Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
526  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Grupa "Legende" poslato: April 22, 2013, 08:03:09 pm
*
NE SAMO O POSLU: ZORAN DAŠIĆ DAŠA


DOSTOJEVSKI S TAMBURICOM

Prvi među jednakima u "Legendama" ostvario je dečački san da postane poznati muzičar. Susret sa publikom u "Sava centru" zakazan je i ovog februara





Koncerti u "Sava centru" su opet zakazani, za početak februara. A publika je iz godine u godinu reklo bi se verna i ista: uglavnom ženski svet i gospoda koja još drži do emocija. Sasvim razumljivo. Jer neki su voljeni, neki i ostavljeni, treći setni kada ih sustižu uspomene, ili ih obuzmu strepnje i nadanja i ona čežnjiva, snažna osećanja... Zoran Dašić Daša, gitarista i tamburaš, kompozitor, tekstopisac, vođa i pokretačka snaga grupe "Legende", sve to je u pesme pretvorio. Kao da je svakom u dušu zavirio. A, on kaže da je samo jedan melanholični hroničar koga su ponela neka stara sećanja.

Daši je mladost neiscrpna inspiracija.

Polovinu svoga života (a imam 54 godine, kako ta cifra zastrašujuće zvuči, primećuje usput), dok se nisam udao i preselio kod žene u stan na Ceraku (samo toliko o imovinskom stanju zvezda muzičara), proveo sam u Novom Beogradu kod Studenjaka. Pamtim one dane kada su na mestu silnih zgrada bile peščare, trska i močvare. Tamo smo se igrali i pecali. To je bilo naše jezero i naše carstvo. Vreme gimnazije bilo je još aktivnije i zanimljivije. Druženja, kampovi, ludilo... Leta smo provodili na moru, zime na planini. Nas nekoliko, sa rancem na leđima, krene iz Beograda auto stopom, pa gde se zaustavimo, od Bara, do Istre. Spavali smo na čamcu, na plaži, na drvetu... Jednom, u Dubrovniku, budimo se iz vreće sa prvim zracima sunca, kad čujemo neki žagor i shvatimo da smo bukvalno na ulici — sa radošću evocira uspomene iz vremena kada su ponikli mnogi vrsni muzičari, kao što je Krle gitarista iz "Generacije 5", Džindžer iz Riblje čorbe...

U MODI SU BILE ŽIVE SVIRKE

Tih dana maštali su da postanu poznati u muzici i najviše ih je vezivalo sviranje u parkiću.

To je zaista bilo sjajno vreme. Oduševljavali smo se malim, za ovo vreme sitnim i beznačajnim stvarima. Tada nisu postojali disko klubovi. Marko Janković je bio među prvim beogradskim disk-džokejima. Delovalo je nestvarno — čovek drži dva gramofona i nešto "miksuje", pa sam išao da vidim kako to radi. U modi su bile isključivo žive svirke. Tu su se mladi upoznavali, zaljubljivali, zabavljali, ženili i udavali... Kakve ploče i televizija. Svaki kraj u gradu imao je svoju igranku, a one u Studenjaku su bile poznate. Ja sam svirao u bendu koji se zvao "Apoloni", sa "matorcima" koji su imali dvadeset i nešto godina. Tada sam zaradio i svoj prvi honorar — priseća se Daša.

Pre nego što je osnovao grupu "Legende" još dugo je "štimovao žice" u drugim, manje ili više, poznatim bendovima, počev od "Opusa", "Džentlmena", "Silueta"..., osnovao je i grupu "Šamar" (čiji je album objavio PGP, ali ju je zasenila "Generacija 5", na koju je previše ličio) i postao priznat u muzičkim krugovima širom bivše Jugoslavije, jedino mu je falilo da postane poznat širokim narodnim masama i zakorači na sam vrh. Čak je 1982. godine dospeo i u "Riblju čorbu", ali...

Da mi se to desilo kad sam imao dvadeset godina, bila bi mi čast, ali ne i u tridesetoj, kada sam već odlučio da se više ne bavim muzikom, tim nesigurnim, nomadskim životom. Biti muzičar kao momak, to je najlepši posao na svetu. Još ako si bar malo uspešan, ti si car. Imaš pare, devojke su oko tebe, provodi, zezanje... E, kad dobiješ porodicu, sve se totalno promeni. Ako nemaš kintu, počinju drame, nervoza, da ne pričam dalje. Srećom, kod mene nije tako bilo. Bog me je pogledao, pa sam pored muzike od početka radio i druge stvari, koje su doduše, uvek imale veze s muzikom. Počeo sam na radiju "Studija B", potom sam prešao na Televiziju "Politika", a poslednjih nekoliko godina sam muzički urednik na RTS-u. To je na Zapadu neprihvatljivo, poznata faca, uspešna, a moraš da radiš. Ali, kod nas je tako — konstatuje razočarano.

KONAČNO USPEO

Zato je posle dva meseca provedenih u "Ribljoj čorbi" zaključio da je bolje da se povuče i pokuša da bude normalan, zaposlen porodičan čovek. Osim toga, počeo je produhovljenije da gleda na muziku.

Sve do tada bilo mi je najbitnije da proizvedem ritam i zvuk koji "kolje", a najednom sam primetio da toga više nema u meni i da me neke druge stvari više uzbuđuju. Dopadala mi se grupa "S vremena, na vreme", koji su prvi put u pop muzici iskoristili tamburice. To mi je tako toplo zvučalo. Zabrinuo sam se da starim. A, "Ribljoj čorbi" je u tom trenutku bila neophodna "sveža krv", infuzija, mladost... Ukapirao sam da to nisam ja. Bilo je najbolje rešenje da se rastanemo, uz veliko poštovanje, bez teških reči. Ostali smo prijatelji, Boki mi je kasnije krstio sinove, čak je "kumovao" i da grupa "Legende" ponese to ime — ističe s ponosom Daša.

Ispostavilo se da je to bio dobar potez. Tek nakon toga konačno je uspeo da se ostvari kao muzičar, kompozitor i tekstopisac. Da to nije uradio, ne bi bilo "Legendi", niti bi pored Bore Đorđevića ikad pokušao da piše pesme. Ovako je bio primoran. — Za naš prvi album muziku sam komponovao sam, a Bora je pisao tekstove, ali kada zbog svojih obaveza više nije mogao da sarađuje sa nama, preuzeo sam i to. I eto, napisao sam više od 150 pesama, među kojima i one najlepše, "Ne veruj", "Četrdesete", "Zbog tebe"... Izdao sam i dve knjige poezije. Štampane su u tiražu od 3.000 primeraka i sve je prodato, a budući da to nije komercijalna literatura, smatram velikim uspehom. Nisam nameravao da uđem u dečju lektiru, moja želja je bila da, kao kompozitor, napravim lepu i originalnu melodiju. Ali, drago mi je da hvale tekstove. Mi smo porodica koja puno čita, čak je moja supruga Nena i napisala knjigu o strahovima, poučena svojim iskustvom kada se suočavala sa velikim zdravstvenim problemima, i zaista mi prija kad čujem da su počeli ozbiljno da me uzimaju kao pesnika, jer su moji kriterijumi književnosti dosta visoki. Kad uporedim hrvatsku popularnu muziku, za njih sam Dostojevski — kaže samouvereno, ali ne i pretenciozno, podsećajući da prizemni tekstovi i od dobre muzike mogu da naprave ruglo.

POETA S DVE KESE NA PIJACI

Daša je dugo bio najveći skeptik u grupi i tek sada je shvatio da to što rade zaista ima kvaliteta.

Objektivan sam i vrlo strog, pokušavam da gledam na nas očima onih koji nas ne vole i stalno analiziram šta ne valja, to je jedini način da se nešto popravi. Meni je smešno kad čujem da neki kažu o sebi — "ja sam zvezda, diva, superstar". Ej, alo, to ne postoji! Na ovako malom tržištu mi smo patuljci, mali, sitni ljudi. Kad si zvezda, podrazumeva se da vodiš i poseban način života. Tome su, recimo, najbliži Ceca, Čola, Brena. Njih ne možeš da vidiš nigde, oni žive u svom svetu. Ako ti mene srećeš sa dve kese na pijaci, koja sam ja onda zvezda? Ali, se zbog toga ne stidim, već ponosim što sam potpuno normalan i običan čovek, i tako će i biti — uverava nas.

S druge strane, žao mu je što neki ljudi, koji bi trebalo, ne primećuju da su "Legende" jedna velika, uspešna firma.

Da sam neko sa strane i da imam malo mozga, zamislio bih se kad čujem da neko bezmalo pedeset puta napuni "Sava centar", da ne računam koncerte u drugim gradovima. Ako je grupa toliko godina popularna gde god se pojavi, iako je malte ne i nema u medijima, valjda nešto vredi. Bilo koja prevara traje najviše dve sezone i onda se ugasi kao sveća. To je kao dobar vic. Smeješ je kad ga čuješ jednom, možda drugi put, posle ti više nije smešno. Našu muziku možeš da voliš, možeš i da ne voliš, potpuno podržavam i jedno, i drugo. I Elvisa Prislija nisu voleli svi, pa šta. To ne umanjuje njegovu vrednost. Jedino ne prihvatam da nije dobra — smatra poznati muzičar koga hrani tambura, a zaljubljen je u gitaru. To je, kaže, životna ironija, ali on tamburicu svira kao gitaru, pa je pod tim utiskom izdao ce-de "Iz srca rokera, sa dušom tamburaša".

PRVA GITARA, POKLON OD MAME

Imao sam trinaest godina kada sam prvi put gitaru uzeo u ruke. Pre toga sam držao praher, ali nisam sa njim tresao tepihe, nego sam tobož svirao. Prvu gitaru kupila mi je mama (smučilo joj se da se otima sa mnom o praher). Za razliku od oca, koji je želeo da budem činovnik, pa sam iz tog razloga završio Ekonomski fakultet, ona je imala sluha za mene. Razumela me je i podržavala i za to vreme bila dosta savremenih shvatanja. Pre petnaest godina se zamonašila. Rekla je: "Deco, bila sam posvećena vama dok niste odrasli i stekli porodice, sada želim da se posvetim Bogu i duhovnom životu." Brat i ja po tom pitanju nismo fanatici, ali se u našoj porodici vera uvek poštovala kao vid tradicije i nismo imali ništa protiv njene odluke. Tamo je našla mir — kaže Daša sa iskrenim odobravanjem, dodajući da je ta prva gitara jedna od šest (sve su vanserijski modeli, neke i muzejski primerci) u njegovoj "skromnoj" kolekciji, na kojima svira kad je kod kuće.

SINOVI KRENULI OČEVIM PUTEM

Daša je prošao sva sela i gradove one naše lepe Juge svirajući rokenrol na igrankama. Ali, ni na jednoj nije sreo onu pravu. Njegova supruga uopšte nije ni volela svirače.

Moja žena i ja smo išli u istu gimnaziju (ne i isti razred), ali se tada nismo poznavali. To što se ona ne seća mene, potpuno mi je jasno, jer sam bio totalno bezlična faca, ali me čudi što se ja ne sećam nje, kad ona kaže da je uvek bila dobra riba. A, možda sam je i automatski eliminisao, jer sam u to vreme mislio da je nedostižna. Sudbina nas je ipak spojila. Igrom slučaja, upoznali smo se kod zajedničkog školskog druga, našeg sadašnjeg kuma, koga sam sreo dva, tri dana pred Novu godinu. Pošto mi je propala neka svirka, pozvao me kod njega na žurku i tada sam sreo Nenu — priseća se Daša.

Njih dvoje su dugo u braku, dele dobro i zlo, a deo svojih emocija Zoran je preneo i u svoje pesme, među kojima je i ona "Strah me da te gledam kako spavaš". Imaju dva sina, Andreja i Marka. I oni se bave muzikom. Stariji je završio menadžment i svira bas gitaru. Mlađi na Muzičkoj akademiji studira klavir i ima svoj bend, a često i na velikim koncertima svira klavijature sa "Legendama".

Marko zaista ima šanse da postigne nešto, ako bude pametan. Mada, odmah da kažem, ko se bavi muzikom, taj nema pameti. Ja prvi — šali se na svoj račun.

PONEKAD ZABORAVAN

Obično sam vrlo pedantan i tačan. Ali, u poslednje vreme dešava mi se da malo "fijuknem" i ponekad potpuno zaboravim na dogovor. Evo jedne takve dogodovštine od pre dve godine. Pripremao sam celovečernji novogodišnji program na RTS-u i, da bih na miru okupio sve učesnike, od kojih je jedan u Frankfurtu, drugi u Beču..., odem u subotu, kad su kancelarije prazne, skuvam kaficu, opustim se, dignem noge na sto i počnem ljudima da zakazujem snimanje. Kad, negde oko četiri popodne, zvoni telefon. S one strane Laza, gitarista iz moje grupe.

— Ej, gde si — javlja se veselim tonom.

— Tu sam u televiziji, radim, telefoniram, skupljam program — kažem.

— Čekaj, je l' ti ideš na koncert? — pita me već malo uozbiljen.

— Ko svira, ako je interesantan, što da ne — odgovaram opušteno.

— Pa, kretenu, ti sviraš večeras. Mi te čekamo u kombiju već sat vremena ispred "Sava centa" da krenemo u Srbobran — zavapio je Laza, da bih ja u trenu skočio i "navrat nanos" odjurio, tako da smo sa zakašnjenjem od petnaestak minuta ipak stigli na svoj koncert.


Dana Stanković | 16.01.2011. | Politika
Fotografija: Anđelko Vasiljević
527  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — P poslato: April 20, 2013, 03:28:22 am
*

POLEĆE SOKO

Poleće soko sa vite jele,
spustio krila do crne zemlje.

Poleće soko i nisko pade,
žalosno pismo đevojci dade.

Đevojko moja, raspleti kose,
mrtvog ti dragog kroz selo nose.

Neka ga, neka, neka ga nose;
dosta je tuđe mrsio kose.

YouTube: Zoran Kalezić — Poleće soko
528  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — Č poslato: April 20, 2013, 03:19:26 am
*

ČUVAM OVCE, LIVADICA MALA

Čuvam ovce, livadica mala
Jelo, oj Jelice, Zoro, oj Zorice

Ima kome ja bi je prodala
Jelo, oj Jelice, Zoro, oj Zorice

Prođe Mile i pronese novce
Jelo, oj Jelice, Zoro, oj Zorice

Pošto curo livada i ovce
Jelo, oj Jelice, Zoro, oj Zorice
529  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — Č poslato: April 20, 2013, 02:52:43 am
*

ČOBAN RADE POKRAJ GRUŽE SPAVA

Čoban Rade pokraj Gruže spava
Budila ga čobanica Rada
Ustaj Rade tvoje stado spasi
Odneće ga od Gruže talasi

Neka nosi i mene i stado
Kad si drugog zavolela Rado
Nisam Rade života mi moga
Tebe volim i više nikoga

YouTube: Grupa pevača — Čoban Rade pokraj Gruže spava
530  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — Ž poslato: April 20, 2013, 02:39:02 am
*

ŽALIM TE MOMČE ŠTO LJUBIŠ MENE

Žalim te, momče, što ljubiš mene,
Jer moje srce za drugim vene.
 
Ti ne znaš da te ne ljubim ja,
Lepša mi zvezda od drugog sja.
 
Pesme mi pevaš, mladiću mladi,
A ne znaš da se varaš u nadi.
 
Zalud mi pevaš pesmice, oj
Kad nikad nećeš ti biti moj.

YouTube: Gordana Kojadinović — Žalim te momče što ljubiš mene
531  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — U poslato: April 20, 2013, 02:18:26 am
*

USTAJ KATO, USTAJ ZLATO
 
Ustaj Kato, ustaj zlato,
Spremaj darove,
Spremaj mori, darove.
 
Ja sam mlada i sirota,
Nemam darove,
Nemam more, darove.
 
Kad si mlada i sirota
Što se udavaš,
Što se, mori, udavaš?
 
Udavam se što sam mlada
Tanka, visoka,
Tanka, more, visoka.
 
Udavam se što sam lepa,
bela, rumena,
bela, more, rumena.


AJDE KATO, AJDE ZLATO
 
Ajde Kato, ajde zlato,
Spremaj darove,
Spremaj mori, darove.
 
Ja sam mlada i sirota,
Nemam darova,
Nemam mori, darova.
 
Kad si mlada i sirota
Što se udavaš,
Što se, mori, udavaš?
 
Udavam se što sam mlada
Tanka, visoka,
Tanka, mori, visoka.
 
Udavam se što sam lepa,
bela, rumena,
bela, mori, rumena.

YouTube: Mara Đorđević — Ustaj Kato, ustaj Zlato
YouTube: Sonja Perišić — Ajde Kato, ajde zlato
532  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Vlastimir Pavlović Carevac (1895—1965) poslato: April 20, 2013, 01:30:45 am
*
Promovisana monografija posvećena čuvenom violinisti Vlastimiru Pavloviću


CAREVČEVO "OD ZLATA GUDALO"

Veliko Gradište — Impresivna monogafija "Od zlata gudalo", posvećena velikanu naše tradicionalne muzike Vlastimiru Pavloviću Carevcu, promovisana je u njegovoj zavičajnoj varoši Velikom Gradištu. U svečanoj sali opštine Veliko Gradište, pored domaćina, prisustvovali su ministar kulture Predrag Marković i saradnici barda srpske narodne muzike.





Promoteri monografije bili su članovi Umetničkog saveta tradicionalnog Festivala "Carevčevi dani" koji se već 18 godina svakog leta održava u ovom šarmantnom gradiću na obali Dunava: profesor Nikola Rackov, magistar Mirjana Drobac, poznati violinista Branko Belobrk i profesor etnomuzikologije dr Dragoslav Dević.

Nazvavši ovu publikaciju dragocenom, govorio je ministar Predrag Marković: — Hoćemo da promocijom ove monografije ispravimo jednu nepravdu što ovde i činimo već osamnaest godina, rekao je Marković. Gradište je jedan od retkih gradova u Srbiji koji na adekvatan način poštuje svoje velikane dok neki gradovi ne uspevaju da prepoznaju njihov značaj i doprinos. Tokom njihovog žitota posebno. To je loša poruka a ovo je najbolja — da ljudi umeju da cene stvaralaštvo i da talenti ostanu ovde, da se vraćaju ili zadržavaju prisne veze sa svojim gradom. Oni će kao mnogi drugi, dok slušaju Carevca, doživeti ono što je najvrednije u našoj tradiciji".

Ovu priču o legendarnom maestru naše izvorne muzike dopunili su umetnici iz Beograda izvodeći na violini melodije za koje je "Car" bio najviše vezan.

Inače, u monografiji se, pored tekstova, nalaze brojni notni zapisi a uz knjigu je objavljen i kompakt disk sa raznovrsnim materijalima o velikanu narodne muzike.

Na Vlastimira Pavlovića podsetio je jedan od njegovih najbližih saradnika, maestralni violinista Branko Belobrk, navodeći da spada među one koji su imali sreću da uče od velikog Carevca. — U fonoteci Radio Beograda postoji obilje snimaka Velikog narodnog orkestra, na čelu sa "Carem", koji nam otkrivaju svu raskoš njegove umetničke duše i neprevaziđenu interpretaciju naše tradicionalne narodne muzike, rekao je Belobrk. Profesor Nikola Rackov je istakao da je ova publikacija rezultat upornih nastojanja da se Vlastimiru Pavloviću oda zaslužena počast i njegovo stvaralaštvo otrgne od zaborava kao i melodije koje je stvarao i maestralno interpretirao.

U ime domaćina, prisutnima se obratio predsednik opštine Veliko Gradište Dragan Milić: — Još pre osamnaest godina, kada smo ustanovili Festival "Carevčevi dani", smatrali smo da bi trebalo publikovati jednu ovakvo kapitalnu knjigu što smo, evo, sada i dočekali. Možda se njeno stvaranje odigravalo sa izvesnim zakašnjenjem ali lep povod predstavlja činjenica da se ona pojavljuje baš na 18 rođendan Festivala, što u simboličnom smislu punoletstva, predstavlja i neku prekretnicu u životu svakog čoveka. Smatram da će i ovaj, predstojeći Festival "Carevčevi dani", predstavljati neku vrstu prekretnice uz uverenje da ćemo njegove umetničke domete svake godine podizati na viši nivo".

Predsednik opštine Veliko Gradište Dragan Milić je svečano uručio monografiju o bardu tradicionalne srpske muzike ministru kulture Predragu Markoviću.


Autor: Z. V. | 12.01.2012. | danas.rs
533  MUZIČKA ČITAONICA / Muzičke teme / Miša Đurković — Slika, zvuk i moć [ogledi iz pop-politike] poslato: April 20, 2013, 12:42:53 am
**

LEPA LUKIĆ


Popularna kultura jedne zemlje danas ne samo da je najvažniji instrument promocije njenog imidža u svetu već predstavlja i najznačajniji opis života jednog naroda. Zato je retko koga mogla da iznenadi činjenica da je nedavno u Muzeju američke istorije otvoreno posebno odeljenje posvećeno isključivo istoriji hip-hopa, jednog fenomena koji zaista traje tek četvrt veka ali preko čijeg se čitanja mogu najlakše razumeti lomovi i transformacije američkog društva u pomenutom periodu. Naravno, reč je i o jednom od njegovih najvažnijih izvoznih produkata koji time otvara vrata i za druge američke brendove.
 
Odnos SAD prema ključnim stubovima svoje popularne kulture i pre svega muzike savršeno se ogleda u tretmanu koji je u poslednjih desetak godina imao veliki izvođač američke "novokomponovane" muzike Džoni Keš. Najpre ga je u njegovim dubokim šezdesetim godinama pronašao genije producenta Rika Rabina i naterao da na potpuno nov način (samo gitara i glas) snimi obrade nekih savremenih pop stvari. Na četiri albuma iz serije American Recordings stvorena je još jedna velika legenda. Keš je dobio svu silu Gremija, ponovo je uleteo u fokus medijskog interesovanja, reizdati su njegovi veliki albumi, napisane su nove biografije a pred kraj njegovog života Džejms Manigold je počeo pripremu za snimanje biografskog filma Hod po ivici...
 
Lepa Lukić, rođena Mušović, na njenu i našu žalost pripada kulturi koja ne ume ni na minimalan način da ceni svoje sećanje i ključne tačke svoje savremene istorije. Četrdeset godina njenog rada i snimanja moralo je da bude obeleženo na način na koji to ova žena zaslužuje. Nažalost, niko u Srbiji ne razmišlja kako da na savremen način iskoristi njen i dalje savršen i moćan glas (kao što je to Rabin uradio sa Kešom), o njoj i njenom stvaralaštvu ne samo da nema nijedne objavljene knjige, već više od petnaest godina nije napisan ni pristojan analitički članak, a kamoli ozbiljna studija. Nikome ne pada na pamet da njen život sa svim usponima i padovima, koji je savršen predložak za dobar scenario, pretvori u film. Elementarno bi bilo da je u njenu čast napravljen album na kome bi mlađe koleginice pevale pesme koje su je proslavile i bez kojih su i dalje nezamislive i svadbe i kafane, i to ne samo na ovim prostorima. Ovako, moramo biti presrećni što smo makar krajem prošle godine od PGP RTS-a dobili trostruki disk Lepa Lukić — Zapisano u vremenu sa više od šezdeset njenih pesama. I ovakav kakav je (bez detaljnog bukleta, bez informacija o njenoj diskografiji, o datumima snimanja, o izdanjima na kojima se ovi snimci nalaze), disk daje mogućnost uvida u razvoj njene bogate karijere.
 
Mnoge mlađe generacije odrasle uz nove talase estradnih zvezda čak i ne znaju o kome je reč, kao što ne znaju da su mnoge pesme koje su već postale deo kolektivnog sećanja ovog naroda zapravo njene. Dovoljno bi bilo samo reći da je to osoba koja je otpevala pesmu "Jutros mi je ruža procvetala".

Iz njene bogate biografije ovom prilikom izdvojićemo tek nekoliko važnih momenata. Rođena je i odrasla u selu Miločaj pored Kraljeva i vrlo rano rešila da se bavi pevanjem. Prvo snimanje za radio imala je krajem pedesetih i od tada do polovine sledeće decenije je usledilo uspostavljanje mučnog obrasca koji će i do dan-danas pevačici na ovim prostorima jedini garantovati duže trajanje: kafane, hoteli, moteli, terase, turneje, opet kafane. Nabijena kilometraža na kojoj se uči život, upoznaju ljudi i vežba glas nadograđivana je povremenim snimcima za radijski program (po pravilu narodni standardi poput "Čuvam ovce dole u jasenje", "Moj Milane" ili sjajne "Djevojka sokolu zulum učinila") i prvim singlovima, duetima.
 
Pravi obrt dolazi 1964. kada kompozitor Perica Tanasijević (čovek za koga su vezani gotovo svi njeni veliki uspesi) specijalno za nju piše "Od izvora dva putića". Ovu pesmu Ivan Čolović s pravom navodi kao prvi pravi hit takozvane novokomponovane muzike: ne samo što je prodata u ogromnom tiražu od preko 260.000 primeraka, već je i po muzičkoj formi i po tekstualnom sižeu predstavljala pravi početak slobodnijeg i modernijeg pristupa tradicionalnim i do tada ustaljenim temama "narodne muzike". Od tada pa do kraja osamdesetih počinje period stvarne izgradnje moderne muzičke industrije u SFRJ na čijem je čelu upravo najveća zvezda tog perioda — Lepa Lukić.
 
Zaista, ako neko želi da analizira kako se na ovim prostorima etablirala muzička industrija moraće da počne i da završi s Lepom. Prvo, u njenim tekstovima oseća se polagano ulaženje urbanih motiva i dilema i postepena razgradnja idiličnog pastoralnog pejzaža od koga su tadašnji pevači polazili. Od naivnih, razdraganih, pomalo erotičnih, šeretskih i veselih tema stiže se do istinskog razočaranja, ljudske drame, bola ("Pevam i tugujem"). Lepa je počela da peva ono što su ljudi živeli. Drugo, jasno se uočava kako se modifikuju forme koje je još Carevac pravio i kako se pojavljuju i novi ritmovi i novi instrumenti (npr. električna gitara u "Izvini, ali mnogo mi je žao"). Konačno, oko nje se ispredala čitava mreža novih institucija koje su definisale estradu: izdavačke kuće, promoterske organizacije, revijalna štampa...
 
Lepa Lukić je prvi pravi superstar na ovim prostorima: ona je sa Silvanom Armenulić bila u centru vešto izrežiranog marketinškog sporenja između ove dve dive, sa sve brojnim fan-klubovima, peticijama podrške, nadmetanjima za nagrade i sl. Iz tog doba je i fenomenalan potez kada je Lepa slikana kao kraljica u narodnoj nošnji, sa opancima i krunom na glavi. Ovu višeznačnu sliku je Beogradska estrada koristila kao plakat za njenu promociju. Ne zaboravimo, glumila je u dva filma i jednoj seriji.
 
Ona je postavila čitav obrazac koji su kasnije u osamdesetim samo prilagođavale Lepa Brena, Dragana ili kasnije Ceca. Međutim, kao svaki pop-superstar, ona je otvorila i onu drugu stranu savremenih heroja: lične tragedije, neuspeli brakovi, poroci, potpuno neracionalan odnos prema novcu koji je dolazio i odlazio u neverovatnim količinama. Prva je osetila tamnu stranu popularnosti i postala meta tadašnjih ništa manje agresivnih tabloida, sve vreme kukajući za privatnošću i slobodom.
 
Povlačenje u drugi plan tokom osamdesetih bilo je rezultat novih dinamičnijih vremena, rezultat činjenice da je ušla u srednje godine ali i sopstveni izbor osobe koja je sasvim zadovoljna svojim posebnim mestom dostojanstvene legende i koja ne želi da se na pogrešan način prilagođava novoj nešvilskoj modi kakvu je gurala Brena. Zbog i dalje važećih kriterijuma, naprosto se znalo da je Lepa — Lepa, da samo ona može da otpeva određene stvari, na svoj način. I to je bilo sasvim dovoljno da se povremeno oglasi sa velikim uspehom ("Čaj za dvoje", "Srce je moje violina", "Niko kao ja"), da sebi obezbedi dobru zaradu i da nastavi da se nosi sa svojim ličnim tragedijama od kojih je najveća nemogućnost da dobije dete. Otuda i danas tako tragično i bolno zvuči njena interpretacija Radojkine "Sine moj" bez koje nekada nijedna emisija Želja i čestitki nije mogla da prođe; otuda i mnogi njeni pokušaji da majčinski promoviše neke nove pevačice (uključujući poznatu kičericu "Naslednica").
 
A onda su došle devedesete kada je zaista propao čitav jedan svet. Ni Lepa nije mogla da izbegne posledice ove kataklizme: pomenimo samo prinuđenost da peva na promocijama Arkanove stranke tokom 1993. Srećom, za razliku od mnogih drugih Lepa nije pristala da uništi sebe: umesto da se zateže, ugrađuje silikone, skida i peva pornografske tekstove, odlučila je da ode u izbeglištvo. Godinama je živela u Kanadi, a svoju egzistenciju gradila je na pevanju za našu dijasporu uz tek povremeni pokušaj da ovde snimi poneki album. U svemu tome održala ju je samo ona strašna životna energija koju srpski seljak nosi boreći se humorom protiv svih nevolja i tragedija — i danas je Lepa poznata po vicevima koje stalno priča.
 
No kad se podvuče crta, ispod ove neprestane avanture više od svega ostaje more jako lepih pesama ("Oj meseče zvezdo sjajna", "Bisenija"), koje su generacijama obeležile život. Ostaje njen kristalno čisti, ravan i stamen vokal koji teče onako kako to i Morava vekovima radi. Kako je i sama govorila, ona peva prirodno, jasno, čisto i bez napora, baš kao što pije vodu.

Miša Đurković
534  MUZIČKA ČITAONICA / Muzičke teme / Miša Đurković — Slika, zvuk i moć [ogledi iz pop-politike] poslato: April 19, 2013, 10:59:51 pm
**

SEKA ALEKSIĆ


I. Pobuna socijale

Kad bismo napravili anketu o tome koje su boje obeležile prošlu godinu, teško da bi odgovor bio drugačiji nego: crna i zlatna. Pesma Crno i zlatno je daleko najveći hit 2004. godine; to je najizvođenija, najtraženija i definitivno najslušanija pesma u godini koja je iza nas. Seka Aleksić, pevačica koja se njome proslavila, dostigla je popularnost koja se povremeno graniči sa euforijom: sa tek drugim albumom došla je u situaciju da ima najplaćenije tezge, tabloidi su se prosto utrkivali šta će pronaći ili izmisliti o njoj kako bi je stavili na naslovnu stranu, u anketama koje su istraživale koga bi narod najpre video u Plejboju kotirala se gotovo u samom vrhu; naravno najveće ludilo moglo se videti u direktnom kontaktu sa publikom gde je Seka na nastupima Grand elite svojom upečatljivom koreografijom daleko iza sebe ostavljala sve svoje kolege, jasno pokazujući ko je trenutno najveći. Osim što je pobrala mnogobrojne nagrade, kao možda najveće priznanje stigla joj je mogućnost da peva u petom nastavku kultnog narodnog kemp serijala Tesna koža. Producenti ove priče su sledeći kolektivno nesvesno uvek uzimali onog ko je narodu naprosto najinteresantniji, a to je sada očigledno Seka. U čemu je tajna ove dvadesettrogodišnje pevačice koja od obrazovanja ima osnovnu školu i frizerski kurs?

Seku svakako treba tumačiti kao vrhunac čitavog jednog novog talasa u tehno-folk muzici, talasa koji je u vrh izbacio jednu vrstu folk andergraunda koji je proizvela narodnjačka majka Bosna. Uz nju tu su i famozna Stoja, kao i Indira Radić koja je u Ljubljani na koncertu imala osam hiljada ljudi, snimila duet sa Alenom Islamovićem i još jednom pomerila granice treš-mejnstrim kulture sa legendarnom striptiz tačkom u Grand-šou. Bosna je tradicionalno poznata kao jedan od najvećih rasadnika nove narodne muzike: podsetimo se Nedžada Salkovića, Silvane Armenulić, Brene, "oba Halida", Hanke Paldum, Marinka Rokvića i mnogih drugih. Iako ove nove pevačice sebe vide prosto kao deo čitave te tradicije, ono što je u njihovoj pojavi zanimljivo jeste politički i ideološki kontekst u kome se one javljaju i doživljavaju punu afirmaciju.

Dok su razni modernizovani oblici folka tokom devedesetih dominirali medijima i estradnom scenom, ostavljajući teoretičarima zadatak da se i dalje spore da li je takva muzika rezultat političke manipulacije ili prosto snažnog prodora tržišnih tokova, nakon 5. oktobra čitava ta scena je postala politički nekorektna i ideološki osuđena. Prosvetiteljski nastrojena elita ponovo je u javnosti otvorila priču o borbi protiv kiča i šunda i vrlo militantno se ustremila na sve "neurbane" oblike muzičke prakse. Gotovo se moglo osetiti kako se bespoštedno ulazi u rat protiv "turbo-folka", ma šta se pod time podrazumevalo. To je doba kada na RTS-u niste mogli da vidite čak ni Miroslava Ilića, već samo Bajagu i Jarbole.
 
Pod naletom istih militantnih krugova Željko Mitrović je morao da brani svoju imperiju ulazeći u veoma opasne političke dilove, dok je s druge strane radikalno menjao programsku šemu minorizujući sapunice, smanjujući narodnjake na najmanju meru i pokrećući gomilu ne baš isplativih programa (bilo je čak u planu pokretanje i čistih rokenrol emisija). Naprosto je čitava ta muzička praksa proskribovana i proterana na medijsku i kulturnu marginu.
 
To je međutim bila upravo idealna mogućnost da se čitava priča vrati u bazu, odnosno u sve one izvođačke prostore sa kojih je i potekla i u kojima je mogla da se regeneriše: u kafane, pod svatovske šatre, na vašare, na beogradske splavove i u balkanske i evropske diskoteke koje počinju da igraju sve značajniju ulogu. U tim uslovima jednog novog andergraunda, daleko od većine elektronskih medija, stasala je ne samo nova, tvrđa, sposobnija i dinamičnija generacija izvođača već i čitava nova tranziciona publika kojoj je u sve težim ekonomskim i socijalnim uslovima takva relativno jeftina zabava ostala poslednje pribežište od ne baš veselog života obeleženog siromaštvom, masovnom nezaposlenošću i nacionalnom frustracijom. Buduće zvezde su praksu sticale u svim mogućim uslovima učeći zanat i stičući potrebnu "kilometražu". Medijska afirmacija se sticala preko mreže lokalnih televizija koje su se srećom brzo oslobađale od naloga nove političke korektnosti, budući da su morale da se tržišno ponašaju. Ovo se sve mora imati u vidu jer i dalje preovlađuje utisak da je dovoljno pojavljivanje u Grandu pa da se postane slavan. Upravo Sekin primer pokazuje da je Grand tek ona poslednja stepenica do koje se stiže sa godinama rada i iskustva. U pitanju je vrlo ozbiljan, težak i zahtevan biznis koji mora da se nauči, i naprosto je netačno da se sve postiže samo reklamom.

Politička situacija je s godinama ipak polako ulazila u neke mirnije tokove, pa je ideološki žar neo-jakobinaca opao. Sa dolaskom nove vlade možda po prvi put je u relativno normalnim uslovima čitav segment zabave ostavljen tržištu. Mitrović je batalio sve one nesrećne i neprofitabilne emisije, skoro sasvim se ostavio politike, vratio sapunice u prajm-tajm i ceo petak dao Grandu. U takvim uslovima čitav taj novi talas se iz andergraunda preselio u epicentar, koristeći sa novim mogućnostima upravo onaj metod koji je obeležio ovaj žanr devedesetih: stalno pomeranje granica mogućeg, dozvoljenog i očekivanog, kako u pogledu muzičkih kombinacija, zvučnih efekata i produkcije, tako i u pogledu stajlinga, vizuelne provokacije i kompletnog imidža. Niko bolje ne ilustruje ovu priču nego Seka.
 
Kompletan fenomen Seka može se tumačiti kao reakcija na čitav projekat "urbanizacije" i kulturne dekontaminacije koji su nove kulturne i ideološke vlasti preduzele nakon 5. oktobra. Naime, projekat menhetnizacije Beograda i Srbije izgrađen oko Seks i grad modela, koji je dobio i domaću verziju u Lisicama, ojačan domaćom verzijom Kosmopolitena i čitavom serijom proizvoda, ponašanja, modnih detalja, restorana, časopisa i drugih stvari koje su nuđene novoj eliti koja se polako stvarala od pridošlih stranaca i domaćeg džet-seta, uticaja je razumljivo imao samo među dominantnom bogatom elitom. Sve jače raslojavanje proizvelo je postojanje dva sveta, ovog elitnog i onog drugog proskribovanog modela za socijalu, za siromašnu omladinu koja je čitav svoj sistem gradila i branila oko balkanskog modela razvijenog devedesetih.
 
Seka je naprosto socijalni i antropološki obrazac žene suprotstavljen "emancipovanim", depresivnim, razočaranim i smorenim junakinjama Lisica. Njena životna priča tipična za generaciju stasalu u doba ratova i nemaštine jeste priča o detetu razvedenih roditelja koje je odrastalo u prilično teškim uslovima i koje je već sa devet godina regularno spremalo hranu za čitavu porodicu. Slično kao deca iz geta maštala je da nađe načina da iz njega izađe, te se i njoj karijera pevačice — tipičnog modela za identifikaciju nižih slojeva — činila kao jedini način da se uspe u životu. Od malena fascinirana Vesnom Zmijanac i Brenom, već sa sedam godina učestvovala je na prvom takmičenju pevača-amatera, a već sa četrnaest otpočela je profesionalnu karijeru pevaljke po bosanskim kafanama radeći taj posao sve do devetnaeste, kada celu priču pomera u Švajcarsku stičući zavidnu popularnost među dijasporom. Tek tada stiže u Beograd i počinje Grand epopeju. Desetogodišnje kaljenje stvorilo je ogromno samopouzdanje i čvrstu bazu da se svoja priča gura po svaku cenu. (Tu se o emancipaciji ne priča, ona se živi).
 
Ovo je možda najočitije u vezi sa njenom pozamašnom figurom. Seka je model klasične jedre, korpulentne balkanske žene kod koje obline moraju da budu prenaglašene; hiperbolizovano ostvarenje ovdašnje uzrečice "bolje da ljulja nego da žulja", simbol plodnosti. Kod nje naprosto "snaga" mora da se preliva, da kipti dok muškarci sa užagrenim očima pokušavaju da joj stave sto evra u dekolte. Ona stoga neodoljivo podseća na Breninu najraniju fazu kada je pokojni Minimaks do beskonačnosti vrteo nabujalu Bosanku koja je vrckala pred kamerama dok su se slojevi mesa prelivali preko uskog tirkiznog kostima, i ponavljala Čačak, Čačak. Iz te perspektive obilje je uvek dobro došlo, i viška nikad nema. Zanimljivo je da je upravo zbog svoje popunjenosti Seka došla na tapet već uveliko umivenog Sveta kada su parafrazirali naslov njenog hita u Crno i masno, fokusirajući naslage celulita sa prebogatih, zaokrugljenih butina. Oni prosto nisu razumeli da se ne samo u Bosni već na čitavom Balkanu za dobru žensku smatra ona za kojom zatrubi kamiondžija, a to sigurno neće biti Keri Bredšo. Na pitanje da li joj smeta kada je novinari prozivaju za kilograme, sama Seka kaže: "Ma boli me za to! Znam da imam pet (?) kilograma viška, ali nemam nameru da ih skidam. U Bosni su u modi ovakve žene, moj verenik voli meso i publika voli kako izgledam, pa što bih smršala. Mislim da je vreme mršavih manekenki odavno prošlo i da su danas na ceni rasne žene“.

Možda je tajna upravo u ovom namernom preterivanju u svim pravcima jer kod Seke je sve preterano, obilno i prenaglašeno. Od pomenutih kilograma, preko vrlo oskudne i napadne garderobe u koje ih tako pakuje da obline uvek dođu u prvi plan (sve zdravo, prirodno i neprskano, ništa silikoni!), pa preko ultra-napadne šminke i šljaštećeg nakita koji čine da nekada izgleda kao porno-lolita, zatim skoro do maksimuma nategnutih trilera u pevanju, gde se naglašava svaki slog i gde se glas kreće između raspusnih, krajnje visokih registara s jedne strane i vrlo karakterističnog nategnutog vibrata u donjim, kakav su koristile Ljiljana Petrović ili Šemsa...
 
Potpuno ista stvar može se reći za kompletnu njenu poetiku. Čitava muzička, tekstualna i vizuelna prezentacija postavljena je na totalnom pomeranju granica žanra u smislu mešanja svega što autoru dođe pod ruku. Naravno, za Seku rade vrhunski majstori aktuelne produkcije. Brajina muzika pokazuje koliko je neverovatno zanimljiv razvoj onoga što se nekada zvalo narodna muzika. To je danas otišlo u čisti manirizam, jedan fascinantni melanž različitih tehnomatrica sa muzičkim formama iz celog mediterana, Levanta, pa i šireg orijenta. Umetnički i muzikološki gledano nesumnjivo se radi o kiču ali onom fascinantnom, i šteta ješto muzikolozi ne rade ozbiljne analize elemenata koji se tu mogu naći (npr. na zadnjem albumu Mitra Mirića ima i drum and bass matrica). Upravo taj preterani manirizam nakačen na dinamičnu ritmičku osnovu predstavlja trenutno idealnu formu za zabavu sirotinje na Balkanu. Da bi sebe u potpunosti pronašli jedino tekstovi moraju ostati jednostavni, svedeni na klasične bazične emocije, poruke i opšta mesta kafanske poetike. Posebno poglavlje je vizuelna prezentacija za koju je zadužen legendarni Dejan Milićević koji je model upotrebe kiča pomerio do neslućenih granica. Spot za Crno i zlatno toliko je otišao u pomeranju granica glamur-treša da se opasno približava kemp-artizmu. Običan svet naravno vidi šarene boje, crnca, nabildovane baje i gole snajke, gomilu novih još jačih fora i ne treba mu ništa više od toga.
 
Treba primetiti da Seka nastavlja da uči i da sama kupi fore od najboljih: ona je na ove prostore prenela ono zapaljivo mrdanje guzom koje su uvele ar-en-bi crne umetnice, a ovekovečila Bijonse u spotu Crazy in love. Svim pomenutim, ali i čitavom svojom pričom, interesovanjima i percepijom sveta ona je danas model identifikacije za mnoštvo zapuštene siromašne dece koja naprosto ne mogu da dobiju ni dovoljno pažnje ni dovoljno obrazovanja, a ni dovoljno mogućnosti da razviju neke više potrebe. A i kako bi kad većinu njih čekaju vrlo jadni životi u kojima im Sekina muzika predstavlja jedan od retkih trenutaka zadovoljstva i povoda za maštanje o nekom svom takvom uspehu. Jer Seka isto ima socijalnu priču iza sebe, isto voli Rubi1, isto ne voli školu, isto želi da malo putuje svetom, da postane slavna i da peva. To su snovi dece na ovim prostorima nevezano od etničke pripadnosti. Sekini redovni nastupi i velika popularnost i u ljutoj Herceg-Bosni pokazuju da, na zgražanje intelektualne elite, ovaj žanr više doprinosi zbližavanju i pomirenju na balkanskim prostorima od svih naklapanja o suočavanju s prošlošću. Socijala svih nacija jednako peva "Puno srce prazan sto, nema dalje to je to... Nek noć ova vredi pet, nek se čudi ceo svet... Baš svi nek čuju svi ovu pesmu što pali kafanu, baš svi nek čuju svi kako se veseli na Balkanu“. Osim pitanja da li nam je išta drugo i ostalo, postavlja se i pitanje da li bilo šta sem ovakvih stvari daje makar nekakvu simulaciju o sopstvenom dostojanstvu i nekoj posebnosti malim balkanskim ljudima koji maštaju o vrlo jednostavnim stvarima.

Na pitanje kakvi su joj planovi za budućnost Seka kaže: "Volela bih da napravim kuću u kojoj bih živela sa Zoranom i mojom majkom. Volela bih da bratu kupim stan..."


II. Urbanizacija i politička korektnost

Stara srpska poslovica koju i Danilo Kiš citira u jednoj od svojih priča kaže: ne pljuj u bunar iz kog piješ vodu. Suština ovog sabranog intenzivnog životnog iskustva jeste upozorenje svakome ko je nešto postigao ili ostvario da na pravi način oceni razloge tog uspeha; da se ne stidi onih koji su mu u tome pomogli i da ne teži da od sebe napravi ono što ne može da bude.
 
Upravo u vreme kada je prethodni tekst nastao i objavljen (februar 2005), junakinja te priče, pevačica Seka Aleksić, započela je obrt u svojoj karijeri i samopercepciji koji se zasniva na pokušaju da bude nešto drugo od onoga što jeste i što joj je donelo ogroman uspeh i status zvezde. Kao što se iz prethodne analize pokazalo, Seka je eksplodirala 2004. godine na čitavom balkanskom estradnom nebu baš zato što je bila vrhunac ruralne, tvrde poetike jednog obespravljenog ali iskrenog sveta koji je u njoj video sebe i ostvarenje sopstvene utopije. Uz podršku socijale kao svoje baze i na talasu totalne treš-estetike, Seka je sa margine uletela na vrh. Tada su se međutim stvari promenile.

Najkraća definicija evolucije koju Seka namenski pokušava da izvrši jeste njen pokušaj da postane urbana. Koji su razlozi tako naglog obrta koji počinje 2005, nije najjasnije. Moguće je nekoliko objašnjenja. Možda je naprosto proradio klasičan kompleks osobe koja dolazi iz male sredine ili sa margine i koja nakon uspeha želi da izbriše tragove o svom poreklu, odnosno da odbaci lestvice kojim se penjala, nadajući se da će tako sebi trajno obezbediti opstanak na višim nivoima. Druga varijanta je pokušaj da se uhvate vetrovi ukupne društvene atmosfere kako bi se na talasu aktuelne, pobedničke mode osvojila sopstvena legitimacija i priznanje svog društvenog statusa zvezde. To je jedna vrsta oportunizma koji je često veoma karakterističan za neke naše ljude o čemu govore poslovice tipa Kud svi Turci tu i mali Mujo, ili Biti veći katolik od pape. Treća mogućnost jeste razumevanje svih ovih transformacija kao niza utilitarnih medijskih provokacija kojima se održava fokus na sebe, a publici nude promene po svaku cenu.
 
Koji god od navedenih razloga da je bio presudan, ono što se sa Sekom dešavalo u poslednje četiri godine veoma je poučno. Pokušaćemo ovde da izdvojimo nekoliko karakterističnih elemenata.
 
Jesen 2005. donela je ne samo novi, treći album, već i čitav paket redizajnirane Seke. Prva uočljiva promena bila je gubitak značajnog broja kilograma. Dok je samo godinu dana ranije branila svoju jaču kilažu kao deo svog identiteta, Seka se sada pojavila maksimalno zategnuta pokušavajući da se predstavi kao klasična pin-up devojka, slična brojnim svojim propisnim koleginicama, voditeljkama i ostalim javnim ličnostima zavisnim od fitnesa, solarijuma, saune itd. Ovo novo telo trebalo je upakovati i u novi look, pa se u Sekin život ušetao ultrapopularni politički korektni Saša Vidić, kreator koji je svoju karijeru izgradio u drugoj polovini devedesetih kad je na julovskom talasu neojugoslovenstva promovisao svoju modnu liniju Broz. Kasnije je počeo da radi za Cecu Ražnatović, a 2007. je redizajnirao imidž estradnog političara u usponu Aleksandra Vučića.

Dok je stilsko pakovanje za omot albuma sa dugom ukovrdžanom kosom i crnom kožom moglo da prođe kao delimično pomeranje imidža ka nekim savremenijim tendencijama, prvi javni nastupi kod upućenih su izazvali salve smeha, a širu publiku ozbiljno doveli u zabunu. Vrhunac je bio Vidićev pokušaj da mučenu Seku ponudi u obliku crnačke disko ili soul dive iz sedamdesetih. Zbunjena pevačica pojavila se u Grand šou u dugoj jednostavnoj haljini sa bratelama, ali sa frizurom kakvu je sedamdesetih nosio Karim Abdul Džabar: klasična crnačka afro varijanta sa "loptom" oko glave. Balkanska treš kraljica trebalo je preko noći da se pretvori u Aretu Frenklin!?
 
Za potpuni šok i navodnu provokaciju trebalo je da se postara prvi singl. U spotu je razuzdanu i bogatu treš glamur estetiku hita Crno i zlatno zamenila zatamnjena, svedena atmosfera diskoteke u kojoj se multiplikovana, nova Seka obračunava sa muškom populacijom dok peva politički korektni progej intonirani tekst Baš mi se sviđa tvoja devojka. Prilično besmislena muzika koja je ponavljala tehno matricu karakterističnu za srednjoevropski tehno-pop devedesetih, bila je ozbiljan korak unazad u odnosu na prošli album. Jedina za Seku relevantna novost bila je majica na kojoj je pisalo Rich Bitch (bogata kučka) kojom je predstavila svoju "modnu liniju", kolekciju koju joj je takođe kreirao pomenuti Vidić. Nedugo zatim ona je čak i otvorila butik u Staroj Pazovi da bi prodavala svoje modne proizvode.

Očekivani efekat je međutim izostao. Sav novi glamur i veštačka konstrukcija "novog projekta" nisu mogli da prekriju razočarenje pravih fanova. Stručna javnost je odmah definisala problem: Seka ima lošu ploču. Na albumu je takođe bio uočljiv namenski produkcijski otklon od prošlog albuma: intenzivno peglanje Sekinog vibrata i svođenje glasa na mejnstrim vode, zatim izostanak naglašenih orijentalnih motiva uz koje se vrti strukom i njihova zamena pravilnim pop formama. Problem je zaista to što među ponuđenim materijalom publika nije našla neslednike Balkana, Ko da sutra ne postoji ili pesme Crno i zlatno. Najuočljivija je međutim promena poetike. Od tekstova kao što su Da sam muško i U kafani punoj dima, stiglo se do Sviđa mi se tvoja devojka i gomile opštih mesta o odnosu muškarca i žene.

Nakon što je uvodni singl loše prošao, kao i čitav Vidićev outfit, Seka je morala pod hitno da se vrati na stare staze. Kilaža se relativno brzo povratila, kosu je ispeglala, garderoba se neosetno vratila ka ranije prepoznatljivim motivima, a nekoliko normalnijih pesama, pre svega Brajina Dođi i uzmi me (sa prepoznatljivim uvodnim sinti-motivom i refrenom idealnim za horsko pevanje u diskotekama) kao i Moje prvo bio si neverstvo (jedina koja bi prošla kriterijume klasične neofolk pesme) dostigle su solidnu popularnost, a zapravo jedini relativni hit bila je Iskoristi moje mane sa tekstom Marine Tucković.

Vidić je otpušten, šteta je delimično ispravljena i Seka je zahvaljujući efektu produženog dejstva fame koja se podigla oko prethodnog albuma nastavila da pali i žari širom balkanskih i evropskih koncertnih prostora.2 Honorari su nastavili da rastu, a Seka je svoje tripove iskazivala kupovinom čivava ili luksuzne garderobe (bunde) za te svoje ljubimce,3 putovanjima po ekskluzivnim lokacijama itd. Kurir je krajem te godine napravio konkurs za Sekinu dvojnicu a opšte interesovanje za nju bilo je ogromno.
 
Dve godine kasnije došao je i četvrti album. Čini se da je samo generalno još dalje pomeranje ukupne atmosfere u društvu ka prostorima urbanosti i političke korektnosti, moglo da objasni činjenicu da Seka nije izvukla pouke iz prethodne avanture. Album Kraljica pojavio se krajem 2007. i doneo Seku kao plavušu sa ultraurbanim imidžom. Sve tendencije peglanja pevanja, muzike i imidža sa prethodnog albuma ovde su dobile na ubrzanju. Osim imidža vamp-plavuše, novi look je obuhvatao i jednostavniju crno-belu garderobu, kačkete, kravate i slične detalje sa povremenim nijansama jarkocrvene (poput haljine u spotu za Aspirin ili karmina u spotu Boli stara ljubav). Videlo se da je čitav projekat rađen pažljivo sa naglaskom na svakom detalju. Namera je očigledna: potpuno pomeranje ka pop muzici i građenje imidža Seke kao ovdašnje varijante Britni Spirs ili Kristine Agilere.

Album otvara Brajina naslovna tehno numera Kraljica koja je potpuno na matrici. Naravno, sada je već uz album išla i nova modna linija Queen S i kolekcija kozmetičkih proizvoda Seka rađena sa kućom Božen kozmetiks.4 Najveći (i jedini pravi) hit sa ovog albuma je veoma pevljiva numera Aspirin koja predstavlja Seku kao varijantu Nataše Bekvalac. U pitanju je integralna pop pesma sa zaraznim refrenom i fanki atmosferom koja podseća na hitove koje su Braja i Dejan Abadić radili za plavu novosađanku (Nikotin, Navika itd, kao što Kraljica vuče poreklo iz šablona njene pesme Poludim li u 25). Oko Seke je sada već okupljena prava ekipa vukova koji je tretiraju kao pravi korporativni brend koji treba prodavati u svim mogućim varijantama. Čini se da nepogrešivo osećaju puls vremena i pokušavaju da svoj proizvod upakuju u što pitkiju oblandu lišavajući ga bilo kakvog sadržaja.5 To pokazuje i angažovanje Sergeja Ćetkovića za baladu Reci gde smo mi koja zatvara disk. Da je to nekad bila pevačica narodnih pesama tek pomalo svedoči Boli stara ljubav, ali je zato tu spot sa strit denserima, kvaziartističkom erotskom scenom Seke i ljubavnika na kiši, itd. Ostale pesme na albumu koliko god produkcijski bile peglane, uglavnom služe za popunu mesta. A i one (Poslednji let, Hirošima, Tesna koža) svedoče da je ovo pre album rađen za Natašu Bekvalac nego za pevačicu koja je samo dve-tri godine ranije bila vrh roots muzike balkanskog folka.

Izgleda zaista neverovatno kada se na Ju tjubu uporede spotovi sa poslednjeg albuma sa nastupima od pre nekoliko godina. Ko bi u stilizovanoj junakinji spota Boli stara ljubav, na čijem sajtu piše da "obožava da posećuje svetske centre kulture poput muzeja, galerija, pozorišta i opera",6 prepoznao onu kršnu dugokosu crnku obučenu u kratke haljinice sa skoro obaveznim pertlanjem na dekolteu, koja prirodno meša uz svaki svoj hit dok joj na grudima poskakuje poveliki pravoslavni krst.
 
E, sa izbacivanjem krsta kao i sa izbacivanjem narodnjačkog vibrata, trilera i ostalih orijentalizama, dolazimo do sledećeg poglavlja prepakivanja Seke. Ekipa koja održava i reprodukuje ovaj brend skapirala je da dolazi vreme u kome biti klasični Srbin više nije kurentno ni tržišno isplativo. Neumoljivo dolaze vremena kada se ovde stvara jedan novi oblik androginog rekonstruisanog identiteta gde će biti popularni LGBT motivi, manjinska prava, prava životinja, multi-kulti filozofija itd. Tako je i Sekin imidž počeo da se razvija u tom pravcu. Na službenom sajtu piše da je rođena u Zvorniku u Bosni i Hercegovini, a sa ponosom ističe da joj je učitelj bio Irfan Nevzetović koji ju je posetio i na koncertu u Tuzli. Da joj je ova dimenzija postala veoma značajna potvrdio je već legendarni nastup na sarajevskoj televiziji Hajat u junu 2008. pred njeno gostovanje u Sarajevu. Transkript intervjua preneo je Kurir a jedno vreme je mogao i da se vidi na Ju Tjubu pod naslovom "Seka kobajagi predstavnik BiH na Evroviziji".7 Ovaj intervju koji je izazvao dosta kontroverzi (uključujući i Sekinu tužbu protiv Kurira) doneo je čuveno i tako indikativno odricanje od Srbije i srpskog porekla. Seka je počela da podseća da je dete iz mešovitog braka, da joj smeta kad je predstavljaju kao Srpkinju i kao pevačicu iz Srbije, insistirala je da je ona dete iz Bosne i da bi, eto, volela da predstavlja Bosnu na pesmi Evrovizije. Ne slučajno, ovakva nova Seka imala je tu čast da početkom jula 2008. peva na proslavi Palmine slave u Končarevu pored Jagodine, pred predsednikom Tadićem i gomilom zapadnih ambasadora koji su došli da overe formiranje nove "proevropske" vlade. Pakovanje Nove Seke time je potpuno zaokruženo, a ona je lansirana kao novi brend koji treba da zameni nacionalnu Cecu. Cecu koja je tačno godinu dana ranije pevala kod istog Palme u potpuno drugačijoj amosferi.8
 
Primer ovakve transformacije izuzetno mnogo govori o pravcima medijske, društvene i političke tranzicije u Srbiji. Kako sve to dobija otužne karakteristike pokazao je slučaj iz maja 2009. kada su se u nekim dnevnim novinama (Alo i Pres) pojavile stilizovane fotografije Seke u lezbo akciji sa nekom manekenkom dok je muški model statirao u kadru. Ove Sekine lezbo fotografije navodno su rađene za poznati britanski gej magazin Refresh. Otkrilo se međutim da je priča gola laž pošto je urednik magazina demantovao da oni imaju bilo kakve veze sa tim!? O tome kakvu zaštitu Seka ima u domaćim medijima govori činjenica da je ovo prećutano i da se informacija o skandalu može naći samo na internet sajtovima. Moguće je da je razlog tome to što je Seka u međuvremenu ušla u sudski spor sa velikim brojem medija, pa su tabloidi polako digli ruke od nje.9

O Seki inače od prošlog leta i incidenta sa televizijom Hajat nema mnogo vesti. Poznato je da je i u ličnom životu imala nekoliko lomova: prekid dugogodišnje veze sa nekadašnjim menadžerom i dečkom Zoranom Kovačevićem, a zatim i raskid jednogodišnje veze sa manekenom Mladenom Radulovićem s kojim se spremala za brak, pa pomirenje itd. U intervjuima su dominirale teme o njenoj težini koja je nastavila da varira, kao i o odnosima sa koleginicama i posebno sa tabloidima. Početkom januara 2009. bačena joj je bomba na butik u Staroj Pazovi, u maju je kupila stan u Beču itd. Čini se da će sledeći album biti veoma značajan za njenu karijeru. Ako nastavi da se kreće u pravcu koji je zacrtan 2005, pokazaće se da li je ova transformacija obezbedila novu publiku, ili se još uvek radilo o produženom efektu ranijeg uspeha. Da bi se zaista odvojila od armije prolaznih zvezdica biće joj, međutim, potreban bar jedan ozbiljan veliki solistički koncert u Beogradu. Činjenica da se i nakon četiri albuma još nije usudila na takvu avanturu govori da nešto nije u redu sa utemeljenošću onoga što je do sada rađeno kod publike.

Problem sa političkom korektnošću koja je osnovno obeležje ove druge Sekine faze jeste to što ona znači kastraciju svake kreativnosti i autentičnosti, a time i smisla postojanja nekog autora ili njegove umetničke proizvodnje. Ona bi mogla nešto da nauči iz onog što se dešavalo sa karijerama Dragane Mirković i Cece. Onoga trenutka kada je Luče iz Kasidola zaigralo na političku korektnost, počela da izigrava modernu hip-hop zvezdu (sećamo se spotova pokupljenih od Pole Abdul, anagažovanja dens pevačica Ksenije Pajčin i Bebe), udala se za Hrvata, preselila u Beč, decu krstila u tatinoj crkvi itd, njena karijera se ugasila poput zvezde padalice.

Već više od deceniju ona pokušava na različite načine da se vrati u orbitu popularnosti: albume prati dosta propagande, objavljivani su čak i u RTS produkciji, promena imidža, kupovina sopstvene televizije, stalni intervjui za revijalne magazine itd. I ništa ne pomaže. Što bi Milić Vukašinović rekao: "Džaba, sestro, nemaš hit". I zaista, Dragana nudi nekakvu umivenu, ispeglanu, lepo upakovanu produkciju ali je duša negde nestala. Što je najgore, čak su i nekadašnji veliki hitovi poput Pitaju me u mom kraju ili antologijske Kroz šljivike i livade potonuli u zaborav.10 Dok je bilo duše i smisla u tome što je radila i pevala, publici nije smetao ni njen poveliki nos, ni spojene obrve, ni jednostavna produkcija Mileta Basa (čuveni Južni vetar), ni totalno tragični outfit. Ljudi su sebe naprosto nalazili u tome što ona peva i to je bilo to. Danas je međutim Draganom zadovoljna samo Milica Tomić.

Ceca, potpuno suprotno, već deset godina ide protiv struje: non-stop je pod istragom, nekoliko meseci je provela u zatvoru, više godina je bila zabranjena na najkomercijalnijim televizijama, ali ni za jotu nije promenila svoje stavove i položaj. Rezultat: svaki njen album je estradni događaj godine sa po nekoliko pesama koje ostaju, a tu je i već nekoliko koncerata sa po stotinak hiljada posetilaca. Seki ostaje da izabere između ova dva primera.
 
No, i sa ovim što je dosad napravila Seka Aleksić je ostavila ozbiljan trag na estradnoj sceni i kao što Lepa svedoči o sedamdesetim, Brena o osamdesetim, Dragana o početku a Ceca o čitavim devedesetim, tako i Seka sa obe svoje dosadašnje faze daje važan ključ za razumevanje decenije koja već polako ostaje za nama.

Miša Đurković

______________

01 Jedna od tipičnih latino sapunica koje su se prikazivale na Pinku.
02 Ruku na srce, treba reći da su i joj okolnosti išle na ruku. Od Cece se već dugo na estradnom nebu nije pojavila pevačica koja bi trajala duže od jednog albuma, a često i hita. Ogromna produkcija Grand zvezda još nije stvorila ozbiljnu zvezdu.
03 Još jedno prepisivanje od zvezda globalnog džet-seta, odnosno direktno od Paris Hilton.
04 Seka je imala i druge vrste medijskih aktivnosti uključujući i pojavljivanje u filmu Mi nismo anđeli 3 i u jednoj epizodi Pinkove serije Ljubav, navika, panika.
05 Najbolji primer za ovaj duh vremena je redizajniranje Džejms Bonda koje je Barbara Brokoli sa svojom ekipom uradila u poslednja dva filma sa Danijelom Krejgom. Sve to nema više nikakve veze sa Bond tradicijom: novi Bond ga je lišio svakog šarma i duše, praveći od njega bezdušnu mašinu za ubijanje koja je u non-stop adrenalinskim poduhvatima. Ali sve to donosi ogroman novac od novih generacija odraslih na video igricama.
06 Da se podsetimo, Seka od obrazovanja ima osnovnu školu i frizerski kurs.
07 Krajnje je indikativno da je ovaj snimak uklonjen i da se više ne može naći nigde na internetu.
08 Vidi Miša Đurković, "Gospodin Palma kao trendseter", Politka, 10.07.2008. Toliki naglasak na medijskom pakovanju čak i suštinski pozitivne akcije kao što je pokretanje svog humanitarnog fonda za pomoć deci bez roditeljskog staranja, može da učini delom politički korektne kampanje o "društvenoj odgovornosti" ove zvezde.
09 Inače, pretpostavljam da će jedan od sledećih koraka biti uvođenje ekoloških tema u njen angažman. Npr. onako kako to radi kreativno ruinirani Rambo Ambadeus koji je od izuzetno inovativnog hroničara stvarnosti i eksperimentatora s početka karijere dospeo do čoveka koji je izvršio umetničku samokastraciju time što je usled očiglednih finansijskih injekcija novih vlasti prestao da se bavi političkim i društvenim temama. Tako mu je ostalo da nakon potpuno besmislenih i nikom razumljivih apstraktnih eksperimenata sa prošlih nekoliko albuma, dođe do svoje ekološke faze sa pesmom i spotom Don Kihot i Sančo Pansa.
10 Da ne bude zabune, ovo nije slučaj samo u Srbiji. Tokom prve polovine prošle decenije bez obzira na ratove Dragana je imala ogromnu popularnost i među Hrvatima i Bošnjacima. Ranije sam naveo podatak da je 1995. ona bila najprodavanija srpska pevačica na crnom tržištu u Hrvatskoj. Danas je se ni tamo više niko i ne seća.
535  MUZIČKA ČITAONICA / Muzičke teme / Miša Đurković — Slika, zvuk i moć [ogledi iz pop-politike] poslato: April 19, 2013, 10:38:58 pm
**

MIROSLAV ILIĆ
Srpski Džoni Keš


Čitava priča o narodnoj, novoj narodnoj muzici, neo-folku ili kako je već sve ova muzika nazivana, spada u jedan od bizarnih segmenata istorije ovog nedefinisanog prostora u poslednjih tridesetak godina — prostora koji je bio osuđen da oscilira između ideologije i normalnog života, politike i tržišta, ratova i saradnje. Ukratko, čitav ovaj pravac razvio se zahvaljujući tome što je Jugoslavija od šezdesetih godina bila prinuđena da se u velikoj meri transformiše u pravcu tržišne privrede. Upravo ta činjenica je omogućila znatnu demokratizaciju javnog i medijskog prostora, te inicirala stvaranje široke, razvijene i vrlo dinamične muzičke industrije sa izdavačkim kućama, velikim distributivnim lancima, revijalnom štampom, brojnim radio stanicama, kulturom koncerata i koncertnih prostora, dakle svih onih delova insfrastrukture i sistema prezentacije popularne muzike kakvi su u to vreme bili uobičajeni na zapadu.
 
Sve ovo izgrađeno je uz veliko protivljenje, žaljenje i opstrukciju komunističke elite (posebno one akademske). Problem je dolazio iz dva izvora: prvo, sama ideja tržišta je značila razvoj određene vrste pluralizma, liberalizacije i demokratizacije muzičke prakse i svakodnevnog života koja se ne može apsolutno kontrolisati. Drugo, naspram uvreženih predrasuda da je rokenrol ovde imao subverzivnu ulogu, treba shvatiti da je stvarno subverzivni žanr pre svega bila novokomponovana muzika. Ona je razbijala komunističke iluzije o svemogućnosti socijalnog inžinjeringa; svojom iskrenošću pevači su pokazivali rascepljenost običnog čoveka koga su komunisti terali u gradove, a koji se tamo osećao pogubljenim i čeznuo za sigurnošću sela, svog prirodnog okruženja, dok su mnogobrojne pesme o kafanama, pijanstvima, izgubljenim ljubavima, takođe nagrizale iluziju o sreći samoupravljača. Ova muzika je govorila o stvarnom životu najvećeg dela stanovništva, o permanentnoj raspolućenosti i time ugrožavala komunistički model kulturne politike koji je prihvatao samo elitnu kulturu, okamenjeno i mrtvo narodno stvaralaštvo iz ranijih vremena i sve više zabavnu muziku pa rokenrol kao izraz "modernizacije" i "urbanosti". Elita je svih ovih godina nastavila da čitavu tu realnu i ukorenjenu muzičku praksu osuđuje, prezire, proglašava šundom, stideći se valjda svojih korena, gena i nasleđa.

Od retkih glasova koji su se osamdesetih podigli protiv takvog ideološkog snobizma treba pomenuti Ivana Čolovića (Divlja književnost), Petra Lukovića (Bolja prošlost) te Milana Vlajčića koji je u sjajnom eseju posvećenom upravo Miroslavu 1983. pisao: "Netrpeljivost koja u akademskim kulturnim krugovima i delu javnosti prati novokomponovanu narodnu muziku kao deo industrije zabave, kulturološki je razumljiva ali samo produbljuje jaz između takozvane visoke i niske kulture. Čak i zagovornici nekih drugih oblika masovne kulture (rok, film, televizija, strip, naučna fantastika) ne kriju svoj prezir prema ovoj oblasti kulture, prenebregavajući jednostavnu činjenicu da su u odnosu na klasičnu definiciju kulture... i njihovi modeli podjednako marginalni i sporni".1
 
U takvom kontekstu je sredinom osamdestih nastala i razvila se do neverovatnih razmera zvezda Miroslava Ilića koja i dalje nastavlja da svetli. Njegova biografija ima puno toga sličnog sa biografijom i pojavama velikih zvezda američkog kantrija kao što su Džoni Keš ili Gart Bruks. Kao što ovi veliki heroji američke narodne muzike dolaze iz samog srca zemlje, sa čuvenog srednjeg zapada, duboko ukorenjeni u tradiciju snažnih, energičnih pionira, usidreni u centar kontinenta, u svoje tradicionalne moralne vrednosti, crkvu, kafanu i ogromna prostranstva zemlje koju obrađuju i na kojoj čvrsto stoje sa obe noge, dok gledaju Tragače i glasaju za Republikance, tako i Miroslav dolazi iz Šumadije kao samog srca Srbije, iz Mrčajevaca pored Čačka, kraja pored bogate Morave gde su najbolje šljive na Balkanu i gde se peče najbolja rakija i pravi najbolji kajmak. Priča o njegovom životu je tipična priča o karakteristikama, lutanjima, usponima, padovima, nadama, razočarenjima, vrlinama i manama te Srbije u poslednjih četrdesetak godina; Srbije koja je često naivna, nepromišljena, neartikulisana, često reaguje sa previše emocija, ali uprkos svemu iskrena, dosledna sebi, posvećena onome što radi, sposobna da brani svoje i poštuje tuđe i da radi, stvara i uči.
 
Ilić je rođen 1950. i odrastao je na tada popularnim bosanskim sevdalinkama ritmički vrlo srodnim šumadijskoj dvojci. Prvi nastup je imao sa deset godina, nakon čega ga je veliki Obren Pjevović uključio u svoju grupu Raspevana Šumadija koja je kretala na turneju. Miroslav je tako već u četvrtom razredu osnovne škole upoznao sve muke pevačkog zanata, i već te godine snimio svoj prvi singl. Druga važna etapa je pokušaj studiranja elektrotehnike u Skoplju 1970—1971. Rastrzan između potrebe da završi fakultet i svoje dve velike ljubavi proveo je jedno vreme lomeći se, a onda doneo odluku da se vrati u svoje Mrčajevce, oženi Gordanom i posveti pevanju. 1972. mu je donela prvi pravi singl Vesnu stjuardesu, na čijoj se B strani našla pesma Pjevovića i Dobrice Erića, Devojka iz grada, koja je i do danas ostala njegova lična karta. Ova mitska pesma, ovekovečena kasnije u spotu u kome devojku igra Sonja Savić, sa svojom pričom o čoveku iz sela koji potpada pod varljive čari grada, da bi se razočaran vratio svom selu, kafani i moravskim širinama, predstavlja najbolju metaforu za razumevanje stvarnog položaja velikog dela Jugoslovena u to doba.
 
Usledile su godine muzičkog lutanja i porodičnih kriza, koje su se okončale nakon dolaska iz vojske 1978. Od kad je snimio Zaharovu Vino točim a vino ne pijem i počeo da sarađuje sa Draganom Aleksandrićem i Predragom Vukovićem, usledio je period neverovatnog uspona i stvaranja istinske neo-folk klasike. Ređaju se hitovi: Najlepša si kad se smeješ, Luckasta si ti, Oj Moravo tija reko, Polomiću čaše od kristala. U maju 1981. Ilić pravi prvi solistički koncert u Domu sindikata i objavljuje LP Tako mi nedostaješ koji ruši sve pred sobom i najavljuje potpunu histeriju koja će 1983. uslediti sa albumom Shvatio sam ne mogu bez tebe, koji je otišao u preko milion primeraka!
 
Marta te godine deset puta puni Dom sindikata, pa tri puta Sava centar (sve ukupno 30.000 ljudi), i prekida seriju jer polazi na već ugovorenu turneju u preko 40 gradova širom zemlje. U Mostaru na stadionu preko 35.000 ljudi nosi kape, šalove, majice sa Ilićevim likom. Histerija i sledeće godine: Album Putujem, putujem, dvanaest koncerata u Beogradu, nova turneja, ploča sa Lepom Brenom Jedan dan života... Iz tog perioda su ostale Pozdravi je, pozdravi, Joj Rado joj Radmila i mnoštvo drugih legendarnih pesama. Kao posledica ogromne popularnosti u Bugarskoj stiže kumstvo sa nekada najboljim igračem Evrope Hristom Stojičkovim.
 
Iako se euforija stišala, kroz drugu polovinu osamdesetih Ilić prolazi kao neko ko je daleko iznad svih. Kao i sve velike zvezde stalno uključene u mašinu Miroslav je mnogo pio, tako da je ostao i niz skandala poput demoliranja prostorija ZAM-a, tuče sa kompozitorom Vukasom, flaše u glavu menadžera Miše Jelovca i velike krize braka. Kao u romanima, obrt je došao sa njegovom najčuvenijom baladom Tebi koju je posvetio ženi Gordani, prestao je da pije i ušao u sledeću fazu života.
 
Devedesete su donele potpuni haos u kome je Miroslav lutao kao i celo društvo. Dosta aktivno se uključio u politiku i nacional-romantičarski talas s početka devedestih, doživeo je puno razočarenja u svoju partiju, svoju izdavačku kuću, nekadašnje najbolje prijatelje i saradnike, ukupnu profesiju. Čuven je, na primer, njegov sukob iz 1999. sa Šabanom Šaulićem kada je raskinuto tridesetogodišnje prijateljstvo uz mnoge teške i prljave reči. Međutim, i kroz sav taj period pokušavao je da zadrži minimum dostojanstva za sebe, svoju naciju i svoju profesiju. Halid Bešlić je isticao kako ga je za vreme rata jedino Miroslav zvao da pita kako je. Ilić je još osamdestih sve činio da se odvoji od estradnog cirkusa i da za svoj žanr izbori dostojanstveni status. Pažljivo je negovao imidž gospodina koji poštuje svoju publiku: na svojim velikim koncertima po pravilu nosi smoking i mašnu, nastup nikada ne traje ispod dva sata, sa njim nastupa vrhunski orkestar. I u doba krize Miroslav je odabrao da plati cenu svog konzervativizma: nije se skidao go poput Mitra Mirića, nije glumio tinejdžera poput Ere Ojdanića, odbio je da se uključi u talas krađe orijentalnih melodija. Ostao je dosledan sebi, objavljujući na dve–tri godine po album, sa kog uvek ostane po nekoliko pesama koje traju. Iz tog perioda ostalo je interesantno iskustvo Tri srpska tenora kada je sa Cunetom i Tozovcem pevao klasike srpske narodne pesme.
 
Nakon 2000. kada su uslovi poslovanja polako počeli da se sređuju, Miroslav je obnovio veliki deo svoje popularnosti. Prvi je napravio mini-turneju po Hrvatskoj gde ga je na zgražanje domaće javnosti u euforiji dočekalo na desetine hiljada fanova i to uglavnom mlade publike. Gostovao je i u čuvenoj Latinici. 2002 je obeležio trideset godina rada sa tri antologijska diska na kojima su spakovani njegovi najveći hitovi. I danas bez problema puni Sava centar na dan svog rođendana, a dočekao je da mu na koncert dođe i predsednik države. Ciklus RTS-a, Jedna pesma jedna želja, ponovo je pokazao koliko je Miroslav zaista ispred svih drugih i koliko ljudi vole da čuju njegov snažni glas i vide karakteristične visoko podignute ruke. Čak i čuveni pokret jezikom, zbog koga ga zovu i Miki Zmija, postao je deo njegove specifične pojave. Dugo već najavljuje svoje memoare. Biće to svakako vredan dokument o jednoj od najznačajnijih pojava popularne kulture na Balkanu. Sa 54 godine, u punoj snazi, Ilić je odavno živa legenda.

*
 
Politika je, kako je i sam govorio, prokletstvo od koga na ovim prostorima ne može da se pobegne jer sve od nje zavisi. Nakon gubljenja vere u Jugoslaviju, kojoj je posvetio i jednu svoju pesmu, ponet talasom srbovanja Miroslav se uključio u SPS i gorko razočarao, padajući u nemilost nakon dolaska JUL-a na vlast. Nije se libio da iznese svoje stavove, da odvoji ono u šta je verovao od onog što mu se nije svidelo. Posle 5. oktobra rekao je: "Jednom sam se prevario; nikad više politika". Nije, međutim, prošlo ni par godina, a Ilić je podržao Borisa Tadića u predsedničkoj kampanji. Tajna nije samo u činjenici da mu je Borisova desna ruka, Šutanovac, zet već i da se u Srbiji stvarno bez politike, kao bez droge ne može. Baš kao i bez fudbala koji Miroslav kao neostvareni fudbaler strašno voli. Čak je bio i u upravnom odboru Zvezde. Inače, najveći političar za njega je Tito, ali najveća ličnost Draža Mihajlović.

 *

Njegovu karijeru obeležila je vernost izvornoj šumadijskoj dvojci koju je branio i po cenu eliminisanja drugih žanrova, koje je ranije više poštovao. Repertoar mu se sastoji kako od poskočica tipa Joj, Rado Radmila ili Sladak šećer, hladna voda, tako i od elegičnih balada kao što su Tebi ili Jesen sedamdeset i neke. Možda su ipak najznačajnije pesme jasnog, smirenog toka poput Pozdravi je, pozdravi, ili Shvatio sam ne mogu bez tebe, u kojima njegov zaista divovski glas bez suvišnog vibrata i ikakvog trilerisanja suvereno šeta po skalama prenoseći publici stvarnu lirsku dramatiku i veliku količinu emocija. I danas veoma pažljivo bira pesme koje u osnovi čuvaju istu harmonsku strukturu kao pre dvadeset godina. Razlog za manje tiraže treba tražiti pre svega u produkciji i aranžmanima koji predstavljaju loš pokušaj modernizacije i osavremenjavanja zvuka. I poslednji album je kao i nekoliko prethodnih potpuno digitalizovan, sve se gradi na tehno-matricama, čak i harmonika je provučena i izgubljena kroz digitalnu tehnologiju, pasaži se uglavnom grade sintizajzerima kojih ima nepotrebno mnogo, čak se koriste i bemisleni elektronski disko efekti, ili distorzirana električna gitara, sa previše manirizma. Time kao da se takmiči sa Grand produkcijom, što je pogrešan put. Sve te pesme mnogo bolje zvuče na koncertu s punim narodnim orkestrom i izvornim zvukom harmonike, violina ili Dugićeve frule. I Miroslav bi — poput velikih džez majstora (pomenimo Skofildov briljantni album Kvajet) — morao da batali digitalni zvuk i da se vrati analognoj produkciji i stvarnim instrumentima.


Miša Đurković

_______________

1 Milan Vlajčić, Ćuti i plivaj dalje, Narodna knjiga, Beograd, 1983, str. 255.
536  MUZIČKA ČITAONICA / Muzičke teme / Miša Đurković — Slika, zvuk i moć [ogledi iz pop-politike] poslato: April 19, 2013, 09:46:29 pm
**

    U POTRAZI ZA MEJNSTRIMOM
— FENOMEN VLADO GEORGIJEV —



Na sceni popularne kulture u Srbiji uočava se u poslednje vreme jedan krajnje zanimljiv fenomen. Jedan isti pevač se, polako i nenametljivo, pojavljuje na koju god stranu da bacite pogled. Tek nekoliko meseci nakon dupke punog Taša (oko 2.000 ljudi je ostalo van stadiona jer nije bilo mesta), isti čovek je pet puta uzastopno napunio Sava centar (znači oko 20.000 posetilaca), a prema interesovanju mogao je i da nastavi seriju. Istovremeno, u svim anketama i ispitivanjima gde je presudan glas naroda, on po pravilu pobeđuje bez konkurencije — pomenimo samo izbor za Džeka godine koji je naterao čak i B92 da mu posveti nešto pažnje. Ne samo na koncertima (na kojima ga zasipaju cvećem, plišanim igračkama, medvedićima i sl), već naročito na internet forumima (kao što je Nostalgija ili njegov izuzetno posećeni lični forum), fascinira ogromna količina iskrene ljubavi koju fanovi pokazuju za svaki njegov projekat. Konačno, možda i najindikativnije priznanje je rezultat nedavnog Dureksovog istraživanjima prema kome Srbijanci najčešće vode ljubav upravo uz pesme Vlade Georgijeva.

Da paradoks bude veći, sve to se dešava uprkos činjenicama da iza njega stoji vrlo mala izdavačka kuća, da je u direktnom sukobu sa mnoštvom medija (uključujući i najkomercijalniju televiziju na ovim prostorima), da se za reklamiranje njegovih nastupa i albuma troše skoro beznačajna sredstva i da svojim stavovima i načinom prezentacije odudara od svega što su ovde postojeći standardi pop-kulture i estrade. Izgleda da je ključ za ovu zagonetku upravo u poslednjoj činjenici — ceo fenomen Georgijev pokazuje ogromnu glad koja kod nas postoji za stvarnim mejnstrimom, za onim klasičnim, konvencionalnim ili čak konzervativnim u fundamentalnom smislu koji se ovde nekako izgubio. I nije reč samo o mejnstrimu u muzici, već o onom stabilnom, kvalitetnom, prepoznatljivom srednjem toku u kulturi, društvu, moralu, konačno i u politici.
 
Samu reč mejnstrim (engl. mainstream — srednji tok, matica) Vikipedija definiše kao ono što je normalno, uobičajeno, obično; ono što je poznato masama ili što pripada žanru koji se može identifikovati. To je ono što je prevladavajući tok, struja misli, uticaja i delovanja, odnosno ono što predstavlja prevladavajuće vrednosti i prakse društva ili grupa (primer je npr. vladajuća moralnost). Sinonimi su klasično, kliše, normalno, popularno, standardno...
 
Priča o muzičkom mejnstrimu u drugoj Jugoslaviji je vrlo složena priča koju su još od pedesetih i posebno šezdesetih godina, kada je zemlja u velikom delu integrisana u tokove zapadne potrošačke kulture, obeležili stalna natezanja između tržišnih oblika delovanja i promovisanja popularne muzike s jedne strane (sa svim odlikama i segmentima savremene zapadne muzičke industrije kao što su izdavačke kuće, snažna distributivna mreža, mnoštvo revijalnih i specijalizovanih časopisa, adekvatnih koncertnih prostora i klubova, dovoljno medijskih kuća i stanica, zaštićena autorska prava,) i s druge strane državne intervencije usmerene ka ograničavanju "štetnih pojava" kao što su kič i šund, te promovisanju određenih žanrova (kao što je rokenrol). Ne zaboravimo ni zapomaganje velikog broja intelektualaca nad svime što je shvaćeno kao potrošačka kultura.

Uprkos svemu, za nekih četvrt veka stvoreno je nekoliko vrlo ozbiljnih žanrova popularne muzike koji su naporedo postojali, dolazeći posebno tokom osamdesetih u sve češći dodir. Prvi talas obeležili su majstori šansone i festivalske muzike kao Dušan Jakšić, Ivo Robić, Vice Vukov a zatim Dragan Stojnić te Arsen Dedić, Gabi Novak ili Kemal Monteno koji i danas rade. Sledili su oni koji su ovaj žanr dinamizovali i poveli ka nekim bržim vodama — Đorđe Marjanović, Miki Jevremović, Čobi i Pro arte i kasnije Čolić. Paralelno sa ovom strujom, kao njen posebni deo postajala je dalmatinska tradicija Olivera Dragojevića, Miše Kovača ili Tereze Kesovije, ali i autohtona panonska pojava Đorđa Balaševića.
 
Druga struja je povezana sa takozvanom novokomponovanom narodnom muzikom koju su nosili bosanski pevači školovani na sevdalinkama (Nedžad Salković, Nada Mamula, Silvana Armenulić), te srbijanski klasici (Lepa Lukić, Toma Zdravković, Cune, Miroslav Ilić). Ova struja svoju kulminaciju doživljava u već uveliko modernizovanom obliku sa Lepom Brenom.
 
Treću struju činili su pop-bendovi osamdesetih kao Novi fosili, Zana, Magazin, Hari Mata Hari, Merlin, Plavi or kestar, Crvena jabuka i njima tek delimično blizak Bajaga. Konačno, uprkos velikoj državnoj podršci tek su pojedini rok bendovi uspeli da dosegnu tiraže (od nekoliko stotina hiljada prodatih nosača zvuka) i popularnost prethodno nabrojanih (Riblja Čorba, Bijelo Dugme a u jednom trenutku čak i Azra). Ovo je važno istaći zbog ideoloških pretumačenja istorije prema kojima su navodno osamdesetih "svi" slušali Ekatarinu, Haustor ili Orgazam. Takvi bendovi su bili i ostali alternativa a ne mejnstrim i retko su prelazili tiraže od 20–30 hiljada.

Kraj ovog uređenog i dovoljno dinamičnog kosmosa koji se polako pravio tokom tridesetak godina, nastupio je 1991. sa početkom ratova. Raspao se kompletan prostor, presečena su i zatvorena tržišta, smanjila se kupovna moć potrošača, potpuno se raspala zakonska regulativa, država se potpuno povukla iz domena kreiranja kulturne politike u ovim sferama i stvari su se potpuno otele kontroli. Iz stanja razvijenog tržišta sa delimičnom državnom intervencijom naglo smo prešli u vladavinu golog tržišta bez ikakvih pravnih osnova, što obično završi u anarhiji.

Nagla ekspanzija medijskih kuća, razbijanje svih tabua, neprestano pomeranje granica u domenu muzičkog izraza, eksperimenata, krađe i beskruploznog preuzimanja tuđih tekstova i melodija, mešanja svega i svačega, te isto to u domenu vizuelnog izražavanja (čitaj: ukidanje svih granica na putu ka otvorenoj pornografiji), u vreme ratova, inflacija i svih drugih društvenih zala proizveli su gomilu đubreta iz koga je retko provirivalo po nešto što je živelo duže od mesec dana. Ovo je naravno odgovaralo ukupnoj nenormalnoj i iščašenoj društvenoj i političkoj situaciji pa je u obe sfere stalni eksperiment postao mejnstrim; ono nenormalno, haotično, ekscesno, postalo je standard. Raspao se prethodni sistem vrednosti a da nije nastao novi, nije doneo bilo kakvo čvrsto uporište već seriju eksperimenata, niz provokacija i ekscesnih situacija koje jedna drugu prevazilaze. Zato su devedesete obeležene raznim oblicima raskalašnog treša koji je postao mejnstrim. I stoga nije čudo što su se mnogi vraćali starim snimcima i što su brzo nakon ratova ljudi ponovo počeli da slušaju lagani, ne previše zahtevni, ali ipak civilizovani pop Magazina, Hari Mata Harija ili Olivera Dragojevića.
 
Svest o problemu pojavljuje se tek nakon 2000. kada počinje ponovno i mučno uspostavljanje neke vrste poretka. Prvi revolucionarni talas je doneo vraćanje klatna na drugu stranu i skoro agitpropovske zahteva za zabranama, kažnjavanjima i moralnim i političkim osudama "šund izvođača". Srećom, tržište je već toliko duboko ušlo u sve pore ove industrije da se ona vrlo brzo konsolidovala, ali se svima očigledno postavio ključni problem: kako se vratiti u normalu, odnosno kako mučno haotično muzičko, zanatsko, vizuelno iskustvo eksperimentisanja stvoreno u teškim devedesetim prevesti u jedan prihvatljiv mejnstrim. Dakle kako poroditi mejnstrim iz treš-nasleđa i kako steći legitimaciju.

Problem je jasan i samim akterima jer je očigledna istrošenost modela — sve granice su pomerene, videli smo gaćice, grudi pa i polne organe svih aktera i uprkos mnoštvu časopisa, utisak je da je sve već postalo dosadno i izlizano. To je kao u onoj epizodi Saut parka kada se prvi put izgovori shit na televiziji. U početku je to neverovatan šok, uzdrman je tabu, svi su fascinirani. Sledi zatim stalno pomeranje te granice, razni oblici upotrebe iste reči, da bi se na kraju završilo u njenoj potpunoj inflaciji koja je naprosto dosadna. Zaključak epizode je ono što levica teško može da nauči, a to je da provokacija suštinski zavisi od standarda normalnosti koji joj prethodi, od onog konzervativnog mejnstrima koji ona osporava, ali koji drugi teškom mukom prave i čuvaju. Bez njega provokacija gubi smisao i pobija samu sebe odlazeći u besmisao.
 
U svom ovom haosu, u inflaciji provokacija i normalnosti nenormalnog, Georgijev je revolucionaran zato što je, paradoksalno, potpuno normalan u klasičnom, ovde zaboravljenom smislu. Njegova suštinski mejnstrim pojava je stoga vrsta konzervativne revolucije u vladavini raznih alternativa, i u pogledu muzičkog i vizuelnog izraza, i u pogledu njegove ličnosti i sistema vrednosti koji promoviše.
 
Muzika. On je čovek koji ceo posao vraća svom osnovnom smislu, muzici. Dok na primer Karleuša kao vrhunski indikator devedesetih ima hiljadu naslovnih strana, ali ne može da napravi nijedan koncert ni u jednom prostoru u Beogradu jer se niko ne seća nijedne njene pesme, Georgijev nema nijednu naslovnu stranu ali ima 20.000 ljudi na koncertima koji sve njegove pesme znaju napamet. Njegovo fundamentalno insistiranje na privatnosti je upravo u funkciji afirmacije njegovih pesama ("Moje pesme treba da pričaju same za sebe", kaže on). A one su zaista briljantna mala remek-dela klasičnog mejnstrima.
 
U pitanju je pre svega veliki profesionalizam nadograđen na krvavo sticanom i bogatom iskustvu sakupljanom u desetogodišnjem neprestanom radu i učenju sviranja, komponovanja, producentskog i studijskog zanata. Njegova biografija je tipično američka borba ambicioznog čoveka da nešto napravi uprkos strašnim okolnostima. Sa 16 godina je došao u Beograd, godinama tezgario za niske gaže po raznim rupama, ali polako učio i sticao iskustvo. Zatim je počeo da piše pesme za tadašnje zvezde, a potom i da sa tek dvadeset godina producira gomilu pevača iz tada dominantnog treš-popa kao što su Knez, Mobi dik, Li-men, Montenigersi, Ana Stanić ili Nataša Bekvalac. Njegovo ime se nalazi i na saundtreku za Dragojevićeve Rane, napisao je za druge mnoštvo i dalje popularnih pesama... Jednom je izjavio da se kaje zbog svog rada na tim projektima. Međutim, upravo zato je postao idealna osoba koja je na takvom iskustvu mogla da izgradi sasvim novu (a zapravo klasičnu) muzičku i životnu filozofiju. Nije stoga čudo što na dva albuma ima više od deset ultra-hitova.

Pesme su mu građene na vrlo smirenoj, a opet ritmičnoj matrici mediteranskih i latino ritmova, obojenih bogatim fanki koloritom, što je sve blisko domaćim asimetričnim ritmovima i pogodno za ples. U osnovi je uvek savršen gruv bunjeva (produciranih na svetskom nivou, kao i sve ostalo) koji retko ali upečatljivo prelaze u džez brejkove, bez previše dodatnih udaraljki i efekata. Zvuk je obeležen izvanrednim i nenametljivim klavijaturama koje sa dosta duvačkih linija prave vrlo lepe zvučne pejzaže. Ima tu i gudača, i razigrane francuske harmonike, i poigravanja elektronskim efektima, i korišćenja hip-hopa, i mnoštva metinijevskih efekata (posebno u solo deonicama), i tenor saksofona za kakvim je ludela Merlin Monro, i savršeno uklopljenih ženskih vokala a la Iglesijas ili Beri Vajt. Sve to opet u meri koja neće ugroziti jednostavnu harmonsku strukturu već samo pomoći njegovom karakterističnom, pomalo hrapavom vokalu koji peva klasične, pomalo sladunjave i patetične tekstove (a koji ipak uvek ostaju s ove strane granice ne padajući u kič) o ljubavi, rastanku, patnji, prijateljima, čežnji, dakle o onim najosnovnijim, kod nas nažalost proskribovanim temama.
 
Ceo proizvod je upakovan na neverovatno pažljiv, sveden i profesionalan način — od trifoovsko-godarovskih crnobelih fotografija (kao takođe poziv na povratak jednostavnosti) i spota Žena bez imena, preko poigravanja artizmom i kičom u Jedina, do čitavog projekta za pesmu Anđele (najveći hit postpetooktobarske Srbije) koja je izdata i u odličnoj remiks verziji, a za obe verzije su rađeni odvojeni spotovi. Spot u kome je savršeno islikano crnogorsko primorje je s pravom prezentovao crnogorsku ugostiteljsku ponudu na Fešn kanalu.Što se profesionalizma i odgovornosti prema svojoj publici tiče, treba napomenuti da je kompletna produkcija daleko iznad svega što se ovde radi, da je u Sava centru na bini bilo trinaest ljudi, da su ti koncerti trajali po tri i više sati, a da je letos na Tašu svirao čitava četiri sata.

Čovek. Uz sve ovo jednako je značajno što Georgijev afirmiše i zastupa jedan klasičan, jednostavan i čak vrlo konzervativan sistem vrednosti koji je u poplavi levičarskog totalitarizma postao politički nekorektan, a koji je obeležen pojmovima porodice, prijateljstva, morala, vere, poverenja, Boga, pripadnosti, lojalnosti, privatnosti i stabilnosti. On izuzetno čuva svoju privatnost, izbegavajući bilo kakvo povlačenje po medijima i bilo kakve skandale. Na omotima se nalazi čitava mala porodična saga iskrene zahvalnosti, posvećenosti i ljubavi za roditelje, brata, prijatelje, saradnike i svoje uzore. Nakon uspeha prvog albuma Georgijev je odlučio da ostane sa malom podgoričkom kućom Goraton i time je ostao najveći muzički proizvod koji se izdaje u Crnoj Gori možda još od Branke Šćepanović! Još lepši primer je fantastičan koncert urađen za njegov Herceg Novi koji je napravio proletos uz pomoć grada.
 
Georgijev čak i svojim oblačenjem gradi imidž jedne klasične gospodstvene pojave uz dominantne pastelne boje i jednobojnu odeću (farmerke, rolke, sako) sa tek pomalo mediteranske ležernosti. U svim svojim intervjuima on nenametljivo ali dovoljno odučno ističe svoju privrženost klasičnom moralu, veri i Bogu kao čvrstom osloncu, traži uvođenje reda i zakonske regulative u muzičku industriju, afirmiše stvaralaštvo, ističe da nema namere da gostuje u Hrvatskoj gde se na Srbe gleda kao na građane drugog reda, ne libi se da iznese vrlo tradicionalističke stavove po pitanju porodičnih dužnosti ili homoseksualizma. (Zanimljivo je da njegova publika nisu samo tinejdžeri već i sredovečne žene, pa čak i ozbiljna gospoda.) Iznad svega je međutim neverovatno prisan i topao odnos koji on ima sa svojom publikom. Upravo ta neka porodična, iskrena i vrlo nevina toplina i pristojnost jesu onošto boji celokupnu atmosferu ovog fenomena.
 
Time je Georgijev postavio osnove za jedan dominantan pravac mejnstrima koji pokušavaju polako da slede i drugi (Željko Vasić ili Sergej Ćetković, na primer). Međutim, postoji i niz drugih mogućnosti za izgradnju takvih pravaca. Uslov za mejnstrim je da tekstovi budu na domaćem jeziku, da budu razumljivi i ne previše zahtevni i hermetični, te da uz tu muziku može da se igra i zabavlja. Iz ovoga slede mogući pravci razvoja:
 
1. Pravac koji je postavio Joksimović sa Lanetom. Smirivanje prenaglašenih orijentalizama i njihovo svođenje na prihvatljivu meru, bez suvišnih efekata i manirizama. Mnogo je talentovanih i čak obrazovanih likova koji mogu da pođu u tom pravcu (Leontina, Goca Tržan).
 
2. Pop-rok akteri bi morali da počnu da izlaze iz svog hermetičnog i ograničenog sveta prema nečemu što mogu da prihvate i drugi, a ne samo oni kojima je od svega muka. Primeri Ivane i Negativa ili Kristala su dobri orijentiri.
 
3. Bregovićev neiskorišćeni put. Razni etno-umetnici (Boban Marković, Hazari) mogli bi da probaju da naprave malo komercijalniji trominutni komad baziran na etnu koji bi mogao da se peva i da se uz njega igra. Skorašnja saradnja Šabana Bajramovića i Kubizma je odličan primer.
 
4. I reperi bi poput rokera mogli da probaju da izađu iz geta. Uopšte ne postoji takozvani svit-rep s kakvim je nekada Gru počeo da pravi dobar posao.

5. Ostaje nada da će se i tehno-folkeri polako upristojavati, smanjivati grudi, učiti da pevaju i da će njihovi kompozitori makar pomalo svoditi manirizam na formu koja može malo duže da potraje. I tu se vremenom desila diferencijacija između onih koji traju godinama i onih čijih se pesama niko i ne seća.
 
Za sve ovo je potrebno da država radi svoj posao. Dakle, dobra zakonska regulativa ali i njeno sprovođenje, nemilosrdna borba protiv pirata, stvaranje normalnog tržišta sa distributivnim mrežama, zaštita autorskih prava i oštro kažnjavanje plagiranja, oživljavanje državne izdavačke kuće, čitava filozofija brendiranja domaćih autora, zaštite njihovih autorskih prava u drugim zemljama, pa i delimična pomoć u plasiranju njihovih proizvoda u inostranstvu. U ovoj grani se nalazi ogroman tržišni potencijal — podsetimo da je muzička industrija u Engleskoj tradicionalno među četiri-pet najvažnijih izvoznih grana. A nije nevažno podsetiti se i da od Platona važi nauk o imanentnoj povezanosti kvaliteta jedne države, njenog morala i muzike koja se u njoj sluša.
 
Kod Georgijeva posle dužeg vremena na jednoj ploči može da se čuje i tišina.

Miša Đurković
537  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Izvorinka Milošević / Funta Luga / (1954) poslato: April 19, 2013, 08:39:11 pm
*
IZVORINKA MILOŠEVIĆ


KO KAŽE DA ZRELE GODINE NISU ZABAVNE

U nevelikom stanu na Dorćolu, sa sinom Davidom, psom Bebom i mačkom, živi naizgled miran i tih život Izvorinka Milošević. Ali samo naizgled... Jer ubrzo krenu da zvone telefoni, a čuvena pevačica vlaške muzike u već pripremljen blok precizno upisuje gostovanja, nastupe, susrete sa prijateljima i kolegama. Ne podnosi ustaljene okvire života. Zato je i odlučila da uđe u rijaliti šou "Dvor".




Život žene u zrelim godinama ne mora da se svede na posao i kuću.
Umem ja i dalje da se igram i da rušim granice



Čitav život bori se za vlašku kulturu i pesmu. Iza sebe ima više od 20 albuma sa pesmama i na srpskom i na vlaškom jeziku.

U stanju sam da 30 godina udaram u jedan isti bubanj, samo da ispunim svoju želju, da vlaška pesma dođe do svakoga. Ali nemam nikakve veze sa vlaškom magijom!

Čitala sam knjigu Jasne Jojić o vlaškoj magiji i šalila se sa tim, igrala, koketirala. Ne mogu da verujem da su mnogi pomislili da sam ozbiljna. Ja živim u Beogradu i ovo je 21. vek. Ne verujem u horoskop, ni u natalne karte, verujem u surovu realnost i bitku sa životom, ali to nema veze sa mojim poreklom i magijom.

Bavili su se u njenom rodnom kraju magijom, pa i danas se bave, ali Izvorinka je ubeđena da iza magije stoji čista autosugestija. Jedino rusaljke izdvaja, žene koje navodno mogu da padanjem u trans primaju poruke iz onog sveta.

Kada sam bila mala u selu Duboka, nadomak moje rodne Nevesnice, organizovali bi veliku igranku. Napravi se kolo i u jednoličnom ritmu igraju satima i udaraju štapovima u pod, violinisti sviraju arhaičnu muziku, bubanj prati ritam. Kolovođa je rusaljka i ona se polako izdvaja, pada u trans, valja se po blatu i prašini i u tom trenutku joj kao pristižu poruke iz onog sveta. Cenim to kao tradiciju jednog naroda.

I NAZVAŠE JE FUNTA LUGA

U Homoljskim planinama nadomak Kučeva rođena je 1954. godine Funta Luga. Njeni roditelji, Vlasi, bili su planinci, te je ona odrasla u skladu s prirodom, vrlo surovom, ali posve posebnom. Proleće kasni uvek, leto takođe, a zima rano stiže. Mala bašta, malo stoke, domaća jaja... Sasvim skroman život. Njen otac bio je zaposlen u preduzeću za puteve u Požarevcu, a majka je držala kuću na svojim plećima. Krenuli su u to vreme rođaci i komšije da hrle ka Zapadu, a danas je Nevesnica pravi gastarbajterski kraj — raskošna pustoš.

U toj želji za izobiljem valjda i njoj dadoše ime Funtinjora, Funta, nastalo od latinske reči "fontana", odnosno "izvor". Još tada roditelji su znali da će jednog dana morati da joj promene ime, sa vlaškim imenom nije se moglo u školu. A krenula je sa šest godina u pripremni razred zbog jezika, ni reči srpskog nije znala, osim da prevede kako se zove — Izvorinka.

Miloševići smo postali kada nas je Ranković popisivao nakon Drugog svetskog rata. Rekao je da biramo prezime, i to srpsko. Vlaško pismo ni dan-danas nije profilisano, imamo jezik, kulturu i tradiciju, a nemamo škole. Tek je nedavno u Negotinu osnovano Udruženje "Gorgina", ja sam ponosna članica.

Vlaške pesme su joj u krvi još od najranijih dana, kada je njen tata na planinu dovukao ogroman tranzistor i gomilu baterija. Od Radio Bukurešta i Radio Temišvara prolamala su se polja.

Trešti muzika, ludilo od lepote! Taj osećaj nosim kroz život.

Ipak u to vreme mislila je da će krenuti stopama svog oca, koga je obožavala, te je upisala Srednju saobraćajnu u Požarevcu, a zatim Višu ekonomsku, drumski smer.

On je imao motor, krstario je putevima širom Srbije, išao u inspekciju, pa sam i ja to želela. Ali život te onda baci na neke druge strane... Htela sam da budem slavna i da imam mnogo para — grohotom se smeje i odmahuje rukom. — To vam je drugo vreme bilo! Ako imaš talenta, ne možeš da omaneš. Od pevanja sam kupila stan u centru Beograda.

Igre po polju, šetnje brdima, najlepše dane detinjstva delila je sa drugaricom Gocom Stojićević, pevačicom takođe. Jedna bez druge nisu mogle da žive. Zajedno su pevale po školskim priredbama, na festivalu "Homoljski motivi" u Kučevu, Mira Vasiljević ih je obe učlanila u svoju grupu "Đerdan".

ŽELIM DA ME NEKO FASCINIRA

U to vreme već je bila u ozbiljnoj vezi sa Mišom Blamom, poznatim džezerom. Ubrzo su se i venčali.

Bila je to velika ljubav. Miša je bio čelista u Narodnom orkestru RTS-a, a ja mlada pevačica od 20 godina i ama baš ništa o životu nisam znala. Samo sam ga videla, svideo mi se i hoću da mi bude dečko il' da poginem. On je bio stariji od mene deset godina i naučio me svemu, izgradio moj muzički ukus. Bili smo 17 godina u braku, dobili dete, to je ozbiljna životna priča. Sve posle toga su bile ljubavi, ali drugačijeg karaktera i, recimo, manje bitne.

Kaže da joj često prijatelji viču: "Ženo božja, pa što se ne udaš ponovo?!" Al' ona ide putem kojim se teže i ređe ide.

Neću izgubiti veru da će neko strašno da me fascinira, ali to je mnogo teško nakon godina brodoloma. Samo kad ste mladi verujete u bajku zvanu brak.

Izgleda da nije lako muškarcima da Izvorinki priđu, pa je najviše "telefonskih" udvarača.

Kada bi prišli i kada bismo se dobro pogledali, možda bismo se i pronašli. Ali neće niko da priđe. Moj sin David smeje se kad me neko zove telefonom, a ja zaobilazim kao kiša oko Kragujevca. Kaže: "Znao sam da opet ništa neće biti, ti ih sve oteraš!" Sigurna sam da je greška u meni. Godinama živim sama i ne delujem kao drvce koje se savija.


Manuela Graf | Foto: E. Čonkić | 03.04.2011 | Žena
538  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Gordana Lazarević (1954) poslato: April 19, 2013, 07:45:15 pm
*
GORDANA LAZAREVIĆ


OBOŽAVA DOBRE IZGOVORE

Prema sopstvenom priznanju, folk pevačica Gordana Lazarević davno je prestala da broji godine, albume i novac koji troši na krpice. Nedavno je snimila album, ali nema pojma koji po redu. Uvek nasmejana i dobro raspložena, obožava da zbija šale na svoj račun i svuda gde se pojavi, uskače u ulogu dežurnog veseljaka. Iako na estradi nikome, pa ni njoj, ne cvetaju ruže, ne pada joj na pamet da se žali. Dosadila su joj su pitanja o tome kako već godinama uspeva da ostane mlada, ali joj ipak prijaju izlizani i otrcani komplimenti. Kaže, nije narcisoidna, ali se ubi stojeći pred ogledalom, pokušavajući da mu dokaže da je lepša no što ono prikazuje!





Bilo bi zgodno da dobijem novu krštenicu, bar 15-ak godina mlađu! Ne bi me bolele kosti, mišići, meso... A opet, kad ne nešto zaboli, zaključim da sam živa... Ko šta radi, ja se šalim! Pokušavam da izmamim smeh svuda i od svih. Nedavno mi reče Miša Mijatović na jednom snimanju: "Gole, kad čujem tvoj meketavi smeh, smejem se i lepo mi je bar tri dana!" Nekad me je vređalo što mnogi imitiraju moj smeh. Sad mi to prija!

A šta vam u životu ne prija?

Ne prija mi što se na estradi u medijima sve svelo na "živeo trač"! Ne sviđa mi se što se toliko kopa po prljavom vešu, što neki ljudi, iz čista mira, ili za sitnu lovu, unesrećuju druge. Počela sam da se plašim novinara. Od nekih se ježim, sva zadrhtim kao prut kad me neko pozove, brojim do 10 pre nego što nešto kažem, da mi se ne omakne nešto što bi se moglo krivo protumačiti...

Užasnuta sam i što neki ljudi iz moje branše, posle decenija veštog skrivanja, odjednom otkrivaju prava lica. Postali su pakosni i oni koji nemaju nikakvih razloga da budu takvi! Ali, ja nikome ne zameram i nikoga ne osuđujem, već pokušavam da za svakog nađem opravdanje!

Zar vam se estrada još nije smučila?

Mnoge stvari su postavljene natraške, ali ja se nekako borim. Već 15 godina slušam mnoge kolege kako komenarišu da nije pravo vreme za "ovo" ili "ono". Pa ja drugo vreme i drugi život nemam i moram da se borim i da funkcionišem u datim, a ne željenim okolnostima! Ponekad se štrecnem, uplašim... Ipak, ne mogu zbog toga što je neko postao zao ili zato što je muzika komercijalna da dignem ruke od svog posla! Ne odustajem. Bolje da i ja doprinesem da novo vreme dođe što pre!

Beže li muškarci i od vas, kao od većine uspešnih žena?

Plašim se da su nam svima to samo izgovori. Kao, muškarci se plaše uspešnih žena!?! A ako se žena otvori, ako pusti antenu, lako može da izazove muškarca! Željom da budemo emacipovane i jake, mi žene upropastismo muškarce! Oni su kao deca. Traže da ih mazimo, pazimo, da im se divimo... Dobili bi oni to kad bi znali da uzvrate. Ako ne znaju da nam uzvrate, mi ih odmah izvređamo, nemajući vremena da čekamo. Uz jake i sposobne žene, oni su, siroti, postali nezadovoljni i impotentni. Same smo krive. Upropaštavamo sinove, pa se čudimo što su muškarci svakakvi!

Nalazite li sebi mane?

Naravno! Ponekad istu stvar posmatram kao manu, ponekad kao vrlinu. Velika mana, to jest vrlina mi je to što imam višak muških hormona. Mislim, u energetskom smislu... Mana mi je što stalno sebi pronalazim izgovore. Recimo, kad kupujem krpice, stalno se vadim da su mi one sredstvo za rad! Kao, moram da trošim pare na to... I mojim koleginicama je to isto sredstvo za rad, ali ne troše sve gomile para na garderobu. Nema veze! Ja se držim istine da dobar izgovor para vredi...

Vašoj deci se nekada nije dopadalo ono što radite. Da li se nešto promenilo?

Ništa... Oni to nisu uspeli da zavole... Ali, promenila sam se ja. Mene njihovi stavovi više ne bole, ne dotiču, ne diraju... Moja ćerka je upisala postdiplomske studije digitalne umetnosti, a sin studira televizijsku režiju. Žive u svojim filmovima, a ja ih pratim i podržavam. Ništa drugo mi ne preostaje!
Balkan media
539  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Gordana Lazarević (1954) poslato: April 19, 2013, 07:34:01 pm
*
GORDANA LAZAREVIĆ


SLUŽBENICA SA STALNIM MANJKOM

Jedan od šaltera beogradske putničke agencije "Centroturist" 70-ih godina su opsedali ljubitelji narodnih pesama. Ljudi su u agenciju dolazili zbog putovanja, rezervacije voznih i avionskih karata, ali je najveća gužva bila ispred šaltera za kojim je radila mlađana službenica Gordana Lazarević, pevačica bez koje nije mogla u to vreme da prođe nijedna emisija narodne muzike.

Njena pesma "Mara, mara, maramica" već je postajala hit, dupli LP album s pesmama iz predstava "Koštana" i "Zona Zamfirova" bio je jedan od najprodavanijih širom Jugoslavije. Gordana je crvenela kao bulka kada bi joj mušterije tražile autogram, raspitivali se kad će gostovati u nekoj muzičkoj TV emisiji, ruke su joj se tresle dok je naplaćivala turističke aranžmane... Tresao se i Gordanin šef u agenciji, ali iz sasvim drugog razloga!
 
"Ja sam tada za mnoge bila čudo nad čudima! Mlada, lepa i talentovana pevačica koja je postajala estradna zvezda, a radila kao šalterski službenik. A mome šefu se dizala kosa na glavi jer sam večito pravila manjak. Ridala sam i plakala kada se cifre mesečnog završnog računa ne bi poklopile, nazivala mušterije telefonom da ispravim grešku, često sam ostajala bez plate da bi se manjak pokrio, a ja zadržala radno mesto", priseća se Gordana Lazarević.

Rođena je u Takovu kod Gornjeg Milanovca, otac Bogdan bio je pevač i gitarista, a majku ne pamti. Nju i brata Radojicu odgajila je strina Jelisaveta.

"Sećam se da su seljaci dolazili da me slušaju kako pevam, strina bi me popela na stolicu kao na binu, da pevam, a njeni sinovi Zoran, Miroslav i Miloš i moj brat Radojica bili su mi vokalna pratnja. Dobijala sam kocke šećera i bombone, a moji pratioci bili su ljubomorni zbog toga i svetili mi se. Kad bi igrali fudbal, ja sam bila golman, pa bi me loptom gađali u stomak ili glavu. Eto, već tada sam osetila cenu slave", širi Goca ruke.
 
"Verovali ili ne, na pamet mi ni tada nije padalo da postanem pevačica kada odrastem. Želela sam da budem stjuardesa ili turistički vodič, da putujem i upoznam svet! Zbog toga sam se u Beogradu upisala u ekonomsku školu, izabrala turistički smer. Ali, sudbina nije dala. Stanovala sam u Beogradu najpre kod svoje tetke Rade. U Beogradu su tada počele da se otvaraju diskoteke i kafići, bila sam željna izlazaka i provoda, ali me je tetka pritegla. U školi sam bila provincijalka koja sluša "bljak" narodnjake... Jedini način da zbrišem od kuće i družim se sa vršnjacima bio je da se upišem u neko kulturno-umetničko društvo. Tako sam postala član KUD "Ivo Lola Ribar" i vrlo brzo nezamenljiva vokalna solistkinja, talentovana i grlata "da te bog sačuva", kako su govorili. A orkestar KUD-a je u to vreme vodio Milutin Popović Zahar, ili "čika Zahar", kako sam ga oslovljavala", smeje se Goca veselo, a onda priznaje da ne bi bila to što jeste da nije bilo "čika Zahara".




Venčanje: Goca i Zahar

"Sa KUD "Ivo Lola Ribar" obišla sam celu tadašnju veliku Jugoslaviju. Pevala sam kao slavuj i pobeđivala na takmičenjima u svim većim gradovima Juge. Kruna je bila moja pobeda na muzičkoj manifestaciji "Amateri svome gradu" održanoj u Beogradu. Stekla sam pravo da snimim singl i nekoliko trajnih snimaka pesama za Radio Beograd. Snimila sam pesmu "Duni, vetre", i nastavila da putujem sa "Lolom" po Jugi. Imala sam 17 godina, a Zahar 33, bio je za mene mator ko Biblija, ali se brinuo o meni, da mi se nešto ružno ne desi, da se ne zaljubim nesrećno, vodio je računa da budem u svojoj sobi, a ne u kafani gde su posle koncerta bančile "Lole". Ma, nisam znala šta čovek hoće od mene. Kada sam saznala, bilo je kasno, zaveo me je čim sam postala punoletna", priča Goca. "Da je tako nešto uradila moja ćerka Marija, da se spanđala sa mnogo starijim muškarcem, prebila bih je. Ali, bila sam siroče, bez majke, mene nije imao ko da bije. Šalim se, veza sa Zaharom mi je u to vreme godila, ispunila mi je život, rado se sećam tog perioda sa njim.
 
Goca priča da je završila Srednju ekonomsku školu i zaposlila se u agenciji "Centroturist", a onda su Zahar i ona rešili da život nastave zajedno, iznajmili su garsonjeru i postali, kako kaže, beogradski golupčići.




Sa koleginicama na "Hit paradi" 1980.

"Zahar je bio šef orkestra u "Loli", ali je i radio kao pravnik u "Energoprojektu". Počeo da komponuje pesme za nekolicinu poznatih pevača i pevačica, ali ni njemu tada na pamet nije padalo da se otisne u estradne vode. Živeli smo od plate, na državnim jaslama, kao podstanari i ludo se zabavljali! Ja sam svom ljubljenom služila i kao zamorče! Kad bi komponovao pesmu za neku tadašnju estradnu zvezdu, prvo bih je ja otpevala, da čuje kako zvuči. Radila sam na šalteru, bila domaćica, kuvarica i Zaharova probna pevačica. Ali, bilo je to divno vreme. Sećam se da je garsonjera u kojoj smo stanovali imala 26 kvadrata. Kuhinja, koja je bila metar i po, bila je moje carstvo. Kuvala sam na starom električnom šporetu s dve ringle i često pripremala đakonije za dvadesetak gladnih prijatelja koji su se danonoćno okupljali u našoj garsonjeri. Haljine sam kačila na čiviluk na vratima sobe i vrištala kada bi Zahar masnim rukama neku isflekao. Iako sam sve češće gostovala u muzičkim emisijama JRT-a, mom Zaharu nije padalo na pamet da komponuje neku pesmu za mene i stvori zvezdu preko noći. Ali, ni ja nisam marila za to, verovala sam da će ostati i za mene neka. U stvari, još sam maštala da postanem stjuardesa. Kad se setim tog vremena, sigurna sam da je zbog mene Zahar počeo ozbiljno da se bavi komponovanjem, da bi se dokazao preda mnom, da mi ne bi palo na pamet da ga ostavim. Na kraju je ipak popustio, predložio mi je 1975. godine da snimim dupli LP pod nazivom "Pesme iz pozorišnih komada", čak 32 nezaboravne pesme iz "Koštane" i "Zone Zamfirove" za koje je uradio aranžmane. Pet godine kasnije smo odlučili da damo otkaze u firmama i potpuno se posvetimo estradi. Bili smo u braku 10 godina, do 1990. Rodila sam ćerku Mariju, a zatim i sina Miloša. Eto, mene i Zahara je pesma spojila, a posle razdvojila. Ali, nije mi žao, Zahar i ja smo ostali prijatelji, on je komponovao moje najveće hitove i danas piše pesme za mene, mogu da biram koju ću da snimim, vraća mi dug iz mladosti", veli Goca koja je davno prestala da broji albume.



TRI TEZGE DNEVNO "Kad sam se razišla sa Zaharom, znala sam da odradim i po tri tezge dnevno. U vreme sankcija sam svakog četvrtka pakovala kofere i putovala do Budimpešte, a odatle avionom na tezge po Evropi. Vraćala sam se u nedelju uveče, provodila sa Marijom i Milošem dva-tri dana, pa jovo nanovo! To je bio za mene period kojim sam nazivala "imitacija života" jer pravi, normalan život nisam imala. Sećam se da sam jednom prilikom kolegu Srećka Šušića, dok smo stajali na jednom mostu u Cirihu i posmatrali kako se narkomani ispod mosta fiksaju, upitala: "Srećko, kome je teže — njima ili nama"? A on je vrlo ozbiljno rekao: "Nama, Goco!"

PESME NA CARINI Goca kaže da žali što nije ostvarila devojački san i postala stjuardesa, ali da je to u neku ruku i dobro jer je malerozna.
"Sećam se da sam jednom prilikom iz Sidneja, preko Hongkonga, letela za Dubai. Tamo sam se ukrcala u avion za Beograd. Kad smo sleteli na aerodrom u Surčinu, umalo se nisam srušila i počela da vrištim kada su mi rekli da je moj kofer ostao u Dubaiju. Plakalo mi se, ali ne zbog krpica i poklona koji su ostali u koferu, već zbog sveski s pesmama koje godinama sakupljam, čuvam i nosim sa sobom. I to sve zbog nekog staklenog posrebrenog bokala za vino, kao da to nisam mogla da kupim i ovde. Da se bokal ne bi razbio, strpala sam ga u torbu, a moje drage sveščice u kofer... Na sreću, sve se dobro završilo, a ja sam strpala svoje sveske pod jastuk i spavala sa njima."

SVAKODNEVNO SA UNUCIMA Odavno je Goca prestala da kroji estradne planove i prepustila se uživanju sa unucima Dunjom i Balšom koje joj je podarila ćerka Marija.
"Živim u kući na Bežanijskoj kosi sa sinom Milošem koji je režiser u RTS-u, a ćerka Marija i zet Bojan na Voždovcu, pa skoro svakodnevno odem da vidim Dunju i Balšu. Ne razmišljam o novom albumu, imam toliko snimljenih pesama da mogu 24 sata non-stop da pevam i ne otpevam sve. Nedavno je izašao kompilacijski album zvezda Granda, imam na albumu pesmu "Zadnja avantura" koju je komponovao Zahar, a da sam se naradila — jesam."


L. S. Topalović | 14.02.2010. | Vesti online
540  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Gordana Lazarević (1954) poslato: April 19, 2013, 07:01:04 pm
*
GORDANA LAZAREVIĆ


POVRATAK IZVORNOM MELOSU

Izdavačka kuća "Tioli" napravila je pravi podvig objavivši dupli album "Pesme iz pozorišnih komada" koje je otpevala folk pevačica Gordana Lazarević, a aranžmane uradio Milutin Popović Zahar. Na albumu se nalaze čak 32 nezaboravne pesme iz pozorišnih predstava "Koštana" i "Zona Zamfirova". Glumac Ljuba Tadić govori stihove i fragmente iz ovih poznatih dela Bore Stankovića. Kao bonus pesme nalaze se i njegova tri hita koja su ušla u izbor za "Najlepše pesme narodne muzike 20. veka" — "Svilen konac", "Vidovdan" i "Magla padnala v dolina".

"Ovo je rimejk mog prvog albuma "Koštana" koji sam otpevala kada sam imala samo 18 godina"; kaže Gordana i dodaje: "U to vreme Duško Radović napisao je na omotu LP ploče: "Ovo je poruka za sve diskofile i poklonike lepe muzike — ako nemaju ovu ploču, onda nemaju ništa!" Muzički producent ovog albuma je Zoran Hristić, a ja sam uverena da je ovo svojevrsno remek delo gde muziku svira "polusimfonijski orkestar" od 32 sjajna muzičara. Ovo je moje životno delo i mišljenja sam da će svi poklonici kvaitetne narodne muzike i vranjanskog melosa biti zadovoljni ovim CD-om na kome smo radili mesecima. Takođe. prava je slučajnost da je naš album objavljen istovremeno kada i muzika iz filma "Zona Zamfirova".

Na vest da bivši supružnici, Goca i Zahar, ponovo sarađuju estradna čaršija počela je da bruji da je ta saradnja, u stvari, njihovo ljubavno pomirenje. O tome Gordana, kroz smešak, kaže: "Na svim mojim poslednjim albumima Zahar je autor mojih pesama. Mi sjajno sarađujemo, on je dobar otac i brinemo zajedno o našoj deci. Međutim, svako živi odvojeno svoj privatni život. Eto, Zahar već sprema moj novi album, na kome ću otpevati duet sa Miroslavom Ilićem. Ali, o tom — potom, jer tek predstoji istinska promocija mog novog albuma na kome se nalaze evergrini vranjanskog melosa "Šano dušo", "Otvori mi belo lenče vratanca", "Zašto sike, zašto", "Jovane sine", "Da znaeš mori mome", "Stojanke, bela vranjanke", "Ruse kose curo imaš", "Zone Zamfirovo"... Balkan media






Muzika iz predstava Koštana  i Zona Zamfirova


541  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica II / Pesmarica II — Č poslato: April 19, 2013, 03:12:22 am
**

ČAJ ZA DVOJE
P. Tanasijević — R. Babić — ar. B. Đokić

Napolju sneg sipa li sipa
u mojoj sobi miriše lipa
u svakoj kapi toploga čaja
osećam miris davnoga maja

Ref.
Čaj za dvoje, sećanje budi
na prošle dane
na ljubav od ljudi
ostaće samo moje i tvoje
sećanje, sećanje
na čaj za dvoje

Na krilu tvom drhtim k'o srna
dok ljubim tvoja dva oka crna
a tvoja ruka nežna i bela
sklanja mi pramen kose sa čela

Sećanje mine, a meni lakne
k'o topli zračak dušu mi takne
nema te više, nema ni lipe
koraci neki po snegu škripe

YouTube: Lepa Lukić — Čaj za dvoje
542  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Anđelka Govedarović (1946?) poslato: April 19, 2013, 02:04:05 am
**

ANĐELKA GOVEDAROVIĆ — DISKOGRAFIJA



SINGLOVI

Anđelka Govedarević — singl 1967. | Jugoton EPY 3727
01. Anđelka Govedarević — Pitao je bijeli danak zoru (Danilo Živković)
02. Anđelka Govedarević — Hanifa, kćeri jedina (Danilo Živković)
03. Anđelka Govedarević — Vesela sam kao ptica (Danilo Živković — Dragiša Jovović)
04. Anđelka Govedarević — Ej kad bi tvoje srce znalo (Danilo Živković)

Anđelka Govedarević — singl 19XX. | RTB S 10 267
01. Anđelka Govedarević — Birala sam, birala (A. Gabrić — M. Pjevac)
02. Anđelka Govedarević — Moj garavi lolo (A. Gabrić — I. Aleksić)

Ađelka Govedarević — singl 1973. | RTB EP 11 101
01. Anđelka Govedarević — Ne znam, dragi, koji ti je đavo (D. Živković — Lj. Popović)
02. Anđelka Govedarević — Imam kuću do šora (D. Živković — M. Živojinović)
03. Anđelka Govedarević — Ja sam lepa i vesela (D. Živković — B. Popović)
04. Anđelka Govedarević — Niko nema takvog lolu (D. Živković — V. Ivković)

Anđelka Govedarević — singl 1976. | RTB SF 13 131
01. Anđelka Govedarević — Drugarice uteši mi majku (I. Spasojević — M. Ilić)
02. Anđelka Govedarević — Koga hoću ljubiću (I. Spasojević —  B. Boljanović)

Anđelka Govedarević — singl 19XX. | Jugoton SY 23649
01. Anđelka Govedarević — Puca jelek tesan kroj (R. Graić — M. Pijevac — Z. Bahucki)
02. Anđelka Govedarević — Dim se puši, al' se odžak ruši (R. Graić — M. Pijevac — Z. Bahucki)

Anđelka Govedarević — singl 1978. | RTB SF 13 252
01. Anđelka Govedarević — Svet pripada lepoj ženi (M. Popović — D. Knežević)
02. Anđelka Govedarević — Ja sam dete Vojvodine ravne (M. Popović — B. Milošević)


ALBUMI

Anđelka Govedarević — album 1976? | PGP LP 1398
01. Veli meni moj komšija Steva (D. Živković)
02. Moj garavi lola (A. Gabrić — L. Aleksić)
03. Niko nema takvog lolu (D. Živković — V. Ivković)
04. Ja sam lepa i vesela (D. Živković — B. Popović)
05. Ne znam dragi koji ti je đavo (D. Živković — Lj. Popović)
06. Godine jure, kao da žure (A. Gabrić — M. Pijevac)
07. Pričekajte momci malo (A. Gabrić — M. Pijevac)
08. Čuvaju, čuvaju (D. Baksić — M. Milutinović)
09. Svi mi momci ljubav nude (A. Gabrić — Đ. Perišić)
10. Oj, momčiću vragolane (A. Gabrić — M. Pijevac)
11. Kuda žuriš potočicu (A. Gabrić — G. Miličević)
12. Momak laže, uvija (A. Gabrić — M. Pijevac)
543  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Anđelka Govedarović (1946?) poslato: April 19, 2013, 02:00:58 am
*




ANĐELKA GOVEDAROVIĆ


Anđelka Govedarović rođena je u selu Karlovčić, u Sremu. U ranom detinjstvu pokazivala je ljubav i dar prema narodnoj muzici. U desetoj godini je napravila svoj prvi koncert u kapidžiku svoje kuće. Kasnije peva u svim školskim horovima i nastupa na školskim svečanostima. Iz srednje škole, u 17. godini, odlazi na audiciju u KUD "Španac", gde je primljena na prvoj audiciji. U "Špancu" tri godine usavršava pevanje i scenski nastup.

Prvi kompozitor i tekstopisac Danilo Živković, primećuje Anđelku i daje joj pesmu "Veli meni moj komšija Steva", koja je obeležila njenu karijeru i postala njena lična karta.

Zatim se nižu mnoge pesme i snimanja za Radio Beograd, Novi Sad, Zagreb,Osijek i druge jugoslovenske radio-stanice.

Učestvuje na raznim festivalima narodne muzike od kojih su najuspešniji "Beogradski sabor" i "Zlatna Tamburica". Dobila je i mnoge nagrade od kojih se posebno izdvajaju: "Estradna nagrada Srbije", "Estradna nagrada Jugoslavije", "Status estradnog umetnika", kao i mnoga priznanja za očuvanje izvorne pesme.

Najdraže priznanje joj je "Aleksandar Dejanović" za očuvanje vojvođanske narodne pesme.

Proputovala je ceo svet pevajući baš vojvođansku, sremsku narodnu pesmu.

Već 45 godina je na našoj estradnoj sceni.
| facebook
544  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — I poslato: April 13, 2013, 03:09:25 am
**

IZ VRANJANSKO POJDO1

Iz Vranjansko pojdo, u Leskovačko dojdo.
Leskovčanke mome, nane, sve su konopljarke.
  
'z Leskovačko pojdo, u Nišlisko dojdo.
Niševljake mome, nane, sve su monopolke.
  
Iz Nišlisko pojdo, u Pirotsko dojdo.
Piroćanke mome, nane, sve su ćilimarke.

1 Ivo Cenerić:  NARODNE PESME iz istočne i južne Srbije | Beograd, 1974.

YouTube: Ljubivoje Vidosavljević — Iz vranjansko pojdoh, nane
545  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Izvorinka Milošević / Funta Luga / (1954) poslato: April 11, 2013, 02:19:44 am
*
IZVORINKA MILOŠEVIĆ


SANJALA DA KRSTARI DRUMOVIMA

Muzička lična karta Izvorinke Milošević su pesme sa Homoljskih planina. Pevala je na vlaškom, ali je glasom, stasom i temperamentom ova crnka veoma brzo osvojila publiku. Pevala je ona i na srpskom jeziku, ali njene pesme su uvek imale miris Homolja. Odolela je turskom, grčkom, španskom melosu koji je zavladao narodnom muzikom. Ostala je dosledna svome. Čitav život se bori za vlašku kulturu i pesmu. Iza sebe ima više od 20 albuma, a pesme "Cica maca", "Hej, meseče", "Igra kolo", "Ja Vlajna, ti Srbijanac", "U tebe sam zaljubljena", "Ljubio me niko nije"... samo su pojedini od velikih hitova Izvorinke Milošević.

"Rođena sam u istočnoj Srbiji, u Homoljskim planinama u Neresnici nadomak Kučeva, kao Funta Luga. Moji roditelji su bili Vlasi, planinci, pa sam odrasla s prirodom, vrlo surovom, ali posebnom. Proleće kasni uvek, leto takođe, a zima rano stiže. Mala bašta, malo stoke, domaća jaja... Sasvim skroman život. Otac je radio u preduzeću za puteve u Požarevcu, a majka je držala kuću na svojim leđima. Moje ime Funtinjora, Funta nastalo je od latinske reči fontana, odnosno izvor. Još tada moji roditelji su bili svesni da će jednog dana morati da mi promene ime. Krenula sam u školu sa šest godina u pripremni razred zbog jezika, jer ni reči srpskog do tada nisam znala, osim da prevedem kako se zovem, Izvorinka. Miloševići smo postali, kako mi je pričao moj deda Vlajko, kada nas je Ranković popisivao posle Drugog svetskog rata. Rekli su da biramo prezime i to srpsko, da bude na -ić, da je tako lakše za popis. I mojima je prvo palo na pamet prezime Milošević ..."

Detinjstvo su joj ispunile igre po poljima i šetnje brdima sa drugaricom Gordanom Stojićević, pevačicom. Bile su nerazdvojne, zajedno su pevale po školskim priredbama, na festivalu Homoljski motivi u Kučevu, a posle ih je obe Mira Vasiljević učlanila u svoju grupu Đerdan. Vlaške pesme su joj u krvi od najranijih dana.

"Još kao mala slušala sam Radio Bukurešt i Temišvar. Tata je kući doneo ogroman tranzistor i gomilu baterija. Trešti muzika, brat i ja osnovci, odvrnuli do daske tranzistor, ludilo od lepote! Taj osećaj nosim kroz ceo život. Rasla sam uz taj melos istočne Srbije, ali i rumunski. Uzor mi je bila rumunska pevačica Marija Tanasa. Pošto mi je maternji jezik vlaški, razumela sam šta je pevala i mnogo mi se dopala. A, od srpskih pevača to je bila Ksenija Cicvarić, jer je Radio Beograd stalno emitovao emisije u kojima je ona gostovala. Mislila sam da ću krenuti očevim stopama, jer sam ga obožavala, pa sam upisala saobraćajnu školu u Požarevcu, a posle višu ekonomsku, drumski smer. Tata je imao motor i krstario je drumovima Srbije, išao u inspekciju, pa sam i ja to želela. Ali život te nekako baci na drugu stranu. Pri Domu omladine u Požarevcu bilo je kulturno-umetničko društvo, učlanila sam se i nastavila da pevam ...

DIPLOMA NA ZIDU Dolaskom u Beograd počinje ozbiljnija karijera. Mira Vasiljević i njen ansambl Đerdan raspisali su konkurs za prijem novih članova. Izvorinka se prijavila i odmah je primljena. To je bila njena odskočna daska za budućnost. Prvi javni nastup imala je upravo sa Đerdanom.

"Ansambl je kalio nas mlade pevače tako što smo imali po tri koncerta dnevno i tako smo se suočavali sa strahom, tremom. Samim tim što toliko dugo pevaš i često imaš koncerte, oslobađaš se treme i straha pa makar ne znam šta bilo. Mira je bila naša stroga šefica, koja nas je učila svemu i svačemu. Roditelji su bili oduševljeni kada sam odlučila da se bavim muzikom zato što je to bilo drugo vreme. Jedan jedini uslov je bio da završim školu, a posle toga da budem šta želim. Poslušala sam ih, nisam zapostavila školu, ali sam ostala verna profesiji koja me hrani, koju volim i u kojoj sam svim svojim bićem. Diplomu sam okačila na zid, nek stoji. Zahvaljujući pesmi obišla sam ceo svet nekoliko puta, vraćala se uvek na polaznu tačku i uvek iznova govorila sebi kako sam zapravo srećan čovek, jer neko ko od Boga dar koristi da uveseljava druge i prenosi pozitivnu energiju na druge jeste srećan čovek.

Kao i većina pevača tih davnih 70-ih i 80-ih Izvorinka je putovala širom bivše Jugoslavije i sveta.

"U Đerdanu sam provela godinu dana i tu sam stekla popularnost. Stara Jugoslavija bila je veliko tržište. U Đerdanu smo imali specijalno sašivene haljine i posebnu koreografiju. A tada nije bilo stilista, ali mi smo bile mlade i lepe. Sa nama je jedino radila kostimograf Mira Čohadžić, koja nam je kreirala haljine. I to je sve. Kasnije sam se sama snalazila za odeću. Kupovala sam za nastupe po inostranstvu kada sam sa kolegama išla na turneje. Potpisivanjem ugovora sa Beogradskom estradom, čuveni menadžer Mumin koji je u to vreme pod ugovorom držao staru gardu pevača: Usniju Redžepovu, Predraga - Cuneta Gojkovića, Predraga Živkovića Tozovca, vrtoglavo je krenula moja solistička karijera. Mi mladi pevači smo uz njih rasli i kalili se. To su bili divni dani i toga nikad više neće biti. Imala sam sreću da i pre dolaska u Đerdan upoznam Milana Obradovića, urednika Prvog programa Radio Beograda. Napravili smo prve snimke pesama "Vatrenica", "Zar tako, dušo Radoje". Bile su preteča mojih kasnijih hitova. Bilo je i uspona i padova, ali to nije neobično za jedan dobar ljudski vek."

NAJBOLJA JE CRNKINJA Izvorinka kaže da joj se objavljivanjem prve ploče život promenio.

"Krenulo je sve nabolje, imalo se novca. Zvali su me na nastupe, plaćali me. Držite koncerte, pa i živite bolje. A, moram priznati da mi je prijalo i to što sam postala popularna i poznata. A, kome to ne prija. Nisam od pevačica koje su pevale po svadbama gde domaćini i gosti kite hiljadarkama pevače. U stvari, to je najstrašniji posao. Ako hoćeš stvarno dobar honorar, onda si roba od trenutka kada kročiš u njihovo dvorište do trenutka kada izađeš i kažeš: "Do viđenja, domaćine!". Ovaj traži da pevaš ovo, onaj ono, pevaj ovoliko, onoliko, svako nešto traži, idi kod kuma da pevaš pet pesama, kod svata deset, i tako, kako se kome ćefne. A i ja se razlikujem od srpskih pevača jer ne pevam klasičan srpski repertoar, već samo rumunsko-vlašku muziku. Bilo je u toku karijere mnogo doživljaja, ali jedan mi je ostao u posebnom sećanju. Đerdan je jednog lepog letnjeg dana gostovao u basenu Bor, koji je organizovao neku proslavu. Sedimo mi tako sa direktorom i radnicima za stolom i on počeo nas da hvali kako smo sve lepe i lepo pevamo i igramo. I onda odjednom upre prst u mene i reče: "A, ova crnkinja, ona mi je najbolja od svih." Hteo je da kaže crnka. Posle toga su me devojke dugo zvale — crnkinja.

Iako se mlada udala, Izvorinka nije zapostavila karijeru.

"Udala sam se sa 20 godina za Mišu Blama, poznatog džez muzičara, oca mog sina Davida. Bila je to velika ljubav. Miša je bio čelista u Narodnom orkestru RTS-a, a ja mlada pevačica i ama baš ništa o životu nisam znala. Samo sam ga videla, svideo mi se i htela da mi bude dečko il' da poginem. Kada smo se upoznali imala sam 20 godina, a on zreo čovek. Mlada pevačica se zaljubila gle, ne u harmonikaša nego u kontrabasistu. Rodila se ljubav, rodilo se dete i tako je počeo bračni život. On je bio stariji od mene 10 godina i naučio me svemu, izgradio moj muzički ukus. Imala sam njegovu punu podršku, jer je i sam putovao, tako da je imao puno razumevanja i za moj posao. Išla sam bez problema svojim putem. E, onda je život počeo da piše neke druge romane, te se mi razvedosmo posle 17 godina braka."



ČETIRI GRACIJE
— Volim svoj posao i dalje sam aktivna. Svakog petka pevam u restoranu moje drugarice iz detinjstva Goce Stojićević i njenog supruga Radeta Jankovića. Pozvale smo Nenu Vukadinović i Jasnu Đokić i nastao je kvartet Gracije LM. Napravile smo celovečernji program, tako da svaka peva ono što joj najviše leži. Goca srpski melos, ja temperamentni istočni, Jasna moderni, a Nena špansko-grčki evergrin.

SIN DALEKO OD MUZIKE
— Sin David koji ima 25 godina nije krenuo mojim i stopama bivšeg muža. Ima samo nižu muzičku školu, a završio je Fakultet poslovnih studija. Zamislite, ne želi da se bavi muzikom, iako mu je deda bio čuveni muzičar Rafael Blam, jedan od osnivača Narodnog orkestra, otac mu Miša Blam, ja majka. Ali, on je rešio da odabere svoj put. U početku mi je bilo teško zbog te njegove odluke, sada više nije.

NEMAM POJMA O BAJANJU
— Rijaliti program Dvor je bio veliki izazov za mene. Nisam tip koji će sedeti kod kuće, veze vez. Posle te emisije, ne da sam tražena, a zovu me čak i da im proreknem nešto, jer sam na Dvoru imala zadatak da polako kroz igru nenametljivo skrenem pažnju na nešto što šira javnost ne zna, a to je fenomen vlaške magije. Neki od učesnika su se uplašili mojih zafrkancija i "bajanja", pa sam prestala da se zezam sa tim. Inače niti gledam u karte, niti u kafu, čak ne čitam horoskop. Član sam nevladine organizacije "Gorgina" sa sedištem u Negotinu, a koja ima za zadatak da očuva kulturnu tradiciju naroda istočne Srbije.


Deo teksta preuzet sa: Vesti online 15.05.2011 | tekst: Sonja Đurić
546  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Gordana Lazarević (1954) poslato: April 11, 2013, 12:56:42 am
**

VIDOVDAN

Vidovdan...
U nebo gledam, prolaze vekovi
Sećanja davnih jedini lekovi

Ref. 2x
Kud god da krenem
Tebi se vraćam ponovo
Ko da mi otme
Iz moje duše Kosovo

Vidovdan...
K'o večni plamen u našim srcima
Kosovskog boja ostaje istina

Vidovdan...
Oprosti Bože sve naše grehove
Junaštvom daruj kćeri i sinove


SVILEN KONAC

Svilen konac, srbijanski kroj
Sitna žica, vezak tanak
Ja malena, a ti sladak, joj
Milane, dragane,
Hej, milovanje moje sa Morave

Košuljica izvezena,
Ja malena isprošena za Milana
Svilen konac pletem od sna
Tanka pređa srcem se tka,
pa se pokida.
Hej, željo moja, pusta devojačka.

Tanak konac pokid'o se sav
Il' je moja suza pala,
svilen konac pokidala, joj
Milane, dragane,
hej, tugo moja, tugo sa Morave.

Košuljica izvezena,
ja malena ostavljena od dragana
Svilen konac pletem od sna
Tanka pređa srcem se tka,
pa se pokida
Hej, željo moja, pusta devojačka

Svilen konac pletem od sna...


ŠTA ĆE MENI KONJI VRANCI
TIHO TEČE SAVA

Tiho teče Sava pokraj moga Srema
celo selo spava samo tebe nema

Šta će meni čak i pola Srema
kada tebe pored mene nema
šta će meni konji vranci
šta će meni tol'ki lanci
kad mi fale tvoji poljupci

Nek potopi Sava pola ravnog Srema,
kad se moja draga za drugog sprema

Šta će meni čak i pola Srema
kada tebe pored mene nema
šta će meni konji vranci
šta će meni tolki lanci
kad mi fale tvoji poljupci

Sve zbog tebe Jelo, napustiću selo
rasprodaću lance pa i konje vrance

Šta će meni čak i pola Srema
kada tebe pored mene nema
šta će meni konji vranci
šta će meni tol'ki lanci
kad mi fale tvoji poljupci






YouTube: Gordana Lazarević — Vidovdan
YouTube: Gordana Lazarević — Svilen konac
YouTube: Gordana Lazarević — Šta će meni konji vranci / Tiho teče Sava

Fotografija: gloria.rs
547  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Gordana Lazarević (1954) poslato: April 11, 2013, 12:35:42 am
*

GORDANA LAZAREVIĆ — DISKOGRAFIJA



SINGLOVI

1976 — Jugoton
01 Nećemo se nikad rastati
02 Veni, veni srce moje

1976 — Jugoton
01 Mara, mara maramica
02 Na te mislim i čekam proleće

1977 — Jugoton
01 Sinoć, sinoć, sinoć nano
02 Kad se voli  

1978 — Jugoton
01 Mašala
02 Momčiću mangupčiću

1979 — Jugoton
Možemo li srećni biti
Kišobran

1979 — Jugoton
01 Čardaš, čardaš
02 Celo selo došlo mi na prelo

1980 — PGP RTB
01 Došlo doba da se ljubav proba
02 Kad poljubi Šumadinka

1981 — PGP RTB
01 Hej momci, hej mladići
02 Jesen stiže moj Dragane

1983 — PGP RTB
01 Trebaće ti verna žena
02 Poljubiću drugog iz inata


ALBUMI
548  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Gordana Lazarević (1954) poslato: April 11, 2013, 12:21:09 am
*




GORDANA LAZAREVIĆ
(Takovo, 1954)


... Proslavila se u prvoj postavi najbolje ženske vokalne grupe "Đerdan", pod vođstvom muzičkog pedagoga Mire Vasiljević, zajedno sa tada mladim i neafirmisanim sjajnim pevačicama narodne muzike Gordanom Stojićević, Anđelkom Govedarević, Snežanom Đurišić... Učestovala je i na festivalima narodne muzike, gde nije osvajala nagrade, ali su njene pesme postajali hitovi.

U braku sa poznatim kompozitorom i volinistom Milutinom Popovićem Zaharom imala je bogatu i uspešnu karijeru, sa pravim biserom od nezaboravnih evergrin pesama, kao što su: "Vidovdan", "Svilen konac", "Svirajte mi", "Marš na Drinu", "Voliš li me?", "Meni treba ljubav", "Hajde Rade da sviramo gajde"...

Bez afera, skandala i tračeva, Goca pravi uspešnu karijeru ozbiljnog vokalnog soliste, uz trajne snimke za arhivu Radio Beograda i saradnju sa vrhunskim kompozitorima... videolike.de

Fotografija: album CD "Ćeraćemo se", Grand Production 2001.
549  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Krsta Petrović (1928—2001) poslato: April 10, 2013, 02:50:29 pm
**

NAJLEPŠE PESME KRSTE PETROVIĆA


MARA DEVOJKA...1

Mara devojka tri venca plela,
Tri venca plela, sva tri je klela.
Prvi je venac sebi zadržala,
Drugi je venac drugarici dala,
Treći je venac niz vodu pustila.

Ej, pa je vencu tiho govorila:
Plovi mi plovi, moj zeleni venče,
Ej, kad doploviš do Jovina dvora,
Ej, ti zapitaj Jovanovu majku,
Ej, dal' se, majko, Jovo oženio?


POLJUBI ME JOŠ JEDNOM

Već se bliži ponoć a ja ti želim reći
Draga si mi isto kao nekad što si bila
Ljubav naša trajaće sve dok i nas ima
Rastavit' nas ne može ni vreme ni daljina

Poljubi me još jednom pa da nestanem u tami
Poljubi me još jednom jer smo poslednji put sami
Poljubi me još jednom jer sad već moram poći
Poljubi me jer ne znam kad ponovo ću doći

Ja sad moram poći jer polja mene zovu
Nikad ne zaboravi na nežne reči moje
Velika i iskrena spojila nas ljubav
Sve što ti poželiš ja ću uvek da ti dam

Poljubi me još jednom...


KOD TRI ŠEŠIRA

Danas kao nekad davno ista pesma tu se čuje
Odjekuju seni zvuci iz kafane Tri šešira
Staro vreme tu još živi i danas su čaše pune
Zasviraj nam violino nek' odjeknu stare strune

Zapevajmo kao nekad pesmu koja srce para
Iz kafane Tri šešira, nek' odjekne pesma stara
Staro vreme tu još živi i danas su čaše pune
Zasviraj nam violino, nek' odjeknu stare strune

Staro vreme tu još živi i danas su čaše pune
Zasviraj nam violino, nek' odjeknu stare strune





YouTube: Krsta Petrović — Mara devojka...
YouTube: Krsta Petrović — Poljubi me još jednom
YouTube: Krsta Petrović — Kod tri šešira

1 NARODNA PEVANKA | Sastavio Vlad. R. Đorđević | Štamparija i litografija "Narodna Samouprava" | Beograd, 1926
550  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Krsta Petrović (1928—2001) poslato: April 10, 2013, 01:53:26 pm
*

KRSTA PETROVIĆ — DISKOGRAFIJA



SINGLOVI

KRSTA PETROVIĆ — Angela (godina izdanja — 1964)
Izdavač — PGP RTB Beograd — EP 50256
A1. Angela (Tenco — V. Đonović — K. Petrović)
A2. Ljubav je moja to (Menina moca) (L. Antonio — V. Đonović — K. Petrović)
B3. Ti, samo ti (Tu, solamente tu) (Galdieri — V. Đonović — K. Petrović)
B4. Peter Brown (Leuzzi / Specchia — V. Đonović — K. Petrović)

KRSTA PETROVIĆ — Tbilisi (godina izdanja — 1965)
Izdavač — Diskos Aleksandrovac, Župa — EDK 3050
A1. Tbilisi (Ostrovski — K. Petrović - S. Subota)
A2. Crveno žuti mesec (Hadžidakis — N. Zej — A. Nećak)
B1. Sve ima kraj (Macheroni — M. Kinel — Z. Skerl)
B2. Na Svetom Stefanu (Darko Kraljić)

PETROVIĆ KRSTA — Krsta Petrović (godina izdanja — 1974)
Izdavač — PGP RTB Beograd — S 10212
A1. Od zore do zore (Timestokle Popa — Krsta Petrović)
B1. Hteo bih te videt' još jedanput mila (x)
uz ans. Miodraga Jašarevića


ALBUMI

KRSTA PETROVIĆ ‎— Prošli dani (godina izdanja — 1962)
Izdavač — PGP RTB, Beograd — LP 50 241
A1 Prošli dani (Yesterdays) Written-By — J. Kern*
A2 Uspavanka Berdlenda (Lullaby For Birdland) Written-By — G. Shearing*
A3 To nije laž (It's Very Clear...) Written-By — G. Gershwin*
A4 Ponašam se kako treba (Ain't Misbehavin') Written-By — Razaf*, Waller*, Brooks*
B1 Čaj za dvoje (Tea For Two) Written-By — V. Youmans*
B2 Suviše blizu (Too Close For Comfort) Written-By — Weise*, Holofcener*
B3 Tmuran dan (Stormy Weather) Written-By — H. Arlen*
B4 Moje srce je prestalo da kuca (My Heart Stood Still) Written-By — Rodgers-Hart*

Arranged By — T. Simović*
Ensemble — Ansambl Tomice Simovića
Lyrics By – V. Jakovljević*


Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »