Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
626  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Nenad Radulović (1959—1990) & Poslednja igra leptira [Beograd] poslato: Mart 19, 2013, 08:45:53 pm
*

NEŠA LEPTIR DOBIO SVOJ PLATO

Plato ispred Ustanove kulture Palilula od danas nosi ime muzičara Nenada Radulovića, poznatijeg kao Neša Leptir.

Predsednik Opštine Palilula Danilo Bašić na platou je svečano otkrio spomenik-statuu, na čijem je potstamentu uklesano: "Plato Nenada Radulovića — Neše Leptira".

"Ove godine se navršava trideset godina od kada se Nenad Radulović pojavio sa svojom grupom 'Poslednja igra leptira' na Palilulskoj olimpijadi kulture i osvojio prvo mesto", izjavio je za agenciju Beta pomoćnik predsednika Opštine Palilula Milorad Todosić.

Posle otkrivanja spomenika, svečanost je nastavljena programom u novoj dvorani Ustanove kulture Palilula. U programu su učestvovali mnogi Nešini prijatelji — muzičari, glumci i članovi Indeksovog radio pozorišta, čiji je član bio i Neša Leptir.

Ideja za dodelu imena Nenada Radulovića platou ispred Ustanove kulture Palilula potekla je od novinara Milorada Roganovića i predsednika Opštine Palilula Danila Bašića. Ustanova kulture Palilula koja se ranije zvala Dom kulture Braća Stamenković, nalazi se pored hale Pionir.

Nenad Radulović (1959—1990) je drugi domaći roker koji je dobio takvo priznanje — pre njega je plato ispred Doma omladine Beograda nazvan po Milanu Mladenoviću, lideru rok grupe EKV.

Spomenik-statua Raduloviću je delo akademskog slikara Dragana Ristića, i čine ga kameni ptostament iz kojeg "izviru" metalna gitara i krilo leptira.

Radulović je karijeru započeo kao pevač i vođa pop-rok benda "Poslednja Igra Leptira" 1979. godine. Objavili su dobro prihvaćene albume "Napokon ploča" (1982), "Ponovo ploča & Druge priče" (1983), "Opet ploča — Srce od meda" (1985), "Grudi moje Balkanske" (1986) i "Zajedno smo piškili u pesku" (1987).

Grupa se raspala 1989. godine, a Radulović je tada objavio svoj jedini solo-album "Niko nema što Piton imade" koji je bio parodija na novokomponovanu muziku. Počeo je da radi na novom albumu, ali je uspeo da samo snimi pesmu "Modra bajka" pre nego što se razboleo i umro od tumora 12. februara 1990. godine.

Pesma "Modra bajka" prvi put je objavljena na albumu "Poslednja Igra Leptira Modra Bajka — Best of" (1997).
Izvor: Beta


* * *


NEŠA LEPTIR DOBIO SPOMEN-PLOČU U LAJKOVCU

Na Domu mladih u Lajkovcu otkriveno je obeležje posvećeno muzičaru Nenadu Raduloviću, Neši Leptiru, pevaču grupe "Poslednja igra leptira", koji je preminuo 12. februara 1990, u 31. godini života.

"U mojoj gitari živi jedan leptir i mnogo je stvari koje nas vežu, kad dođu kiše i zima tuge, i meni i njemu krila se stežu". Ovaj stih na bronzanoj memorijalnoj ploči, otkrivenoj na Domu mladih, podseća Lajkovčane na Nešu Leptira, rano preminulog vođu i osnivača svojevremeno veoma popularne pop grupe Poslednja igra leptira.

"Neša Leptir bio je jedini čovek za koga znam da se nikad nije sa nekim posvađao", rekao je Petar Peca Popović, rok kritičar i novinar. "Svi pamte da je zasmejavao ljude, a zaboravljaju koliko je važnih balada napisao i komponovao."

Otkrivanju spomen-ploče, uz majku Bošku prisustvovao je i Nešin mlađi brat Željko.

U programu su učestvovali glumac Branislav Petrušević Petrući, rok novinar i kritičar Petar Peca Popović, muzičar Saša Bogojevski, grupa Nezvanična verzija i glumci Teatra Puls iz Lazarevca.

Postavljanje memorijalne ploče ispred Doma mladih je pre svega posveta talentu, muzici i mladosti, ali i zbog toga što porodica Radulović ima veze sa Lajkovcem. Roditelji Neše Leptira posle Drugog svetskog rata, do 1954. godine, živeli su u Lajkovcu. Njegova majka Boška Radulović, koja je bila prosvetni radnik, otvorila je prvu čitaonicu u malom železničkom mestu na Kolubari.


021.rs | 25.10.2012
627  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Nenad Radulović (1959—1990) & Poslednja igra leptira [Beograd] poslato: Mart 19, 2013, 08:36:20 pm
*
U ZNAK SEĆANJA NA NENADA RADULOVIĆA


NEŠA LEPTIR

Životnu igru, lucidnost i svestranost Neša Leptir smestio je u jednu modru bajku koja se, možda ne slučajno, zove Poslednja igra leptira. Dvanaestog februara navršava se osamnaest godina od smrti ovog pevača, kompozitora, tekstopisca, muzičara, aranžera, geg-majstora, imitatora i nezaboravnog majstora smeha!

Nenad Radulović rođen je u Beogradu 13. septembra 1959. godine. Odmalena je pokazivao sklonost za humor. Pomoću kasetofona napravio je kućnu piratsku radio-stanicu Sandokan. U osnovnoj školi je svirao harmoniku, zatim prelazi na usnu harmoniku, pa na blok flautu.

Sedamdesete je bio član "Španca" i "Krsmanca", ali draže su mu bile novobeogradske obale Dunava, vino, gitare i devojke, pa je češće tu pravio svoj šou-program. Zanimali su ga i košarka i karate, ali devojke su više volele muzičare, pa se Neša nepogrešivo okretao muzici. Zvaničan debi grupa Poslednja igra leptira imala je 1981. godine na Palilulskoj olimpijadi kulture. Zahvaljujući poznanstvu sa novinarom Radio Beograda Dragomirom Bulićem, Neša se našao i u studentskom programu Index 202 — Indexovo radio pozorište. Upravo tu formu Indexovog radio pozorišta Neša Leptir prenosio je i na svoje koncertne nastupe. Pre snimljene prve ploče, Neša je sa svojim bendom imao već 200 živih nastupa. Godine 1982. pojavljuje se prvi album grupe Poslednja igra leptira — Napokon ploča. Pesme Nataša i Vrati se postaju klasika jugoslovenske pop produkcije svih vremena. Bez ijednog plakata, bez reklame, grupa u roku od nekoliko meseci petnaest puta puni veliku salu Doma sindikata. Tako počinje bajka i veliki uspon ove grupe.

Drugu ploču grupa izdaje 1983. godine — Ponovo ploča & druge priče, koja je takođe zlatna. Nižu se hitovi kao što su Dvadeset i dve, Sličuge, Hvala ti... Na proleće 1984. godine grupa kolektivno odlazi u Pirot na odsluženje vojnog roka, gde će u miru, daleko od estradne gužve uraditi pesme za novi album. Treći album po redu Opet ploča — srce od meda dobija od PGP-RTS titulu dijamantske ploče. Hit Dečko, ajde o'ladi  baciće ih u neslućene visine jugoslovenske estrade.

Potvrdu svoje vrednosti Leptiri su dali i 1986. godine četvrtim albumom Grudi moje balkanske (PGP-RTS, dijamantska ploča). Tu godinu obeležili su hitovi Umiru jeleni, Grudi balkanske, Taksi, Krug... Peti album Zajedno smo piškili u pesku objavili su 1987. godine, darujući obožavaocima nove hitove — Kurs za šmekere, Ruska čokolada... Krajem 1989. godine Neša objavljuje solo album, parodiju na narodnjake — Niko nema što Piton imade i postaje Slobodan Đorđević Piton. To je bilo i poslednje što je uradio u svojoj jedinstvenoj karijeri. Borio se, verujući do poslednjeg momenta da će se izvući. I pred hirurzima na operacionom stolu imitirao je Slobodana Miloševića — "A sada svi na svoje radne zadatke!" Posle te operacije došlo je do trenutnog poboljšanja i on je odmah gostovao na dva Brenina koncerta imitirajući Slobu u mantilu sa šeširom.

Krajem 1989. godine Neša Leptir pripremao je svoj novi, šesti po redu album. Modra bajka je jedina muzička numera koju je uspeo da snimi. To je ujedno i poslednji tonski zapis Neše Leptira i nalazi se na CD-u sa svim hitovima, koji je posthumno objavljen u znak sećanja i poštovanja prema svemu što je uradio.

Dvadeset minuta pre nego što će umreti, brat Željko ga je pitao kako je, na šta mu je Neša odgovorio: "Pa, ne mogu baš da igram fudbal." Neša je preminuo 12. februara 1990. godine.
 
  
  SUZE SA ZVEZDA
  (pesma koju je Neša napisao
  u bolnici nekoliko dana pred smrt)

 
  Kao poslednji poziv za san
  Kao nebo kad izgubi dugu
  U mojoj glavi fališ ti, sve jače
 
  Zvezde kažu da stvarno je kraj
  I da neću te videti više
  U to baš nisam siguran
  Jer samo se reka ne vraća
 
  Ja tako jako hoću da zazvoni
  Ja tako jako hoću da si tu
  Noćas u glavi nije kako treba
  Suze sa zvezda padaju
 
  Život donosi suze i smeh
  Vreme odnosi najbolje dane
  A najbolji su nestali
  sa tobom

  Dogovorićemo se ...
 
 
  JA NE MOGU DA LUTAM
 
  Dok jutro se budi i nestaje rosa
  Dolaziš u moj stan
  Pod crnim šeširom ti spava kosa
  Podelićeš sa mnom dan
 
  Ja ne mogu da lutam
  I sunce zna svoj put
  Ja ne mogu da lutam
  Jer nemam više kud
 
  Kad proleće dođe i život poteče
  Još uvek ću voleti znam
  I misliću opet na hladno veče
  Kad nisam bio sam
 
  Ja ne mogu da lutam
  I sunce zna svoj put
  Ja ne mogu da lutam
  Jer nemam više kud
 
  Hiljadu zvezda u prohladnoj noći
  Videćeš sa mnom ti
  Dok drugi se smeju, zatvori oči
  Postojimo samo mi
 
  Ja ne mogu da lutam
  I sunce zna svoj put
  Ja ne mogu da lutam
  Jer nemam više kud
 
  
  STANICA ZA PROŠLOST
 
  Stajaću satima na onoj stanici
  Gde smo sa pticama dočekali jesen
  Tražiću puteve u zemlju sećanja
  Kreni i nađi me, s tobom vidim jutro
 
  I biću opet tamo gde su tužni sutoni
  I neku drugu decu učiću o ljudima
  I biću tamo gde su naše puste ulice
  Da opet pevam samo vrapcima i svitanju
 
  Tuga je oprala krovove grada mog
  I više ne vidim svetla preko reke
  Sanjam da tražimo neba što pevaju
  Sanjam da naći ću stanicu za prošlost

  Stil magazin | 11.02.2008.
628  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Nenad Radulović (1959—1990) & Poslednja igra leptira [Beograd] poslato: Mart 19, 2013, 07:41:46 pm
*

POSLEDNJA IGRA LEPTIRA

Prošlo je 17 godina otkako je preminuo Neša Leptir, a Kurir uz pomoć njegove majke i brata osvežava sećanje na legendu koja još uvek traje!

Vreme sada stoji, pa o večnom mraku ne razmišljam. A, kad dođe vreme za putovanje, kupiću karte za dobra mesta... Zanavek je ostalo zapisano na poleđini lekarskog recepta, samo dan pre nego je 12. februara 1990, u 31. godini života, preminuo Nenad Radulović... Neša Leptir. Neprikosnoveni kralj humora i scenskog nastupa u amanet nam je ostavio antologijske stihove poput "Nataše", "Umiru jeleni", "Vrati se", "Grudi balkanske", uz koje se i danas rađaju prve ljubavi i pusti poneka suza...

U nedelju, u 12 časova, na Bežanijskom groblju biće održan pomen na čoveka koji je upravo životom leptira zamahnuo krilima i vinuo se u legendu. A, u porodičnom stanu fotografije, Nešine gitare i pregršt sećanja...

— Veoma mi je smetalo što se svašta pričalo, da je umro od droge, da je pio... A on je tek u 27. godini popio prvu čašicu... Imao je karcinom na levom testisu, koji je kasnije metastazirao i na mozak... — s tugom započinje razgovor majka Bosiljka, a brat Željko otkriva kakav je Neša zaista bio:

— Krasila ga je neiscrpna energija, radost, igra, a život mu je bio baš onakav kao što je i govorio: "Savršeno organizovani haos!" Bio je veoma emotivna osoba i sve što je pisao zapravo su balade. Tek kasnije je pojedinim pesmama dodavao brže ritmove. Obožavao je da se druži, masovno su se okupljali na keju, živeli su uz gitare i vino...

Prvo čega su se dohvatili kao grupa je, zapravo, kantri muzika, nosili su one karirane košulje, a preko nje je oblačio štrikane džempere iz sela Zabojnice kraj Kragujevca, odakle mu je otac. Ponosio se svojim poreklom. I nikada nije pravio koncerte, nego žurke, kako je voleo da ih zove, silazio je među publiku...

Sve se spontano dešavalo, potekli su bukvalno iz naroda, nije ih projektovao neki menadžer, svirali su na ulici, voleli su da prave performanse na otvorenom, noću, ispred FDU... Uporedo s razvojem grupe, originalnim humorom dao je pečat i "Indeksovom radio-pozorištu", u kojem je bio od osnivanja.

LEPTIR U GITARI

Svoje nastupe voleo je da započne stihovima: "U mojoj gitari živi jedan leptir i mnogo je stvari koje nas vežu, kad dođu kiše i zima tuge i meni i njemu krila se stežu", a ljudi vele da si mogao biti i na pet koncerata zaredom, a da ti se čini da si zapravo prvi put. Baš kao što se desilo i s prvom zvaničnom svirkom u Domu sindikata, kad su se danima na blagajni nizale nalepnice — RASPRODATO, dok su ih tapkaroši ljubili i na rukama nosili... Improvizovao je, glumio na sceni i nikada čak ni on sam nije znao kako će sve to da izgleda.

— Često je umeo da zaboravi gde je ostavio ključeve od stana, pa je tako jednom u Domu sindikata, pevajući "Natašu", na stihu "ostao je ključ od stana" uzviknuo: "Ej, mama, ključ je kod komšinice!". Svi su počeli da se smeju, misleći da se radi o šaljivoj upadici, a ja pokrila rukama lice... Džep mu je uvek bio prazan, govorio je: "Ma, biće para...", a onda dolazio kod mene da mu dam dve "crvene".

— Sve je delio s grupom na ravne časti... Upisao je prava, dao nekoliko ispita, a kad je stigao do rimskog prava — padne. Kobajagi sedne da uči, pa opet na ispit... Profesor mu kaže: "Kolega, nije dovoljno....", a on će mu na to: "Hoćete li, molim vas, da zadržite moj indeks, a ova sličica će vam možda nekada značiti".

— I, napusti fakultet. Ali je dao obećanje da će se jednom vratiti... Kad je posle nekog vremena svirao upravo na Pravnom, ponosno je istakao: "Eto, obećao sam profesoru rimskog prava da ću se vratiti!"

TRAGIČNA SIMBOLIKA IMENA

Bio je sportista, imao crni pojas u karateu, a dok su njegovi drugovi iz Devete gimnazije igrali basket, glumio je njihovog trenera, ali baš ono po američki, sa sve kariranim sakoom... Prvi se osmelio da imitira Miloševića, i to 13. maja, na Dan milicije, a kad je neki od komandira revoltirano negodovao iz publike, na opšte oduševljene ostalih, izgovorio je: "Niko ne sme da vas bije..." U svemu što je radio krila se određena simbolika, a najveća, zasigurno, u samom nazivu grupe — POSLEDNJA IGRA LEPTIRA...

— Dao je taj naziv i nikada nikome nije otkrio zašto. Verujem da je potpuno podsvesno nastalo nešto što se kasnije i desilo... Njegov život je zaista bio poslednja igra leptira, razdragana, vesela... Vinuo se brzo, živeo isto tako, i sagoreo... Do kraja je uvek davao sebe... I potrošio se. Nije umeo nikome da se odupre, skloni u stranu, svima se davao. Bio je zanesenjak, totalno neiskvaren.

Ali, u celoj priči, jedan detalj možda objašnjava ponajviše...

— Veoma se plašio leptira! Molila sam ga, kumila, kupovala mu poklone, ali nikada nije smeo da mu priđe... Čuvam njegove crtice koje je zapisivao u vidu dnevnika i u njima se vide dve sasvim različite ličnosti... Na sceni je bio veseljak, a u životu izuzetno setan. Jednu celu stranu posvetio je Romima...

— Brinuo je o svemu, imao je mnogo ljubavi prema običnom malom čoveku. Sećam se, bio je u trećem razredu osnovne škole, 8. mart, zima, i prvi put je sam seo na autobus, odvezao se do Zelenog venca da mi kupi cveće. Doneo je tri kitice smežuranih, promrzlih ljubičica, kojima sam se, naravno, obradovala, ali sam ga pitala da li je bilo svežijih.

— On mi odgovori: "Kad sam izašao iz autobusa, video sam jednu baku kako sedi na betonu, bilo mi je žao i nisam hteo da idem dalje. Kupio sam cveće od nje i dao joj sve pare što sam imao, samo da ustane i ne sedi više na hladnoći..." Eto, takav je bio....

Ni opaka bolest nije uspela da uništi vedrinu duha. Pred samu operaciju tumora na mozgu izveo je performans na VMA, pričao, pevao, imitirao, a kad je anestezija počela da deluje, obratio se osoblju: "A sad, svi na svoje radne zadatke!" I legao.

Neša Leptir preminuo je 12. februara u tri sata ujutro. I, dok je gubio dah, kao da je hrabrio svoje najbliže:

— Dobro sam, samo jedino ne mogu da igram fudbal...

..."Svako od nas neku svoju priču ima,
što u tami tišti a puteve bira.

Samo kad je hladno, kad umori zima,
slutimo je, tužni, na krilu leptira.
Svako od nas plaća dah svoje tišine
što kroz kožu diše u vatri nemira.

Samo kad je mokro, i kad duga sine
svako na svom dlanu budi svog leptira."

(pesma urezana na nadgrobnoj ploči)

FIS


Kurir | 07.02.2007
629  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Nenad Radulović (1959—1990) & Poslednja igra leptira [Beograd] poslato: Mart 19, 2013, 07:15:27 pm
*

UMIRU JELENI

Umiru jeleni
I sad u meni, tamo gde si bila
Slomilo se jutro
Ko ti je rekao da snovi tamne
Nikad neću znati
Jer biću samo trag čoveka
I biću vođa skitnica

Nek bude dan kad divlje ptice krenu
Preko istog mosta ja ću preći
Ako me tamo čeka tvoja senka
Ništa neću reći
Jer biću samo trag čoveka
I biću vođa skitnica

Ref.
Ne brini, ne brini
Jeleni umiru sami


GRUDI BALKANSKE

Ostrva te skrivaju
Galebovi čuvaju
Ja sam davno daleko
Sad ti drugi sviraju
Sad te drugi miluju
Ja sam davno prestao

Seti se, makar još jednom
Seti se, pa me pronađi
Lažu te da ne vole
Grudi moje balkanske
Oči tvoje jadranske

Ref.
Kad zima posle svega dođe
I vojnička me muka prođe
Vole grudi balkanske

Stare lađe vuku me
Uspomene tuku me
Slani vetar vraća sve
Znaćeš da sam nemiran
Znaćeš da te dozivam
Kad se more podigne

Seti se, makar još jednom
seti se, pa me pronađi
Lažu te da ne vole
Grudi moje balkanske
Oči tvoje jadranske

Kad zima posle svega dođe
I vojnička me muka prođe
Vole grudi balkanske

Vole grudi balkanske...


VRATI SE

Odlaziš ranim jutarnjim vozom,
Karta u ruci, koferi puni.
Stojimo nemo kraj tvog vagona
Ulaze ljudi, gledam te poslednji put.

Ko da bi htela još nešto reći
Usne se miču, a glasa nema.
Hoću da pamtiš sve naše dane
Promrzle prste i prvi sneg.

Vrati se, jer voliš stvari koje volim i ja.
Vrati se. Neka me čuje pola sveta.
Vrati se. Neću da molim, ja samo pevam.
Vrati se, vrati.

Voz sporo kreće s praznog perona
Vreme nas izdaje ko nikad pre.
Samo još ruka, otvoren prozor...
Daljina brzo odnosi sve.

Pognute glave, krijući bore
Zatvaram oći i vidim nju.
Gubim se slepo u novom danu
Al' sve što jesam, ostaće tu.


NATAŠA

Gledao sam belo jutro
Došlo je polako
Oteralo noćne ptice
Svanulo tek tako

Al' ostao je ključ od stana
I papir od čokolade
Zaboravljen upaljač
Od soka prazna flaša
Sve je tu

Ref. 2x
A gde je Nataša?
Muči me to
A gde je Nataša?
Joj, joj, joj, joj

Pobeg'o je žuti mesec
Otela ga zora
Nikom nije rek'o idem
Vratiti se mora

Ref:

Nataša, Nataša, Nataša
Nataša, joj, joj, joj, joj





Nenad Radulović sa LP "Niko nema..."


YouTube: Poslednja igra leptira — Umiru jeleni
YouTube: Poslednja igra leptira — Grudi balkanske
YouTube: Poslednja igra leptira — Vrati se
YouTube: Poslednja igra leptira — Nataša
630  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Srboljub Srba Ivanović (1930—2007) poslato: Mart 19, 2013, 04:55:00 pm
**

RAZBOLE SE BELO DONE... 1) 1

Razbole se belo Done;
Njoj dolazi mlad ećime,
Pa gu pita: "Kaži, Done,
Kud te bole"?
Pa gu pipa belo čelo;
Em gu pipa, em go pita:
"Kaži Done, belo Done,
Tu l' te bole"?
Odgovara belo Done:
"Tuj gde pipaš, tuj ne bole
'Ošte niže: oš po dole
Moj ećime"!
Pa gu pipa belo grlo;
Em gu pipa, em go pita:
"Kaži Done, belo Done,
Tu l' te bole"?
Odgovara belo Done:
"Tuj gde pipaš, tuj ne bole
'Ošte niže: 'oš po dole
Moj ećime"!
Pa gu pipa bele grudi,
Em gu pipa, em go pita:
"Kaži Done, belo Done,
Tu l' te bole"?
Odgovara belo Done:
"Tuj gde pipaš, tuj me bole
Moj ećime, srce bole
Da izgore"!


TEŠKO JE LJUBIT' TAJNO

Teško je ljubit' tajno
Kad to ne sme biti javno
Kad to ne sme niko znati
Samo dušo ja i ti

Kad su vrata škripnula
U srce me dirnula
Oj ti curo garava
Otvori mi vrata


Oči tvoje crne boje
Zgorele su srce moje
Zgorele su srce moje
Oči tvoje garave

Kad su vrata škljocnula
U srce me bocnula
Oj ti curo garava
Otvori mi vrata

Kad su vrata tresnula
U srce me pecnula
Oj ti curo garava
Otvori mi vrata


_________

1) St. Binički: Mijatovke
1 NARODNA PEVANKA | Sastavio Vlad. R. Đorđević | Štamparija i litografija "Narodna Samouprava" | Beograd, 1926

YouTube: Srba Ivanović — Razbole se belo Done
YouTube: Srba Ivanović — Teško je ljubit tajno & Kad su vrata škripnula
631  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Srboljub Srba Ivanović (1930—2007) poslato: Mart 19, 2013, 04:52:40 pm
*

PESME IZ REPERTOARA SRBOLJUBA IVANOVIĆA



Canule, bajole
Grožđe brale Sićevčanke devojke
Jordanke mori, Jordanke
Ne goni konja mori momiče
Oj, Nišavo
Razbole se belo Done
Razbole se dilber Tuta
Sadila Milena lojze
Sinoćke te vido', lele, Zone
Sve se kunem i preklinjem
Teško je ljubit tajno & Kad su vrata škripnula
Uzmi me, Cunke (duet Gordana Nedeljković)
Zašto Sike, zašto
Zora zori, petli poje
632  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Srboljub Srba Ivanović (1930—2007) poslato: Mart 19, 2013, 04:49:26 pm
*




SRBOLJUB IVANOVIĆ

Srboljub Srba Ivanović (Kragujevac, 1930 — Čikago, 19. decembar 2007) je srpski glumac i pevač.


ŽIVOT I RAD

Detinjstvo je proveo u Kragujevcu, gde je završio i srednje obrazovanje. U niškom Narodnom pozorištu prvu ulogu dobio u predstavi Mirni ljudi Irvina Šoa, u režiji Aleksandra Đorđevića, čija je premijera bila 27. septembra 1955. godine, da bi 15. marta 1971. godine odigrao svoju poslednju premijernu ulogu (Svebora) u Kuli od lobanja Vuka Vuča, u režiji Gradimira Mirkovića, pre odlaska u Čikago.

Bio je pevač zabavnih i narodnih melodija izvanrednih glasovnih mogućnosti. Za Radio Niš snimio veliki broj narodnih pesama i šlagera, učestvovao na festivalima, snimio nekoliko gramofonskih ploča za PGP RT Beograd. Nakon odlaska u Ameriku u Srbiji je gotovo zaboravljen. O njegovom životu i radu u Čikagu ništa se ne zna, jer je bio prekinuo sve kontakte sa Nišom posle proturanja raznih glasina (koje su korišćene u političke svrhe) o njegovoj delatnosti u inostranstvu. Ali Niš nije zaboravio, dolazio je svakoga leta, družeći se sa malim brojem prijatelja, gotovo do svoje smrti.


GRAMOFONSKE PLOČE

  • Povratka nema, singl sa četiri pesme, PGP RTB, 1966,
  • Ja ne želim tvoje suze, singl s četiri pesme, PGP RTB, 1968;
  • Pogreših samo jedno, singl sa četiri pesme, PGP RTB, EP 17160, 1970;
  • Ivkova slava (zajednička), LP sa predstave "Ivkova slava", Narodno pozorište Niš, "Pobeda" Kruševac i Diskos Aleksandrovac, 1971;

Više na: Wikipedia
633  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Dubravka Nešović (1932) poslato: Mart 15, 2013, 11:42:48 pm
*

ISPOVEST DUBRAVKE NEŠOVIĆ: NIKO NE PITA DA LI SAM ŽIVA — I

Nekada priznata i poznata pevačica Dubravka Nešović (80) već 13 godina smeštena je u domu za stare na Karaburmi. Prebira po uspomenama, zbija šale i ne dozvoljava sebi da zapadne u melahonliju, iako je život nije mazio.

Nekada brojne kolege potpuno su je zaboravile i okrenule joj leđa. Ne krije da je povređena i na trenutke ljuta, ali ljutnju brzo smeni radost zbog novog dana, snežnih pahulja, telefonskog poziva sina jedinca iz Amerike... Već tri godina, niko da je obiđe, pozove telefonom, da upita kako je.

Teško mi je da se pomirim sa tim da su me svi zaboravili. Kako se neki ljudi ne zapitaju šta je sa mnom, da li sam živa? Da sam umrla, valjda bi mi na sahranu došli! Ali, na estradi je tako. Ako te nema na televiziji i u novinama, kao da si mrtav, kao da nisi ni živeo. Ponekad se osećam kao da sam umrla... A, onda me štrecne bol i podseti da sam još tu — kaže Dubravka, ali ne sa suzama u očima, već sa osmehom na usnama.

Ova vrsna pevačica moćnog alta, inače profesor muzike i magistar pevanja, ostala je upamćena po nezaboravnim interpretacijama romansi i starogradskih pesama. Niko kao ona nije mogao da otpeva i dirne u srce pesmama "Kad bi ove ruže male", "Bolujem ja", "Hladan vetar poljem piri... Godinama se bez nje nisu mogla zamisliti tracionalna Skadarlijska leta, dugo je vodila školu pevanja u kući Đure Jakšića. U vreme najvećih uspeha, nije ni sanjala gde će je život odvesti. U dnevnoj sobi doma za stara lica priča o nesreći koja je zadesila pre tri godine. Iako je život nije mazio, priznaje da joj nikada nije bilo toliko teško kao poslednjih godina.

Okliznula sam se, pala i polomila rame. Bio je to početak mog dvogodišnjeg pakla. Godinu dana sam bila u gipsanom koritu teškom devet kilograma. Bilo mi je teško da dišem, a o pevanju sam mogla samo da sanjam. Ja, koja pola veka nisam nijednom promukla! Posle operacije, užasnih bolova, ležanja i svakakvih problema, činilo se da se mojim mukama primiče kraj. Ugrađena mi je nekakva metalna šipka, lekari su me zadirkivali da moram da se čuvam groma. I taman kad sam pomislila da se moj život vraća u normalu, ponovo sam pala — priča Dubravka. I opet lekari, bolnice, operacije, lekovi, gips...

Rame mi je bilo načisto izbijeno, lekar mi je rekao da je pet krakova polomljenih kostiju presekao testerom. Doktori su mene pitali pred operacije da li bih im pevala, a ja sam odgovrila:"Samo ako je za džabe!" Tri i po hiljade humanitarnih koncerata sam otpevala, pa mogu i doktorima u bolnici da pevam, dok mi nameštaju kosti!

Kada su me doneli u dom, posle treće operacije, imala sam 24 kilograma manje. Nosili su me i plakali. A, ja sam se pitala zašto se ne slomih u nekom sudaru, da se moje muke prekrate brzo. Žalila sam sebe, bila sam potpuno klonula, slomljena...



TREBA DA SE STIDE

Dubravka Nešović, jedini magistar pevanja i u bivšoj Jugoslaviji (magistrirala je u Brižu) sa statusom istaknutog umetnika, nekoliko puta je konkurisala za nacionalnu penziju, ali je nije dobila.
Treba da se stide! Pre koju godinu, javila mi se jedna poznata pevačica da mi ispriča kako je dobila i nacionalnu penziju i posao, i to preko reda. Umela je dobro da se uda, da zauzme dobre pozicije. Ja to nikad nisam znala — iskrena je Dubravka.

UDALE SE I ZABORAVILE

Dok sam u okviru doma imala garsonjeru, koja je bila pravi mali raj u cveću, neke kolege su me obilazile. Dolazili su Nada Knežević, Boba Stefanović, Novica Zdravković. Do pre tri godine, ovde, u domu, držala sam časove pevanja. Dolazio je i Marko Bulat, kojem sam godinama davala časove pevanja. Sećam se, jednom mi je doneo džak voća! Obilazile su me i neke mlade pevačice, kojima sam davala časove. Onda su našle bogate muževe, udale se i mene zaboravile. Ne zameram im. Sad su me baš svi zaboravili — priča Dubravka.


V. Tasić | 28.01.2013. | Vesti online
634  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Dubravka Nešović (1932) poslato: Mart 15, 2013, 11:30:54 pm
*
DUBRAVKA NEŠOVIĆ:





KAD BI OVE RUŽE MALE

Dubravka Nešović o radosti i bolu trećeg doba, u staračkom domu na beogradskoj Karaburmi

Bila je i ostala dama. I kad je tugovala i kad se radovala, pravu je meru imala. I danas, u staračkom domu na beogradskoj Karaburmi, trošeći svoju 79. godinu života i devetogodišnji staž "domca" trećeg doba, čuva dostojanstvo. Svoje. I tuđe.

Dok čuvaš druge, sve što oni jesu i nisu, čuvaš sebe — kaže nam Dubravka Nešović, koja je "glasom i obrazovanjem proslavila našu gradsku, varošku pesmu i uznela je do neslućenog". Baš tako ju je pripisao, jednom, Momo Kapor s kojim je otvarala tradicionalna leta i leta u nekad boemskoj Skadarliji.

Ali Dubravki Nešović, našem jedinom magistru srednjovekovne duhovne muzike, sa akademskom titulom iz Briža u Belgiji, vodi nas vest da takva umetnica, u memoriji našeg muzičkog trajanja obeležena kao "istaknuta", nema penziju, ni toliku da plati stanarinu za dom. I to smo joj, najavljujući se, i kazali.

Svejedno, dočekala nas je kao da će upravo na scenu. Onu s koje se decenijama prolamao njen moćni alt. I kad peva "Oče naš" iz "Liturgije Čajkovskog". I kad započne ruske romanse, ali i naše: "Bolujem ja, boluješ ti", ili "Crveni šal".

To, o penziji... Sve je to tačno... Moja je sreća, istovremeno i bol, da imam nekog ko može da je nadomesti. Da se ne ponižavam i ne molim. Sreća je, imam sina. A bol... Ona ima više slojeva. I o tome ću vam pričati... Da samo sina imam i nikog više. Pa i njega, jedinog, da opteretim. Neko će reći: Deca i treba da pomognu roditelje. Moj odgovor je: Da, ako su i oni sebe potpuno darovali deci. Radili samo za njih. Ja sam radila, priznajem, više za druge. Tako sam za svojih sedam decenija rada, ma i više, jer sam prvi nastup imala u trećoj godini, doživela da nemam ni stan. Ni auto. Ni bilo kakvu pokretnu i nepokretnu vrednost, ako se time uopšte meri imovina. Ja, iz glumačke porodice, iz bogatog Novog Bečeja, gledala sam nekako "sve za druge". Tri i po hiljada nastupa, najmanje, darovala sam za humanost. Pre toga, pevala sam i pred Titom. Neko je to umeo da iskoristi. Ja nisam. I druge, što su uspeli, zbog toga ne krivim. Koliko se puta čudio moj sin: "Kako mama ni auto čak nemamo". Pa, nemamo, eto.

Sad misao preseca sećanje:

A svi su mislili ova zarađuje pare i pare. Kad je imao pet godina mog Vladana su kidnapovali. Nije važno ko je to učinio, ali je tražio novac. Pod strašnom traumom je rastao moj sin. A ja sazrevala, kao njegov jedini roditelj. Znam, pitaćete me, kao i svi... za njegovog oca. Odgovaram vama, i drugima: moj je izbor da on bude samo moj sin.

Odluka da Vladan ima samo majku pala je posle brakom nekrunisane jedine ljubavi Dubravke Nešović. Jedine za koju zna. ("Samo jednom se ljubi") Posle te ljubavi, kaže, nikad više nije volela. Nijednog muškarca u životu. Posle njega i deset godina, koliko ga je volela, a valjda i on nju, žena koja je prenosila samo pesmu razbolela se od rastanka. Nije zapevala pune dve godine. Njena ljubav smatrala je da ima pravo na novi izbor. Oženio se, ima porodicu. A ona, nekadašnja ljubav, ne želi da ga imenuje, kako ne bi povredila emocije njegove dece. "U život me nekako, vratila Anica Zubović, hvala joj". Onda je rešila — barem ću da imam dete. Postala je majka u 42. godini života.

E, to moje dete, jedino, ode mi u svet '98. godine — priča nam Dubravka Nešović. — Tada je bilo, znate, ono vreme kada te zovu da pevaš za partiju. A ti nećeš. Nije važno koja je partija i ko me je zvao. Ali su mi uzeli stan. Živeli smo na uglu Džordža Vašingtona i 29. novembra, stan je pripadao tadašnjem SIZ-u kulture... Ubrzo potom moj sin je otišao u Ameriku. U Čikagu se mučio, radio. Da bi, pre koju godinu tek, dobio mesto u srpskom pozorištu "Sveti Sava". Tamo glumi. Režira... Kad sam ga videla, e, možete li da zamislite koliko mi je srce bilo.

Videli su se samo jednom za 12 godina. Na polovini njegovog boravka u Americi.

Nedavno me zove, preselio se u San Dijego. Kaže: "Mama, biće venčanja, treba da dođeš". Ma gde da dođem, neću valjda tamo da umrem... Eto, čujemo se stalno. A on je iz novina saznao da sam u staračkom domu i da ne mogu da plaćam kiriju. Potreslo ga je to. Ubedila sam ga: "Ma, ovo je moj raj". Poslala sam mu fotografije da vidi, da se smiri... Imam mačke. Kučiće. I golubove. Oni dolaze tačno u dvanaest na ručak. To se zna. Imam i ruže, letnje i jesenje ("Kad bi ove ruže male za bol moga srca znale").

Titrala je ova pesma dok nastaje fotografija za novine. A potekla je druga: "Noćas nisu sjale zvezdice na nebu, nikog nije bilo u malenom selu. Noćas je padalo cveće sa bagrema. Sve je tako tužno, jer nekoga nema, iz sokaka moga."

Reči drhte, samo što ne popadaju iz stihova. Glas Dubravke Nešović ih vezuje od početka do kraja pesme. A na kraju, umesto tačke ona stavlja nešto... nalik kapima kiše.



MOJE PARČE RAJA U domu mi je dobro. Ovo je moje parče raja. I ljudi su dobri. Imam snage i optimizam me ne napušta i kad kane neka suza. Kažem: "Obriši je". Idi dalje. Ne opterećuj ni sebe. Ni druge.

DUNAV JE MOJA TISA Za mene, koja sam odrasla na Tisi, umirujuće deluje blizina Dunava. U ljubičasta jutra, pogled mi je na reci, kao u detinjstvu. Takav je čovek, kad ostari, vraćaju mu se sećanja. Koja rasanjuju i koja uspavljuju.

Tekst: Milena Marković | Foto Anđela Stevanović | 16. jul 2011. | Večernje novosti
635  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Čedomir Marković (1949) poslato: Mart 15, 2013, 11:08:16 pm
*

PESME ZA SVE GENERACIJE

Čeda Marković (63), jedan od najboljih pevača na srpskoj estradi, priprema se za solistički koncert koji će 1. novembra održati u Centru Sava. On je ostao dosledan pravoj narodnoj muzici uprkos najezdi novih muzičkih trendova koji su, kako kaže, upropastili narodnu muziku.

Na binu je izašao nasmejan i raspoložen, a publika ga je dočekala gromoglasnim aplauzom. Iako se očekivalo da među posetiocima uglavnom budu pripadnici starije generacije koji znaju i cene pravu narodnu muziku, u publici je bilo i mladih ljudi koji su uživali u pesama.

Marković, koji je nastupao u pratnji orkestra Miše Mijatovića, za svoj prvi koncert u Centru Sava pripremio je šarolik repertoar. Nizao je bisere izvorne muzike: "Dimitrije, sine Mitre", "Zajdi, zajdi", "Marijo, deli bela kumrijo", "Stani, stani, Ibar vodo", "Čuda jada od Mostara grada"... Za svaku pesmu Marković je dobijao gromoglasan aplauz, a u sali je nastalo opšte oduševljenje kada je zapevao hit "I da se vrate godine mlade", sa kojim je pre neku godinu pobedio na festivalu na Zlatiboru.

Posle mnogo razmišljanja ipak sam odlučio da ove godine zapevam u velikoj dvorani Centra Sava. Priznajem, veći je zalogaj, ali publika svih generacija koja voli pravu i kvalitetnu muziku može da uživa. Najviše bih voleo da u sali bude što više mladih, da vide koliko je zapravo srpska muzika kvalitetna — rekao je Marković uoči koncerta.

I želja mu se ispunila. U publici je među mnogima bila i 30-godišnja Tamara Stamenković koja je, kako kaže, uživala u koncertu do poslednje pesme i stiha.

— Rodom sam sa juga Srbije i volim da slušam Čedu. Mnogo lepo peva, uvek je nasmejan i pozitivan. Svojom pesmom i pojavom prenosi pozitivnu energiju koja nam je u ova teška vremena potrebna. U mojoj kući se slušaju njegove pesme, a posebno ih voli moja mama, pa sam uz nju i ja zavolela njegove pesme. Moja mama obožava pesmu "Žal iz mladosti", dok ja recimo mnogo volim pesmu "I da se vrate godine mlade". Nekako se sva naježim kad je čujem — rekla je Tamara Stamenković.

U koncertu je uživao i Rade Milić (54) iz Beograda, koji je došao u društvu supruge.

— Retko idem na koncerte, ali ovaj nisam želeo da propustim. Cenim Čedu jer peva pravu narodnu muziku, što danas retko ko od pevača radi. Njegov glas prosto opušta. Zaista ne mogu da slušam razne obrade turskih, grčkih pesama, i kojekakve Jece, Seke... Čedina pesma je melem za dušu — kaže Rade Milić.



BEKUTA I MRKA U PRVOM REDU Kao specijalni gosti na koncertu su nastupio Oliver Njego, koji je izvodio pesme Predraga Gojkovića Cuneta, a potom Dragica Radosavljević Cakana. Iz prvih redova Čeda je imao podršku kolega i drugih javnih ličnosti među kojima su bili Ana Bekuta koja je došla u društvu Milutina Mrkonjića, ministra saobraćaja, Leo Martin, Goca Stojićević i drugi.

03.11.2012. | S. Đurić | Vesti online
636  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Čedomir Marković (1949) poslato: Mart 15, 2013, 09:33:27 pm
*

ČEDA MARKOVIĆ: ŽAL ZA MLADOŠĆU LEČI PESMOM

Imao je samo 11 godina kada se popeo na kamion i nastupio pred udarnicima koji su gradili autoput Vranje-Skoplje. Kada je bio na turneji na Jadranu, usred bure skočio u more da dohvati gumeni čamac i zamalo da završi na hridima. U Skoplju je za 10 dana snimio 10 pesama. Završio Učiteljsku školu, ali nikad nije radio sa đacima.




Zorica Marković i Čeda Marković

Pevač koji iza sebe ima više od tri decenije estradnog staža, Čeda Marković i te kako je poznat poštovaocima izvornog narodnog melosa. Susret sa njim verovatno bi vam izmamio osmeh na lice, jer umesto uobičajenog pozdrava rado će vam otpevati neki poznati refren koji će vam na trenutak razgaliti dušu.
 
Dosledan izvornoj muzici, ovaj 61-godišnjak uspeo je da odoli najezdi novih muzičkih talasa koji su, kako kaže, upropastili narodnu muziku. Nadaleko su čuvene njegove interpretacije hitova "Stani suzo, izdajice", "Drugovi moji, drugovi", "Žal iz mladosti", "Ako me nekad poželiš", "Oprosti mi, golubice tužna", "I da se vrate godine mlade", "Marijo, bela kumrijo", "Petlovi pojev", "Ako umrem il ' zaginem", "Po gradini mesečina sija meka", "Milkano, dado mori"...
 
Iako se niko nije profesionalno bavio muzikom, potičem iz muzičke porodice. Rođen sam u selu Žbevac kod Vranja. Detinjstvo sam proveo u višečlanoj porodici. Moj otac i stric su imali ukupno šestoro dece. Bilo je to odrastanje u pravoj seoskoj idili. Pamtim i maštam o tim danima kada sam bio dečak. Iako je to bilo doba siromaštva, bio sam bezbrižan. Školu sam završio u rodnom selu, a učiteljsku u Vranju.
 
Čeda je počeo da pevuši kao dečak.

U to vreme su glavne zabave bile na seoskim slavama, na koje sam išao sa roditeljima. I tada su me terali da pevam i zabavljam okupljene, što mi nije teško padalo. Bio sam sav ponosan, onako mali na bini, a ispred mene razgaljena publika koja me je nagrađivala gromoglasnim aplauzom. Srce mi je bilo puno. U vreme kada sam odrastao, muzika se slušala na radiju, jer televizija nije postojala.

Radio Beograd i Radio Skoplje emitovali su srpske, makedonske, bugarske, rumunske pesme. To mi je dalo odličnu osnovu, tako da sa lakoćom pevam vranjanske, šumadijske, dalmatinske, makedonske, kosovske, bugarske pesme. To nije bilo nimalo lako, jer gledano stilski sve one se izvode na različiti način. Moji su se protivili da pevam jer su hteli da se školujem i završim fakultet. Govorili su mi — šta će ti muzika, od nje ne može da se živi. Međutim, muzika je bila moja velika ljubav i opsesija — priča Čeda Marković.


KALIO SE U MAKEDONIJI

Vatreno krštenje je imao na radnoj akciji.

Gradio se autoput Vranje-Skoplje i pošto je naša škola tada izabrana za najbolju, imali smo tu čast da napravimo priredbu za akcijaše. Popeo sam se na neki kamion koji je poslužio kao bina i zapevao bez mikrofona. Akcijaši su bili oduševljeni i nagradili me ovacijama. Imao sam samo 11 godina. Nakon srednje škole otišao sam u Skoplje. Pre toga sam učestvovali na amaterskim festivalima, susretima sela, omladinskim takmičenjima. Odmah sam stupio u kontakt sa tamošnjim vrhunskim muzičarima, koji su mi mnogo pomogli i otvorili mi vrata. U to vreme oni su harali po restoranima širom Makedonije i tako je počelo moje kaljenje. U Skoplje sam otišao jer je Vranje gravitiralo ka tom gradu. U Radio Skoplju sam napravio prve trajne snimke. I to je sam početak mog profesionalnog bavljenja muzikom. Radio sam sa "Bis bes" bendom, koji je u to vreme bio najpopularniji rok sastav u Makedoniji. Za 10 dana snimio sam 10 pesama i to je bio rekord. To je bilo živo pevanje sa orkestrom u studiju. Sa jednim skopskim pevačem sam krstario Jadranom i zabavljao goste. I kao zabavnjak sam bio interesantan i publici i kolegama. U jedan bar su, recimo, došli članovi "Korni grupe" i oduševili su se mojim glasom.




 
Na putovanjima mu je bilo lepo, ali jedne godine je mogao da nastrada na Jadranu: — Bili smo na turneji i jedno veče smo malo popili i otisnuli se na more na brodu. Gumeni čamac koji je bio vezan za brod otkačio se jer je počela da duva bura. Skočio sam u more kako bih vratio čamac, a struja me je odnela prema obali. Umalo da se nasučem na hridi. Kada su videli da me dugo nema, počeli su da me traže i jedva me nađoše. Moglo je svašta da bude da nisu došli. Moglo je to kuraženje da mi dođe glave.
 
Vrlo brzo je snimio prvi singl. — Prvu singl ploču snimio sam za zagrebački "Jugoton". Posle toga sam napravio veliku pauzu u karijeri i to je moja greška. Shvatio sam da ne može da se živi od izvorne muzike, koju danas nipodištavaju i koju su raznim prepevima uništili, već da je komercijalna muzika prevladala. Karijeru sam nastavio kada sam dobio poziv iz Beograda da sa orkestrom Ivana Šibilova idem na turneju. Ostao sam tri meseca. Od tada stalno su me zvali na turneje sa njihovim najjačim muzičkim imenima, kao što je Mića Stojanović.
 

TAKSIJEM DO BUGARSKE

To ga je, kaže, izvuklo iz anonimnosti i naredne tri godine gostovao sam četiri puta u zemlji i inostranstvu.
 
Posle decenije života u Skoplju preselio sam se u Beograd, jer je glavni grad bio centar muzičkih dešavanja. Sva veća muzička imena bila su u Beogradu. Odmah sam se povezao sa muzičkim radnicima i napravio prve snimke i za Radio Beograd, što u to vreme nije bilo nimalo lako. Morao si da imaš pre svega dobar glas, za razliku od danas. I sada posle 30 godina snimam za fonoteku Radio Beograda. Kao i pre, tako i sada, to mi predstavlja ogromnu satisfakciju. Ne stidim se što sam dosta vremena proveo pevajući u kafani. Bilo je lepo to druženje sa ljudima koji su se uz dobru kapljicu i đakonije veselili uz moje pesme. Bilo mi je najvažnije da što bolje otpevam ono što mi publika traži.

U toku karijere Čeda se susretao samo sa lepim stvarima.

Nije bilo ružnih događaja. Bilo je dosta anegdota. Dosta sam pevao po Bugarskoj i te turneje su zaista nezaboravne. Sećam se, jednom prilikom sam se uspavao i autobus sa muzičarima je iz Beograda krenuo u Plovdiv. Primetili su da me nema tek kad su došli u grad gde smo nastupali. Uvek sam pevao na kraju večeri. Dolazim ja iza bine i čujem kako se voditelj programa izvinjava publici što neću nastupati. Međutim, publika je sve vreme stajala ne verujući da neću pevati to veče. Stigao sam taksijem, jer nisam imao drugi izbor. Bio je to nezaboravan nastup i publika me je vraćala dva puta na bis. Bilo je to davne 1975. godine. Nikada nisam doživeo nikakvu neprijatnost, jer sam tolerantan čovek i nisam konfliktna ličnost.
 
Gde god da je nastupao, uspevao je da uspostavi istinsku vezu sa publikom.

Bez obzira na to što Bugari nisu razumeli tekst, oni su narod blizak nama. To je bila ludnica na koncertima. U ono vreme kod njih nije postojala komponovana muzika, jer su vodili računa da ne skrnave svoju izvornu muziku i prihvatili su me kao svog pevača. Njima se to dopadalo, a to je meni na početku karijere i te kako bilo važno. Kad bi u Bugarsku dolazili izvođači iz Srbije to je bio delirijum.
 
Poznati pevač često kaže:

Svaka tuga koja me tišti seća me na mladost, drugove iz detinjstva, na sve što je prošlo, a želimo da traje. Žal za mladošću i sve ostalo leči se pesmom, igrom. Tu suza ne pomaže, sećanja su melem protiv tuge i zaborava.






ČUVA PRIVATNOST

Uvek sam maštao da imam mnogo dece. Sa sadašnjom suprugom imam dvoje dece, a ona iz prvog braka ima dvoje, tako da zajedno imamo četvoro. I to je jedno veliko bogatstvo. Porodičan sam čovek i moji najbliži su mi na prvom mestu. Ne volim mnogo da pričam o privatnom životu, kao ni moja supruga. Ona zna mnoge na estradi, ali nikada se nešto nije eksponirala i ja to poštujem. Svestan sam koliki teret nosi zbog posla kojim se bavim.

TAJNA VEZA

U Srbiji ima više vrsta publike, u zavisnosti od toga u kom gradu nastupate. Postoji, recimo, koncertna publika, koja na koncertima stoji kao da je došla u dvoranu ozbiljne muzike. Od prvog dana znao sam da se ponašam sa onima koji su došli da me slušaju, jer mora da postoji fluid, neka tajna veza između pevača i publike.

ZA DUŠU I MERAK

Čeda Marković održao je bezbroj koncerata, ali jedan mu je ostao u posebno lepom sećanju. — Pre dve godine držao sam koncert u Domu sindikata "Za dušu i merak" na kojem sam pevao kosovske, šumadijske, vranjanske, makedonske pesme i to sa trubačima, što je izuzetno teško. To sam, bez lažne skromnosti, izveo maestralno. Sa mnom na sceni su bili potomci Bakija Bakića.


S. Đurić — Vesti online | 05.10.2010. | foto: Vojo Sekulić
637  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Olga Hristilić Ilić (1880—1945) poslato: Mart 14, 2013, 08:51:08 pm
*
OLGA ILIĆ, NAŠA SARA BERNAR
    

ZANOSI REČITE ČERGARKE


Svi su bili uvereni da je stigla zamena za dotad nenadmašnu Velu Nigrinovu. Muška polovina Beograđana je obožavala, a ona u suknjama, ljubomorna, tkala mrežu spletki i ogovaranja. A ona je htela samo da igra i peva, (ne)svesna da i njena bajka ima tužan kraj...
                                                                                                
Svedočanstvo je iz prve ruke, iz autobiografskih beleški simboličnog značenja "O njoj, koja se ne vraća". Zamoljena da opiše sopstveni život na pozornici, Gospođa Glumica ovako je počela ispovest:

"Na zidovima nekoliko požutelih fotografija, u duši okean uspomena. Iz toga kuta gledam na ono što je prošlo, čini mi se nekom ludom, mahnitom pomamom, tako da je sve to zbrkano, haotično i lepo.
 
Sinoć, kad sam se vraćala sa predstave, po ulicama razbacanog i još uspavanog Niša, gde me uvek sve seća na detinjstvo, gde nalazim sve, samo ne to detinjstvo koje je ostalo u dubini srca da druguje sa uspomenama na majku. Nenadano, iz neke kuće, čula sam promukli glas gramofona. Široka, meraklijska pesma puna usplamtelog sevdaha, sa tamne ploče rasipala se u noć. Melodija mi je tako poznata, glas pevačice tako blizak, zastala sam i slušala... To je bio Olgin glas. One Olge koju još uvek nosim u sebi i pored kose koja je počela da sedi i pored maske koju danas nosim.
 
Beše...
 
Vratila sam se slomljena, ne od tuge za onim što je prošlo, nego zbog lepote onoga što je bilo.
 
Ovo bi trebalo da bude svršetak moje autobiografije. Ali ja sam počela tom nostalgičnom notom, počela sam svršetkom, zato što gatam i zato što želim da svršetak bude lep kao što je početak bio..."

Ovako je 1934. godine, povodom glumačkog jubileja — četrdeset godina na sceni — kroz svoj okean uspomena zaplivala Olga Ilić.
 
S lutkom na sceni
 
U početku poduže biografske odrednice koju je ispisao uvaženi Borivoje Stojković u svojoj "Istoriji srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba" stoji:

"Olga Ilić (5. II 1880, Solun — 18. I 1945, Beograd) bila je u početku 20. veka i dugo u međuratnom periodu svim svojim visokim umetničkim kvalitetima velika dramska umetnica i odlična pevačica."

Danas se o njoj malo ili nimalo zna. Savremenici su s njom otišli s onu stranu duge, iza varljive zavese sećanja koju sobom nosi pozorište, posebno u vremenima kad je ta umetnost trag mogla da ostavi samo u srcima i glavama neposrednih svedoka, publike i učesnika predstave. Danas znatiželjnici jedino u beogradskom Muzeju pozorišne umetnosti (uz čiju nesebičnu pomoć i nastaje ovaj tekst) mogu malo više da saznaju o umetnici u "koju je bio zaljubljen ceo Beograd" i čijoj se umetnosti klanjao i Kosta Herman, vladin savetnik u Sarajevu zadužen za odobrenje prikazivanja predstava u tada anektiranoj Bosni i Hercegovini. I to uglavnom uz pomoć retkih sačuvanih fotografija. Na sreću, ostale su njene autobiografske beleške čije delove i koristimo u pokušaju da obnovimo sećanje na nezaboravnu a zaboravljenu Olgu Ilić bez koje bi istorija našeg glumišta bila kudikamo siromašnija.
 
Rođena u Solunu, kao vanbračna kći Francuza Gastona Santa i majke Marije Gašparović, junakinja naše današnje priče imala je "zamršeno balkansko poreklo, jer je po krvi pripadala svim plemenima poluotoka". Najranije detinjstvo provela je u francuskom samostanu, do sedme godine kad joj umire otac i kad s majkom odlazi u Niš, početak svih njenih početaka. Jer, upravo tu, u hotelu "Evropa", gde mati radi kao konobarica, četrnaestogodišnja Olga odigrala je svoju prvu predstavu više nego, po nju, simboličnog naziva "Trnje i lovorike", glumeći mladog slikara Stefana.

"Ceo moj život bio je jedan venac gde je trnje bilo upleteno lovorikom", zapisala je kasnije sećajući se da je veći deo života provela kao putujuća glumica, kao "rečiti čergar", jer se "često putovalo sa oduševljenjem, a stizalo u razočarenje".

Prvu pravu veliku ulogu odigrala je godinu dana kasnije i ovakav pisani trag ostavila o tome:
 
"U petnaestoj godini, prilikom gostovanja Ljube Stanojevića (mnogo starijeg i iskusnijeg glumca), igrala sam Dezdemonu u 'Otelu'. Možete zamisliti kakvo je lice Otelo napravio kad je video da mu je partnerka u kratkoj suknjici i da drži lutku. Ali isto tako hteo je da zadavi svoju malu partnerku od oduševljenja iako je zavesa pala."
 
Cicvarići i Rarava
 
Radoznalost da vidi kako izgleda svet mimo "Evrope", odvodi je na točkove cirkusa "Fiori", neki kažu i zbog zagledanosti u simpatičnog klovna. Čergarenje nije potrajalo pošto se, opet kratko, oprobava i u "Pikolo teatru", pozorištu lutaka. I tu konačno postaje Olga Ilić, Ilićka, uzimajući prezime muža Koste, darovitog glumca koji je – visok, atletskog stasa i lepog lica — s pozornice delovao više nego upečatljivo. Međutim, u braku je bio "tiranin, koji je izbio oko mojoj lutki". Ipak, njih dvoje su, uprkos zamršenoj ljubavnoj vezi punoj mržnje, gonjeni glumačkom strašću i boemskim nemirima, zajedno čergarili do varaždinskog gradskog pozorišta, pozorišta Petra Ćirića, dramskog pozorišta Mike Stojkovića u Šapcu... "Mladost je imala krila", zapisaće Olga.
 
U Šapcu su je, za vjeki vjekov, opili Cicvarići, njihov sevdah i pesma, tako da će za života snimiti preko dvadeset pet ploča i postati "omiljena i poznata pevačica tih istih sevdalinki". Ipak, propevala je nešto kasnije:

"Upoznala sam jednog bledog čoveka, koji je bio moja platonska ljubav. Taj čovek nije napisao nikad ništa. Ali to je bio naš najbolji usmeni pripovedač... On me je uveo u svet duha, u carstvo snova... visok i tanak, podbočen na štap, večno krvavih očiju, mekim i vrelim glasom, on je pričao, pričao... A ja sam prvi put počela da upoređujem ljude... Na jednoj strani bio je moj muž 'tiranin', koji je izbio oko mojoj lutki, a na drugoj strani Žarko Ilić, bledi sin Jove Ilića 'tatkana', koji me je zvao 'Rarava'. Tada sam propevala... Tada su postale one sevdalinke, one pečalne makedonske pesme i strasne bosanske zapevke, koje sada slušam sa neznanih gramofona kad idem tamnim ulicama Niša. Jednoga dana, u staroj kući Ilića, usred vrta, punog starih voćaka i nekog toplog daha jednoga veka koji je prošao, pevala sam 'Stojanke'. Iz druge sobe, u papučama, sa fesom na glavi i dugim čibukom u ruci, izašao je žmireći pesnik Jovo Ilić.
  
— E, lijepo pjevaš, Ciganko, od kuda ti to grlo?
 
Predstavili su me, rekli su ko sam, a on je i dalje žmirio i uvlačio dimove iz čibuka. Najzad reče:

— Pa de... zapjevaj još jednu.
 
A posle pesme, klimnuo je glavom i vratio se u svoju odaju lagano vukući noge u papučama, tiho, kao čovek koji je nenadano iz jednog prohujalog doba zavirio u novi život, pa se nehajno vratio u tišinu i zaborav..."
 
Skandal u izlogu
 
I Olga Ilić konačno, 1898. godine, stiže u beogradsko Narodno pozorište, san svih "rečitih čergara", i ide iz važne u važniju ulogu, od Ofelije u "Hamletu" do Esmeralde u "Zvonaru Bogorodičine crkve". Svaku njenu rolu publika pozdravlja ovacijama, a ona, ushićena priznanjima, odlazi u Skadarliju (gde je i stanovala), da i u kafanskom dimu napravi pozornicu za svoj glas i stas. Muška polovina Beograđana je obožava, a ona u suknjama tka mrežu spletki i ogovaranja.
 
Oni koji se razumeju i vole pozorište bili su uvereni da je stigla zamena za dotad nenadmašnu Velu Nigrinovu. Ali, ništa od toga, ništa od stalnog angažmana, a sve zarad surevnjivosti nekih njenih koleginica od kojih je jedna nazvala "šantankom", kafanskom pevačicom i kabaretskom glumicom (opširnije u okviru). I Olga, još kratko vreme s mužem i kolegom Kostom, prelazi u privatno pozorište čuvenog Brane Cvetkovića — čiji su se komadi igrali u uglednoj Kolarčevoj sali — gde pored sevdalinki peva i šansone, tada "evropski novitet". Bili su to trenuci njene najveće slave, Beograd priča samo o njoj.
 
I upravi Narodnog pozorišta ne preostaje drugo nego da joj ponovo otvori vrata nacionalne kuće. Zakratko. Po svedočenju same Olge Ilić, razlog je bio prilično glupav. Naime, kad je dobila naslovnu ulogu u delu indijskog klasika Kalidasa "Sakuntala", tražila je da joj obezbede raskošan kostim za lik Indijke, ali je strogi upravnik Branislav Nušić odbio taj izdatak. Uz to, baš tada se u izlogu ugledne fotografske radnje u centru grada pojavljuje fotografija čuvenog Milana Jovanovića gotovo obnažene Olge Ilić u ulozi Sakuntale. Može samo da se zamisli kako je to odjeknulo u patrijarhalnom Beogradu.
 
Ponovo put pod kaput. Kuda? Sa sopstvenom pozorišnom družinom pravac Sarajevo, na turneju po Bosni i Hercegovini. I tu dobija nesvakidašnje priznanje od već pominjanog Koste Hermana, bosanskog vladinog savetnika. Ne samo što je s trupom bez teškoća dobila dozvolu za rad, nego čak i besplatan prevoz železnicom kuda god naume. Razlog? Čovek je svojevremeno u Beogradu gledao u Egmontovoj "Klarici" i svoje oduševljenje objavio u tekstu štampanom u Sarajevu.
 
Sledi povratak u Beograd, ponovo na scenu Narodnog pozorišta. Opet kratko. Odlazi u "Bulevar", teatar oko koga je njegov osnivač Bogoboj Rucović (s kojim je i igrala svoju prvu ozbiljnu ulogu "Trnje i lovorike") okupio možda najbolje glumce prestonice, i tu igra važne i zahtevne uloge, u najboljem stvaralačkom zanosu. Nažalost, pozorište nije dugo trajalo i umesto njega osniva se opera, gde dobija ulogu u prvoj srpskoj operi Žarka Savića i beleži nov uspeh, ali ova "beogradska novotarija" nije bila dugog veka. Pomalo umorna od glumačkog i životnog čergarenja, Olga Ilić odlučuje da se vrati tamo gde je i počela, u Niš.
 
U podrumu skopskog zatvora
 
U gradu svog početka, u pozorištu svoje mladosti "Sinđelić", kojim sad upravnikuje poznati Kosta Delini, radoznala i svojeglava, kakva je oduvek bila, Olga Ilić se upušta u nešto što je dotad na sceni uradila samo slavna Sara Bernar: igra najzahtevniju mušku ulogu ikad napisanu — danskog princa Hamleta. Zapisi kažu da ga je odigrala "vrlo inteligentno i psihološki produbljeno govorila tekst" a za radoznalce postala prvi ženski Hamlet na ovom delu planete. Brčiće na sceni stavila je igrajući i Stevu Dragića u "Seoskom loli", pozorišnoj igri s pevanjem.

Tabani su je ponovo zasvrbeli i eto je na pozornici u Osijeku, ali ne kao Olga Ilić, nego kao Olivera Sant, neki tvrde kao poslednju počast svom Gastonu. Drumovi je, potom, vode u Skoplje, gde se osniva Narodno pozorište kojim upravnikuje njen stari, ne po dobru upamćeni, poznanik Branislav Nušić a na plakatama je ponovo Olga Ilić. Upravo u gradu na Vardaru doživljava najružnije i najtužnije trenutke u životu. Kako je Drugi balkanski rat još trajao, bugarske vlasti su je, smatrajući je "opasnom za njihovu bezbednost", poslale u leskovački zatvor, odatle u Niš, pa u Knjaževac. Nekako je uspela da se izvuče i vrati u Skoplje — u još veću nevolju.
 
Bilo je to baš vreme kad je srpska vojska ušla u grad, dočekana slavljem na ulicama. Događaj je, razume se, i njoj doneo uzdah olakšanja, ali zakratko. U Olgin stan odmah je upala žandarmerija i posle pretresa odvela je u Okružno načelstvo, optužujući je za izdaju. Kao opipljiv dokaz na sto pred nju stavili su nož i revolver, pozorišnu rekvizitu zaostalu iz nekih predstava a nađenu u njenom stanu. Tri meseca čamila je u podrumu skopskog zatvora a sve, kako je kasnije zapisala, zbog osvete nekog ozlojeđenog udvarača koji je "sačekao čas da mi se osveti za uvredu koju mu ja nikad nisam nanela". Kad je oslobođena, nije se mnogo radovala jer "blistava krila koja su me dotle nosila kroz život nikada nisu više zalepršala starim elanom".

U Skoplju je poslednji put odigrala Koštanu. Udaja za Petra Hristilića, glumca ali i prvog upravnika pozorišta u Leskovcu, kojom je "napravila poslednju glupost u životu", donela joj je i pridevak prve srpske rediteljke. Naime, 1926. godine upravo u Leskovcu režirala je predstavu "Zvonar Bogorodičine crkve u Parizu" Viktora Igoa.
 
Slede godine novih lutanja po scenama mnogih pozorišta u Kraljevini, umorna i tužna, igrajući upravo te i takve likove. Poslednje godine provela je u Beogradu, gde je i umrla (18. januara 1945) u šezdeset petoj godini, živeći u bedi, od milostinje onih koji je još nisu zaboravili.
 
Završne reči autobiografije, objavljene desetak godina ranije, kao da su sažele sve što je nosila sobom:
"I kada prolazim ulicama i čujem sa gramofonske ploče zvonki i srebrni glas nekadašnje Olge, zasuzi oko, ne od žalosti, nego od sreće, jer ja sam imala prošlost. Imala sam je! Beše..."





SLUČAJ BOŽIJEG STVORA
 
Neposredan povod za ostavku bio je sukob Olge Ilić sa značajnom glumicom Zorkom Todosićkom. U jednoj prepirci Todosićka je Ilićku nazvala "kafešantankom". Olgin suprug Kosta se žustro umešao u sukob i zapretio Todosićki da će joj "odgristi nos". U ostavci je Olga pisala: "Od kad me je Bog stvorio, nisam doživela što sam ovde u hramu našem i narodnom. Strepeći da se taj slučaj ne bi ponovio stoga sam prinuđena ukloniti se sa svoga položaja i molim upravu da me izvoli odmah razrešiti od dužnosti." Upravnik dr N. Petrović je istog dana (7. marta) na poleđini ostavke uvažio molbu Ilićke, obrazloženjem ironičnim i nimalo duhovitim: "Da bi i jedan 'božiji stvor' sačuvao da u 'hramu našem narodnom' još nešto ne učini, rešio sam da mu se učini po molbi i da se on 'božiji stvor' skloni gde hoće. Razreših ga." Njenog supruga kaznio je jednomesečnom platom. Zbog toga je i Kosta Ilić podneo ostavku s obrazloženjem: "Pošto kao uvređeni muž ne samo da nisam dobio zadovoljenje nego sam još i vrlo strogo kažnjen, tako da mi je nemoguće izdržati. Stoga mi je čast podneti ostavku i molim upravu da me odmah razreši te dužnosti." Upravnik Petrović napisao je na poleđini ostavke da je ne uvažava sve dok ne isplati kaznu. "Ako ne bude dolazio na posao", kaže se dalje u odluci upravnika, "smatraće se da je napustio dužnost".


Pripremio: P. Milatović | Politikin zabavnik broj: 3029 • decembar 2010.
638  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Olga Hristilić Ilić (1880—1945) poslato: Mart 14, 2013, 08:23:59 pm
*
GLUMICA OLGA ILIĆ OD LOVORIKA DO TRNJA
    

SRPSKA SARA BERNAR


Da li je moj život imao cilj? Ko zna... Ja sam učinila ono što sam mogla.
                                                                                                Olga Ilić


U niškom hotelu "Evropa", koji je bio daleko od Evrope, Olga Ilić je odigrala svoju prvu predstavu "Trnje i lovorike", sa Bogojem Rucovićem. Glumila je mladog slikara Stefana. Ime tog komada odslikalo je simbolično ceo njen potonji život koji je tekao u obrnutom smeru — od lovorika do trnja.

I Olga je veći deo svog glumačkog života provela kao putujuća glumica, kao "rečiti čergar". I za nju su ta putovanja bila otkrivalačka, jer se: "često putovalo sa oduševljenjem, a stizalo u razočarenje".

Tumačeći biografije putujućih glumaca, jedan od naših najpoznatijih savremenih teatrologa, dr Milenko Misailović, zapisuje: "Ima biografija koje ne objašnjavaju samo ljude čije su, nego često objašnjavaju i mnoge ljude koji će se tek pojaviti decenijama, pa i vekovima docnije. Možda i otuda dolazi ona mudrost, po kojoj nekog čoveka najbolje i najpotpunije može da objasni ne on sam, već neko drugi. Čovek je čoveku najbolje i najpotpunije ogledalo i zbog toga se pozorišna umetnost i zasniva na sučeljavanju čoveka na pozornici (glumca) i ljudi u gledalištu (publike). Ali, i pored vekovnog sučeljavanja čoveka sa nekim drugim čovekom, a i čoveka sa samim sobom, kao i pored vekovne težnje čoveka da se što više upozna sa samim sobom pomoću drugih ljudi, još uvek je čovek sam sebi, a i drugima najveća tajna".

Olgi Ilić se pružila prilika da hrabro otkrije svoj život, ali ne i sve svoje tajne.

Slomljena lepotom prošlog

Za svoj glumački jubilej (1895 — 1934) Olga Ilić je zamoljena da opiše sopstveni život na pozornici (rođena 1880. godine u Solunu — otac Francuz Gaston Sant) i tako su nastale autobiografske beleške "O njoj, koja se ne vraća", na radost i razočarenje njenih saputnika.

Jedan od njenih pozorišnih saplemenika, Jovan Tanić, tim povodom veli:

"Ovo je samo letimičan pogled na ovo što Vi zovete svojim životom. Velika lažljivice, skrili ste ono što bi najviše golicalo radoznalost Vaših prijatelja i Vaše publike. I opet ste nam pružili samo ono što ste Vi hteli, istina sa puno ukusa i mnogo melanholije. Hvala i na tome."

A velika Olga Ilić ovako je počela svoju ispovest:

"Na zidovima nekoliko požutelih fotografija, u duši okean uspomena. Iz toga kuta gledam na ono što je prošlo, čini mi se nekom ludom, mahnitom pomamom, tako da je sve to zbrkano, haotično i lepo.

Sinoć, kad sam se vraćala sa predstave, po ulicama razbacanog i još uspavanog Niša, gde me uvek sve seća na detinjstvo, gde nalazim sve, samo ne to detinjstvo koje je ostalo u dubini srca da druguje sa uspomenom na majku. Nenadano, iz neke kuće, čula sam promukli glas gramofona. Široka, meraklijska pesma puna usplamtelog sevdaha, sa tamne ploče rasipala se u noć. Melodija mi je tako poznata, glas pevačice tako blizak, zastala sam i slušala... To je bio Olgin glas. One Olge, koju ja još uvek nosim u sebi i pored kose koja je počela da sedi i pored mučne maske koju danas nosim.

Beše...

Vratila sam se slomljena, ne od tuge za onim što je prošlo, nego zbog lepote onoga što je bilo.

Ovo bi trebalo da bude svršetak moje autobiografije. Ali ja sam počela tom nostalgičnom notom, počela sam svršetkom, zato što gatam i zato što želim da svršetak bude lep kao što je početak bio".

Dezdemona u kratkoj suknjici

Za svojih pola veka, Olga Ilić, tada član i reditelj pozorišta Moravske banovine u Nišu, mogla je istovremeno mirno i nepomirljivo da opiše sebe — koja se ne vraća, ali koja je ostavila neizbrisiv pozorišni trag.

Bio je to ispunjen život.

"U 15. godini, prilikom gostovanja Ljube Stanojevića igrala sam Dezdemonu u "Otelu". Možete zamisliti kakvo je lice Otelo napravio na probi, kad je video da mu je partnerka u kratkoj suknjici i da drži lutku. Ali isto tako hteo je da zadavi svoju malu partnerku od oduševljenja iako je zavesa pala".

Posle takvog uspeha put "pozorišnog čeda" vodi je direktno u cirkus "Fieri", a s njim u čergarski život koji je brzo skončan, kao i sve buduće Olgine avanture. Kao i ona u pozorištu lutaka zvanog "Pikolo teatar". Ali, udajom na prečac za glumca Kostu Ilića, čergarenje je samo nastavljeno.

Ređala su se pozorišta i uloge: varaždinsko gradsko pozorište, pozorište Petra Ćirića u Splitu, dramsko pozorište Mike Stojkovića u Šapcu, Narodno pozorište u Beogradu (prvi put). "Mladost je imala krila" — zapisuje Olga.

A onda?

"Tada sam propevala"

"Upoznala sam jednog bledog čoveka, koji je bio moja platonska ljubav. Taj čovek nije napisao nikad ništa. Ali to je bio naš najbolji usmeni pripovedač... On me je uveo u svet duha, u carstvo snova... visok i tanak, podbočen na štap, večno krvavih očiju, mekim i vrelim glasom, on je pričao, pričao... A ja sam prvi put počela da upoređujem ljude... Na jednoj strani bio je moj muž "tiranin", koji je izbio oko mojoj lutki, a na drugoj strani Žarko Ilić, bledi sin Jove Ilića "tatkana", koji me je zvao "Rarava". Tada sam propevala... Tada su postale one sevdalinke, one pečalne makedonske pesme i strasne bosanske zapevke, koje sada slušam sa neznanih gramofona, kada idem tamnim ulicama Niša.

Jednoga dana, u staroj kući Ilića, u sred vrata, punog starih voćaka i nekog toplog daha jednoga veka koji je prošao, pevala sam "Stojanke". Iz druge sobe, u papučama, sa fesom na glavi i dugim čibukom u ruci izašao je žmireći pesnik Jovo Ilić.

— E, lijepo pjevaš Ciganko, od kuda ti to grlo?

Predstavili su me, rekli su ko sam, a on je i dalje žmirio i uvlačio dimove iz čibuka.

Najzad reče:

— Pa de... zapjevaj još jednu.

A posle pesme, klimnuo je glavom i vratio se u svoju odaju lagano vukući noge u papučama, tiho, kao čovek koji je nenadano iz jednog prohujalog doba zavirio u novi život, pa se nehajno vratio u tišinu i zaborav..."

"Dakle, vi ste Olga Ilić"

Nastavljena je avantura zvana pozorišna iluzija: pozorište Brane Cvetkovića u Beogradu, Narodno pozorište (drugi put), da bi na predlog Koste Delinija Olga Ilić sopstvenu pozorišnu družinu odvela na turneju po Bosni i Hercegovini.

"Pošto sam bila u razvodu sa mužem Kostom Ilićem, ideja da se neko vreme uklonim iz Beograda jako mi se dopala".

Po dolasku u Sarajevo morala je kod vladinog savetnika Koste Hermana po odobrenje za prikazivanje predstava.

"Kad sam služitelju predala posetnicu zebla sam u dnu srca, bojeći se da se u Beograd ne vratimo pre nego što smo i počeli, ali služitelj se odmah vratio rekavši da me gospodin vladin savetnik očekuje... Ušla sam u kabinet. Strašni vladin savetnik prijatno se smešio i ponudio mi fotelju. Posle kraće pauze rekao je ljubazno:

— Dakle, vi ste Olga Ilić?

— Da.

— Članica Narodnog pozorišta u Beogradu?

— Ne bojite se valjda duplikata ili falsifikata gospodine savetniče.

— O ne... nikako gospođo... Jednom prilikom kad sam bio u Beogradu, gledao sam u pozorištu "Egmonta" i divio se umetničkoj igri Klarice. Ja sam jedan od poklonika vaše umetnosti i verujte, nisam se nadao da ću vas ovde u Sarajevu, a naročito u mom kabinetu i lično upoznati.

Tada je otvorio jednu knjigu i pokazao članak sa mojom slikom.

— Evo, gospođo, po povratku iz Beograda napisao sam članak o vama.

Dozvola je glasila na tri meseca."

Optužena za veleizdaju

Posle trećeg vraćanja u beogradsko Narodno pozorište, ali za kratko, Olga Ilić se zaustavila u pozorištu na "Bulevaru". Ovde su bila okupljena poznata glumačka imena, a među njima u Bogoboj Rucović, Olgin partner iz "Trnja i lovorika". Tu je Olga Ilić postigla svoj najviši domet u ulogama: Ofelije (Hamlet), Margarete (Gospođa s kamelijama), Toske Siprijene (Razvodimo se), a odatle je dospela u prvu srpsku operu Žarka Savića, da bi se ubrzo vratila u Niš, varoš svoje mladosti. U "Sinđeliću", pod upravom Delinija, igraće Hamleta po ugledu na Saru Bernar, ali i ulogu Steve Dragića u "Seoskom loli".

Početkom 1912. godine naći će se u "uglađenom" Osijeku, pa će, shodno sredini, promeniti i ime u Olivera Sant (uzimajući prezime svog oca), a sledeće godine, na poziv Branislava Nušića odlazi u skopsko Narodno pozorište, doživljavajući tamo istovremeno i najveću lepotu glumačkog poziva i najveću ličnu tragediju, u gradu — kako sama kaže — "uzrujanom od velike pobede i ostvarenog sna" posle oslobođenja od Bugara.

Šta se ustvari zbilo? Olga o tome zapisuje:

"To su bili divni dani narodnog ponosa kada smo svi osećali da smo članovi jedne zajednice koja je pošla napred i kad smo svi bili gordi na to: Milorad Gavrilović, Luka Popović, Osipović, Milorad Petrović, Oberski, Draga Milojević, Sofija Haritonović, Ljubica Josić, Milica Spiridonović.

Bili smo velika porodica koja je grozničavo preživljavala dane estatičkog zanosa. Kao predznak onoga što treba da dođe, za mučne dane koje treba da preživim... Nije bilo više pozorišta, nije više bilo aplauza i cveća. Zastor je zauvek pao i skrio skopljansku pozornicu. Moji drugovi prelazili su snežne goleti Albanije ili umirali iza bodljikavih žica dalekih logora. Nestalo je pesme, sedeljki i zanosa, svega što je do tada bio moj život, a na ulicama krvavi užas rata koji je moju dušu, naviknutu na iluzije, dovodio do očajanja. Bugarske vlasti me iz Skoplja interniraju u Leskovac, zatim u Niš i Knjaževac..."

Bugarske vlasti interniraju Olgu, da bi je potom angažovale za priredbe u korist srpske sirotinje:

"Svake nedelje pevala sam u crkvi i znam da su ta moja nastupanja pod okupacijom izazivala divljenje i odobravanje naših građana, jer su im ulivala veru i nadu u oslobođenje".

No, posle oslobođenja, naše vlasti su Olgi ta nastupanja protumačile kao "služenje okupatoru", uhapsile je i optužile za veleizdaju! Tek formirani sud poništio je rešenje o njenom pritvoru, ali život pod sramnim žigom ostavio je neizbrisiv trag.

Olga piše: "Moj siromah muž, Kosta Ilić, iako smo bili razvedeni, svojski se zauzimao za mene tih dana moje patnje i time dokazao da se na muci poznaju junaci, a u nevolji pravi prijatelji... Posle tih teških dana, pod pritiskom javnosti i pozorišne publike, opet sam postala članica Narodnog pozorišta u Skoplju, gde sam poslednji put pevala nekad omiljenu Koštanu i gde su moje sevdalinke umrle, kao beli labudovi jedne mladosti, koja je umrla."

A zatim tome dodaje: "Godine 1923, posle smrti mog muža Koste, napravila sam poslednju glupost u životu i udala se za mog drugog muža Petra Hristilića, koji je isto kao i ja u sebi nosio divlju čežnju za lutanjem i za daljinama. Sedam godina sa našom trupom, po svim krajevima naše zemlje, prenosili smo strasnu ljubav prema pozorišnoj sceni".


OPROŠTAJ NA SCENI

Bio je to samo jubilej, ali za Olgu Ilić, "rečitog čergara" i odlazak One koja se ne vraća, iako to nije tako zvučalo u posvećenoj joj pesmi Jovana Tanića pod naslovom "Jubilej", koja glasi:

  
JUBILEJ

I tako najzad svršen je put!
Snovi i ljubav i bol i laske
prošli, minuti. Turobni kut
danas je: "svet što znače daske".
Tek noću u snu dolaze senke
mladosti, kao duši iz skaske;
i blede, strašne očajne maske
vitlaju lude terevenke.

Zastor je pao! I ti na binu
izlaziš gordo. Zadnji je blesak.
Sad još umreti u petom činu
uz gledalaca paradni pljesak
treba ti gospo. Da li to boli
što zadnji čin samo još osta?
Mnogo života i smrti proli
iz bezdane duše. Još nije dosta!

Još ima mnogo rumene vatre
i pregaranje zanosno neko
u srcu tvome. Još oči snatre
čarobnu zvezdu što sja daleko.
Jer ima nešto što ne vene
i ako tvoje oči gasnu —
i neće nikad pasti sene
u dušu tvoju mladu i strasnu.

Već treći znak. Zastor se diže
nad zadnjim činom. Opet zanesi
i um i srce — i bez griže
ostani uvek to što jesi!
Veliki izraz opšteg bola,
bliski i večni ljudski jad.
Kroz špalir tvojih velikih rola
uloge zadnje nek minus ad.

Mi još čekamo. I još osta
u srcu tvome žara tog.
Nikada nije dao dosta
duh koji biva polubog.
U prkos paradnog jubileja
tebe još mračni ne vreba kut.
Napred, Gospo, preko trofeja!
Napred! Veliki još zove put.


Milan Grol je ovim rečima opisao poslednje dane Olge Ilić:

"Olgu Ilić nije čekalo da umre u svojoj koži. Vukući svojih prevaljenih 60 godina, u bedi materijalnoj i duševnoj, posle avanture sa Rucovićem (igrajući ulogu Hamleta na svojim dramskim večerima sa Bogobojem Rucovićem) i dve udaje, Olga Ilić živela je fizički u bedi, ali je davno već bila umrla u impresijama o temperamentu i figuri s kojima je jedino bila ono što je bila kad se za nju znalo".

Umrla je 1945, u svojoj 65. godini.


Pripremio: Bane Jovanović | SRPSKO NASLEĐE | Istorijske sveske | Broj 12 • decembar 1998.
639  MUZIČKA ČITAONICA / Svaka pesma ima priču [poreklo pesme] / Ko su autori pesama "Tamo daleko" i "Kreće se lađa francuska"? poslato: Mart 14, 2013, 03:38:08 am
*

"TAMO DALEKO" — ĐORĐE MARINKOVIĆ

 
APSTRAKT: Poput brojnih talentovanih Srba početkom XX veka, Đorđe Marinković je svoju karijeru vezao za Francusku. Niz popularnih muzičkih dela čiji je on autor, rezultat je pokušaja uklapanja inspirisanja rodnim krajem u moderne trendove izražavanja. Ovaj rad prikazuje njegove moguće porodične korene, pitanje autorstva kultne srpske pesme "Tamo daleko" i stvaralaštvo u Francuskoj.
 
Đorđe Marinković rođen je 19. 9. 1891. godine u Korbovu, srez Kladovski, na severoistoku Srbije, od oca Jona, po zanimanju zemljodelca, i majke Flore, kao drugo dete u porodici. Kršten je u korbovskom pravoslavnom hramu 29. 9. 1891. g. Po sećanju najstarijeg meštanina Korbova iz 2006. godine, imao je braću Milana i Dragutina, sahranjene na tamošnjem groblju. Jedan stanovnik Velike Vrbice, sela na sredokraći puta između Kladova i Korbova, pripoveda da su Đorđa, "kao siromašnog dečaka koji divno muzicira, zatekli na ključkoj obali, prolazeći tuda brodom, neki ugledni Beograđani; njegov talenat toliko im se dopao, da su izdejstvovali da se školuje u prestonici, gde je svirao kod Kralja". Ukoliko bi to imalo činjeničnog osnova, boravak Đorđa Marinkovića u Velikoj Vrbici mogao bi biti povezan sa službovanjem Petra Marinkovića u tamošnjoj parohiji između 1883. i 1913. godine. Prema kazivanju njegovog bliskog rođaka Ljubomira Marinkovića, Đorđe potiče iz siromašne porodice, bio je muzičar u orkestru Kraljeve garde, svirao je prvo bubanj, a potom žičane instrumente i flautu.
 
Poznato je da je Đorđe Marinković 1916. godine sa srpskom vojskom boravio na Krfu. Za tu epizodu njegovog života vezan je nastanak jedne od najlepših i najpopularnijih srpskih pesama "Tamo daleko". Kako se može pročitati na sajtu Naša Srbija, "od svih rodoljubivih pesama, 'Tamo daleko' bi se smela proglasiti himnom srpskog vojnika; preko Cera i Kolubare, sa srpskom vojskom stigla je sve do Soluna i Krfa; svi učesnici Solunskog fronta prihvataju ovu pesmu kao svoju; Englezi su je nazivali 'Far away over there', naši veliki prijatelji Francuzi 'Au loin, au loin sur Corfu', Česi i Slovaci 'Tam v dali'... Stela Franklin, australijska književnica, stupila je 1917. g. u Bolnicu žena Škotske na Solunskom frontu; pišući roman o stradanjima srpskih ratnika, ona primećuje šta Srbi pevaju — "'Tamo daleko' — pesmu o selu, devojci, o zemlji". O njenom kultnom značaju za srpski narod govori i okolnost da je Nikola Tesla na večni počinak ispraćen ovom pesmom u interpretaciji Zlatka Balokovića. Međutim, posle Drugog svetskog rata, od strane partijskih zvaničnika smatralo se jeretičkim pevati "Tamo daleko", budući da asocira na monarhiju i Karađorđeviće. Žarko Petrović, popularni srpski kompozitor lakih nota, svedoči da su njegove interpretacije "solunskih pesama", 1970., u vreme zaoštravanja Titove politike prema "srpskim nacionalistima" — "Tamo daleko", "Marš na Drinu", "Kreće se lađa francuska" — proskribovane i nijedna srpska gramofonska kuća nije htela da ih objavi. Tako se desilo da mnoga domaćinstva u Srbiji u to vreme poseduju dragocenu kolekciju pesama jedino zahvaljujući okolnosti da zagrebački "Jugoton" sedamdesetih godina proteklog veka nije bio "pod prismotrom" zbog širenja srpskog nacionalizma. No, svega par godina pre ovog zaokreta u partijskim stavovima, ovdašnju javnost ustalasalo je pitanje ko je autor pesme "Tamo daleko".
 
U pismu upućenom Radio-Beogradu 1966. godine, nakon što je od Jovana Jovanovića iz Kladova saznao da je nacionalna radiofonska kuća izdala ovu pesmu, Đorđe Marinković navodi: "Čast mi je poslati vam sedam komada od mojih kompozicija, s nadom da će pevački hor snimiti koju pesmu; zahvaljujem pevačkom horu iz dubine duše što su snimili moju pesmu 'Tamo daleko'... Moju pesmu 'Tamo daleko' napisao sam na Krfu 1916. godine posle našeg povlačenja preko Albanske planine. Zato vas lepo molim da uvek napišete moje ime i prezime na programu posle svakog izvođenja na Radiju...".
 
Kako se ispostavilo, Đorđe Marinković je u Parizu prijavio i dobio zaštitu autorskog prava pesme "Tamo daleko", "za sve zemlje sveta". Na primerku publikacije "Airs Serbes"/ "Srpske arije"/, Edition G. Marinkovitch, 19. rue Lecluse Paris /17eme/, izdate od strane autora 1958. godine stoji upozorenje: "tous droits d'execution de reproduction et d'arrangements reserves pour tous pays". Na početku notnog teksta uneta je naznaka "reči i muzika Đorđe Marinković", a tekst muzike sa stavovima "Lente et expressiv", "Mouv, de Valse Lente" i "Allegro", glasi: 1. stav — "Tamo daleko, daleko kraj Dunava/ Tamo je selo moje, tamo je ljubav moja/; 2. stav — "Zar je morala doć ta tužna nesretna noć/ Kada si dragane moj poš'o u krvavi boj/ 3. stav — "Čergo moja čergice o' čađava platna/ Ti si moja kućica srebrna i zlatna/ Gudi, gudi gudalo povrh tankih žica/ Usta su mi prepuna, haj haj, lepih pesmica". I na posebno štampanom tekstu "Ouevres de Georges Marinkovitch", gde se navode i "Airs Serbes", Marinković je svojeručno dodao "Sve su to moje kompozicije".
 
Okolnost da su u "Airs Serbes"/ "Srpske arije"/ unete tri melodije, pored dve koje čine integralnu celinu — "Tamo daleko" i "Zar je morala doć", još i "Čergo moja čergice", poslužila je da Đorđe Karaklajić, poznati srpski kompozitor popularne muzike i šef svih orkestara Radio Beograda, 1966. godine dovede u pitanje Marinkovićevo autorstvo, posebno apostrofirajući njegove "autorske pozajmice" kod pesme "Moja mala garava" — prepoznajući je kao delo Ise Bajića "Sinoć mi dragi dolazi", i "U mom selu najbedniji to sam ja" — prepev mađarske pesme iz komada "Seoska lola". Što se tiče pesme "Zar je morala doć", kompozitor Žarko Petrović primećuje da se njena melodija sa ruskim tekstom i danas može čuti u Ukrajini: "Nisu li možda, ruski artiljerci, oni koji su zajedno sa Srbima branili Beograd 1915. ostavili ovu melodiju, a naša vojska je prenela u Solun i na Krf? Možda su tako u jednoj verziji pesme spojena dva dela u jednu kompoziciju?!". Petrovića donekle demantuje bivši predsednik vlade Milan Stojadinović, kada u svojim memoarima svedoči da su "pesme početkom rata, u Beogradu, bile ratničke i osvetničke, dok su ove na Krfu bile tužne i kod njih je preovlađivao sentimentalni ton". Po pitanju slovenskih korena melodije "Zar je morala doć" nema spora ali oni, sami po sebi, ne isključuju autorske pretenzije jednog srpskog stvaraoca.
 
Kao potencijalni autori pesme "Tamo daleko" u srpskoj javnosti označavani su još i Milan Buzin, kapelan Drinske divizije, dr. Dimitrije Marić, lekar III poljske bolnice Šumadijske divizije i Mihajlo Zastavniković, učitelj u Negotinu. Zastavniković je 1926, četiri godine pošto je Marinković u Parizu zaštitio autorska prava, u Negotinu objavio sledeći tekst istoimene pesme: "Tamo, daleko, gde plavi Dunav sja/ Tamo je zemlja moja, tamo je Srbija!/ Tamo, daleko, daleko kraj mora/ Tamo je selo moje, tamo je ljubav moja./ Ajdemo dušo, da živimo srećno mi/ Jer mladost prolazi burno i život nesrećni./ Tamo daleko, na Krfu živim ja/ Al opet zato kličem: Živela Srbija!". Takav tekst publikovala je beogradska "Ekspres politika" 1966. godine, otvarajući svojevrsnu javnu raspravu o stvaraocu teksta i kompozicije. Godine 2002. beogradski "Glas javnosti" doneo je feljton iz pera Žarka Petrovića "Kad je muzika ratovala". Prvi i drugi deo feljtona posvećeni su ovoj pesmi. Za razliku od Zastavnikovićevog teksta iz negotinske zbirke pesama od pre osam decenija, Petrović objavljuje "retuširanu verziju" pod naslovom "Stihovi: Mihailo Zastavniković, Zapis: Žarko Petrović": "Tamo daleko/Daleko od mora/ Tamo je selo moje/ Tamo je Srbija/...Bez otadžbine/ Na Krfu živeh ja/ Ali sam uvek klic'o:/ Živela Srbija!". Petrovićeva verzija "Zastavnikovićevih stihova" izostavlja iz prvobitnog teksta za koji je imenovani pledirao da je autor, "kompromitujuće" fragmente kao što su: "daleko kraj mora /je moje selo, srpsko!?/", "ajdemo dušo da živimo srećno mi/ jer mladost prolazi burno i život nesrećni/"; to kao da mu nije dovoljno, već se uklanja i deo u kome se pominje mesto, tamo daleko, "gde plavi Dunav sja".
 
Nasuprot Marinkovićevoj, rekli bismo logičnoj — prirodnoj verziji, koji svoje srpsko selo i ljubav prepoznaje "daleko kraj Dunava", Zastavniković ih u izdanju iz 1926. godine smešta "daleko kraj mora"/!?/. I konstrukcija o "plavom Dunavu koji sja" kao mestu pesnikove zemlje čini se problematičnom, pogotovo što ta impresija o bitnoj odrednici za Srbiju ne bi trebala biti svojstvena čoveku čiji su koreni porekla, iako je bio učitelj u podunavskom Prahovu, daleko od Dunava, reke kojoj inače ne dolikuje da mu suštastveno svojstvo bude "voda koja sija". Da se možda radi o neveštoj kompilaciji više verzija korišćenih od Srba u izgnanstvu, pored rečenog, mogao bi ukazivati i drastičan disparitet broja slogova u trećem — 11, u odnosu na četvrti stih — 14. Isti problem pojavljuje se i u odnosu petog i šestog stiha. Izvesno je da se u grčkom egzilu pevalo više verzija stihova pesme "Tamo daleko", što je učinilo iznimno složenim razrešenje pitanja autorstva. Tako se u knjizi "Golgota i vaskrs Srbije" na dva mesta navode različite verzije teksta. U prvoj se pominju more, Drina, Kolubara, Timok, Morava, Đetinja /ali ne i Dunav!/, a Krajina je prepoznatljiva po stihovima "Tamo gde Timok pozdravlja Veljkov grad,/Tamo mi spališe crkvu, u kojoj se venčah mlad." Druga verzija data je samo fragmentarno, uz navođenje reči: "Kažu da nas je pesma održala. Kada i kako, ne znam sigurno. Mislim da se to odnosi na našu narodnu pesmu i naše guslare, ali znam da je tih teških izbegličkih i ratničkih dana pesma doista bila jedna od glavnih duhovnih namirnica. Sa svih strana čula se pesma. Najčešće grupna: "Tamo daleko, kraj plavog Dunava...". "Daleko kraj Dunava" je deo stiha istovetan onom koji Đorđe Marinković upotrebljava u svojoj autorizovanoj pesmi.
 
Tokom izgnanstva srpske vojske pevalo se više verzija stihova, prilagođavanih, između ostalog, osećanjima vojnika iz određenih srpskih regija. Zato je bilo opravdano da "eklektička verzija", za razliku od one koja je do danas opstala, nabrajajući čak pet reka i Šumadiju ponaosob, bude pravi mali "srpski geografski leksikon". Za kompoziciju u odnosu na koju je Marinković polagao autorske pretenzije, stvar je, makar nakon rata, svedena na racionalnu emotivnu i "melodijsku meru" asociranjem na srpsku grudu kroz "rekognosciranje" njegovog rodnog sela kraj Dunava. Nije teško zaključiti da je slika iste reke "koja sja" bledi rezultat pokušaja da se načini razlika u odnosu na inače sasvim prirodnu i lako prihvatljivu, već postojeću konstrukciju: "kraj Dunava". Jedna od nadograđenih lirskih niti na navedene geografske pojmove vezana je za Veljkov grad — Negotin i/ ili nešto udaljenije mesto, "gde ga Timok pozdravlja". Narodni pesnik upravo na tom mestu postigao je kulminaciju izliva emocija, uspešno gradiranu slikama "uništenog gaja", "rušenja i obaranja svega", "ostajanja ikone i slave uz Moravu" i "prelivanja svakog dela puta majčinim suzama". Uz pominjanje Veljkovog grada spevan je stih: "tamo mi spališe crkvu, u kojoj se venčah mlad". Takav izraz pomešanih ljubavnih i verskih osećanja, idealno je pogodovao jačanju srpskog borbenog duha, ali se nakon okončanja ratnog sukoba ispostavio prenaglašenim, kao uostalom i cela "geografska" verzija, te ga dolazeća vremena nisu održala sa značenjem stihovne podloge odranije prihvaćene melodijske forme.
 
Zanimljivo je da naslednici Mihaila Zastavnikovića nisu sporili Đorđu Marinkoviću autorstvo kompozicije, predlažući mu čak poravnanje. U pismu sačinjenom isključivo pisaćom mašinom, datiranom 24. aprila 1967. godine u Despotovcu, Slavoljub L. Dragićević piše Đorđu Marinkoviću: "Kao punomoćnik Zastavniković Zage, profesora iz Svetozareva, ovlašćen sam da Vam uputim ovaj zahtev. Otac moje vlastodavke, pisac je teksta za pesmu "Tamo daleko", na čiji ste tekst Vi komponovali muziku. U vezi ovoga i da ne bi došlo do nepotrebnog spora između pomenutih naslednica i Vas lično, koristim ovu priliku da prenesem njihove želje da su voljne da se sa Vama poravnaju o pravima koja im pripadaju po zakonu, te se zbog toga umoljavate da mi odgovorite o prednjem zahtevu moga vlastodavca i njene sestre Radmile. Ukoliko ne budete spremni da se poravnate sa mojim vlastodavcima, bićemo prinuđeni da povedemo spor radi ostvarivanja autorskih prava koja nam pripadaju. Punomoćnik, Dragićević L. Slavoljub, Despotovac, ulica Radnička broj 25/1. Preporučeno".
 
Izvesno je da Marinković nije prihvatio ponuđenu nagodbu za svojevrsnu deobu prava autorstva pesme "Tamo daleko" sa tekstopiscem Zastavnikovićem. Već naredne godine — 1968. izdao je u Parizu partituru za ovu kompoziciju sa naznakama: "Tamo daleko — musique de Georges Marinkovitch; paroles de Georges Marinkovitch".
 
Izuzev ove najpoznatije srpske pesme, Đorđe Marinković je za vreme rada u Parizu, počev od 1920. godine, u svojstvu kompozitora i muzičara, izvanrednog instrumentaliste na citri, publikovao mnoštvo popularnih kompozicija, od kojih je jedan deo stvoren na osnovu njegovih impresija iz rodnog kraja i izgnanstva na Krfu. Ukoliko imamo u vidu podatak iz uvoda njegove "Nove racionalne i kompletne metode za tirolsku citru", gde je javnosti predstavljen kao "znameniti instrumentalista na citri i diplomirani profesor", a po kojem mu je "jednoga dana 1916. godine, u planinama Albanije, citra spasila život", mogli bismo ustvrditi da je ovaj drevni instrument Marinkovićeva sudbina. Upravo citra, umesto očekivanih u takvim situacijama gusala, poslužila je i Margerit Jursenar da u priči "Kraj Marka Kraljevića" prizove sećanja epskog junaka na herojsku prošlost. Verovatno je to bilo zato, kazano rečima velike francuske književnice, jer reski, nadvremenski zvuk ovog instrumenta "u nepodnošljivo plavom nebu" nadvladava "uzvike, pozive, blejanje jagnjadi, pomešane sa molitvama za spasenje duša".
 
Delo Đorđa Marinkovića bilo je na odgovarajući način prezentirano kod francuske publike sredinom proteklog veka, uglavnom zahvaljujući preduzimljivosti i istančanom osećaju autora za moderne popularne muzičke trendove. Tada su se u Parizu neretko mogli čuti i taktovi muzike inspirisane lirskim tonovima uspomena na kladovski Ključ, ali i herojskim stradalništvom srpskih ratnika u Prvom svetskom ratu, da bi u najblistavijoj fazi njegove karijere autorsko delo, znano i po pseudonimu Georges Mariel, postalo evropski sinonim muziciranja na citri. Od njegovih biografskih podataka prezentovanim kroz katalog Francuske nacionalne biblioteke u Parizu — "napomene o ličnosti autora" raspoloživi su tek fragmenti: „Autor interpretator i kompozitor, instrumentalista i profesor citre, srpskog porekla, u Francuskoj od 1920. godine, državljanstvo Francuske, rođen 18.., umro 1977.".
 
Danas je Marinković gotovo zaboravljen "tamo daleko" u svom rodnom kraju, dok je na desetine Internet sajtova preplavljeno ponudama prodaje njegovih izdanja, od Francuske, preko Španije, do Nemačke, Velike Britanije i Japana. Tako, primera radi, Katalog zvučnih snimaka Nacionalne biblioteke Španije sadrži odrednicu: "autor — Karaš Anton /1906—1985./; autor Marinković Đorđe, interpretator; naslov Kafe Mocart, valcer; Hari Lajm/Anton Karas; izdavač — Barcelona: gramofonska kompanija Odeon /1950/; napomena: Đorđe Marinković, solista na citri; filmska muzika". Na sajtu "Priceminister" aktuelna je ponuda: "Hari Lajm tema/Kafe Mocart valc; Marinković Đorđe; dva izvanredna aranžmana filma "Treći čovek" sa Đorđem Marinkovićem, citra solo". Nije neskromno reći da je Marinkovićeva citra postala zaštitni znak antologijskog filma Kerola Rida, ekranizovanog prema romanu Grahama Grina.
 
Njegovi snimci za čuvenu izdavačku kuću RCA objedinjeni u naslovu "Cithare- fascination" za anglosaksonsko područje, ili pod imenom orkestra "Georges Marinkovitch Son Ensamble", za frankofonske zemlje, kao i udžbenici, partiture "Methode de Cithare Chromatique — Triangle" i "Methode de cithare Tyrolienne", već su deo evropske muzičke istorije. Opus Đorđa Marinkovića čini blagodarnim osećaj pripadnosti podneblju čiji su plemeniti izdanci davno prevazišli granice prosečnosti.


Ranko Jakovljević | Na Rastku оbjavljeno: 2008-03-31
640  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzički folklor Srbije / Srpski muzički folklor poslato: Mart 12, 2013, 09:09:58 pm
**

SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR


NARODNE PESME.

A) OBREDNO NARODNO PEVANJE U SRBIJI


Obredno narodno pevanje razlikuje se od lirskog po načinu pevanja, po psihološkoj funkciji, po muzičkim vrednostima, po mestu izvođenja i po staleškoj pripadnosti. To pevanje vodi u primitivnu kulturu dalekih predaka koji su verovali da natprirodne sile vladaju ljudima i bogovima, pa su im se molili u vezi s kretanjem sunca u godini. U narodnom obrednom kalendaru sunčevi su položaji obuhvatali ove obrede: kolede (prastara nova godina) koje su padale oko zimske kratkodnevnice; lazarice (početak proleća) oko prolećne ravnodnevnice; kraljice (početak leta) oko letnje dugodnevnice. U to vreme pevane su pesme o zdravlju (zdravice) i plodnosti zemlje i stoke, članova porodice, domaćina i domaćice. Zatečene obredne pesme mogu biri zemljoradničke (koledarske, lazaričke, kraljičke i sedeljačke), stočarske (vučarske, pesme uz premlaz, rane) ili zajedničke (dodolske, koledarske, vučarske itd.). Dalje se dele na kalendarske i nekalendarske. Kalendarske se izvode po utvrđenim datumima u godini, a nekalendarske o slavi, svadbi, pri posmrtnim obredima itd. Posleničke pesme pevaju su uz rad po godišnjim sezonama; to su sezonske pesme.

Kolede su prastari obred koji je u primitivnoj slovenskoj kulturi označavao početak nove godine. Koledarske pesme su pod uticajem hrišćanstva postale božićne iako je tekst dugo zadržao paganski karakter. Srbi su bili naročito uporni kod čuvanja svoga obreda pa su njegovu prvobitnu funkciju delimično sačuvali sve do naših dana. Kolede su praznik posvećen zdravlju i plodnosti u novoj sunčevoj godini.

Koledarski obred uslovno je počinjao pesmom domaćinu. Najpopularnija koledarska pesma u Srbiji imala je melodiju po kojoj su se pevali svi koledarski tekstovi sa istim stihom:





Kalendarske prolećne pesme obuhvataju pesme na ranilu, lazaričke, đurdevdanske na premlazu i na Jerimijin dan.

Ranila (u zapadnoj Srbiji ranila ili podranci, u istočnoj rane) izvode momci i devojke rano ujutru. Peva se uz igru, pored založenih vatara, na određenom mestu u selu ili van sela. Obredna simbolika je izgubljena; ostalaje jedino prolećna i mladenačka radost koja razvija radni elan.

Lazaričke se pesme pevaju na Lazarevu subotu rano ujutru, uoči Cvetne nedelje pred Uskrs. Lazarice idu od kuće do kuće i pevaju u dvorištu pred domaćinovom kućom. Stihovi su osmerci, sedmerci, a u malom procentu i deseterci.

Đurđevdan je nekada bio najveseliji omladinski praznik u godini; na taj dan vračalo je i staro i mlado. Vrhunac je durđevdansko zatvoreno kolo s lazarom, detetom koje lazi (ne hoda uspravno) u sredini, van sela, na uranku, gdegde pri izgrevu sunca:





Letnje sezonske pesme počinju oko Duhova, a izvode se samo pod vedrim nebom. To su kraljičke, dodolske, krstonoške i žetvarske pesme.

Kraljičke pesme šesteračkog stiha ostatak su paganskog obreda u čast sunca. Narod nije taj obred prilagodio običajima i učenju hrišćanske crkve pa ih je ona nastojala ukinuti. Za kraljičke pesme značajan je pripjev "Ljeljo".

Dodolske pesme zazivaju kišu u sunčanim godinama. Dodole su grupe lepo odevenih devojaka (narodna nošnja). To su dodole u širem smisiu. Jedna od njih nosi na sebi odeću od vrbova ili topolova lišća. To je dodola u užem smislu. Ona igra i peva pred kapijama domova, i domaćice izlaze i izlivaju na nju po kabao vode. Pri tom je darivaju:





Dodolske pesme imaju poneki pripev: "Oj dodo, oj dodole", "Moj bože, moj; božole", "Daj, bože, daj".

Zbog krstonoša, nosilaca krstova na litijama, razvio se, pod uticajem crkve običaj krstonoše. Svrha mu je bila da zameni dodolski obred:





Pripev "Oj dodo, oj dodole!" u krstonoškim je pesmama zamenjen hrišćanskim pripevom "Gospodi pomiluj!"

Običaj da se peva za vreme žetve sačuvan je svuda po Srbiji, Vojvodini, Kosmetu i Crnoj Gori ali za žetelačke pesme postoji samo jedan uslov: da se žanje srpom. Tamo gde kosači kose, nema žetelačkih pesama.

Jesenje i zimske sezonske pesme su beračke, koje se pevaju po danu van naselja i sedeljačke koje se pevaju u jesenjim večerima i noćima u selu i pod otvorenim nebom dok petli ne zapevaju polunoćnicu. U zimskoj sezoni pevaju se tzv. zimske mobe, zatim pesme od vučine i koledarske pesme. Zimske mobe su nastavak jesenjih sela i prela. Na mobama se prede vuna ili konoplja ili komuša kukuruz i obavezno peva. Danas ih je sve manje. Kada čobani ubiju vuka (kurjaka) ili ga uhvate u zamku pa ga umlate, sasušenu mu kožu napune slamom, nataknu je na motku te ponesu po selu i zapevaju pesme od vučine (kurjačine) u kojima se traže darovi pred svakim seoskim domom. Obred se pripisuje starom lovačkom životu koji je bio prožet magijom i vradžbinama, a nalazi se na čitavoj teritoriji Balkanskog poluostrva.

Nekalendarske pesme. Jedan od najlepših, najstarijih i najviše izvođenih obreda, zajedničkih za stočare i za zemljoradnike, jeste svadbeni obred. Svadbene pesme Srba dele se, po vremenu svoga izvođenja, na pesme pre zelena venca i za vreme zelena venca, tj. prave svadbene pesme. Zamašnu grupu svadbenih pesama čine one koje pevaju svatovi po putu (za nevestu i sa nevestom). U mladoženjinom domu pevaju odabrani svatovi za sovrom u gostinskoj sobi, a omladina u kolu pred kućom. Svatovi pevaju uz zdravice i druge svatovske pesme.

Slava je kod Srba porodični praznik posvećen kultu predaka. Slavske pesme se pevaju po selima samo grupno (kolektivno). Obredno slavsko pevanje obuhvata crkveno pojanje (tropar i tri pesme uz sečenje kolača) i slavsko pevanje koje je umnogome primilo crkveni stil i sadržinu.

Prazničke pesme uz obrede paganskog obeležja mogu se pronaći u istočnoj Srbiji.

Strižanje (strižbe, šišano kumstvo) je porodično veselje povodom prvog šišanja muškog deteta pre navršene godine dana života. U istočnoj Srbiji uz ovaj su običaj sačuvane prigodne pesme "Doletelo sivo, belo golube" i dr.

Brojalice su pesme u kojima se vrše neka nabrajanja, i to pravilnim ili obrnutim redom, ozbiljne ili šaljive sadržine.


Miodrag Vasiljević




Muzička Enciklopedija 2 K — Ž
Leksikografski zavod FNRJ
Godina izdanja MCMLXIII
641  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Narodni pevači — biografija i prilozi / Filip Đ. Višnjić (1767—1834) poslato: Mart 12, 2013, 02:19:06 am
*

OTKRIVEN SPOMENIK FILIPA VIŠNJIĆA


U okviru svečanosti 78. Vukovog sabora-najznačajnije kulturne manifestacije u Srbiji, koja se obilježava od davne 1933. godine, u Ugljeviku je 15.09.2012. godine otkriven i osvještan spomenik Filipu Višnjiću.





Skulpturu Filipa Višnjića osvještao je Njegovo preosveštenstvo episkop zvorničko- tuzlanski Gospodin Vasilije.
 
Filip Višnjić je jedan od najznamenitijih srpskih guslara i tvoraca srpskih narodnih pjesama, koje su, po ocjeni stručnjaka iz te oblasti, važan i autentičan dokument istorije srpskoga naroda.
 
Načelnik opštine Ugljevik Vasilije Perić, koji je zajedno sa gradonačelnikom Loznice Vidojem Petrovićem otkrio spomenik, podsjetio je da je Filip Višnjić rođen u Trnovi kod Ugljevika, bio jedan od najbližih saradnika Vuka Stefanovića Karadžića, oca naše pismenosti i kulture čija su djela ostala trajno blago svome rodu, zavičaju i otadžbini.

"Slaveći Višnjića i Vuka, dva znamenita Srbina, sa lijeve i desne obale Drine, želimo da ukažemo da je naše kulturno i nacionalno blago, nešto što je neuništivo kako kroz vijekove tako i danas. Republika Srpska i Srbija, Ugljevik i Loznica, kao i Ugljevik i drugi gradovi u našoj matici, najprirodnija su veza koju ćemo svim srcem unapređivati i čime ćemo se na najbolji način odužiti našem Filipu i našem Vuku" — rekao je Načelnik.

Vidoje Petrović, gradonačelnik Loznice, kaže da nije nikakvo iznenađenje što je dio ovogodišnjeg Vukovog sabora u Ugljeviku.
 
"I u dobru i u zlu, narod sa dvije obale Drine "diše" na isti način za budućnost roda svoga, poštujući pri tom i sve druge ljude dobre volje po onoj Vukovoj "Brat je mio koje vjere bio ako bratski čini i postupa". Nas Jadrane, Vukove zemljake, vezuju višedecenijski sjajni odnosi sa ljudima podmajevičkog kraja koji su nam veoma slični u mnogo čemu, pa zato uživamo u našoj komšijskoj, bratskoj i prijeteljskoj saradnji" — rekao je Vidoje Petrović.

Filip Višnjić se, kako kaže Pradrag Vujević direktor Centra za kulturu U Ugljeviku, ponekad nalazio u samoj vatri okršaja u blizini drinskog bojišta.

"Višnjić je Drinu vidio kao prepreku koja razdvaja Srbe i naslutio da je njihova sudbina da žive u odvojenim državama, što nikako ne znači da ih bilo šta može odvojiti od pripadnosti istom rodu i vjeri o čemu svjedoče i njegovi stihovi "Drino vodo, plemenita međo, izmeđ' Bosne i izmeđ' Srbije" — dodao je Vujević.
    
U Galeriji Centra za kulturu "Filip Višnjić" posle otkrivanja spomenika održana je svečana akademija i otvorena izložba 78. Vukovog sabora čija je stalna postavka na saborištu u Tršiću. U kulturno umjetničkom programu nastupio je Mješoviti gradski hor iz Loznice, učenici Muzičke škole "Kornelije Stanković" iz Ugljevika, glumac Narodnog pozorišta u Beogradu Lepomir Ivković i Nada Marković učenica iz Ugljevika.

 
Dragan Vasilić | 17.09.2012. | Ugljevik
642  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Narodni pevači — biografija i prilozi / Bezimena slepa guslarka iz Grgurevca (?) poslato: Mart 11, 2013, 07:40:15 pm
*

SLEPICA IZ GRGUREVACA


Slepica iz Grgurevaca je ostala anonimna, a istoričar književnosti Jovan Deretić je smatrao da je ova pevačica mogla bila rodom sa Kosova. Vuk Karadžić je za nju čuo 1816. dok je boravio u Sremu gde je pevačica bila znana zahvaljujući "tri kosovske pesme". Vuk je u nekoliko navrata iz Beča pisao Lukijanu Mušickom u manastir Šišatovac moleći ga da mu zapiše pomenute pesme. Početkom 1817. Mušicki je Vuku ispunio želju i poslao mu ne tri, već šest pesama. Zahvaljujući Vukovim beleškama poznato nam je da su u pitanju pesme: Propast carstva Srpskoga, Kosovka devojka, Obretenije glave kneza Lazara i Marko Kraljević ukida svadbarinu. Kasniji istraživači su u pesme slepice iz Grgurevca ubrojali i pesme Marko Kraljević i orao i Musić Stevan.[4] Svih šest pesama Vuk je uvrstio među pesme "starijih vremene", četiri spadaju u kosovski, dve u ciklus Kraljevića Marka. Međutim, pozornica događaja u svih šest pesama je Kosovo, a pominjani toponimi su nagnali istraživače da zaključe da je pevačica bila rodom odatle, a da je u kasnijem životu stigla u Srem. Deretić ju je nazvao pesnikom Kosovske bitke, u čijim pesmama se istorijsko jasno prepliće sa legendarnim i gde su religiozne predstave prožete pravoslavnim duhom, bez paganskih nanosa. Pored sudbine vladara i vojskovođa, slepica iz Grgurevaca je pevala i o sudbini slabih i nezaštićenih u vremenima opšteg stradanja poput Kosovke devojke.[5]

______________

Literatura
J. Deretić, Srpska narodna epika, Beograd 2000.
 
Reference
4. Deretić, Srpska narodna epika, str. 325.
5. Deretić, Srpska narodna epika, str. 326—327

Deo teksta preuzet sa: Istorijska biblioteka
643  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Narodni pevači — biografija i prilozi / Jelisaveta Marković / slepa Jeca / (?—1828) poslato: Mart 11, 2013, 07:17:27 pm
**
                                                                                                      
UDK 821.163.41–13

POEZIJA VUKOVE PJESNIKINJE SLIJEPE JECE


Apstrakt. U radu se govori o pjesmama poznate Vukove pjesnikinje Slijepe Jece, čija estetska i poetska funkcija zauzima vidno mjesto u srpskoj usmenoj poeziji. Odabrane su pjesme koje je i Vuk kazao da su zapisane od ove pjesnikinje. U njenoj poeziji dominantnu ulogu imaju upravo ženski likovi.

Ključne reči. Ljuba, estetska vrijednost, poetika, besjeda, plač, požrtvovanost, junaštvo, odanost, vjernost, uzbudljivost, tragičnost, gordost.



Od Slijepe Jece Vuk Karadžić je dobio ili zapisao četiri pjesme. Objavio je sljedeće tri pjesme: Ljuba bogatog Gavana, Smrt vojvode Prijezde, Jerko Latinin i Galovran Luko.

Četvrtu pjesmu pod nazivom O Arsenu Patrijaru Vuk nije štampao i nalazi se u njegovim rukopisima. Po estetskim vrijednostima najljepša je od njih pjesma Smrt vojvode Prijezde.

Po svojoj besjedi i dramatičnoj impresiji pjesma Smrt vojvode Prijezde ubraja se u red najljepših srpskih usmenih pjesničkih ostvarenja. Znameniti i odvažni supružnici našli su se u velikoj nevolji, ali srpski grad Stalać neće da predaju Turčinu. Prijezda odsijeca glavu svome konju:

"Jao žrale moje dobro drago!
Ta neka te turski car ne jaše!"


On prebija i sablju navaliju da je turski car ne paše. Odlazi Jelici, uzima je za ruku i kazuje šta je naumio. Ona plačući poče da besjedi:

"O Prijezda, dragi gospodaru!
Morava nas voda odranila,
Nek Morava voda i sarani."


Tako su Jelica i Prijezda našli smrt u vodi Moravi. Duboku odanost i vjernost prema mužu uz poštovanje njegove ličnosti pokazala je ljuba vojvode Prijezde, plemenita Jelica gospođa. Jelica je tananih osjećanja, nježnog srca i bistre pameti, reaguje na sve slutnje, vodi strogo računa o moralnim vrijednostima svoje ličnosti. O njenoj ljepoti ne govori ova pjesnikinja, kao što ne gavori ni o ljepoti nijedne žene koja se ističe po svojim moralnim karakteristikama. Duševna ljepota je prisutna kod Jelice, žene Prijezdine, zato se i ubraja u naša najbolja ostvarenja.

Poznata pjesma o vojvodi Prijezdi sadržajno je obrađena u knjizi Tihomira Đorđevića Naš narodni život (SKZ, Beograd, 1923) u tekstu Narodni pesnik i narodna tradicija.

Đorđevića je posebno zanimao odnos narodnog pjevača prema proznom narodnom predanju. Poznati njemački filolog Gerhard Gezeman jerekao da T. Đorđeviću niko ne može uzeti ili osporiti ono što je njegova zasluga u razjašnjenju pitanja, ali je njemu nedostajalo više važnih i vrijednih varijanata, koje, uključene u to razmatranje, u bitnoj mjeri moraju da utiču na to razmatranje ili da ga određuju.1

Gerhard Gezeman nas obavještava da se o pomenutoj pjesmi znalo i prije Đorđevića, preciznije u Gavrilovićevoj Istoriji srpske i hrvatske književnosti usmenog postanja, s napomenom da se na nju ne možemo osloniti iz više razloga. Gezeman je, oslanjajući se na sve što je poznato o Prijezdi, cio problem razmotrio i pokušao dati doprinos konačnom objašnjenju. On je, baveći se ovom pjesmom, ukazao na zajedničke osobine svih varijanata pjesme. On navodi: "Jedan turski sultan šalje 'knjigu' gospodaru grada Stalaća i traži od njega da mu izruči tri njegova dobra: konja, sablju i ženu".

Početak narodnog predanja do stradanja muža i žene potiče iz pjesme. Osnovna poruka sultanu u svim varijantama je da ono što želi dobiti može samo silom oteti. Takođe je u svakoj varijanti pjesme prisutna sultanova opsada grada sa brojnom vojskom, istina, sa različitim trajanjem. T. Đorđević navodi izdaju kao uzrok zbog čega je pao grad u ruke neprijatelju, ali je ova Vukova pjesnikinja manje ukazivala kako bi više naglasila Prijezdino junaštvo. Od ženske uloge zavisi i moralni sadržaj pjesme. U svim varijantama, izuzev erlangenske (Prijezda predosjeća onasnost), žena otkriva tajnu namjeru lagumdžija i to saopštava svome gospodaru. Slijepa Jeca ostavlja joj na volju da odluči i da kao junakinja ode sa svojim gospodarem u zajedničku smrt. Govoreći o ovoj pjesmi, Vladan Nedić, ističe: "U pesmi o smrti vojvode Prijezde nalazi se čitav jedan odlomak koji će Karadžićev pevač, slepa Jeca izbaciti pevač da je turskom sultanu kazao kako da napravi tajni hodnik ispod reke, jedan poturčeni koji je primio islam, pobegavši, kaže, od zuluma slavnog despota Đurđa i od one gosipđe Jerine! To se nalazi samo u pesmi Erlangenskog rukopisa, br. 70 i samo u ponekoj pesmi 19-og stoleća a ne nalazi se u pesmi Karadžićevog pevača, koji je svesno izostavio taj odlomak".2

U Jecinoj pjesmi ljuba mnogo učestvuje u radnji. Prva je naslutila tursko kopanje hodnika ispod rijeke, prva se susreće sa janjičarima koji su sišli u "pivnice donje". Prijezda joj na kraju daje mogućnost da bira ropstvo ili smrt. Za uzvrat ona mu odgovara stihovina koje smo već naveli.

Emilio Teza, italijanski prevodilac, nije pogrešio kad kaže da je u pjesmi žena glavna ličnost, a ne njen gospodar. On je Vukov naslov zamenio preciznijim Žena vojvode Prijezde. U prvoj varijanti pjesme žena se zove Vidosava, u kasnijim Ikonija, Anđelija, Todorica ili Mara, a u jednoj pjesmi ljuba je Jelica, što je verovatno slijepa Jeca "dograđujući sa posebnom osećajnošću lik tragčne junakinje, u zanosu umetničkog saživljavanja herojskoj ljubi nesvesno podarila svoje rođeno njme".3

O Jecinoj pjesmi Ljuba bogatog Gavana narasla je obimna literatura. Ovom prilikom ukazaćemo na osnovne odlike pesme.

Za motiv pesme Vuk je naveo sljedeće: "U manastiru Tronoši, u Jadru, bio je s desne strane kod dveri namolovat go starac, koga su guje opasale, te ga kolju i piju mu sise. Kao što obično roditelji različne ikone po crkvama i po manastirima djeci tolkuju, tako je i meni moj otac kazivao, da se onaj stari zvao Bogati Gavan, i da je pored svega prevelikog bogatstva bio vrlo tvrd i nemilostiv, pa ga za to Bog onako osudio. Sad upravo ne znam, ili je ovo kakva crkvena istorija ili samo narodna pripovijetka, ele u ovoj pjesmi o gavanu gotovo nema ništa, nego samo o ženi njegovoj".4

Pjesma je prvi put objavljena u četvrtoj knjizi lajpciškog izdanja 1833. godine. Sačuvan je početak orignalnog zapisa pisan starim pravopisom, zato što se nalazio na poleđini pjesme Opet smrt arsena Patrijara. Boraveći u Zemunu 1815. godine Vuk je vidio slijepu Jecu i od nje slušao pjesmu o ljubi bogatog Gavana: "Ovu je pjesmu pjevala uz gusle neka Jeca sljepica u Zemunu proseći od kuće do kuće, tj. kad dođe pred čiju kuću, ona počne uz gusle pjevati/da je čuju, da je pred kućom/, pa kad joj se što udijeli, ili odgovori, da se ne nada ničemu, ona prestane ondje, dokle je ispjevala, pa ide dalje; a ko je zamoli, ona mu pjeva cijelu pjesmu, kao što je meni pjevala nekoliko puta". Zanimljivo je ukazati da se u Starom zavjetu na nekoliko mjesta nalazi riječ gah-, gahvah-, koja je označavala oholost, gordost, ponositost. U Bibliji se za ovu riječ mogu naći sinonimi. Otuda bi riječ gah-vai mogla značiti ponosita, odnosno gorda čovjeka, a gavanka ponositu, gordu ženu. Dakle, ova jevrejska riječ ponavlja se u stihovima:

"Ponosaitu gospođu, Na glavi joj pauni, Krilima joj lad čine" i sl.

Brojne motive narodne pjesme o Gavanu i Gavanki sretamo u apokrifu Uspomene, primskog klimenta4. Upomene se sastoje od deset knjiga i posvećene su jerusalimskom episkopu Jakovu bratu Gospodnjem. U ovim Uspomenama su opisani raskošni dvorovi bogatog Gavana i u njima njegova ljuba Luna — Selena — Jelena. Dakle, gavanovi dvori su bili u Palestini, ali nije moguće mjesto obilježiti. Božiji anđeli uzimaju sve vjere, kao što kazuje ova Jecina pjesma:

"Znade l' svaki za Boga
I za ime Božije."


Gordost žene Gavanke satkana je uprava najsnažnije u Jecinim stihovima:

"Imam Boga na domu
Koji mi je stvorio
Od olova dvorove
I srebrne stolove
Mnogu stoku i blaga."


Kaznu izrečenu od Boga najljepše ilustruje ova slijepa pjesnikinja:

"Čujete li, anđeli!
Siđ' te s neba na zemlju,
Pa idite ka dvoru
Bogatoga Gavana,
Na dvoru mu stvorite
Balatino jezero,
Uvatite Jelenu
Ponositu gaspođu,
Za grlo joj vežite
To studeno kamenje,
Za kamenje vežite,
Nečastive đavole,
Nek je voze po muci,
Kao šajku po moru."


Vuk Karadžić u svojoj bilješci za stih Nek je voze na muci ima objašnjenje "po vječnoj muci". Međutim, Nikola Banašević smatra da riječ muka u pjesmi ima potpuno drugi smisao, i to onaj koji se nalazi u Vukovom Rječniku. /U Boci/ što je na zemlji posađeno, "das Werk, opus." Na zemlji su Gavanovi dvori i njegovo imanje, a to treba da je u ovoj pjesmi značenje reči muka, iznad te muke je stvoreno jezero po kome đavoli imaju da voze Jelenu kao šajku po moru.

Kad govorimo o Jecinoj pjesmi Smrt Arsena patrijara potrebno je ukazati na činjenicu koju je naveo istaknuti naučnik Vladan Nedić. Naime, on kaže da su postojale četiri varijante ove pjesme. Ustanovljeno je da je Jecina varijanta veoma bliska jednoj neobjavljenoj iz rukopisa. Sasvim je blizak red izlaganja i veliki broj stihova. Ova druga inačica mogla je biti uzor prvoj. U Jecinoj varijanti nema onih ponavljanja i ratnih pohoda Josifa Prvoga, te pojedinosti o vojnoj pratnji patrijarhalnog tela /trideset fanatira, četrdeset ljuti muškatira/. Skraćena je za trećinu stihova, njena varijanta je dobila u pjesničkoj vrijednosti.5

Pozato je da je značajno mjesto u starijoj srpskoj istoriji zauzimao Arsenije Treći Crnojević, srpski patrijarh. Bio je iguman Pećkog manastira. Rukopoložen za mitropolita pećkog, pošto je oboljelom patrijarhu Maksimu bivalo sve gore, izabran je za patrijarha još za njegova života. Turci su sumnjali u njegovo držanje za vrijeme njihovog pohoda na Beč 1683. Vjerovali su da on dobija nomoć od Beča i vrbuje dobrovoljce za austrijsku vojsku. I Turci i Ausrijanci su nastojali da ga privole, pošto je ostvario određene veze sa Rusima, od kojih je zatražio i pomoć 1686. g. Zaključio je mir sa Austrijancima za borbu protiv Turaka. Pošto se ratna sreća kasnije okrenula Turcima, oni protjeraše Austrijance iz Makedonije i Srbije. Plašeći se Turaka i njihove odmazde, srpski narod napušta Srbiju i počinje se nastanjivati oko Budima, Sentandreje i Komorana. Sa njima je pošao i patrijarh sa više episkopa. Šesnaest godina se patrijarh Arsenije borio za očuvanje privilegovanih prava srpskog naroda u Austriji.

Poznates u tri pjesme o smrti, prenosu i sahrani Arsenija Trećeg Crnojevića. Jedna, koju je pjevao narodni pjevač Borović iz Golubića, zapisana je u Dalmaciji, dok su druge dvije varijante yapisaneu Mađarskoj. Jedna pjesma kaže tijelo je patrijarhovo preneto iz Beča rekom Dunavom do Karlovaca, i to na okovanoj lađi sa trideset vozilaca i trideset "granatira". Svud su zvonila zvona kuda je prolazila šajka sa patrijarhovim tijelom:

"Kad su bili blizu Karlovaca
Karlovačka zvona dopratiše
Dopratiše Arsen patrijara,
Sveto telo Arse patrijara
I trinajsti Maksime vladika,
I njima njima svita kaluđera,
Kaduđera pa i sveštenika;
Pa primaju Arsen pafijara
Sveto telo Arse patrijara.
Nose njega u Frušku planinu."


Dolazak lađe do Karlovaca oglasila su karlovačka zvona, a sveštenici su se spremili:

"I u odeždi i u rupidima
Otpratiše Arsen patrijara
Do slavnog mesta Krušedola..."


U pesmi su posebno u:zbudljive riječi kojima se pjesnik obraća caru Josifu Prvom da mu ustupi tanku šajku sa trideset vesala i pratilaca radi prenosa počivšeg patrijarha.

Već smo istakli da je Vuk zapisao od slijepe Jece i pjesmu Jerko Latinin i Galovran Luko. Jedan podatak iz ove pjesme blizak je Vukovim podacima o hajdučkom pjevanju. Naime, Luko zove Jerka da pjesmom "braću razgovore", a kad ova pjesma ne pobudi interes, on zapjeva drugu, koja svojom lepotom okuraži cijelu družinu. U Vukovoj varijanti pjesme Galovran pogubi Jerka, pohod se uspješno završi, ali se junaci porazbolijevaju i polovina ih umre. Ovdje je prisutan motiv iz hajdučkih pjesama o jednakoj podjeli plijena na žive i mrtve. Kad je Vuk objavio pjesmu u trećoj knjizi bečkog izdanja, o njenom pjevaču nije dao nikakve podatke, ali je na osnovu preipiske utvrdio da je ovo pjesma slijepe Jece, zemunske pjevačice, Živanine učenice. Očito je da je Jeca ovu pjesmu stvorila pod uticajem slijepe Živane. O tome svjedoče završni stihovi, kad Galovran svakom umrlom drugu daje pomen:

"Njemu jeste izdao za dušu
Kako j' zakon u vjeri hrišćanskoj."

Ovi stihovi odgovaraju poslednjim stihovima Živanine pjesme Ljutica Bogdan i vojvoda Dragija.



______________________

1 Gerhard Gezemap, Studije o južtslovenskoj narodioj epici, Izbor, prevod i pogovor Tomislav Bekić, Beograd — Novi Sad 2002.
2 Vladan Nedić, Vukovi pevači, Beograd. 1990, str. 137.
3 Isto, str. 137, 1990, 136.
4 Srpske narodne pjesme, Vuk Sefanović Karadžić, 1, br. 207, Beograd, 1976, str. 132
5 Isto


Vukašin Baćović
644  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Narodni pevači — biografija i prilozi / Olga Kovačević (1852—1893) poslato: Mart 11, 2013, 06:39:54 pm
**

OLGA KOVAČEVIĆ


Kovačević, Olga, guslarka (Elemir kod Zrenjanina, 1852 — Jazak kod Iriga, 1893)
 
Bila je ćerka elemirskog paroha Stevana. U poznijim godinama udala se za jazačkog paroha Svetozara Lalu Pantelića. Nemajući dece, usvojili su dečaka ali su i muž i ona ubrzo umrli.
 
Odrasla u kući gde se negovala narodna pesma, uz brata koji joj je omilio gusle, pevala je i guslala na omladinskim priredbama i besedama. O besedi u Novom Sadu 1866. pisano je u srpskoj štampi. Birala je pesme gde se ističu majka, ljuba, seja, Srpkinja, ali joj je uzor bila Kosovka devojka. Guslanjem je pomogla omladinski pokret i uticala da se prevaziđu zastarela shvatanja o odnosu žena i muškaraca. Pisala je o jednakosti između polova, o svome guslanju, omladini, Svetozaru Miletiću. Njene beleške redigovao je i objavio u kikindskom Narodnom listu Mata Kosovac. Sinovac Milivoj Kovačević, mitrovački krojač i kabaničar, o svome trošku štampao je 1912. knjigu o njoj i besplatno je ustupio čitaocima.

 
LITERATURA: Žena, 1912, br. 11, 685—686; Olga Kovačević, srpska guslarka, Sremska Mitrovica 1912.
 
M. Bujas
Odabrane biografije (tom V) | Matica Srpska


* * *

... Iz štampe je izišla i već se može nabaviti knjiga "Olga Kovačević, srpska guslarka". "Knjiga je namenjena srpskoj kući i sa imenom Olge Kovačević ima da služi jačanju srpske misli, iznoseći vrednost gusala i srpskih narodnih pesama. Olga Kovačević bila je retka Srpkinja, čije se ime u nas Srba ne sme zaboraviti. Njeno je ime zaslužno u narodu srpskom, koliko i ime Milice Srpkinje. Ona je dostojna da služi za primer svakome Srbinu, a u prvome redu da bude uzor našim Srpkinjama, na kojima kuća stoji i od kojih vaspitanje dece naše zavisi...", piše u novinskom članku čiji je autor srpski narodni učitelj i priređivač knjige Jovan Udicki. [Đorđe Ličina,  Novosti, 01.10.2012]
645  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Narodni pevači — biografija i prilozi / Živana Antonijević / slepa Živana / (?—1828) poslato: Mart 11, 2013, 04:29:42 pm
**

SLEPA ŽIVANA


Posebnu skupinu među Vukovim pevačima čine slepe žene pevačice. Kod njih se može uočiti pojačana emocionalnost, saosećanje prema stradanjima i stradalnicima, smisao za događaje iz porodičnog života i za porodične odnose. U našu junačku epiku unele su ne samo motive nego i način doživljaja sveta, osnovna raspoloženja i atmosferu ženskih pesama,— one su njen opori herojsko-patrijarhalni duh ublažile lirskom mekoćom i toplinom osećanja. Nigde se to tako lepo ne sagledava kao kod najveće među ženama pevačima, Slepe Živane (umrla 1828). Sve njene pesme govore o ličnim odnosima ljudi: to mogu biti odnosi oca prema sinu ili sina prema ocu, majke prema deci, sestrića i ujaka, kralja i njegovog vojvode, gospodara i sluge ili čak odnos dvaju protivnika koji dele megdan, ali u svim tim slučajevima izbijaju na videlo izvesna srdačnost i toplina karakteristične za porodične odnose. Najpoznatije i najlepše među njima su Ivo Senković i aga od Ribnika i Smrt vojvode Kajice. Ljubav je u pesmama ove pevačice sveopšti princip; ona ne zna ni za kakva ograničenja, ni za kakve podele. Svi junaci njenih pesama jedni prema drugima stalno iskazuju naklonost i miloštu. Suze se prolivaju ne samo za svojim nego i za tuđinom, pa čak i za onim od kojega js junaka sustiglo veliko zlo. Ljubavlju se obasipaju ne samo ljudi nego i životinje. Marko, kad hoće da podstakne svog Šarca na trk, ne udara ga bakračlijom, već ga grli i ljubi. Jedna od najdirljivijih scena u čitavoj našoj narodnoj epici jeste ona kada stari Đurađ Senković savetuje svog konja kako da mu čuva neiskusnog sina u borbi. Slepa pevačica, koja se celoga veka potucala od nemila do nedraga, doista je nosila u svom srcu ljubav prema celom svetu.

Jovan DeretićMarija Mitrović
Iz Istorije književnosti, 1984.
646  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Stevan Stojanović Mokranjac (1856—1914) poslato: Mart 09, 2013, 11:42:11 pm
**

POSLEDNJA SUZA MOKRANJČEVA


Na taljigama od Beograda do Skoilja, kroz onoliku gungulu izbezumljenog naroda, bila je to suluda ideja, i s pravom joj se njen Steva suprotstavljao — tek sada do kraja jasno uviđa gospođa Mica dok joj muž, evo, zasvagda sklapa oči na rukama Nušićevim. Ako je pred neprijateljskim bajonetima već moralo prestonicu napustiti, nije trebalo bolesnog starca, kome se, izgleda, otkačila neka žička u glavi, truckati čak do Dušanovog mosta na Vardaru, ali Ben-Akiba je bio uporan: u Skoplju će Mokranjac biti u sigurnosti i moći će da, na miru, završi i tu svoju poslednju "Rukovet" do koje mu je veoma stalo. Jao, bolje da su ih Austrijanci poklali usred Beograda, manje bi muke bilo! Kad se samo seti one gužve, onog krkljanca, na Slaviji: jedva su se probili. Sve je bilo zakrčeno od uzavrelog naroda, žena i nejači, u toj bežaniji bezglavoj, u tom metežu: od dece u kolevkama pa do krkavih starica s dušom u nosu, koje su jedva uspevale da se sklone u stranu kako ne bi bile pregažene. Sve je to besomučno hrlilo na jug i nije marilo jedno za drugo: u spasavanju života ljudi su veoma grubi i bezobzirni, nesaosećajni — svako samo sebe gleda. Takva je to panika bila, takav haos, lom, čitava rulja ona izbeglička, da je to prosto ličilo na nešto nezamislivo, na ružan, košmaran san iz kojeg se čovek teško budi — svi su bili u agoniji.
 
A Nušić ih je dočekao raširenih ruku, izgrlio i izljubio Stevu, onako polumrtvog, i počeo da mu peva, kroz suze radosnice: "More, sokol pije voda na Vardarot ..." A i Steva je živnuo kad je čuo pesmu. Činjaše se da dolazi k sebi, jer je — gledajući u poznate mu brkove — upitao: "A gde smo mi ovo?!" Tako je kod Stalaća pitao više puta: "Mico, gde smo mi ovo?"
 
"Kod Stalaća, Stevo" — rekla je podižući mu glavu na nešto meko.
 
"Šta ćemo mi kod Stalaća?!"

"Bežimo, Stevo, bežimo, valjda vidiš. U zbegu smo."
 
"Šta hoće taj Mehmed opet?!"
 
"Jao, Stevice, Švabe nas jure, a ne Turci. Stavi ovu tableticu pod jezik i ćuti, molim te."
 
"A refren je tu: Cojle-Manojle" — reče Mokranjac.
 
"Mikrointervali nisu toliko važni. Ipak, daj mi olovku, Mico..."
 
Uporno pokušava da ustane, pašće iz kola! Za sve vreme mora da ga pridržava i ubeđuje se s njim: umreće joj u putu! Kad je znala u kakvom je stanju, nije ni trebalo da kreće s njim. Na ovu Golgotu!
 
Doduše, bio je Mokranjac u putu miran i poslušan kao dete, ali na momente se upne iz petnih žila da ustane, digne ruku i počne da diruguje.
 
"Jao, Stevo, čoveče, nije trebalo da progutaš tableticu!"
 
On opet:
 
"A gde smo mi ovo, Mico?"
 
"Kod Stalaća, Stevo, kod Stalaća."
 
Na to on otvori oči i potraži njene, a usne mu zadrhtaše:
 
     "Vadili su jabuku od zlata
      iz Morave dok proleća jezde,
      cvetale su trešnje oko vrata
      divnoj ljubi vojvode Prijezde."
 
Ona se začudi otkud njemu to, pa ga i upita, no on samo promrsi: "Cojle-Manojle" i potonu opet kao u neki dremež, polusan. Malo posle izusti tiho iz te letargije: "Rodiće se, zasigurno će se roditi..."
 
Neće ništa više da ga pita, da ga zamara. Toliko je bilo tog njegovog buncanja i bulažnjenja u putu, da je ona sve više uviđala da mu se život bliži kraju. Samo da ne padne u komu dok stignu do lekara.
 
Bože, nije ni znala kako je to Skoplje daleko, kako nam je domovina prostrana. Koliko njiva, livada, bašti, vinograda, voćnjaka, šumaraka od Avale do Kajmakčalana! Koliko lepote božje pod kapom nebeskom! Nije ni čudo što se Bugari lakome za Moravu, zelenu dolamu ...
 
Seća se Mica da je jednom rekla svom Stevi, kad su još mladi bili i kad joj je on, držećije u krilu, pevušio na uho nešto setno, narodno:

"Kako su nam pesme žalne!"
 
Mirno joj je odgovorio:
 
"Pa, Srbija je zemlja gde se pesmom plače, gde se suzom peva."
 
I, evo, on sad, umirući, nešto šapće, nešto mrmlja, pa ne znaš da li on to plače ili peva. Razabiraju samo, i Nušić i ona, sa usana Mokranjčevih:
 
"Ja popej ..."
 
I poče Mica da mu pevuši, vidi da umire. To je njenom Stevi bila najomiljenija pesma, otkako mu ju je Šanko, uz ćemane, otpevao jednom u Negotinu, no nije stigao da je harmonizuje za horsko pevanje.
 
A Nušić, potresen, spusti glavu Mokranjčevu na uzglavlje, pa i on prihvati:
 
     "Ja popej, Velo Velkova,  
      iz jedno grlo dva glasa ..."
 
Gledaju poslednju suzu Mokranjčevu, pa se i međusobno pogledaše i još jače zapevaše, zaridaše ...


Ljubiša Rajković Koželjac

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA"
Broj 26 | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2010.
647  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Predrag Gojković Cune (1932—2017) poslato: Mart 03, 2013, 11:33:45 pm
*
PREDRAG GOJKOVIĆ:


ŽIVIM U NADI DA JOŠ TRAJEM

Predrag Cune Gojković, za "Novosti", o zlatnim jubilejima, karijeri i velikom hitu "Kafu mi draga ispeci"

LEGENDA narodne muzike Predrag Cune Gojković ove godine obeležava nekoliko "zlatnih" jubileja. Pre nekoliko dana uručena mu je plaketa povodom pola veka od objavljivanja prve zlatne ploče PGP RTS za pesmu "Kafu mi draga ispeci", koja je bila prekretnica u Cunetovoj karijeri, ali i u narodnoj mizici. Legendarni pevač će 6. novembra proslaviti 80. rođendan i 50 godina braka. Međutim, Cune ističe da ove godine neće održati solistički koncert, jer sa scene želi da ode tiho i bez pompe, baš kao što je i gradio karijeru dugu više od šest decenija.

Imam utisak da su oproštajni koncerti "in memoriam" za života, i mislim da je bolje da se povučete tiho i lagano — počinje priču za "Novosti" Predrag Cune Gojković. — Sigurno neću održati koncert, jer bi to imalo kontraefekat po moju psihu i zdravlje. To ne bi bilo zadovoljstvo, već bi se pretvorilo u tugu i žalost. Ovako, živim u nadi da još trajem.

Nedostaju li vam scena i publika?

Imam želju da pevam i još mogu, ali da li je to nivo na koji je publika navikla i uzdigla Cuneta? Zašto bih joj pokvario taj utisak nekom greškom. Umor je stigao i glasne žice i telo. Povremeno nastupam. To su tihi koncerti... A nekad sam znao da pevam od osam uveče do šest sati ujutru. Ovako, sa kolegama izađem na scenu i otpevam nekoliko pesama u toku večeri. Usreći me, jer sam još tu.

Kakav je osećaj kad danas izađete na binu i zapevate?

Izuzetno lep, mada sam mislio da ću to teško podneti, ali nisam. Bio jednom jedan Cune, pevao i to se završilo, kao što ste svojevremeno bili zaljubljeni u neki model automobila koji je vremenom korodirao.

Istog dana proslavićete 80. rođendan i zlatnu svadbu?

Sticajem okolnosti oženio sam se na rođendan, a moja supruga je jednom rekla da sam to uradio kako ne bih zaboravio godišnjicu braka. Sećam se, 5. novembra 1962. imao sam koncert u Zagrebu, a sutradan smo se venčali u crkvi. Bio sam veoma umoran, a taj se umor pretvorio u neobičnu brigu moje supruge za mene, koja traje i danas. Ona je vodila računa o mom zdravlju i vaspitanju naše dece, jer, nažalost, nisam imao vremena da u tome učestvujem, zbog čega joj dugujem veliku zahvalnost.

Pesma "Kafu mi draga ispeci" je bila prekretnica u vašoj karijeri. Kako danas gledate na to?

Za nacionalnu izdavačku kuću snimam od 1959. godine i imao sam zapažene tiraže i sa drugim numerama. Međutim, 1962. sam se prihvatio pesme "Kafu mi draga ispeci". Moj izbor je opredelila publika, a ne ja. Videvši da je ta numera postala veliki hit, publika me je prosto prebacila u narodnjake. Do odlaska u Ameriku 1966. bio sam univerzalni pevač, a po povratku iz SAD opredelio sam se za narodnu muziku. Mada sam uvek imamo afiniteta prema toj muzici, maltene sam se uplašio novokomponovanih pesama koje su tada naglo pristizale.

Šta je još presudilo da se okrenete narodnoj muzici?

Pevajući na koncertima zabavnu, džez, južnoameričku i narodnu muziku, imao sam dovoljno komplikacija, jer je publika tražila različite pesme. Rešio sam da malo sklonim u stranu zabavnu muziku i da se posvetim narodnoj, ne bih li koliko-toliko učvrstio stožer oko koga bi ostala narodna muzika. Tadašnje kolege su već bile u godinama i lagano se povlačile, a ja sam pripadao toj novom talasu, kao i Tozovac i Lepa Lukić. Bilo je znatno manje kompozitora zabavnih, nego narodnih melodija. Jurili su popularne pevače, pa sam prihvatao i snimao mnoge pesme. Numere su trajale koliko su trajale, ali je pesma "Kafu mi draga ispeci" ostala do danas.

Rekli ste da ste bili uplašeni kada ste počeli da pevate narodnu muziku. Zašto?

Iz respekta prema kolegama koji su bili na zalasku karijere. To su bila grandiozna pevačka imena, njihov autoritet je u meni izazivao tremu, pa sam se trudio da ne budem samo dobar kao oni, već i da ih nadmašim. Ali nije na meni da kažem da li sam uspeo u tome...



KUĆA KAO CRKVA Cune Gojković je karijeru gradio tiho i nenametljivo i kaže da je tome u velikoj meri doprinela njegova surpuga Leposava.
Ona je naš dom smatrala crkvom, nepovredivim i neutralnim prostorom u svakom pogledu — istakao je Cune. — Družili smo se sa običnim ljudima iz komšiluka, ona je održala taj tihi i mirni brak, mada smo oboje po prirodi vrlo tolerantni.





Cune sa suprugom Leposavom / Foto: M. Labudović

Slavica Dobrosavljević │12.05.2012. │Večernje novosti
648  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači [Klasična muzika] / Jadranka Jovanović (1958) poslato: Mart 03, 2013, 11:02:48 pm
*
JADRANKA JOVANOVIĆ


BITI ŠTO BLIŽE ISTINI O SEBI


Povodom predstojećih božićnih i novogodišnjih praznika u Gradskom pozorištu Bečej 17. decembra je priređen svečani novogodišnji koncert klasične muzike. Bečejska publika je imala jedinstvenu priliku da vidi i sluša opersku pevačicu vrhunskog ranga Jadranku Jovanović, uz klavirsku pratnju Nevene Živković i specijalnog gosta, baritona Beogradske opere Gavrila Rabrenovića. Pesmom i pričom operska diva Jadranka Jovanović je publiku povela na muzičko putovanje kroz raznovrstan program u kojem su bile zastupljene kompozicije Šuberta, Mocarta, Bizea, Sen-Sana, Rota, Rosinija, ali i domaćih kompozitora Biničkog, Bajića, Stankovića koji su po njenom mišljenju nepravedno zapostavljeni.

Neuobičajenim izvođenjem "Ave Marija", svojevrsnom igrom glasova u duetu sa Gavrilom Rabrenovićem u izvođenju arije iz "Čarobne frule", preko sirtakija i nezaobilazne Karmen do predivne kompozicije "Čempres viti", Jadranka Jovanović je pokazala svoju veličinu, darovitost i snagu koja pleni. Publika je oduševljeno, gromoglasnim aplauzom nagrađivala svako izvođenje koji su opravdano zaslužili i pijanistkinja Nevena Živković koja je savršeno pratila muzikom svaki pokret operske dive i mladog baritona Rabrenovića u kome je, kako je rekla Jadranka Jovanović, prepoznala istinski talenat. Na kraju, izazvana ovacijama, operska diva koncert je završila ruskom romansom koju je sama odsvirala na klaviru. Na žalost, i ovog puta, bečejska publika koja se žali da se u Bečeju ništa ne dešava, nije bila prisutna u broju, kakav ovaj događaj, bez obzira na muzičku orijentaciju, političku opredeljenost, obrazovanost, nacionalnost, pol i ko zna šta još, ipak zaslužuje. Jer kvalitetna muzika treba da prevazilazi sve okvire i da bude nešto što nas spaja i oplemenjuje.
Pre početka koncerta Jadranku Jovanović je dala intervju za Bečejski mozaik.

Biografija operske dive je bogata i poznata u svetskim razmerama. Jadranka Jovanović je rođena u Beogradu, gde je diplomirala dva odseka na Fakultetu muzičke umetnosti, teoretski odsek i odsek za solo pevanje na kome je i magistrirala. Debitovala je u ulozi Rozine u "Seviljskom berberinu" Đ. Rosinija u Narodnom pozorištu u Beogradu. U milanskoj Skali je započela međunarodnu karijeru gde je pevala u operi Karmen i Andre Senije, sa dirigentima Abadom i Šaiem. U istom teatru pevala je glavnu ulogu u operi "Orfej" na prvom svetskom izvođenju ovog dela. Zatim slede gostovanja širom sveta na kojima je nastupala sa poznatim umetnicima kao što su Plasido Domingo, Hoze Kareras, Mirel Freni, Eva Marton, Danijela Desi i mnogi drugi.

Proputovali ste ceo svet, nastupali u brojnim svetskim centrima u velelepnim zdanjima i operskim kućama, ali sam pročitala da ste izjavili kako ste u Brazilu nastupali na mestima gde ni policija ne sme da proviri. Da li je to tačno?

Ne, nisam tamo nastupala, nego sam obišla i videla te takozvane "favele". To su krajevi Brazila u kom žive najsiromašniji, gde nema evidencije ni ko su, ni šta su, bez dokumentacije su i verovatno se bave i kriminalom da bi preživeli. Takođe, u Brazilu sam se susretala sa trgovima na kojima su horde dece, gde se savetuje da se tuda ne šeta, jer su to napuštena deca koja žive na ulici, spavaju na ulici, hrane se od krađe i koja nemilosrdno ubijaju, jer nemaju svest o tome šta čine, a moraju da prežive. Verovatno je ta izjava izvađena iz jednog drugog konteksta, gde sam htela da kažem da sam bila gost i na dvorovima, na prestižnim operskim scenama, na privatnim ostrvima jako bogatih ljudi, kod ministara, predsednika mnogih zemalja, ali isto tako sam videla i drugu stranu stvarnosti, surovu i ružnu.To je bilo rečeno u smislu jednog velikog životnog iskustva koji sam dobila kroz profesiju, nastupajući na svim tim elitnim mestima, na izuzetnim pozornicama, sa fantastičnim partnerima, ali i kao neko ko je obišao, eto, recimo i te "favele" i druga slična mesta, sagledavajući na taj način i jednu i drugu stranu života od minusa do plusa.

Pored mogućnosti da nastupate u monumentalnim zdanjima i metropolama ne ustručavate se da nastupate u malim mestima kao što je Bečej i u malom Gradskom pozorištu. Ima li to svojih čari?

Ja najviše nastupam na takvim mestima. Od svih onih koji se bave klasičnom muzikom u Srbiji, mislim da sam sigurno najzastupljeniji umetnik i to je već dosta vremena tako. Pre dva dana sam bila u šabačkom pozorištu, gde su se u punom pozorištu dodala još dva reda stolica, toliko je bilo interesovanje. Par dana pre toga sam bila u Paraćinu u Narodnom pozorištu, gde sam dobila divnu rečenicu od organizatora: Da li bih mogla da održim jedan nastup u pet, a drugi u osam časova istoga dana? To je nagrada. Prosto, stalno dobijam pozive za nastupe i pitala sam se, prvo, kako je došlo do toga, drugo, zašto stalno dobijam pozive, a treće, zašto su sve sale stalno pune. Osnovno što sam shvatila je, da sve ovo što sam ja, što čini moju biografiju svetsku, internacionalnu, imalo jednu najvažniju svrhu, pored toga što sam imala i lično zadovoljstvo jednog susreta sa velikim umetnicima, nastupa na izuzetnim scenama, pored moje lične biografije koja je bogata, donela sam to bogatstvo i jednoj opštoj srpskoj biografiji. Ali najvažnije za mene, što se božijom voljom dogodilo u mom životu, a u vezi vašeg pitanja, je da ja budem ta koja će ljudima u mojoj zemlji, od najmanjeg mesta do najvećeg, doneti sve nijanse umetnosti kao neko kome se veruje sa razlogom. Moja biografija je garant kvaliteta, a samim tim sam neko kome se sa punim poverenjem pristupa, ne samo poznavaoci, nego i oni koji možda nikad ne bi došli, koji su došli da vide u čemu je stvar, pa su samim tim dozvolili da budu zavedeni muzikom, dozvolili su tu mogućnost da im se ova muzika otkrije i da možda sledeći put sa predznanjem dođu na koncert nekog drugog ili na moj ponovo ili da ugase televizor kad im nešto "zasmeta" i da traže nešto drugo. Suština moje internacionalne biografije i vrednost su da u mojoj zemlji, tu odakle sam ponikla, budem ta koja će mnoge da uvuče u ovu priču, jer će doći s poverenjem, iz radoznalosti, možda će doći i kritički da vide o čemu se radi, a možda ne bi došli kod drugih, jer za druge nisu čuli ili nemaju interesovanje ili ih taj ne provocira. E sad, ima drugi deo priče koji je takođe mnogo važan, a to je da posle određenog vremena ponovo budem pozvana. Što znači da sam pružila sve što je moj dar, sve što sam mogla u umetničkom smislu te večeri, nije bilo prevare, nije bilo laži. Samo tako će publika doći ponovo.

Opet moram da se vratim na vaša putovanja. Prilikom gostovanja i profesionalnog boravka na svim kontinentima, imali ste mogućnost da istražujete i osetite muziku mnogih podneblja, Meksika, Brazila, Kube, Grčke, Italije, Kine, Japana. Koja je muzika na vas ostavila najsnažniji utisak, koju ste najjače doživeli?

Brazil i Kuba. To je muzika koju ja osećam, koja je jako bogata, puna je svega. Ima strasti, temperamenta, tuge, plača, žalosti, lepote, harmonije, pomirenosti sa sudbinom... To je takva paleta, mogla bih da pišem knjigu filozofije o tome šta sve ta muzika sadrži i uopšte koliko su oni muzikalan narod, koliko je njihova muzika bogata. Ali mene privlači previše raznovrsnosti i ne bih mogla uvek usko da se opredelim. Takav je i moj večerašnji program, vrlo različit.

Izjavili ste da je uloga robinje Abigaile u operi Nabuko Đuzepe Verdija bila opera na kojoj ste gradili svoju karijeru. Vi ste mecosopran, a u ovoj ulozi ste pravili izlet u sopran i pevate je preko sedamnaest godina, a za nju kažu da je "žilet za glas".

Da, to je sve tačno. A mogu to objasniti ovako, a sve zvuči vrlo paradoksalno, mada je sasvim logično. Ja bih sad uvek znala da prepoznam pravi talenat. I sad sam svesna, da kada sam se pojavila, mnogi to nisu mogli da prepoznaju, a bili su dobri "reproduktivci", dobri izvođači i profesori. To su ogromne razlike, biti dobar, sjajan, fantastičan, čudesan "reproduktivac" i biti "kreativac" koji će za milimetar da pomeri stvari negde. Jedna od osnovnih karakteristika iskonskog, iskrenog talenta je da ono što je najteže, njemu je najlakše, da uvek ide od šireg ka manjem, od komplikovanijeg ka prostijem. Znači postoji taj deo instiktivnog, koji se bez razuma otima kontroli i vi nešto radite lako, bez mučenja, pa vam ne veruju, e, to je to. Ja bi sad i o ovoj temi mogla naširoko da vam pričam, ali nemamo vremena. Mnoge stvari sam radila tako da nisam ni znala da su teške, jer meni nisu bile teške, zato što sam ih savlađivala ne znanjem, nego darom, to se samo organizuje, to je u svakom poslu tako. To ne sme da ostane na nesvesnom, ustvari bilo bi dobro da se savlada i intelektualno. Ali samo savladano na intelektualan način nikad nije iskonski talenat i uvek mu nedostaje nešto, a to nešto je mala nijansa, ali odlučujuća. Vi ćete prisustvovati nekom izvođenju nečega što je neko savladao intelektualno, bićete jako zadovoljni, aplaudiraćete, a kad izađete i uđete u kolotečinu života, posle pet minuta ili deset ćete zaboraviti da vam se to desilo. Ali ovo je nešto drugo, ovo će vas držati sat, tri dana, godinu dana ili ceo život. Tako se meni desilo, kad sam se pojavila da sam bila veoma nerazumljiva za tu generaciju umetnika pevača koja je bila jako dobra. Ja sam zaista, ma kako to sad zvučalo, čitavim svojim opusom donela mnogo inovacija. Ne namerno, nego sobom, svojim talentom, darom, ali i velikim obrazovanjem. Ne bih možda imala hrabrosti da sve to sprovedem, da nisam imala veliko znanje i svojim autoritetom znanja sam to sprovodila i nailazila na velike prepreke, na negiranja, na nespremnost da se tako nešto izmeni, da se takve inovacije donesu u bilo kom smislu. To se odnosilo upravo i na tu ulogu Abigaile za koju ste me pitali. Nije to svejedno, ja se trudim da izanaliziram tu svoju pojavu, jer će to biti sigurno olakšica za neke buduće generacije. Ovo su stvari o kojima treba govoriti. Jako sam teško postala član Narodnog pozorišta u Beogradu, tada se inače teško postajao član, jer je bila sjajna generacija. Već sam pevala u milanskoj Skali i imala četiri ugovora, i u Firenci, Lisabonu, Salcburgu, imala brojne prestižne nastupe po svetu, a nisam mogla da postanem član Beogradske opere. Čak sam dobila ponudu za angažman u Ljubljanskoj operi (tada je još Jugoslavija bila u celini), morala sam da donesem tešku odluku i ipak odlučila da ne prihvatim. Kroz svaku profesiju morate intelektualno da se vodite, nevezano od dara i talenta i da upotrebite snagu ličnosti. Videla sam da u tadašnjoj Jugoslaviji od tolikih teatara Sarajevo, Ljubljana, Zagreb, Skoplje, Split, Maribor, Osijek, Beograd, Novi Sad... za ovu ulogu Abigaile postoje samo tri pevačice, Radmila Bakočević, Anastazija Dimitrova i Radmila Todorovska, a svi imaju operu "Nabuko" na repertoaru i da će pre ili kasnije morati da se dogodi da im zatrebam. Ne znajući koliko je to teško, nisam imala nikakvo upozorenje, otvorila sam note, otpevala od početka do kraja i režiji rekla "pa, dobro", a oni, ali to je sopran, "pa svejedno je kako se zove taj glas, ja mogu to da pevam". To mi je izazvalo dodatne probleme, ali sam na osnovu te uloge ušla u angažman, počela je Ljubljana da me zove, pa Maribor, pa Beograd, Novi Sad... tek sam onda čula da je to vrlo teško i da se retko ko usuđuje da je peva. Nedavno (10. oktobra) smo imali premijeru u Beogradskoj operi, gde od 14 soprana koje bi mogle to da pevaju, ne peva ni jedna, opet ja. Neki se ne usuđuju da rizikuju, zato što je stvarno opasna po glas, a neki jednostavno ne mogu fizički da je savladaju, teška je uloga i zaista jeste vrlo rizična. To je najteže što sam ikada izvodila.

Karmen iz opere Žorža Bizea pevali ste u Rio de Žaneiru, Tokiju, Milanu, Atini pored velikana Plasida Dominga, Hosea Karerasa i drugih, a u istoriju ste ušli kao prva Karmen na Bliskom istoku, ali ste izjavili da "kroz čitavu karijeru nikada nisam ja bila ta koja bira Karmen, nekako je ona birala mene".

Tačno. Jako je važno da umetnik bude što bliže nekoj istini o sebi samom, svestan sebe, ali pozitivno, ne da se projektuje: ja hoću da budem to. Kad sam bila početnica, Klaudio Abado mi je ponudio ulogu Karmen, to je veliki mamac i veliki izazov na koji bi svako rekao, hoću. Ja sam rekla: "Ne, maestro, ja još nisam zrela za Karmen, ja mogu samo da budem Mercedes", to je druga ženska uloga u Karmen. Odmah sam se, uslovno rečeno, stavila u drugi plan, jer sam iskreno mislila da tog trenutka moj glas nije zreo i da sam kao ličnost premlada da tako jednu sadržajnu ulogu prihvatim. Kad govorim o Karmen ne govorim o onom površnom, imam lepu crvenu haljinu, lepa sam i stala sam u pozu, to nije Karmen. Ima ogroman broj publike koji se sa time zadovoljava. A posle mi se stvorio jedan otpor, naročito poslednjih godina. Moguće da ta moja izjava ima s tim veze, jer svaka mecosopranistkinja koja se pojavi, čim završi muzičku akademiju hoće da bude Karmen. Niko se ne otima za Abigailu, svi se otimaju za Karmen. Da li smatraju da je to brz put do afirmacije, jer svaki novinar zna za Karmen, svi vole da pišu u naslovu Karmen, svi znaju da postoji neka Karmen, a ne znaju o čemu se radi. Zašto, to nisam uspela da dokučim, ali ko je došao do suštine Karmen, on se za nju ne otima, jer mora mnogo da "umire" na sceni, mnogo da se da, ne toliko u pevanju, koliko u interpretaciji. Karmen je pisana za glumicu. To znači, ako sam dobar "reproduktivac" nikada neću biti dobra Karmen, samo ako sam veliki "kreativac", pa i onda je pitanje koliko će tog trenutka ta inspiracija, te večeri baš iz mene da izađe, jer nije inspiracija pet minuta, nego je četiri čina skakanja, trčanja, davanja, ljubljenja, voljenja, strasti, mržnje, ubistva, četiri čina kreativnosti.

Svojim talentom i radom ste postigli svetski uspeh, ali kada se govori o Beogradu obično u vašim izjavama se oseti doza gorčine. Dobrim delom ste nagovestili razloge svega toga, ali imate li da dodate nešto?

Imam. Žao bi mi bilo da se to protumačilo kao gorčina. Nije mi cilj da pričanjem o tome kakav je bio moj put prikažem neku gorčinu, sasvim sam zadovoljna i da se ništa više ne desi, mnogo toga se već dogodilo. Cilj mi je samo da pojasnim nešto što smatram da će se desiti nekim drugim generacijama, nekim pojedincima i da se na mom slučaju može dobro izanalizirati nešto. Da ne ostane usamljen slučaj koji se nije analizirao i da ispočetka neko opet slično prolazi i da bude nerazumljiv. Biće sigurno, uvek će biti inovacija, nekih novih kreacija, ali je važno da se o tome priča, da se kaže suština toga. Nije lako ni doći do te suštine, morate biti kreativni da biste tu suštinu razumeli. Ubeđena sam da pola tih, uslovno rečeno, mojih prepreka na koje sam nailazila su bile iskreno mišljenje ljudi koji su mi ih pravili, jer oni nisu mogli da vide drugo nešto, jer su sami omeđeni, i to prilično. Dobro je što mi se to dešavalo, zato što ne bi bila ovakva kakva sam sad. Da je bilo lakše ko zna, ne znam kako bi se moj život vodio, ali sve te prepreke su činile da se svaki put osvrnem na svoje nedostatke, na mane, svi ih imaju, da ih izbrusim, da ih učinim manje vidljivim, da sam ih svesna i da sam smirena, jer ono što imam kao kvalitet je veliko u odnosu na moje nedostatke. Niko nije prorok u svojoj zemlji, ali ja se ne žalim, jer sam dobila nešto što se ne može dobiti na drugi način, najveću moguću ljubav svoga naroda, pune sale, dobila sam po zasluzi, što je najvažnije i najvrednije, a ne prepreke i mišljenje pojedinca.

Da li je to razlog što ste se predstavili multimedijalnim spektaklom i sa čitavim nizom inovacija do tada neviđenih u oblasti klasične muzike, "Ciganski romansero", "Verdijeve dive", "Puškinjana" i neobičnim izvođenjem Vivaldijevog koncerta za dve violine sa Jovanom Kolundžijom, kada ste kao vokal izvodili pratnju druge violine.

To je ono što sam rekla da sam se upuštala u maksimalna istraživanja. U najsmelije kreacije i inovacije sam se upuštala potpuno uverena da je to jedna igrarija u smislu kreativnosti, jedan izlet u muziku, jer muzika je meni tako laka, sve mi je jasno u njoj i zašto ne? Po mom mišljenju znanje mi ne da da izađem iz granica kreativnosti, da odem u neki kič.

Za kraj, gde trenutno radite i koji su Vam planovi?

Trenutno sam u Beogradskoj operi, odmah posle Nove godine imam jedno gostovanje u Dominikanskoj Republici, a zatim idem u Beč, gde ću nastupati na svečanom otvaranju, povodom Svetosavskog bala. To je ono što mi je najbliže u planu.


LJ. M. | 22.12.2007 | Bečejski mozaik
649  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Miroslav Ilić (1950) poslato: Mart 03, 2013, 07:35:38 pm
*
MIROSLAV ILIĆ


SVE SAM RADIO SRCEM

Iako već 16 godina živi u Beogradu, Miroslav Ilić sebe smatra Mrčajevčaninom na privremenom radu u glavnom gradu SCG. Rođen je 10. decembra 1950. godine u Mrčajevcima. U 21. se oženio i dobio ćerku Mariju, godinu dana kasnije zapevao. Njegovi hitovi su postali evergrin naše muzike — "Devojka iz grada", "Rastanka se našeg sećam", "Smej se, smej", "Luckasta si ti", "Pusti me da te volim"... Mada mu, priznaje, život liči na bajku o kakvoj nije smeo ni da sanja u najsmelijim snovima, stalno ga nešto muči, boli, pritiska i daje razloga za nezadovoljstvo. Poznat kao večiti bundžija, borac za dostojanstvo profesije, čovek oštrog jezika i čvrstih stavova i zato je često na meti kolega. Upravo je počeo da priprema pesme za novi album.

Miroslav Ilić: Ne stidim se da priznam da je moj prethodni album bio potpuni promašaj! Brzopleto sam uleteo u tu priču, kao da me je neko usijanim žaračem jurio, a ja bežao. Neki dobronamerni ljudi iz mog okruženja pokušavali su da mi objasne da treba da prikočim, ali ja, tvrdoglavo, nikog nisam hteo da slušam! Samo, shvatio sam da sam pogrešio i guram dalje! Valjda profesionalac sa 30-godišnjom karijerom mora da prođe i kroz promašaje! Uostalom, postavio sam temelje čvrste kao stena i nije im neki problem da izdrže koji promašaj.

Kako posao napreduje?

Miroslav Ilić: Nikad u životu nisam bio oprezniji i nikad se duže nisam bavio odabirom pesama. Od sutra krećem u realizaciju. Za par pesama sam čvrsto odlučio da ću ih snimiti, a ostalo ću rešavati u hodu. Valjda ću uspeti nešto dobro da iščeprkam! Priznajem da mi nikad nije bilo teže. Lako je doći do pesmičuljka, ali ja tragam za pesmetinama... U ovoj fazi, često menjam mišljenja. Desetak dana provedem ubeđen da je nešto odlično, a 11. dana sve to bacim kao da ne vredi ni pet para!

Plašite se novih grešaka?

Miroslav Ilić: Ne... Grešaka se nikad nisam plašio. Nisam cvećka niti anđeo. Daleko sam od bezgrešnog. Ali, za razliku od većine ljudi, ja se svojih grešaka ne stidim i ne bežim od njih. Sve u životu realno gledam i zahvaljujući tome, posle svega što mi se u životu dešavalo, nemam duboke ožiljke! Umeo sam ja da se ludo, nepromišljeno zaletim, da budem brzoplet... Ali, sve što sam radio, radio sam srcem, bez kalkulacija. Ne bih opstao da publika u meni nije to prepoznala. Osetila je moju dobronamernost, plemenitost, poštovanje i iskren stav pa mi je zbog toga praštala greške...

Mnogima ste se zamerali zbog stavova koje niste krili!

Miroslav Ilić: Moji stavovi nikad nisu bili proizvod sujete, pakosti ili borbe za lične pozicije. Ja sam sebi u ovom zanatu odavno obezbedio trajno mesto. Iako sam već odavno zadovoljan svojom profesionalnom pozicijom, kako kaže moj prijatelj Boki Milošević, uvek sam bio krvoločno realan i svašta mi je smetalo. Uvek sam se borio za položaj, dobro i dostojanstvo ovog jadnog zanata koji je godinama nezaštićen. Muka mi je od toga što sa svih strana kojekakvi uleću sa bokova, iz pozadine, spreda, nezadrživo jurišaju i ugrožavaju dostojanstvo ovog zanata koji volim do ludila!

Jeste li ugovorili novogodišnji angažman?

Miroslav Ilić: Jesam, pevaću u Igalu, sa mojim velikim prijateljem Bokijem Miloševićem i njegovim orkestrom. Oduševljen sam što ćemo raditi zajedno. Zahvaljujući ljudima poput njega i Mrčajevcima, mojoj najlepšoj oazi, u vreme najveće slave, nisam uspeo da poludim! Cenim ljude kao što je Boki, koji nisu licemeri, poltroni, kukavice... Boki je, na primer, znao da mi kaže: "Alo, momak, odlepio si, brzo se spuštaj na zemlju!" I ja bih se budio... Takvi, koji su umeli da mi skrešu u brk, pomogli su mi da opstanem i da budem ovde gde sam...


V. Tasić | Balkan media
650  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Miroslav Ilić (1950) poslato: Mart 03, 2013, 07:35:28 pm
*
Miroslav Ilić uoči večerašnjeg tradicionalnog koncerta u Centru "Sava"


NEKE PESME ĆE OSTATI KAO EVERGRIN FOLKA

Pojavili su se neki ljudi koji se ponašaju kao novi apostoli. U želji da zarade pare odlučili su da to što nude prošvercuju kao folk. Sve što se loše dešavalo u folku vezivano je za Miloševićev režim. A šta je posle 5. oktobra učinjeno da ne bude tako?

Miroslav Ilić, pevač je koji je i posle više od 30 godina karijere uspeo da zadrži svoje mesto u narodnoj muzici, a njegovi koncerti, na rođendan, 10. decembra u Centru "Sava", postali su tradicionalni. Novinari su mu nadenuli nadimak "slavuj iz Mrčajevaca", koji nosi do danas. Ali, priča o momčetu sa Morave, počinje još sedamdesetih godina prošlog veka. Poeta Dobrica Erić dao je čika Obrenu Pjevoviću sjajnu pesmu "Voleo sam devojku iz grada", a on je uhvatio pod ruku bivšeg studenta Elektrotehničkog fakulteta u Skoplju, zaljubljenika u Šantićevu poeziju i odveo ga u aleksandrovački "Diskos" i... on snima svoju prvu singl-ploču. Kolika je popularnost ove pesme, svedoči podatak da se ona i danas smatra ličnom kartom Miroslava Ilića. Slede hitovi "Oj, Moravo, tija reko", "Moravsko predvečerje", "Šumadijo", ali to je već deo neke urbane folk legende. O novoj narodnoj muzici i situaciji u folku pred večerašnji koncert govori za Glas.

Godi mi kada ljudi koji imaju malo drugačiji ukus, kad se govori o folku i svemu što se dešava u folku i oko njega. Kažu, Miroslav je nešto drugo. Čujem ja to i prija mi. Ali ne želim da me niko iz tog pogona isključuje, takav kakav sam pripadam tamo i to je moj ambijent. Pripadajući mu, uz napomenu da nisam ni anđeo, ni cvećka, unutar njega borim se za prave vrednosti. Drugačije od onih koje su klijale ovih petnaestak godina.

Mislite li na ovu novu turbo muziku, koju zovu narodnom iako to nije?

Nemam ništa protiv toga da su neki napravili nov pravac. Tehno je novijeg datuma, hip-hop je novi pravac, i pank je za moje godine i pamćenje novijeg datuma. Nije ništa održivo kao trajno. Ljudi stalno dolaze na nove ideje, ali su svesni da to što rade ne pripada onome što je tradicionalno važilo. I tom novom daju novo ime. Ovde su se od jednom pojavili neki ljudi koji se ponašaju kao novi apostoli. Sa stavom: "Ovo sve što je bio folk, to je ništa. Vi ne znate šta je folk. Ovo što mi radimo to je to."

Kako objašnjavate da se radi o nečemu što se slušalo kod nas?

Folk je najpopularnija muzika ne samo u ovoj zemlji. Bez obzira na Madonu, Princa, Džeksona, Britni Spirs, kantri je najpopularniji u Americi. Tu ima para. Ovi o kojima govorim ne znaju da rade na način na koji je to trebalo da se radi. Ne osećaju. U želji da zarade pare odlučili su da to što nude prošvercuju kao folk. Nije to bila želja za obogaćivanjem miljea. Nisu se ostvarili ni u jednoj drugoj kategoriji, a svuda su se muvali i petljali i napravili su ovu pometnju i haos u folku. Da, mi sad ne znamo šta je domaći folk. Da nije par nas, koji se nešto tvrdokorno, ko bajagi batrgamo, ne bi se ni znalo da domaći folk još postoji.

Da li se na estradi baš sve toliko promenilo?

Samo ih slušam kako pričaju: "Ovo je danas šou biznis. Mi radimo". Šta to znači? Čime sam se ja bavio ovih tridesetak godina? To nije bio šou biznis?! Avioni, kamioni, transparenti, sve je to nešto što se radilo i pre ovog ludila. Pokojni Raka Đokić i ja radili smo to još osamdesetih godina. To je tada, kako ovi vole da kažu, bio pomak. Oni sve pravdaju 'pomakom'. Pa ako je iko pravio pomake, ja sam ih pravio. Ali sam ostajao narodnjak - folker. Kada sam snimio "Jesen sedamdeset i neke", pa "Luckasta si ti" 1979. godine, sa tvrdokornim tadašnjim narodnjacima bio sam na krv i nož: "Ti to da snimiš? Luckasta si ti?" Rekao sam, pa ljudi ovo je slatko, simpatično. To je bio pomak. "Polomiću čaše od kristala" '79. godine, to je bio pomak. Za "Pozdravi je pozdravi", kad se pojavila, svi su govorili da je nešto novo. Ali sve to je dvojka, domaći ritam. Nije tačno da se ne može na tom temelju graditi neka ideja. Mi smo prebogati folklornim miljeom, imamo Šumadiju, Vranje, Kosovo. Sve su to različiti ritmovi, a to je temelj na kome treba da opstaje ta vrsta muzike o kojoj pričam i kojom se bavim tolike godine. I tu mogu da se prave pomaci i te kakvi. Ali neka mi niko ne kaže da je pomak samo neka nebuloza, koju ne znaš gde da svrstaš.

Vi niste pristali na kompromis poput nekih vaših istaknutih kolega?

Mnogo mojih saboraca se prodalo i pristalo da bude pokriće nekim produkcijama. Zaboravljajući da se karijera gradi i održava ovde. Ovde se traje. Strah od nemanja posla prisutan je uvek, ali ako si zaslužio svoje mesto imaćeš posla koliko ti bogom dano pripada. Nije mi za 365 dana dovoljno desetak tezgi više, koje donosi pripadnost nekom jatu da bi se gurao tamo gde mi nije mesto. Dokaz sam da se to može. Možda mi treba više fizičke snage da bih postigao efekat, koji će oni sa manje truda da ostvare. Ali to sam prihvatio kao izazov, kao moju borbu.

Vredi li ta borba?

Mene ispunjava i čini posebno srećnim, posebno zadovoljnim, da imam u repertoaru nekoliko pesama za koje sam, bez obzira na kretanja civilizacijskih ukusa i muzičkih trendova siguran da će preživeti. Nadživeće me i ostaće kao belosvetski evergrin folka jer imaju šmek. Meni to nešto znači.

Da li su zvezde danas pevači koji promovišu neke druge vrednosti?

Objektivno, oni i jesu velike zvezde. Nije za potcenjivanje skupiti pet-šest, 10 hiljada, a kamoli desetine hiljada ljudi. Nemam ništa protiv toga. Ponuda je takva. Ali, ako je to nešto pokret, koji je toliko drzak agresivan i ima logističku podršku da preti da potre i uništi tradicionalno, onda se Miroslav buni. Ako smo ravnopravni, što da ne. Nisam za to da se uzme gumica i da se cice, mace, kuce izbrišu. Ali ako imaš 1783 cica, maca, kuca na tri nekakva tipa koji su pretili da budu ispravni, onda je vrag odneo šalu. Moraš da progovoriš, pa da neko o tome razmisli. Žao mi samo što je malo onih koji razmišljaju o tome. Pre svega mislim na državu. Sve ovo što se loše dešavalo u folku vezivali su za Miloševićev režim. Koliko smo puta posle 5. oktobra imali priliku da to čujemo? A šta je posle 5. oktobra učinjeno da ne bude tako? Ništa. Čak je sve to još otišlo uzlaznom linijom. Ipak, postoje neki modusi koji se u svetu i Evropi odavno koriste, samo ih treba primeniti i ovde.


piše: O. Stojimirović, 2006. | Glas javnosti
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »