Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
4476  MUZIČKA ČITAONICA / Svaka pesma ima priču [poreklo pesme] / Vodeničarka poslato: Februar 01, 2011, 04:02:12 am
*

I ODE VODENIČARKA

U kragujevačkom restoranu "Solunac" traje pomalo zaboravljeni šumadijski život

U restoranu "Solunac" u kragujevačkom naselju Mala vaga, te noći kroz alkohol i dim, Rajko Jovičić pevao je svoju pesmu "Vodeničarka" prodornim, promuklim glasom, ne zaboravljajući ponos koji u njemu izaziva jedna od najlepših pesama naše narodne muzike. Snimio ju je još 1965. (dva puta zlatna i pet puta srebrna ploča) neposredno po dolasku iz Francuske.

Svirali smo svadbu u jednom mačvanskom selu. Pitamo gazdu odakle je snaja, šta radi. On kaže da je vodeničarka. Tada sam dobio ideju: pesma je došla sama od sebe, i tekst i muzika. Kao vino. Nekada je u Šumadiji bilo puno vodenica i vodeničarki, tako da me je dirnulo u srce razmišljanje na mladost, lugove — priča legenda kragujevačke boemije koji i danas s kolegama Milanom Radosavljevićem Šaletom i Brankom Srećkovićem, tu u "Soluncu", ostaje ono što je već decenijama — boem.

(Dok pričamo o "Vodeničarki" atmosferu upotpunjuje doajen kragujevačkog glumišta Bratislav Slavković Keša recitujući besmrtnog Milana Rakića. U prepunoj sali, tamo desno, stihovi u maestralnoj recitaciji odzvanjali su dole u noć gde Lepenica, danas tiha i beščujna, nosi sve u (ne)zaborav).

Pesmu "Vodeničarka" snimiće kasnije čitava plejada pevača, a među njima i Predrag Živković Tozovac, Dobrivoje Topalović, kao i Dragan Pantić Smederevac. Vremenom palo je u zaborav i ko je njen autor.

Niko me nikada nije ni pitao za dozvolu. Bezbroj puta sam dolazio u situaciju da čujem kako neko svira tu pesmu. Jednom u kafani prišao sam kolegi i kažem: "Pogrešili ste tu i tu". "A otkud vi znate" — pita me čovek. "Znam". Okrenem se i odem. I onako ne bi verovao da sam je ja napisao — kaže Rajko.

Nekako u ovom delu Kragujevca svaki razgovor se dotakne i Dragiše Nedovića (1916—1966) narodnog pesnika iza koga su ostale nezaboravne melodije "U lepom starom gradu Višegradu", "Stani, stani Ibar vodo", "Tekla reka Lepenica", "Obraše se vinogradi dole kraj Topole".

Sami smo krivi jer sve zaboravljamo. Dragiša je ovde provodio svoju mladost — priča gazda Raka Srećković i sam boem i kragujevačka legenda, koji je, iz inata, pre 13 godina svoj restoran nazvao po dedi — Marinku, učesniku ratova 1912—1918. godine.

Zbog imena restorana imao je i problema sa ondašnjim vlastima. Povrh svega, najpoznatiji šumadijski vajar profesor Zoran Ilić u samom restoranu uradio je reljef na kojem se prepoznaju likovi kralja Petra Prvog Karađorđevića, vojvoda Mišića i Putnika, a na drugoj strani je i solunac Marinko Srećković. Ispred kafane urađen reljef na kojem dominiraju krst i srpski vojnik na straži.

Igrom sudbine i Rajko i Nedović svirali su zajedno. Tu i priča skreće na Šumadiju koja polako nestaje.

I udade se vodeničarka — setno će Rajko, listajući stranice svoje mladosti.

Nekada samo na Lepenici bilo je sijaset vodenica. I vodeničarki. Sad čujem da je ova poslednja poplava odnela i one preostale vodenice — priča Rajko koji danas više ne snima ploče, iako je u svoje vreme sarađivao sa Miodragom Todorovićem Krnjevcem.

Kaže, u njegovo vreme zagrebački "Jugoton" je plaćao ogromne honorare za srbijanske pesme, a sada je došlo vreme da "on plaća da bi snimio ploču, što sebi neće da dozvoli". Zanimljivo je da njegov tročlani sastav ne peva pesme koje nisu sa srpskog podneblja.

Pre neki dan došao čovek i traži "Kćeri moja Aliji da l' da te dam". Mi kažemo: "Žao nam je, to ne sviramo". On insistira. Kažem mu: "Ma dobro čoveče, razumemo mi šta je bekrijanje, ali za te pesme gazda silazi sa sprata" — priča u šali pevač Branko Srećković.


D. Alempijević
05.04.2000.
http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2000/04/06/srpski/r00040503.shtm
4477  MUZIČKA ČITAONICA / Muzička dešavanja, zanimljivosti i ličnosti / Zoran Petković — Tuđe slađe poslato: Februar 01, 2011, 04:00:07 am
*
ESTRADNE PRILIKE


TUĐE SLAĐE

O nepoštovanju autorskih prava mogao bi se napisati feljton, a ovo neka bude samo jedan od njegovih nastavaka Dragan Brajović Braja sprema tužbu, a Tozovac, izgleda, ne zna koje su pesme njegove

Kragujevački pevač i kompozitor Živorad Žića Blagojević nije uspeo da napravi značajnije ime na estradi. Miran i povučen, nije umeo da se gura, lakta, vuče za rukav novinare i važne ljude iz šou biznisa, pa je ostao na marginama muzičkih događanja. Muzika mu je, kako kaže, bila i ostala samo hobi. Ustvari, uspeo je da postigne samo lokalnu popularnost, ako se to tako može reći. Jedan slučajan susret sa Predragom Živkovićem Tozovcem bio je dovoljan da estradni as čuje njegovu pesmu Dozvoli mi da te zaboravim (autor teksta Dragiša Pandurović) pa da je snimi.

Od tada počinju Žićini problemi. Iako ga je Tozovac uredno potpisao kao autora muzike, svi su ubeđeni da je pesma Tozovčeva.

Kako vreme odmiče, pesma postaje pravi evergrin i sve više izvođača je uvršćuje u svoj repertoar. Prvo je to učinio Predrag Drezgić Preša. Umesto Žiće i Dragiše (o tome smo pisali) potpisuje Tozovca. Ista numera se našla i na poslednjem izdanju ansambla Svilen konac. Opet su pravi autori muzike i teksta zapostavljeni.

— Ne znam više kako da se ponašam — žali nam se Žića Blagojević. — S jedne strane, vrlo sam počastvovan što se moja pesma našla i na repertoaru ansambla Svilen konac, zaista ih cenim, ali, s druge i povređen što se ime mog prijatelja tekstopisca Dragiše Pandurovića i mene, kao autora muzike, redovno izostavlja na nosačima zvuka. Ko zna ko je još sve presnimio tu pesmu. I do novog kompakt diska grupe Svilen konac došao sam sasvim slučajno i to do piratskog izdanja. Original nisam ni video, a da ne pričamo o tome kako niko od mene ne traži ni dozvolu za to niti me konsultuje.

Potražili smo i šefa ansambla Svilen konac Stevicu Kneževića i preneli mu optužbe Žiće Blagojevića. Bio je vrlo iznenađen:

— Pre deset meseci izdali smo kompakt disk pod naslovom 'Dvadeset godina sa vama' u nameri da obeležimo dve decenije rada na estradi. Na njemu se našlo nekoliko novih numera, a preostale su starijeg datuma. Otišli smo kod Tozovca i zatražili da snimimo neku njegovu pesmu. Predložio nam je 'Dozvoli mi da te zaboravim'. Dao nam je i podatke za nju rekavši da je on napisao. Sada prvi put čujem za tog Žiću i vrlo mi je neprijatno što nije potpisan ispod te pesme. Dobro je što pišete o tome da bar malo ispravimo nepravdu prema tom čoveku preko medija. Toliko u ovoj situaciji možemo da učinimo za njega. Dajte nam njegov broj pa da se u ime ansambla izvinim čoveku. Ako ima još ovako dobrih pesma predložićemo mu da ih snimimo na našem sledećem izdanju.

Vrsni tekstopisac Panta Radivojević ima još više razloga za ljutnju. Pritisle su ga godine i nije više u punom stvaralačkom naboju, ali njegove pesme se, gotovo svakodnevno, presnimavaju. O tome saznaje tek kada je sve gotovo. 'Ajd što mu često upropaste pesmu, nego se i ne sete da ga pitaju za dozvolu kao da je snime kao da je ona (pesma) opštenarodno dobro, a neki ga čak i ne potpisuju ispod presnimljenih numera iako i vrapci znaju da ih je čika Panta napisao. U poslednje vreme pesme su mu presnimili Zorica Brunclik (Ljubav mi srce mori), Marinko Rokvić (Prolazi jesen), Milan Babić (Sliku tvoju ljubim), Sneki (Ludujem za tobom).
   
Pantino nezadovoljstvo je kulminiralo nedavno kada su mu presnimljene još dve pesme.

— Niko se od tih silnih pevača sa mnom nije konsultovao kada se odlučivao na taj korak — sa gorčinom u glasu komentariše Panta Radivojević.

— Nedavno su mi pesme presnimili, između ostalih, Dragan Pantić Smederevac i Živkica Miletić. Gospođa Miletić je želela da ostvari malo slave i uz pomoć moje pesme Ludujem za tobom sa kojom se proslavila Silvana Armenulić, a Smederevcu se mnogo dopala Moj život je sada ruševina stara. Nije samo red, nego i obaveza da mi se jave. Pogođen sam i materijalno i moralno. Ponašanje naših pevača je prevršilo svaku meru. Nemam živaca da se sa njima preganjam.

Samo na poslednjih nekoliko albuma Dragan Pantić Smederevac je snimio desetak velikih, pomalo zaboravljenih, hitova. Za razliku od ostalih kolega, trudio se maksimalno da ih što vernije originalu otpeva. Među njima je i sporna numera Moj život je ruševina stara.

— Nema razloga da se gospodin Radivojević ljuti na mene — kaže Smederevac. — Pomenutu pesmu mi je dao njen kompozitor Danilo Mišković i mislim da je to dovoljno. Tog tekstopisca i ne poznajem, ali je na mom izdanju uredno potpisan. Ja ne spadam u grupu onih pevača koji sahranjuju kompozitora i tekstopisca, pa ispod pesama pišu obrada ili narodna. On će ostvariti sva svoja prava preko autorske agencije. Treba da mi bude zahvalan jer sam mu oživeo pesmu koja će se slušati i u narednih dvadeset godina, a ne da se žali i protestuje.

Za razliku od Smederevca, lovca na stare hitove, Živkica Miletić je nedavno, prvi put u karijeri, odlučila da presnimi jednu nezaboravnu pesmu.

— Numera Ludujem za tobom stara je trideset godina, a ja sam je pevala još kao devojčica. Snimila sam je zato što je lepa i što treba da živi. Trudila sam se da je što bolje otpevam i da zvuči što vernije Silvaninoj verziji. Znam da je autor muzike pokojni Miodrag Todorović Krnjevac, a autora teksta ne poznajem, niti sam znala ko je to napisao. Informaciju za ploču uzeo je Novica Nikolić Patalo u Radio Požarevcu. Izvinjavam se ako sam napravila neki ružan gest prema tom gospodinu. Uostalom, tu pesmu je presnimila i Sneki pre mene — kaže Živkica.
   
Osim ovih domaćih estradnih nesporazuma, pažnju privlači i jedan internacionalni slučaj. Naš poznati kompozitor Dragan Brajović Braja je presavio tabak i tužio hrvatskog pevača Sinišu Vuca, zato što je presnimio pesmu Đavolica koja je u našoj zemlji bila prvi hit folk grupe Medeni mesec.

— Nedavno sam saznao da je hrvatski pevač Siniša Vuco za produkciju Kroacija rekords iz Zagreba presnimio moju pesmu Đavolica, a ispod nje potpisao kao autora Medeni mjesec, našeg izvođača pomenute numere. Ništa mi drugo nije preostalo nego da pravdu potražim preko suda. Angažovaću nekog advokata iz Hrvatske i privatno pokrenuti parnicu, kako bih naplatio odštetu. Reč je o pozamašnoj cifri koju tražim, ali ona nije za novine. Istovremeno, preko SOKOJ-a (Savez kompozitora Jugoslavije) zatražio sam da se potvrdi oficijelno moje autorstvo za Đavolicu, jer su mi u ovom slučaju ugrožena i moralna i materijalna prava. Nadam se povoljnom ishodu u oba slučaja, jer su svi argumenti na mojoj strani — kaže samouvereno Dragan Brajović.


Zoran Petković
http://www.tvnovosti.co.yu
4478  MUZIČKA ČITAONICA / Svaka pesma ima priču [poreklo pesme] / Pesmom zaustavio Dunav [o pesmi "Osam tamburaša"] poslato: Februar 01, 2011, 03:59:11 am
*

PESMOM ZAUSTAVIO DUNAV

"Osam tamburaša" — stihove je napisao slikar rodom sa Cetinja Ratko Šoć, a muziku komponovao Kotoranin Milorad Minja Vučetić




Ratko Šoć u svom ateljeu pokraj triptiha
"Osam tamburaša" Foto P. Koprivica


Vrbas — Mada mu je već pet decenija likovna umetnost osnovna životna preokupacija, akademski slikar Ratko Šoć često se lati i pera da bi svoja razmišljanja i deo životne filozofije pribeležio u stihovima, aforizmima ili lirskim zapisima. Svoje britke satirične misli je pretočio u nekoliko zbirki aforizama, a malo ko zna da je ovaj Vrbašanin autor stihova za jednu od najlepših vojvođanskih muzičkih romansi "Osam tamburaša". Mnogi su uvereni da je ona plod nasleđa izvornog vojvođanskog starog gradskog muzičkog stvaralaštva, a ne delo "đetića" rođenog i odraslog na Cetinju.

Pesmu "Osam tamburaša", po kojoj je godinama bio prepoznatljiv čuveni orkestar slavnog majstora tamburice Janike Balaža, i muzički je osmislio, opet, Crnogorac — Milorad Minja Vučetić, sada već počivši kompozitor, koji je najveći deo životnog i radnog veka proveo u Vrbasu. I tekstom, aranžmanom i muzikom — govorio je često Janika Balaž — ova romantična pesma o Dunavu, ženi, ljubavi i boemiji, "sjajno i skladno objedinjava senzibilitet panonskog prostora, titraje mediteranske tople klime i gorštačkog crnogorskog ponosa".

Pesmu sam pribeležio jedne letnje večeri 1975. godine dok sam sedeo na terasi Petrovaradinske tvrđave i uživao u muzici orkestra Janike Balaža. Nastala je u dahu, stihovi su prosto navirali, pa zanet tom muzikom i atmosferom gotovo da sam uskliknuo "zaustavite Dunav i kazaljke stare, ovo je pesma moja i reka moje nade". Tako je nastao i naslov, budući da je taj orkestar i tada imao osam članova, baš kao i danas — objašnjava za "Politiku" Ratko Šoć, koji je svoje stihove kasnije pretočio i u sliku "Zaustavite Dunav", a upravo je priveo kraju i rad na triptihu "Osam tamburaša", specijalno za predstojeću izložbu povodom njegove jubilarne pedesete godišnjice slikarskog rada.

I pesma i slike inspirisane Dunavom, kao i Petrovaradinskim noćima i zvucima tamburice, deo su Šoćeve umetničke ličnosti i raskošnog duhovnog nasleđa ponetog iz rodnog kraja. Srednju umetničku školu završio je u Herceg Novom i sticao i usavršavao slikarsko umeće na primerima Petra Lubarde, Mila Milunovića i Dada Đurića, drugovao je povremeno i sa Danilom Kišom, ali i sa mnogim drugim velikanima likovnog i književnog stvaralaštva na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Diplomirao je u međuvremenu na Akademiji likovnih umetnosti u Novom Sadu, boravio na studijskom usavršavanju u Rimu i Madridu, izlagao u zemlji i inostranstvu, dobijao značajne stručne nagrade i priznanja, a po svim dosadašnjim ocenama kritike i publike, ostavio je snažan trag u slikarstvu druge polovine prošlog veka, ne samo u Srbiji već i znatno šire.


P. Koprivica │ [objavljeno: 05.05.2008] │Politika


ZAUSTAVITE DUNAV

Dones'te mi rujna vina,
hoću priče da se setim.
Baš na ovom divnom mestu,
gde ugledah njene oči.

Zaustavite Dunav i skazaljke stare,
to je pesma moja i pesma moje drage.
Nek' me uvek prate s' pesmom rujna vina,
osam tamburaša s Petrovaradina.

U belom ćeš sa mnom poći,
vodiću te na venčanje.
Bacaće nam cveće sreće,
rastavit' nas niko neće.

Tamburaši, svirajte mi
divne pesme od davnina,
ja ću ljubit' kose njene
i polako piti vina.

Zvonko Bogdan — Osam tamburaša
4479  MUZIČKA ČITAONICA / Svaka pesma ima priču [poreklo pesme] / Nepoznata priča o poznatoj baladi "Pivljanka" poslato: Februar 01, 2011, 03:56:05 am
*
NEPOZNATA PRIČA O POZNATOJ BALADI "PIVLJANKA"


SESTRI UMJESTO SVADBE

Kada je, nakon prerane smrti sestre Vinke Momir Koprivica napisao pjesmu a pjevač Božidar Ivanišević je doradio i mučicki oblikovao, nijesu ni slutili da će ona postati opštenarodna pjesma koja će se decenijama pjevati

Među najpopularnijim pjesmama na estradi, ne samo u Crnoj Gori nego i na čitavom prostoru prethodne Jugoslavije, više od tri decenije je balada "Pivljanka", u narodu poznatija po prvom stihu "Bolovala mlada Vinka, rodom Pivljanka..."

Kada su je stvarali autori nijesu ni slutili da će postati opštenarodna pjesma.

Tu nepoznatu priču o nastanku ove poznate balade čitaocima "Pobjede nedjeljom" otkriva autor teksta Momir Koprivica.

Nakon prerane smrti moje sestre Vinke, u proljeće 1966. godine, posjetio me je poznati pjevač Božidar Ivanišević, kome je bila znana njena fizička ljepota i duhovna snaga, naročito sklonost ka pjevanju. U dužem razgovoru o njenoj prekinutoj mladosti, posebno su na Božidara djelovale moje riječi da nijesam imao sreću da se radujem udaji sestre i zapjevam njegovu pjesmu "Sestra mi se udaje", koju je i Vinka neobično voljela i često pjevala. Tu pjesmu je, inače, Ivanišević posvetio svojoj sestri udatoj za Pivljanina, a bila je učiteljica u pivskom selu Kneževici. Zamislio se nad mojom sudbinom da sestri ne priredim svadbu... Nedugo potom poslao mi je pismo i saopštio namjeru da Vinki posveti pjesmu. Pošto je znao da sam pisao neke tekstove za melodije, predložio je da napišem i za ovu pjesmu, što sam jedva dočekao. Tekst je Ivanišević prilikom muzičkog oblikovanja bitno dotjerao, tako da smo, praktično, obojica njegovi autori, iako sam na ploči označen samo ja — priča Koprivica.

Božidar Ivanišević je pjesmu "Pivljanka" prvi put otpjevao na festivalu narodne muzike "Ilidža 67". Za tekst je žiri dodijelio prvu nagradu, a pjesma je u cjelini izvanredno prihvaćena. Već tokom manifestacije su je, sjeća se Koprivica, svakodnevno pjevali bezmalo svi učesnici festivala i publika.

Vinkin brat Miljan Koprivica dao nam je i fotografiju njenog spomenika, na kojem je uklesano svjedočenje da joj je spomenik i balada "Pivljanka".


Gojko Knežević
4480  MUZIČKA ČITAONICA / Svaka pesma ima priču [poreklo pesme] / Ravnica u nedrima Saše i Daniluške [Ja sam rođen tamo na salašu...] poslato: Februar 01, 2011, 03:55:21 am
*

RAVNICA U NEDRIMA SAŠE I DANILUŠKE

Mali Rit je nekad bio rit, to jest bara. Sada su tamo najbolje oranice i salaši utonuli u voćnjake... napisao je Arsen Diklić u romanu koji je onomad, sredinom sedamdesetih, Branko Bauer pretočio u razbokorenu TV seriju o Milanu, Vasi, Šiceru i ratnom vihoru koji nije zaobišao ni plodno vojvođansko blato.

Godine su prošle, izbledeli su likovi Milanovog brata Pere, Paje krčmara, mitraljesca Damjana, Riđeg i Sepa, ali toponimi naših života, verovatno zanavek, ostaće grafit "Student nije zapalio žito" i zvuci tambure i violine koji nenametljivo prati stihove: Ja sam rođen tamo na salašu, u ravnici kraj Maloga Rita, ljuljali me talasi Dunava, milovala vojvođanska žita...

Na prostorima ove naše ravnice, a verujemo i mnogo šire, sve do neba, ova pesma, iznedrena u duši Saše i Daniluške, prerasla je u virtuelnu prečansku himnu. I peva se iz srca, da treperi, na severu Bačke, jugu Banata, na Fruškogorskom bregu, u bećaršagu Sremaca, ali i u staroj dobroj Skadarliji. Jer, to je naše. I salaš, i ravnica, i Dunav...

Miomir Saša Petrović bio je pevač u ansamblu "Daniluška" koji smo osnovali pre ravno četiri decenije, 1968. Sa nama su tada svirali i Sloba Rakić, Mića Tomić, Kolja Stefanov i Zoran Milovanović — kazivao nam je jednog sunčanog decembarskog dana Danilo Danilović - Daniluška.

Saša i Dragan Cile Mirković, potonji "student koji nije zapalio žito", upoznali su se početkom sedamdesetih na jednoj mladalačkoj sedeljci, na koju su obojica došli — s gitarama. Takve, raspevane, čuo ih je Branko Bauer na Niškim susretima glumaca 1973. i pribeležio njihovu adresu i telefone... za svaki slučaj. Godinu dana kasnije poznati ih je reditelj pozvao da se pridruže ekipi televizijske serije koju je pripremao zajedno sa Arsenom Diklićem.

Kada je snimanje bilo završeno, raspisan je konkurs za uvodnu temu serije. Bauer je voleo vojvođanski fon, ali nije želeo da priču na kojoj su Arsen i on tako brižno radili pokrije nekim prepoznatljivim lajtmotivom, već je tragao za nečim novim, a opet takvim da može "ostati u uhu"... Saša, pesnik i pomalo boem, zaljubljen u vojvođansku ravnicu, a u međuvremenu srođen sa Malim Ritom, stihove je već imao. Nastali su negde između dve klape, između Perinih vila podignutih ka Sepovoj okupatorskoj uniformi i Damjanovog "teranja komaraca" usnom harmonikom na dunavskoj skeli.

"...tu i dete rodni salaš voli, tu se srce sa čelikom bori". I bio je uveren da te četiri kratke strofe njegov drug Daniluška može pretočiti u setu i prkos, u boju i zvuk Vojvodine.

Saša je rodom Aleksinčanin, a ja sam Beograđanin odrastao u Požarevcu kod bake i dede, ali zajedničko nam je bilo da smo "padali" na vojvođansku pesmu... I jedne noći, nedelja je bila, iz mene izvire B mol... Jedinstven akord... Ljuljali me talasi Dunava... Zovem Sašu, bilo je pola četiri, još uvek mrkli mrak. On spava, a ja kažem njegovoj mami da ga probudi, da stižem... I negde oko šest, uz Sašinu gitaru i moju harmoniku, sve se složilo — priseća se Danilo Danilović.


TU SE SPAJA...

Ja sam rođen tamo na salašu,
u ravnici kraj Maloga Rita,
ljuljali me talasi Dunava,
milovala vojvođanska žita.

Tu se spaja Srem, Banat i Bačka,
tu se grle tri srca junačka,
tu i dete rodni salaš voli,
tu se srce sa čelikom bori.

Napadali na moj salaš vuci,
palili ga i Nemci i Turci,
ubijali zoru kad se javi,
mutili te, moj Dunave plavi.

Al' krenuće svadbe sa salaša,
vratiće se vedre letnje noći,
ravnica će procvetati naša,
hej, salaši, opet ću vam doći.

Kada su Branku pustili probni snimak, reakcija je bio širok, zadovoljan osmeh. "Shvatili ste šta sam hteo"... I ne samo to. Zatražio je od Saše i Daniluške još jednu pesmu, koju je naknadno ubacio u seriju. "Ovim su šorom prolazili svati..."

Saša Petrović, pesnik čarobnog glasa, preminuo je 1991. Imao je samo 44 godine.

Baš mi nedostaje. Eh, kako bi to bilo da možemo zajedno da se radujemo jubleju "Daniluške". Inače, nije ime ansambla po Danilu Daniloviću, već po Daniluški iz ruskog filma "Kameni cvet". Jedan mladi ruski oficir me je još 1945. godine, kada me je slušao kao đaka drugog razreda osmoljetke, prozvao Daniluška. I, eto — setnog glasa priča naš sagovornik.

O svom bogatom životu muzičara, koji je noćima uveseljavao Beograđane i njihove goste probranim romskim, mađarskim i srpskim starogradskim pesmama i romansama u čuvenoj "Trojci" u Tabanovačkoj ulici, a danju radio kao defektolog, Daniluška bi mogao divaniti danima.

Naši koncerti u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Americi, Australiji, Južnoj Africi, Tunisu, Egiptu, u skoro svim većim gradovima nekadašnje Jugoslavije, bili su događaji prve vrste, ali, nekako, kada je o emocijama reč, onda su nam oni u Beogradu i Novom Sadu ipak pričinjavali najviše zadovoljstva. Novosadske noći u hotelu "Park" i na Tvrđavi su za nezaborav. Za čitav život — priseća se Daniluška.

Danilo Danilović je i nekadašnji atletski reprezentativac, prvak države i Balkana na 200 metara i u štafeti 4 puta 100 metara. Danas otac i deda. Sin Kosta je turistički poslenik, uspešan Srbin u Londonu, Neša je ugledni ugostitelj, vlasnik prestižnog kafea "L' Peti" nadomak Beograđanke, gde smo i proveli divno decembarsko popodne, a unuci Danilo i Dimitrije su dedina dika i nada da ga naslede u muzici.

Tvorac opijajućih nota "Salaša u Malom Ritu" veoma je plodan autor, koji je komponovao i aranžirao više od šest stotina pesama različitih žanrova. Imao je sjajnu saradnju sa legendarnim pevačima poput Duška Jakšića, Dubravke Nešović, Tome Zdravkovića, Mileta Bogdanovića, Živana Saramandića, Merime Njegomir... Ne popušta Daniluška ni danas. Jer, koncerti i muzika su život ovog vitalnog sedamdesetdvogodišnjaka. "...Ravnica će procvetati naša, hej, salaši, opet ću vam doći."


Jovan Tanurdžić
30.12.2008
Objavljeno na sajtu dnevnik.rs
4481  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači [Etno muzika] / Slobodan Trkulja (1977) & "Balkanopolis" poslato: Februar 01, 2011, 03:50:19 am
*

SLOBODAN TRKULJA: Panonski svetionici





MULTIINSTRUMENTALISTA
I ŽANROVSKI GLOBALISTA


Kako se brzo zaboravlja... kada panonski vetrovi brišu, kada unuci sve ređe posećuju babe i dede koji pričaju priče kako se nekad... kada se salaši prodaju u bescenje, a mleko prosipa po kaldrmi. Jako se brzo zaboravlja. Ko će još pamtiti prvog. Prvog u bilo čemu, a ponajmanje u muzici.

Ko se još seća ko je napisao pesmu "Jesenje lišće", ko je doneo prvi klavir u naš šor, ko je osnovao muzičku školu. Koga je to na dolmi Novi Sad dočekivao kao dobitnika prve nagrade na takmičenju u Beču, i koga je obožavao kao Violetu Valeri u "Travijati". Ko je to pod istu kapu stavio operu, balet, koncertnu agenciju, filharmoniju, pa mu ni to nije bilo dosta već dodao i Akademiju. Ko je tajno đake vodio na koncerte orguljaša, a ko svirao na džez festivalu. Zašto se Jovica zvao Fidžerald i ko je pravio žurke u M-u. Ko je hteo da ukine, a ko da zakine... Šta današnjim klincima znači Isina, Rudikina, Đoletova pesma. Šta danas znači Srpska Atina i seća li se sredovečni Novosađanin šta mu je otac pevao kada su njegovu porodicu kolonizovali u Vojvodinu.

Da li je sve to izbrisala košava sa Dunava ili... Čak i oni koji po službenoj dužnosti beleže sadašnjost, da bi ona jednoga dana mogla da postane istorija, rade i radili su to za činovničku platu, a ona nikada nije davala podstrek za valjano udubljivanje, a kamoli posvećivanje. Oni posvećeni danas ispisuju oblake nebeskim perima. Kako, i na koji volšeban način je onda preživela pesma ispevana pod fenjerom nekog sokaka, il' melodija nastala na fruli u deliću beskrajne puste. Kako se uopšte prepozna zvuk gajdi skriven u runu stada ovaca i kako, kada su mnogi pragovi vojvođanskih pruga nestali, a stanice izbrisane iz voznog reda, kako su opstale kraiške, dalmatinske, bošnjačke, i pesme crnogorske tradicije. Kako su svi ti panonski svetionici obasjali put baš Slobodanu Trkulji?

Rođen tek 1977, završio Karlovačku gimnaziju, svirao u Sonji i Garavom sokaku, svirao klarinet svugde samo ne u muzičkoj školi, pa ga zbog toga nisu ni primili na Akademiju. Dosetio se mladi Trkulja da počne da uči saksofon, znajući da ne sme nikome dozvoliti da mu se meša u sviranje klarineta, i učeći saks tek nešto manje od dve godine, položio je prijemni na džez akademiji, odsek saksofon u Amsterdamu, gde je ove godine magistrirao s najvišom ocenom na temu Uvođenje srpske tradicionalne muzike u svetske muzičke tokove.

Slobodan Trkulja, multiinstrumentalista, kolekcionar instrumenata, žanrovski globalista, takmičarski finalista. Kada peva to su pevane molitve, a kada svira to su muzičke bahanalije. Rečju, muzički megaloman. Da li može ovakva biografija?

Sve te stvari sam zamišljao, usuđivao se da maštam. Ali nabrajanje zvuči malo holivudski. Ja se držim onog: pazi šta želiš — može ti se ostvariti!... Nije baš sve tako jednostavno, jer bez kučeta i mačeta se može, ali bez novca i dva obroka dnevno malo je teže. Ne žalim se, no izmestiti sebe iz miljea u kojem si bio blago ušuškan i gde se teži blagoj pasivnosti, nije jednostavno, jer u belom svetu nije tako. Moraš da se odrekneš te sigurnosti koju ti pruža dom. Ja sam, zapravo, sebe uvek izmeštao gotovo onog trena kada sam došao u situaciju da ovde lepo živim od dobre svirke, svojim umećem i talentom. Trudim se da budem umetnički realan, ali uvek vođen. Ovde se ipak opustiš, a napolju jačaš lišavajući se komfora, jer se tek tada uključuje instinkt samoodržanja.

Kako je na toj distanci zvučao naš folklor? Da li bi ti zvučao isto i da si ostao?

Sigurno da je ta razdaljina učinila svoje, i distanca je definitivno dobra stvar i muzika koju sada sviram produkt je mog drugačijeg traganja. Ja sam u Holandiji upoznao veliki broj ljudi — muzičara, i tada sam shvatio da JA njima mogu ponuditi samo svoju, a ne njihovu muziku. Suprotno bi bilo gotovo apsurdno. Definitivno, mi svetu ne treba da prezentujemo svet, već nas; da predstavimo svoju porodicu, a pod tim podrazumevam Srbiju i svu tradiciju koju nosimo kao deo srpskog naroda. I ovde je trebalo da prođe vremena i da neke stvari sazru, pa da se shvati i prihvati ono što mi (Balkanopolis i ja) radimo.


PRESTONICA KOJOJ, IPAK, NEŠTO FALI

Novi Sad, i da ništa ne promeni, može da živi od stare slave još jako dugo. Ipak, Sting je došao u Novi Sad jer Beogradska arena nije bila spremna, a bilo lepo vreme pa... Egizt donosi velika imena, zvezde... svako od nas bi tu dodao još štošta. Potpuno sam ubeđen da je Novi Sad kulturna prestonica — bio i ostao. On ima publiku koja voli da izađe uveče, od tinejdžera do sredovečnih bračnih parova, okupi se ekipa na našoj klupskoj svirci. To je šarm Novog Sada. Ali, grad, ipak, zaslužuje brojnija i drugačija gostovanja za koja je pozorište malo, Spens neozbiljan. Meni lično ovde nedostaje jedna scena poput Centra "Sava", koja bi bila ispunjena i posebnim projektima, od opere pa do programa svih žanrova. Ovde zaista postoji brojna publika koja čezne da se nešto desi. Moj otac je slušao uživo Majlsa Deivisa i Luja Armstronga, i on ode na Egzit, ali to nije za njega. Nama treba da dođe Hulio Iglesijas, ali ne da svira u pozorištu za 1.300 ljudi. Programi sa džez, pop, rok, klasičnim programima. Dakle, tek kada imaš dvoranu, onda krenu projekti, pare... Mislim da je Novi Sad zreo za to.

Nedavni koncert u Centru "Sava" sa jednim od najpriznatijih svetskih orkestara "Metropola" posvetio si Koviljskom manastiru i projektu borbe protiv narkomanije pod nazivom "Zemlja živih"?

Muzika koju stvaram izvire iz ovog naroda i pripada ovom narodu. Kada se vratiš kući shvatiš u jednom trenutku da ima još ljudi koji se bore na svoj način. Ljudi koji su zavisni od droge, kako ja to doživljavam, to su postali u svom poimanju nedostatka ljubavi. Ti ljudi imaju problem, i onog trenutka kad to priznaju, oni su doneli odluku da nešto promene. To je do njih, i oni ne mogu dalje sami. Od tog trenutka moramo mi, njihova okolina, da učinimo sve da im vrata ne budu zatvorena, da im ne pokažemo prezrenje ili odbacivanje, već, naprotiv, ljubav i mogućnost da se izleče. Bio sam u prilici da vidim i one koji su pri kraju puta izlečenja, video sam i momka na početku tog velikog iskušenja, u stanju kada mu život visi o koncu. Mislim da o tome jako otvoreno treba pričati; zgrozio sam se kada su me nakon snimanja dela emisije u Kovilju pojedini roditelji zvali i tražili da se na ekranu lica tih mladića zamagle. To ne mogu da razumem, jer su za mene ti ljudi heroji, jer su se uhvatili u koštac sa svojom mukom i preuzeli odgovornost – to je pitanje života ili smrti. To su mladi ljudi budući očevi, a mi ih se stidimo i marginalizujemo ih. Ja zaista mislim da treba da budemo uz njih, za mene je to bolest i ne mogu da prihvatim da se bolesnika sramimo, da ga se odričemo i ne govorimo o tome zbog nekog stida. Problem je u njihovoj praznini koju su popunjavali anestezijom jedinom za koju su znali, ili im je bila nametnuta, i treba se vratiti na ono zbog čega je ta praznina nastala.

Govorio si o maštanjima, a da li si na odabiru ovog puta postavio sebi ciljeve: Njujork ili...?

To je klasična priča svih koji krenu na taj put. If I can make it there — I can make it anywhere... Ja nisam imao predstavu, zapravo, o čemi pričam: slava, novine, holivudski sindrom. To je sve šarena laža. Sebe, naravno, bodriš, ja to mogu, ali na kraju celog tog putovanja dođeš do suštine. Shvatio sam da ne težim slavi. Kada dođeš na raskršće na kom spoznaš da lebdiš izmeđi priče o karijeri i o posvećivanju muzike, kada shvatiš da postaješ sluga muzici, a ne ona tebi, onda se stvari promene.

Da li na tom putu postoji zamka da u tim turbulentnim događanjima — "nastup na izložbi Ekspo 2005" u Japanu, titula u Holandiji "ajlepši glas Balkana", novogodišnji koncert u sali Koncertgebaua, nastupi u Centru "Sava" s Beogradskom filharmonijom a potom i orkestrom "Metropola" — umetnik postane ovisnik?

To sve jesu zamke, jer imaš dva puta: jedan izuzetno lak i drugi — veoma težak. Možeš da kreneš da se pojavljuješ u medijima, da se slikaš za novine, možeš da se okreneš egocentričnom promovisanju sebe, a ne onoga što radiš. Vrlo brzo mi je postalo jasno da taj put vodi u propast. Tu je sve, pa i muzika, posvećeno tvom egu, pre svega, gordosti. Na drugom putu muzika je centar, ti si njen sluga i moraš sebe da se odrekneš. Granica tu jeste tanka, ali je veoma jasna. Sve što si nabrojala jesu stvari koje su se dogodile i jeste iskušenje bilo veliko, ali za mene je spas u veri, u poimanju da je muzika bogocentrična, to je moj izbor i moj put. Ako sva ljubav i lepota pripadaju Gospodu, onda i moj talenat nije moj, jer, kako kaže Rambo, talenat jeste opojna droga i može se dobiti samo od Boga. Ako ti svoj talenat neguješ na taj način i sa tom svrhom, onda će muzika krenuti svojim putem.

Muzička tradicija Srbije je specijalizovana radnja u koju ti često zalaziš sa posebnim poštovanjem, i odabiraš šta ćeš uzeti. Da li si upoznat sa ponudom u svetskim muzičkim mega marketima, na megalomanskim muzičkim scenama? Šta je sa svetskom muzičkom berzom? Kakav si ti broker i kako odabiraš u šta ćeš ulagati?

Upravo se nalazim na jednoj prekretnici, na raskršću. Upoznat sam sa svetskom scenom, bendovima, kako koja muzika prolazi, kako se kreiraju festivali i moram reći da je to sve jedna velika politika. Mnoge stvari su veoma promišljeno postavljene, pa smo tako i mi ovih dana sa orkestrom "Metropola" potpisali dokument o saradnji koja podrazumeva snimanje CD-a. Dakle, to je naša zajednička želja da svetu nadalje zajedno predstavljamo muzičku tradiciju Balkana, pre svega srpsku modernu tradiciju. U tom protokolu se kaže da smatramo da je spajanje srpske moderne tradicije, koju "Balkanopolis" neguje, i zvuka orkestra "Metropola", čini značajan korak u negovanju i prezentovanju naše tradicije, u čega ulažemo sve svoje znanje i umeće. Ja sam samo tu da pazim da se od početka sve kvalitetno razvija i ide svojim putem, pa se, recimo, nakon potpisivanja tog protokola ukazala zaista fenomenalna mogućnost da "Balkanopolis" svoj deo matrijala snimi u studiju Pitera Gebrijela u Britaniji. To je nešto zaista posebno jer je Piter Gebrijel čovek koji je prvi prepoznao i čak definisao tzv. svetsku muziku (njorld music), svojim hitom sa francuskom grupom "Deep Forest", kada je uzeo temu pesme "Da li znaješ, mila mamo", i time započeo novo razdoblje, novi muzički pravac na svetskoj muzičkoj sceni. Do sada su s Balkana uglavnom prolazili braš bendovi i ciganski sastavi, a ima toliko toga da se predstavi — od šest do sedam vrsti gajdi u Srbiji, pa sve do ansambala najrazličitijih frula, muzičkih tema. Tako da, eto, nakon ovih deset godina i puta koji je "Balkanopolis" strpljivo prelazio, sada imamo snimanje srpskih muzičkih tema u studiju Pitera Gebrijela, da bi se nakon toga, u Holandiji, orkestar "Metropola" utkao u naše "narodno platno" i da bismo svetu zajedno dali nešto sasvim novo.

U tvom pevanju se oseća pevana molitva. Da li pevaš na bogosluženjima?

U Amsterdamu sam bio u crkvenom horu i učestvovao sam u liturgijama. Kada sam u Srbiji, odlazim u Koviljski manastir i po blagoslovu vladike Porfirija dozvoljeno mi je da... u stvari, reći ću, dozvoljeno mi je da stojim uz pojce. Moje znanje i umeće je skromno i smatram velikim blagoslovom što mogu, uz ljude čija je molitva toliko jaka i koji tako divno i uzvišeno pevaju, učestvujem u službi. Mislim da je kroz tu vrstu liturgijskog života i nastala pesma "Nebo i molitva". Vizantija je prirodno izašla iz mene i imao sam privilegiju da tu pesmu poklonim ljudima i doživim da slično osećanje posle prepoznam i u ljudima koji je slušaju.

Gotovo drastično drugačiju vrstu emocija daruješ svirajući svoje instrumente, što pokatkad prelazi u muzičke bahanalije. Da li je to potreba tvoje prirode ili umentičke kreacije... ili za tebe tu nema razlike?

Meni su duvački instrumenti bliski... možda se radi o bojama... sve je to isto... klarinet je majka svih instrumenata, suptilan, traži pažnju... i kada ga savladaš, sviranje saksofona je kao vožnja auto putem... emocije su različite. Bjork kaže da su to emotivni pejzaži... oni sami nađu svoj put... ti instrumenti su tu, u mom koferu i kao što moraš u toku dana da pojedeš komad hleba, popiješ gutljaj vode, tako uzmeš i neki instrument i sviraš...

Otišao si sa starim saksofonom bez stipendije i bilo kakve podrške. Grad i naša zemlja mahom na takav način ispraća talente, da bi se po povratku dičili svojim zvezdama. Kako doživljavaš Novi Sad po povratku?

Adresa u mojoj ličnoj karti uvek je bila novosadska, mada ponekad nisam siguran na kojoj se adresi trenutno nalazim. Moj put je bio put vere, nade i ljubavi, i ja sam srećan i ispunjen. Bez iskrene posvećenosti nema ispunjenja. Vratiću se na onu gordost i egocentričnost koja predstavlja ne ispunjenje već prazninu u ljudima koji rade sebe radi. Oni neminovno tu prazninu moraju da popune starletama, skupim automobilima, novcem, drogom... Nagrade i priznanja su stalna iskušenja za skretanje na stranputicu. Ja sam zaista srećan što sam odabrao onaj drugi put, jer sam kroz liturgijski život ispunjen i srećan u "zajedničarenju", što sa ljudima oko sebe delim ono čime se bavim, ono što sam odabrao, i što svesno ostajem u službi muzike. To je najlepša stvar koja mi se dogodila na ovom putovanju.

* * *

Na kraju smo razmenjali čestitke.
... da se budite radosni i srećni
u svakom danu u Novoj godini...

* * *

Uvod za intervju sa Slobodanom Trkuljom nastao je pre mog susreta sa njim, kada sam se čak upitala da li imamo prava na Novu godinu kada godinama ništa ne menjamo. Nakon razgovora u kome je bilo puno smeha, poštovanja, opravdanog nadanja i htenja, poželela sam da Nova godina ipak dođe, jer smo dobili jedan novi svetionik u našem okruženju. Hvala Slobodanu Trkulji na intervjuu, a vama, poštovani čitaoci, od srca DRUGAČIJU NOVU GODINU želi.


Jovanka Stepanović
Dnevnik, 31. decembar 2007.
4482  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači [Etno muzika] / Slobodan Trkulja (1977) & "Balkanopolis" poslato: Februar 01, 2011, 03:49:56 am
*
SLOBODAN TRKULJA


MUZIČKI ČUDOTVORAC: ČOVEK KOJI JE VRATIO ŽIVOT U ČAČAK

Koliko smo umorni. Koliko smo nesrećni. Koliko razočarani. Koliko ravnodušni. Koliko ubijeni, mrtvi!
 
Ima li strašnijeg stiha od onog Njegoševog Pleme moje snom mrtvijem spava!
 
Koliko varijanti pitanja kako da se probudimo, kako da odahnemo, udahnemo, osvestimo se, iznova obradujemo, oduševimo, raspoložimo za novi početak, novu borbu, novu pobedu — život sam?
 
Neće to uspeti politika, barem ne ova koja je i sama jadna i bedna, dnevna i sitna, prolazna i gadna.
 
Neće to uspeti ni ekonomija, telesna i skučena, niska i bezosećajna.
 
Neće tu pomoći ni moćni mediji, prazni i ništavni, bezvredni i uzaludni.
 
Ko zna da li to može i kultura, sluđena i osiromašena, komercijalizovana i rasprodata?
 
Koliko to danas uopšte može porodica, razvedena, bezdetna, raslabljena, nesigurna?
 
Uveren sam da to može Crkva, misionarska, ujedinjena, samopožrtvovana, narodna, milosrdna, pastirska.
 
Ali da to može jedan čovek — to je nemoguće!


KO JE OVAJ ČOVEK?




Koncert sa 15 instrumenata, a jednog umetnika. Saksofon, klarinet, frula, gitara, gajde, bubnjevi i udaraljke svih vrsta, a samo jedan muzičar koji na svima njima svira. Beležeći sopstveni snimak sa svakog pojedinačno, postepeno sve uklapa stvarajući orkestarski zvuk.
 
Ako je ovo moguće, onda su i sva druga čuda moguća!

Slobodan Trkulja u Čačku! Prepuna velika sala Doma kulture povodom gradske i crkvene slave Svetog Vaznesenja Gospodnjeg. Preko 700 uglavnom crkvenih ljudi došlo da čuje velikog umetnika i da uživa u duhovnoj i etno muzici. Svi udobno zavaljeni u foteljama, pomalo umorni od svega što život nosi, ali ipak zainteresovani da prisustvuju modernoj muzičkoj bajci.
 
A onda na veliku scenu stupa veliki muzičar koga na ovaj način ipak niko nije očekivao, čak ni oni koji dobro poznaju njegovo delo. Prikazuje svoj ogromni talenat, ali još i više svoju ogromnu ljubav prema svome narodu i njegovoj maternjoj melodiji.

On je raskošni muzičar na 15 instrumenata, on je i vokalni solista prebogatih glasovnih mogućnosti, ali on je i okretni scenski umetnik koji ume sa publikom. Ponekad podseća na indijanskog vrača i poglavicu plemena, ponekad na srpskog pastira, a ponekad na savremenu muzičku zvezdu.
 
Silazi sa scene u narod. Istovremeno svira i komunicira sa publikom, poziva narod da ustane, od najmlađih do najstarijih, posebno one koji se opiru, kojima je teško da naprave pokret, i sve ih poziva na pesmu, na igru, na radost, na ljubav, na buđenje. Sala oživljava, ljudi se bude, proživljavaju, poveruju u sebe, na tren oslobode se svih strahova i žive život. To može samo muzika, posebno nacionalna, i posebno nacionalni muzički genije.


MUZIČKI ČUDOTVORAC

Vratio je život u naš grad makar na kratko. Kad da nas je vaskrsao iz svih naših premora, nezadovoljstava i beznađa. Muzički čudotvorac koji podiže poklekle i malodušne. Muzički vođa mrtvog plemena koji mu daje novi život.
 
Ne znam koliko raznih svetskih mitova i narodnih verovanja govori o neobičnom muzičaru, najčešće frulašu, koji je kadar da za sobom povede mase koje neodoljivo slede njegovu čarobnu muziku. Za takvo nešto kadar je i Slobodan Trkulja. Na kraju koncerta omladina ide za njim kroz salu i izlazi na scenu, a on se povlači u publiku i traži aplauze ne za sebe već za probuđenu duhovnu i muzičku decu. Zajedno sa njima kliče Srbiji i pita se kako možemo propasti ako imamo ovakvu omladinu?

Ko je ovaj čovek? Ne znam, ali zna Bog koji mu je dao talenat! A on ga hrišćanski umnožava, pa potom razdaje i deli sa svima nama, muzički služeći svome narodu i vraćajući mu veru u život.
 
U pravu je Momčilo Nastasijević: Dublje je dno spasenju nego propasti!


Autor: Boško Obradović, Objavljeno: 25.05.2010. | Dveri Srpske
4483  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači [Etno muzika] / Slobodan Trkulja (1977) & "Balkanopolis" poslato: Februar 01, 2011, 03:49:28 am
*

SLOBODAN TRKULJA


Sve do poslednjih nekoliko godina, svetu skoro da uopšte nije bila poznata srpska tradicionalna muzika. Danas su, pak, srpske muzičke teme snimljene, između ostalog, i u "Real World"-u Pitera Gabrijela u Britaniji, jednom od najboljih muzičkih studija na svetu. Za to je zaslužan naš svestrani umetnik evropskog renomea, Slobodan Trkulja, i njegov sastav "Balkanopolis". Ovaj muzičar, multi-instrumentalista, kompozitor i pevač vizantijskog i grlenog stila, rođen 1977. godine u Odžacima, zajedno sa "Balkanopolisom" na nov i moderan način svetu predstavlja muziku inspirisanu srpskom i balkanskom tradicijom, muziku koja se na zapadu smatra novim pravcem i naziva "modernom tradicijom Balkana''.

Slobodan Trkulja je samouki muzičar. Najpre je svirao samo klarinet, ali je ubrzo prešao i na različite narodne instrumente: gajde, diple, dvojnice, kaval , frulu, i mnoge druge. Već sa petnaest godina proglašen je za najboljeg instrumentalistu na festivalu muzičkih društava Vojvodine. Sa dvadeset, osnovao je "Balkanopolis" sa kojim od tada održava koncerte i snima albume. Posle nepunih godinu i po dana sviranja saksofona, 1998. godine, Trkulja je primljen na amsterdamski džez konzervatorijum, gde je 2007. i magistrirao, sa najvišom ocenom i uz sve počasti. Tema njegovog magistarskog rada bila je uvođenje srpske tradicionalne muzike u svetske muzičke tokove.

Iza Trkulje su brojni nastupi, nagrade i priznanja. Nekoliko puta je nastupio u prestižnom amsterdamskom "Concertgebouw"-u, a više puta bio na sceni sa Beogradskom filharmonijom i čuvenim holandskim Metropol orkestrom, sa kojim su nastupale i velike svetske zvezde kao što su Andrea Bočeli, Džo Koker, Selin Dion, Elvis Kostelo i drugi. Trkulja je i sam sarađivao sa svetski poznatim muzičarima, poput producenta Ričarda Evansa, ili basiste Džona Giblina, a holandski večernji list "NRC Handelsblad" nazvao ga je "jednim od najlepših muških glasova Balkana". Pa ipak, slika umetničkih dometa Slobodana Trkulje ostaje nepotpuna ako se među sve njegove postignute uspehe ne ubroji i to što je uspeo da srpsku izvornu muziku predstavi domaćoj i stranoj publici. Sam Trkulja kaže da je jedna od karakteristika tradicionalne muzike upravo to da su osećanja u pesmama toliko prepoznatljiva, da nije potrebno poznavati jezik da bi se pesma razumela: "Ova muzika komunicira na nivou emocija, na nekom prajeziku, Božjem jeziku, bliskom svakom ljudskom biću. Zato je toliko cenjena". Možda je upravo to razlog što su našu muziku u njegovom izvođenju jednako lepo prihvatili ljudi iz Holandije, Nemačke, Francuske, ali i drugih zemalja i delova sveta u kojima je nastupao.

Muzika Slobodana Trkulje puna je egzotičnih ritmova i taktova poput 25/8, kao i balkanskog pevanja sa minimalnim intervalima, koje daje snažan melanholični izraz njegovim baladama. Na njegovim nastupima briše se granica između muzičkih stilova, kao i granica između publike i izvođača. Klasična, moderna, džez, duhovna, vizantijska i srpska tradicionalna muzika, izvedena na petnaestak različitih instrumenata, kod Trkulje pronalaze savršen spoj. On je na bini slobodan, poletan, posvećen i veoma prisan sa publikom, sa kojom razgovara tokom celog koncerta, trudeći se da je uključi u izvođenje svojih kompozicija, što na njegovim koncertima stvara posebnu atmosferu.

Čak i kao ličnost, može se reći da je Trkulja poseban. Za razliku od drugih, on se ne pojavljuje često u medijima, već pušta da njegova dela sama govore. Publika oseća da njega vodi jedino istinska ljubav prema muzici. Samim tim, vrlo brzo mu je poklonila ljubav i poverenje, a njegovi koncerti rasprodati su i po nekoliko nedelja unapred.
Moja Srbija
4484  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači [Etno muzika] / Slobodan Trkulja (1977) & "Balkanopolis" poslato: Februar 01, 2011, 03:49:07 am
*

SLOBODAN TRKULJA — DISKOGRAFIJA U SRBIJI



ALBUMI

Let iznad Balkana, nezavisno izdanje
Prizivanje kiše, PGP-RTS 2002.



YouTube: Slobodan Trkulja —  Lepe moje crne oči
4485  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači [Etno muzika] / Slobodan Trkulja (1977) & "Balkanopolis" poslato: Februar 01, 2011, 03:48:42 am
*




SLOBODAN TRKULJA

Slobodan Trkulja (rođen 29. maja 1977. u Odžacima) je srpski muzičar, multi-instrumentalista, kompozitor i pevač grlenog i vizantijskog stila. Trkulja sa svojim sastavom "Balkanopolis" izvodi muziku inspirisanu tradicijom Srbije i Balkana ali na nov i moderan način. Njihov zvuk na zapadu tretiraju kao novi pravac u muzici zvani "Moderna tradicija Balkana". Za poslednjih 10 godina, pod uticajem zvuka "Balkanopolisa", nastali su mnogi muzički sastavi koji idu njihovim stopama.

Živi u Holandiji.

Slobodan nije pohađao muzičku školu i instrumente je sam učio, prvo klarinet, zatim narodne instrumente. U profesionalnom folklornom ansamblu "Kolo" iz Beograda počeo je da svira sa 14, a kada mu je bilo 15 godina, proglašen je za najboljeg instrumentalistu na festivalu muzičkih društava Vojvodine. 1998. godine je, kao jedan od prvih nosilaca pokreta moderne tradicije u Srbiji radio šou program na 3K, svirajući kaval, frulu i gajde (nosio je pletenice i kiku). Gostuje u Švedskoj kao umetnički lider u "Međunarodnom etno kampu" i predstavlja balkanske zemlje na "Miksu svetske muzike" u Stokholmu. 1997. kreće sa sviranjem moderne tradicije po novosadskim klubovima i osniva svoj sastav "Balkanopolis", sa kojim održava koncerte i objavljuje nezavisno CD izdanje "Let iznad Balkana".

Slobodan Trkulja na promotivnoj fotografiji za Beoviziju 2007. Slobodan Trkulja je završio karlovačku gimnaziju. Godine 1998. odlazi u Amsterdam, gde upisuje Amsterdamski džez konzervatorijum, odsek za saksofon, instrument koji je tek svirao nepunih godinu i po dana. Godine 1999. neposredno pred bombardovanje se vraća u Srbiju i prekida školovanje do završetka Nato agresije. Nastavlja sa školom od februara 2000. 2004 diplomira, a 2007. magistrira sa najvišom ocenom, CUM LAUDE sa svim počastima. Za magistarski koncert je nagrađen.

Od 11. godine svira klarinet, a od 15. godine Trkulja je posedovao i svirao: tri para gajdi, diple, dvojnice, kaval, frule, akustičnu gitaru, od 18-teflautu 19-te tenor saksofon. Danas uz sve ove svira i tamburu, jermenski duduk, okarinu, alt i sopran saksofon, a holandski večernji list NRC Handelsblad ga je nazvao i "jednim od najlepših muških glasova Balkana".

Trkulja je sarađivao sa brojnim džez sastavima i filharmonijskim orkestrima. U Amsterdamu se pridružio višenacionalnom gruv-džez sastavu "Turqumstances", na čijim nastupima su se izdvajali njegova sola i dvojci sa klarinetistom Oguzom Bujukberberom. Osim ovoga, ubrzo se probio na latino džez sceni, proputujući zemlje Beneluksa sa Latino big bendom Edija Martineza iz Kolumbije. Holandski duvački ansambl je na tradicionalnom novogodišnjem koncertu 1. januara 2002. sa Trkuljom izveo njegovo Pitagorino oro u amsterdamskom Koncertgebouwu. Nastup na ovom koncertu, koji direktno prenosi holandska televizija, bio je visoka tačka Trkuljine karijere, naišao na odlične kritike i doneo mu prepoznatljivost u Holandiji. Usledio je i niz nastupa kao gostujući solista sa Jazz Orchestra of Concertgebouw. 2002. godine, na Nacionalnom džez takmičenju Holandije, sa "Balkanopolisom" stiže do finala i osvaja nagradu "najbolji novi talent". 15. septembra iste godine, učestvuje na dobrotvornom koncertu etno muzike "Kuća na putu" u beogradskom Sava centru sa blagoslovom patrijarha Pavla. 2003. godine je bio jedan od glavnih solista u prestižnom projektu "Izmešani orasi" Tea Huka i Metropol Orkestra. Na dobrotvornom koncertu "Dar za Hilandar", 13. aprila 2004. u Sava centru je svirao narodnu pesmu Lepe moje crne oči. 3. decembra 2004. održao je u Sava centru gala solistički koncert uz Balkanopolis saBeogradskom filharmonijom pod dirigentskom palicom Arjana Tina pod nazivom Prizivanje kiše , koji je povodom završetka holandskog predsedavanja EU organizovala Ambasada Holandije u Beogradu. DVD i CD snimak sa koncerta je najavljen za izdanje u maju mesecu 2007. 6. februara 2005. je osvojio holandsku Erasmus džez nagradu svirajući saksofon i klarinet 45 min samo sa bubnjarem Arijem den Burom. Nagrada je osim novčane od Roterdamskog konzervatorijuma nosila i izvestan broj koncerata na poznatim džez scenama u Holandiji. Iste godine je svirao na koncertu neo-balkanske muzike "Večiti most" 28. avgusta u okviru izložbe Ekspo 2005. u Japanu predstavljajući Srbiju. Nastupio je i na Egzitu 2006 potpuno sam na sceni pred oko 3000 ljudi.

Trkuljinu muziku opisuju kao "savremenu i umetnički inteligentnu sintezu tradicionalne srpske muzike i modernog džeza i fuzije", "asimetričnih taktova Balkana i udarnih ritmova modernog fanka", koja ishoduje "neviđenim primerima ritmičnih vatrometa". Ne libi se egzotičnih, gotovo delirijumskih taktova poput 25/8, ili u vokalnim duetima sa Goranom Miloševićem, bubnjarom i vokalistom, balkanskog pevanja sa minimalnim intervalima, koje proizvodi snažan efekat u melanholičnim baladama. Sam za sebe kaže da nije žanrovski uzak i da za njega stvaranje muzike ne podleže bilo kakvoj vrsti klasifikacije. Pre odlaska u Amsterdam svirao je sa sastavom "Garavi sokak". Na njegovim albumima ima pesama od popa preko etna i ambijentalne muzike do džeza i fanka. Sarađivao je sa muzičarima raznih provenijencija u Srbiji: Kornelijem Kovačem, Ortodoks keltsima, Gocom Tržan, Slađanom Milošević, Vasilom Hadžimanovim, Banetom Krstićem, Lajkom Feliksom, pomogao u osnivanju i kreiranju zvuka Sanje Ilića i "Balkanike", sa odsecima za etnomuziokologiju novosadske i beogradske Akademije umetnosti, kao i sa muzičarima poput Avišaj Kohena, Dika Oatsa, Petera Herbolchajmera, Martin Fondse oktambla, Stijana Karstensena, Jana Kuipera, Erika Fluimansa, Martina Fondsea. Svirao je sa harmonikašem Petrom Ralčevim, kavalistom Teodosijem Spasovim, i drugima, pevao u srpskom crkvenom horu u Holandiji.

"Jedna od karakteristika tradicionalne muzike je da je sentiment pesama toliko prepoznatljiv da uopšte nije potrebno znati jezik da biste razumeli pesmu. Ova muzika komunicira na nivou emocija, na nekom pra jeziku, Božijem jeziku, bliskom svakom ljudskom biću. Zato je toliko cenjena. Pesme koje pevam i sviram su podjednako doživeli ljudi u Holandiji, Francuskoj, Nemačkoj i mnogim drugim zemljama u kojima su ih slušali."
Slobodan Trkulja

Na Beoviziji 2007. Slobodan Trkulja i Balkanopolis su nastupili sa autorskom numerom Nebo kombinujući tradicionalni napev i vizantijsko crkveno pojanje. Osvojili su drugo mesto sa 10 poena u teleglasanju i 7 u glasovima žirija, kao i nagradu za najbolju interpretaciju i nagradu kluba obožavatelja Pesme Evrovizije (OGAE Srbija). Pesma Nebo bila je predstavnik OGAE Srbija na godišnjem takmičenju OGAE druga šansa 2007. u Sloveniji, na kojem je zauzela 14. mesto.


Izvori:
Intervju sa Ružicom Vrhovac za gitara.co.yu
Biografija, intervju i opis albuma na Balkanmediji
Biografija na muzičkom mrežnom mestu Radio Holandije
Biografija povodom kocerta "Večiti most" u okviru Ekspoa 2005.


http://sr.wikipedia.org
4486  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Marko Nešić (1873—1938) poslato: Februar 01, 2011, 03:35:44 am
*

MARKO NEŠIĆ
(Novi Sad, 03.02.1873 — Novi Sad, 30.04.1938)

Na prelasku iz 19. u 20. vek budi se kod Srba, kao i kod svih naroda u Evropi nacionalna i kulturološka svest. Svakako da je iz Srpske Atine Prometejevom svetlošću veliki broj pesnika, slikara i ostalih umetnika obasjavao srpski narod koji je delom još uvek grcao pod turskom vlašću, a među njima se svakako izdvajao Marko Nešić, pesnik, kompozitor, kapelnik i esperantista.

U vojvođanskoj ravnici je Marko Nešić rođen 3. februara 1873. godine i tu ravnicu je osećao na vrlo specifičan način, tako da je veliki broj pesama posvećen Vojvodini, njenim poljima, konjima, đermima...

Kao mladog pesnika koji je pisao pesme za decu zapazio ga je i veliki Čika Jova Zmaj, koji ga je pozvao kao saradnika u njegovom časopisu "Neven".

Marko Nešić je imao širok spektar delovanja u kulturnim i društvenim delovanjima tog vremena, ali ga ipak najviše pamtimo po stilskoj harmonizaciji vojvođanskih narodnih pesama, koje je objavljivao o svom trošku i slao tamburaškim grupama širom zemlje. Sam je svirao tamburu primu i tamburu šargiju, i bio kapelnik u tamburaškim zborovima Bratimstvo, Beli orao, Ekscelzior, Sloga....

Najpoznatije pesme koje je spevao su: Radničko (Neven) kolo; Đuvegije gde ste, da ste?; Udovica (Bogata sam imam svega), Idem kući, a već zora; Zavičaju mili kraju; Divno miri lipin cvet; Ej vidiš mužu kakvo mi je lice i mnoge druge.

Bio je veliki pobornik radničkih pokreta i kako je preminuo 30. aprila 1938. godine, baš pred sam 1. maj, na njegovoj sahrani na Almaškom groblju u Novom Sadu skupila se impozantna kolona radnika sa velikim brojem venaca kao poslednjim pozdravom drugova iz raznih radničkih organizacija.
1

~

Čuveni novosadski tamburaš i kompozitor. Izdao je školu za tambure, učio obućarski, štamparski i stolarski zanat, ali se od 1890. godine potpuno posvetio muzici. Napisao je oko 200 pesama i instrumentalnih kompozicija, od kojih se mnoge smatraju narodnim: Žabaljka, Bogata sam, Đuvegije gde ste da ste, Kukuruzi nek se beru, Donesi vina krčmarice, Majka me psuje, Oj meseče, Idem kući, Tri bekrije, Uzmi mi srce moje, Prolaze noći mučim se ja, Zumbul Jelo, Kad' sam bio mlađan lovac ja i dr..

Sa tamburaškim orkestrom Vase Jovanovića gostovao je u svim većim gradovima Evrope i tako postao pobornik esperanta. On je osnivač društva esperantista u Novom Sadu, koji nosi njegovo ime.
2

1 http://www.srpskaizvornamuzika.com
2 http://www.vojvodjanka.com
4487  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Vasa Jovanović (1872—1943) poslato: Februar 01, 2011, 03:31:14 am
**



VASA JOVANOVIĆ
(Novi Sad, 1872 - Kovilj, 1943)

Savremenik Mite Oreškovića, bio je Vojvođanin VASA JOVANOVIĆ, (rođen 13.1.1872. godine u Novom Sadu). Iako samouk (u muzičku umetnost upućivao ga je kompozitor i dirigent Dragutin Hruza, Čeh, koji je službovao u Vukovaru) bio je jedan od najvrsnijih vojvođanskih tamburaša i gotovo je celog života imao "svoju školu" u kojoj je obrazovao mnoge tamburaše. Njegov orkestar, koji je u to vreme bio najbolji u Bačkoj gostovao je po Austro-Ugarskoj, Nemačkoj, Belgiji, Holandiji, Rumuniji, Češkoj, Rusiji i Engleskoj. Tokom I Svetskog rata boravio je u Parizu, gde je 17.8.1917. godine napisao i koračnicu SLOBODA. Priredio je 77 SMESA NARODNIH PESAMA I IGARA za tambure i komponovao je 50 koračnica od kojih su najpoznatije KOVILJ, STRAŽILOVO, MARŠ UDRUŽENJA, VARDAR, VARDAR, NEMANJIĆ i BEZIMENI MARŠ  — još 1943. godina, za vreme okupacije, koji je po njegovoj želji kasnije nazvan NARODNI FRONT. Osim navedenih koračnica Vasa Jovanović je autor i kola NESTAŠKO, DANICA i drugih kojih je bilo ukupno 15. Umro je 21.6.1943 godine u Kovilju.


ŽICE TAMBURICE II
Glavni i odgovorni urednik BORIS ČERNOGUBOV
izdavač: SAVEZ MUZIČKIH DRUŠTAVA VOJVODINE
Novi Sad, aprila 1985.


Prilog člana Skypi
4488  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Jovan Paču (1847—1902) poslato: Februar 01, 2011, 03:20:04 am
*

DR JOVAN PAČU
(17.03.1847 — 30.10.1902)


Jovan Paču (Aleksandrovo kraj Subotice, 17. III. 1847. — Zagreb, 30. X. 1902), kompozitor i pijanista. Lekar. Još za vreme školovanja u Subotici istakao se kao nadareni pijanista, pa je već 1863. godine svirao na javnom koncertu. Paralelno sa studijama medicine u Pragu (koju je studirao i u Pešti) učio je privatno kod Bedřicha Smetane.

Godine 1866. nastupio je na Omladinskoj skupštini u Novom Sadu i od tada, uz lekarsku profesiju, redovno je koncentrirao. Svirao je u Beču, Budimpešti, Kijevu (prvi srpski pijanista u carskoj Rusiji), Beogradu, Osijeku, Kikindi, Pančevu, Vršcu i mnogim mestima Srbije i Vojvodine. Uz neizbežan salonski virtuozitet isticao se briljantnom tehnikom, a na koncertima je često izvodio dela srpskih kompozitora, svojih savremenika, kao i vlastite kompozicije i aranžmane narodnih melodija. Iako se služio veoma jednostavnom kompozicijskom tehnikom, njegove kompozicije na narodne teme ili u narodnom duhu bile su toliko omiljene da ih je narod prihvatio kao svoje (npr. "Brankovo kolo", nastalo povodom prenosa kostiju Branka Radičevića iz Beča na Stražilovo, 1883.). Pačuovi koncerti imali su veliko patriotsko značenje, naročito u Ugarskoj, gde su se Srbi borili za svoja nacionalna prava. U njegovim kompozicijama reflektuje se, uz romantičarski patriotski izraz, i bidermajerski salonski stil briljantno virtuoznog karaktera. Mnoge narodne i gradske melodije harmonizovao je za hor i klavir, a napisima o muzici sarađivao je u više časopisa i dnevnih listova ("Danica", "Javor", "Matica").


GLAVNA DELA

  • "Beseda za orkestar", 1875.
  • "Bez tebe, draga" (za klavir)
  • "Brankovo kolo" 1883.
  • "Chansonette serbe" (za klavir)
  • "Čuj, Dušane" (za klavir)
  • "Kolo" za 2 klavira 8-ručno
  • "Onamo, onamo" (za klavir)
  • "Prag je ovo milog Srpstva" (za klavir)
  • "Srpska molitva" za harmonijum i 2 klavira
  • "Srpska rapsodija" za 2 klavira 6-ručno, 1885.
  • "Svetosavska pesma" (za klavir)
  • Muzika za pozorišnu igru "Naši seljani" (M. Popović)

http://govori.tripod.com/branko.htm
4489  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Isidor Bajić (1878—1915) poslato: Februar 01, 2011, 03:02:06 am
*
        
REKLI SU O ISIDORU BAJIĆU...

"U njemu smo mi gledali više biće, on je za nas bio inkarnacija neke mistične lepote za kojom smo čeznuli ali koju još nismo ugledali: iz njegovog osmeha vedrog, žuborio je za nas magični ! muzike koju smo obožavali i zato smo obožavali i njega, Isidora Bajića."
Miloje Milojević


"Zamerke koje mu obično stavljaju kritičari sastoje se u pitanju: zašto on nije postao Mocart, nego je ostao Isidor Bajić? Zato, odgovoriću ja, što bačka Kula, gde se Bajić rodio nije bila Salcburg, niti je Novi Sad, gde je radio, nije mogao da se uporedi sa Bečom. U stvari mi i volimo Bajića pre svega zato što se on potpuno adaptirao na okolinu, baš kao i Mocart, i zato što niko umesto njega nebi mogao da sroči melodiju, koju znamo i kao kolo,
Oj, Srpkinjo, bud' orna".

Dragutin Gostuški


"Njegova je muza umukla u naj sudbonosnije doba, kada je ceo naš narod cvileo pod pritiskom Austro – Mađarske i Nemačke soldateske a malena Srbija bila pred evakuacijom. Njegove nade pokosila je smrt jednog jesenjeg dana, kada su topovski pucnji iz Beograda dopirali do bedema grada Petrovaradina. Mesto zvona i crkvenih pesama ovi pucnji ispratili su ga do Almaškog groblja. To je bio njegov posmrtni marš."
prota Stevan Popović


"Isidor Bajić je postavio temelje za procvat muzičkog života Novog Sada i Vojvodine, na kojima se kasnije osnivaju Opera, Vojvođanska filharmonija i Akademija umetnosti, čime i ovi naši prostori definitivno ulaze u tokove evropske muzičke kulture.
Hvala neumornom Isidoru Bajiću Isi, čije ime ostaje zabeleženo zlatnim slovima u analima vojvođanske muzičke kulture.

OŠ Isa Bajić

http://www.isidorbajic.edu.rs/ibajic.php
4490  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Isidor Bajić (1878—1915) poslato: Februar 01, 2011, 03:01:57 am
*
STOGODIŠNJICA "SRPSKOG MUZIČKOG LISTA" ISIDORA BAJIĆA


ZA BIBLIOFILE I OSTALE

Uz časopis Bajić je pokrenuo i Srpsku muzičku biblioteku u kojoj je objavljivao i dela svojih savremenika

Ove godine srpska muzička kultura beleži značajnu godišnjicu — vek od pojave "Srpskog muzičkog lista", koji je, u Novom Sadu, pokrenuo, izdavao i uređivao kompozitor, muzički pedagog i pisac Isidor Bajić (Kula, 1878 — Novi Sad, 1915). Hronološki posmatrano, to je treći po redu srpski muzički časopis, jer je pre ove muzičke revije izlazio, u Beogradu, Glasnik pevačke družine "Kornelije", objavljen 1893. i "Gudalo" koji je izlazio, u Kikindi 1886/87. pod uredništvom Milana Petrovića.

Važno je napomenuti i činjenicu da, u vremenu u kojem je izlazio, "Srpski muzički list" bio je jedini muzički časopis ne samo u Vojvodini, već i u jugoslovenskim krajevima uopšte.

Uz svoj časopis Isidor Bajić je pokrenuo i Srpsku muzičku biblioteku, u kojoj je, pored svojih kompozicija, objavljivao i dela svojih savremenika. Godine 1909. Bajić osniva, u Novom Sadu, muzičku školu koja postoji i danas i nosi njegovo ime.

O značaju ovog časopisa za širenje muzičke kulture govori poznati muzikolog Stana Đurić-Klajn u knjizi "Muzika i muzičari", gde, između ostalog, kaže i ovo: "Pretežno upućen na obaveštenje naše publike o domaćim kompozitorima i domaćem muzičkom životu, ovaj časopis je doneo priličnu građu o našoj muzici i muzičarima na početku veka; no više od samog časopisa (koji danas predstavlja pravu bibliofilsku vrednost) doprinela je širenju muzičke literature u Srpstvu Bajićeva kasnija "Muzička biblioteka", koja je donela niz priloga savremenih srpskih kompozitora od tada najstarijih (Mokranjac) do najmlađih (Milojević, Manojlović)".

U prvom broju časopisa Isidor Bajić donosi smernice rada objašnjavajući važnost izlaska ove muzičke revije. U prvom redu časopis je namenjen pevačkim družinama koje treba "da budu potpomagač sviju kulturnih momenata u narodu našem".

Isidor Bajić se zalagao za stvaranje "Saveza pevačkih družina", a dok do toga ne dođe "Srpski muzički list" će se truditi da olakša rad pevačkim društvima tako što će u prilogu donositi "pesme i kompozicije za muški i mešoviti zbor."

Isidor Bajić poziva na saradnju starije muzičare i veruje da će se na njegov muzički list pretplatiti svaka srpska kuća.
Vredno je spomenuti članak "Ovostrano srpsko narodno pozorište i pesma" u kojem autor članka govori o tome koliko je Srpsko narodno pozorište, za četrdeset godina postojanja, uradilo "da pesma i popevka što većma omili srpskom svetu", napominjući značaj dolaska Drage Stefanović-Spasić čijim radom su nastali lepši dani za pesmu u ovom pozorištu.

Pored vesti "Iz srpskog sveta", zatim "Iz slovenskog sveta" Srpski muzički list donosio je u rubrici "Dur-mol" i vesti iz muzičkog života drugih zemalja.

Biblioteka Matice srpske poseduje u originalu brojeve 1,3—4, 5—6, dok sve izašle brojeve 1—8/1903. poseduje Srpska pravoslavna crkvena opština u Novom Sadu, prema čijim primercima smo snimili fotokopije svih osam izašlih brojeva i oni se takođe čuvaju u Biblioteci Matice srpske.


Mr Milana Bikicki
http://www.dnevnik.co.yu/arhiva/22-12-2003/Strane/kultura.htm
4491  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Isidor Bajić (1878—1915) poslato: Februar 01, 2011, 03:01:37 am
**
        
ISIDOR BAJIĆ

Srpska muzicka istorija devetnaestog veka uglavnom je vezana za Vojvodinu. Od prvih notnih zapisa Emanuela Kolarovica, objavljenih u letopisu Matice srpske jos 1828 godine, preko plodnog stvaralastva Mite Topalovica, Josifa Marinkovica i ne manje znacajne muzicke delatnosti doseljenika Ceha, do Isisora Bajica — lezi jedan bogat period nase muzicke istorije koji se odvijao u Vojvodini — pod uticajem austrijske i madjarske i politicke i kulturne dominacije, — nizi u Srbiji — pod turskom ropstvom. Ali za razvoj srpske muzicke delatnosti u Vojvodini bile su od presudnog znacaja patriotsko-oslobodilacke teznje srpskog naroda. Tokom veka kroz muziku, kao jezik internacionalan i dostupan, i u mnogim slucajevima pozitivno delotvoran, provlacili su se borbeni tekstovi koji, inace, napisani ili izgovoreni, ne bi mogli da prodju kroz budnu ugarsku cenzuru. Za to imamo potvrde u bojovnim pesmama koje su se sirile citav niz godina, pocevsi od 1848, kroz koncertne priredbe i besede, kroz mnoga srpska pevacka drustva, medju narod.1)Patriotska misao bila je glavni pokretac svega srpskog muzickog stvaralastva u Vojvodini i u tome je njegov napredni drustveni znacaj.

Plodni rasadnik muzicke kulture predstavljala je pored Pancevackog pevackog drustva, narocito Srpska velika gimnazija u Novom Sadu. Od prvih nastojanja njenog direktora Vase Pusibrka do marljivog rada na muzici profesora Jovana Grcica, novosadska gimnazija je trajno i neumorno gajila kult ove umetnosti. To je odrzavalo u pojanju djaka u crkvi, u sistematskom negovanju horske pesme i instrumentalnom koncertiranju u djackim ansamblima i, najvise, u cuvenim svetosavskim besedama koje su, po programu a i izvodjenju, cesto nadmasivale obicno amatersko muziciranje.

Jovan Grcic, strasni ljubitelj muzike, tu ljubav prenosi je na svoje djake — uprkos tome sto mu muzika ustvari nije bila struka. Tako su nastojanjem Grcica mnogi omladinci uvedeni u muziku (medju ostalima i Tihomir Ostojic), negovali je amaterski ili je izabrali za poziv u zivotu. Medju ovima je Isidor Bajic.

Bajic kao da je od Grcica nasledio ne samo ljubav prema muzici nego i neumornu radljivost, istrajnost na svakom poslu, ambiciju da uradi i postigne sto pre i sto vise u mnogim granama muzicke delatnosti: organizatorskoj, reproduktivnoj, muzicko-literarnoj i kompozitorskoj, kao da je znao da nece ziveti vise od tridesetsedam godina i da zato treba na vreme da ispuni raznovrsne zadatkekoje je postavljao pravilan razvoj muzickog zivota u Vojvodini.

Otuda Bajic, u gimanziji, u nizim razredima, pomaze u muzickim poslovima profesoru Grcicu, od njega dobija prve casove iz klavira, a od vojnog muzicara Ruzicke iz violine, u sestom razredu vec nesto komponuje, u osmom sam diriguje ucenickim horom. Po polozenoj maturi vec je sasvim opredeljen za muziku i, po zelji ocevoj, odlazi u Pestu na pravne nauke, ali krisom od oca upisuje se i na muzicku akademiju, koju pohadja mnogo revnosnije nego pravni fakultet. Vec tada u pesti, on ispoljava jake organizatorske naklonosti: sa srpskim studentima osnica hor kojim diriguje i sa kojim priredjuje mnoge koncerte: pun ideja i radne energije, on ucestano pise profesoru Grcicu, dajuci mu sugestije za osnivanje saveza srpskih pevackih drustava, za stampanje notnih partitura srpskih kompozitora i trazeci saveta i podrsku u pisanju o srpskoj muzici za jedan madjarski muzicki leksikon.2)

Po zavrsenim studijama Bajic dolazi u Novi Sad, dobija mesto nastavnika u istoj gimnaziji u kojoj se skolovao, a pored toga razvija svoju mnogostruku aktivnost na drugim poljima. Pokrece "Srpski muzicki list", tada jedini muzicki casopis u jugoslovenskim krajevima, ispunjava svaki broj svojim prilozima, osniva usto i "Srpsku muzicku biblioteku", gde, pored svojih kompozicija, objavljuje dela svojih suvremenika srpskih kompozitora, pise udzbenike za svoje djake ("Teorija notnog pevanja", "Klavir i ucenje klavira" i dr.), prevodi strana muzicko-teoriska dela, sastavlja zbirke crkvenih pesama za upotrebu pri pojanju, sa intimnim muzickim kruzokom priredjuje mnoge muzicke veceri, osniva muzicku skolu (koja danas nosi njegovo ime) i — komponuje, mnogo i raznovrsno.

Ta Bajiceva razgranata uposlenost na mnogim stranama svakako je jedan od uzroka sto se on u kompoziciji nije mogao usavrsiti do viseg umetnickog stepena, sto zapravo nije stigao usled tezine i mnozine zadataka i kratkog svog veka, do onog stadijuma umetnicke stalozenosti koji omogucava stroze samokriticno merilo. Osim toga, Bajic je, kao jedan od retkih, u ono vreme, srpskih strucno obrazovanih muzicara u Novom Sadu, morao da zadovoljava potrebe celokupnog muzickog zivota toga grada; on je te duznosti primio na sebe kao posten srpski gradjanski rodoljub i ne sluteci da ce sve to biti na stetu njegovog licnog umetnickog usavrsavanja.

Svoje nedostatke u kompozitorskom umecu je Bajic i sam osecao; to se vidi iz jednog pisma upucenog rodjaku u Beograd, u kome pise da bi zeleo da dobije stipendiju od srpske vlade ili od dvora da bi isao u inostranstvo dalje da studira muziku. Bajic je tada cak tako ocajan i nezadovoljan tadasnjim uslovima zivota u Novom Sadu da, dalje, u pismu kaze: "Zasto hocu da napustim ovo moje mesto, mislim da ce ti biti jasno kad ti kazem da u Novom Sadu nemam dosta muzickog zivota. Pored toga, okolina je tako nemuzikalna i usto tako nezgodna da mi se u njoj ne mili ziveti."3) takva nezadovoljstva i takav gubitak samopouzdanja cesto su se javljali kod Bajica, ali su se i lako gubili posle postignutih uspeha.  

Bajic se ogledao u skoro svim muzickim oblicima: pisao je komade za klavir, za violinu i klavir, pesme za glas i klavir, horske kompozicije, tamburaske spletove, dela za raznovrsne kamerne ansamble, crkvene kompozicije, orkestarske kompozicije, muziku za mnoge pozorisne komade, operete, pa cak i jednu operu. Vec sami oblici koje je negovao ukazuju na to da je isao za potrebama i zeljama sredine i da su se raznovrsni uticaji kulturnog zivota Vojvodine na prelomu vekova odrazavali u njegovom kompozitorskom radu.

Time sto je doneo na koncertni podijum narodne obrade za tamburaski orkestar, izazvao je negodovanje tadasnje obrazovane elite, pa cak i samog profesora Grcica — ali je mislio da na taj nacin treba da prikaze i poveze muziku sela sa gradjanskom. Pisao je pesme za glas i klavir — medju kojima zbirku "Pesme ljubavi" — u kojima se kroz romanticarsko odusevljenje i makar neuku kompozicionu tehniku ogleda neposrednost u izrazu i toplina u melodijskoj liniji. To Bajicevo stvaralastvo pratile su jos za zivota njegova ostre kritike pristalica tadasnjeg modernog smera u muzici, posebno Petra Konjovica i Milana Saksa.4) Te kritike su narocito podvlacile diletantske crte i nesavremenost u Bajicevim kompozicijama. One su umnogome imale pravo. Prema stepenu i merilu tadasnjeg zapadnoevropskog stvaralastva, Bajic je odista bio u raskoraku s vremenom utoliko sto je u doba nastajanja evropske Moderne, koja se ostro suprostavljala melodiskim principima romanticara i verista, odlucno stajao na liniji melodije kao glavnog cinioca u muzickom izrazu. Bajiceve melodije su zaista bujne, tople, katkad i neposredne, ali njihova konvencionalna harmonska osnova, njihova nedovoljno zrela tehnicka obrada cine da te melodije, kao jezgro kompozicije, gube od svoje umetnicke vrednosti. Ocigledno je da je Bajic tezio za prostonarodnom i prostosrdacnom izrazu i da je u tome uspevao; medjutim, on nije bio svestan razlike izmedju narodnog (u smislu seoskog, folklornog) i malogradjanskog, tako da su njegove najpristupacnije i najpopularnije tvorevine cesto vise naginjale i podredjivale su ukusu malogradjanstine, a manje cisto narodnom — dok su mu smerovi i estetika zapadnoevropskog stvaralastva bili daleki i tudji.

U klavirskim kompozicijama pokazao je vec osecanje i smisao za klavirski stav, ali jos ne samostalnu, originalnu ideju. Medju prvim njegovim klavirskim kompozicijama nalazi se "Srpsko cvece"; u tom opusu Bajic, na nacin rukoveti, pokusava da spoji nekoliko narodnih pesama, ali jos ne uspeva da im da pecat prefinjenijeg koncertantnog stila. Njegov "Album kompozicija" i "Srpska rapsodija" vec su spretnije napisana i zrelija klavirska dela koja umnogome nose daleka obelezja klavirskog stila Sumana, Cajkovskog i narocito Lista. Sto je bio pod uticajem Lista, nije cudo. Svoje muzicko obrazovanje Bajic je stekao u Pesti, gde se tada, po smrti Listovoj, uporno i poklonicki gajio, cak i nametao novim muzickim vaspitanicima Listov virtuozno-briljantni klavirski stil Tragovi toga bravoruznog stila nalaze se narocito u "Srpskoj rapsodiji".  

U horovima je vec imao uzornog prethodnika u stevanu mokranjcu i stoga je u tim kompozicijama, bez uzaludnog lutanja i trazenja, odmah nasao najpravilniji put. Obradjivao je i harmonizovao srpske narodne pesme, pojedinacno i u spletovima, uvek tezeci da pogodi pravi narodni ton, da kompoziciono-tehnicki odgovori zahtevima pravilne obrade narodnog melosa. U tome su mu koristili i njegova melografska putovanja na kojima je sam zalazio u narod, zapisivao narodne melodije, osluskivao bilo narodnog zivota. Na takvom jednom putovanju kroz Srbiju, pred kraj svoga zivota, bajic je dosao i do same populaarne Kostane u Vranju. Po njenom pevanju (a i po melodijama svirca Ajrosa Karimanovica), zapisao je vise pesama koje predstavljaju uzore lepote narodne umetnosti i koje su inspirisale i nasu knjizevnost i muziku.

Velika ambicija i jaka volja navodile su ga cak i na misao da napise jedno sinfoninsko delo (koje bi, uostalom, bilo tada prvo delo te vrste u srpskoj muzici). O tim svojim namerama 1902 g. pisao je drugu i prijatelju Milenku Popovicu u Beograd:5)
"Ja sam naime namislio da komponujem jednu simfoninsku stvar za orkestar. Ideja mi je ova:

Miloš Veliki

1) Njegova mladost i ljubav. (Lirski deo prvi. Srpski ljubavni metodi itd.)
2) Dahijska najezda i mucenje raje (malo turski elementi, bol, jad itd.).
3) Ustanak pod Milosem. Na kraju himna slobode.

Namislio sam da to komponujem i da istu stvar Stasin orkestar6) — ako je moguce pod mojim dirigenstvom — prikaze, no ne u pozoristu izmedju cinova nego na samostalnom koncertu."

Ovako lepo zamisljena programska simfonija, koja nesumnjivo vuce svoj koren iz "Ricarda III" i "Hakona Jarla" Bezdika Smetane i Listovog "Mazepe", nije, medjutim, doprla do nasih dana.7)

Navike i prohtevi tada vladajuce klase u Vojvodini nalagali su i negovanje operete. Ali ne operete koja bi po svojim drustveno naprednim elementima, kroz pristupacnu melodiju i socijalnu satiru, znacila progres u tom obliku, nego operete austro-madjarskog poekla, iskljucivo zabavne, povrsne, sladunjavo dirljive, koja je imala za cilj da zacini bezbrizni zvot finansiskih i poslovnih velmoza, feudalaca pretstavnika politicke vlasti i rezima.Bajic, uvek u zelji da svuda stigne i sve uradi, i na tom polju je stvorio vise komada ("Zrtva ljubavi", "Sedam gladnih godina", "Ksenije i Ksenija". Ne treba ni naglasavati da su ta dela isla za becko-pestanskim, vec dobro oprobanim uzorima.

Pisao je i muziku za mnoge pozorisne komade, i strane i domace, koji su se izvodili na sceni Srpskog narodnog pozorista u Novom Sadu: za "Seoskog lolu", "Cucuk-Stanu", "Rakiju", "Divljusu", "Sarana", "Prkos", "Maksima Crnojevica" i druge, i time nastavio posao koji je u tom istom pozoristu zapoceo rano preminuli Aksentije Maksimovic.

Medju prvim srpskim kompozitorima je pristupio komponovanju opere. Za temu je uzeo "Kneza Iva od Semberije", jednocinu istorijsku dramu od Branislava Nusica, i polusao da stvori neku vrstu srpske muzicke drame. (Kao glavni tumac bio mu je proslavljeni basista Zarko Savic, u cijoj je operskoj instituciji u Beogradu delo i prvi put izvedeno 6 januara 1911.) Pred Bajicem su stajali veliki uzori dvojice Riharda: Vagnera i strausa, — ali samo mladalacki zanos njegov nije bio dovoljan da bi ovaj krupni oblik dobio pravi umetnicki izraz. Otuda, pored sentimentalno-naivnog tona koji provejava kroz celo delo i neveste instrumentacije, ima i nejedinstvenosti u stilu; ali zato ipak izveni odlomci (kao sto je vec siroko popularizovani hor "Ej, ko ti kupi" i "Srpkinja", koju je Bajic preneo u operu iz komada "Srpske zabave") osvajaju svojom neposrednom drazi, svojim interesantnim i pogodjenim nacionalnim koloritom.

Bajic, kao i mnogi drugi umetnici njegova vremena i njegove sredine, nije uvek imao lake i povoljne uslove za svoju umetnicku delatnost. utoliko vise je za divljenje jedna plemenita crta u njegovom karakteru: nesebicno zalaganje za svoje savremenike, kolege i muzicare. Ko prelistava Bajicevu privatnu korespondenciju i ko sagleda sta je on u "Muzickoj biblioteci" stampao, ne moze a da se ne uveri u to sa kolikim trudom je on doprinosio sirenju i popularisanju suvremene srpske muzike.

Pri ocrtavanju muzicarskog lika Isidora Bajica mora se istaci i njegova izvanredna prisnost sa teznjama sirokih slojeva naroda. On je znao da nadje sredstva, nacin i put kojim se najneposrednije ide k srcu prosecnog gradjanina. On nije mogao u slozenijim formama apsolutne da domasi daleko, ali je zato Bajic ostao omiljen i priznat kao tipicni, neposredni tumac osecanja svoga naroda, i zato mi danas gledamo na njega kao na zasluznog trudbenika na polju siroko popularne muzike.


Autor teksta: Stana Đurić-Klijn

MUZIKA I MUZIČARI | STANA ĐURIĆ-KLAJN |Prosveta | Izdavačko preduzeće Srbije | Beograd, 1956.
4492  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Isidor Bajić (1878—1915) poslato: Februar 01, 2011, 02:59:04 am
*
        
ISIDOR BAJIĆ




"U Muzičkoj školi mora svaki učenik učiti i spremati se za čas — ne oslanjati se na učitelja, a sam ništa ne raditi. U Muzičkoj školi đak se upućuje na samostalan rad i dužnost, a to utiče na vaspitanje karaktera detetova.

Učenik je siguran da će dobiti dobru nastavu.

Muzička škola svestrano vaspitava učenika.

Ona ne samo da uči učenika dobro svirati, nego učeci ga teoriji muzičkih nauka, vaspitava ga da muziku kao nauku razume i da u njoj uživa. U Muzičkoj školi učenik ima priliku da se upozna sa muzičkom literaturom. Vaspitanje muzičko je u školi mnogo jeftinije nego inače.

Muzička škola je kulturni zavod koji ima ozbiljan zadatak i koji je pred javnosti odgovoran za uspeh."


Isidor Bajić
Novi Sad, 1909. godine

 
* * *


...Po povratku sa studija na Muzičkoj akademiji u Budimpešti postao je redovni nastavnik pojanja u Novosadskoj gimnaziji. Učio je đake i sviranju na violini, klaviru i tamburi, formirao orkestar i dirigovao gimnazijskim horom. Koncerti koje je priređivao, a naročito Svetosavske besede, prevazilazili su nivo i okvir amaterskih školskih priredbi.

Pokrenuo je "Srpski muzički list" i "Srpsku muzičku biblioteku", neumorno pisao po ondašnjim novosadskim časopisima i novinama, zapažene članke o muzici, a napisao je i udžbenike "Klavir i učenje klavira" (1901) i "Teoriju notnog pevanja" (1904).

Uporedo sa radom u gimnaziji predavao je u svojoj muzičkoj školi (1909), inicirao savez srpskih pevačkih društava, melografski beležio narodne pesme. U obimnom kompozitorskom stvaralaštvu izdvajaju se kompozicije za klavir, pesme za glas i klavir, horske kompozicije, orkestarske kompozicije, muzika za pozorišne komade... i opera sa nacionalnim motivima, prema istorijskoj drami Branislava Nušića "Knez Ivo od Semberije" (1914).



                 


...Istoričari muzike posebno ističu njegov "Album kompozicija", zatim "Srpsku rapsodiju" i "Pesme ljubavi"... U mnogim kompozicijama, naročito onim pisanim za komade sa pevanjem, tako je prisno pogođen narodni duh da su vremenom postale narodne (Jesen stiže, dunjo moja, Srpkinja, Ej, ko ti kupi, Zračak viri i td.)

Umro je u Novom Sadu 16. septembra 1915. godine. Imao je 37. godina.


http://www.isidorbajic.edu.rs/index.php
4493  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Isidor Bajić (1878—1915) poslato: Februar 01, 2011, 02:55:21 am
*
        
ISIDOR BAJIĆ


Bajić, Isidor (Kula 10.08.1878. — Novi Sad 15.09.1915.) srpski kompozitor i muzički pisac, rodjen u Kuli, Bačka, gimnaziju završio u Novom Sadu, a akademiju u Pešti (1901.). Bio je nastavnik muzike u Novosadskoj Srpskoj gimnaziji, horovođa i organizator muzičkog života u Novom Sadu, gde je i umro.

Razvio je višestruku delatnost, kao nastavnik muzičkog vaspitanja. U gimnaziji je pokrenuo notnu ediciju "Srpska Muzička Biblioteka" 1903. god. u kojoj je objavio priličan broj dela savremenih srpskih kompozitora. Osnovao je "Srpski muzički časopis" 1903. god. u Novom Sadu, u to doba jedini muzički časopis u srpskim krajevima, a bio je i pokretač saveza Srpskih pevačkih društava. U Novom Sadu je utemeljio muzičku školu koja i danas u tom gradu nosi Bajićevo ime i neposredni je izdanak Bajićeve škole iz 1909. godine.

Pisao vokalnu muziku, klavirske kompozicije, scensku muziku, a naročitu pažnju posvetio obradi narodnih melodija. Uz to Bajić je objavio i više teoretskih radova "Teorija notnog pevanja" (1904.), "Klavir i učenje klavira" (1906.), "Naše crkveno pojanje" (1906.). Mnogo je komponovao ne samo u narodnom duhu već i oslanjajući se na zapadnoevropske uzore. Njegove su pojedine pesme, pisane u narodnom duhu, postale u Vojvodini veoma popularne, pa se često smatraju narodnim melosom. Primer za to naročito su pozorišna dela "Seoska lola" i "Čučuk Stana" s njegovim muzičkim tačkama. Mora se spomenuti i njegova operska jednočinka "Knez Ivo od Semberije" (1910.), na tekst Branislava Nušića, pisana u duhu folklora (koji je ponegde i citiran). Druga njegova uspela dela, naprimer ciklus solo pesama: "Pesme ljubavi" i "Album kompozicija za klavir" (sadrži 7 minijatura pisanih po ugledu na Čajkovskog, Liszta, Sumana), "Srpska rapsodija za klavir" (pisana u duhu Lisztovog virtuoziteta), udaljavaju se od narodnih muzičkih osnova.

Zapisivao je i narodne napjeve u Vojvodini i u Srbiji. Tu su još i horske pesme "Sokoli", "Ej, ko ti kupi", "Zračak viri iz srpske gradine", kao i pesme: "Jesen stiže dunjo moja", "Srpkinja" itd…

Bajićevim je kompozicijama često nedostajala kompoziciono-tehnička doteranost, kako u pogledu harmonije tako i u formalnom pogledu, ali su one svojim verno pogođenim narodskim tonom odgovarale duhu sredine u kojoj su nastale, pa je stoga Isidor Bajić postao jedan od najpopularnijih kompozitora Vojvodine.

Danas u Kuli njegovo ime nosi osnovna škola i jedna od glavnih ulica.

Enciklopedija Jugoslavije — Zagreb MCMLV
Povijest glazbe - Josip Andreis — "Liber Mladost Zagreb 1976."
Prosvetina opšta enciklopedija — 1978.
Enciklopedijski leksikon — Mozaik Znanja — Muzičke umetnosti 1972.



(Ovaj HTML dokument je ustupljen od strane Udruženja građana "Contact" iz Kule.
Sva prava na ovaj HTML dokument zadržana od strane Udruženja građana "Contact" iz Kule.)[/size]

http://www.kula.org.yu


Kompozicije Isidora Bajica

— Zračak viri kroz grančice
— San dude, goro zelena
— Sve dok je tvoga blagog oka
— Po gradini mesečina
4494  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Isidor Bajić (1878—1915) poslato: Februar 01, 2011, 02:50:35 am
**
        
         


            ISIDOR BAJIĆ

Isidor Bajić, kompozitor i muzički pisac (Kula, Bačka 10.8.1878 — Novi Sad, 15.9.1915). Studirao kompoziciju kod Kesslera na Muzičkoj akademiji u Budimpešti. Pošto je postavljen za nastavnika gimnazije u Novom Sadu (1901) obrazovao je gimnazijski hor i orkestar sa kojima je priređivao koncerte (naročito Svetosavske besede) koji su premašili i nivo i okvir amaterskih priredbi. Godine 1903 pokrenuo je u Novom Sadu Srpski muzički list i Srpsku muzičku biblioteku u kojoj je pretežno objavljivao kompozicije savremenih autora; 1909 osnovao je muzičku školu; jedan od pokretača Saveza srpskih pevačkih društava.

U obimnom Bajićevom stvaralaštvu izdvajaju se opera Knez Ivo od Semberije (1911) baziranoj na sintezi romanticčrskih i verističkih operskih principa, Album kompozicija koji sadržava niz klavirskih minijatura pisanih po ugledu na Čajkovskog, Schumanna, Lista, Srpska rapsodija za klavir komponovana u duhu brilijantnog virtuoziteta i Pesme ljubavi za glas i klavir, romantičarski sentimentalnog karaktera. U velikom broju Bajićevih kompozicija, naročito onih koje je pisao za komade s pevanjem, tako je prisno pogođen narodski duh da su često smatrane za narodne (Jesen stiže dunjo moja; Srpkinja; Ej ko ti kupi; Zračak viri i dr.). Veliki je broj njegovih horova koji su pisani ili na folklornoj osnovi (Iz srpske gradine; Srpski zvuci i dr.) ili su originalni (Guslareva smrt; Mornarska pesma). Mnoge svoje kompozicije Bajić je prerađivao za razne instrumentalne ili vokalne sastave, tako da se poneke pod istim naslovom pojavljuju u više verzija.

Osnovna odlika Bajićevih kompozicija jeste veoma bogata melodijska invencija; izvesni nedostaci u kompozicijonoj tehnici nisu smetali da  Bajić postane i ostane do danas najomiljeniji kompozitor Vojvodine, osobito po svojim kompozicijama za tamburaške sastave, koje je takođe pisao. Bajić se bavio i melografskim radom, tražeći pesme iz Vojvodine i okoline Vranja. Objavio je mnoge članke u raznim časopisima.



DELA

ORKESTARSKA:
Simfonija Milos Obilic; uvertira Mena; Pesme ... ; Backi napevi (za tamburaski orkestar).

KAMERNA:
Romansa za violinu i klavir; Igra za violinu i klavir.

KLAVIRSKA:
Album kompozicija; Album pesama (iz pozorisnih komada); Ukor; Srpsko cvece … …; Srpske narodne pesme iz Mokranjcevih Rukoveti;

DRAMSKA:
Opera Knez Ivo od Semberije, 1911.
Muzika za komade sa pevanjem: Seoska lola; Cukun Stana; Rakija; Divljusa i dr.
Operete i melodrami: Zrtva ljubavi; … … godina; Ksenije-Ksenija i dr.

VOKALNA:
Vise horskih … : … srpskih komita; Sokoli; Seljancice, Solo-pesme.

SPISI: Klavir i ucenja klavira, 1901; Teorija notnog pevanja, 1904 (2. izd. 1912); Nase crkveno pojanje.

Muzička enciklopedija
4495  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Josif Runjanin (1821—1878) poslato: Februar 01, 2011, 02:46:28 am
*





JOSIF  R U NJ A N I N
(Vinkovci, 08.12.1821. — Novi Sad, 02.02.1878.)

Josif Runjanin (rođen 8. decembra 1821. u Vinkovcima, umro 2. februara 1878. u Novom Sadu), je bio srpski kompozitor.

Josif Runjanin je rođen u Vinkovcima, u tadašnjoj Habsburškoj monarhiji ali je poreklom iz Loznice. Porodica se odatle prvo preselila u Bijeljinu, zatim u Slavoniju a na kraju u Srem.

Josif Runjanin je poznat po svojim delima Rado Srbin ide u vojnike i Lijepa naša domovino, koja je danas himna republike Hrvatske. Inače, veći deo njegovog kompozitorskog dela je zagubljen.


Wikipedia

*

"...Istorija hrvatske himne je drukčija. Još 1835 godine ispevao je Antun Mihanović pesmu "Horvatska domovina", objavljenu u "Daniczi Horvatzkoj Slavonzkoj u Dalmatinzkoj"; melodiju za nju je "izhitrio" dosta kasnije (1846) c. kr. poručnik, Srbin, Josif Runjanin. Da li je ona originalna? Ne, pronašlo se da ona potiče od italijanske narodne pesme "O sole piu rapide" i čak da je kopija dueta Edgarda i Enrika iz trećeg čina Donicetijeve opere "Lučija di Lamermur". 12 Italijansku narodnu pesmu ne znam, ali je izvesno da "Lepa naša" ima tek sasvim daleko srodstvo sa navedenim duetom iz "Lučije" i da ima više koralno mirni karakter nego borbeno masovni. Masovne težnje su se u mnogim momentima istorije izrazile pod vidom verskih pokreta. Otuda nije ni čudo što često ima srodnosti u karakteru između himni i religioznih horskih pesama.—"

12 Franjo Kuhač: Ilirski glazbenici, Zagreb, 1893.

Stana Đurić Klajn


Deo teksta preuzet iz knjige MUZIKA I MUZIČARI (izbor članaka i studija)
PROSVETA IPS / BEOGRAD 1956


*
"...Kasnijim je istra­živanjima otkriveno, da je na Runjanina prilikom pisanja melodije za hrvatsku himnu uticala jedna arija (O sole piu ratto) iz trećeg čina talijanske opere 'Lucia di Lammermoor', autora Gaetana Donizettia."

*

"Josif Runjanin.— Njegova obitelj je prijeklom iz Loznice (Srbija) ali su se relativno brzo preselili u Bjeljinu (Bosna) odakle se kasnije doseljavaju u Slavoniju."
4496  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Tekstovi — popularna muzika / Popularna muzika — V poslato: Februar 01, 2011, 02:39:50 am
*

S A D R Ž A J


Vejte snegovi
Volim te više od muzike
Vodka sa utehom
Vreme za ljubav ističe
Vreteno
Vratiću se opet u novembru
Vrati se
4497  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Miloje Milojević (1884—1946) poslato: Februar 01, 2011, 02:36:32 am
*

MILOJE MILOJEVIĆ

Bio je kompozitor, muzikolog, dirigent, pijanista, pedagog i organizator. Prva znanja je stekao sa Isidorom Bajićem u Novom Sadu, a školovanje nastavlja kao Mokranjčev đak u Beogradu.

Kompoziciju, dirigovanje, klavir i muzikologiju studirao je u Minhenu, a doktorat iz muzikologije stiče u Pragu. Pisao je članke u "Srpskom književnom glasniku", objavio je brojne muzikološke studije i članke, kao i etnomuzikološke radove. Većina njegovih tekstova sabrana je u 3 knjige "Muzičkih studija i clanaka" (I, II, III), a osim ovih knjiga objavio je i monografiju "Smetana, Život i rad", 1924. i "Smetanin harmonski stil", 1926.

Bio je istaknuti pedagog, predavao je i sam u Srpskoj muzičkoj skoli. Napisao je udžbenik "Osnove muzičke umetnosti". Nastupao je kao pijanista i dirigent i rukovodilac akademskog orkestra.


STVARALAŠTVO

Tri stvaralačke faze u njegovom razvoju poklapaju se sa opštim tendencijama razvoja srpske muzike tog doba.

I
U 1. etapi, u godinama sazrevanja do 1924. (prva 33 opusa) Milojević ovladava pozno romantičarskim umetničkim jezikom, negujući njegove tipične odlike u instrumentalnoj, simfonijskoj i vokalno-instrumentalnoj muzici.

II
U 2. periodu rada od 1924—1939 njegov stvaralački izraz snažno obeležavaju elementi impresionizma i ekspresionizma

III
Posle 1939. godine zreli period Milojevićevog stvaralaštva odlikuje sinteza dotadašnjih iskustava i pojava jedne posebne stvaralački originalne interpretacije ideje nacionalnog, koja je bliska folklornom ekspresionizmu.

Milojević je naznačajniji kompozitor solo pesme u periodu između dva svetska rata. Pesme i zbirke "Pred veličanstvom prirode" ilustruju interesovanja Milojevića, predstavljajući ga kao autora snažne ekspresivnosti vokalne deonice i znalačkog tretmana instrumenata. Tokom kompozitorovog boravka u Francuskoj za vreme I sv. rata Milojevićeve solo pesme pokazuju put evolucije njegovog jezika od pozno romantičarskih osnova ka usvajanju elemenata impresionističkog muzičkog jezika. Nazivi pesama iz ove zbirke: "Jesenja elegija", "Japan", "Nimfa", "Fetar", "Ćutanje", "Zvona", "Molitva majke Jugovića zvezdi Danici"…

Posle 1924. godine (druga faza) komponovao je "Plave legende", a tri pesme na nemačke stihove op. 67 završene su tek 1942. godine.

Milojevićev klavirski opus je obiman i raznovrstan. Klaviru je posvetio veliki broj dela od ranih minijatura op. 2, preko niza ciklusa i zbirki klavirskih komada komponovanih u širokoj stilskoj lepezi od poznoromanticarskih i impresionističkih minijatura do ekspresionističkih komada. Među delima iz prve faze su već pomenute minijature op. 2, 4 komada za klavir dve zbirke obrada narodnih melodija "U mojoj zemlji".

U drugoj razvojnoj etapi nastaju veoma interesantna klavirska dela: Zbirka minijatura pod nazivom "Kameje" i Ciklus minijatura "Ritmičke grimase" sa elementima ekspresionističkog jezika.

U poslednjoj stvaralačkoj fazi Milojević je svoj pijanistički izraz našao u folklornom ekspresionizmu, koji predstavljaju poznati ciklusi: "Melodije i ritmovi sa Balkana", "Kosovska svita", "Povardarska svita" — rađeni uglavnom prema vlastitim folklornim zapisima.

Elementi ekspresionističkog jezika ne mogu se vezivati samo za "Ritmičke grimase" i "Kameje" — oni postoje i u delima: "Intima za gudački orkestar", "Pir iluzija", "Sonata h-moll za violinu i klavir, op 36".

Ekspresionizam se u poznim Milojevićevim radovima ne pojavljuje u "čistom" obliku, već u kombinaciji sa romantičarskim i impresionističkim elementima.

Osim instrumentalne muzike, Milojević se posvećuje i simfonijskom stvaralaštvu. Tu je njegova simfonijska poema "Smrt majke Jugovića" i druge kompozicije za simfonijski orkestar: "Seoske scene", "Srpska igra", "Srpska rapsodija", "Postanje ljudi" i dr.

Milojević je komponovao i kamernu muziku-gudačke kvartete, sonate, kao i muziku za brojne kamerne ansamble nestandarnog sastava.

Milojevićev balet "Sobareva metla" nastao je u saradnji sa umetnicima iz kruga beogradskih nadrealista. Simfonijska muzika kao i muzika za balet "Sobareva metla" pripadaju ranom stvaralačkom razdoblju Miloja Milojevića.

"Sobareva metla" je korišćena u Diznijevom specijalu "Fantasia 2000".—


http://milanstojanovic.wordpress.com/2009/09/03/miloje-milojevic-1884-1946/
4498  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Miloje Milojević (1884—1946) poslato: Februar 01, 2011, 02:35:31 am
*

DELA:


ORKESTARSKA:

KAMERNA:

KLAVIRSKA:

DRAMSKA:

VOKALNA:
4499  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Miloje Milojević (1884—1946) poslato: Februar 01, 2011, 02:35:08 am
**




MILOJE MILOJEVIĆ

Miloje Milojević, kompozitor, muzikolog (Beograd, 28. X 1884 — 16. VI 1946). Studirao je na Srpskoj muzickoj skoli u Beogradu (S. Mokranjac, C. Manojlovic) i na Akademiji muzicke umetnosti u Munchenu (F. Klose — kompozicija, R. Mayer-G'schrey — klavir, F. Mottl — dirigovanje). Muzikoloske studije poceo je na univerzitetu u Munchenu (A. Sandberger, T. Kroyer), doktorat muzickih nauka polozio na Karlovom iniverzitetu u Pragu, 1925 (Z. Nejedly, O. Zich). Bio je ucitelj pevanja u gimnaziji, profesor Muzicke skole, asistent i docent za istoriju muzike na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu (1925—39) i profesor Muzicke akademije (1941—46). Organizator Kamernog udruzenja nastavnika Srpske muzicke skole (1911), osnivac i umetnicki rukovodilac univerzitetskog kamernog udruzenja Collegium musicum (1925), dirigent Prvog Beogradskog pevackog drustva i Obilica, muzicki kriticar Politike (1921—41) i Srpskog knjizevnog glasnika (1908—41), pokretac i glavni urednik casopisa Muzika (1928).

Ucenik i idejni poslednik S. Mokranjca, Milojevic je postavio svoje muzicko stvaralastvo na siroku i cvrstu podlogu narodne muzike; u autenticnom folklornom motivu trazi samo inspiraciju za originalno stvaranje u duhu onih ritmickih, melodijskih i psiholoskih osobenosti koje narodna muzika nosi u sebi. Uticaji R. Wagnera i R. Straussa (hromatika i kompoziciona tehnika), francuskog impresionizma (senzibilna atmosfera i harmonski rafinman), moderne ceske muzike i slovenskog ekspresionizma (M. P. Musorgski, I. Stravinski) ucinili su liniju njegovog stvaralackog razvoja vijugavom ali su joj dali sirinu, slozenost i raznolikost. "On je otisao najdalje ka modernom, savremenom usavrsavanju kompozicione tehnike, ka slobodnoj primeni tonskog oblikovanja i sadrzajnoj izrazajnosti u oblasti zvuka. Iako je govorio jasnim evropskim muzickim jezikom, njegova muzika je izraz duha jednog pravog i snaznog srpskog umetnika." I pored toga sto se ogledao u velikim formama, on je ostao majstor malog muzickog oblika, prefinjeno cizeliranog, narocito solo-pesme (na tekstove srpskih, francuskih nemackih i japanskih pesnika), klavirske minijature (u kojima je postavio moderni klavirski stav u Srbiji) i horova, svetovnih i crkvenih. U malim formama postigao je visoki stepen kondezacije zvuka i izraza.

Polazeci sa pozicija idealisticke muzicke estetike Milojevic je kao muzicki kriticar, i pored izvesnih subjektivnih stavova, uspeo da odrzi strogi i objektivni kriterijum i da bude regulator muzickog zivota u prelaznom periodu iz primitive u veci, siri i sveobuhvatniji zamah evropskog karaktera. On nije bio samo pasivni hronicar; uocavao je goruca pitanja i kljucne probleme muzickog zivota i angazovano se borio za njihovo resenje (problemi opere, filharmonije, podizanja operskih kadrova, reforme muzickog skolstva, osnivanje Muzicke akademije). Njegove kritike pisane su literarno, recitim, bujnim, kicenim, romanticarski nadahnutim stilom.

Prvi srpski doktor muzickih nauka, Milojevic je i u oblasti muzikologije zaoravao prve brazde. U slozenoj problematici jugoslovenske muzike on je analizirao estetske principe muzickog nacionalizma, vrsio reviziju vrednosti muzickih stvaralaca u razvojnom toku srpske muzike, zauzimao stavove prema pojavama i pravcima u savremenoj evropskoj muzici, modernom, komparativnom metodom proucavao metricke, ritmicke, melodijske i ekspresivne osobenosti muzickog folklora — pretezno sa makedonskog terena (sa koga je imao 850 melografskih zapisa) — kao i pravoslavnog crkvenog pevanja u odnosu na njegove izvore na istoku.

Metodican i pedantan, obimnog i solidnog strucnog znanja i siroke opste kulture, Milojevic je predavao muzicku sistematiku, slobodnu kompoziciju i istoriju muzike. Kroz njegove klase u Muzickoj skoli, Muzickoj akademiji i na Univerzitetu prosli su skoro svi mladji srpski muzicari.


Fotografija i tekst: Muzička enciklopedija
4500  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Petar I. Ilić (1868—1957) poslato: Februar 01, 2011, 02:32:13 am
**

PETAR ILIĆ
 
Najistaknutiji predstavnik tamburaške muzike osamdesetih godina prošlog stoleća bio je PERA ILIĆ. Rodio se 2.7.1868. godine u Sremskim Karlovcima, gde je još kao dečak počeo svirati tamburu. Gimnaziju je pohađao u Karlovcima, Smederevu i Beogradu. Muziku je učio kod Josifa Marinkovića i Stevana Mokranjca, a kasnije u Beču, Minhenu i Pragu. U Zagrebu je osnovao Tamburaški zbor sveučilištaraca "Hrvatfika lira", koji je pokrenuo osnivanje tamburaških orkestara u Hrvatskoj. U isto se vreme Ilić počinje baviti tamburom. Prvo u Sremskim Karlovcima, a zatim od 1882. godine u Smederevu gde je pohađao školu. Od 1885. godine počeo je da svira u Tamburaškom orkestru, a već nakon dve godine osniva pri ZANATLIJSKOM PEVAČKOM DRUŠTVU U SMEDEREVU Tamburaški orkestar.

Pera Ilić uveo je u svoj tamburaški orkestar troglasne kruškolike tambure naštimovane u kvintana — dakle skoro pola veka pre nego što su se u Hrvatskoj počele više širiti troglasne tambure. Od njega su troglasne tambure prihvatili i ostali tamburaši po Sremu, Bačkoj i Banatu. Početkom dvadesetog veka počinju se troglasne tambure zamenjivati četvoroglasnim. Tada se pod uticajem mađarskih graditelja tambure iz Budimpešte javljaju na području Vojvodine tambure oblika gitare ugođene u kvartama, koje su postizale veću zvučnost. Ovakve tambure u nešto izmenjenom obliku počeli su onda izrađivati najpoznatiji graditelji tambura: LAJOŠ BOCAN, st. u Senti i KAROLY KUDLIK u Subotici. Narod ih je prozvao "sremskim tamburama". Taj naziv zađržao je ovaj sastav tambura do današnjeg dana. Sa svojim tamburaškim orkestrom Illć je otišao 1890. godine na koncertnu turneju u Prag, a godinu dana kasnije i u Beč. Nastupali su i u raznim gradovima Austrije, Nemačke, Bugarske i Rumunije. U Rusiju je otišao 1896. godine i obišao mnogo gradova od Moskve do Odese. Za tamburaški orkestar komponovao je veliki broj plesova u narodnom duhu od kojih su mu najpoznatiji KOLO DUŠANA SILNOG, ZMAJ - JOVINO KOLO, KOLO ALEKSE ŠANTIĆA, GIMNASTIČKO KOLO, KUGLARSKO KOLO, te HERCEGOVAČKO KOLO. Poznat mu je i VENAC RUSKIH PESAMA, zatim balet KOSAČI, gluma s pevanjem RAK OSMOKRAK i dečja opera u jednom činu BONBONI. Neke njegove partiture štampane su i u izdanju časopisa TAMBURICA u Sisku.

Umro je 16.11.1957. godine u Aranđelovcu gde je proživeo poslednje razdoblje svoga života.



ŽICE TAMBURICE II
Glavni i odgovorni urednik BORIS ČERNOGUBOV
izdavač: SAVEZ MUZIČKIH DRUŠTAVA VOJVODINE
Novi Sad, aprila 1985.


Prilog člana Skypi
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »