Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
476  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzički folklor Srbije / Narodna muzika Srba u Vojvodini poslato: Maj 04, 2013, 02:04:26 am
**

Miodrag A. Vasiljević, NARODNE PESME IZ VOJVODINE

Priredio prof. dr Dragoslav Dević, Matica srpska -Zavod za kulturu Vojvodine, Novi Sad 2009


Zahvaljujući Matici srpskoj i Zavodu za kulturu Vojvodine, publikovana je zbirka zapisa narodnih pesama sa područja Vojvodine koje je još sredinom XX veka sačinio Miodrag A. Vasiljević. Rukopis je deo fonda Vojvođanskog muzeja u Novom Sadu, a na njega je skrenuo pažnju i za priređivanje se pobrinuo etnomuzikolog dr Dragoslav Dević. Svoje viđenje ove zbirke on je dao u predgovoru (str. 7-12), a pripremio je i belešku o autoru (Miodragu A. Vasiljeviću, str. 19-20), što je sve prevedeno i na engleski jezik. Na kraju knjige nalaze se popis pevača i azbučni registar pesama, a veoma je korisna i napomena u kojoj su sumirani podaci o pevačima prethodno navođeni uz pesme pojedinačno.

Iako je naslovom sugerisano obuhvatanje šireg, čitavog vojvođanskog područja, radi se mahom o pesmama iz Srema, a svega nekoliko je iz Bačke i Banata. Od ukupno 112 zapisa, neki se odnose na melodijske varijante, pa je numerisana 91 pesma, a zabeleženi su i različiti tekstovi koji se izvode na isti napev. Pojedine nepotpune tekstove priređivač je dopunio prema već publikovanim varijantama (iz zbirke Velika srpska narodna lira, Novi Sad 1893), kako bi se stekla jasnija predstava o poetskom sadržaju. Upotpunjavanje poetskih tekstova utiče na upotrebnu vrednost zapisa za pevače i poslenike u kulturi kojima je zbirka važna iz izvođačkog aspekta, ali i za samu klasifikaciju pesama. Nije eksplicitno naznačeno da li je već sam Vasiljević grupisao pesme ili je sistematizacija deo priređivačevog zahvata. Očigledno je da je ona proizašla više iz same građe nego što se vezala za klasifikacione principe poznate iz nauke, pre svega teorije narodne književnosti. Tako su izdvojene ljubavne pesme, porodične pesme, balade, zatim posleničke pesme, svadbarske pesme, objedinjene su "bećarske" i "šaljive" pesme, a zasebnu grupu čine dodolske i "ostale" pesme. Iako se grupisanje prema sadržajima pesama načelno može prihvatiti, čini se da nije precizno, na pri-mer, kod onih pesama koje su funkcionalno polivalentne - mogu se izvoditi u razli-čitim situacijama, a njihova veza sa grupom bazira se samo na aluziji na konretnu priliku (pr. 61, 62) ili je čak i potpuno izostala, pa se pesma može priključiti i nekoj drugoj grupi (pesma Sviraj, svirče, nemoj stati, broj 63, priključena je svadbenim, a i sam Vasiljević je u napomeni odredio kao "šaljivu"; slično je i sa igrom s pevanjem S one strane Dunava, br. 66, kao i drugim igrama uz koje se peva, ali nisu direktno vezane za svadbu). Sasvim je heterogena u tom smislu i grupa imenovana kao "dodolske i ostale pesme", u kojoj su se, osim tri varijante jedne dodolske pesme, našle pesme različitih sadržaja, odnosno funkcija.

Zbirka Narodne pesme iz Vojvodine Miodraga Vasiljevića nije nastala kao rezultat sistematskih etnomuzikoloških istraživanja, nego je zbirka, sudeći po beleškama o pevačima, prilikama kad su pesme zapisivane i vremenskom rasponu u kome je nastajala, specifična kompilacija zapisa sa određenog prostora. Da je tradicionalna narodna vokalna praksa sredinom prošlog veka kod Srba u Vojvodini bila vitalna svedoči činjenica da, uprkos tome što je zbirka formirana po principu slučajnog uzorka, sadrži primere većine žanrova karakterističnih za srpsku muzičko-folklornu kulturu ovog područja. Tako je obredna i običajna kategorija reprezentovana dodolskim i svadbenim pesmama, od tzv. "posleničkih" tipična je i brojna grupa "mobaških" pesama, a obuhvaćene su i karakteristične epsko-lirske pesme koje su u ovim krajevima žene izvodile solistički, bez instrumentalne pratnje, oblikujući ih prema principu koji se najčešće naziva "astalskim glasom". Takođe je zastupljen i noviji sloj, karakteristične vojvođanske gradske pesme (br. 89), ali i pesme poznate na ostalim srpskim kulturnim prostorima (pr. 68, 71, 73), pa i napevi iz drugih etničkih kultura sa kojima su kombinovani tekstovi na srpskom jeziku (br. 90). Ipak, konstatacija priređivača da "ova relativno mala zbirka prvi put daje mogućnost da celovito sagledamo osobenosti naših narodnih pesama starijeg sloja i stila, ali i one novijeg porekla koje takođe ne treba zaboraviti" (str. 7), čini se prejakom, čak i u odnosu na vojvođanski prostor, a posebno u opštem srpskom kontekstu.

Većinu pesama Vasiljević je beležio prema solističkim izvođenjima, a i one malobrojne koje mu je pevala grupa pevača notirane su jednoglasno. Izvođenje zaključaka na osnovu ovih podataka krajnje je delikatno. Naime, moguće je da su grupe zaista i pevale unisono ili makar da takva slika odgovara sazvučnoj strukturi kojoj su težili. Ipak, ne sme se ispustiti iz vida da zbirka nije rezultat sistematskih istraživanja koja bi dala potpun uvid u tradiciju regiona, da su zapisi nastajali direktno, "na sluh", u situacijama u kojima nije bilo prilike za njihovo dorađivanje, kao i da je notirano pevanje grupa koje su verovatno formirane po principu slučajnosti, kao što sugeriše, na primer, napomena da je pesmu izvodila grupa pevača na železničkoj stanici (uz pesmu br. 78). Na problematične zaključke o sazvučnoj strukturi pevanja Srba u Vojvodini skreće pažnju i priređivač (str. 9), ali se svakako ne može prihvatiti ni stav da "pesme iz ove zbirke unose više svetla u problem pojave višeglasja u Srba" (kako stoji u daljem tekstu na str. 9).

Kao što je istaknuto u Predgovoru, Narodne pesme iz Vojvodine je nevelika, ali interesantna zbirka zapisa čije je objavljivanje od značaja za različite ciljne grupe, od ljubitelja, pevača-amatera, do delatnika na polju folkloristike i etnomuzikologije. Drugim rečima, ona je doprinos ispunjavanju praznine u domenu literature za pedagoge u kulturno-umetničkim društvima, ali i izvor građe za naučnike, pre svega one čiji predmet proučavanja uključuje tradicionalnu muziku Srba iz Vojvodine.


Danka Lajić Mihajlović
UDC 821.163.41-13:398(497.113)
477  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Ljubiša Stojanović Louis (1952—2011) poslato: Maj 04, 2013, 01:23:26 am
**
LJUBIŠA STOJANOVIĆ LOUIS


SEĆANJE NA ČAROBNJAKA

Pisanje ovog teksta, za Buktinju, privodim kraju u prvoj polovini meseca jula, negde na sredini između dva datuma kojima je omeđen Luisov život. Rodio se 25. juna (1952), tragično nastradao 31. jula (2011). Ljubiša Stojanović Luis, jedan, jedini, neponovljivi! Vanserijski talentovan i posvećen muzičar, a oni koji su mu bili bliski, kažu da je isto takav bio i kao prijatelj. Na osnovu pročitanih intervjua, zaključujem da je veoma važno mesto u njegovom životu, tik uz muziku kojoj se decenijama potpuno predavao, imala porodica, pre svega njegova deca. Zato razmišljam šta bi mu bilo draže da u prvoj rečenici o njemu napišem: da je njegovih nepunih 60 godina života ispunilo 14 muzičkih albuma i nebrojeno mnogo koncerata, ili njegovo šestoro dece. Možda bi bilo najbolje da citiram samog Luisa: "Najsrećniji sam sa svojom decom i muzikom. Mnogo volim da pevam, onda sam u svom svetu. Jedino problemi sa glasnim žicama ili tonom mogu da me poremete. Kad se naljutim, ućutim se, povučem se u svoj svet i fino mi je. Nikoga ne puštam unutra, decu obožavam, ali ni njih ne puštam. Srećom, i to brzo prođe".

Tvorac muzičkih ostvarenja koja oduševljavaju ljubitelje mnogih generacija, Luis će ostati upamćen kao jedan od najoriginalnijih umetnika sa ovih naših prostora, koji je priznanja za svoj rad dobijao i u inostranstvu. Rusi su za njega govorili da je otelotvorenje Tarasa Buljbe, u Japanu su ga poredili sa Demisom Rusosom, zbog izgleda su bila neizbežna poređenja i sa Julom Brinerom i Telijem Salavasom. Imao je koncerte u Atini, Parizu, Stokholmu, Pragu, Minhenu i mnogim drugim evropskim gradovima, nastupao je sa Bobijem Solom, Tomijem Salivenom, sa svetskim zvezdama džeza i na festivalima ciganske muzike, a pre nekoliko godina je na festivalu svetske muzike u Italiji proglašen za ambasadora univerzalne umetnosti.

"Muzika mi je uvek bila u prvom planu, ni na čemu drugom ne želim da insistiram", izjavio je jednom prilikom Luis koji se sa punim pravom smatrao začetnikom etno popa i etno džeza kod nas, preciznije, u nekadašnjoj Jugoslaviji. Bilo je to mnogo pre nego što je taj muzički žanr postao domaći, a danas i svetski muzički trend. Pojavio se kao netipična estradna figura, obrijane glave, sa bradom, u tunici, stojeći za sintisajzerom i pokazao kako se može iskoristiti narodno muzičko blago, crpeći inspiraciju u zvucima Južne i Istočne Srbije odakle je poticao.

Luis se, naime, rodio u Leskovcu. Umeo je da kaže kako mu je tata bio nemiran, pa su se često selili, tako da je živeo i u Mionici, Kučevu, Ćupriji ... Najveći deo detinjstva, ipak, proveo je u Negotinu, odakle mu je bila majka, inače vlaškog porekla (rođena Firulović). Bio je to možda i prst sudbine, da stotinak godina nakon rođenja Stevana Stojanovića Mokranjca u njegovom rodnom gradu odrasta jedan dečak istog prezimena u čijem će životu muzika imati tako važnu ulogu i koji će srpsku muziku obeležiti svojom originalnošću. "Majka je odlično pevala", govorio je Luis, "ali me je u svet muzike uveo ujak — strastveni ljubitelj džeza, koji je posedovao i bogatu kolekciju ploča Luja Armstronga, Benija Gudmena, Ele Ficdžerald. Spontano sam se priklonio njegovom muzičkom ukusu, ne toliko svesno koliko instikntivno razmišljajući ovako: ukoliko moj ujak voli džez, to znači da je to najbolja muzika na svetu"! U trećem razredu osnovne škole u Negotinu, prvi put je na jednoj školskoj predstavi imitirao Luja Armstronga. "Pevao sam ne nekom kvazi engleskom jeziku i od tada me ujak više nije zvao pravim imenom." Za njega i sve svoje poznanike Ljubiša je postao (Luis) Louis — kako se u originalu piše ime legendarnog Sačma. U sedmom razredu, pošto je od ujaka dobio gitaru, počeo je da peva i svira na igrankama, imitirajući poznate pevače tog vremena. Kao 11-ogodišnjak imao je orkestar Nebeski jahači, a potom i bend L 50. I već tada, na jednom od nastupa, otkrio je ono što će ga u budućnosti izdvajati od prosečnih pevača. Zaboravivši tekst i melodiju u poznatoj pesmi Be Bop A Lula vrlo se brzo snašao i na istu harmoniju u toku izvođenja smislio nešto novo. "To je za mene bio vrlo značajan događaj, jer sam prvi put postao svestan svog natprosečnog smisla za improvizaciju". Veoma je rano shvatio da poseduje i kompozitorsko-aranžerski dar. Svoj prvi aranžman — interesantan začetak spoja folklora i džeza u pesmi U Stambolu na Bosforu napravio je u četrnaestoj godini. Izveo ju je na omladinskom festivalu u Knjaževcu i osvojio Prvu nagradu..

Uporedo sa osnovnom školom Luis je u Negotinu završio i nižu muzičku i započeo školovanje u gimnaziji. Otac je za svog sina priželjkivao karijeru oficira, dok je muzika bila dobrodošla kao hobi. Srećom, sin u gimnaziji nije baš briljirao, pa je nakon ponovljenog prvog razreda (i to zbog slabe ocene iz muzičkog!!!) prešao u Niš i tamo upisao srednju muzičku školu — solo pevanje i teoriju. "Zahvaljujući tamošenjim profesorima", isticao je uvek Luis, "naučio sam pravilno da dišem, pravilno da pevam, da imam dugu frazu i besprekornu dikciju". Istovremeno je, sa grupom Dan po dan, nastupao uglavnom po kafanama u okolini Niša izvodeći svoju neobičnu mešavinu džeza, evergrina i šlagera. Desetak godina kasnije jedan je novinar primetio da je Luis u to vreme živeo dvostruki muzički život: "S jedne strane, kao anonimni džez muzičar povlači se po lokalnim kafanama i nemačkim noćnim klubovima, dok sa druge strane kao član hora niške muzičke škole krstari zapadnom Evropom i upoznaje je sa Mokranjčevim Rukovetima i Liturgijom. Po završetku srednje škole postao je Luis i student FMU u Beogradu. Međutim, od predavanja i ispita su ga odvojili sve učestaliji nastupi, na kojima je on, kao član Niškog udruženja zabavne i džez muzike, sticao prva priznanja upravo onom vrstom muzike kojom će se kasnije potpuno afirmisati — modernom stilizacijom izvorne, narodne muzike. Prepoznala je to i publika u inostranstvu, pa je tako npr. 1975. godine kao predstavnik Jugoslavije pobedio na međunarodnom pop festivalu u Japanu izvođenjem pesme bazirane na folkloru jugoistočne Srbije.

Tih godina fakultet trpi (vratiće mu se tridesetak godina kasnije i diplomirati), ali karijera kreće napred. 1980. godine se seli u Beograd i dobija stalni angažman u popularnom beogradskom klubu Euridika, gde zabavlja goste restorana svirajući raznovrsnu "zabavnu" muziku — od džeza i evergrina do bluza i soula ... Jedne večeri je na predlog upravnika kluba da u program uvrsti neku staru narodnu, tj. gradsku, pesmu izveo onu koju je znao i za svoju dušu pevao već 15 godina: Ne kuni me, ne ruži me majko. Sam, uz pratnju sintisajzera, u prvom je trenutku izazvao muk u publici, da bi nakon urnebesnog aplauza morao još tri puta zaredom da je izvede. Nakon te večeri blok narodnih pesama je postao obavezni deo programa. Evo kako su mediji opisivali ono što se dešavalo u to vreme u Euridici: "Neki pomahnitali džezer, odeven u egipatsku galabiju, bez ijedne dlake na glavi, predstavlja svoju verziju narodnog i ciganskog melosa i dovodi u trans sve koji sede u restoranu." U Euridiku hrle tada mnogi ugledni beogradski muzičari, glumci, ljudi sa radija i televizije, među kojima i Nenad Pavlović, na čiji nagovor Luis počinje snimanje ploče koja biva završena krajem novembra 1982. godine. Danas zvuči gotovo neverovatan podatak da je njen prvobitni tiraž bio 2000 primeraka, jer je nakon dva i po meseca PGP RTB morao da doštampa više od 150000 ploča. Na prvoj strani nekoliko brzih ciganskih (Oluja, Čororo, Nišava) i vlaških pesama (Pren padura i Jonje, Jonje), zasnovanih na kontrastu između arhaične melodije i ritmične gotovo fanku podloge zbog koje je bilo poređenja sa Ajsakom Hejzom, a na drugoj strani samo tri numere — osim naslovne i dve sa severa Makedonije (Kaži libe Stano i Laži, laži, vere) odsvirane u laganom, rubato tempu. Ovakvu neobičnu, elegantnu i promišljenu koncepciju je Luis objašnjavao rečima: "Te tri pesme stavio sam zajedno jer znam da svako ko hoće da se opusti voli da to bude do kraja".

I tada je već bilo jasno da je metoda improvizacije, tkr. slučajno otkrivena u dečačkom dobu, postala osnovno pravilo Luisovog načina života i umetničkog angažmana, a ujedno i formula za definiciju specifičnog odnosa prema folklornoj tradiciji. To je zaprvo bilo i ono najvažnije što je predstavio na svom diskografskom prvencu, pomenutom izdanju dijamantskog tiraža, koji je inicirao veliku turneju po tadašnjem SSSR-u (od 20. X do 5.XII 1983), gde je dobio mnoga priznanja za kvalitet svojih interpretacija.

Drugi album, pod nazivom Dudi s puno ljubavi, usledio je 1984. godine i dostigao platinasti tiraž. Na njemu, osim naslovne pesme koja je postala veliki hit, sve sami biseri narodne muzike u Luisovom tumačenju i aranžmanu: Fato, mori, dušmanke\ Kerko koj lupa na porta\ U Stambolu, Zajdi, zajdi\ Kaleš, bre, Anđo\ Još ne sviće rujna zora ... Ovim je albumom učvrstio svoje mesto na samom vrhu jugoslovenske etrade. Nizao je uspehe i postao prava legenda domaće muzičke scene. Tokom godina je publiku obradovao sa još 12 albuma: Srcem i dušom (1985), My way I (1986), My way II (1987), Kamerav (1988), Hajde da se pomirimo (1989), Dunjo moja (1990), Luis (uživo) (1999), Luis (leptir) (2000), The Best of Louis (2000), Pogled iznutra (2001), Čarobnjak (2005) i Ciganski san (2008). Novi albumi su donosili i nova priznanja: zlatne plakete, oskare popularnosti, zlatne, platinaste i dijamantske ploče, koncerte u inostranstvu (Belgija, Nemačka, Italija, Češka, Grčka, Tokio)... Na svim ovim izdanjima Luis se predstavio kao pevač koji osvaja svojim toplim, čistim, izražajnim vokalom i nadahnutom interpretacijom (bilo da je reč o srpskim, vlaškim, ciganskim ili makedonskim pesmama u savremenoj obradi, o autorskim tzv. novokomponovanim pesmama ili stranim hitovima), ali i kao vešti klavijaturista i izvođač na brojnim udaraljkama. Svedoče ova izdanja i o Luisu maštovitom kompozitoru, odnosno pre svega aranžeru koji je sakupljao stare napeve, obrađivao ih onako kako je smatrao da je najprikladnije i time ih približavao i onom uhu koje nije naučeno na folklor. Koristio je pri tom obilato svoje improvizatorske sposobnosti i muzičko iskustvo, ali i znanje koje je (kako je otovoreno govorio) "kupio" i od Cigana sa pijace kao i od uvaženih profesora. I pevao je o temama koje su svima bliske. O običnim, svakodnevnim životnim situacijama. "Mene interesuje običan život običnog čoveka, ne opterećuju me ovi današnji problemi. Ne pevam o kriznoj situaciji, nikoga ne napadam, ničemu se ne protivim. Kod mene je sve normalno", naglašavao je Luis, koji je, zapravo, najčešće pevao o ljubavi u njenim najrazličitijim oblicima, a stihove je birao i potom tumačio tako da je malo onih koje oni i danas ne dotiču. Neka ovde ostanu zabeležene samo neke od njegovih najpopularnijih pesama: Ne kuni me, ne ruži me, majko, Dudo, Kletva, Mećava, Sve se osim tuge deli, Slike u oku, Ženiću te, Crni oblak, Dunjo moja, Hanovi, I opet ćeš mi doći ti, Drumovi, Umirem zbog nje (Kamerav) ...

U svaku svoju novu pesmu i u svaku svoju novu interpretaciju unosio je Luis srce i dušu. Nije štedeo emocije, na koncertima je osim glasa o tome svedočilo i njegovo lice obliveno znojem, ali neretko i suzama: "Plačem dok pevam. I to nije plakanje zato što sam tužan ili što mi se nešto ružno desilo tog dana, već te emocije dođu i odrade svoje. Nije to nešto što čovek može da kontroliše. Redovno plačem na Moj žnvot je moje blago, a, za divno čudo, ne asocira me ni na šta. Dovoljno je samo da se pogodi jačina i dobar zvuk, i da suze same krenu. Taj osećaj ne mogu da uporedim ni sa čim."

Zanimljivo je, da je Luis i pored tolike predanosti i ljubavi, retko bio u potpunosti zadovoljan! "Uvek znam da može i bolje. Onog trenutka kada se popnem na binu, postajem druga ličnost. Ne postoji ništa okolo, ništa mi nije važno. I moj bend se ne penje na binu da zabavi publiku, već sebe. Zvuči egoistično, ali ako ja na sceni ne uživam, kako će onaj ko me sluša! Siguran sam jedino u muziku. Ona je moje tlo", Luisove su reči, ali nesvakidašnji imidž mu je doneo i jednu malu glumačka avanturu: Kusturica ga je angažovao da u jednoj reklami za italijanskog provajdera glumi Ali Babu. Bilo je to još jedno lepo iskustvo, a doživeo je po sopstvenom priznanju i tretman kao prava holivudska zvezda.

Na domaćim festivalima je retko učestovovao, ali je jedno pojavljivanje izazvalo veliku buru u našoj javnosti. Zajedno sa srpskim bendom "Flamingosi", bio je moralni pobednik na Beoviziji 2006 godine pesmom Ludi letnji ples. I tada je Luis, svojom intepretacijom (tzv. scat improvizacijom) koja je na scenu Sava centra donela dah Nju Orleansa pokazao da je umetnik nesvakidašnjeg talenta čija sposobnost transformacije, širina i raznovrsnost muzičkog izraza jednostavno ne trpe ukalupljivanje bilo koje vrste.

Najčešće su ga definisali kao pevača narodne muzike, ali je Luis oduvek drastično odudarao od klasične slike zvezde narodne muzike. Primetio je to pre mnogo godina jedan novinar koji ga je pratio na turneji popularne Hit parade, a koji je to slikovito ilustrovao navodeći zanimljiv izbor muzike u Luisovom vokmenu: Rej Čarls, Džordž Benson, Đino Vaneli, Oskar Piterson, Net King Kole, Stivi Vonder. Toj je muzici Luis ostao veran do kraja života i ona je u velikoj meri ostavila pečat na njegov muzički stil, ali je takođe uticala i na njegove naslednike: ćerku Maju, koja je u njegovom bendu pevala prateće vokale, i sina Marka, perkusionistu i jednog od malobrojnih bit boksera (beatboxing) u Srbiji koji danas nastavljaju svoju muzičku priču u bendu Marakuja.

Naravno, Luisov egzotični imidž i pristup tradicionalnim melodijama oduvek su provocirali sve one koji su pažljivo posmatrali razvoj situacije na estradi, ali je upravo to u isto vreme estradi privlačilo i neke nove slušaoce. Među njima je bilo mnogo onih koji muziku nisu delili na narodnu i zabavnu, ozbiljnu ili neozbiljnu, već samo i isključivo na dobru i lošu, originalnu i kopirantsku, uzbudljivu i onu koja slušaoca ostavalja ravnodušnim. A to upravo niko nije mogao biti pred Luisovom muzikom. Bilo je (naravno) onih koji su negodovali, onih koji su ostajali zbunjeni pred onim što je ovaj muzičar radio, ali čini se da je mnogo više bilo onih koji su otvoreno pokazivali svoje oduševljenje. "Ja sam prilagodljiv" govorio je Luis. "Kod mene je sve stvar kompromisa. Da sam terao po svome, danas bih svirao i pevao samo džez muziku, ali ja sam je spojio s nekom vrstom pop muzike jer ljudi to vole. Treba činiti i drugima lepo, ali prvo morate sebi ugoditi. Ne možeš drugima da napraviš dobro ako si sebi učinio loše," reči su umetnika koji je zvanično priznanje za začetnika etno popa dobio 1994. godine. Danas uz njegovo ime stoji i odrednica world music.

Na sajtu festivala WOMEX (jednog od najpoznatijih koji promoviše ovu vrstu muzike), predstaljen je Luisov poslednji album iz 2011. godine. Izbor njegovih pesama objavila je mlada nemačka kuća Snail records gesopk, pod nazivom The last king of the Balkans (Poslednji Balkanski kralj). Izdanje je propraćeno sledećim tekstom: "On je verovatno najbolje čuvana muzička tajna Balkana. Ukoliko i jedan muzičar zaslužuje da ponese titulu apsolutne i globalne muzičke zvezde to je Luis. On je multinstrumentalista i fenomenalni pevač, koji se bez problema kreće u muzici duboko potresnih srpskih i istočnjačkih balada do klasika džez i soul muzike i tzv. skat pevanja, i to sve u vremenskom okviru od jednog minuta. Luis je jedan od tek nekoliko muzičara koji se osećaju potpuno opušteno kao izvođač i u svojoj muzičkoj tradiciji i zapadnjačakoj džez i pop muzici".

Ove reči ukazuju da je Luis možda bio priznatiji u inostranstvu nego u sopstvenoj zemlji, ali nije mnogo razmišljao o tome koliko su u Srbiji svesni njegovog muzičkog doprinosa. Veoma mu je značajno bilo mišljenje "kolega koji nešto vrede", kako je govorio, dok je poštovanje i prijatelja i javnosti zavredeo kao čovek koji je mnoge zbrinuo i pomogao im kada su bili u najtežim situacijama. Često je učestvovao i u humanitarnim manifestacijama. U Negotinu (gradu čiji je počasni građanin bio, kojem se često vraćao i u kojem i danas živi njegov mlađi brat Dragan) poslednjih je 16 godina priređivao koncerte čiji su prihodi bili namenjeni Domu za decu bez roditeljskog staranja. Nije li to još jedna potvrda Luisove široke duše i velikog srca koje je nesebično davao? I u tom smislu niko nije ostao uskraćen. Ni muzika, ni porodica, ni prijatelji, a naravno, ni publika koja je decenijama uživala u njegovom osobenom i dobro znanom glasu neopterećena stilskim ili žanrovskim podelama, upravo kao i sam Luis. A svima onima koji imaju potrebu za klasifikacijom, on je sam jednom prilikom dao sasvim precizno i tačno određenje. Na pitanje kako bi definisao svoju muziku, odgovorio je: "Definisao bih je baš tako: MOJA MUZIKA".


Maja Čolović Vasić
BUKTINJA časopis za književnost, umetnost i kulturu | Broj 34 
glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2012.
478  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Prvo beogradsko pevačko društvo poslato: Maj 04, 2013, 01:08:43 am
*

LETOPIS ISPISAN SOPRANOM

Teško je i zamisliti s kakvim je emotivnom nabojem Beograđanka Branka Borisavljević skupljala i povezivala dokumentaciju za obeležavanje 160 godina od osnivanja Prvog beogradskog pevačkog društva, u kome je pevala sedam decenija

Dobro je, neslućeno veliki posao je bezmalo završen, biće to stručna i maksimalno kompletna spomenica za jubilej koji pada ove godine.

E sad što se Branki Borisavljević od kompjutera iskriviše leđa i što joj rapidno propada vid, to je žrtva koju je ova vremešna dama prihvatila zato što je poslednjih 70 godina živi svedok svega što se dešavalo u Prvom beogradskom pevačkom društvu.

O svemu tome ona priča filigranski detaljno i s neopisivom nežnošću, tim većom što je u Društvu svojevremeno pevala sa svoje dve sestre, a kasnije i sa kćerkom Ninom.

Prvo beogradsko pevačko društvo osnovano je 1853. godine, u vreme kada je Srbija, kao kneževina, još bila pod Turcima. S nekolicinom visokoobrazovanih ljudi, koji su došli iz inostranstva, osnovao ga je Milan Milovuk, "kao volontersko društvo radi zabave, međusobnog uživanja i obučavanja u muzici".

U Spomenici izdatoj povodom pedesetogodišnjice, za koji gospođa Borisavljević meritorno tvrdi da je pravi bibliografski biser, spominju se, između ostalih, imena kao što su Davorin Jenko, Kornelije Stanković, Josif Marinković, Stevan Mokranjac...

Kasnije su Društvom rukovodili velikani poput Koste Manojlovića, Stevana Hristića, Miloja Milojevića, Predraga Miloševića, Vojislava Ilića...

Brankin otac Sibin, paroh koji je pripadao Sabornoj crkvi, družio se s Vojislavom Ilićem, takođe teologom, dirigentom i horovođom u Društvu. Kao dete od sedam godina, ona je 1942. počela da peva u horu, ali ne u dečjem, jer takav nije ni postojao, nego sa odraslim pevačima.

— Pre rata, Društvo je imalo sedište i gostoprimstvo u više prostorija škole "Kralja Petra Prvi", a posle bombardovanja Nemci su u školu smestili bolnicu. Ostala je samo jedna prostorija koja je imala izlaz iz škole u portu, u kojoj je sedelo Bratstvo Saborne crkve, a hor držao probe. Moja najstarija sestra Angelina i ja pevale smo sopran, a srednju, Oliveru, Vojislav Ilić stavio je s dečacima u alt. Bila je tada ekipa sjajnih pevača, naročito basova, dok su sopran pevale gospođe sa izraženim vibratom. Pevali smo za sve vreme okupacije, a onda je došlo ono savezničko bombardovanje. Uskrs je, mi pevamo "Liturgiju" Čajkovskog, padaju bombe, sve se trese, pojma nemamo šta se dešava, trčimo niz usko spiralno stepenište, a Vojislav Ilić nas vuče za ruke ka Brankovoj ulici gde smo stanovali — kao da je juče bilo seća se gospođa Borisavljević.

Posle rata, slušamo dalje priču, nove vlasti oduzele su crkvi onu prostoriju u školi, vrata su zazidana, a bratstvo i hor dobili su prostor u Patrijaršiji, kao i jednu neuslovnu baraku u dvorištu.

Takođe su nove vlasti tražile da se Društvo registruje i legalizuje, u "Politici" je objavljena anonsa kojom se pozivaju pevači. Ali, pošto je to u suštini bio crkveni hor, članstvo nije baš bilo preporučljivo, pa Brankino ime, iako je nastavila da peva, nije bilo na spisku pevača. A kao sveštenička ćerka koja nije član partije nije mogla ni da radi no za šta se školovala.

— Kad sam 1952. godine završila gimnaziju, upisala sam i čak pre roka završila pedagoško-psihološku grupu na Filozofskom fakultetu — priča Branka.

— Pošto sam bila nepodobna, posao profesora nije dolazio u obzir, pa sam se zaposlila u biblioteci Instituta za naučno-tehničku dokumentaciju. Položila sam bibliotekarski ispit i radila kao civilno lice u vojnoj službi. Posle petnaestak godina strašno sam se umorila, pa sam prešla u veličanstvenu biblioteku Narodne skupštine, gde me je sačekao ogroman posao — da biblioteku Skupštine Kraljevine Jugoslavije sredim po predmetnom katalogu. Tokom tog rada već mi je i zdravlje popustilo, pa sam na kraju odlučila da odem u penziju.

Odlučila je Branka i da se vrati u Društvo, koje, zapravo, nikada nije ni napuštala, ali sada zvanično, nema više potrebe da se plaši da će izgubiti službu. Pošto je, kao apsolutni sluhista i prvi sopran, još bila u punom naponu za pevanje, dirigenti su je uvek stavljali u kombinacije svake vrste. Međutim, i pre nego što se pojavila ideja o Letopisu, tu je Branku opet sačekao obiman dokumentaristički posao od koga nikako nije mogla da pobegne.

— Naša arhiva s nototekom ranije je stajala u nekim sanducima u Patrijaršiji, a onda je preneta u onu vlažnu baraku u dvorištu, gde je za kratko vreme počela da propada. Morala sam da se uhvatim u koštac sa ogromnom količinom buđavih i mokrih papira. Uz pomoć donacija, 2006. godine na tom mestu sazidan je novi objekat, koji je povezan u celinu s prostorom u Patrijaršiji gde držimo probe. Tada mi je povereno da budem sekretar Društva, za šta je bilo dragoceno moje bibliotečko i arhivarsko iskustvo. Već samim tim što sam odvojila dokumenta po fasciklama, stvorila sam uslove za kasniji rad na ovom letopisu.


Radmila Tamindžić | 17.02.2013. | Politika
479  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Prvo beogradsko pevačko društvo poslato: Maj 04, 2013, 12:21:48 am
*
145 GODINA PRVOG BEOGRADSKOG PEVAČKOG DRUŠTVA


Od SOLUNA do BUDIMA gde god SRPSKIH DUŠA IMA

Hor Beogradskog pevačkog društva pevao je Bogu i svome rodu, a glas srpskog pevača čuo se nadaleko. Od Prvog beogradskog pevačkog društva, za istoriju srpske kulture možda su važnije samo dve institucije: Matica srpska i Narodni muzej. A možda u ovom trojstvu Društvo nije na trećem mestu. Jer, bez horovođa Prvog beogradskog pevačkog društva — Kornelija Stankovića, Josifa Marinkovića i Stevana Mokranjca — ne bi bilo srpske muzike. Tog univerzalnog, na svakom jeziku razumljivog zvučnog znaka našeg trajanja. Za koji napisaše kako su "ove melodije svojina i osobina duše srpskog naroda" i još kako "ti napevi, manje-više tužnog karaktera, nose obeležja žalosnog položaja i teške istorije naroda srpskog". Znaka našeg trajanja koji će biti čak i ako nas više ne bude

Da se srpska muzika razvija i srasta sa vremenom osetilo se u subotu, 14. februara 1998. godine, u zadužbini Ilije M Kolarca, na dan Svetog Trifuna kada je najstariji srpski hor — Prvo beogradsko pevačko društvo — proslavljalo 145 godina svog postojanja.

Te subotnje večeri uzdrhtao je duh pravoslavlja, gospodstva i kulture, narodne reči i zaboravljenih likova iz naše kulturne baštine.

Posle Matice srpske i Narodnog muzeja, Prvo beogradsko pevačko društvo je treća kulturna institucija u srpskom narodu. To potvrđuju i reči episkopa budimskog Danila:

"Što je patrijarh među vladikama, to je Prvo beogradsko pevačko društvo među horovima."

Hor je gotovo vek i po širom sveta prenosio i približavao narodu uzvišenost srpske duhovne i svetovne pesme. Zaštitnici su mu bili Mihailo Obrenović i kasnije dinastija Karađorđević. Hor je pevao na bogosluženjima, svetim liturgijama, najznačajnijim molitvenim i crkvenim skupovima u istoriji srpskog naroda: krunisanjima, venčavanjima članova kraljevske porodice, intronaciji srpskih patrijarha, hirotonisanju svih vladika i prilikom poseta pravoslavnih poglavara.

Osam gostiju Milana Milovuka

Priča počinje u jednoj beogradskoj kući, u stanu Milana Milovuka, 14. januara 1853, kada se sastalo devetoro ljudi. Pet Srba i četiri stranca. Među strancima, kao treći za Milovukovim stolom, sedeo je čuveni Josif Šlezinger. Zajednička nit koja ih je spojila bila je naklonost prema muzici. Te večeri bio je prisutan i duh svetog Vasilija koji je dao nadahnuće ovim ljudima, tako da je od 1889. godine slava Prvog beogradskog društva i zvanično sveti Vasilije Veliki.

U početku je to muški hor koji peva kompozicije nemačkih i francuskih horova. Pevači su za vreme pevanja sedeli oko stola.

Kornelije Stanković zapisuje pesmu "Rado ide Srbin u vojnike"

Dolaskom u hor velikog srpskog umetnika i kompozitora, Kornelija Stankovića, kao i njegovog prijatelja slikara Steve Todorovića, razvija se muzika i pevanje sa narodnim obeležjem. Po dolasku iz Karlovaca, Stanković se posvećuje beogradskom društvu. Pošto su crkvene i narodne melodije bile pristupačne narodu, članovi hora dobijaju naklonost građanstva i viših krugova. Tada knez Mihailo Obrenović postaje njihov visoki pokrovitelj.

Izvesno vreme horom rukovodi Davorin Jenko, ali ne tako uspešno kao njegov prethodnik. Nekoliko puta odlaziće sa mesta horovođe i ponovo se vraćati.

U Beogradskom pevačkom društvu niču i prve klice za potonji rad u Narodnom pozorištu, u kome društvo kasnije vrlo često koncertuje. Društvo je bilo vezano za pozorište. Predsednik Pevačkog društva bio je ujedno i potpredsednik Pozorišnog odbora. Društvo je više puta priređivalo koncerte u korist podizanja i održavanja pozorišta. Međutim, pozorišne Uprave nisu se uvek odazivale molbama Društva. Kad im je hor tražio salu za priređivanje koncerta u korist svoje kase, u danima kada pozorište ne radi, i ako su koncerti najjači izvor za podmirenje troškova Društva, ovi im nisu u potpunosti izlazili u susret.


Prvo beogradsko pevačko društvo svojim basovima "kao ponor dubokim" izazivalo je zavist nemačkih dirigenata. U Beču su srpsku duhovnu muziku smatrali "ako ne najboljom, a ono sigurno najiskrenijom duhovnom muzikom" tog vremena. Gostovanja Mokranjčevog hora u porobljenim srpskim zemljama izazivala su prave demonstracije srpskog patriotizma. Pevali su ruskom i nemačkom caru, a na smotri evropskih horova u Budimpešti osvojili su prvu nagradu i bili proglašeni najboljim horom Evrope. Pesmom ovog hora obeležen je jedan od važnih datuma srpske slobode — povlačenje Turaka iz srpskih gradova. Hor je pevao na krunisanjima, kraljevskim svadbama i opelima. Njegov horovođa, Davorin Jenko napisao je dve himne — slovenačku i srpsku. Horsku zastavu, zlatom i srebrom u Beču vezenu, poklon kraljice Natalije, iscepali su Nemci 1941. kad su kao osvajači ušli u zgradu beogradske Patrijaršije. Neke beogradske porodice, tradicionalno, davale su pevače za hor: deda, sin i unuk pevali su sa Prvim beogradskim društvom, na velike praznike, u beogradskoj Sabornoj crkvi. Tekstove horskih pesama pisali su Matija Ban, Aleksa Šantić... plakate im je crtao Paja Jovanović.

Mokranjčeva nacionalna orijentacija, Šantić kao tekstopisac

Sve veća aktivnost članova hora daje podstrek mnogim našim autorima da nastave sa radom na kompoziciji za hor, sa narodnim, lirskim, prigodnim pesmama. 1875. godine u hor dolazi Stevan Mokranjac. Nastavlja pravac u komponovanju koji je započeo Kornelije Stanković, proširuje nacionalnu orijentaciju. Prilikom proslave pedesetogodišnjice Beogradskog pevačkog društva izveden je koncert koji je sastavio Stevan Mokranjac, a koji je obuhvatio razvoj srpske pesme i kompozicije do tada.

Tekst za himnu Društva napisao je pesnik Aleksa Šantić, na Mokranjčevu melodiju. Tekst je natopljen osećanjima pripadnosti veri i otadžbini. Šantić počinje svoju pesmu stihovima:

Zaigrajte, srca živa
Jednom željom roda svog!
Što Avala davno sniva
Neka blagi dade Bog:
Kao zvona Vaskrs-dana,
Koja vjerom dižu nas,
Da odjekne pro Balkana
Srpske slave burni glas.


Hor je pevao Bogu i svome rodu, a glas srpskih pevača se čuo nadaleko. Zahvaljujući njima osnovan je Savez srpskih pevačkih društava (1903), od njih je krenulo i osnivanje Jugoslovenskog pevačkog saveza (1924). Dve godine kasnije priredilo je Društvo prvu Južnoslovensku muzičku školu u Srbiji 1899. Direktor i pedagog bio je — Mokranjac. To je današnja srednja muzička škola "Mokranjac" u Beogradu.

Hor mnogo putuje. Nemačka, Mađarska, Rusija... obilazi gradove; Solun, Moskva, Split, Zagreb, Mostar, Kotor, Dubrovnik... Posle turneje, kada su pevali pred ruskim carom i caricom i pred nemačkim carom i caricom, hor biva proglašen za najbolji u Evropi.

Hor obavlja svoju kulturnu i diplomatsku misiju.

Bugarski knez im se klanja.

Kad su otpevali tursku himnu sultanu (do tada se samo svirala), oduševljeni sultan je zatražio da pred njim otpevaju i srpsku himnu, odao im je počast a time se poklonio srpskoj muzici.

Njeno Visočanstvo, kraljica Natalija, poklanja Društvu zastavu sa širokom trobojnom trakom uokvirenu zlatnim resama i koncertni klavir, a knjaz Nikola na Cetinju nije prikrio svoje oduševljenje, te se rukuje sa svakim članom hora. Hor je dobio mnoga odlikovanja (preko osamdeset) i ima nekoliko stotina počasnih članstava.

U to vreme stvaraju se i druga društva i horovi u svim gradovima Srbije od Vranja, Negotina, Kragujevca, Šapca... i u samom Beogradu: Društvo "Kornelije Stanković", jevrejsko, međunarodno.

Hor je značajno uticao na život cele Srbije, jer je održao mnoge dobrotvorne koncerte i priredbe u cilju pomaganja drugih društava, ustanova i pojedinaca, kao što je recimo koncert u korist bolnice siromašnih učenika (1865), u korist osnivanja Narodnog pozorišta u Beogradu (1868), za postradale u ratu (1877), u korist porodice preminulog pesnika Đure Jakšića (1879).

Važan je njihov nastup u Mokranjčevom Negotinu gde su pevali na otkrivanju spomenika Hajduk Veljku.

Društvo je uvek negovalo rodoljublje.



"UDESNE" MELODIJE ZA KNJAZA

Prve pesme "aromatično" pevane u Srbiji, bile su one koje je u svoje komade "umetnuo" Joakim Vujić, prikazujući ih, u Kragujevcu, za vlade Miloša Velikog. Pesme je komponovao Josif Šlezinger, koji je došao u Srbiju na knežev poziv, da postane prvi kapelnik, prve srpske vojne muzike. Uzgred, obučavao je mladiće u pesmi, upoznavao ih sa notnim sistemom i upražnjavao s njima pevanje skala. Od tih pevača — diletanata (reč "diletant" nije u sebi sadržala ništa loše, to je prosto "amater" i entuzijasta) sastavljen je hor koji će, 14. oktobra 1834. godine, na kneževskom balu pevati pesmu posvećenu Milošu. Bal je priređen u čast visokog ordena kojim je sultan Mahmud Drugi odlikovao Miloša Obrenovića. Pesma je počinjala stihovima:

"Sunce jarko serpskom sinu,
Izobilno sipa zrake."


Stihove je spevao Dimitrije Isailović, a "melodiju i harmoniju dao je Šlezinger". A kako pišu "Serpske Novine", "glasovi su bili tako udesni da je čovek morao misliti kako je u sredi talijanskog teatra".

Ostalo je još zabeleženo, da je Šlezinger, sastavio muziku za pozorišni komad "Marko i Arapin", Atanasija Nikolića, što je tadašnji vladalac, knjaz Mihailo "bogatim darovima potsticao", 1841.

Godinu dana kasnije, u Pančevu, na glas je izašao oktet Nikole Đurkovića, iz Dalmacije, koji će godinu dana kasnije preći u Beograd, gde će postići lep uspeh pesmama "Ustaj, Srbine", "Ja sam Srbin, srpski sin". Zgrada takozvanog Starog zdanja, u Beogradu, gde je Đurković nastupao, izgorela je, pa je trupa napustila Beograd.

Tih dana, oduševljenje čaršije muzikom bilo je veliko: svud su se pevušile melodije iz Sterijinih drama, koje je sastavio kapelnik Šlezinger.

Đurković je posejao seme koje će isklijati u nekoliko beogradskih salona, gde se grupa muzički obdarene gospode stade sastajati, danas kod jednog, sutra kod drugog, pevanja radi. Nedostajao je samo dobar horovođa. I on se nađe dolaskom Milana Milovuka iz Vlaške. I Prvo beogradsko pevačko društvo sastaviše Milan Milovuk, Kosta Cukić, Đorđe Stanišić, Emilijan Josimović, Dimitrije Nešić, Avgust Cerman, Anton Šulc, Josip Šlezinger i Karlo Keliš.



Značajna je njihova poseta Dubrovniku (1893), povodom otkrivanja spomenika velikom srpskom pesniku Ivanu Gunduliću. Narod ih je u Dubrovniku dočekao ushićen, sa divljenjem. Članovi hora bili su dostojanstveni, nosili su venac koji je bio obavijen trakom sa srpskim bojama. Predsednik dubrovačke opštine, starina Gundulić, kao Srbin i potomak velikog pesnika pozdravio se sa horom vidno uzbuđen. Od Gruže do Dubrovnika, sve je bilo puno ljudi — veličanstven prizor. Tada otpeva pevačko Društvo himnu Gunduliću uz burno odobravanje, a izaslanik i predstavnik Kraljevskog Srpskog Narodnog Pozorišta koji se popeo na pijedestal, htede da pročita "Gundulićev Zavet" — ali je bio sprečen. Nekolicina usplahirenih rekoše da se ne sme jer nije u programu, a u isti mah stvorio se žandar koji je zabranio da se išta govori i čita. Austougarskim žbirima zasmetalo je toliko robovanje u Dubrovniku.

"Društvo je pevalo na Vidovdanu u prostranoj našoj crkvi, u Dubrovniku, a bogosluženje drža gospodin Vladika kotorski i nekoliko sveštenika. Crkva i sve ulice oko crkve bile su preplavljene narodom...", seća se jedan iz ove Mokranjčeve ekspedicije.

Članovi hora putuju po celoj Evropi, ali hor i dalje peva u Sabornoj crkvi i dvorskoj kapeli. Vežbaju pevanje u prostorijama Saborne škole (danas škola Kralja Petra), gde su nekada bile crkvene kancelarije.

Posle M. Milovuka i K. Stankovića, Jenka i Mokranjca, treba spomenuti i druge kompozitore koji su pisali istoriju srpske horske muzike. To su: Josif Marinković, Stanislav Binički, Stevan Hristić, Miloje Milojević, Kosta Manojlović, Petar Konjović, Predrag Milošević...

Dirigent i kompozitor Kosta Manojlović nastavlja Stankovićev i Mokranjčev nacionalni pravac u muzici, proširuje muziku na jugoslovenstvo i na panslovenstvo. Hor prvi put peva kompozicije renesansnih autora.

Posle Koste Manojlovića hor je vodio Lovro Matačić.

U Budimpešti, 1937. godine, sa horovođom Predragom Miloševićem, Društvo osvaja prvu horsku nagradu. Evropske novine pisale su da je to jedan od najboljih horova tog vremena.

Cepanje horske zastave

Svojim slikama hor su darivali: Steva Todorović, Paja Jovanović, Nadežda Petrović.

Za vreme Prvog svetskog rata hor nije prestajao da peva. Jedno vreme dirigovala je gospođa Sofija. Društvo je vežbalo u prostorijama Patrijaršije. Kada su nacisti napali Beograd iscepali su zastavu hora. To je pojačalo pravoslavni i patriotski duh ovog muzičkog društva.

Posle Drugog svetskog rata uslovi za oporavak Prvog beogradskog pevačkog društva nisu bili pogodni. Hor je nastavio da peva sa starim i ostarelim članovima u skučenim prostorijama Patrijaršije, i u Sabornoj crkvi, na Svetosavskim proslavama...

Zlatno doba hora, između dva svetska rata, gde treba pomenuti osim Manojlovića, Stevana Hristića, M. Milojevića, Predraga Miloševića, Matačića, Ilića... bilo je prošlo.

Značajne korake u muzičkom usponu Društva predstavljaju dopune repertoara kompozicijama naših modernih kompozitora: Konjovića, Milojevića, Hristića i Bajića, kao i izvođenje vokalno instrumentalnih dela slovenskih i evropskih autora na najvišem svetskom nivou. Dvoržakovih oratorijuma "Stabat mater", "Svadbeni darovi", Perozijevog "Stradanja Hrista", Verdijevog "Rekvijema"...

Ponovo na velikoj sceni

Društvo je pevalo na proslavi 900 godina pravoslavlja u Rusiji, a 1988, hor gostuje, po pozivu ruske crkve, na proslavi 1000 godina pravoslavlja. Ako je Društvo bilo jedini strani hor na proslavi, onda se zna koliko ga Rusi cene i poštuju.

Pre nekoliko godina hor nastupa, posle duže pauze, u Negotinu gde se jedno vreme zaboravilo na ovaj divni hor, kao i na to da je klavir u Mokranjčevoj spomen kući vlasništvo Društva.

Poslednjih godina Društvo dobija svoje mesto u zvaničnoj kulturi, tako da je učesnik mnogih priredbi i značajnih kulturnih manifestacija. Učestvovali su na proslavi 800-godišnjice manastira Studenica, pevali su na osvećenju spaljenog konaka u pećkoj Patrijaršiji, u manastiru Ravanica...

Od 1981 — 1984. godine hor je bio pod upravom dirigenta Aleksandra Vujića. Pre njega bili su: Aleksandar Gavanski, Bogdan Cvejić, Luka Gavrilović, Dragomir Radivojević. Od 1984, kompozitor Vladimir Milosavljević, nastavlja tradiciju prethodnika. Milosavljević po završetku studija, odlazi nekoliko puta u Hilandar i onda se konačno posvećuje duhovnoj muzici i horu. Mnoge njegove kompozicije, kao što su "Psalm šesti", "Molitva Davidova", "Heruvimska pesma"... izvode sa uspehom i strani horovi. NJegovo dirigovanje je takvo da se on potpuno sjedinjuje sa pevačima, čak do skrušenosti, a onda do vapaja. Težnja ka muzikalnoj molitvi, odnosno molitvenom pevanju postaje težnja svakog pevača u horu.

Na Cetinju Društvo dočekuje mošti kralja Nikole. Jedini hor koji učestvuje.

Sveće i zvona srpskog Kotora

Prvo beogradsko pevačko društvo svakog leta posećuje manastir Reževiće u Crnoj Gori, i nastupa od Budve do Kotora.

Svakog leta u Reževićima dočekuje ih iguman Mardarije.

Hor je u stvari jedna velika porodica. Smenjuju se generacije, ali u njima se prenose duh pojanja i gospodstvo, što je osobenost hora.

U toj velikoj porodici, u manastiru Reževići, oni raspoređuju svoje uloge od rada do pevanja, preko večernjih beseda sa igumanom i mnogim gostima iz sveta umetnosti. Mnogi slikari i pesnici posećuju manastir za vreme gostovanja Društva — Reževići su tad pravi duhovni i kulturni centar. Možda i to doprinosi lepoti zvuka tih predivnih glasova, i toj otmenosti u pevanju.

U horu ima akademskih građana, kapetana, penzionisanih članova operskog hora, studenata Bogoslovskog fakulteta. Starosna dob je od 17 do 70 godina. Nekoliko njih iz jedne porodice sinovi, unuci.

Treba pomenuti i njihove sadašnje divne soliste: protođakona Vladu Mikića (bas), čuvenog operskog pevača Žarka Cvejića, Pavla Aksentijevića, Boška Došenovića, (tenor), Bosiljku Jovanović (sopran) i druge.

U Kotoru su imali koncert koji se pamti. Kotor je bio u potpunom mraku kada su u'li članovi hora. Ali ni to nije omelo pevače i soliste da dođudo crkve Svetog Nikole. Narod ih je čekao. Zvona su zvonila pre koncerta, dok su pevači išli starim gradom. Zvona sa svih crkava. Bio je to veličanstven koncert za pamćenje, održan pod svećama.

Trajanje u zvuku

Na slavi Prvog beogradskog pevačkog društva, Svetog Vasilija, na srpsku Novu godinu, 14 januara, kada se slavlje priređuje u sali Patrijaršije, srpski patrijarh prisustvuje rezanju kolača. On je sada visoki zaštitnik i pokrovitelj Društva.

Društvo i dalje peva kompozicije "Dostojno jest", Kornelija Stankovića i "Svjati Bože", Stevana Hristića.

Imaju probe i sastanke u prostoru Patrijaršije. A taj prostor može mnogo da ispriča o istoriji ovog hora. Tu se nalaze stare fotografije sa turneja, knjige, pokloni, veliki klavir, slike Paje Jovanovića, knjiga sa imenima članova od 1853, veliki sto kao za vreme Milana Milovuka, izrezbarena klupa u duborezu i predivan srpski ćilim.

Društvo je pevalo u filmovima Emira Kusturice "Dom za vešanje" i "Arizona drim".

Ovaj hor ostavio je trag u istoriji Srbije, muzičke kulture, srpskog naroda, stvorio i sačuvao naše duhovno pojanje. Zato trajemo...



SUKOBI NACIONALISTA I MUNDIJALISTA

Kornelije Stanković rodio se u Budimu 1831. Gimanziju je završavao u Aradu, Segedinu i Budimu. Zatim će otići u Beč, da se posveti izučavanju muzike. Prva značajnija kompozicija bila mu je "Liturđija u mešovitom zboru", koju je posvetio pančevačkoj opštini.

Susreti sa Vukom Karadjićem, Brankom Radičevićem i Pavlom Šapčaninom, okrenuše njegovo stvaralaštvo "u narodnom duhu". Zapisivao je i komponovao narodnu muziku, od tih pesama neke su brzo stekle popularnost: Već iz gustog luga kupe se hajduci, Tavna noći tavna, Rado ide Srbin u vojnike. Kažu da je ove pesme pisao "onako kako bi mu ih koji od đaka pevao", u Karlovcima, gde ga je patrijarh Rajačić usrdno primio, dao mu svog najboljeg pevača zvanog "Popica", sa zadatkom "da stavi u note crkveno pojanje".

1856. uputio se iz Karlovaca u Srbiju, da obiđe "znatnija srpska mesta", u traganju za narodnim melodijama. U Beogradu, lepo su ga dočekali u Pevačkom društvu, ali nisu hteli učestvovati na njegovom koncertu, gde je neobičnom veštinom, na klaviru, izvodio varijacije na narodne pesme, koje je sam komponovao.

Tu je došlo do raskola u Društvu. Nekim članovima Stankovićeve kompozicije su se toliko svidele, da su odmah hteli u repertoar da uvrste srpske narodne pesme, no većina to odbije s obrazloženjem kako su to "pesmice prosto harmonisane".

Deo hora se odvoji i formira đačku pevačku družinu, od učenika Liceja i Gimnazije. U toj družini pevaće budući predsednici vlada, ministri, generali... I ovaj hor brzo postane popularan u čaršiji, a interes za Društvo "kosmopolitskog pravca u muzici" beše naglo opao.

Pa kad se Stanković vrati sa puta, i za stalno nastani u Beogradu, pobedi njegov "narodni pravac" — izabraše ga za horovođu, smenjujući "pučom" kosmopolitu Milovuka, u čemu glavnu ulogu odigraju mladići iz takozvanog "priugotovnog hora" (pripremnog hora, u kome se školovalo za veliki hor).

I kad se Kornelije Stanković razboleo, krenuvši da boljki leka potraži u inostranstvu, "Društvo je već bilo toliko srpsko, da su se stranci u njemu slabo osećali".

Kornelije Stanković umro je u Budimu, 1865.

Za horovođu dovedoše Slovenca Jenka, a predsednik će postati prijatelj Kornelijev, njegov čest saputnik i istomišljenik, Stevan Todorović, slikar.



Kralj Aleksandar Prvi Obrenović bio je visoki zaštitnik Beogradskog pevačkog društva još dok je bio kraljević. Duma Društva bila je njegova majka, kraljica Natalija, koja je društvu poklonila zastavu, zlatom vezenu, u Beču urađenu. Društvo je svom zaštitniku, Kraljeviću Aleksandru otpevalo specijalno pisanu kompoziciju Josifa Marinkovića, na tekst Matije Bana, i poklonilo mu gusle javorove "oružje kojim se srpsko ime već pet vekova bori protiv svojih krvnih neprijatelja"

Naslovna strana "Spomenice" izdate povodom pedesetogodišnjice Beogradskog pevačkog društva: Na diplomama Društva koje je izradio slikar Paja Jovanović, stoje dva natpisa "Davorje 1895" i "Kornelije Stanković 1896" u znak sećanja na dve pevačke družine koje se ujediniše u Društvo — redak primer bratskog, srpskog ujedinjenja!

Prvi predsednici Beogradskog pevačkog društva. Kosta Cukić, kasniji ministar, u narodu poznat po "Cukićevom pravilu" za igranje preferansa, bio je jedan od devet osnivača Društva. Društvo je počelo sa nemačkim horskim kompozicijama, na nemačkom jeziku. Budući da su ga činili muzički solidno obrazovani i nadareni ljudi, uspešno je izvodilo i vrlo teške kompozicije. Tek dolaskom Kornelija Stankovića, tog muzičkog Vuka Karadžića, Društvo će dobiti nacionalna obeležja

Knjaz Crne Gore i Brda Nikola Prvi, bio je počasni član Društva, zajedno sa kneginjama Darinkom Danilović i Milenom Nikolinom. Hor je putovao na Cetinje — do Kotora brodom "Hungarija" iz Fijume (Rijeke) a zatim na kolima, mazgama i pešice, uz Kotorske strane do Cetinja — da bi održao koncert na rođendan prestolonaslednika. Neki članovi stigoše pešice tek na pola koncerta, no srećom "najbolji naši basovi stigoše na vreme". Koncert je počeo Knjazovom pesmom "Onam, onamo, za brda ona". Knjaz nije dozvoljavao da se peva na "bis" uprkos frenetičnim aplauzima jer su pevači bili preumorni, a lično je čestitao horovođi gospodinu Mokranjcu. Na prijemu u čast hora, Nikola je govorio o potrebi da se srpske zemlje ujedine, a na grudima je nosio srpski orden Belog orla prvog stepena

Na Cveti 1867. Društvo je dočekalo lađu kojom se, iz Carigrada, vratio knez Mihailo Obrenović, donoseći sultanovu naredbu o predaji gradova Srbima. Tadašnji horovođa, Slovenac Davorin Jenko, komponovao je za tu priliku posebnu pesmu. "Ti samo vikni: Narod je snaga" I brat će bratu pasti na grud, I Srbin silom slomiće vraga, I biće Srbin slobodan svud"! Posle ubistva kneza Mihaila, u Topčideru, Društvo je na sprovodu pevalo opelo svom pomažućem članu. Knez Milan, ne odazva se molbi da preuzme Mihailovo mesto dobrotvora Društva, koje je u prvom članu svojih Pravila napisalo: "Cilj je pevačkoga društva da gaji i neguje srpsku i uopšte slovensku pesmu i svirku"

Duh pravoslavlja, kulture i gospodstva, neguje se u društvu 145 godina, na repertoaru su i dalje pesme velikih horovođa Kornelija Stankovića i Stevana Hristića

Kompozitor i dirigent Vladimir Milosavljević, po završetku studija odlazi u Hilandar: Težnja ka molitvenom pevanju odnosno "muzikalnoj molitvi" obeležava delovanje hora u novije vreme, čiji je visoki zažtitnik srpski patrijarh Pavle

Slovenac Davorin Jenko, pisac slovenačke himne "Naprej zastave slave" bio je po obrazovanju pravnik, a muzičko obrazovanje stekao je u Beču, odakle je došao u Pančevo za horovođu, a u Beograd ga je doveo Kornelije Stanković. Jenko je bio oduševljen patriota, prepun panslovenskog duha. Karakter njegovih kompozicija vidi se već iz naslova: "Oštre se naše sablje", "Ustaj rode mili", "Hajd u vojnu", "Ustaj rajo", "Što ćutiš Srbine tužni". Zamerali su mu što, navodno, ne poznaje — kao Slovenac — dovoljno srpske pesme, pa u otadžbinske, srpske motive uvlači nemačke i italijanske teme

Milan Milovuk bio je prvi horovođa Društva. Rodio se u Pešti, završio gimnaziju i "ekonomske nauke". Po svršenom školovanju, otišao je u Vlašku, gde je bio ekonom velikih imanja Miše Anastasijevića, upamćenog po beogradskom Kapetan Mišinom zdanju. Milovuk je izvanredno svirao violinu, i pri Društvu je tada osnovana prva škola za violinu i čelo. Umro je kao direktor beogradske Realne gimnazije. Iz hora je otišao kad je, posle smrti Kornelija Stankovića, njegov prijatelj slikar Steva Todorović preuzeo direktorsku fotelju, što je značilo punu pobedu "narodnog pravca"

Kornelije Stanković je pet godina bio horovođa. Jedan od najautoritativnijih muzičkih kritičara tog vremena, Bečlija Cerner, pošto je bio na koncertu duhovne muzike Kornelija Stankovića, koji je finansirao u Beču patrijarh Rajačić, oduševljen je napisao: "Ove su melodije svojina i osobina srpskog naroda a da ih do sada niko nije dovodio u armoniju, kojeg se posla prihvatio godine Stanković, svršivši ga s umetnošću koja zaslužuje priznanje." Kad je video da na njegov koncert dolaze Cerner i čitavo društvo bečke muzičke elite — a ušli su slučajno, videvši skroman plakat — Kornelije Stanković toliko se uplašio, da mu je iz ruke ispala dirigentska palica, pa je koncert morao da počne ispočetka. Bila je to evropska promocija srpske duhovne muzike

Stevan Mokranjac bio je horovođa, kraće vreme, još kao "diletant". Mokranjac se rodio u Negotinu, studirao je filozofiju, ali ga je muzika odvukla od studija. Zamenjivao je Jenka na mestu horovođe, u jednom od intermeca — Jenko je šest puta (!) napuštao posao i vraćao se u Društvo — kad je Društvo odlučilo da ga stipendira i pošalje u inostranstvo. Raspisom su pozvani svi srpski horovi da prirede po jedan koncert, a prihode da posvete Mokranjčevom daljem školovanju. Već prva njegova kompozicija, javno izvedena od Društva, po Mokranjčevom povratku iz inostranstva, "Jadna draga", doživela je izvanredan uspeh. Posle dužih lutanja Društvo je pronašlo i školovalo naslednika Korneliju Stankoviću. A gostovanje u Negotinu, gde je izvedena Mokranjčeva Šesta rukovet (Pesme o Hajduk Veljku) bilo je trijumfalno. Baš kao i veliko putešestvije za Dubrovnik, na otkrivanje spomenika Ivanu Gunduliću. Pod Mokranjčevim rukovodstvom Društvo je stalo u red najboljih svetskih horova svog vremena. "Basovi sa glasovima kao ponor dubokim", piše kritičar iz Lajpciga, "morali su probuditi zavist mnogog nemačkog dirigenta". Uz dodatak: "Bez sumnje je i prošlost naroda srpskog u vezi sa ozbiljnošću i setnošću u karakteru, koji preovlađuju u srpskim narodnim pesmama"

Piše: Slađana Ristić | Srpsko nasleđe Istorijske sveske | broj | 3 mart 1998.
480  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Dragiša Nedović (1916—1966) poslato: Maj 03, 2013, 11:58:56 pm
*

ZANIMLJIVOSTI


DRAGIŠA NEDOVIĆ





TEKLA REKA LEPENICA

Čovek koji je ovom pesmom ovekovečio svoj grad, a sa 800 drugih pesama i mnoge druge, tek od skoro, zahvaljujući grupi entuzijasta, dobija u Kragujevcu mesto koje mu je odavno pripadalo.

Dragiša Nedović, narodni pevač, pesnik i kompozitor najlepših narodnih pesama, za koje malo ko zna da su njegove ("Odrasto sam dole, kraj same Morave", "Lepe li su, nano, Gružanke devojke", "Prođoh Bosnom", "Višegrade, grade" i "Kad si bila mala, Mare"), umro je u bedi i zaboravljen.

Njegovi poštovaoci iz rodnog grada, prvenstveno dr Dragan Bataveljić, probali su da mu se oduže lepom knjigom sećanja.

Prijatelj Aca Pantić ispričao je ovu anegdotu:

— Pokazao mi je jednu dopisnicu, koju mu je poslao, tada neprikosnoveni harmonikaš i kompozitor, Miodrag Todorović Krnjevac iz Beograda, sa sledećim sadržajem:

Dragiša, ova pesma ti nije loša, ali ona ne može da ti prodje. Ako je ja potpišem, onda će biti mnogo bolje. Hoćeš li da mi to prodaš?





ČOVEK SA ŠEŠIROM

U sećanju na Dragišu Nedovića, frulaš Bora Dugić priča kako, sve do Gimnazije, nije znao da je Dragiša Kragujevčanin.

— Prolazio sam pored "Stare Srbije", žureći na čas, kada sam čuo da neko peva pesmu "Bašto moja, puna li si cveća". Hteo sam da osmotrim ko peva i video čoveka sa šeširom i gitarom u ruci, ali on nikako da se okrene, a ja sam žurio na čas.

I, upravo u Gimnaziji, saznao sam od mog tri godine starijeg druga "Ćaze", koji je sa mnom i harmonikašem Dašom bio član gimnazijske muzičke sekcije, da je taj čovek sa šeširom Dragiša Nedović, pisao pesme za mnoge popularne pevače, a mi mislili da su njihove.

Nikada ga nisam upoznao.





INSPIRACIJA

Talentovani Dragiša Nedović bio je muzički neobrazovan, nije znao note.

Poznati kragujevački muzičar Mile Jović Žljoka priča:

— Predavao sam muzičku kulturu u Osnovnoj školi "Moma Stanojlović", koju je pohađala i Dragišina ćerka Radoslava. Preko nje smo napravili dogovor da se njegove pesme notiraju.

Pozvali smo vokalne soliste Sidu Marković i Dragoljuba Lazarevića da odaberu, od mnoštva pesama čiji je on autor, nešto za svoj repertoar.

Prve probe su lepo protekle, na sveopšte zadovoljstvo, ali sutradan, ništa nije važilo od juče. Dragiša je sve promenio, na naše zaprepašćenje.

Mi smo se dosetili da mu onemogućimo bilo kakve promene. Snimili smo materijal na njegov magnetofon i rekli mu da nam on više nije potreban.

Bila je tu i kasnije čuvena pesma "Zarudela zora na Moravi", kao i mnoge druge.


ZABRANJENA PESMA

Jedna od prvih snimljenih ploča narodne muzike bila je ona koju je pevao Zaim Imamović, a na kojoj je bila Drgišina pesma "Pluća su mi bolna".

Nedović je tu pesmu napisao po dolasku iz nemačkog logora, u kome je oboleo od tuberkuloze, pretočivši svoju životnu priču u stihove i muziku.

Pesma je u izvođenju Zaima Imamovića tako sugestivno otpevana, da je širom Jugoslavije započela serija samoubistava ljudi obolelih od ove teške bolesti.

Saznavši za ovo, Centralni komitet odluči da se ploča hitno povuče iz prodaje, a da se izvodjenje zabrani. Jovanka Broz (za koju se pričalo da je i sama bila bolesna od tuberkuloze) je posle par godina, na jednom prijemu, zatražila od Nade Mamule da joj otpeva ovu pesmu.

Tako je zabrana prekinuta.



 

*  *  *  *  *




Iz knjige Miće Miloradovića "Nenaručene priče", legendarni Kragujevčani u anegdotama. Tekla reka
481  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Akademski hor Collegium musicum [Beogard] poslato: Maj 03, 2013, 11:28:26 pm
*

40 GODINA AKADEMSKOG HORA COLLEGIUM MUSICUM


Akademski hor Collegium musicum je proslavu svoje četrdesetogodišnjice, koja se navršila 2011. godine, započeo još 2009. godine nizom koncerata Posvete-premijere i Posvete-retrospektive, a zaokružio koncertom Svi na okupu, koji je priređen 24. decembra 2011. u Velikoj sali Zadužbine Ilije M. Kolarca. Tom prilikom su se trenutnom sastavu Hora pridružile i "stare" članice, koje su zbog proslave došle iz svih krajva sveta.
 
Na koncertu su izvedena dela Agios O Theos (Isaija Srbin), Polijelej – Hvalite imja Gospodnje i Carska jektenija (ruski napevi iz XVII i XVIII veka), delovi iz Liturgije Sv. Jovana Zlatoustog i Primorski napjevi (Stevan St. Mokranjac), Vospojte (Marko Tajčević), Scherѕo in "SCH" (Dragutin Gostuški), Dodolske pesme (Marko Tajčević), Bajalice op. 144 (Dejan Despić), Livada (Zapro Zaprov), Ergen deda (Petar Ljondev), Idi vidi dedu! (Aleksandar Sedlar Bogoev), sa solistima tenorom Radivojem Simićem, sopranom Svetlanom Bojčević Cicović, basom Darkom Minićem, Milicom Tegeltija (blok-flauta), a ovom prilikom su kao gosti nastupili i kamerni orkestar Dušan Skovran i kompozitor Aleksandar Sedlar Bogoev. Horom su dirigovale Darinka Matić-Marović (umetnički direktor Hora), Biljana Radovanović i Dragana Jovanović, a prikazan je i dokumentarni film koji je priredio Logan Šušnjić. Fakultet muzičke umetnosti je ovim povodom uz pomoć Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije objavio i CD izdanje Collegium musicum sa snimkom koncerta održanog 12. decembra 2010. godine, koji je Darinki Matić Marović uručila dekan FMU, dr Dubravka Jovičić.

Collegium musicum osnovan je 1971. godine na inicijativu profersora Vojislava Ilića i čine ga studentkinje Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu. Od osnivanja do danišnjih dana dirigent hora je Darinka Matić Marović, profesor emeritus na Katedri za dirigovanje Fakulteta muzičke umetnosti. Od 1971. godine do danas preko 300 studentkinja Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu bile su članice ovog ansambla.
 
Collegium musicum je jedan od najeminentnijih horova u Srbiji. Od osnivanja održao je preko 3000 koncerata širom zemlje i sveta, a ostvario je i trajne snimke za Radio Televiziju Srbije, Nacionalni Radio Norveške, RAI (Italija), RTV Meksiko i mnoge druge. Učestvovao je na svim međunarodnim takmičenjima gde je osvajao najviša priznanja, uglavnom prve i specijalne nagrade (Areco, Langolen, Goricija, Nagrade BBC-a, Berlin, Varna, Torevjeha, Masmehelen, Preveza, Kork, Peking, Hajnovka...). Repertoar hora obuhvata dela kompozitora različitih stilskih epoha, od rane muzike do savremenog muzičkog stvaralaštva. Visok profesionalni nivo i kreativnost ovog ansambla inspirisala je mnoge kompozitore da mu posvete svoja dela. U svojih 40 godina postojanja hor je ostvario preko 200 premijernih izvođenja, od kojih veliki deo čine dela domaćih autora.

"Treptaj" | Broj 7 | Urednik: Nataša Danilović | Godina III | Beograd, februara 2012
482  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Stari muzički instrumenti / Gusle poslato: Maj 03, 2013, 11:11:30 pm
**

GUSLE


... Srpska vera je u nacionalnoj epopeji, kao što je u grčkom starom narodu bio epos Homera i teogonija Hezioda. ...U duhu našeg čoveka više su ozarena lica o kojima peva guslar narodu okupljenom pred crkvom, nego lica svetitelja o kojima se čita iz evanđelja u crkvi. ...Taj narodni epos postao je donekle mitologija koja je njegova druga religija i intimna mistika; a on je i mnogobožac, jer je napravio božanstvenim svoje pretke. Jedini je naš narod, posle Grka, koji veruje u heroje: on ima svoje Tezeje, Prometeje i Herkule.

... Od Triglava do Beloga Mora sve što nije opevao srpski guslar, umrlo je za sva pokolenja.

... Dalmacija ... je tokom poslednjih vekova primala velike prilive stanovništva iz Crne Gore i guslarskog dela Hercegovine, što se vidi i po odelu dalmatinskog naroda, njegovim guslarima i hajducima, kao i na opštem tipu čoveka iz izvesnih onamošnjih predela. Posle propasti na Kosovu, ostala je Bosna i Hercegovina još nekoliko decenija slobodne i pod svojim vladarima, a bilo je sasvim prirodno da najbogatiji i najkulturniji deo nemanjićskog naroda, primoran na begstvo, potraži u tim našim zemljama svoje pribežište. Kada je nazad pala i poslednja naša slobodna zemlja, Hercegovina, u turske ruke, begao je narod i odatle da se skloni na obale Jadranskog Mora; a, po celom izgledu, su dubrovački Konavli bili takav jedan zbeg naročito interesantan. Zna se da su Hercegovci branili dalmatinski Klis i Senj, dajući ubrzo zatim onoj zemlji i svoje uskoke i svoje guslare, od kojih je ostao uskočki epos. Veliki deo tog naroda je bio brzo pokatoličen, ali je očevidno ostao ipak i dalje duboko vezan za tradicije sa kojima je bio onamo došao. Nije slučajno da i u Dalmaciji ima jedno polje zvano Kosovo. Ja bih rekao da su Srbi guslari, i da su guslari samo Srbi, i kad su menjali veru. Postoji jedan mentalitet guslarski koji je hajdučki, vojnički i borbeni, a to je naš narod sa nemanjićskim tradicijama; a postoji drugi deo naroda koji je manje sanjalica, više kompromisan, i nimalo hajdučki, a to je naš katolički čovek. On stvarno ne mari za gusle, pošto nije opevao svoje lokalne vladare ili svoje posebne junake. Međutim, naši bosanski Muslimani pevaju uz gusle svoje naročite megdandžije, poturice, koji su uvek u borbi sa pravoslavnima, a ne pominjući ikog drugog. Odrekavši se i vere, i uzimajući druge vere, naš guslarski tip čoveka se nije odricao gusala. — Uostalom, Dalmacija i nije neka zasebna etnička i moralna celina, odeljena od jezgra našeg nacionalnog bloka. Naprotiv, geografski, Dalmacija je samo jedna padina Bosne i Hercegovine, i zato je Dalmacija primorje tih dveju pokrajina a nikakva zasebna i moralna jedinica. Očevidno je da odavno u njoj ne živi njeno primitivno slovensko stanovništvo, silom raseljavano ili iskorenjeno; ali primajući prilive bosanske i hercegovačke pravoslavne i katoličke mase, dalmatinska obala je samo tako sačuvala svoj jezik i izvesne nacionalne tradicije. Stari istorijski spomeni bili su zatrveni, ali su nove migracije onamo stvorile jedan nov epski duh sa svojim guslarima i svojim hajducima. Ako se nisu nikad pevali stari onamošnji kraljevi i banovi, brzo su se opevali Janković Stojan i Smiljanić Ilija, koji su po svemu rođaci Baja Pivljanina i Starine Novaka, ili docnije našeg hercegovačkog hajduka Stojana Kovačevića, u Bosni se peva car Dušan i devet Jugovića, a ne Ban Kulin i kralj Tvrtko; i onamo se peva poraz na Kosovu, a ne poraz na Bobovcu ili kod Jajca. Centralno mesto svih naših krajeva koji su pevali uz gusle, bilo je uvek u glavnoj nacionalnoj najvećoj grupi, a to je u nemanjićskoj državi. Planina Durmitor je stvarno tačka oko koje, u rastojanju od sto kilometara vazdušnih, živi rasadnik svih velikih junaka, oslobodilaca, naučnika i umetnika: i sve vibracije rasnog genija pošle su iz toga idealnog kraja. ...


Jovan Dučić: "Srpska mistika i Meštrović". Pravda, 30. april, 1, 2. i 3. maj 1932.





Fotografija: Završetak gusala izvajan u vidu glave divokoze (detalj). Javorovo drvo. Kraj XIX veka. Crna Gora. (Etnografski muzej, Beograd).
483  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Miroslav Radovanović (1947) poslato: Maj 03, 2013, 10:12:24 pm
*
MIROSLAV RADOVANOVIĆ


PEVAČ PROSJAK

Miroslav Radovanović, koga je proslavila pesma "Ti si žena mog života", danas je teški bolesnik i socijalni slučaj



ČAČAK — Godinama i decenijama čačanski pevač Miroslav Radovanović razgaljivao je duše ljubiteljima narodne pesme širom one velike Jugoslavije. Nadživeće ga njegovi čuveni hitovi: "Ti si žena mog života", "Do viđenja, do viđenja", "Dok te čekam ispod lipa", "Ponovo se noćas zaljubih u tebe", "Želeo bih da te sretnem"...

Danas, teško oboleo i zaboravljen od svih, Radovanović je socijalni slučaj. Nema zdravstveno osiguranje, nema penziju. Uz njega su jedino supruga, koja nikad nije radila, i odrasli sin, koji je takođe bez posla.

Miroslavljeve ploče i kasete prodate su u milionskim tiražima, a od te prodaje zgrtali su velike pare svi: diskografske kuće, estradne firme, država na porezima. Svi osim njega, koji ih je pevao i decenijama oduševljavao ljude u kafanama, šatrama, na koncertima...

Jedan od retkih koji ga nije zaboravio je njegov kolega i verni prijatelj Stevo Damljanović, pevač iz Ivanjice, koji je u golijskom selu Međurečje, u seoskom domu kulture bez stolica, organizovao humanitarni koncert za pomoć Miroslavu.

Pozvao je više kolega, neki su "rekli pa porekli", ali su se odazvali Jelena Broćić, Rade Jorović, Milija Milić, Rada Milošević, Sava Živanović, Ratko i Marjan Petronijević, kao i izvorne grupe iz okoline Ivanjice.

Meštani Međurečja i ostalih golijskih sela napunili su seosku salu i svi do jednog platili ulaznice. Prikupljena je jedna fina suma novca, koju je Damljanović odneo i predao svom obolelom kolegi i starom prijatelju.

— Zar Miroslav Radovanović da kupuje lekove od prikupljenih para. On koji je nebrojeno puta pevao besplatno, bez dinara, na svadbama, ispraćajima u vojsku, rođendanima, kako prijateljima tako i sirotinji. Svaka čast golijskim seljacima koji su skupili novac da bi mu pomogli, ali i to će se brzo potrošiti, i šta posle? — pita se Damljanović.



SOKOJ: PITANJA MEJLOM
Miroslav Radovanović je u SOKOJ (Organizacija za zaštitu kompozitora Jugoslavije) registrovan kao autor tri pesme, potvrđeno je Kuriru u ovoj organizaciji. Na pitanje da li znaju da je on danas socijalni slučaj u PR službi SOKOJ, rečeno nam je da sva pitanja uputimo i-mejlom. "SOKOJ, Organizacija muzičkih autora Srbije, zastupa preko 9.000 domaćih autora i nosilaca autorskih prava. U okviru svojih finansijskih mogućnosti SOKOJ posluje po zahtevima koji su u nadležnosti organa upravljanja", šturo su odgovorili.

KO PEVA — NA KRAJU PROSI
Damljanović je posebno ogorčen na organizacije za zaštitu muzičkih autorskih prava i izvođača koji pevačima, kako tvrdi, ne pružaju baš nikakvu zaštitu.
— Nisu nam uplaćivani doprinosi za penzijsko i zdravstveno osiguranje. Zašto onda postoje? Stradali smo samo mi, koji smo ostali da radimo i pevamo u svojim mestima, a nismo otišli u Beograd iako smo mogli. Narod je odavno rekao ko peva — zlo ne misli, a ja na to dodajem "a na kraju prosi".


Kurir, 28.02.2009.
484  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — P poslato: April 30, 2013, 02:58:10 am
*

POKRAJ PUTA RODILA JABUKA
M. Božović — xxx — M. Božović

Pokraj puta rodila jabuka
rodila je biserom i zlatom
siv je soko krila umorio
gledajući u goru zelenu
siv joj soko grane polomio
gledajući u goru zelenu
 
Gledajući u goru zelenu
gde dva brata lova lovijaju
ulovili srnu i košutu
ulovili pod prsten devojku
ulovili srnu i košutu
ulovili pod prsten devojku
 
Mlađi bratac starijem govori
hajde, brate lova da delimo
tebi brate srna i košuta
meni brate pod prsten devojka
tebi brate srna i košuta
meni brate pod prsten devojka


YouTube: Aleksandar Edi Medošević — Pokraj puta rodila jabuka
YouTube: Zoran Lazarević — Pokraj puta rodila jabuka
YouTube: Saša i Dejan Matić — Pokraj puta rodila jabuka
YouTube: Biljana Prokić — Pokraj puta rodila jabuka
485  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — U poslato: April 30, 2013, 02:43:24 am
**

UZEH ĐUGUM I MAŠTRAFU
Svadbena pesma
Zapis: Miodrag Vasiljević


Uzeh đugum i maštrafu,
pođoh na vodu, mila moja
uzeh đugum i maštrafu, pođoh na vodu.

Uzeh đugum i maštrafu,
pođoh na vodu,
sretoh dragu u đul-bašti,
cveće zaliva,
ljubismo se, grlismo se,
zaimasmo se,
ja joj dadoh zlatnu burmu,
burmu s jabukom,
ona meni vezen jagluk
i poljupca dva!


UZEH ĐUGUM I MAŠTRAFU1

Uzeh đugum i maštrafu,
Pođoh na vodu, mila moja
uzeh đugum i maštrafu,
pođoh na vodu.

Sretoh dragu u đul-bašti
Kraj karanfila, mila moja,
Sretoh dragu u đul-bašti
Kraj karanfila.

Ljubismo se, grlismo se,
Darivasmo se, mila moja.
Ljubismo se, grlismo se,
Darivasmo se.

Ja joj dadoh zlatnu burmu,
Burmu s' jabukom, mila moja.
Ja joj dadoh zlatnu burmu,
Burmu s' jabukom.

Ona meni vezen jagluk,
I poljupca dva, mila moja.
Ona meni vezen jagluk,
I poljupca dva.

1 Romčević Goran | 1000 Najlepših pesama i romansi | FIN&EK, Beograd, 1997

YouTube: Saveta Sudar — Uzeh đugum i mastrafu
YouTube: Raša Pavlović — Uzeh đugum i mastrafu
YouTube: Velinka Grgurević — Uzeh đugum i mastrafu
486  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — P poslato: April 30, 2013, 02:31:16 am
**

POŠLA TROJANKA NA VODU1

Pošla je, pošla je, lele, le, lele, lele
Pošla Trojanka na vodu
Pošla Trojanka na vodu, lele, le, lele, lele  
Na vodu, na vodu,
Na Jeremište.

Susrete, susrete, lele, le, lele, lele
Susrete mlado momčence.
"Stani mi, stani mi, lele, le, lele, lele
Stani mi lutko batina!"
Stani mi lutko batina!"

"Ne smejem, ne smejem, lele, le, lele, lele,
Ne smejem, bata da stanem.
Tata je, tata je, lele, le, lele, lele,
Tata je mnogo nervozan.

Pa ima, pa ima, lele, le, lele, lele,
Pa ima, bate, levorver,
Pa će me, pa će me, lele, le, lele, lele,
Pa će me, bate, ubije.

1 Romčević Goran | 1000 Najlepših pesama i romansi | FIN&EK, Beograd, 1997

YouTube: Vasilija Radojčić — Pošla Trojanka na vodu
YouTube: Dušica Bilkić Stefanović — Pošla Trojanka na vodu
YouTube: Izvorinka Milošević — Pošla Trojanka na vodu
487  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — D poslato: April 30, 2013, 02:07:34 am
*

DEVOJKA SE SUNCU PROTIVILA
DEVOJKA I SUNCE

Devojka se suncu protivila:
"Aj sunce jarko, lepša sam od tebe.
I od tebe i od brata tvoga.
Aj, brata tvoga, meseca jasnoga."
"Ne, pričekaj, lepoto devojko!
Aj, dok ogrejem Petrove vrućine,
Aj, spržiću ti devojačko lice,
Aj, spržiću ti devojačko lice."

YouTube: Svetlana Stević — Devojka se suncu protivila
YouTube: Srđan Asanović, glas Jasmina Janković, klavir — Devojka se suncu protivila
488  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — N poslato: April 30, 2013, 01:45:19 am
*

NE LOMI MI LOJZE
 
Aj, ima majka tri devojke.
 
Ne lomi mi lojze,
Ne beri mi grojze,
Ne pravi mi traga preko vinograda.
Ne varaj me, dušo, s očima.
 
Aj, obadvema jedno ime.
 
Ne lomi mi lojze,
Ne beri mi grojze,
Ne pravi mi traga preko vinograda.
Ne varaj me, dušo, s očima.
 
Aj, jedna Kata, druga je od zlata.
 
Ne lomi mi lojze,
Ne beri mi grojze,
Ne pravi mi traga preko vinograda.
Ne varaj me, dušo, s očima.

YouTube: Desanka Karamarković i VNO RTS — Ne lomi mi lojze
489  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — N poslato: April 30, 2013, 01:25:20 am
**

NEVESTO, CRVEN TRENDAFIL1

Nevesto, crven trendafil, džanum
Se ga ti dojdov od gurbet.

"Stojane, more, stopane, džanum,
Denes e sveta nedela.
Zatoa mi soba poslana, džanum,
Zatoa mi šiše so rakija."

Nevesto, crven trendafil, džanum,
I tao da ti veruvam.
Što ti je kosa bušava, džanum,
Što ti je lice rumeno?

Nova se krčma otvori,
Mene me vikat da odam,
Mene me vikat da odam,
Sefteto da ga napravim."

"Stojane, more, stopane, džanum,
Lagite mi se svršija,
Prvo me mene ubodi džanum,
Posle go nego ubodi."

1 Romčević Goran | 1000 Najlepših pesama i romansi | FIN&EK, Beograd, 1997
490  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — V poslato: April 30, 2013, 01:11:23 am
*

VETAR DUVA, ŠLJIVE OPADAJU1
Zapis Lj. Miljković

Vetar duva, šljive opadaju
šljive opadaju
Crne mi se oči dopadaju
oči dopadaju

Joj, lule moje, u selu te nema boljeg
Joj, lulence, čikino detence


Crne oči rodila joj nana
rodila joj nana
A obrve napravila sama
napravila sama

Crne oči oborila dole
oborila dole
Opet mene garavuše vole
garavuše vole

1 Braća Bajić — singl 1974. | RTB PGP SF 13068

YouTube: Braća Bajić — Vetar duva, šljive opadaju
491  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Tekstovi — popularna muzika / Popularna muzika — M poslato: April 30, 2013, 12:26:42 am
*

MOJA KAZNA

Evo dno sam već dotakla
do samog pakla došla ja.
To si mi ti uradio

Janje moje nejako
sad već me već boliš prejako
sve mi druge zgadio...

Kazna, sve je to moja kazna
i ova duša prazna
u bol me zarobila.
Kazna, sve je to moja kazna
i niko nek ne sazna
koliko sam te volela.

Luda sam, i bez nadanja,
živi snaga stradanja.
Nisi me sačuvao.

Janje moje nejako
sad već me već boliš prejako
kao vetar sve si odneo...

YouTube: Ksenija Mijatović — Moja kazna
492  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — M poslato: April 30, 2013, 12:11:54 am
*

MILA MAJKO ŠALJI ME NA VODU
narodna

Mila majko, šalji me na vodu,
jer me moj dragi kraj izvora čeka.
"Hajde kćeri, al' se brzo vrati,
uzaludu vremena ne trati!"

Izvoru hita djeva ponosita,
bl'jedi je Mjesec zamišljeno gleda.
"Oj, Mjeseče, tako ti mladine,
ti obasjavaš brda i doline!

Daj mi reci da l' me dragi želi,
da li se mome dolasku veseli?"
"Oj, djevojko, ti si puna čara,
al' tebe dragi kraj izvora vara!"

YouTube: Ivanka Stefanović — Mila majko šalji me na vodu
YouTube: Biljana Petković — Mila majko šalji me na vodu
493  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — K poslato: April 29, 2013, 11:55:24 pm
**

KOSO MOJA1

Koso moja svilena i gusta,
Od pupoljka rumenija usta.
Vita tela ko tanana jela.
Zagrli me zoro moja bela.

Je li čudo što te volim rano,
Mog života prezelena grano;
Ta lepša si neg' rosa na cvetu,
Najmilija na ovome svetu.


KOSO MOJA2

Koso moja svilena pa gusta,
Od pupoljka rumenija usta.
Vita tela ko tanana jela.
Al te volem curo moja bela!

Da se penjem nebu na visoko
Gde ne može ni krilati soko.
Ti si lepa ko pčela na cvetu,
Najlepša si na belome svetu.

1 Romčević Goran | 1000 Najlepših pesama i romansi | FIN&EK, Beograd, 1997
2 Po pevanju Predraga Živkovića Tozovca


YouTube: Predrag Živković Tozovac — Koso moja, svilena pa gusta
494  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — D poslato: April 29, 2013, 11:40:51 pm
**

DJEVOJKA PITA SLAVIĆA1

Djevojka pita slavića, aman, ja:
"Slaviću, bolan slaviću, aman ja,
Po čem' ti Đurđev poznaješ?

Djevojko, moja djevojko, aman, ja,
Lako je Đurđev poznati, aman, ja.
Lako je Đurđev poznati:

Gora se listom zeleni, aman, ja.
Travica zemlju pokriva, aman, ja.
Po tom se Đurđev poznaje."

1 Romčević Goran | 1000 Najlepših pesama i romansi | FIN&EK, Beograd, 1997

YouTube: Saveta Sudar — Djevojka pita slavića
YouTube: Biljana Petkovć — Djevojka pita slavića
495  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — O poslato: April 29, 2013, 09:38:16 pm
*

OVČARICE, VITA JELO

Ovčarice, vita jelo, je si l' kod ovaca
Je li ti je vita jelo sve potpuno stado
Je li ti je vita jelo dolazilo drago

Nije skoro moj jablane, a nije ni davno
Sinoć mi je moj jablane povraćao stado
Pa me pita: vita jelo šta mi radi zlato

Stado pasem, moj jablane i darove spremam
Samo za te moj dragane, dragi dara nema
Samo za te moj jablane, dragi dara nema

YouTube: Momčilo Trajković — Ovčarice, vita jelo uz pratnju NO Vlastimira Pavlovića Carevca
496  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — Z poslato: April 29, 2013, 12:25:41 am
*

ZAVOLJE SE DVOJE MLADIH
narodna iz Crne Gore

Zavolje se dvoje mlado
Aman, zavolje se
Volješe se dugo vrijeme
Tri godine, aman

Dušmani ih zavadiše
Aman, zavadiše
Dvoje mlado rastaviše
Rastaviše, aman

Pade draga, razbolje se
Aman, razbolje se
Pa zatraži žute dunje
Žute dunje, aman

Dođe dragi i donese
Aman, i donese
Žute dunje carigradske
Carigradkse, aman

YouTube: Ana Bekuta — Zavolje se dvoje mlado
497  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — DŽ poslato: April 28, 2013, 11:34:00 pm
*

DŽAM STOJANKE

Ajde, ajde tanke džam Stojanke
Ajde, ajdj mori da se turčiš

Čekaj, čekaj more Murat-ago
Nesam tkala, ago, turben bošče

Da si pita Murat moju sestru
Ona mi je, ago, poturkinja

Ne se turči sestro, ne se crni
Turska vera sestro mlogo loša

Toj dočuja moe, Murat-aga
Pa izvadi Murat kandžar noža

Pa ubode more džam Stojanku
U sred grudi, lele, b'š u srce

YouTube: Staniša Stošić — Džam Stojanke
498  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — G poslato: April 28, 2013, 10:44:22 pm
*

GDE SI, DA SI, MOJ GOLUBE

Gde si da si moj golube što se ne javiš?

Evo mene pokraj tebe zar me ne vidiš!

A gde ti je stara majka, ne bilo ti je?

Otišla je u đul baštu cveće da bere;
cveće bere, mene kiti da sam najlepša.

YouTube: Predrag Gojković i Merima Njegomir — Gde si da si moj golube
YouTube: Duet Mira Vasiljević & Predrag Živković Tozovac — Gde si da si moj golube
499  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — G poslato: April 28, 2013, 10:21:48 pm
*

GLEDAJ ME DRAGA

Gledaj me draga, nagledaj me se!
Ah, draga,
danas sam ovde draga, sutra odlazim.

Poruči draga, šta da ti kupim,
Ah, draga,
za uspomenu, da me se sećaš.

Kupi mi, dragi crnu šamiju,
Ah, dragi,
Crno da nosim, dragi, tebe da žalim.

YouTube: Nada Mamula — Gledaj me, draga

Interpretatori: Kostica Stanisavljević, Nikola Kolaković, Predrag Gojković, Miodrag Bogdanović, Dragoljub Lazarević, Nada Mamula, Milan Babić, Dragan Majkić, Raša Pavlović
500  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — G poslato: April 28, 2013, 09:54:49 pm
**

GON' GOVEDA, MARO MOJA1

Gon' goveda Maro moja
Gon' goveda, bor zeleni;
Gon’ goveda, gde je šuma gusta!

Koji će koju, ja ću moju Boju,
Bojina majko, ti ne karaj Boju.
Boji je milo, a meni je drago.

Beri ljelje, Maro moja,
Beri ljelje, bor zeleni,
Beri ljelje, da se koljikamo!

Koji će koju, ja ću moju Boju,
Bojina majko, ti ne karaj Boju.
Boji je milo, a meni je drago.


GON' GOVEDA, MARO MOJA2

Gon' goveda, Maro,
gon' goveda, dušo,
gon' goveda, Maro moja,
gde je šuma gusta.

Šuma gusta,Maro,
šuma gusta, dušo,
šuma gusta, Maro moja,
a planina pusta.

Gon' goveda, Maro,
gon' goveda, dušo,
gon' goveda, Maro moja,
gde smo plandovali.

Tamo ću ti, Maro
tamo ću ti, dušo,
tamo ću ti, Maro moja,
poljubiti usta.

1 Romčević Goran | 1000 Najlepših pesama i romansi | FIN&EK, Beograd, 1997
2 Dragoljub Rajić | Srpske starogradske pesme | Beoknjiga, Beograd, 2009

YouTube: Jovo Kricković — Gon' goveda, Maro moja
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »