog izdavača. Danas sam se čuo sa Ivanom i on je zapanjen koliko je moja poezija dobra. Teško mu je da izdvoji ijednu pesmu, a ja sam srećan zbog toga. Nisam samo pevač, kompozitor i muzičar, već sebe smatram i zabavljačem. A pošto je knjiga mojih pesama štampana, s punim pravom mogu da kažem da sam i pesnik.
 
Koliko ste u karijeri bili žrtva nepravdi?
 
Sve nepravde koje sam pretrpeo nisu moja sramota, već sramota drugih ljudi. Eto, proglašen sam počasnim građaninom Kraljeva, iako u rodnom gradu ne živim od 1955. godine. Tamo su mi sahranjeni otac, ujak, teča, baba i deda po majci... Svako dete u Kraljevu me zna. Često spominjem rodni grad, vrbe i kupanje na Ibru koji me je u detinjstvu izlečio i vratio u život. Moji Kraljevčani su srećni zbog toga, pa su mi zato dodelili titulu počasnog građanina. Verujte mi, to mi je mnogo draže nego da sam dobio nacionalnu penziju.
 
Kako je moguće da još niste dobili nacionalnu penziju i da li vas to boli?
 
Ne da me boli, nego je to velika sramota! Ako ja ne zaslužujem nacionalnu peziju, ko je onda zaslužuje? Nije ona toliko važna u materijalnom smislu, koliko kao nacionalno priznanje. Dozvolite, čak je i Cune dobio nacionalnu penziju, dobila je i Merima Njegomir. Svaka njima čast, odlični su pevači, ali nisu kompletni autori, kao ja, ne ostavljaju iza sebe svoje pesme, oni su samo interpretatori. Boki Milošević je već druga priča, on je napravio sjajne kompozicije. Ali, rekoh, to je sramota onih koji dodeljuju nacionalne penzije.
 
Koliko novca dobijate od SOKOJ-a na ime autorskih prava?
 
Kako volim da kažem, dobijam taman dovoljno za semenke i kokice. Možete misliti koliko je to sitno. A moje pesme se emituju decenijama svuda! Nešto tu debelo ne štima. Čuo sam zaprepašćujuće stvari. Jedan moj kolega je dobio ogromnu sumu na ime autorskih prava. A čoveka znamo po samo jednoj pesmi. Naravno, neću vam reći njegovo ime, ali to je sramota!





Zakazao i drugi koncert: Predrag Živković Tozovac
 
  
DUŠA PRETOČENA U PESME
Ne krijem ništa. Zna se da imam dva vanbračna sina, da živim sa divnom ženom koja me usrećuje. Nekada davno, umeo sam da varam žene, ali sam te prevare krio i od samog sebe. Nikada nisam voleo mnogo da se vezujem. Ne dam nikom da mi čeprka po srcu. Ako neko hoće da uđe u moju dušu, neka pročita moje pesme u koje je pretočena moja duša. Mogao bih svašta da izmislim da bude zanimljivo za štampu, dovoljno sam lukav, snalažljiv i obrazovan, ali neću da izmišljam. Nema u mom životu velikih tajni i gledam da što mirnije provedem ovo što mi je od života ostalo — iskren je Tozovac

IDE KOD ĐILASA
Priča se da ćete uskoro posetiti Dragana Đilasa, gradonačelnika Beograda, zbog vaše ideje o "kući za brušenje muzičkih talenata"?
Ne poznajem lično Đilasa, ali mi se dopada kako radi. Zatražiću neki napušteni mlin ili nešto slično, napušteno i zapušteno. Ne bi mnogo koštalo da se to adaptira i da Beograd dobije ono što je imao Pariz gde je Edit Pjaf dobila nekoliko stotina kvadrata prostora u kome se gajila umetnost, negovala mlade talente. Bio bi to klub novinara, pesnika, pevača, slikara, političara, a istovremeno i škola za talente. Pokušaću, već peti put. To bi ostalo gradu, ne bih nosio sa sobom u grob. Ako postoji Božja sila, možda bi i crkva mogla da mi da neki prostor, a ako treba, otići ću i kod patrijarha.


V. Tasić | 18.10.2012. | Vesti online
720  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Predrag Živković Tozovac (1941) poslato: Oktobar 30, 2012, 02:44:11 am
*
PREDRAG ŽIVKOVIĆ TOZOVAC


PESMA JE MOJ ŽIVOT

Legenda narodne muzike Predrag Živković Tozovac o solističkom koncertu, 28. oktobra, u Sava centru. Želim da pevam sa publikom i da na trenutak zaboravimo probleme

Jedan od najcenjenijih srpskih kompozitora, tekstopisaca i pevača narodnih pesama Predrag Živković Tozovac, čija karijera traje 50 godina, održaće solistički koncert 28. oktobra u beogradskom Sava centru, pod nazivom "Dođite da pevamo zajedno". Legendarni umetnik, koji će nastupiti u pratnji orkestra Ace Sofronijevića, ističe da mu nije namera da pravi veliki spektakl, već da ljubiteljima svojih pesama priredi veče za pamćenje.

Za beogradski koncert ne postoji poseban povod, već želim da se družim sa svojom publikom i da zajedno pevamo — rekao je za "Novosti" Predrag Živković Tozovac. — Dugujem Beograđanima jedan lep muzički događaj. Ljubav prema pesmi i publici je jedini razlog što ću pevati u Sava centru, jer posle ovog koncerta neću biti ni popularniji, ni bogatiji. Jednostavno, živim za pesmu. Ne volim spektakle, to je holivudski i za to je potrebno mnogo novca. Nisam grandoman, već pevač koji želi da se bavi svojim poslom onako kako je to činio Iv Montan. Izađe na binu, u pratnji nekoliko vrhunskih muzičara, i peva. Ko je želeo da ga sluša, odlazio je na njegove koncerte, a ko je hteo šarenilo išao je u "Mulen ruž".

Mada dugo nije održao solistički koncert u Beogradu, Tozovac, koji je ostavio neizbrisiv trag u našoj muzici zahvaljujući hitovima "Oči jedne žene", "Prazna čaša na mom stolu", "Vlajna", "A ja sam negde rujno vino pio", "Ovamo Cigani" i "Jesen u mom sokaku", često nastupa po beogradskim klubovima. Na pitanje zašto se na ovaj koncert čekalo toliko dugo, Tozovac odgovara:

Posle bombardovanja 1999. godine nisam imao volju da održim solistički koncert. Bio sam izuzetno tužan zbog svega što nam se dogodilo. Nažalost, ni sada situacija nije sjajna. Želim da zajedno pevamo, da se družimo i bar nakratko zaboravimo probleme. Proletos sam bio gost na koncertu Ane Bekute u Sava centru i bio sam oduševljen kako je publika reagovala na moje pesme. To je bio jedan od razloga što sam odlučio da održim koncert. Ukoliko pevač želi dugo da traje, mora da ima bar jedan hit, ako ima pet-šest nezaboravnih pesama, to je ogroman uspeh. Ja sam u karijeri imao sedam-osam superhitova i zbog toga sam izuzetno srećan — skromno kaže slavni pevač.

Tokom pet decenija uspešne karijere legenda naše estrade Predrag Živković Tozovac je snimio 30 singlova i 20 albuma, i održao više od 300 koncerata u bivšoj SFRJ, Francuskoj, Engleskoj, Kanadi, Americi... Karte za njegov beogradski koncert koštaju 1.300, 1.600 i 1.900 dinara.


V. N. | 24.09.2012. | Večernje novosti
721  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — I poslato: Oktobar 30, 2012, 02:42:25 am
*27/280111

ISPLAČI SE NA GRUDIMA MOJIM

Ova je noć tužnija od svih,
ja moram poć',
suzama te prepustih.
 
Isplači se na grudima mojim,
stegni me jače.
Zbogom, zbogom, zbogom,
i meni se plače.
 
Drhtiš k'o prut, noćas gubiš me.
Poslednji put
možda srećo ljubiš me.
 
Život je kriv, on nas rastavlja.
Ja nisam živ,
dah mi se zaustavlja.

Islači se na grudima mojim
stegni me jače.
Zbogom, zbogom, zbogom,
i meni se plače.

YouTube: Aleksandar Ilić — Isplači se na grudima mojim
722  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Predrag Gojković Cune (1932—2017) poslato: Oktobar 30, 2012, 12:17:45 am
*
PREDRAG GOJKOVIĆ CUNE:


U SUSRET ZLATNOJ SVADBI

Malo je brakova na estradi koji mogu da se pohvale dugogodišnjim trajanjem i dostojanstvenim odnosom, punim razumevanja partnera. Predrag - Cune Gojković jedan je od pevača koji sa svojom suprugom Leposavom ima skladan odnos koji nikada nije ukaljan nijednim ružnim gestom. Iskušenja je bilo, ali ovaj vrsni pevač oduvek je znao koje sve zamke estrada nosi, te je ljubomorno čuvao svoj porodični mir i sigurnost kojoj se celog života radovao. Cune nikada nije umeo da se svađa, pa je čak i u trenucima kad je trebalo da zauzme agresivniji stav zadržavao miran ton glasa i brojne nelagodnosti čuvao za sebe i u sebi. U jednom momentu takav teret njegovo srce više nije moglo da podnese. Popularni pevač preživeo je dva infarkta, ali, na svu sreću, uz stručnu pomoć lekara i brigu porodice, uspeo je da prevaziđe zdravstvenu krizu.
 
Na pragu devete decenije, legendrani pevač sa zadovoljstvom može da kaže da se oseća dobro, raduje se svakom trenutku koji može da provede sa najmilijima, kćerkama Katarinom i Natašom i njihovim mališanima. S velikim ushićenjem iščekuje zlatnu svadbu koju će zajedno sa suprugom Leposavom, prijateljima i kolegama sa estrade proslaviti u jednoj poznatoj beogradskoj kafani.
 
Ekipu magazina "Hello!" sa velikim osmehom na licu porodica Gojković dočekala je u raskošnom dvorištu svog doma na Julinom brdu. Prostrano, lepo uređeno dvorište, u kome obiluje zelenilo, sa ljuljaškom u dnu vrta, kao i kućicom iz bajke za Ivicu i Maricu, odaju utisak domaćinske, tople porodične atmosfere. U dnu velikog baštenskog stola sedeo je Cune sa suprugom i četrdesetčetvorogodišnjom kćerkom Katarinom.
 
Čim se pojave prvi zraci prolećnog sunca, iz kuće izlazimo napolje. Uz prvu jutarnju kafu listamo štampu, a ovde i ručamo i družimo se sa prijateljima. U predvečerje uključimo dvorišne svetiljke i tada se može osetiti sasvim drugačija atmosfera u odnosu na onu preko dana, nekako romantičnija — započinje razgovor za magazin "Hello!" Predrag - Cune Gojković, okrećući dugme na starinskom radiju iz prošlog veka u pokušaju da nađe neku dobru muziku.

Delujete kao skladna i srdačna porodica.
 
Cune: To će vam najbolje objasniti moja kćerka Katarina.
 
Katarina: Drago mi je što ste to primetili. Zaista sam srećna što je to tako. Mislim da je privilegija doći u godine u kojima sam ja sada i osećati privrženost roditeljskom domu. Vidim da i moje dete oseća bakin i dekin dom kao dnevnu sobu sopstvenog stana. Uvek sam crpela snagu iz kuće i kada god mi je u životu bilo teško, znala sam da imam gnezdo, gde i tako velika mogu da se uvučem. Nadam se da će moje dete imati takav odnos prema meni.
 
Izgleda da se sada vi više brinete o svojim roditeljima nego oni o vama?
 
Katarina: To je u stvari uzrok-posledica. Ja sam njihovo mladunče i oni su me tako odgajili. Sada ja imam prirodnu potrebu da im istom merom uzvraćam. Veoma sam vezana za njih, možda je to infantilno sa moje strane, ali, sa druge, znam koliko sam ozbiljna, pogotovo što godinama sama odgajam dete.
 
Lepa: Htela bih da dodam da pored Katarine imamo i stariju kćerku Natašu, koja dugo sa svojom porodicom živi u Los Anđelesu. Moram da priznam da nam ona i njena deca mnogo nedostaju. Što se Katarine tiče, neverovatno je koliko je ona preuzela odgovornost nad nama. Cune ima skoro osamdeset, a ja sedamdeset godina. Brine o nama i Nataša, ali daljina je daljina.
 
Katarina: Sada sam ja njima kao majka, kontrolišem ih od ranog jutra, da li su jeli, pili, uzeli lekove. Mislim da je dar od boga gledati roditelje u ovim godinama. Uživam gledajući ih sa mojim detetom i to je novo poglavlje u mom životu. Samo neka su mi živi i zdravi.
 
Lepa: Ona nama kaže: "Ljudi, uživajte sada kada ste uspeli da očuvate i da doživite pedeset godina braka".
 
Planirate li da priredite veselje povodom "zlatne svadbe"?
 
Cune: Naravno. Imamo mnogo rodbine, prijatelja i kumova koje tim povodom želimo da počastimo, a svi oni jedva čekaju odlazak u kafanu i veselje. Godišnjica Lepinog i mog braka pada na moj rođendan, 6. novembra, kada punim osamdeset godina i slavim pedeset godina braka. Ako slučajno bude lepo vreme, ovaj značajan jubilej proslavićemo u dvorištu naše kuće, a ako ne, slavlje ćemo upriličiti u nekoj beogradskoj kafani.

Jeste li se ikada pokajali što ste ušli u brak sa pevačem koji je veći deo vremena provodio van kuće?
 
Lepa: Nikada. Uvek sam želela da moja deca imaju brak kakav sam ja imala. Posle šezdeset pet godina na estradi, ostati normalan, pažljiv i lepo vaspitan, prema deci i kolegama, zaista je prava retkost. Cune nema tu erupciju koju imamo Katarina i ja. Mi se ispraznimo, ispričamo, a on ćuti.

Katarina: Jednostavno je takav karakter. Ceo život je radio na pošten način, ali je na kraju to platio sa dva infarkta. Negde je morao da plati, nažalost, na sebi, ali zato kuća nikada nije trpela. Herojski je karijeru nosio sam. Hvala bogu, sada se oseća dobro, srećan je jer ima ženu, dve kćerke, tri zdrava unučeta i moju majku, prema kojoj i dan-danas oseća neverovatnu ljubav i poštovanje.
 
Cune: Mnogi su spremni da kažu: "Sudbina je tako htela". Ali ja verujem da je čovek taj koji drži sudbinu u svojim rukama. To što je Katarina rekla da ja nikada nisam dao da naša kuća oseti sve moje infarkte, predinfarkte, bolove i padove, ona je apsolutno nasledila od mene, direktno je preuzela moju ranjivost. Moja starija kćerka već dvadeset godina živi u Americi što nam svima teško pada. Ali šta ćete, oni tako žele, svako je kovač svoje sudbine.
 
Da li ste bili strogi u odgajanju dece?
 
Cune: Lepa je bila stroga, a tu strogoću je nasledila od svoje majke. Razgovor je rešavao sve probleme. Batine su bile isključene, osim u retkim situacijama.
 
Katarina: Moja mama je toliko razgovarala sa mojoj sestrom i sa mnom, da smo molile boga da nas udari i da nas pusti da odemo u sobu. Ali ne, ona ljuta kao ris, a sve vreme priča istim tonom, tiho i bez prekida.
 
Lepa: Sećam se tih scena. Ja pričam polako i tiho, a moje kćerke šapuću i kažu: "Jao, kad bi samo za oktavu podigla ton".
 
Cune: Ja ne volim galamu. Ako moja supruga imalo povisi ton, ja se samo ućutim.
 
Lepa: Meni istog mometa bude žao i odmah idem da ga poljubim i kažem mu: "Cuko ili milice moja, izvini".

Posećuju li vas često unuke iz Los Anđelesa?

Lepa: Dođu nam u posetu svake godine. Imamo divne unuke i najbolji su đaci. Starija, trinaestogodišnja Mija je pre dva dana postala počasni član udruženja juniora Gimnazije. Bavi se naukom i društvenim radom. Pre neki dan je razgovarala sa pomoćnikom gradonačelnika Los Anđelesa, jer je želela svašta da mu kaže u vezi sa ishranom dece i okruženja. Mlađa, osmogodišnja Ema je umetnički tip, na tetku.

Ceo život ste bili okruženi ženama, a onda je na svet došao Katarinin sin Sergej.
 
Katarina: Moram da kažem da je moj tata Cune bio užasno zbunjen.
 
Cune: Do Sergejovog dolaska bio sam okružen ženama. Supruga, dve tašte, dve kćerke, unuka Mija i, na kraju, čak nam je i kuče bilo ženskog roda. Sergej je prekinuo tu žensku lozu.
 
Katarina: Nama je bilo interesantno i svi smo gledali kako će deda da reaguje.

Lepa: Sergej je moj filozof.
 
Cune: On je dedin Džordž Kluni, bavi se sportom, ide na plivanje i tenis i voli da sluša muziku.

Znaju li vaše unuke srpski?
 
Lepa: Starija zna da priča i da piše srpski, a mlađa ima malo problema. Jednog leta kada su boravili kod nas, zove ih otac iz Amerike i pita kako su, a mlađa Ema odgovara: "Tata, ovde je takav grming and kišing". Držali smo se za stomak od smeha.
 
Malo je poznato da ste pasionirani kamperi?
 
Cune: Tako je, celog života smo kampovali na moru, na zimovanju i proputovanjima Evropom. To je mnogo značilo za socijalizaciju naših kćerki, upoznavanje sa mladima iz drugih zemalja. Prijateljstvo sa svim tim ljudima koje su na taj način upoznale traje i danas, sa nekima su se u okumile.
 
Čija je bila ideja da krenete u kamping avanturu?
 
Lepa: Moja, jer ja sam najpre kampovala pod šatorom, dok se Cunetu to nije baš dopadalo. Za razliku od mene, koja sam ceo život bubašvabe uzimala rukama, njega je jeza podilazila samo kada bi pomislio na to. Nije smeo ni da pomisli na mogućnost da zmija prođe pored šatora.

Katarina: Čovek jednostavno nije imao kontakt s tim, bio je megazvezda, odsedao je samo u luksuznim hotelima. Mama ga je privolela na kamp.
 
Lepa: To je lepota. Krenemo u Grčku na more. Stanemo gde god hoćemo, skuvam nam kafu, deci dam sladoled iz frižidera. Ceo dan na plaži. Uveče druženje na obali mora, prelepo.

Cune: Brzo sam se navikao na takvu vrstu putovanja. U kamping avanturu obično smo odlazili na dva meseca. Ja bih malo bio sa svojima, a malo išao u inostranstvo da zaradim, pa se vraćao sa mnogo novca koji smo trošili.
 
Lepa: Našta starija kćerka je oduvek bila stidljivija od Katarine. Jednom prilikom dok smo bili u Grčkoj, dolazi Nataša sva usplahirena i kaže: "Mama, kakav blam, Katarina priča sa Francuzima, a ne zna ni reč francuskog". Pogledam, a moja mlađa kćerka priča li priča, izvrće reči, a oni je pažljivo slušaju pokušavajući da je razumeju.
 
Katarina: Mene je to mnogo zabavljalo. Tako je bilo i sa Mađarima i drugim nacionalnostima.

Za vas more ima poseban značaj, jer ste na obali Jadrana slučajno upoznali vašu sadašnju suprugu Lepu?
 
Cune: Tako je. Upoznao sam je na Svetom Stefanu.
 
Lepa: Letovala sam u Bečićima na Crnogorskom primorju, a pošto je padala kiša, otišli smo na izlet na Sveti Stefan. Sedeli smo u autobusu, kad odjednom neko iznenada zakoči kola pored nas. Svi Crnogorci viču: "Viđi ga, Cune Gojković". Ja sam sedela u autobusu sa kćerkom mog ujaka, koji je bio porodični lekar porodice Gojković. Devojčica je insistirala da izađem sa njom da se upozna sa Cunetom. Ona je toliko navaljivala da sam na kraju izašla. Ispunila sam joj želju. Sutradan je Cune došao ispred mog odmarališta u Bečićima. Čim sam ga videla, pobegla sam u more i počela da ronim. Na kraju je on meni prišao i rekao: "Ja sam došao vas da vidim, a vi ste konstantno pod vodom". Verili smo se 22. septembra, kada sam saopštila majci da se udajem za Cuneta Gojkovića.
 
Cune: Njeni roditelji nisu baš bili oduševljeni što se udaje za mene. Oni su bili profesori, obrazovani ljudi sa sigurnom platom, a ja bez plave koverte. Sudbina se poigrala, pa je moja kćerka Katarina umesto stomatologije upisala glumu i tom prilikom sam joj rekao: "Kćerko, nikada nećeš kao ni ja osetiti čar plave koverte". Odgovorila mi je: "Pa šta nam je falilo?"

Imate li običaj da odlazite na Katarine pozorišne premijere?
 
Cune: Ne.
 
Katarina: To je pre svega veliki stres za njih, a onda i za mene. Ja ih obično pozovem na neko treće izvođenje. Lepo odgledaju predstavu i druže se sa dragim ljudima koje tom prilikom sretnu. Jednom rečju, bez ikakvog pritiska uživaju celo veče. Meni je to najvažnije.
 
Govorilo se da ćete voditi "Grand šou".
 
Cune: Postojala je ta ideja. Saša Popović je zamislio da Brena i ja budemo voditelji prve emisije novog "Grand šoua". Nedavno mi se javio i rekao da su odustali od te zamisli. To je trebalo da bude jedinstven šou koji bi sažimao razgovor, naše pesme i učestvovanje drugih pevača. Možda od jeseni tu ideju i realizujemo.


Piše: Jelena Popović │04.06.2011. │Hello magazin
723  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Predrag Gojković Cune (1932—2017) poslato: Oktobar 30, 2012, 12:17:37 am
*
FORTUNA: SPOJILI SMO CUNETA GOJKOVIĆA I BANETA RAKIĆA


SUSRET ZA INFARKT

Saznali smo da autor stihova "Zapevajte pesme stare", koji su postali hit na top-listama 1972, nikada nije upoznao slavnog pevača koji ih je otpevao. A to mu je bila velika želja. Mi smo je ispunili. Upoznali su se u našoj redakciji. Bilo je dirljivo. Uz poklone, priču, muziku i šalu, kanula je i po koja suza

Pesma! Branislav Krca Rakić pritrčava radio-kasetofonu i pritiska dugme. Razleže se melodija. I raskošni, prepoznatljiv glas Predraga Cuneta Gojkovića: "Zbog nje su pesme sasvim umukle/Zbog nje su ptice tužne zaspale/Zbog nje su ruže rano uvele/Nisu procvale..." Tada se na vratima redakcije "Ilustrovane Politike" pojavljuje on, legenda naše narodne muzike. Prilazi mu ozareni Krca. Srdačno rukovanje, tapšanje po ramenima. "O, bože... Zar, posle toliko vremena?", veli Cune. Već sledećeg trenutka, kad mu je Krca tutnuo u ruke muzejski primerak singl ploče čiji omot je ukrašavala Cunetova karikatura, prijatno iznenađen, uspeo je još da doda: "Oh, pa ovo je radio pokojni Paja Stanković."




Pevač i tekstopisac pesme nagrađene na "Pesme leta" 1972. godine

Tako su se, najzad, posle 37 godina, upoznali Branislav Rakić, autor teksta numere "Zapevajte pesme stare", i Cune Gojković, jedan od naših najslavnijih pevača narodne muzike, interpretator svojevremeno velikog hita, bez kojeg, sve do danas, ne može da prođe nijedan njegov koncert. Svih ovih proteklih godina nekako im se nije dalo. Putevi su im se stalno mimoilazili.
 
Pošto je Cune naručio kaficu, malo slađu, ali domaćinsku kakvu samo sekretarica "Ilustrovane" Lina ume da skuva, zapevavši nekoliko taktova svog drugog velikog hita "Kafu mi, draga, ispeci", Krca je ukratko ispričao kako je napisao tekst za pesmu koja se na "Pesmi leta" 1972. godine našla u konkurenciji narodne muzike.
 

DUŠANKA SA LJUBIČASTIM OČIMA
 
Ovaj dugogodišnji urednik šahovske rubrike, i zamenik i pomoćnik glavnog urednika "Politike Ekspres", bio je jedan od najboljih tekstopisaca za zabavnu muziku u nekadašnjoj Jugoslaviji. Jednog dana ga je Petar Sam, šef čuvenog "Plavog ansambla", zamolio da na muziku za pesmu koju je trebalo da peva Predrag Cune Gojković napiše reči.
 
Ruke su mi se tresle — seća se Branislav Krca Rakić. — Osećao sam ogromnu odgovornost, jer je trebalo da napišem tekst za melodiju koju je komponovao legendarni Petar Sam, a peva je još legendarniji Cune Gojković. Iznenada mi je pala na pamet misao Miloša Crnjanskog: "Nije stvarno ono što traje i diše, stvaran je cvet čija odsutnost miriše." I to me je inspirisalo. O toj devojci o kojoj govori pesma nema ništa konkretno, čak ni njeno ime, ali njena odsutnost se svuda oseća.

Red je, ipak, da tu pred Cunetom, Krca otkrije decenijama čuvanu tajnu: ko je osoba kojoj je posvetio stihove? Snebiva se, crveni, ali više nema vrdanja.
 
U mom rodnom Valjevu smo Miki Jevremović i ja, toj prelepoj devojci, davne 1961. godine, u dva sata noću, ispod prozora pevali serenade — veli ustežući se. — Zove se Dušanka Zec i imala je ljubičaste oči. Sećam se da se tokom leta svake večeri na korzu pola grada raspitivalo na kojoj plaži će se Dušanka sutradan kupati, ne bi li je videli u ljubičastom bikiniju. Sledeće, 1962. godine, postala je mis festivala "Beli narcis" na Divčibarama...
 
Na to se Cunetove oči zacakliše i u čudu raširiše.
 
Kakva slučajnost! Pa, ja sam bio predsednik žirija na tom izboru za mis... Kao što znate, ja sam valjevski zet. Moja supruga Lela je iz Valjeva.
 
Znam — dodaje Krca. — Vera Zelić, moja školska drugarica iz Valjevske gimnazije, doduše nešto je mlađa od mene, stalno mi je, Cune, o vama pričala najlepše stvari. Rekla mi je jednom da je ona u srodstvu s vašom tadašnjom devojkom i budućom suprugom...
 
Vera Zelić je moja svastika. Ona i moja supruga su sestre od dveju rođenih sestara — kaže Cune.
 
Najzad je usledilo i objašnjenje kako se Cune i Krca nisu sreli na toj "Pesmi leta" 1972, kad je tekst pesme "Zapevajte pesme stare" proglašen za najbolji u konkurenciji narodne muzike, osvojivši nagradu od 100.000 tadašnjih dinara i — pehar. Dok je trajala ova muzička manifestacija, Branislav Krca Rakić izveštavao je iz Rejkjavika, sa šahovskog "meča stoleća" između Fišera i Spaskog. A posle? Cunetu je Petar Sam stalno obećavao kako će ih upoznati. Ali do toga, sticajem okolnosti, nikad nije došlo.
 
Pošto je sve razjašnjeno, red je da zajedno ponovo čuju "Zapevajte pesme stare". Ovog puta s kasete na kojoj piše "Muzika raspoloženja".
 
Na jednoj strani kasete je četrnaest, a na drugoj trinaest pesama — objašnjava Krca. — Zastupljeni su naši najpoznatiji pevači sa dve odnosno tri pesme. Jedini pevač koji ima četiri pesme upravo je Predrag Cune Gojković. "Zapevajte pesme stare" stavljena je na prvo mesto. Smatram da je ovo najveća priznanje. Ljubitelji muzike napravili su svoj redosled.
 
Krcin kažiprst ponovo pritiska dugme radio-kasetofona. Razleže se poznata melodija. Cune uživo peva poneki takt. Emocije nadiru. Tekstopisac ne može da zadrži suze. Pesmu remeti samo škljocanje Željkovog i Miloševog fotoaparata. I ostali prisutni članovi redakcije "Ilustrovane Politike" — Milica, Jelena, Miša, Desko, Grada, Vlada, Mile, Miki, Srđan i autor ovog zapisa — zatečeni su dirljivim trenutkom.

Onda su se Cune i Krca prijateljski zagrlili i zajedno zapevali refren: "Zapevajte sve one pesme stare/ Sad ona drugog voli/ Neka je, neka je, s drugim ona srećna je,/ Neka je, neka je, praštam joj sve!"




Zagrljeni su zapevali
 
Usledilo je još jedno Krcino iznenađenje. U znak sećanja na ovaj dugoočekivani susret, svakom članu redakcije darivao je po ručni sat iz svoje bogate kolekcije koju je godinama skupljao. Cunetu je uručio onaj koji ima i numizmatičku vrednost. Napravljen pre dvadeset godina, povodom 200-godišnjice Francuske revolucije 1789. Uz sat, predao mu je i svoju desetu knjigu iz oblasti šaha "O šahu s ljubavlju". S posvetom.


TALISMAN ZVANI KRCA
 
I to nije sve. Branislav Krca Rakić vadi kec iz rukava. Tri pesme koje bi želeo da Cune uvrsti u svoj bogati repertoar. Jedna je "U planini bor i jela".
 
Pre dvadesetak godina bila je četiri nedelje hit Sabora Studija B — kaže. — Pesmu je komponovao je pokojni Žarko Pavlović Valjevac, a pevao je mladi pevač Nenad Neša Filipović iz Kragujevca. Sad, pošto je Žarko Pavlović umro, a ovaj dečko ne bavi se više muzikom, ja sam hteo da vi tu pesmu uzmete. Šteta je da takav tekst propadne.
 
Druga pesma je iz 1962. godine, napisana na muziku italijanske pesme "Vrati se u Sorento" (ubrzana verzija bila je veliki hit Elvisa Prislija), za Mikija Jevremovića. Sticajem okolnosti, Miki je nikad nije otpevao.
 
Preklinjem vas da Srbima konačno otpevate na srpskom jeziku tekst na melodiju "Vrati se u Sorento"! I treće, u mojoj arhivi našao sam tekst "Volimo se ko zemlja i voda". Verujem da je za vas. Trebalo bi samo da nađete dobrog kompozitora i garantujem da će to biti vaš veliki budući hit.
 
Cune je zatečen ovakvim nesebičnim poklonom i pred svima svečano obećava:
 
Potrudiću se ukoliko me zdravlje i glas posluže. Iz dva razloga. Zato što ste iz grada odakle je moja supruga, ali i što gotovo četiri decenije pevam vašu pesmu bez koje ne mogu da završim nijedan svoj koncert. "Zapevajte pesme stare" jeste jedan od najboljih tekstova u našoj novokomponovanoj narodnoj muzici.
 
Ponovo muzika. Sluša se Elvis, Krca recituje pesmu "Volimo se ko zemlja i voda". Zadovoljan što mu je ispunjena davnašnja želja, Krca Cunetu otkriva još jednu tajnu.
 
Priroda me je obdarila da ljudima donosim sreću. Svoju tvrdnju potkrepiću primerima. Bio sam nerazdvojni drug s Matijom Bećkovićem i on je, kao što znate, dogurao do akademika. Drugovao sam s Mikijem Jevremovićem, napisao mu mnoge pesme. I on je jedno vreme bio naš najpopularniji pevač. Naša najbolja šahistkinja svih vremena Alisa Marić imala je trinaest godina kad su je doveli kod mene u redakciju "Ekspres Politike" gde sam bio urednik šahovske rubrike. Od tog trenutka, u godinama koje su usledile, pomagao sam joj savetima i u mentalnim pripremama pred svako važnije takmičenje. I ona je postala najbolja naša šahistkinja svih vremena, pobedivši 1990. na turniru za prvakinju sveta. Doktorirala je ekonomske nauke i sada je profesor na Megatrend univerzitetu. Najzad, vi ste Cune, predpostavljam, doživeli mnogo radosti i uspeha s pesmom "Zapevajte pesme stare". Iako se do danas nismo videli, niti čuli. Vama je bilo dovoljno da se samo sretnete s mojim tekstom.
 
"Ilustrovana Politika" je tako uspela u onome što Cunetu i Krci nije 37 godina. Prvi susret je ostvaren, a na njima je da nastave da neguju novostečeno prijateljstvo.
 
Uh, ovo je baš bilo za predinfarktno stanje — rekao je Cune rukujući se s Krcom na rastanku. — Još kad kažem Peri Samu da smo se videli... Biće iznenađen! Moraćemo nas trojica negde izađemo i podsetimo se na mlade dane.


Snežana Milošević │Snimili Ž. Sinobad i M. Lužanin│Ilustrovana politika
724  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Predrag Gojković Cune (1932—2017) poslato: Oktobar 30, 2012, 12:17:30 am
*

TAČKA NA KARIJERU PREDRAGA CUNETA GOJKOVIĆA


VIŠE NEĆU NASTUPATI JAVNO

Posle više od 60 godina umetničkog rada, mnoštva nagrada, nastupa, ploča i otpevanih pesama, Predrag Cune Gojković je rešio da se povuče u penziju i živi mirnim životom.

Odluka je došla nakon nedavnog nastupa na Kolarcu u maju mesecu i to na koncertu u čast pokojnog Miodraga Jašarevića — Bata Radeta violiniste i šefa Narodnog orkestra RTV Beograd. "Imam tremu pred publikom, jer sam ostario i glas me više ne služi kao pre. Sve ređe nastupam, a potrebna je svakodnevna vežba da bi se glas održao. Već 19 godina sam zvanično u penziji i sada je vreme da povučem i ručnu kočnicu i stanem."

A sve je počelo davne 1939 kada je imao sedam godina. Tada ga je preobučenog u devojčicu u scenskom komadu "Prelo na selu" zapazila urednica dečijeg programa Radio Beograda, Gita Nušić Predić (ćerka pisca Branislava Nušića) i uvrstila kao solistu u program proslave desetogodišnjice te radio stanice. Bio je to njegov prvi susret sa mikrofonom, i to ga je opredelilo da ode na audiciju Radio Jugoslavije već 1948.godine i položi je. Nastupao je samo par meseci, ali ubrzo glas počinje da mu mutira pa prestaje da peva. S obzirom da je završio Trgovačku akademiju i zaposlio se u Pošti, priključio se njihovom KUD-u "Đoka Pavlović" i sa njima nastupao širom Jugoslavije. Njegov glas se dopao korepetitoru Maksi Popovu, šefu Tamburaškog orkestra Radio Beograda koji je sa Cunetom radio i učio ga kako se narodna pesma peva.

Ubrzo zatim Cune odlazi u vojsku i po povratku se vraća na svoj redovni posao u Pošti. Slučaj je hteo da 1954. godine na ulici sretne svog školskog druga Milančeta Stanisavljevića, profesionalnog muzičara, koji mu nudi da zameni njihovog pevača i sa njima nastupa 15 dana u Vršcu.

"Nisam mogao da dobijem godišnji odmor, pa sam dao otkaz — sa osmehom priča Cune. Takva odluka je izazvala veliki revolt mojih roditelja, koji su me se maltene odrekli preko novina. Nastupao sam sa tom grupom po zemlji i završio u zemunskom hotelu 'Central' gde sam u septembru 1958. upoznao Dragana Tomljenovića koji je vodio meksikanski trio 'Beograd' i predložio mi da im se priključim. Svirao sam tada i kontrabas i pevao, i iz tog vremena potiče moj prvi meksikanski hit 'Halisko', kasnije objavljen na mojoj prvoj gramofonskoj ploči."

Tada je već bilo vidljivo da će Cune biti pevač veoma širokog repertoara koji može podjednako uspešno da peva i narodnu i zabavnu muziku. To je potvrdio iste godine na takmičenju "Šest dana kancone" u Milanu gde je osvojio drugo mesto (prvog nije ni bilo) kao predstavnik RTV Beograd. Počinje da snima ploče i nastupa u radijskim i televizijskim emisijama, za koje beleži veliki broj trajnih snimaka. Opredeljen kao zabavni pevač, nastupa na festivalu Beogradsko proleće 1958. i 1959, a zatim i na Opatijskom u naredne tri godine. Na svakom je trijumfovao.

"Sledeća prekretnica u mojoj karijeri bila je 1962. godine, na snimanju gramofonske ploče narodne muzike" — seća se Cune. "Sa orkestrom Žarka Milanovića snimio sam pet pesama, među kojima je bila i "Kafu mi draga ispeci" kao rezervni snimak koji nije bio na toj ploči.

Na licu mesta je za nju napisan aranžman, jer je muzičari nisu znali i posle kratkog uvežbavanja smo je snimili. Međutim, jedan od tih snimaka se pokvario i naredno izdanje objavljeno je sa tom pesmom izazvavši veliki bum. Već na sledećem, zlatnom izdanju, ova pesmu, koja mi je obeležila karijeru i postala moja lična karta, bila je naslovna numera."

U jeku karijere Cune odlazi u Ameriku i tamo ostaje 3 godine. Kada se 1971. vratio, morao je da počne ispočetka, jer ga je publika skoro zaboravila. Sa prijateljima je osmislio pravila i takmičenje u pevanju pod nazivom "Ko zna više" i preko Radio Beograda 202 izazvao kolege na pevački dvoboj. Jedini uslov bio je da protivnik, kao i on, zna više od 1000 pesama, sa ponosom govori Cune. "Izazov je prihvatio Miodrag Mile Bogdanović, i nakon 15 sati natpevavanja, pobedio sam ga sa jednim bodom razlike i time potvrdio svoje mesto na muzičkoj sceni naše zemlje. U narednih trideset godina obeležavali smo svaku deceniju tog megdana, i jedino mi je žao što u našoj zemlji tada nismo imali Ginisovu knjigu rekorda i taj događaj nije u nju upisan."

Iako se to nije dogodilo, Cunetova karijera krunisana je nacionalnom penzijom a on svakako i dalje ostaje omiljen svima koji vole njegovu pesmu. Posle bezbroj koncerata i nastupa u javnosti, kako na radiju tako i na televiziji, milionima prodatih gramofonskih ploča i svom slavom i popularnošću koju je postigao, rešio je da se povuče. Uspeo je da dugi niz godina, do današnjih dana, bude u vrhu etsrade i muzičke scene naše zemlje a od sada će živeti mirno i bez pevanja, možda pevušeći samo za sebe i svoje najbliže, iako status penzionera kao umetnik nije priznavao punih 19 godina.






Priredio: Saša Janoš │avgust 2010 │ Vaš zavičaj
725  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Predrag Gojković Cune (1932—2017) poslato: Oktobar 30, 2012, 12:17:22 am
*
CUNE GOJKOVIĆ


MAJSTOR PESME

Legenda domaće narodne muzike Predrag-Cune Gojković otkriva koje su njegove najbolje i najgore odluke i šta bi promenio u svome životu

LIČNA KARTA

Rođen:
6. novembra 1932.
Mesto rođenja:
Kragujevac
Roditelji:
Jovan i Radmila
 
Zavičaj

Svoje mesto rođenja i ne pamtim. U Kragujevcu sam rođen 1932. godine, a otac je preselio radnju u Beograd već 1935. godine. Živeli smo u Zahumskoj, zatim u ulici Grčića Milenka, Cerskoj, Gospodara Vučića. Kada sam se "udao", preselio sam se u Njegoševu, u stan moje supruge. Zatim, odlazimo u Ameriku, da bih se skrasio, evo, već trideset tri godine, na Julinom brdu.
 
Uspomena iz detinjstva
  
Sva sreća što čovek zaboravlja ružne stvari, jer je moje detinjstvo protkano Drugim svetskim ratom. Sećam se svakodnevnih putovanja iz Beograda u Lapovo sa mojom majkom da bismo švercovali robu. Od Lapova bismo odlazili u selo Brzan, gde je majka rođena. Da bismo se vratili pre policijskog časa, pre sedam ujutru, probijali smo se preko Topčidera sa ruksakom na leđima. Ali, i u tim trenucima sam znao da pregrizem koru belog hleba, jer je mama vodila računa o tome da ostanemo zdravi i u to doba velike bede ne zaradimo neku bolest. Ipak, imao sam tada hiluse na plućima, ali to nije ostavilo, hvala Bogu, većeg traga. Jedini trag koji je okupacija ostavila na mene jeste što sam švercovao bugarske cigarete, pa sam i sam, da bih bio "in" ili "kul", kako se to danas kaže, ili u ono vreme da bih bio mangup, zapalio cigaretu. I tu cigaretu nisam ostavio sve doskoro kada sam zbog zdravstvenih problema to morao.
 
Osoba ili događaj koji je ostavio neizbrisiv pečat u vašem životu
 
Moja supruga Leposava, koju sam ja sa šesnaest godina ispod jablanova u ulici Gospodara Vučića, u samo meni znanim snovima video. A takvu istu i tako obučenu sreo sam je kada sam imao skoro trideset godina na svetostefanskoj plaži, kada sam bio velika zvezda. To je bila jedna skromna studentkinja elektrotehnike u koju sam se na prvi pogled zaljubio 16. jula 1962. godine. U septembru smo se verili da bismo se šestog novembra, na moj rođendan, venčali, zbog čega moja supruga često ume da kaže da sam narcis.
 
Prva ljubav
  
Interesantno je da je se još uvek sećam. Pevao sam u horu, a i solo na Kolarčevom narodnom univerzitetu. Bila je to devojčica koja je pevala u horu i imala je sestru bliznakinju. Ja sam prilazio jednoj, otpočinjali smo razgovor, koji se prirodno nastavljao verovatno sa onom drugom. Imao sam tada osam godina i maštao sam o tome kako bi sa njom prošao ceo svet. I dan-danas ne znam s kojom sam se zabavljao, da li sa Verom ili njenom sestrom Nadom.
 
Uzori
  
Uzor mi je bio Rajko Mitić, a sticajem okolnosti kada sam se "udao" i došao u Nemanjinu 36, u toj istoj zgradi je živeo, takođe "udat", Rajko. Kada sam ja bio na putu, upravo je on odveo moju suprugu da se porodi. Postali smo i ostali verni prijatelji, a on je do dan-danas ostao moj uzor.
 
Vernost
  
Mislim da je vernost jedino prijemčiva Bogu. Sve drugo, čovek je u situaciji da podleže različitim izazovima prema jačini njegove ljubavi u odnosu na životnog partnera koga je sebi odredio. Onda je to pitanje časti koje se treba poštovati, posebno kada se radi o ličnosti koja je prepoznatljiva u masama, koja je poznata, tu vrstu nevernosti ta ličnost ne sme sebi da dozvoli.
 
Brak
  
To je institucija u kojoj dva različita vaspitanja, u jednoj ljubavi, rađaju jednu novu vrstu sa spojenim osobinama i naravima. Moja supruga je to digla na još jedan viši nivo, pa je rekla da je naš brak za nju svetinja, crkva kojoj se ona moli i pušta molitvenike u istu crkvu vrlo birano i selektivno.
 
Deca
  
Najveći dar koji je priroda mogla da podari. Ja ih imam dvoje. Naš narod ume da kaže: "Para i dece nikad dosta". Na ovom buretu baruta gde smo moja supruga i ja rođeni, zahvaljujući mom pozivu, odgajali smo svoju decu kako smo najbolje mogli. Uspeli smo da naše ćerke dobiju najviše obrazovanje, da govore jezike, da imaju urođeno poštenje, urođeni smisao za ljubav prema drugima, što je za moju suprugu i mene najveći uspeh.
 
Omiljeno muzičko delo
  
Sve ono što je napisao Rahmanjinov. Od mojih pesama moram da izdvojim Kafu, zato što mi je ona značila imidž i prestiž u društvu. Sve ostalo što sam pevao dopalo se jednom delu publike. Volim muziku, sve do pojave roka. Moraću da razočaram ljubitelje roka, jer ja sam zaljubljen u džez i revijalne orkestre i tadašnje pevače kao i tadašnji repertoar. U svakom slučaju, mi to danas nazivamo evergrin muzikom.
 
Osobine koje najviše cenite kod drugih
  
Iskrenost i vaspitanje.
 
Prijateljstvo
  
Prijateljstvo je najveća stvar koju čovek može da dosegne na svom životnom putu.
 
Odnos prema neprijateljima
  
Išao bih onom hrišćanskom: "Ko tebe kamenom, ti njega hlebom", ali sam uhvatio par puta sebe da ne mislim tako i brže-bolje sam se prekrstio i rekao sebi: "Pokaj se".
 
Praštanje
  
Najveća ljudska osobina koja postoji je oprost.
 
Kajanje
  
Kajem se ne samo sam pred sobom, umem da se pokajem i pred drugima.
 
Najbolja odluka
  
Sigurno je to bila odluka da se oženim i da osnujem porodicu.
 
Najgora odluka
  
Imao sam dosta loših odluka u životu, ali najgora mi je što nisam pored ovolikog repertoara uradio još dosta toga. Ipak, najviše zameram sebi što nisam istrajao da barem jedan muzički instrument savladam maestralno.
 
Vrline
 
Mislim da vrlina biti dobar otac i dobar deda potvrđuje i ono pravilo da sam i dobar suprug.
 
Sreća
  
Zdravlje mojih najbližih i zdravlje sve dece sveta.
 
Ljubav

Nešto najplemenitije što čovek može da oseti.
 
Lepota
  
Lepota je zdravlje uma i tela.
 
Život
  
Ma kako težak, mio je i drag i voleo bih da ga svi na planeti krunišu sa tri cifre.
 
Najveća vrednost
  
Najdragocenije su mi moje ćerke, moji unuci i, svakako, moja supruga.
 
Šta biste u svom životu promenili
  
Promenio bih kod sebe to što bih još od malih nogu imao jedan dobar raspored rada i što bih svoju motoriku usmerio tako da ništa ne ostavljam za sutra, već da sve što mogu uradim odmah.
 
Najveći san
  
Moj najveći san u ovom trenutku je da vidim moje unuke kako završavaju fakultete.
 
Neostvarena želja
  
Mislim da je nemam, jer bih bio neskroman kad bih preko svega ovoga, preko ovog hleba tražio pogaču.
 
Slava
  
Imao sam je dvojako. Kao i orden, ona ima dve strane. Kada sam bio najslavniji, otišao sam da potražim drugi deo tog odličja i video sam kako izgleda početi iz početka kada sam se vratio iz Amerike.
 
Novac
  
Ne mogu reći da ga prezirem mada sam na ivici toga. Bez novca se ne može, a ja sam najsrećniji kada ga svi oko mene imaju više.
 
Smrt
  
Često o tome razmišljam, naročito poslednjih pet-šest godina. Primam to kao normalnu stvar. Ne plašim se, znam da će ona doći, samo će mi biti žao ako neke stvari još ne budem završio.
 
Kako biste u jednoj rečenici predstavili sebe
  
Mislim da sam se imao rašta roditi. Posle pedeset šest godina pevanja upoznala me je čitava bivša Jugoslavija i bar još toliko njihovih prijatelja rasutih po planeti. To osećanje, pored velike odgovornosti i onoga što treba sami da uradimo i zaslužimo, stavlja me na visoki pijedestal u očima kako mojih ćerki, tako i mojih unuka.


Autor: Mila Milosavljević │15.09.2008.│ Stil magazin
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »