Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
4426  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Kornelije Stanković (1831—1866) poslato: Februar 01, 2011, 10:14:39 pm
**

KORNELIJE STANKOVIĆ


Kornelije Stankovic, srpski muzicar, cije je ime tako dobro poznato u svima krajevima srpskoga naroda, rodjen je u Budimu 18. avgusta 1831. godine. Skolovao se u Budimu, Aradu, Pesti i Becu, a ziveo je pojedine periode svoga zivota u Karlovcima i u Beogradu, pa je godine 1866. preminuo u mestu svojega rodjenja drugi dan Uskrsa. Ovim — drugim danom Uskrsa — Stankovic je zavrsio niz dogadjaja u svome zivotu za koji je taj dan bio sudbonosan. Koristeci se podacima u nekrologu njegovu ("Vila", 1886.) navodimo ovde tu cudnovatu igru sudbine, igru koja je najznacajnija dopuna, upravo dusa, biografije njegove.

..."U mladim godinama osta bez roditelja; u teskom i rdjavom stanju, ostavljen gotovo sam sebi, svrsio je sest razreda gimnazije... Od detinjstva je osecao osobitu sklonost k muzici, ali je sredstava za muzicko izobrazenje imao malo. Ono malo imanja sto je iza roditelja ostalo ne doticase za potrebe njegove. I ovde se nadje covek, koji je od roditelja njegovih zaduzen bio i koji Kornelija izbavi iz te nevolje. To je Pavao Ridjicki od Skribesica. Jednom je slusao kad je Kornelije na klaviru svirao; dopadne mu se; opazi dar u detetu i ponudi mu da ga o svom trosku za muziku izobrazi. U Kornelija Stankovica bila je zelja za muzikom toliko razvijena da mu je taka ponuda bila blagodat s neba. I taj srecni dan bio je drugi dan Uskrsa 1849. godine. U Becu pocne izucavati teoriju muzicku, pozna se s klasicnim umotvorima muzickim i njegova zvezda povede ga namenjenim stazama. Kazu da mu je majka nad kolevkom rado pevala crkvene pesme. Cudno osecanje materino, ona neispitljiva ljubav srpske zene prema svojoj crkvi, urodi cudnim plodom. Godine 1851. behu na skupu u becu radi crkvenih narodnih poslova sve pravoslavne vladike iz Austrije. Patrijarah Rajacic bese u svojim sobama namestio malenu kapelu u kojoj se sluzila sluzba Bozja. Tu i tome krugu otpevano je vaznije delo K. Stankovica — liturgija u cetiri glasa.

I to je bilo upravo drugi dan Uskrsa.

Druga komponovana liturgija njegova otpevana je u grckoj crkvi 1852. godine, i opet drugi dan Uskrsa.

... Kad je po materijalu muzickom, koji je narod u svojim nedrima sacuvao, poceo raditi umetnicki, godine 1854. dokazao je pred zborom mnogih svestenih lica da se nase narodno crkveno pojanje moze staviti u note, i to je bilo opet — drugi dan Uskrsa.

Godine 1855. otpevan je prvi posao njegov iz narodnog crkvenog pojanja od cetrdeset pevaca u sali muzickoga konzervatorijuma u becu pred silnom a osobito slovenskom publikom; a to je bilo — drugi dan Uskrsa.

Kad je godine 1856. poceo putovati po narodu dajuci koncerte, otpoceo je prvim koncertom u Karlovcima — drugi dan Uskrsa...

Toga dana 1866: — kao sto je pomenuto — i preminuo je!

Do godine 1854. kornelije se u svome radu umetnickom povodio za pojedinim velikanima u muzici. Prve njegove kompozicije bejahu tri nemacke pesme dve Silerove i jedna Getova. Zatim je dosao valcer pa onda u cetiri glasa nekolike srpske pesme kao npr. "Oj, talasi..." i druge. Posle je dosla pomenuta njegova prva liturgija, koja kod arhijereja nije nasla odziva, a za njom i druga, pevana u grckoj crkvi, bolja ali opet bez pravog uspeha.

Posle svega toga "stavio se na bazis radnje koja je skopcana sa srcem i dusom njegova naroda". Tada nastupa nova, svetla, perioda rada njegova.

Sisavsi u karlovce stajao je slusati i beleziti pevanje najboljih pevaca crkvenih pesama. Stavljajuci to pevanje u note, dovodeci ga u red, harmonizujuci ga i dizuci na stupanj umetnickoga pevanja — izradio je liturgiju Jovana Zlatoustoga i Vasilija velikoga s odlomcima strasne nedelje i uskrsnjega pevanja.

U Karlovcima je, popisujuci "sve sto narodna crkva ima", proveo dve godine, a po tom se vrati u Bec da produzi rad.

U patrijarhu Rajacicu imadjase mocnog zastitnika u Vojvodini a u mitropolitu mihailu u Srbiji.

Kad je u Becu stao priredjivati duhovne koncerte, uspeh je bio silan. O jednom je strucna kritika becka rekla da "samo u takim melodijama moze dihati pravi religiozni zivot". O drugom je pisano: "G. Stankovic koji se toga prihvatio svrsio ga je doista s umetnoscu koja zasluzuje svako priznanje... Osobito valja pohvaliti teznju kojom se g. Stankovic trudio da shvati sto popularnije harmoniju... Same melodije siu tihe, krecu se u predelima mola i u polaganom vremenom razmeru, a teznjom za nakitom odaju ocito svoj istocni postanak... Posao g. Stankovica vrlo je zasluzan, on se trudi da srpskom crkvenom pojanju stece umetnicke plemenitosti."

Taj svoj rad — crkveno pojanje — hteo je da prikaze i da popularise u Rusiji. Toga radi, spremao se da putuje tamo, ali mu suva bolest putovanje odgadjase a za tim i smrt donese.

Mesto toga Kornelije je proveo duze vreme u Beogradu, sireci muzicku umetnost i vodeci, kao predsednik, onda jedino Peogradsko Pevacko Drustvo. Tada je o trosku srpske vlade putovao u pojedine krajeve Srbije radi sakupljanja narodnih melodija.

Skupljanje narodnih melodija cini drugu vrstu njegova rada. Sam je kazao kako su srpske narodne pesme postale poznate po lepoti misli, ali svet jos ne poznaje duse tih misli t. j. melodije narodnih pesama. Da se i to izvrsi — preuzeo je kao drugu zelju svoju.

Muzicke je radove svoje stampao u Beču. Tu su ugledale sveta sve tri knjige pravoslavnog crkvenog pojanja u srpskoga naroda, posvecene "Srpskom narodu". Srpske Narodne Pesme posvetio je, 1858, knezu Danilu, drugo izdanje Srpkinjama a trece Knezu Mihailu — prvu svesku, i ruskom poslaniku u Becu Balabinu — drugu svesku; za tim je izisao i treci deo.

Od njegovih kompozicija umetnickih pesama — i ako mu je taj rad manjega znacaja - narocito su popularne i rasirene: "Rado ide Srbin u vojnike", "Secas li se onog sata", "Tavan noci" itd.

U istoriji duhovne kulture srpske a posebice u istoriji muzicke umetnosti i visega obrazovanja u Srba pomenu Kornelija Stankovica pripada jedno od prvih i najvidjenijih mesta. To je zasluzio njegov kratkovremeni ali pun ideja i uspeha rad.





Tekst preuzet iz knjige:
Znameniti Srbi XIX veka
Andra Gavrilović
Drugo dopunjeno izdanje
Naučna KMD
Beograd, 2008.



Predgovor izdavača & Predgovor drugom izdanju: Andra Gavrilović, profesor, književnik i književnik istoričar,
rođen u Svilajicu 1864. a preminuo u Beogradu 1929. godine. Gavrilović je sam napisao biografije svih ličnosti znamenitih Srba...
Intergralna verzija knjige štampana je u Zagrebu, u perodu od 1901.—1904. godine i bila je sačinjena od tri sveske...
Književni stil iz originalne verzije knjige nije napustan ni u ovom izdanju.
U Beogradu, januara 2008. godine.
4427  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Kornelije Stanković (1831—1866) poslato: Februar 01, 2011, 10:14:12 pm
**

KORNELIJE STANKOVIĆ


"Prvi srpski skolovani muzicar, Kornelije Stankovic, savremenik Vuka Karadzica, veoma brzo je shvatio vaznost i vrednost narodnih pesama u stvaranju nacionalne umetnicke muzike srba. Kao sto je Vuk zapisivao narodne umotvorine, tako je Stankovic, putujuci po Vojvodini i srbiji, belezio narodne melodije, dodavao im klavirsku pratnju ili stvarao nove klavirske kompozicije na narodne teme ('Srpske narodne pesme' za glas i klavir, varijacije na temu 'Sto se bore misli moje' i druge) i izvodio ih na svojim koncertima. Medju zabelezenim pesmama nalazi se i 'Uskliknimo s ljubavlju'. Ova najstarija srpska himna postala je popularna u narodu narocito pocetkom 19. veka i pevana je na svim svetosavskim skolskim svecanostima. Tako ju je i Stankovic cuo i zapisao posle jedne proslave u Becu 1858. godine.

Rodjen je u Budimu, skolovan u Becu, Stankovic je dosao u Beograd sa naprednim idejama o stvaranju i popularizovanju muzike u mladoj srpskoj drzavi. Bio je osnivac Beogradskog pevackog drustva, njegov dirigent i kompozitor.

Neznog zdravlja, osetljiv i blage prirode, cesto je svoje savremenike podsecao na Sopena, pod cijim je uticajem bio sve dok nije, na jednom koncertu u Becu, cuo Lista. Kazu da ga je List toliko opcinio da je poceo da vezba po deset sati dnevno zeleci da svira kao on. Ali, teska bolest ga je sprecila u mnogim planovima.

Gordana Stojanović & Nadežda Ćirić
4428  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Kornelije Stanković (1831—1866) poslato: Februar 01, 2011, 10:13:52 pm
**

KORNELIJE STANKOVIĆ


DELA:

KLAVIRSKA: "Ustaj, ustaj Srbine" (sa varijacijama), 1852; "Slovenski kadril", 1855; "Sto se bore misli moje" (sa varijacima) 1857; "Srpski narodni kadril" 1859; "Bugarski kadril" i "Srpska polka" 1862.

VOKALNA: Pesme za dramu "Preodnice srpske slobode" ili "Srpski hajduci" Dj. Maletica; mes. hor "Crnogorac Crnogorki"; "Himna Srbije".
— "Srpske narodne pesme" (6 zbirki  koje sadrze ujedno klavirske i horske harmonizacije. Zbirke su ovde navedene po prvoj pesmi koja je u njima: "Oj talasi", 1851; "Secas li se onog sata", 1853; "Uskliknimo s ljubavlju", 1859; "Ja sam Srbin, srpski sin", 1859; "Polecela sarenptica", 1862; "Prag je ovo milog srpstva", 1863).

CRKVENA: "Dve liturgije", 1851 i 1852; "Pravoslavno crkveno pojanje u srpskoga naroda" (I knj., "Liturgija Jovana Zlatoustog", 1862; II knj., "Tropari, kondaci, irmosi od Bozica do Spasovadne" 1863; III kn., "Tropari, kondaci, irmosi od Spasovadne do Vavedenja", 1864); "Srpsko crkveno karlovacko pojanje ("Blazena" I-8 glasa, 1822). Neobjavljeni zapisi karlovackog pojanja u 17 svezaka u Arhivu SAN.

Podaci korišćeni iz muzičke enciklopedije.





Muzika CD:
Liturgija Sv Jovana Zlatoustog
Kornelije Stanković

01. Slava: Blagoslovi duse moja
02. Pridite poklonimsja
03. Pridite poklonimsja
04. Svjati Boze
05. Aliluja
06. Suguba jektenija
07. Heruvimska pesma
08. Oca i Sina
09. Kanon evharistije
10. Dostojno jest
11. Jedini svjat  
12. Jedin svjat
13. Pricasna pesma
14. Blagosloven grjadij
15. Vidjeho svijet istinij
16. Da ispolnjatsja usta nasa
17. Budi imja Gospodnje

Izvodi: Hor RTS — dirigent Bojan Sudjic


4429  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Kornelije Stanković (1831—1866) poslato: Februar 01, 2011, 10:13:32 pm
**

STANKOVIĆ KORNELIJE


Stanković Kornelije rodio se je u Budimu, 18 avgusta 1831 godine.

Školovao se je u mestu svojega rođenja, u Aradu, u Pešti, i u Beču; a muzici se je učio sam gde je god prilike dobio.

Vuk Karadžić, ruski prota M. Rajevski, i P. Riđički, svaki na svoj način, upućivali su i pomagali mlada, dobra i vredna umetnlka, da se udubi u narodnu dušu, da sasluša i, po tom, pribere blago narodnih melodija, i da to blago iznese svetu na ocenu.

Stanković je po svojoj mogućnosti i radio tako. Najpre je počeo stavljati na note lepo naše crkveno pevanje. Toga je sastavio tri knjige.

U prvoj knjizi je Zlatoustoga služba;
U drugoj, i u trećoj su Prmosi, Tropari, i Kondaci.

Posle je skupio i stavio na note zbirku Srpskih narodnih pesama.

Sve nije dospeo izdati, nego je i posle njegove smrti ostalo dosta pesama u rukopisu, što je sve srpska vlada otkupila.

Baveći se u Beogradu i, kao predsednik pevačkoga društva, šireći u prestonici ukus za muziku i pevanje, Stanković je o trošku vlade srpske putovao u neke krajeve Srbije, te je zbirao narodne melodije, i stavljao ih na note.

Za njegova boravljenja ovde, bejaše u Beogradu ruski konsul g. Aleksandar E. Vlangalija, čovek vanredno dobra srca i neobično prostrane obrazovanosti.

Vlangalija je Stankovića veoma uvažavao; vrlo često ga prizivao u svoj dom, i vrlo rado delio s njim svoju gospodsku trpezu.

Dobri i gostoljubivi domaćin, prijatelj umetnosti, često bi prizivao i druge konsule, drugove svoje, u veče na čaj, pa bi, takom prilikom, zamolio Stankovića da odsvira što god iz našega crkvenoga pevanja.

Jednoga večera g. Longvort, engleski konsul, moli Stankovića da odsvira sto god ozbiljno iz naših crkvenih pesama.

— Ekselencija! odgovori umetnik: — ništa ozbiljnije nema od našeg petoga glasa! I poče svirati: "Sobeznačalnoje slovo ocu i duhovi!...

Longvort se sav zanesen u misli, slušajući tu punu religiozne tajnenosti pesmu.

Iza toga reče da bi želeo čuti i što god veselo.

— O, i toga ima, odgovori umetnik: — Evo, ovo se peva kad se je krstio Bogu sin, i grunu svirati.

"Vo Jordanje kreštajuštu se tebje Gospode!

Englez se odmah osmehnu veselim glasima radosne pesme, i s istinskim zadovoljstvom otpljeska umetniku kad svrši.

Svirajući uvek oduševljeno, Stanković pri svršetku jedne crkvene pesme kao sam sebi reče:

— Badava! naše pjenije mora utući rusko pjenije!

Izgovorivši to, okrete se i, videći za svojim leđima domaćina Vlangalija, trže se i popravi ovako:

— Oprostite, Ekslencija! Ovo je moja fiksa-ideja!

— Naprotiv, odgovori domaćin: — ja očenj ljublju ljubjaščih svojo hudožestvo!

Iz Beograda je Stanković otišao u Budim, pa je onamo i preminuo 5 airila 1865.

Stanković je bio malena rasta, slaba sastava, i nežan čovek u svakom pogledu. Umro je od suhe bolesti, baš onda kad je tek trebalo da otpočne raditi na slavu svojemu imenu i na korist srpskomu narodu.

Valjda je taka teška sudbina našega naroda!...

Što ređi plodni umovi, to im je vek sve kraći!....1


Milan Đ. Milićević

________________

1 O Stankoviću ima više u Letopisu 110 za 1865 str. 188—234.


POMENIK ZNAMENITIH LJUDI U SRPSKOG NARODA NOVIJEGA DOBA | U BEOGRADU U SRPSKOJ KRALJEVSKOJ ŠTAMPARIJI 1888.
4430  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Kornelije Stanković (1831—1866) poslato: Februar 01, 2011, 10:13:12 pm
**





KORNELIJE STANKOVIĆ
(Budim, 18.08.1831 — Budim, 05.04.1866)


PRVI MUZIČKI OBRAZOVAN SRPSKI KOMPOZITOR, PIJANISTA I HOROVOĐA BEOGRADSKOG PEVAČKOG DRUŠTVA


Rodio se 18. avgusta po Julujanskom, odnosno 30. avgusta po Grigorijanskom kalendaru 1831. godine u Tabanu, srpskoj četvrti Budima. Školovao se u Aradu, Segedinu, Pešti i Beču. Rad na beleženju i harmonizovanju svetovne muzike započeo je ubrzo po dolasku u Beč. Svoja prva duhovna dela, dve Liturgije, napisao je učeći uz bečkog profesora, kompozitora i orguljaša Simona Sehtera.

Od 1855. do 1857. boravio je u Sremskim Karlovcima a 1861. godine odlazi u Fruškogorski manastir Ravanicu, gde je proučavao i zabeležio napeve skoro celokupnog srpskog pojanja. Kao horovođa Beogradskog pevačkog društva, ubrzo potom je harmonizovao crkvene napeve za mešovit hor, što je izazvalo različite, šak i negativne reakcije jer time je umesto strane muzike zavladao nov nacionalno-muzički pravac.
 
Umro je mlad, u 34. godini života. Njegovi posmrtni ostaci su preneti iz Budimpešte, i 25. februara 1940. godine sahranjeni na Novom groblju.
4431  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Vasa Jovanović (1872—1943) poslato: Februar 01, 2011, 10:00:36 pm
**




Ovo muzičko delo posvećujem mom Dobrici, čika Vasa
Vasa Jovanović
Donji Kovilj, 22.V 1943.


http://scindeks-clanci.nb.rs/data/pdf/0352-9738/2007/0352-97380735191B.pdf
4432  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Vasa Jovanović (1872—1943) poslato: Februar 01, 2011, 10:00:16 pm
**
UDC 78.071.1:929 Jovanović V.
792.071.2.028:929 Milutinović D.






KOMPOZITOR VASA JOVANOVIĆ
I GLUMAC DOBRICA MILUTINOVIĆ

Povodom pedesete godišnjice Dobričine smrti

Kako su se upoznala ova dvojica umetnika, savremenika i prijatelja, to ne znamo tačno, ne znamo ni mesto ni druge okolnosti. Samo znamo da su bili veliki prijatelji i da je iz tog odnosa nastalo jedno zanimljivo muzičko delo.

O Vasi Jovanoviću (Novi Sad, 1872 — Donji Kovilj, 1943) za njegova života malo je pisano. Gotovo da bi se moglo reći da je objavljen samo jedan nedovršeni feljton u časopisima Ilustrovana nedelja i Srpsko kolo za vreme Drugoga svetskog rata, upravo u septembru 1943. i martu—aprilu 1944. godine (Koviljčanin Gojko Janić na osnovu razgovora sa Jovanovićem). A opet, s druge strane, ni sam Jovanović, koliko nam je poznato, ništa od svojih brojnih kompozicija nije objavio za života. A po onoj poznatoj: "Što nije zabeleženo, kao da nije ni postojalo." Međutim, zabeleženo jeste, samo objavljeno nije. Nije a, evo, biće, makar i posle toliko decenija.

Prijatelj Vase Jovanovića, jedan od najomiljenijih i najznačajnijih glumaca i pevača srpske i jugoslovenske pozorišne scene Dobrivoj Dobrica Milutinović (Niš, 1880 — Beograd, 1956), član Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta u Beogradu, posetio je Kovilj neposredno pred rat dvaput, drugi put u martu 1941. O tome događaju, u vreme kada je Dobrica bio na vrhuncu svojih umetničkih sposobnosti i svoje glumačke slave, još uvek se u Kovilju od najstarijih može ponešto čuti. Dobrica je posetio Kovilj, ali ne na Vasin neposredni poziv. Da li je Jovanović nekome u Kovilju pričao o svome drugovanju sa Milutinovićem, pa je ta priča bila dovoljna da se ovaj pozove u Kovilj, i to je samo za nagađanje, pretpostavka.

U ovo vreme, o kome govorimo, u Kovilj je nekako prispela putujuća pozorišna trupa Milenka Popovića. Trupa se zadržala u selu više dana, pa su u njenim predstavama, u manjim ulogama, učestvovali i neki Koviljčani. Omladinci Uroš Kolarov i Božidar Milošević odu u Beograd i u Kovilj pozovu Dobricu koji se neočekivano rado odazvao. Dobrica je došao sam. Kolona fijakera išla je pred Dobricu na obližnju železničku stanicu u Budisavi. Dolazak simpatičnog i stasitog Dobrice za Koviljčane je bila prava svečanost, doživljaj koji se ne zaboravlja. Dobrica je boravio u krugu porodice Uroša Kolarova, preko dana, a noćivao kod učitelja Zlatoja Stefanovića i njegove porodice. Dakle, kada je Dobrica došao u Kovilj, on je Popovićevu trupu zatekao, pa je tu i sam preuzeo neke uloge. U Zulumćaru Svetozara Ćorovića preuzeo je glavnu ulogu, Selim-bega. Preuzeo je i ulogu Hajduk-Veljkovog oca u drami Jovana Dragaševića Ajduk Veljko. U ovome delu su sudelovali i Koviljčani Kosta Grujin, Omer Kolarov i drugi. Kao čuveni recitator (snimio je davno recitacije na gramofonske ploče), Dobrica Milutinović je na jednoj predstavi i recitovao. Ove predstave su se izvodile u Mihajlovićevoj (Despininoj) kući i "Kod Vajvera", gde je bila sala sa pozornicom, binom, a u istoj zgradi bio je i stan Kolarovih. Uroš Kolarov, koji nam je o ovim događajima pričao osamdesetih godina prošloga veka, kaže da je Dobrica recitovao nekoliko pesama. To su bile pesme Zastava srpska trobojna, Šef železničke stanice (o maloj Lu koju je voz pregazio) i pesma o ljubavi majke i sina.

Kada je Dobrica došao u Kovilj, on se raspitivao za svojega prijatelja Vasu Jovanovića sa kojim je nekada drugovao u Beogradu i Zagrebu, i kojega je veoma poštovao. Rekli su mu da Jovanović leži kod kuće bolestan. Onda je Dobrica pitao da li bi mogao Vasu posetiti. Uroš Kolarov, Vasin bliski prijatelj, i njegovi drugovi rado su odveli Dobricu Vasinoj kući. Vasa se obradovao Dobričinoj poseti i pridigao se u krevetu govoreći: "Drago mi je, gospodine Milutinoviću, što ste me se setil." Na to mu je Dobrica odgovorio da ga Vasa ne oslovljava kao gospodina, nego da on sam zaslužuje veliko Dobričino poštovanje kao umetnik i dobar čovek koji ga je kao mladića pomagao.

Naime, kada je Vasa Jovanović još pred Prvi svetski rat radio u Beogradu, upoznao se sa Dobricom kod "Srpskog kralja". Za svoj rezervisani sto, koji je imao kao kapelnik tamburaškog zbora "Beli grad", Vasa je često i rado primao mladoga glumca i boema. Boraveći pre Drugoga svetskog rata u Zagrebu, Jovanović se često sastajao sa Dobricom Milutinovićem u gostionici na Preradovićevom trgu (u istoj zgradi je bio i kino "Kapitol"). Tako su se dvojica umetnika veoma zbližili i sprijateljili. Može biti da je to prijateljstvo bilo glavni razlog što je Dobrica rado pristao da ide u Kovilj. Prilikom ove posete Dobrica se fotografisao sa grupom Koviljčana, ali ne i sa Vasom koji je tada bio bolestan.

Svoje prijateljstvo sa Dobricom Miluginovićem Vasa Jovanović nastoji da ovekoveči posvećujući mu svoje poslednje datirano delo, koračnicu Dobrica (Donji Kovilj, 22. maja 1943), gde je na partituri napisao: "Ovo muzičko delo posvećujem mom Dobrici". Pošto je Jovanović naprasno umro nepunih mesec dana od komponovanja (21. juna 1943), a kompozicija nije ni do danas štampana, verovatno da Dobrica u onim ratnim vremenima otežanih komunikacija nije ni znao čime je Vasa Jovanović okitio njihovo prijateljstvo.

Ni mi nismo bili u prilici da čujemo ovo delo u živom izvođenju. Kako je na jednome mestu naš kompozitor, aranžer i tamburaški dirigent Sava Vukosavljev (1914—1996) napisao: "Kao originalni stvaralac (Vasa Jovanović) dao je najviše u svojim marševima i kolima", ni mi ne sumnjamo da ćemo jednom u izvođenju slušati ovu kompoziciju i u njoj uživati.




Razglednica Vase Jovanovića supruzi Jelisaveti dok je sa zborom "Beli orao" radio
i stanovao u hotelu "Podrinje", Kraljev trg 9.


NAPOMENA. Originalni rukopis ove kompozicije nalazi se kod autora ovoga teksta, kao i svi drugi rukopisi koji su ostali posle Vase Jovanovića. Vasina kći Danica i zet Radovan Penić sa celokupnom arhivom Jovanovićevom poklonili su ih autoru posle objavljivanja knjige Vasa Jovanović, tamburaš i kompozitor (Novi Sad 1993). Ovaj tekst je napisan uz pomoć izjava Uroša Kolarova, Danice i Radovana Penića i Jovanke Stefanović. Kompozicija Dobrica je u prepisu Radovana Penića.

Prema našim saznanjima iz postojeće dokumentacije koja nam je od Jovanovića ostala, u Beogradu je njegov tamburaški zbor svirao nekoliko godina, sa izvesnim prekidima, na sledećim mestima: Hotel "Srpski kralj", Ulica Uzun-Mirkova (1909), "Pozorišna kafana" (1910), Hotel "Takovo" (1910-11), Hagel "Bulevar" (1911), Hogel "Opera" (1911), Hotel "Imperijal" (1914), Hotel "Podrinje", Kraljev trg br. 9 (1924), "Borov park", Ulica kralja Aleksandra br. 246 (1926), Hotel "Slavija" (1928), a u Zagrebu: Kavana "Jadran", kod Pere Kolarova, Ilica br. 55 (1928) i još jednom lokalu, možda istom, 1938.

Jovanka Stefanović, učiteljica u penziji i domaćica Dobrice Milutinovića, ispričala je još jednu zgodu, kako je grupa prijatella vodila gosta do obližnjeg manastira Kovilja a na tabli iznad jedne gostionice Dobrica pročitao prezime vlasnikovo, pa pitao otkuda ti Rankovići u Kovilju. Odgovore mu da se vlasnik doselio iz sremskoga sela Bukovca, a on im reče da su možebiti rod, jer i njegova mati je iz iste familije.


Boško Brzić

http://scindeks-clanci.nb.rs/data/pdf/0352-9738/2007/0352-97380735191B.pdf
4433  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Vasa Jovanović (1872—1943) poslato: Februar 01, 2011, 10:00:09 pm
*
NEOPRAVDANO ZAPOSTAVLJENI KOMPOZITOR I TAMBURAŠ
S našom pesmom prošao Evropu


VASA JOVANOVIĆ

Vasa Jovanović nema "svoju" ulicu, trg, niti muzičku manifestaciju,
iako je još za života bio cenjen muzičar

Tamburaš i kompozitor Vasa Jovanović rođen je 1872. u Novom Sadu, a umro i sahranjen u Kovilju 1943. Dakle, reč je o čoveku iz našeg zavičaja. Još kao dečak zavoleo je muziku koju je učio sam, bez škole, a oko desete godine bio je ravan odraslim sviračima - tamburašima. Već u dvadesetoj godini dobija poziv za gostovanje u Hamburgu. Kao odrastao, muziku uči od profesora Dragutina (Karla) Hruzea, jednog od najvećih imena tamburaške muzike u ono vreme. Kasnije će, kada bude imao prilike za to, muziku slušati i na nemačkim konzervatorijumima (Drezden, Lajpcig). Iako je iz našega kraja, njega je proslavio njegov misionarski rad po našim, južnoslovenskim zemljama, ali i širom Evrope - gotovo bez prekida više od dvadeset godina i o sopstvenom trošku. Prema njegovim zapisima, proputovao je i muzički obeležio samo u jednoj turneji: Rumu, Inđiju, Zemun, Beograd, Pančevo, Kovin, Smederevo, Belu Crkvu, Vršac, Čakovo, Temišvar, Kikindu, Veliki Bečkerek, Jarkovac, Boku, Itebej, Turski Bečej, Madjarski Bečej, Sentu, Tursku Kanjižu, Mađarsku Kanjižu, Segedin, Suboticu, Sombor, Osijek, Belišće, Našice, Daruvar, Pakrac, Lipik, Gradišku, Jasenovac, Sisak, Zagreb, Ljubljanu, Goricu itd. U inostranstvu, u ono vreme, imao je koncerte (u pojedinim gradovima i na desetak mesta): u Altenburgu, Anversu, Berlinu, Beču, Bremenu, Breslavu (Vroclav), Briselu, Budimpešti, Bukureštu, Diseldorfu, Erfurtu, Keninsbergu, Lajpcigu, Londonu, Magdeburgu, Nikolajevu, Odesi, Osnabriku, Parizu, Požunu (Bratislava), Frankfurtu, Hamburgu, Hagu, Hanoveru, Štetinu (Šćećin) i dr.

Prema tome, slobodno se može reći da je proneo srpski narodni melos, našu narodnu pesmu i našu tamburicu, naš narodni instrument, širom Evrope. Uzgred, Marko Nešić, naš istaknuti muzički radnik (tamburaš, kompozitor), sa suprugom Milevom, bio je svojevremeno član orkestra Vase Jovanovića.

Vasa Jovanović je bio kapelnik, kompozitor, aranžer i pedagog, melograf. Na repertoaru nije imao samo tradicionalnu muziku našeg i drugih evropskih naroda, već je bio aranžer i izvođač popularnih arija i fragmenata ozbiljne, klasične muzike sopstvenih transkripcija kompozitora kao što su Bize, Smetana, Lehar, Vagner, Rosini, Verdi, Flotov, Linke, Doniceti, Maskanji, Guno, Ofenbah... Radi potpunije ilustracije Jovanovićevog stvaralaštva, samo da navedem nekoliko naslova njegovih dela: marševi "Sloboda", "Milutin", "Stražilovo", pesma "Povratak", "Smesa br. 27", Šest kola za tamburaški orkestar i drugo, ali je još mnogo ostalo u rukopisu i čeka objavljivanje. Ni literatura o Jovanoviću nije mala. O njemu i njegovom muziciranju pisano je u Evropi i kod nas još u njegovo doba, ali i u naše, a izuzetno afirmativno o svim vidovima njegovoga umetničkog rada. Kao instrumentalista, primaš, u mnogim prilikama zaslužio je i dobio visoka priznanja od najstručnijih muzičara, pa je za razne firme do 1913. godine snimio više gramofonskih ploča.

Uprkos svemu, Vasa Jovanović nigde nema "svoju" ulicu, trg, niti muzičku manifestaciju, iako je on to kao prvi tamburaš već odavno zaslužio. Predlažem da se ubuduće jedna tamburaška manifestacija nazove "Bisernica Vase Jovanovića" i da mu se odužimo bar onoliko koliko primašu Janiki Balažu, koga sam takođe cenio i s njime drugovao.

Ukoliko neko želi više da sazna o Jovanoviću, to može pročitati u knjizi "Vasa Jovanović, tamburaš i kompozitor", gde će naći i bogatu literaturu o njemu.


Mr Boško Brzić, Budisava
Dnevnik
4434  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Vasa Jovanović (1872—1943) poslato: Februar 01, 2011, 10:00:01 pm
**

TAMBURAŠ I KOMPOZITOR VASA JOVANOVIĆ


Podatke o kompozitoru i tamburašu Vasi Jovanoviću (Novi Sad, 1872 — Donji Kovill, 1943) ne tražimo u enciklopedijama, tamo ih nećemo naći. On za našu muzikologiju gotovo da ne postoji. O njemu su malo pisali neki listovi za vreme prošlog rata (ILUSTROVANA NEDELJA i SRPSKO KOLO u Novom Sadu) Ono malo što je pisano, to je bez velike vrednosti, jer su podaci nesigurni, sa dosta proizvoljnosti i senzacionalizma, nepotpuni. A Vasa Jovanović zaslužuje da se o njemu zna mnogo. Imao je život bogat i zanimljin, a stvorio je i ostavio za sobom lepo delo.

Sa muzikom se, kao dete, upoznaje preko tamburaša u očuhovoj gostionici u Donjem Kovilju, ali je najviše naučio i muzičku pismenost savladao kod Čeha Karela (Dragutina) Hruze, kompozitora i tamburaša, privatno. U Srba tada još nije bilo nikakve muzičke škole. Muziku, tj. muzičku pismenost učio je sa velikim žarom. Sa svojih devetnaest godina kreće po Evropi na turneju koja će trajati, sa kraćim prekilima, preko dvadeset godina. Svira u Rusiji, Nemačkoj, Belgiji, Holandiji, Rumuniji, Engleskoj, Češkoj, Austriji, Mađarskoj. To su bile godine kada je njegov tamburaški zbor BELI ORAO (osnovan 1901) stekao veliki ugled, godine kada se "uveče obuvao, a ujutru izuvao", nastupajući u najuglednijim koncertnim salama Odese, Berlina, Lajpciga, Drezdena, Budimpešte, Breslave, Zagreba, Novog Sada, Praga, Pariza, Londona, Haga, Anversa, Brisela, Beograda, Galca, Bukurešta... Ovu turneju prekida pred I svetski rat, da bi je u ratu prinudno nastavio, povlačeći se preko Albanije u Francusku, deleći tešku sulbinu svoga naroda.

Rodoljub i napredno orijentisani Jovanović, direktor i prva tamburica, oduševljava publiku svojom virtuoznošću, svojom privlačnom pojavom i lepim baritonom. Za svaki nastup pred publikom članovi ansambla su oblačili nacionalne nošnje. Skupocena odeća iz Šumadije, Crne Gore, Hrvatske ili rodnog kraja Vojvodine, bila je uvek obavezni deo njihovog prtljaga. U ono doba srpska trobojka se vila za vreme koncerata Jovanovićevog tamburaškog zbora po evropskim metropolama. A to su godine kada je Vasa Jonanović bio austrougarski državljanin!

Na toj svojoj dugoj turneji Jovanović je stekao veliki broj poznanika i prijatelja, o čemu i danas svedoče debeli albumi sačuvanih fotografija i razglednica. Članovi njegovog zbora bili su najviše ljudi iz njegovog Kovilja, ali ih je bilo i iz drugih krajeva Vojvodine, Hrvatske, Bosne, Slovenije, Češke i drugih zemalja, raznih nacionalnosti. Među njegovim učenicima je bilo od Roma do Nemaca. Mnogi su tamburu zavoleli zahvaljujući baš Jovanoviću. Strpljiv, blag, taktičan, pošten i širokogrud, sa "večntim" smeškom na usnama, lako je osposobljavao nove tamburaše kojih je bilo preko stotine (čija se imena znaju). Taj pedagoški rad Vase Jovanonića treba posebno istaći.

Član Jovanovićevog BELOG ORLA bio je, pored ostalih, i Novosađanin Marko Nešić (1873—1938), poznati kompozitor. tamburaš, pesnik, esperantista, jedan od prvaka naprednog radničkog pokreta u Novom Sadu između dvaju ratova. Tu je i Markova supruga Mileva, zatim romantična Vasina ljubav, lepa Nemica Olga Kvicau i mnogi drugi, znani i neznani.

Vasa Jovanović se nije bavio političkim radom. Sav se bio posvetio muzici, tamburi. Ali, boraveći u Nemačkoj, gde se onda kuvala napredna socijalistička i komunistička misao, i on je bio zahvaćen naprednim idejama. U Lajpcigu je, na primer, boravio istih godina (1900. i 1901 kada je Lenjin tamo štampao svoju ISKRU. Na svojem repertoaru, sastavljenom pretežno od srpskog narodnog melosa i dela ozbiljne muzičks literature, imao je Jovanović i revolucionarne melodije. Marko Nešić 1903. godine moli da mu Vasa pošalje iz Lajpciga u Novi Sad reči MARSELJEZE, što ovaj rado čini. Tako su Jovanović i Nešić izvodili ovu kompoziciju mnogo pre nego što će je 1909. na naš jezik prevesti D. Kapetanović i što će tek od 1911. biti izvođena u pevačkim društvima ondašnje Vojvoline. U zaostavštini Vase Jovanovića nađena je i aranžovana INTERNACIONALA, a poznata prolteterska pesma BUDI SE ISTOK I ZAPAD ukomponovana je 1937. u Jovanovićevu koračnicu NARODNI FRONT.

U početku pravi proleter koji živi samo od svoje tambure, Jovanović je po svojsm socijalnom položaju morao biti napredno opredeljen. To će doći do izražaja kada bude uvideo kakva se bura podigla iz njemu mile Nemačke, kada fišizam bude i njemu došao u pohode. Za vreme prošlog rata fašisti odvode njegove sinove, a njega i porodicu zlostavljaju. To njegovo srce nije moglo izdržati. Umro je ne dočekavši kraj rata, ne dočekavši da još jednsm vidi sinove. A ni Vasinim sinovi Miloš i Milutin nisu dočekali kraj rata. Za slobodu su, kao i mnogi drugi, dali svoje mlade živote.

Ono što će Vasu Jovanovića staviti u red poznatih imena srpske muzike, to su, koliko njegovo propagiranje naše muzike, njegov pedagoški rad, toliko i njegove kompozicije. To su gotovo isključivo instrumentalna dela, komponovana i aranžovana za tamburaški zbor. Najviše je koračnica, igara i potpurija (SMESA) narodnih melodija: srpskih, mađarskih, rumunskih, nemačkih i raznih slovenskih naroda. U Jovanovićevom radu značajno mesto zauzimaju dobri aranžmani za tamburaški zbor klasične i popularne muzičke literature.

Iako je tek 1974. goline štampana jedna Jovanovićeva kompozicija, one su se decenijama ipak u prepisima širile i izvodile i kod nas, i u inostranstvu. Postoje uveravanja Jovanovićevih učenika i rodbine da je njegov zbor snimio negde dve gramofonske ploče oko I svetskog rata (možda i pre). Neki od učenika i rodbine su imali te ploče, ali u kompozitorovoj zaostavštini o tome nema podataka. Postoji samo nada da se do tih podataka sigurno dođe.

Kada je već reč o zaostavštini ovog zanimljivog čoveka, onda treba reći da je, zahvaljujući kćeri i zetu, sačuvana dragocena i obimna građa koja dozvoljava rekonstrukciju Jovanovićevog života i rada. I ne samo njegovog. Tu su oko 2.500 razglednica upućenih Jovanoviću (najviše do I svetskog rata), zatim fotografije njegovih i drugih orkestara, fotografije prijatelja i poznanika, kao i predmeti koji su mu pripadali, od kojih je svakako najznačajnija njegova tamburica. (Bez ove dokumentacije ni ovaj tekst ne bi imao ovoliko podataka).

Plodni kompozitorski rad Vase Jovanovića bio je u osnovnom toku razvoja srpske muzike njegovog doba, razvoju koji vodi ka izgrađivanju nacioialnog stila. Jovanović živi i stvara u duhu romantičarskog rodoljublja, koje se kod nas dugo zadržava. Bio je jedan od onih, kako na jednom mestu kaže naš vrsini muzikolog Stana Đurić-Klajn, koji su "uz sopstvena izgaranja, kraće ili duže, nešto značili i zračili u našoj muzičkoj prošlosti".





Boško Brzić
VESTI MUZEJA GRADA NOVOG SADA
4435  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Robert Tolinger (1859—1911) poslato: Februar 01, 2011, 09:57:46 pm
**

ROBERT TOLINGER
(Hluboki, Češka, 1859 — Šabac, 1911)

Kompozitor i horovodja. Ceh, Rober Tolinger, rodjen je 1859. godine u Hluboki, kod Ceskih Budjejovina.

Ni najnovija opsezna istrazivanja njegovog zivota i rada nisu pruzila vise podataka o godinama detinjstva i o skolovanju. Zna se da je, posle zavrsene osnovne skole i dva razreda realke, 1874. godine upisan na Praski konzervatorijum gde, u klasi profesora Francisa Hegenbarta, uspesno zavsava petogodisnje studije violoncela.

Odmah po zavrsetku studija, 1859. godine, Tolinger se otisnuo u svet. Stigao je u Zagreb, ali u Zemaljskoj operi nije mogao da zadovolji svoje dirigentske ambicije. Stoga je, posle osmomesecnog boravka u Zagrebu, gde je pretezno muzicirao kao violoncelista, prihvatio poziv Pevackog drustva Gusle i, u maju 1880. godine, obreo se u Velikoj Kikindi.

Deset godina boravka ovog ceskog muzicara u Kikindi popularno se nazivaju Tolingerovo doba. Pevacko drustvo Gusle je dostiglo najvisi nivo horskog pevanja, a sam Tolinger je ovde komponovao najbolje kompozicije. Kao vrstan violoncelista, cesto je nastupao i dobijao laskava priznanja, kako domace, tako i strane stampe.

U samoj Kikindi, koja je bila konglomerat zemljoradnickog, trgovackog i zanatlijskog zivlja, primljen je veoma srdacno i uz uvazavanje i postovanje. Glavni animator ukupnog kulturnog zivota bio je advokat Milan Petrovic koji je, istovremeno, bio i predsednik Pevackog drustva Gusle.

Stekavsi veliki broj prijatelja i opste simpatije varoske sredine, 1881. godine Tolinger se ozenio sedamnaestogodisnjom Anom, cerkom kikindskog svestenika konstantina rajkovica. Zbog ovog braka, presao je u pravoslavnu veru, a kum na vencanju je bio Milan Petrovic.

Za kratko vreme, oko Tolingera i Gusala, okupio se veliki broj obozavalaca muzike i pevanja, pretezno omladine. Tolinger je imao ideju da osnuje i muzicku skolu, ali ona, u to vreme, nije bila ostvarljiva. Stoga je je on individualno radio sa talentovanim ucenicima, predavajuci im klavir, violinu, violoncelo i solo pevanje.

Pod Tolingerovim vodjstvom, Hor Pevackog drustva Gusle je, i van Kikinde, sticao pristalice i dobijao priznanja. Hor je gostovao u Temisvaru, segedinu, Subotici, Vranjevu, Novom Sadu, Malencima, Beckereku, Molu, Vrscu i drugim mestima.

Istovremeno, Tolinger se trudio da svojim Kikindjanima obezbedi gostovanje kvalitetnih  srpskih pevackih drustava. Uz njegovo posebno angazovanje i zalaganje, posle dugog cekanja na odobrenje, polovinom 1889. godine u Kikindi gostuje Beogradsko pevacko drustvo, sa Stevanom Mokranjcem, Tolingerovim poznanikom i potonjim pobratimom.

U januaru 1886. godine, kao organ Pevackog drustva Gusle, u Kikindi je poceo da izlazi muzicki casopis Gudalo, ciji je pokretac i iidejni tvorac bio Tolinger. Za godinu dana izlazenaj, stampano je deset brojeva Gudala i uz svaki - po jedna Tolingerova kompozicija. Ovaj jedinstveni muzicki casopis imao je, za ono vreme, veliki broj pretplatnika i pomagao je mnogim pevackim drustvima da obnove repertoar i podignu kvalitet horskog pevanja.

Od svih Tolingerovih aktivnosti, najveci znacaj ima kompozitorski rad. Za vreme boravka u Kikindi, napisao je preko 20 pesama za muski, zenski i mesoviti hor, oko 135 decijih pesmica, vis esolo pesama, jednu liturgiju, mnostvo duhovnih kompozicija, vise klavirskih kompozicija, kao i kompozicija za druge instrumente. Od vecih dela, komponovao je operetu Veseli mornari, jednu simfoniju, manju kantatu Ciganin, veliku kantatu Kosovka, itd. Jedno od njegovih najboljih dela svakkao je kantata Kosovka, koja je napisana za hor, soliste i klavir, cetvororucno, sa zavrsnicom za dva hora. Napisana je 1888/89. godine, povodom 500-godisnjice kosovske bitke. Ovo je jedno od prvih dela ovakve vrste u srpskoj muzici.

Poslednje godine Tolingerovog boravka u Kikindi obelezene su konfliktima i razocarenjima. Dr milan Petrovic se povukao iz Pevackog drustva, ciji je rad zamro, a ubrzo prestaje da izlazi i casopis Gudalo. Nove Tolingerove kompozicije se vise ne stampaju. Sve to je bila uvertira za bracni brodolom. Od zene Ane, Tolinger se razveo 1887. godine, da bi se ona preudala za vencanog kuma milana Petrovica. Tolingerovi su imali kcer Pavu, koja je pripala majci. Nakon toga, umetnik se povlaci u samocu svoje sobice, iz koje retko izlazi. Pokusavajuci da promeni boraviste, nekoliko puta je odlazio na Cetinje i bio priman kod Kneza Nikole. Poslednju platu u Kikindi je primio za septembar 1890. godine.

Prvog novembra 1890. godine, zapocinje njegov rad na Cetinju. Kulturni zivot se ovd eodvijao u Zetskom domu, u cijem okrilju su radili Stamparija, Biblioteka, Arhiv, Muzej, Drustvo knjizevnika, Dobrovoljno pozorisno drustvo, Pevacko drustvo, Vojni duvacki orkestar, deciji horovi i mnogobrojni vokalni i instrumentalni solisti. Tolinger je postavljen za ucitelja pevanja i muzike u Gimnaziji, Bogoslovsko-uciteljskoj skoli i Zenskom institutu, sa godisnjom platom od 600 fiorina u zlatu.

U crnogorskoj prestonici, koja je imala 200 kuca i nesto vise od 1000 stanovnika, Tolinger se uglavnom posvetio prosvetno-pedagoskom strucnom radu, a znatno manje drugim oblicima muzickog stvaranja. Pisao je samo prigodne kompozicije za potrebe skole i sredine, a povremeno se bavio reproduktivnom umetnoscu kao pijanista-pratilac i solista na violoncelu. Dirigovanjem se bavio uzgredno, sa djackim horovima, na skolskim i vanskolskim zabavama i proslavama.

Ohrabren laskavim kritikama posle prvih javnih nastupa, Tolinger pokusava da pokrene izdavacku produkciju i stampanje svojih kompozicija za klavir pod nazivom Sa Lovcena, ali od toga brzo odustaje zbog malog broja pretplatnika.

Nakon toga, Tolinger se potpuno posvetio pedagoskom radu. O rezultatima najbolje svedoce zvanicni izvestaji: "Ucenici Gimnazije i Bogoslovije, svi bez izuzetka, pevaju po notama i sa iznenadjujucom tacnoscu ne samo da ispunjavaju takt, vec i izrazavaju i izdvajaju najraznovrsnije Andante fuge kontrapunkta. Sve je tako i u Devojackom institutu".

Uspesni nastupi Tolingerovih ucenika inicirali su osnivanje Drustva Gorski vijenac, 1894. godine, sa ciljem da se u njemu neguje instrumentalna muzika. Tako je postojeci duvacki orkestar obogacen grupom gudaca i dobio je status pravog dvorskog orkestra.

Godine 1893, Tolinger se ponovo sreo sa svojim velikim prijateljem Stevanom Mokranjcem, posto je Beogradsko pevacko drustvo gostovalo na Cetinju u znak zahvalnosti svom pocasnom clanu Knezu Nikoli. Istovremeno, pocinje njegovo druzenje sa poznatim etnomuzikologom Ludvigom Kubom, koji je vise puta dolazio na Cetinje.

Tolinger je na Cetinju proveo sedam godina. Kao covek nemirnog duha i vecih umetnickih ambicija no sto je ova sredina mogla da mu pruzi, odlucio je da se vrati u Cesku. Napusti je Cetinje u julu 1897. godine. Za svoju delatnost u crnogorskoj prestonici, odlikovan je Ordenom V stepena 1893, i Oredenom III stepena Danilovog reda, 1895. godine, na Sv. Nikolu.

Po povratku u Cesku, Tolinger se nastanjuje u Pragu. imao je zelju da, preko koncertnih turneja, sa manjom grupom izvodjaca, upozna Evropu sa lepotama srpske muzike. Ovaj veliki projekat, koji je pripreman sa jednim koncertnim preduzecem, nije realizovan usled pomanjkanja sredstava.

Kako ni Prag nije zadovoljio Tolingerove ambicije, on je prihvatio poziv Sabackog pevackog drustva i, 1. juna 1902. godine, zapoceo svoju mnogostruku aktivnost u sapcu. Radio je kao dirigent i horovodja u Sabackom pevackom drustvu i kao profesor muzike u Sabackoj gimnaziji, gde je nasledio Milivoja pokornog, a zatim i u novoosnovanoj Visoj zenskoj skoli. Vec skolske 1903/1904. godine, u Gimnaziji postojano i dobro radi hor od 97 ucenika, veliki orkestar od 30 ucenika i manji muzicki sastav od 17 sviraca. I u Zenskoj gimnaziji je, po starom obicaju i ugledu na Cetinje, poceo spremati hor talentovanih ucenica, sto mu je omogucilo da kombinuje program sa ucenicima Gimnazije i da stvori i mesoviti hor.

Vrlo brzo Tolinger postaje miljenik sabacke carsije. Svoju vaspitnu muzicku misiju obavljao je sa zanosom apostola. Ulazuci velike napore i ne stedeci sebe, polako i sigurno je uvodio svoje djake u bogatu riznicu muzicke kulture. Istovremeno, uspeo je da reorganizuje Sabacko pevacko drustvo. Kao iskusnom i afirmisanom dirigentu, nije mu bilo tesko da, za kratko vreme, od grupe amatera stvori pevacke zanesenjake i entuzijaste. Nastao je najplodniji period rada Sabackog pevackog drustva. Vec 23. maja 1903. godine, na takmicenju 23 pevacka drustva iz Srbije i Vojvodine u Beogradu, Sapcani lako osvajaju prvo mesto, sto je osokolilo sabacke pevace. Sa velikim zadovoljstvom i entuzijazmom oni su, 29. juna 1905. godine, nastupali u Banja Luci, na svecanosti povodom osvecenja zastave Banjaluckog srpskog pevackog drustva Jedinstvo, uz ucesce jos sest drustava iz Beograda, Nisa, Zagreba, sanskog Mosta i Prijedora. Krajem iste godine, u sapcu je gostovalo Akademsko pevacko drustvo Balkan iz Zagreba. U okviru turneje po Srbiji, u Sapcu je, 18. i 19. oktobra 1907. godine, gostovalo Akademsko pevacko drustvo "Obilic" iz Beograda. Godine 1910, u Sapcu je gostovala i novoosnovana Beogradska opera, ali niej naisla na dopadanje medju sabackom publikom.

U samom gradu, nije se mogla zamisliti ni jedna zabava, koncert ili priredba, pa cak ni crkveni obred, bez Sabackog pevackog drustva. Clanovi Drustva su jednostavno obozavali Tolingera, a onda je disciplina dolazila spontano, sama po sebi. O njemu su svi imali lepo misljenje, smatrajuci ga visoko moralnim covekom. Potpuno posvecen struci, zracio je urodjenom skromnoscu koja je osvajala sve oko njega. Bio je drustven i uvek spreman da pomogne. Na koncertima je cesto nastupao sa Ruzom Vinaver, a znao je da se ukljuci i u buran nocni kafanski zivot, sa uzivanjem slusajuci specificno muziciranje cuvenih Cicvarica. Kada ih je prvi put cuo, pricaju ocevici - malo se zbunio, a onda ustao, prisao Baki i odusevljeno mu cestitao.

Tolinger je u Sapcu imao sve uslove za udoban licni zivot. Stanovao je u kuci uciteljice Leposave Krstic, u neposrednoj blizini skole, a o njemu se starala rodjaka iz Praga Marija Ruzicka.

Imao je cast da koncertira pred Kraljem Srbije Petrom Karadjordjevicem, a za dugogodisnji pedagoski rad i delanje na polju srpske muzike, dodeljeno mu je vise od 25 javnih priznanja.

Samopregoran rad negativno se odrazio na njegovo zdravstveno stanje. Jos od 1909. godine, povremeno je poceo da izostaje iz skole. U zimu 1911. godine, 20. februara, iznenada je umro od zapaljenja pluca. Sutradan je, uz najvece pocasti, sahranjen na Donjosorskom groblju.

Sapcani ga nisu zaboravili. Posle 20 godina, nad njegovim grobom je podignut spomenik, zahvaljujuci prilozima 110 pretplatnika iz cele Jugoslavije, ali najvise iz Sapca. Da pomenemo samo neke: Sabacko pevacko drustvo, Pevacko drustvo Gusle iz Kikinde, Uciteljska skola iz Sapca, Podrinska gimnazija, Kolo srpskih sestara iz Sapca, Opstina sabacka, Sabacka banka, Sabacka trgovacka banka, Prosvetno drustvo "Karadzic" iz Loznice, Isidora Sekulic, Vladimir Djordjevic i — brojni Sapcani. Tom prilikom, bratimili su se Sabac i Kikinda.





Branko Šašić
ZNAMENITI ŠAPČANI I PODRINCI
Štampa "Dragan Srnić"
Šabac, 1998.


[postavljeno 22.09.2008]
4436  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Petar Krstić (1877—1957) poslato: Februar 01, 2011, 09:56:21 pm
**

PETAR KRSTIĆ (Beograd, 18.02.1877 — Beograd, 21.01.1957)


Petar Krstić, veoma plodan kompozitor, dirigent i muzički pedagog, rođen je 18. februara 1877. godine u Beogradu. Studije kompozicije završio je na konzervatorijumu u Beču (R. Fuchs), gde je apsolvirao i muzikološki odsek filozofskog fakulteta. Nakon povratka u Beograd, bio je dirigent Narodnog pozorišta od 1903. do 1912. godine i nastavio tradiciju negovanja scenske muzike. Posle Davorina Jenka, dao je najveći broj kompozicija za scenu. Nakon smrti Stevana Mokranjca preuzeo je 1914. godine dužnost dirigenta i nastavnika Srpske muzičke škole koju je vršio do 1921. godine. Iste dužnosti obavljao je neko vreme i u Muziškoj školi "Stanković". Uporedo je radio i kao nastavnik muzike u gimnaziji (1903-1928). Bio je šef odseka za umetnost i književnost u Ministarstvu prosvete od 1929. do 1938. godine i šef muzičkog odseka u beogradskoj radio-stanici; godine 1922. i glavni urednik "Muzičkog glasnika" a sarađivao je i u dnevnom listu "Pravda" kao kritičar. Takođe, nastupao je i kao orkestarski dirigent i horovođa više beogradskih pevačkih društava.

Patar Krstić je komponovanjem zahvatio mnoge oblasti. Inspiraciju je nalazio u srpskoj narodnoj muzici. Iako se oslanjao na nemačke romantične uzore, ostao je veran narodskom stilu. S toga se u ponekim delima, instrumentalnim kompozicijama i solo pesmama, gde je narodne melodije obrađivao na tradicionalni nacin, ipak oseća se uticaj nordijske nacionalne škole stila L. I. Jensena i drugih.

"Najorginalnija ostvarenja Petra Krstića jesu pojedini horovi, pisani sa znalačkim tretiranjem glasa, dobrom deklamacijom teksta i zanimljivim harmonskim i ritmičkim efektima."



DELA:

ORKESTARSKA:
Uvertire: Patetična uvertira, 1903; Na Liparu, 1905; Koštana, 1907; Dorćolska posla, 1908; Kosovska tragedija, 1912 i Kneginja Maja, 1923; Svita za gudački ork., 1901; Scherzo, 1902; Srpske igre br. I, 2 i 3, 1904; Žalosni marš, 1912; Marš VII puka za duvački ork.

KLAVIRSKA:
Pesma bez reči; 2 fuge u a-molu i u e-molu; varijacije na temu Osu se nebo zvezdama; Sa srpskog sela; Tuga; Preludium.

DRAMSKA:
Opere: Zulumćar, 1927. i Ženidba Janković Stojana, 1948, Scenska muzika za dvadeset pozorišnih komada među kojima Novela od Stanca (M. Drzić), 1903; Koštana (B. Stanković), 1907; Dorćolska posla (I. Stanojević), 1908; Snežana i sedam patuljaka (S. Mijalković), 1912; Kneginja Maja (St. Bešević), 1923 i Smrt majke Jugovića (I. Vojnović)

VOKALNA:
Spomen Steriji za mešoviti hor i orkestar; Početak bune na dahije za mešoviti hor i orkestar; Vojvoda Babunski za mešoviti hor i orkestar. Oko 40 a cappella horova, među kojima Klipa, klapa; Leto u srcu; Devojka i vetar; Grakni gavrane i Od vrbe svirala. Četrnaest pesama za glas i klavir.

CRKVENA:
Liturgija za mešoviti hor; Sjedalen sv. Savi i Radujsja arhijerejev za muški hor.

— Oko 400 obrada srpskih narodnih pesama za glas i kom. orkestar.

Iz Muzičke enciklopedije

[postavljeno 02.04.2008]
4437  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Josif Marinković (1851—1931) poslato: Februar 01, 2011, 06:56:31 pm
**

JOSIF MARINKOVIĆ (1851—1931)

Kritičarski i muzikološki pogledi

Sto pedeset godina od rođenja Josifa Marinkovića podsećaju na ovog istaknutog kompozitora srpske muzičke prošlosti, na njegove horove koji su bili oličenje rodoljubivih težnji srpskog naroda, na lirske, ali i dramatične horove s klavirskom pratnjom i na inspirisane, emotivne i melodične solo pesme. Kao jedan od naših najizrazitijih romantičara, Josif Marinković nas vraća u srpski muzički 19. vek i podstiče da proučimo njegovu muzičku tradiciju, ali i muziku gradova u kojima se školovao. Veliko je bilo razumevanje koje su savremeniii imali za njegova kompozitorska dostignuća.

Još uvek nije razmotrena sveukupna prisutnost Marinkovićevih kompoziiija u srpskoj muzičkoj prošlosti, te je neophodno saznati koja su pevačka društva izvodila njegove horove i na čijem su repertoaru bile solo pesme, a posebno je zanimljiv i odnos koji su srpski muzičari imali prema njegovom stvaralaštvu.

Neophodno je prikupiti sva njegova dela, proučiti ih i analizirati. Pred nama je da načinimo paralelu horova i solo pesama Josifa Marinkovića sa odgovarajućim kompoziiijama evropskih kompozitora njegovog doba i pokušamo da ga vrednujemo evropskim merilima.

Srpski muzički autori su već u periodu između dva svetska rata, svesni Marinkovićevog značaja, sagledali bitne momente njegovog rada, pristupili razmatranju njegovog opusa i stilski ga odredili. Proučavanje udela Josifa Marinkovića u srpskoj muzici upućuje na potrebu potvrđivanja, ali i odbacivanja izvesnih gledišta. Dobijao je priznanja od muzičkih autora različitih generaiija: većina ga je visoko cienila, što je značilo da se dokazao istinskim vrednostima svoje muzike, ali je bilo i takvih koji su bili hiperkritični. Razmatranjem Marinkovićeve kompozitorske ličnosti iz današnje perspektive pratimo srodna i različita mišljenja savremenika i sledbenika o njegovom delu, izdvajajući ona koja su se pokazala kao relevantna. Njegov opus bio je, s malim izuzeiima, bespotrebno konstantno poređen s kompoziiijama Stevana Mokranjca, uz razmišljanja o originalnom i neoriginalnom u srpskom muzičkom stvaralaštvu.

Zadržaćemo se na konstatacijama o originalnom i neoriginalnom stvaralaštvu i na poređenju muzičkih rezultata Marinkovića i Mokranjca, koje su prihvatili svi dosadašnji autori muzičkih članaka i kritika o ovim istaknutim kompozitorima srpske muzičke romantike. Razmišljanja o originalnim i neoriginalnim kompozicijama nastala su zbog načina korišćenja narodnih melodija u muzičkim delima, te i zbog vrednovanja Marinkovićevih Kola i Mokranjčevih Rukoveti. Zaključivalo se gotovo jednodušno da je u Kolima postignuta nadgradnja dotadašnjih obrada narodnih melodija u srpskoj muzici, a da je u Rukovetima načinjen dalji pomak u obradi muzičkog folklora, ali nisu smatrane originalnim kompozicijama. Zbog zablude u odnosu na originalnost Rukoveti (nije se, naime, smatralo, da originalnost jednog umetničkog dela ne zavisi od načina korišćenja narodnog melosa, te da je irelevantno da li je muzički folklor imtiran ili stilizovan ukoliko to delo ima druge odgovarajuće parametre koji ga čine umetničkim), autori kritika i muzičkih eseja su Marinkovića, s obzirom na ostale njegove opuse, solo pesme i horove, pa i crkvenu muziku, isticali kao originalnog stvaraoca.

Upoređivanje dostignuća Mokranjca i Marinkovića, koji su nazivani Bahom (Johan Sebastian Bach) Hendlom (Georg Friedrich Handel) srpske muzike, uvek je išlo na štetu jednog kompozitora. Poznato je da se ukazivalo na oblasti u kojima su Bah i Hendl dali maksimum svojih kompozitorskih umeća, ali Bah nije kritikovan što nije pisao opere, odnosno Hendl što se nije iskazao u pasijama i kantatama. Međutim, srpski muzičari su konstantno zaključivali da su Rukoveti Stevana Mokranjca uspešnije od Kola, te da su Marinkovićeve solo pesme i horovi u kojima nisu korišćeni narodni napevi bolji od Mokranjčevih. Pošto oba kompozitora imaju velike zasluge u srpskoj muzici, a njihova dostignuća su, zapravo, na različitim područjima, čini se da ih više ne bi trebalo upoređivati.

Pratimo u hronološkom redosledu napise o muzici Josifa Marinkovića, uočavajući uobličavanje njegovog umetničkog lika.

Dušan Kotur (1870—1936) je bio prvi muzičar koji je sa nekoliko reči ukazao na njegov značaj,1 a Dušan Janković (1861—1930) ga je proklamovao za jedinog savremenog originalnog srpskog kompozitora. Smatrao ga je ovaploćenjem izražajnih i emotivnih težnji srpskih muzičkih stvaralaca iz čijih je opusa zračio srpskih duh i dubina muzičkih misli, tvrdeći da je najbolji znalac srpske narodne muzike. Delo Josifa Marinkovića je, zahvaljujući Jankoviću, dobilo prve analitičke procene.2 Međutim, isti kritičar se suprotstavio kompozitorskoj, melografskoj, dirigentskoj, organizatorskoj i pedagoškoj delatnosti Stevana Mokranjca (1856—1914), ukazujući, pored isključivih negativnih vrednovanja njegovog sveukupnog rada na polju muzike, da njegove rukoveti ne pripadaju originalnim kompozicijama.3

Kompozitori Stevan Hristić (1885—1958) i Petar Konjović (1883—1970) su bili među prvim srpskim muzičarima koji su načinili selekciju najznačajnijih stvaralaca dostojnih da uđu u istoriju srpske muzike, među kojima je bio i Josif Marinković.4 Potom su, od 1927. do 1939. godine, o ovom kompozitoru i njegovim delima svoje mišljenje izneli Branko Aragutinović (1903—1971), Petar Krstić (1877—1957), Miloje Milojević (1884—1946), Kosta Manojlović (1890—1949), Pavle Stefanović (1901—1985) i Milenko Živković (1901—1964).5 U predgovorima6 i kritičkim osvrtima7 štampanih izdanja kompozicija Josifa Marinkovića bilo je, takođe, reči o njegovom opusu. Nije poznato da li su autori svih ovih muzičkih članaka čitali kritike Dušana Jankovića iz kojih su mogli da preuzmu tvrdnje o originalnim i neoriginalnim kompoziiijama Marinkovića i Mokranjca ili su do istih zaključaka došli bez njegovog uticaja.

Samo je mladi muzički kritičar Branko Aragutinović nepretencioznim prilogom enciklopedijskog karaktera obeležio "skromnu 75-godišnjicu" Josifa Marinkovića, i to je bio jedini napis iz međuratnog perioda objavljen za kompozitorovog života. Čini se da je Aragutinovićevo viđenje Marinkovićevih kompoziiija u 1927. godini odgovaralo, u izvesnom pogledu, mišljenjima drugih beogradskih muzičara: uz poređenje dostignuća Marinkovića i Mokranjca, cenili su Marinkovićeve rodoljubive horove kao krepke, vatrene i iskrenih emocija i poznavali su Kola, ali još uvek nisu u potpunosti uočili vrednost solo pesama i horova.

Aragutinovićeva zapažanja o solo pesmama sevdalijskog karaktera, koje nisu poslužile kao uzor srpskim kompozitorima, prihvatila je većina autora koja je pisala o Marinkovićevim delima, a o druga se oglušila: ona se odnose na rodoljubive horove koje je komponovao pod utiiajem čeških kompozitora na osnovu "harmonskih spojeva više dogmatskih nego psiholoških", kao i na muziku za komad Suđaje, u kojima su, navodno, nagovešteni elementi moderne srpske muzike.8

Zainteresovanost Miloja Milojevića za Josifa Marinkovića datirala je od smrti ovog kompozitora: napisao je dva nekrologa i kritike izvođenih Marinkovićevih dela, nekoliko članaka je posvetio njegovom liku, dva eseja solo pesmama, a jedan Liturgiji. U prvim napisima zadržao je odranije korišćeno poređenje Mokranjac-Marinković, ukazujući na prednost svakog od njih na odgovarajućim područjima, uz konstataciju da je Marinković "prvi kompozitor srpskog roda koji je dao dela višeg umetničkog stila". O tačnosti ove konstataiije moglo bi se razmišljati: da li je baš Marinković bio prvi srpski kompozitor "višeg umetničkog stila"? Milojević se kasnije pokazao kao oštar kritičar, tvrdeći da "granice individualnih umetničkih moći ovog kompozitora nisu bile bogzna koliko široke", ali je potom, srećom, izmenio mišljenje. Ipak, bio je neopravdano preoštar kad je kazao da "primitivan ton izbija i iz Marinkovićevih crkvenih (homofonih) kompozicija".

Stilski je odredio Marinkovićevo stvaralaštvo kao "romantičarsko, najčistijeg kova", smatrajući da je "prekaljeni esteta i sposoban tehničar". Nisu neosnovane Milojevićeve tvrdnje da u Marinkovićevim solo pesmama ima nečeg poznoromantičarskog i da je "naročito interesantan kao harmoničar", dok tvrdnju da je "direktan potomak Šubertovog (Franz Shubert) romantičarskog stila "ne bi trebalo shvatiti kao neposrednu imitaciju pesama velikog austrijskog kompozitora.9

Marinkovićevi savremenici su imali u osnovi isti stav prema njegovim dostignućima: Kosta Manojlović je, zadržavši mišljenje o njegovim delima kao originalnim i ne odstupajući od poređenja dostignuća Marinkovića i Mokranjca, ukazao na patriotski zanos izražen u Marinkovićevim horovima i duboku religioznost u crkvenim delima, ističući Opelo iz 1888. kao "delo neposredne inspiracije i velikog muzičkog artizma". On je, takođe, prvi načinio pregled Marinkovićevih crkvenih kompozicija sa naznakom njihovih bitnih osobina i ukazao na uticaj Petra Iljiča Čajkovskog.


Prvi je uočio i sazrevanje kompozitorskog opusa ovog srpskog muzičara na osnovu razlike između ranih i zrelih dela, osobito na harmonskom polju: "običnih tonalnih veza" u početnim kompoziiijama, do korišćenja tercnih srodnosti, umanjenog septakorda na VII stupnju, enharmonike i drugih harmonskih postupaka u poznom stvaralaštvu.10 Ovim svojim analitičkim pristupom ukazao je put budućim muzikolozima.

Izdanje Marinkovićeve vokalne lirike iz 1936. godine približilo ju je srpskim muzičarima i muzičkim autorima. Miloje Milojević, i sam kompozitor solo pesama, bio je najpozvaniji da je prikaže: okarakterisao ju je kao kompozitorovu intimnu, subjektivnu ispovest, fine i sugestivne inspiracije, a njenog tvorca kao sanjara i emotivnog usamljenika. Doživljavao ju je u jedinstvu teksta, glasa i klavira i pominjao najtipičnije muzičke momente naznačavanjem tonaliteta i modulacija, da bi svoju stručnost pokazao u analizama izvesnih tipičnih odlomaka u fusnotama. Načinio je, dakle, još jedan prilog analitičkom sagledavanju Marinkovićevog opusa.

Pored druge verzije Molitve, koja "u celoj našoj muzici zauzima istaknuto mesto", i Grma, zapazio je i pesmu Kaži mi, kaži, čiji je "lirizam u punom ljubavnom naponu, nošen snažnim razvojem melodije hromatski gibane, osećajne i tonalno graduirane sa puno realne stvaralačke snage".11 Međutim, nije priznavao da je Marinković uticao na liriku kompozitora generacije kojoj je i sam pripadao, što se u savremenoj muzikologiji nije prihvatilo.

Potvrđujući svoje ranije izrečene ideje o kasnoromantičarskim elementima u Marinkovićevom lidu, Milojević je bio svestan da se Marinković nije mogao meriti sa Bramsom (Johannes Brahms), Volfom (Hugo Wolf), Štrausom (Richard Strauss), Malerom (Gustav Mahler), Novakom (Vitezslav Novak), Debisijem (Claude Debussy) i Musorgskim. Ipak, bio je uveren da je "dospeo do jedne stvaralačke sfere, koja je, iako tonalno nije bila tako bujna, kao Grigova (Edvard Grieg), na primer, ili Bramsova, ili Sen-Sansova (Camile Saint Saens)... ipak odavala jedno slobodnije disanje, sočniju interpretaciju, bujniju fantaziju". Marinković je, očigledno, našao svoj put, "čiji je koren u prevagnerovskom romantizmu", na što ukazuju i analize njegovih zrelih solo pesama.

Svojevrsnu završnu reč međuratnih srpskih muzičara, zapravo dopune ranijim napisima o Josifu Marinkoviću, izrekli su 1938. godine, pored Milojevića, i dva muzička kritičara, Branko Dragutinović i Kosta Manojlović. Izvesni njihovi zaključii, koje su prihvatili i njihovi savremenici, tretirani su u kasnijim napisima srpskih muzikologa kao trajna svojstva Marinkovićevog opusa - oni su se, pored drugih tvrdnji, odnosili i na gotovo nepogrešiv tretman dikcije u delima Josifa Marinkovića. Međutim, dok je Manojlović bio uveren da neka Marinkovićeva dela, među kojima je i Potočara, nagoveštavaju doba njegovih sledbenika, a taj stav će prihvatiti kasniji muzikolozi, Aragutinović ga je smatrao predstavnikom "davno prošlog vremena", koji nije uticao na kasnije generaiije. Manojlović je bio u pravu kada je izdigao nacionalni momenat u horovima Josifa Marinkovića, njihovu emotivnost i tehničku obradu koje su nadvisile dela njegovih savremenika, ali je, u nameri da istakne značaj ovog kompozitora, bio nepravedan prema njegovim prethodnicima, tvrdeći da je Marinković bio "prvi Srbin kompozitor koji je počeo da komponuje a ne samo da obrađuje naš muzički folklor" i da je bio prvi i najbolji kompozitor solo pesama.

Aragutinović je prvi uvideo potrebu da pruži detaljniji uvid u Marinkovićevu biografiju. I pored toga što se čvrsto pridržavao iskazanih stavova, dopunio ih je u svom drugom članku o Marinkoviću, uviđajući da su "više dogmatske nego psihološke" harmonije njegovih ranih dela, doživele takav procvat u zrelim majstorovim kompoziiijama da su ga načinile najznačajnijim harmoničarem starije generacije.12

Jedan broj muzičkih kritičara, među kojima su bili Pavle Stefanović i Milenko Živković, pisali su kritike povodom izvođenja Marinkovićevih kompozicija. Stefanović je, kao i njegove kolege muzički kritičari, kasno uvideo da su dela Josifa Marinkovića bila zapostavljena u beogradskom muzičkom životu. Bez sumnje je da su Marinkovićevi horovi malo izvođeni, ali oni nisu bili zaboravljeni. Zaboravljene su, nažalost, za njegovog života, bile solo pesme, koje se nisu mogle čuti na brojnim koncertima vokalnih solista i na javnim časovima muzičkih škola. Ukazujući na "nagoveštaje programskog" u Marinkovićevim kompoziiijama, Stefanović je slutio "i sam muzički realizam" i nije bio jedini koji je, koristeći ovaj termin, zaboravio da bi teško bilo odrediti muzička sredstva muzičkog realizma. Smatrao je, takođe, da je u pesmama Povratak, Pod lancima, Sluga Avram i osobito Potočari, "Marinković u godinama pre svetskog rata, pre svakog drugog našeg muzičara, nabacio predznake svih pomenutih stilskih modusa, koji će se u nas tek po ratu stati razvijati".13 Ove bi se tvrdnje mogle samo delimično primeniti na srpsko kompozitorsko stvaralaštvo međuratnog perioda.

Ne odustajući od razmatranja "originalnog" i "neoriginalnog" stvaralaštva i poredeći Marinkovića i Mokranjca da bi pokazao na kojim su područjima imali više zasluga, Milenko Živković je razmatrao Josifa Marinkovića kao rodoljubivog kompozitora. Istakao je njegov nacionalni i umetnički značaj, obratio pažnju na muzička sredstva kojima je psihološki tumačio tekst i ukazao na tipične elemente poznatijih horova.14

Stogodišnjiia rođenja Josifa Marinkovića proslavljena je koncertom njegovih kompozicija i prigodnim člancima. Izrečena je i konačna reč o nedoumciama vezanim za njegovo školovanje,15 a samo se autor jednog napisa osvrnuo na Marinkovićeve solo pesme.16

Stana Đurić-Klajn (1908—1986) je, pored ranijih zapažanja o delatnosti Josifa Marinkovića, želela u svom napisu da potvrdi na kojim je muzičkim poljima bio prvi, te je konstatovala da je bio prvi srpski kompozitor koji se obratio savremenoj poeziji u solo pesmama i da je bio prvi i poslednji romantičar u srpskoj muzici, što ne odgovara istini, dok je Predrag Milošević (1904—1988) konačno ispravno konstatovao da je Marinković bio naš prvi kompozitor koji je "sistematski počeo da neguje solo pesmu kao vrstu". Takođe je podsetio da je Marinković, bez sumnje, želeo da studira u Pragu kod Františeka Zdenjeka Skuherskog (František Zdenek Skuherskz), "teoretičara-revolucionara koji je vodio borbu protiv zastarelih principa i načina predavanja teorijskih disciplina", što nisu uočili raniji muzički autori koji su pisali o Marinkoviću, pa je stoga Konzervatorijum pretpostavio Orguljaškoj školi na kojoj je Skuherski predavao. Samo je Milošević primetio očigledne operske elemente u Marinkovićevim horovima uz klavirsku pratnju i samo je on zaključio da smo se, zahvaljujući Marinkovićevim solo pesmama, "za kratak vremenski raspon izjednačili sa narodima sa mnogo većom muzičkom kulturom i tradicijom".17

Poznavalac srpske muzičke prošlosti i nepogrešivi analitičar Vlastimir Peričić (1927—2000) koncipirao je svoju monografiju Josif Marinković — život i dela18 kao sintezu dotadašnjih ideja i saznanja o životu i radu ovog istaknutog srpskog kompozitora i dirigenta, zasnivajući je na minucioznom analitičkom aparatu. Koncipirao ju je u dva dela — u prvom je sagledan kompozitorov život, a u drugom njegova dela.

Prikaz Marinkovićevog životnog puta obuhvatio je, zahvaljujući podacima dobijenim od njegove porodice, sveukupne relevantne činjenice, te i one kojih se nisu dotakli raniji muzički autori: obrađen je i Marinkovićev dirigentski rad u Beogradskom pevačkom društvu i Obiliću, ali nije razmatrano dirigovanje u drugim pevačkim društvima i Marinkovićeva pedagoška delatnost u gimnazijama i učiteljskim školama. Hronološki su, uz pripovedanje o kompozitorovom životu, pomno praćene godine u kojima su nastala pojedina dela, što nije bilo jednostavno, jer je Marinković komponovao više verzija jednog broja svojih kompozicija.

Peričić je prvi otkrio da je Josif Marinković u mladosti pisao u Preodnici i da je već tada imao prečišćen stav o jedinom mogućem nacionalnom kompozitorskom opredeljenju.

U istorijskom sagledavanju uloge Josifa Marinkovića Peričić je, kao uostalom i drugi muzičari, polazio od Kornelija Stankovića, ali za razliku od muzičkih autora koji su isključivo posmatrali razvoj srpske muzike, on je u dalju razvojnu stepenicu muzike kod Srba opravdano uključio i rad Davorina Jenka kao Marinkovićevog prethodnika. Zašto je preskočio Aksentija Maksimovića, Roberta Tolingera i Mitu Topalovića?

Ne odbacujući gledišta muzičkih autora koji su pre njega pisali o Josifu Marinkoviću, i Peričić je dao svoj prilog diskusijama o poređenju delatnosti Marinkovića i Mokranjca, kao i o "originalnom" i "neoriginalnom" u muzičkom stvaralaštvu ova dva velika srpska kompozitora. Prihvatio je i tvrdnje starijih muzikologa da je Marinković "prvi od srpskih kompozitora naročito pažnju obratio korektnoj deklamaciji teksta", što ne bi trebalo razumeti kako je deklamacija teksta ranijih srpskih kompozitora bila u svim kompozicijama u potpunosti nekorektna.

Peričićev doprinos je u analitičkom sagledavanju Marinkovićevih kompoziicja tretiranom u neprestanom praćenju sadržajnih momenata teksta i upravo je u toj oblasti načinio jedinstvenu, uzornu monografiju. Saglasan sa prethodnicima koji su Marinkovića proglasili romantičarem, Peričić ih je dopunio, ističući Marinkovićevu raspevanu, tečnu i izražajnu melodiku "kao glavnog nosioca umetničkog izraza" i klavirski stav kao najbogatiji kod starijih srpskih kompozitora, koji ga je u izvesnim solo pesmama upućivao na Mendelsonova (Felix Mendelssohn), Šumanova (Robert Schumann) i Milojevićeva dela. Pokazao je da je, kao najznačajniji harmoničar među starijim srpskim kompozitorima, Marinković od "probrane harmonije u okvirima klasične tradicije" dospeo do složenog harmonskog jezika, čineći ne samo analogije sa delima ranih romantičara, već i moguće paralele sa muzičkim stvaralaštvom kasnog romantizma.

Možda bi trebalo da dopunimo uporno ponavljanu tvrdnju da su Milojević, Konjović i Hristić uključili srpsku muziku u evropske tokove, te da vreme povezanosti srpske muzike sa evropskim muzičkim događanjima, bar zbog nekih elemenata, posmatramo od poslednjih decenija 19. veka?


Roksanda Pejović

_________________

1 Dušan Kotur, Josif Marinković, Brankovo kolo, 1898, 5, 143—144. i Marinkovićevo veče — koncert Akademskog pevačkog društva Obilić..., Brankovo kolo, 1910, 20, 319—320.
2 Roksanda Pejović, Kritike, članci i posebne publikacije u srpskoj muzičkoj prošlosti (1825—1918), Beograd, 1994, 94—102.
3 Dušan Janković, Koncerat priređen 25. maja u Kolarčevoj sali u korist Narodnog pozorišta bio je dobro posećen, Samouprava, 3. jun 1905; isti, Josif Marinković. Jubilej velikog umetnika, Zastava, 6 (19) maj 1910. itd.
4 Roksanda Pejović, navedeno delo, 121—122.
5 Petar Krstić, Josif Marinković, Muzički glasnik, 1931, 5/6, 144—147.
6 Miloje Milojević, Predgovor izdanju Marinkovićevih solo pesama, Beograd, 1 936; Kosta Manojlović, Predgovor izdanju Marinkovićevih horova s pratnjom klavira, Beograd, 1937; Milenko Živković, Predgovor izdanju Kola, Beograd, 1939.
7 Dragutin Čolić, Liturgija Josifa Marinkovića u izdanju Državne štamparije, Pravda, 29. maj 1935; Jovan Grčić, Zbirka Marinkovićevih kompoziiija za jedan glas i klavir, Glas Matice srpske, 15. maj 1936; Milenko Živković, Nova muzička izdanja Državne štamparije, Vreme, 4. jul 1936.
8 Branko Dragutinović, Josif Marinković. Povodom jedne skromne 75-godišnjice, Misao, 1927, XXIII/169—1 70.
9 Miloje Milojević, Umro je kompozitor Trubača, Politika, 14. maj 1931; isti, Josif Marinković (nekrolog), Srpski književni glasnik, 1931, 33/3, 206—211; isti, Josif Marinković, Muzičke studije i članci, Beograd, 1933, II, 39—47.
10 Kosta Manojlović, Josif Marinković, Zvuk, 1935, 7, 245—254.
11 Miloje Milojević, Josif Marinković kao kompozitor solo pesme, Srpski književni glasnik, 1936, 48/8, 630—634; isti, Josif Marinković i njegovo tumačenje pesme Grčića-Milenka "Zadovoljna reka", Prilozi za književnost, istoriju i folklor, 1938, 1/2, 638—653; isti, Učiteljski zbor Marinković izvodi kompozicije Josifa Marinkovića, Politika, 25. maj 1938; isti, Intimni lik Josifa Marinkovića, Srpski književni glasnik, 1939, 58/3, 158-165; Liturgija Josifa Marinkovića izvedena u Pančevu, Politika, 8. jun 1939.
12 Kosta Manojlović Josif Marinković. Povodom koncerta posvećenog njegovim delima, Politika, 27. januar 1938; Branko Dragutinović, Ličnost i delo Josifa Marinkovića, 20. vek, 1938, I/III, 56—64.
13 Pavle Stefanović, Koncert Marinkovića posvećen Marinkoviću, Pravda, 21. maj 1938.
14 Milenko Živković, Josif Marinković kao rodoljubivi kompozitor, Vreme, 16. novembar 1939.
15 Erih Samlaić, Josif Marinković u Pragu, Muzički glasnik, 1938, 10, 195—197. i Da li je Josif Marinković završio Orguljsku školu u Pragu, Muzički glasnik, 1939, 5, 8—10; Vailav Velral, Josif Marinković u Pragu, 1939, 1, 8—10; Petar Bingulai, O Josifu Marinkoviću, Godišnjak Muzeja grada Beograda, 1954, I, 255—278; Ivan Marinković, Odgovor na članke g. Eriha Samlaića u Muzičkom glasniku..., Muzički glasnik, 1939, 6, 135—136. i Novi prilozi za biografiju Josifa Marinkovića, Godišnjak Muzeja grada Beograla, 1955, II, 431—442.
16 Zija Kučukalić, Samospevi Josifa Marinkovića, Muzikološki zbornik, III, 1967, 113—117.
17 Branko Dragutinović, Koncert posvećen Josifu Marinkoviću, Politika, 18. oktobar 1951; Predrag Milošević, Josif Marinković. Povodom 100-godišnjice rođenja, Kulturni život, 1951, 7/8, 318—325; Stana Đurić-Klajn, O stogodišnjiii Josifa Marinkovića, Književne novine, 27. oktobar 1951.
18 Beograd, 1967.


Članak primljen 5. 4. 2001. | UDK 78.071.1"18/19"(497.11)
4438  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Josif Marinković (1851—1931) poslato: Februar 01, 2011, 06:56:09 pm
**

JOSIF MARINKOVIĆ


ŽIVOT

Rođen je 11. oktobra 1851. godine, u selu Vranjevu, kod Novog Bečeja, a umro, 13. maja 1931. u Beogradu gde je boravio celog života, u širem istorijskom rasponu od osamdeset godina, prošlog veka.
 
Posle osnovne škole u rodnom mestu nastavio je dalje školovanje u Novom Sadu i Velikoj Kikindi, a 1870. upisao se u učiteljsku školu u Somboru. Kako je već u domaćem krugu imao podstreka za muziku jer su roditelji bili muzikalni, u učiteljskoj školi ozbiljnuje uči muziku kod nastavnika Dragutina Blažeka i čini prve kompozitorske pokušaje.
 
Završava orguljsku školu u Pragu (1881) i usavršava se u Beču, gde sluša predavanja Eduarda Hanslika1 (1886). Bio je horovođa Beogradskog pevačkog društva (1881—1886), akademskog pevačkog društva Obilić (1889—1900), nastavnnk muzike u Bogoslovnji, učiteljskoj školi i II muškoj gimnaziji u Beogradu (1891—1924).
 
Marinković je u prvom redu melodičar, a melodija glavni nosilac muzičkog izraza. Počinjući stvaračku delatnost u doba procvata romantičarske poezije i nacionalnog buđenja, kroz svoju nadahnutu muziku izrazio je polet i patetiku patriotske poezije. On je bio muzički bard tadašnjih generacija nošenih naconalno-oslobodilačkim idealima.
 
Među tadašnjim njegovim horskim kompozicij ama izdvaj a se "Narodni zbor" — "Hej, trubaču s bujne Drine, de zatrubi zbor!"
 
To je bila u svoje vreme najpopularnija Marinkovićeva kompozicija — postoji u tri verzije, za muški i dve za mešoviti hor. Pesmu je napisao Vladislav Kaćanski, pesnik romantičarsk epohe, bio je profesor i niacionalno-politički radnik, II dela.2
 

STILZACIJA FOLKLORA
 
U vokalnoj muzici J. Marinkovića obrada narodnih melodija obuhvata svih XI "KOLA", koja se dele u dve glavne grupe. U prvu grupu spadaju I, II, IV, VI, VII, VIII, X i XI, kolo, drugu grupu čine III. kolo br.1 i br.2, V kolo i br.1 i 2, i II kolo. Ova kola građena su na odlomke iz pesama "Đački rastanak" od Branka Radičevića", koja se po formi najviše približavaju tipu ronda.3 Pomenućemo i "Bugarske narodne pesme,"od kojih je J. Marinković zapisao i obradio sedam pesama slično kao u kolima, i preko njih je otkrio "duhovnu srodnost nas i Bugara"4. Kola su po obliku inače: "spletovi","smeše", "venci" narodnih melodija.
 
Takav tip accapella horskih kompozicija počeo je Mariiković pisati 1881. i nazvao ih Kolima. Njih je jedanaest na broju, za mešoviti i muški hor, služio se pretežno vojvođanskim narodnim melodijama (osim VII kola, koje se zasniva na makedonskim motivima).

 
DUHOVNA MUZIKA
 
U zaostaavštini J. Marinkovića našao je posle njegove smrti Kosta Manojlović Božanstvenu liturgiju sv. Jovaia Zlatoustog.
 
Prvi put ju je izvelo Učiteljsko pevačko društvo "Marinković" maja 1935. godine. U ovom delu on obrađuje narodne napeve Jednorodni sine Jelici vo Hrista, Krestu tvojemu, Dostojno i pravedno, Pričasten, i dr.)... Najznačajniji stav liturgije je "Otče naš"!
 
Pomen (Opelo) delo koje je trebalo da bude posvećeno uspomeni Svetozra Miletića (Svjati bože, je polifono, Vječnaja pamnjat, VI glas u kontrapunktskom razvoju). I ovo delo posthumno je redigovao Kosta Manojlović.
 
I. Solo pesme (uz klavir)
 
Svoje prve pesme Marinković je napisao pri kraju studija u Pragu. Pretpostavlja se da je to bila pesma: Ala je lep ovaj svet, poznati Zmajevi stihovi iz njegovih Đulića.
 
Navodimo uvod, četiri od ukupno 22 takta, koliko ima njen minijaturni trodelan oblik.
 
U grupi solo peeama sa izrazito folklornim koloritom orijentalnog tipa:
 
"Šano dušo, otvori mi vrata" od Dragutina Ilića, koja je ušla u narod, Marinković je pesmu u izvrsnom folklornom maniru komponovao u tzv. "balkanskom molu", kako inače zvuče sevdalinke.
 
Vrsta kompozicija koju Marinković prvi uvodi u srpsku muziku i sa naročitim uspehom neguje jesu horovi uz pratnju klavira. Kompozicija Potočara predstavlja delo blisko Marinkovićevoj romantičarskoj osećajnosti u kompoziciono-tehničkoj virtuoznuoj deskripciji, koju on postiže kako sredstvima klavira tako i hora. Izvestan naturalizam koji se graniči s onomatopejom, koji dočarava klepetanje vodenica na potoku. I drugi primer koji u sličnoj prirodnoj atmosferi donosi cvrkutanje ptica.
 
Pored horova s klavirom, najznačajnija oblast njegovog stvaralaštva jesu solo pesme za glas i klavir. (Primere, vidi gore).

Prvi put se Marinković okušao u kompozicij i za violinu i klavir sa Fantazijom (1883. godine). Dosta dobro violinski pisana, kompozicija je građena u slobodnoj formi : Andandte, Allergo, Allergo molto.
 
U laganim odsecima preovlađuje deklamatorska, strasna, orijentalno obeležena "sevdalijskog" tipa melodika, a u brzim odsecima se mešaju romantičarska patetika i elementi narodne igre.
 
Najznačajnija Marinkovićeva klavirska kompozicija Sonatina u četiri ruke iz 1884. godine — prvo delo tog naslova u srpskoj literaturi. Napisana je u jednom stavu, ali ne u formi sonate već ronda. Mirna, pastoralna tema u A-duru određuje ljupku, svetlu atmosferu ove neprentenciozne kompozicije.
 
Jedini Marinkovićev pokušaj na polju scenske umetnosti je muzika pisana za komad Ljubinka Petrovića Suđaje (1894.). Veoma slaba književna vrednost komada učinila je da se to delo nije održalo na repertoaru.
 
Iako je samo jedno od svojih vokalno-instrumentalnih dela nazvao kantatom polifono rađenu i romantičarski patetičnu Kantatu Dositeju Obradoviću, najzad mnogi njegovi horovi s klavirom u suštini predstavljaju kantate, po unutrašnjem intenzitetu i samim dimenzijama tih kompozicja.
 

APSTRAKT
 
Josif Marinković, čije životno delo iznosi preko 190 mada uglavnom kraćih opusa, bio je do kraja života neumoran u izgrađivanju sopstvenog stvaralačkog lika. O tome svedoče ne samo mnogobrojne verzije pojedinih kompozicija nego i stalno obogaćivanje soistvenih izražajnih sredstava (iako uvek u okviru romantičarskog stila, naročito u harmonijskom pogledu). Ne dostižući Mokranjca u oblasti transpozicije folklora, Marinković je iznad njega u delima origanalne inspiracije, u harmonijskom pogledu.

Pored horova s klavirom, najznačajnija oblast njegovog stvaranjajesu pesme za glas i klavir, po kojima je on osnivač pravog romantičarskog Lieda u srpskoj muzici. Posebno se ističu pesme originalne invencije na stihove savremenih pesnika, Jovanovića Zmaja, Grčića Milenka, Vojislava Ilića. U pogledu forme one su najčešće strofične, ali i prokomponovane, i njihova klavirska pratnja nije samo prosta harmonijska podrška pevane melodije nego je sastavni veoma razrađen deo poetskog i psihološkog tumačenja teksta, pijanistički vrlo dobro pisan. U solo — pesmama, kao, uostalom i u većini horskih kompozicija Marinković se naročito ističe pravilnom deklamacijom teksta, iako je deonica glasa pretežno melodijska, ređe izrazito rečitativna.
 
Kao što se u istorij i zapadno — evropske muzike provlači stalna paralela između Baha i Hendla, tako se i u srpskoj istoriografiji uvek nametalo poređenje između Marinkovića i Mokranjca. Među njima ima paralelizama: oni su savremenici po životu, oni su uporedo radili na izgrađivanju muzičke kulture u Beogradu, oni su prva dva kompozitora realnijih muzičkih vrednosti i solidne muzičke spreme i predstavljaju prvi odlučniji korak u domenu prave umetničke muzike. No oni su istovremeno i divergentni: dok Mokranjčev značaj leži upravo u umetničkoj obradi narodnih melodija, dotle se Marinkovićev zasniva na kompozicijama originalne invencije, a ne na obradi folklora.
 
Od horskih kompozicija jedanaest Marinkovićevih Kola, znače prototip Mokranjčevih Rukoveti. Kola su, međutim, rađena u obliku potpurija, na bazi narodnih melodija, koje nisu uvek karakteristične i ukusno probrane; u njima nema ni sadržajne povezanosti i celine oblika, pa nemaju značaj Mokranjčevih Rukoveti.
 

EPILOG
 
Za života Marinković dobija mnoge počasti, između ostalog da je 1907. godine izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, kao treći muzičar po redu.5


BIBLIOGRAFIJA MUZIČKIH DELA JOSIFA MARINKOVIĆA

Dela Vokalna: Kantata Dositeju Obradoviću, 1911. (orkestracija Obradovića) Za hor i klavir: Zdovoljna reka; Molitva; Jadna majka; Na veliki petak (orkestracija M. Živkovića) Pod lancima; Potočara; Srpska pesma; Novo kolo i Ratni pohod. Horovi a capella: Proletnja zora; Narodni zbor; Orao i golubica; Apoteza Vuku; Povratak; K o l a (I—XI); Slavija; Pesmom da ti kažem; Pesmom srcu; Pojmo pesme; Radnička pesma; Pozdrav pevačima i dr. Omladinski i dečiji horovi: dueti; kvartet.
 
Za glas i klavir (komponovano 1889—1931): Ala je lep; Od kako sunce sija; Potok žubori; Gde si dušo; Oj meseče; Pod prozorom; Kaži mi, kaži; Čežnja; Stojanke; Šano dušo; Iz grada u grad; Uspavanka; Rastamak; Grm; Molitva; Ne bi jarkog sunca; Ded i unuk i dr. (mnoge kompozicije, istog imena postoje u različitim verzijama i za raznovrsne sastave). Crkvena dela: 2 liturgije; Pomen; Carju nebesni; Angel vopijušči; Oče naš (6 verzija) Heruvimska pesma; Skaži mi; Opelo; i dr. — Autobiografija. godišnjak SKA, 1906
 

Literatura:
 
U radu o Josifu Marinkoviću koristili smo knjige dvoje naših eminentnih muzičkih pisaca: istoriografa i profesora Stane Đurić - Klajn i akademika Vlastimira Peričića, kompozitora i muzikologa (Vlastimir Peričić, Josif Marnnković, monografija. — život i delo, Beograd 1967. i Stana Đurić - Klajn, Historijski razvoj muzičke kulture u Jugoslaviji, Školska knjiga, Zagreb, 1962. Josif Marinković.
 
Drugi muzički pisci: Miloje Milojević, Josif Marinković, Muzičke studije i članci, II deo, Beograd, 1933; Kosta Manojlović J. Marinković, Zvuk, 1935, 7. Branko Dragutinović Ličnost i delo Josifa Marinkovića; Dvadeseti vek, 1938, 3. M. Milojević Josif Marinković i njegovo tumačenje pesme Jovana Grčića Milenka "Zadovoljna reka", Prilozi za književnost, istoriju i folklor, 1938, 1—2. Petar Bingulac o Josifu Marinkoviću, Godišnjak muzeja grada Beograda, 1954.


Autor: Dragoslav Dević

________________

1 Predavao na Bečkom univerzitetu istoriju muzike i estetiku. Od njega potiče znamenita rečenica: "Sadržaj muzike su oblici koji se kreću zvučeći."
2 O životu i radu J. Mariikovića pisali su njegovi savremenici, a naročito sveobuhvatno kompozitor Vlastimir Peričić, Josif Marinković — život i rad, izdala Srpska akademija nauka i nosti, Odeljenje likovne i muzičke umetnosti knj. 3, Beograd, 1967. d e l a: A) Horovi Cappella I originalne kompozicije.
3 Milenko Živković, Predgovor izdanju Kola, narodnih pesama za muške i mešovite horove. Beograd., 1939. godine.
4 Bugarske pesme su "uspomena na sastanak srpskih i bugarskih velikoškolaca, oktobra, 1896. (verovatno) u Beogradu". Vidi priloge na kraju:
  I Prilog, pregled svih stilizovanih pesama J. Marinkovića od I — XI Kola;
  II Prilog. Zapisi Josifa Marinkovića, devet pesama s melodijama iz Skopske Crne Gore, koje mu je pevao Atanasije Petrović
5 Redovni član bio je Davorin Jenko od 1888. godbne, a dopisni član Stevan Mokranjac, od 1906. godine


Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 30 | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin | uz odobrenje glavnog i odgovornog urednika Gorana Vučkovića

Napomena: "Profesor Dragoslav Dević, doktor etnomuzikologije i redovni profesor Fakulteta muzičkih umetnosti u Beogradu, više od trideset godina bavi se terenskim istraživanjima i studijom srpskog muzičkog folklora i folklora drugih balkanskih naroda."
4439  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Josif Marinković (1851—1931) poslato: Februar 01, 2011, 06:55:47 pm
*

JOSIF MARINKOVIĆ

Vranjevo kao mesto početka umetničkog razvoja kompozitora Josifa Marinkovića
 
U vreme rođenja i godinama detinjstva i mladosti Josifa Marinkovića, Vranjevo je bilo najrazvijenije i najbogatije naselje velikokikindskog Distrikta. Nalazeći se na plovnom rukavcu reke Tise, ono je bilo mesto žive trgovinske razmene. Tu se nalazio veliki sabirni magacin za izvoz žitarica, pa su proizvođači susednih sela tu dovozili i prodavali svoje proizvode, a isto tako i kupovali raznovrsnu robu drugih proizvođača. Sve to je stvaralo interese, pre svega trgovaca i zanatlija, da se tu naseljavaju i obavljaju svoje poslove. Kao relativno novije naselje, svojim širokim, pravim i lepim ulicama na uzvišenom terenu, Vranjevo je takođe privlačilo nove stanovnike, te se broj stanovnika u mestu kretao između šest i šest i po hiljada stanovnika.

Svojom dinamikom razvoja Vranjevo je, ubrzo posle osnivanja Dištrikta, postalo drugo mesto po veličini u njemu, posle Kikinde i po mnogim znacima se isticalo. Tako je još 1758. godine zabeleženo da je srpska osnovna škola u Vranjevu imala isti broj đaka kao i kikindska. Posebno je zapaženo veliko interesovanje vranjevačkih porodica za školovanje dece, naročito u XIX veku, kada se školovanje u srednjim školama ustalilo, a počelo i na visokim školama. Najistaknutija srednja škola vojvođanskih Srba, somborska Preparandija, u doba kada ju je Marinković pohađao, imala je više đaka iz Vranjeva nego iz svih drugih mesta u okolini. Iz podataka datih u upisnici, u periodu između 1860. i 1874, poznata su imena sledećih učenika iz Vranjeva: Sava Rajković, Lazar Josimović, Stevan Dušan Knežević, Mladen Belić, Josif Marinković, Arkadije Popović i Dušan Knežević. Učenici iz Bečkereka bili su: Andrej Kirilović, Aron Aršinov, Jovan Dimitrijević i Toma Mirč; iz Melenaca: Mihail Jovanović, Sima Monašević, Pavao Tanezović; i, iz Kumana, Jovan Borjanov. U to doba Vranjevčani su se pojavili na visokim školama, učeći pre svega glavne nauke u Požunu, a najpoznatiji su: Dr Vladimir Glavaš, Mladen Mađarević i Mija Vlaškalin. Oni su u vreme studija organizovali druženja sa svojim kolegama, među kojima su bili Jovan Jovanović Zmaj, Đura Jakšić i drugi. Ovi pravnici su ostali u Vranjevu i Novom Bečeju, gde su vršili advokatsku praksu.

Školovani ljudi i omladina Vranjeva doprinosili su veoma bogatoj kulturnoj atmosferi, što je produkovalo snažnu pozorišnu delatnost. Iz nje je proisteklo stvaranje amaterskih pozorišnih družina, a kasnije i profesionalnih pojedinaca, čak i putujućih pozorišta. Takvo je bilo profesionalno putujuće pozorište Dušana Kneževića, koje će se preobraziti u novosadsko Narodno pozorište. Iz istog takvog putujućeg pozorišta Aleksandra Popovića iz Vranjeva nastalo je somborsko Narodno pozorište.

Vredno je podsetiti se imena glumaca koji su obeležili drugu polovinu XIX veka: Jovan Knežević-Caca, Aleksandar Popović, Stevan Đekić i znamenite porodice sveštenika Luke Popovića, koja je srpskom pozorištu dala glumice Draginju, Ljubicu, Jelisavetu-Jecu, Sofiju i Katarinu, kao i glumce Paju i Lazu. Dalje, tu su: Nikola Zorić, Teodora-Toda Boberić, Vojislav Turinski i Aleksandar Nešić-Tucaković.

Nije neobično što su u takvo Vranjevo dolazili i visoki intelektualci. Iz jednog zapisnika Opštinskog Poglavarstva Vranjeva iz 1862, može se pročitati da se na konkurs za izbor jednog opštinskog lekara prijavilo čak šesnaest kandidata, a na konkurs za babicu šest kandidatkinja.

U ovom živom i veoma aktivnom mestu, sa bogatom poljoprivredom, zanatima i trgovinom, tokom XIX veka je bilo moguće izgraditi novu pravoslavnu crkvu, Opštinsku kuću i sedam novih školskih zgrada. To i takvo Vranjevo proglašeno je varošicom i dobilo pravo na dva vašara godišnje.

Ovo je opšta slika Vranjeva u XIX veku i u njemu je živela i porodica Josifa Marinkovića, bez obzira na to što je imala veliko imanje u Kikindi. Interesantna je činjenica da se boravak ove porodice u Vranjevu može vezati za postojanje Dištrikta, jer se još deda Josifa Marinkovića doselio u Vranjevo, a odlazak iz Vranjeva se poklapa sa ukidanjem Dištrikta. Jovan Marinkov, Josifov otac, bio je jedan od dvadeset pet opštinskih poglavara, te je moguće da je bio na funkciji između centra Distrikta i samog Vranjeva.

Sve su ovo znaci vezanosti porodice Jovana Marinkova za Vranjevo, a to će biti očigledno i u životu mladog Josifa u vreme školovanja. Naime, on je sve raspuste provodio u Vranjevu i, kada je završio gimnaziju, živo je učestvovao u kulturnom životu mesta sa svojim "besedama", tj. muzičko-literarnim priredbama, kao i svojim horom sugrađana koji je pevao u crkvi.

Dakle, u takvoj sredini, na najprometnijem delu glavne ulice, nalazila se kuća Josifove porodice, te je on od malih nogu posmatrao sve javne i kulturne događaje i oni su ga snažno privlačili.

Život porodice Marinković je bio lep i skladan i muzika je u njemu imala velikog udela. Josif je imao dve sestre i dva brata i svi su bili muzikalni. Otac je rado svirao i pevao uz tamburu, a majka uz gitaru. Sva su se deca rado uključivala u muziciranje. To znači da je Josif od malih nogu bio obuzet muzikom i da je veoma često rado svirao i pevao. Kako je sam napisao u pristupnici za člana Srpske kraljevske akademije 1907. godine: "Samoučki sam svirao u svaki instrument koji bi mi do ruku dolazio. Tako svirao sam: tamburu, gitaru, harmoniku i klavir. Neki put sviram, a ni sam ne znam šta i kad bi me upitali šta sviram, ja bih odgovorio: "Pa, tako mi došlo..."

Poseban i značajan uticaj na formiranje njegove muzičke ličnosti imala je strina, tokom poseta stricu Arkadiju u Beogradu. Po rođenju Ruskinja, ona je svirala dobro klavir, a poznavala je mnoge umetničke kompozicije, posebno operske arije koje je rado pevala, uz klavir, učeći ga da je muzika uzvišena umetnost. Sve je to imalo snažnog uticaja na njegovu romantičnu dušu.

Tako se u njegovim mislima i željama od same mladosti učvrstila odluka da će mu muzika biti životni poziv. Zbog te želje morao je voditi dugu i upornu borbu, jer se otac nije mogao složiti sa takvim opredeljenjem. On nije mogao zamisliti svoga sina kao one muzičare koje je mogao viđati po gradovima i selima, a koji su uglavnom živeli od malih i neredovnih prihoda, dok je njegov sin mogao bezbrižno živeti na imanju u Kikindi.

Porodica je želela da Josif, kao najstariji sin, stekne što potpunije obrazovanje. Zato ga je, posle završena tri razreda osnovne škole u Vranjevu, otac odveo da nastavi školovanje u Petrovaradinu. To je bila škola na nemačkom jeziku, te je Josif u takvoj sredini morao da se služi ovim jezikom. Stanovao je kod svog učitelja koji je bio i kantor u crkvi i u kući imao harmonijum. To je za Josifa bila odlična prilika da se dobro uputi u sviranje na ovom instrumentu. Volja za sviranjem na harmonijumu bila je tolika da je, kada se njegov stanodavac u toku školske godine preselio na majur, Josif bez znanja svoje porodice ostao sa njim, te je svakog dana pre i posle podne morao pešice ići sa majura u Petrovaradin. Pošto do Vranjeva dugo nisu stizala njegova pisma, otac je doputovao u Petrovaradin i zatekao stanje koje mu se nije svidelo. Naime, niti mu se svidelo svakodnevno pešačenje po svakojakom vremenu, niti mu se svidela ovakva ljubav prema muziciranju. Josif je, dakle, morao promeniti stan i rastati se sa instrumentom, ali njegova odanost muzici nije ni najmanje popustila, već naprotiv — usmeravala ga je ka školama u kojima se uči posebno muzika. Nastavak škole, tj. gimnazije nije moglo biti u Petrovaradinu, jer se otac plašio da će se nastaviti druženje sa muzikom, a on nije mogao da zamisli da se njegov sin opredeli za tako nesiguran poziv sa slabim prihodima, dok mu je porodično imovinsko stanje omogućavalo mnogo sigurniji život. Zato ga je preselio u Novi Vrbas i Novi Sadi, najzad, u Kikindu, gde je završio treći razred gimnazije. Tokom školovanja u Petrovaradinu i Novom Vrbasu, Josif je savladao nemački jezik, što će mu kasnije biti od koristi, naročito kada se, kao već profesionalni horovođa 1886. godine bude uputio u Beč radi stručnog usavršavanja.

Posle završetka trećeg razreda gimnazije, mladi Josif je želeo da nastavi školovanje u nekoj od škola u kojima se izučavala muzika, ali otac je bio protiv toga. Zbog toga je kod kuće proveo period od 1866. do 1870. godine, nadajući se da će inak ostvariti svoj cilj. U monografiji o Marinkovićevom životu i delu Vlastimira Peričića nailazimo na podatak da je Josif imao želju da se upiše u neku školu koja nije isključivo muzička, ali gde se muzika izučavala kao jedan od predmeta. U tome mu je pomogao slučajan susret sa grupom mladića koji su vrlo lepo svirali i pevali na jednoj svadbi u Vranjevu. Kada ih je pitao gde su se za to osposobili, oni mu rekoše da su đaci somborske Preparandije (Učiteljske škole), u kojoj se tada najpotpunije učila muzikau odnosu na druge srpske škole. Odmah je odlučio da će Preparandija biti škola u kojoj će nastaviti obrazovanje. Kada je to saopštio roditeljima, oni se nisu mnogo protivili, jer su smatrali da će ga učiteljski poziv odvojiti od preterane želje za muzikom.

To se nije dogodilo; naprotiv, on se tamo susreo sa mladim nastavnikom muzike, Karelom Blažekom, koji je samo koju godinu bio stariji od njega i koji ga je jednostavno prihvatio kao svog stručnog saradnika. Na drugoj godini Blažek mu je poveravao samostalne pripreme kolega za javne muzičke priredbe ili "besede", koje su đaci organizovali više puta tokom godine. Posebno je značajna bila "beseda" priređena 1872. godine, jer su na njoj izvedene Marinkovićeve samostalne kompozicije: horske Ustajte, braćo! i Smeša srpskih pesama, kao i Banatsko kolo i Svatovac koje je autor izveo na harmonijumu. Ovoj priredbi su prisustvovale Marinkovićeve majka i sestra i do suza bile ganute velikim aplauzom i pohvalama koje su sa svih strana slušale od Josifovih kolega. Tim pohvalama se posebno pridružio nastavnik Blažek, te su majka i sestra, po povratku u Vranjevo, sa divljenjem pričale ocu o uspehu i to je doprinelo da on, posle dugog navaljivanja, pristane da se Josif uputi u Prag na muzičko usavršavanje ali, samo na jednu godinu! Dakle, to je značilo početak!

Zadovoljan ovim uspehom i pun nade da će se najzad uputiti na pravo muzičko obrazovanje, on je sa velikim elanom i dalje komponovao i za vreme raspusta organizovao "besede" koje su bile vrlo popularne u Vranjevu i Novom Bečeju. O toj svojoj delatnosti pisao je u pristupnici za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije: "Za vreme školskih odmora sada sam imao hor, ali ih više nisam učio po sluhu. Priređivali smo besede u Vranjevu i Turskom Bečeju u korist jednog siromašnog studenta i Narodnog pozorišta..."

Studije na Orguljskoj školi u Pragu su se odužile, jer je otac, svaki put kada bi se završila godina školovanja, nastojao da se ono prekine i da se sin irihvati rada na imanju u Kikindi, što mu je obezbeđivalo pristojan život.

No, to se nikako nije ostvarivalo pošto je Josif strpljivo čekao da prođu pauze, tj. boravak u Vranjevu, i ipak uspevao da dobije odobrenje za nastavak studija. Tako su se studije konačno završile leta 1881. godine, a mladi umetnik je odmah dobio poziv da se primi dužnosti horovođe Beogradskog pevačkog društva, što je on i prihvatio.

Tu definitivno prestaje njegov "vranjevački" period života i započinje život i rad u Beogradu, koji je trajao do same smrti, 13. maja 1931. godine. Beograd je napuštao samo za vreme teških dana Prvog svetskog rata.

Nemamo pouzdanih podataka o tome da li je posećivao Vranjevo, gde su živeli roditelji njegove supruge Leposave. Poslednje veze sa Vranjevom bile su posete njegovog sina, Dr Ivana Marinkovića, koji je posetio porodičnog kuma Ivana Jankovića, cvećara iz Vranjeva. Tako se ugasila svaka veza sa Vranjevom, pa se zaboravilo da se veliki umetnik tamo rodio i proveo dvadeset osam godina života. Tek 1951, prilikom obeležavanja 100. godišnjice kompozitorovog rođenja, Beogradsko pevačko društvo i Savez kompozitora Jugoslavije su postavili spomen-ploču na mestu gde se nalazila njegova rodna kuća. Ovaj kratki plamen sećanja je dugo godina potom bio ugašen. Ni Vranjevo, niti Novi Bečej nisu nastavili da neguju uspomenu na svog velikog sugrađanina. Međutim, treba reći da ni srpska, ni jugoslovenska muzička javnost nije dovoljno obraćala pažnju na to.

Zaboravile su se slavne godine njegovog delovanja, kada je na rukama članova svog hora nošen sa banketa priređenog u njegovu čast. Zaboravile su se slavne "besede" posvećene njegovom delu krajem XIX i početkom XX veka. Zaboravilo se da je Bosanska vila iz Sarajeva u svom decembarskom broju 1897. godine donela divan, pohvalan tekst na prvoj strani: "29. oktobra ove godine u 8 sati uveče, sala Velike škola dupkom je bila puna najodabranije prestoničke publike; tu su u strani mnogobrojne korporacije i izaslanici pevačkih društavau kraljevini Srbiji i van nje; pristupa Dr St. Marković, profesor Velike škole i pozdravlja oduševljeno jednog smernog radnika na umetnosti, koji je rodu svoj vekposvetio. Kome su upućeni onoliki pozdravi i čestitke, venci i diplome, proslava i oduševljenje omladine?

Izdiže se jedan osrednji, crne masti, srednjih godina čovek; hod mu je nesiguran, pogled vrlo smiren, osmeh čisto bolan i jedva zbori: 'Hvala!, hvala!...!' To je Josif Marinković... 'Bosanska vila' pozdravlja slavljenika i želi, da umnoži novim svojim radovima umetnost srpsku, da obogati svoj rod svoj pesmom i svirkom i da rasprostre lepu pesmu srpsku da se ori "od Balkana do Adrije..."

O tom fenomenu zaborava koji je obuhvatio mnoge muzičke stručnjake i institucije prof. Branko Dragutinović u časopisu Dvadeseti vek iz 1938. godine u svom zaključku veli: "U doba nabujalog nacionalizma koje se kroz njega muzički izrazilo, Marinković je bio poznat, popularan i slavan. Posle rata, povučen i skroman, Marinković je ostao nekako po strani napušten i zaboravljen. Tome je mnogo doprinela popularnost Mokranjca i njegovih Rukoveti i talas modernizma koji je tako snažno zapljusnuo našu muzičku kulturu u svim njenim manifestacijama. Danas, kada jedna za drugom izlaze iz štampe zbirke njegovih interesantnih i značajnih kompozicija, pojavljuje se težnja za rehabilitacijom Marinkovića sa ciljem da se naročito povuku čisto artističke vrednosti njegova stvaranja i da se definitivno utvrdi veličina prvog srpskog originalnog kompozitora i njegov značaj u razvoju jugoslovenske muzičke kulture".

Ovaj pomenuti pokret da se Marinkovićevo delo potpunije i stručnije osvetli teško je nalazio podršku značajnijeg stručnjaka, sve dok mu pravo priznanje nije odao prof. Vlastimir Peričić, koji je 1967. godine, pod okriljem Srpske akademije nauka i umetnosti, izdao obimnu i stručnu studiju pod naslovom Josif Marinković. Život i delo. Isto tako su stručni savezi muzičara u više mahova izdavali njegova najznačajnija dela, ali se i dalje dešavalo da su ih samostalni i školski horovi retko izvodili.

Vranjevo je prve značajne korake za obnavljanje uspomene na svog velikog sugrađanina preduzelo na inicijativu Ivana Jankovića, cvećara, prvog suseda i kuma Marinkovićeve porodice. On je skrenuo pažnju novodošavšem direktoru Osnovne škole Vranjevo da je potrebno da se obnovi uspomena na Josifa Marinkovića. Tako je škola uspostavila direktnu vezu sa potomcima porodice Marinkovićeve kćeri. Na zalaganje škole, unuk Josifa Marinkovića, Dr Ivan Valčić, ustupio je školi bogatu zbirku Marinkovićevih ličnih predmeta koju je dugo čuvao i škola je od njih ustanovila Spomen-zbirku Josifa Marinkovića. Ovo je bio jedan od koraka koji je preduzet radi popularisanja imena i dela umetnika. To se dogodilo 1970—1971. godine, kada su, u okviru proslave 120. godišnjice Marinkovićevog rođenja, izvršene sledeće akcije:


  • glavna ulica u Vranjevu, u kojoj se nalazila umetnikova kuća, dobila je ime Ulica Josifa Marinkovića,
  • Osnovna škola Vranjevo je promenila ime i postala Osnovna škola Josif Marinković,
  • osnovana je pomenuta Spomen-zbirka,
  • mesni hor je nazvan Društvo za horsku muziku Josif Marinković,
  • od 1971, svake pete godine, održava se Muzički festival dece Vojvodine u Novom Bečeju,
  • godine 1993. ustanovljena je smotra solo-pesme Obzorja na Tisi,
  • 2001. godine pošta Novi Bečej je izdala koverat i pečat sa likom Josifa Marinkovića.

Sve ove akcije ipak nisu mogle dovoljno prikazati Marinkovićevo-njegove kompozicije se retko izvodile, jer se učitelji i nastavnici muzike veoma teško rešavaju da ih izvode.

U ovom momentu postoji problem opstanka i nesmetanog rada Spomen-zbirke Josifa Marinkovića, jer su iste prostorije pretvorene u pedagoški kabinet, a nema drugih pogodnih prostorija u školi. Treba nastojati da se to reši ili u okviru škole ili u nekoj od odgovarajućih zgrada koje su opšta svojina.

Ovim pozdravnim govorom svečano je otvoren Naučni skup u čast 150. godišnjice rođenja

Josifa Marinkovića, 28. IX 2001. u Matici srpskoj u Novom Sadu.


Branislav Kiselički | Novi Bečej
4440  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Josif Marinković (1851—1931) poslato: Februar 01, 2011, 06:55:27 pm
*

JOSIF MARINKOVIĆ


Josif Marinković je rođen 11.10.1851. godine u banatskom selu Vranjevu. Prva muzička znanja dobio je od učitelja nemačke škole u Petrovaradinu, a kasnije je muziku učio u učiteljskoj školi u Somboru. O svom interesovanju za muziku Josif Marinković kaže:

"Mene je vukla želja da učim muziku, jer od ranog detinjstva najmilija zabava bila mi je pesma i svirka — pored njih sam odrastao. Samoučki sam svirao u svaki instrument koji bi mi do ruku došao. Tako, svirao sam tamburu, gitaru, harmoniku i klavir."

Već u somborskoj školi Josif Marinković je pokazao svoju muzičku obdarenost i na školskim priredbama dirigovao je svoje prve kompozicije. Posle završene učiteljske škole odlazi na muzičke studije u Prag, a usavršavao se i u Beču. Nakon završenih studija dolazi u Beograd gde radi kao dirigent Beogradskog pevačkog društva "Obilić", a jedno vreme dirigovao je Radničkim pevačkim društvom, kao i Srpsko-jevrejskim, a istovremeno je bio zaposlen najpre kao nastavnik muzike na Bogosloviji, pa zatim u učiteljskoj školi i 11 muškoj gimnaziji u Beogradu. Godine 1924. prestaje sa pedagoškim radom i posvećuje se isključivo kompoziciji. U njegovo vreme dolazi do nacionalnog buđenja i procvata romantičarske poezije, pa on svojom nadahnutom muzikom, horskim stvaralaštvom, izražava patetiku patriotske poezije, ideje tadašnje, nacionalno orijentisane, borbene građanske omladine. ("Junački poklič", "Narodni zbor", često nazivan po početnim rečima "Hej, trubaču"). Josif Marinković je bio izraziti predstavnik muzičkog romantizma.  Bio je muzički bard generacija nošenih idealom nacionalnog poleta i pesnik koji je kroz muziku ispovedao svoja najintimnija osećanja", kaže za njega muzički kritičar Branko Dragutinović.  

U prvom redu bio je melodičar, jer je kod njega melodija glavni nosilac muzičkog izraza. Njegova melodika sledi dikciju srpskog jezika. On je taj akcenat osećao i u svojim kompozicijama umeo da izrazi tu podudarnost jezičkog i muzičkog akcenta ističući tako zvučnu lepotu srpskog jezika. Zato, kompozitor Petar Krstić za Marinkovića kaže: "On je prvi srpski kompozitor koji striktno sprovodi spoj jezičkog sa muzičkim akcentom".  

Pretežno je komponovao u homofonom harmonskom sastavu, ali za razliku od ranijih srpskih kompozitora njegov harmonski stil je originalniji, jer unosi i hromatiku. Postao je najznačajniji harmoničar u starijoj generaciji srpskih kompozitora.  

Stvaralačku invenciju naročito je ispoljio u kompozicijama u kojima se nije koristio narodnim melodijama, pa se u tom stvaralaštvu u istoriji srpske muzike stavlja u red prvog srpskog originalnog kompozitora.  Njegov opus čine uglavnom vokalna dela pisana za hor, solo pesme i horove uz pratnju klavira.
 
Za muški i mešoviti hor komponovao je 11 kola, spletove narodnih pesama, brojna dela pisana na stihove rodoljubive poezije ("Narodni zbor", "Junački poklič, "Himna Balkana", "Kosovska himna"...) i to su mu najpopularnija dela inspirisana rodoljubivom romantičarskom poezijom. On je od svih naših kompozitora komponovao najveći broj patriotskih pesama za hor i tu zauzima prvo mesto. Njegove solo pesme pisane su na stihove poznatih pesnika (Jovan Jovanović-Zmaj, Đura Jakšić, Vojislav Ilić...) i one uz stilizovane, muzički oplemenjene sevdalinke i ljubavne pesme predstavljaju najlepše primere muzičke lirike romantizma. Stvorio je kao poseban tip srpsku solo pesmu uz pratnju klavira gde je ostao nenadmašen.  

Poseban žanr su horovi za klavirsku pratnju među kojima se naročito ističu lirska "Zadovoljna reka", potresni hor roblja "Pod lancima", religiozna "Molitva" i dr. Josif Marinković je dao doprinos i crkvenoj muzici kompozicijama kao što su: Liturgija, Pomen i Opelo, a kompozicija Jednorodni sine je prvi pokušaj spoja vokalne i instrumentalne muzike u okviru pravoslavnog crkvenog rituala.  

Povodom smrti Josifa Marinkovića (13.05.1931.) kompozitor Miloje Milojević je rekao: "Josif Marinković je ne samo prvi kompozitor srpskog roda koji je dao dela višeg umetničkog stila, nego je bio jedan od najkreativnijih kompozitora koje je srpski narod imao".


"Muzika je ono što ujedinjuje, briše granice među ljudima,
zbija ih u zajedničkoj potrebi za lepotim, razumevanjem, humanošću"


Muzička škola "Josif Marinković", Zrenjanin
4441  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Josif Marinković (1851—1931) poslato: Februar 01, 2011, 06:54:50 pm
*

JOSIF MARINKOVIĆ — STVARALAŠTVO


Kompozitor i horovođa, najizrazitiji predstavnik srpskog nacionalnog romantizma, istaknuti kompozitor solo-pesama.

Dela: rodoljubivi horovi, Narodni zbor, Junački poklič, horovi na narodne teme, Kola, horovi uz pratnju klavira, Potočara, Na Veliki petak, Zadovoljna reka; solo-pesme Čežnja, Kaži mi, kaži, Stojanke; crkvene kompozicije itd.


DELA

INSTRUMENTALNA:
Simf. poema Molitva; interludium za ork. Za v. i kl.: Fantazija; Nocturno; Dve igre.Za kl.: Zvucna davorija; 4 marsa; Svatovac; fuga; 4 preludiuma; sonatina (4-r). — Scenska muzika za Sudaje Lj. Petrovica (uvertira, preludium, dve igre, svita i horske numere), 1894.

VOKALNA:


CRKVENA:


Literatura:

Iz Muzičke enciklopedije


* * *

Muzička dela Josifa Marinkovića pripadaju vrhunskim dometima srpskog romantizma 19. veka. Ona otkrivaju razne strane njegove ličnosti — vedru, osunčanu u solo pesmama i patriotsku, gdekad i tragičnu u horovima. Stilske okvire koje je prihvatio u mladosti, zadržao je tokom celog života, ali ih je uvek nadograđivao, naročito u harmonskom pogledu. Njegove prve kompozicije su nastale u periodu "uspona ideologije...omladinskog pokreta" i "procvata romantičarske patriotske poezije", "ali i prefinjenih i osećajnih štimunga romantičarske lirike".

Sa jasnim, određenim idejama u odnosu na nacionalno opredeljenje u muzici, zagovarao je da se prilikom korišćenja narodnih melodija ne bi smeo izmeniti njen karakter, ali bi se moglo štošta dodati ili oduzeti, uz upotrebu prirodne harmonije i izbegavanja harmonske presićenosti.

Karakteristična je razlika između ranih i zrelih dela Josifa Marinkovića: pošao je od još nedovoljno uoblične forme, ne uvek precizne deklamacije teksta i pretežno školskih harmonskih obrta, ali je sazrevajući, obratio "... naročitu pažnju korektnoj deklamaciji teksta", oblikujući "izrazitu, pevnu melodijsku liniju poduprtu probranom harmonijom u okvirima klasične tradicije". Najznačajniji harmoničar u starijoj generaciji srpskih kompozitora. Osećao je muzički oblik, znao je da postavi kontraste, ostvari gradacije i dostigne punu zvučnost.

Kola su nastala pod uticajem narodnog melosa. Ovi rodoljubivi, borbeni horovi po tekstovima srpskih pesnika, marševskog, poletnog karaktera, ubrajaju se u Marinkovićeve najbrojnije, najpopularnije kompozicije. Horovi uz klavirsku pratnju i vokalna lirika, bez direktnog nacionalnog uticaja, ali sa aluzijama na muziku našeg tla, otkrili su kompozitorovu lirsku, meditativnu prirodu, ali i snagu da izrazi dramatične uzlete. Od ranih osamdesetih godina 19. veka pokazao je interesovanje i za crkvenu muziku.


Roksanda Pejović | Izdavač: Radnički dom "Jovan Veselinov Žarko" | Novi Bečej, 2002.








Autor fotografije Milan Jovanović
4442  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Josif Marinković (1851—1931) poslato: Februar 01, 2011, 06:54:25 pm
**




JOSIF MARINKOVIĆ

Josif Marinković, kompozitor (Vranjevo, 11. X 1851 — Beograd, 13. V 1931.). Muziku uči ozbiljnije na učiteljskoj čkoli u Somboru, kod nastavnika Blažeka i čini prve kompozitorske pokušaje. Završava orguljsku školu u Pragu kod Z. Skuherskog (1881) i usavršava se u Beču gde sluša predavanja E. Hanslika (1886.). Bio je horovođa Beogradskoh pevačkog društva (1881—1886), akademskog pevačkog društva Obilić (1881—1886), nastavnik muzike u Bogosloviji, učiteljskoj školi i II muškoj gimnaziji u Beogradu (1881—1924).

Marinković je izraziti predstavnik muzičkog romantizma. Pocinjuci stvaralacku delatnost u doba najviseg uspona ideologije i estetike omladinskog pokreta i najveceg procvata romanticarske poezije, u doba nacionalnog bujanja, cije je geslo bilo "Pesmom srcu, srcem rodu", Marinkovic je kroz svoju originalnu i nadahnutu muziku izrazio s jedne strane polet i patetiku patriotske poezije, a s druge strane prefinjene i osecajne stimunge romanticarske lirike. on je bio muzicki bard tadasnjih generacija nosenih nacionalno-oslobodilackim idealima i pesnik koji je muzicki izrazavao svoja najintimnija osecanja.

Marinkovic je u prvom redu melodicar. Kod njega je melodija glavni nosilac muzickog izraza. Njegova melodijska invencija, koja nekad nosi uticaje narodne melodike ili sadrzi orijentalne elemente, crpe svoje zivotne sokove iz bogatih rezervi njegove kreativne licnosti. Njegova meldika sledi tacnu dikciju srpskog jezika. On je osecao akcent jezika, umeo u svojim kompozicijama da ostvari idealno poklapanje jezickog i muzickog akcenta i da istakne zvucnu lepotu i izrazajnu snagu srpskog jezika.

Ako se izuzme kontrapunktski radjeni hor iz Sudaja polifoni detalji njegove crkvene muzike (imitacije, fugata, nedovrseni kanonski pokusaji), Marinkovic je komponovao pretezno u homofonom, harmonskom stavu. U prvom periodu njegova stvaralastva njegovi su harmonski spojevi bili vise digmatski nego psiholoski. Kasnije, u horovima sa klavirskom pratnjom i solo-pesmama, modulira u udaljene tonalitete, upotrebljavlja redja harmonska predznacenja, iskoristava hromatiku i postaje najznacajniji harmonicar u starijoj generaciji srpskih kompozitora.

Marinkovic nije doduse komponovao velike muzicke forme, vec se zadrzavao na klasicnoj trodelnoj formi i njenim prosirenim varijantama, ali je osecao muzicki oblik, pa je umeo da postavi kontraste, da ostvari gradaciju, da izgradi arhitektoniku celine. Klavirska pratnja njegovih horova i solo-pesama donosi harmonsku podrsku melodije, potencira zvucnu arhitektoniku horskog stava, podvlaci dramske momente, uvodi u osnovi stimung kompozicije, opisuje programske detalje. Po fakturi stava, bogatog figuracijama, ona podseca na F. Mendelssohna i — pre M. Milojevica, tvorca modernog klavirskog stila najbolje je pisani stariji klavirski stav u Srbiji.

Od horskih kompozicija jedanaest njegovih Kola znace prototip Mokranjcevih Rukoveti. Ta su Kola, medjutim, radjena u obliku potpurija, na bazi narodnih melodija koje nisu uvek karakteristicne i ukusno probrane; u njima nema ni sadrzajne povezanosti i celine oblika pa nemaju znacaj Mokranjcevih Rukoveti.

Muski horovi, inspirisani rodoljubivom romanticarskom poezijom, narocito vatreni, krepko deklamovani i dramski Narodni zbor i nacionalna marseljeza Haj, slavno je mreti, zauzimaju narocito mesto u stvaranju Marinkovica i njegova su najpopularnija dela.

U zbirci horova sa klavirskom pratnjom (redakcija K. Manojlovica) isticu se lirska i naivna Zadovoljna reka, potresni hor roblja Pod lancima, religiozna Molitva, dramaticna balada Jadna majka, kompozicija Na veliki petak 1868 i Potocara, sa karakteristicnim muzicko-programskim deskripcijama teksta.

Marinkovicev doprinos crkvenoj muzici predstavljaju, pored ostalih, Liturgija (redakcija K. Manojlovic), radjena delimicno originalno, delimicno na bazi stilizovanog narodnog crkvenog motiva, sa primetnim uticajem ruskog recitativnog stila i P. I. Cajkovskog, zatim Pomen i Opelo (u a-molu) za muski hor u kome je koriscen motiv sestog crkvenog glasa. skica Jedinorodnij sine, za muski hor i orgulje, predstavlja prvi pokusaj spoja vokalne i instrumentalne muzike u okviru pravoslavnog crkvenog rituala.

Muzikom za Sudjaje, romanticni dramolet ljubinka Petrovica, Marinkovic je dao svoj prilog onoj kod nas jako razvijenoj vrsti komada sa pevanjem, koja znaci direktni uvod za pojavu nacionalne opere, dok su zbirci Pesama za glas i klavir (redakcija M. Milojevic) dosle do izraza karakteristike prefinjenog muzickog liricara. uz stilizovane sevdalinke, ljubavne pesme, obojene orijentalnim koloritom, i harmonizacije narodnih pesama za glas i klavir, njegove solo-pesme predstavljaju najlepse primere muzicke lirike naseg romantizma.

Marinkovic je preziveo Prvi svetski rat, doziveo posleratno obrtanje vrednosti, osetio talas modernizma; pred njegovim ocima lomila su se koplja u borbi izmedju mladih i starih; bio je svedok najekstremnijih modernistickih pokusaja ali je ostao iznad realnog zivota — u svojim romanticarskim snovima - kao poslednji glasnik i glavni predstavnik muzike znacajnog i interesantnog ali proslog vremena.

B. D.
Muzička enciklopedija

*

Dani Josifa Marinkovića "Obzorja na Tisi" su tradicionalna muzička manifestacija, posvećena imenu i delu istaknutog kompozitora romantizma Josifa Marinkovića. Održavaju se svake godine u Novom Bečeju u trajanju od tri dana, predstavljajuci nove solo pesme jugoslovenskih kompozitora.

Centralni deo tradicionalnih "Obzorja na Tisi", pripada takmičenju mladih vokalnih umetnika. Koncipirano bijenalno, naizmenično s pozivnim konkursom domaćim kompozitorima za savremenu solo-pesmu, ovo takmičenje, osmišljeno na osoben način, izaziva značajnu pažnju naših talentovanih pevača, uglavnom studenata muzike, izrastavši tako u uglednu manifestaciju u dvanaestogodišnjoj istoriji festivala. [Autor teksta nepoznat]

Autor slike nepoznat
4443  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Stevan Hristić (1885—1958) poslato: Februar 01, 2011, 06:47:43 pm
*
STEVAN HRISTIĆ


SLUČAJ "OHRIDSKE LEGENDE"

Teško je u ovom trenutku naći nekoga, osim najužeg kruga oko glavnog kreatora predstave Lidije Pilipenko, ko bi o novoj postavci Hristićevog baleta rekao nešto što pripada pristojnom rečniku, profesionalnom ili laičkom, svejedno
      
Poslednja premijera baleta "Ohridska legenda" znamenitog kompozitora Stevana Hristića na sceni beogradskog Narodnog pozorišta izazvala je kontroverzne reakcije publike.
      
Nije to nešto naročito u odnosu na način kako Italijani reaguju na nešto što im se ne dopada, ili obrnuto, još manje nalik na skandal vezan za parisko izvođenje baleta "Posvećenje proleća" Igora Stravinskog sa početka ovog veka. Sličnosti nema, a različitost se svodi na, po svemu sudeći, opšte mesto našeg mentaliteta: ako nije moguće dokazati da sam u pravu, upotrebiću sva sredstva da eliminišem protivnika suprotnog mišljenja. Teško je u ovom trenutku naći nekoga, osim najužeg kruga oko glavnog kreatora predstave Lidije Pilipenko, ko bi o novoj postavci Hristićevog baleta rekao nešto što pripada pristojnom rečniku, profesionalnom ili laičkom, svejedno. Ni to ne bi bilo vredno naročite pažnje kada "Ohridska legenda" ne bi bila ono što jeste, nešto najvrednije u kratkoj ali bogatoj istoriji srpske muzike, i da baš ovaj balet nije prošao kroz sve nemoguće situacije tokom 57 godina koliko nas deli od prvog izvođenja.
      

Parlićev hod po mukama
    
Dakle, 1933. Nina Kirsanova postavlja "Ohridsku legendu", zapravo samo jednu manju celinu u veličini prvog čina u Beogradu. Pored uloge koreografa, u predstavi sa Žukovskim u ulozi Marka, Kirsanova igra Biljanu. Pravi život baleta na sceni počinje u godinama posle Drugog svetskog rata. Njegov autor, školovan u Lajpcigu, intelektualac, kompozitor, dirigent, akademik, osnivač Muzičke akademije u Beogradu, njen profesor i rektor, mnogo je puta dirigovao svoje, po mnogim mišljenjima, najuspelije delo. Obišao je Evropu i čitavu nekadašnju Jugoslaviju, a predstava je nailazila na oduševljenje i publike i kritike, koliko lepotom muzičkog toka, toliko i originalnošću još uvek privlačnih folklornih elemenata u koreografiji, scenografiji i kostimima. Smrt ga je zatekla u pripremi za izvođenje "Ohridske legende" u Puli, u avgustu 1958. Samo nekoliko meseci ranije "Ohridska legenda" je imala premijeru u Moskvi, u Pozorištu Stanislavski i Nemirovič-Dančenko, a probama je prisustvovao sam kompozitor, dirnut, oduševljen i svakako ponosan. O ovoj predstavi mnogo se lepih reči izgovorilo i napisalo u Moskvi. Ostaće zapamćene one izgovorene od kolega kompozitora Dmitrija Šostakoviča i Arama Hačaturjana.
      
Trajanje Hristićevog baleta nastavilo se i posle smrti kompozitora. Dimitrije Parlić, čuveni koreograf iz vremena koje mnogi i danas nazivaju zlatnim vremenima posegao je za partiturom, unoseći u nju nešto što pripada Hristićevom opusu, ali ne i samom baletu i kreirao predstavu za koju malobrojni savremenici imaju samo reči pohvale. Balet je dobio jednu drugu dimenziju, odvojio se od prvobitne slike čiste folklorne tradicije i postao uporediv sa klasičnim baletskim elementima najpopularnijih ostvarenja Čajkovskog, na primer.
      
I tu počinje hod po mukama. Autorska agencija kao zaštitnik prava kompozitora, na inicijativu Mihajla Vukdragovića i Predraga Miloševića, takođe kompozitora, otvara sudski spor koji će trajati godinama i završiti se odlukom o zabrani Parlićeve postavke. Poslednja predstava odigrana je u Beogradu 29. decembra 1966. sa Višnjom Đorđević kao Biljanom, i Dušanom Miladinovićem kao dirigentom. I dok je u sudskom postupku sve izgledalo uredno i na duge staze, samo poneka žučna reč izrečena uglavnom od onih kojima je do Hristića zaista bilo stalo, čuvala je od zaborava najlepše stranice naše muzičke baštine.
      
Dvanaest godina kasnije, 1978. balet su na scenu vratili Pia i Pino Mlakar, ali su te predstave ostale bez većeg odjeka. Zatim se Dimitrije Parlić ponovo prihvatio "Ohridske legende", koju valjda, voljom samih anđela, više niko nije osporavao. Ostala je za pamćenje predstava igrana u Zagrebu 1980. i upravo ovo izvođenje mnogi smatraju uzornom predstavom kakvu bi (ako je moguće baš takvu) trebalo vratiti na scenu. Nažalost, godine koje su prošle ostavile su tragove, ali i prostor da se Hristićeva "Legenda" potisne u drugi plan.
      

Tačke na prošlost      

Beogradski balet već se nalazio u dubokoj krizi izazvanoj trvenjem sujeta primabalerina, reditelja, dirigenata, upravnika... do 1985. kada je, u čast 40 godina pobede nad fašizmom i 20 godina umetničkog rada poznatog i visokocenjenog Radeta Vučića Hristićevo delo ponovo našlo mesta na repertoaru. Održalo se dve godine, a poslednja predstava u koreografiji Dimitrija Parlića izvedena je 5.II 1987.

Šta naši sugrađani znaju o Stevanu Hristiću staje u sećanje na neke davne skandale i — nedavno — na laki fizički kontakt Šaneta Turlakova i sinova Lidije Pilipenko. Malo je reći šteta i nastaviti istim putem. Ako se jedna rđava predstava jedne potencijalno blistave baletske kreacije dogodila, onda to samo treba da znači da treba tražiti i naći one ljude koji umeju i mogu da naprave novu. Ako se "Labudovo jezero" i danas igra na radost publike, onda naše "Labudovo jezero", Hristićeva "Ohridska legenda" treba da uživa isti status i požrtvovanost. Jednom davno, neko reče da je u postavci "Legende" zabranjeno sve osim rđavog izvođenja. Bilo bi neophodno staviti tačku na prošlost u onom njenom delu u kome su zabrane stavljene samo na potrebu poštovanja sopstvene tradicije i njenih najvećih dometa. A do njih se stiže istim putem kao i do svakog dobrog rezultata, radom, znanjem, kompetencijama i, naravno, ogromnom dobrom voljom. Naročito sada kada iz pepela treba stvarati mnogo toga što smo nekada imali pa sada nemamo, i kada nijedna dobra namera nije takva da ne bi mogla popločati put do pakla. To smo, nažalost, imali i gde i kada i od koga da naučimo.


Milena Miloradović
07.12.2000.
4444  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Stevan Hristić (1885—1958) poslato: Februar 01, 2011, 06:47:24 pm
*
STEVAN HRISTIĆ




SCENA IZ BALETA "OHRIDSKA LEGENDA" STEVANA HRISTIĆA U IZVOĐENJU BEOGRADSKOG BALETA


Fotografija:
Muzička Enciklopedija 1 A — J
Leksikografski zavod FNRJ
Godina izdanja MCMLVIII
4445  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Stevan Hristić (1885—1958) poslato: Februar 01, 2011, 06:46:55 pm
**
STEVAN HRISTIĆ


OHRIDSKA LEGENDA

U srpskoj muzickoj literaturi balet je zastupljen sa vise znacajnijih dela pretezno folklornog sadrzaja. Najznacajniji je Ohridska legenda kopmpozitora Stevana Hristica. Zanimljiv liberto zasnovan na narodnoj bajci i muzika prepuna divnih narodnih motiva makedonskog melosa i drugih balkanskih naroda ucinili su da je delo postalo popularno kako u zemlji tako i u inostranstvu.

~~~

Ljubav Biljane i Marka ne prihvata njen otac, jer zeli da se Biljana uda za Ivana, bogatog seoskog momka.

Biljaninu prosidbu i veridbu prekidaju Turci - janjicari, koji u padaju u selo, ubijaju Ivana i mnoge seljake, a Biljanu odvode u ropstvo.

Marko polazi da trazi Biljanu i na putu susrece vile koje zele da mu pomognu. One mu poklanjaju carobni mac sa kojim ce biti nepobediv i carobni cvet pomocu kojeg ce vratiti Biljanu.

Treci cin baleta odvija se u sultanovom dvoru. Biraju se nove mlade robinje za sultanov harem. Svaka od robinja igra svoju igru. Biljana odusevljava sultana svojom lepotom i temperamentom. U tom trenutku stize marko, dobacuje biljani carobni cvet i sa drugovima pobedjuje janjicare. U tom trenutku pretvara se u golubicu, a Marko se vraca kuci.

U selu svi ocekuju Biljanin povratak. Marko sedi pod drvetom i razmislja o Biljani. Golubica dolece i pretvara se u Biljanu, koja srecna hita u zagrljaj Marku i svojim roditeljima. Biljanina i Markova svadba predstavlja vrhunac radosti i srece mladih.


Gordana Stojanović & Nadežda Ćirić
4446  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Stevan Hristić (1885—1958) poslato: Februar 01, 2011, 06:46:32 pm
*
STEVAN HRISTIĆ


SUTON (OPERA)

Suton, opera u jednom činu Stevana Hristića prema drugom delu Dubrovačke trilogije Iva Vojnovića.

Libreto: Kompozitor prema drami Iva Vojnovića.
Praizvedba: 26. novembar 1925., Beograd u Narodnom pozorištu
Mesto i vreme: U kući Benešinih na Pustijerni, u dubrovačkom Gradu, 1832. godine.


UKRATKO

Jedina opera Stevana Hristića, koja je prvi put izvedena 1925. godine u Narodnom pozorištu u Beogradu. Opera, koja se skoro u potpunosti, čak i u didaskalijama, drži drame Iva Vojnovića, se odigrava u Dubrovniku, u kući pokojnog poslednjeg dubrovačkog kneza Nikše Beneše na Pustijerni, 1832. godine nakon pada Dubrovačke republike pod vlast Napoleona. Udovica Mara Nikšina Beneša je uz tri ćerke, Made, Ore i Pavle, među poslednjim pripadnicima aristokratskog sloja Dubrovnika u nestajanju. Njihova materijalna propast je potpuna i dovela ih je do siromaštva, a društveni ugled održavaju samo u krugu dvojice živih leševa, starih gospara, Luca i Saba. Cela radnja se odvija na jednom mestu, propaloj kući Benešovih, a osnova drame je psihološka rastrzanost junaka.

SADRŽAJ

Radnja opere počinje u suton jednog ranog prolećnog dana, dok se u daljini čuje "jeka zvona što pozdravljaju Gospu". Gospa Mara je zamišljena i brine se o novcima koje joj duguje trgovac Vasa, ali ona se neće ponižavati da traži od njega taj dug. Sve je propalo što su posedovali, a kuća koju imaju na Cavtatu je prazna. Ipak, ona ne želi da je proda kapetanu Luju, jer bi mogao reći "zvala me je na sijelo, da joj platim kafu". Ulazi Kata, služavka kod Mare i ukoreva gospa Mare što drži prozore otvorene, jer brine za njeno već narušeno zdravlje. Dolaze i kćeri sa večernje službe. Noć je pala. Pavle prekoreva majku da "njene ruke ne predu više zlato, ne zamataju više svilu... za dinar trudiš majko!". Mara je potresena što joj je istina sasuta u lice, ali ostaje čvrsta i dostojanstvena: "Otkad se vlastela nemadu ponosit' svojom mizerijom? Ako je Dubrovnik u sužanjstvu, budimo i mi u tuzi.". Made i Ore se zabavljaju pričom o njihovom pretku kojeg je primio car Karlo V. Pavle je besna na sestre što se zanose takvim stvarima kada im kuća propada. One su šokirane i odlaze. Dolazi trgovac Vasa da vrati dug, a Mara veruje da je to odgovor na njene molitve, ne znajući da ga je u stvari Kata zvala. Ipak, pred Vasom se ponaša nehajno u vezi novaca i kaže da "nije bilo zaisto preše" [nije nužno]. No, kad Vasa ode, grčevito uhvati kesu sa novcima i ode. Kata je tužno otprati pogledom uz reči "Ko je gospar, je gospar!". U kuću dolazi kapetan Lujo, u koga je pavle zaljubljena, i moli je da se uda za njega. Ali, ona zna da bi u tom slučaju to psihički uništilo njenu majku, jer je Lujo običan pučanin, sin kmeta. Lujo je preklinje, ali ona kaže: "Tko izvuče samo jednu ploču iz ovijeh raspucanijeh mira [zidina], propada nam dvor, umire nam gospodstvo!" i upita ga: "Bi li ti, kapetane, napustio brod koji se topi?". Ulaze i njena majka i sestre i pozdravljaju se sa Lujom, koji mora ići na brod i iz Dubrovnika. Dolaze i stari gospari, Luco i Sabo, koji zajedno sa Benešinima spominju stara vremena i balove kojih je nekada bilou Dubrovniku. Lujo i Pavle ostaju sami i ona skoro odlučuje da pođe sa njim, ali ipak ostaje. Očajna, znajući da ako još jednom vidi Luja, da ga neće moći odbiti, pomišlja i na samoubistvo. Ona govori majci o ljubavi koju oseća prema Luji, ali Mara je samo ukoreva: "Što si mislila da ću reći? Pođi s njime?". Pavle tada u krajnjem očajanju pred majkom odseca kosu i odlučuje da kao i tetka njenog oca, Marija Orsola Bobali, ode u manastir i "načini se dumna" [časna sestra] jer "moram umrijeti svijetu, kad već ne mogu životu". Mara ostaje sama, shrvana gubitkom deteta zbog rigidnih pravila vlasteoskog života u propadanju.
Wikipedia
4447  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Stevan Hristić (1885—1958) poslato: Februar 01, 2011, 06:46:08 pm
*
STEVAN HRISTIĆ


VASKRSENJE (ORATORIJUM)

Oratorijum Stevana Hristića, prvo takvo muzičko delo u srpskoj muzici. Napisan je 1912. godine i izveden 3. maja iste godine. Napisan je na tekst Dragutina Ilića. Praizvedbu je dirigovao Stanislav Binički, a učestvovali su Hor pevačkog društva "Stanković", Orkestar muzike kraljevske garde, soprana je pevala Miroslava Binički, a muške glasove Turinski, Predić i Vojković.

Predviđen je za simfonijski orkestar, mešoviti hor i četiri solo glasa (sopran, bas, bariton i tenor). Sačinjen je iz dva posebna dela sa naslovima Vesnica sa Groba i Hristos među učenicima. Komponovan je na kombinaciji italijanske operske tradicije kasnog 19. veka i ruske nacionalne opere, sa elementima koji su karakteristični za Hristića i koji će se kasnije sretati u njegovim drugim delima. Uvodni hor, Zora na Vaskršnje jutro, je kasnije doradio i preradio u posebnu muzičku numeru, koja se često izvodila, za razliku od oratorijuma.

Likovi u delu su:

Hrist                      bariton
Marija Magdalena     sopran
Apostol Petar         bas
Apostol Toma         tenor

Zapaženo izvođenje ovog dela je bilo na osamdesetu godišnjicu praizvođenja, 23. aprila 1992. godine u Kolarčevoj zadužbini. Solo glasovi su bili: Radmila Smiljanić (sopran), Živan Saramandić (bas), Nikola Mitić (bariton) i Karolj Kolar (Karoly Kolar) (tenor). Horom i simfonijskim orkestrom RTB je dirigovao maestro Bojan Suđić.
Wikipedia
4448  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Stevan Hristić (1885—1958) poslato: Februar 01, 2011, 06:45:48 pm
**

STEVAN HRISTIĆ, uz Konjovica i Milojevica, jedan je od najznacajnijih srpskih muzickih stvaralaca prve polovine 20. veka. Ucenik Stevana Mokranjca, on je u svojim delima nastavio vezu modernog muzickog izrazavanja i folklora srpskog i drugih balkanskih naroda. To je postigao narocito u svom baletu Ohridska legenda.

Zivio je i radio uglavnom izmedju dva svetska rata delujuci u Beogradu i kao stvaralac i kao organizator muzickog zivota. Bio je osnivac Beogradske filharmonije, dirigent i direktor Opere posle stanislava Binickog, profesor na tek osnovanoj muzickoj akademiji, a posle II svetskog rata prvi predsednik Saveza kompozitora Jugoslavije i clan Srpske akademije nauka i umetnosti.

Stevan Hristić je umetnik u kome su se stalno sukobljavale dve licnosti: stvaralac — kompozitor i izvodjac — dirigent. Mnogi dokumenti kazuju da ova dva umetnika nisu u potpunosti "saradjivala". Hristic je, po oceni strucnjaka, na prvom mestu bio stvaralac, kompozitor, dok je posao, i znacaj, dirigenta sam izuzetno voleo. Veoma je rado dirigovao, a posebno je nastojao da uvek diriguje svoja dela i od toga nije odustajao. Postoji svedocanstvo o tome da su ga prijatelji molili da na premijeri "Ohridske legende" ustupi mesto drugom dirigentu kako bi uspeh predstave bio sasvim siguran. On je samo odgovorio: "Ako sam znao da napisem, mislim da cu znati i da dirigujem." Posle ogromnog uspeha na premijeri 1947. godine, dok se jos u sali prolamao aplauz, prijatelji su dosli da cestitaju Hristicu na pozornici. On je pobednicki i pomalo zajedljivo rekao: "Vidite da je 'Legenda' tako dobro napisana, da cak ni Stevan Hristic nije mogao da je upropasti."

"Ohridska legenda" je obisla mnoge pozornice sveta i bila svugde primljena sa velikim uspehom. izvedena je vise od
1200 puta. O tom uspehu svedoce mnoge kritike napisane u listovima sirom Evrope. "... 'Ohridskoj legendi' nas je privukla njena melodicna i temperamentna, duboko nacionalna muzika, poezija i romantizam sadrzaja, izrazajnost, muzevnost i lepota narodnih igara i mogucnost da se kombinuje sa klasicnom igrom..." (Moskva, 1958. godina).

Sam kompozitor o svom delu kaze: "Gledao sam pre svega da napisem tako da bude jasno i pristupacno. Da ga razume sira publika, da na nju sto snaznije deluje, a da njegova tehnicka obrada zadovolji onih deset-petnaest strucnjaka sto ce biti tamo... Umetnost ozivljuje samo kroz ljude kojima se pruza...".

Stevan Hristic, kompozitor proslavljenog baleta Ohridska legenda, ostavio je nekoliko horskih dela iz oblasti duhovne muzike. istaknuto njegovo ostvarenje te vrste je svakako Opelo u b-molu. Delo je nastalo u toku I svetskog rata i posveceno je zrtvama palim za oslobodjenje.


Gordana Stojanović & Nadežda Ćirić
4449  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Stevan Hristić (1885—1958) poslato: Februar 01, 2011, 06:45:26 pm
*

STEVAN HRISTIĆ

Stevan Hristić rođen je 19. juna 1885. u Beogradu.

Svojom sveukupnom delatnošću je bio najistaknutiji kompozitor u Srbiji u prvoj polovini 20. veka. Školovao se na čuvenom Lajpciškom konzervatorijumu, koji je njegovom radu dao solidne profesionalne temelje. Takođe je, u vreme pred Prvi svetski rat, boravio u Moskvi, Parizu i Rimu. Upoznat sa muzičko-stilskim tendencijama ondašnje Evrope, kao i sa osloncem u tradiciji srpskog muzičkog romantizma i nacionalne boje (posebno samoga Mokranjca), stvorio je osoben muzički jezik koji je bio mešavina folklornih uticaja i kasnoromantičarskih, impresionističkih i verističkih elemenata u melodici, harmoniji i instrumentaciji. Ovo je učinilo da njegova muzika bude slušljiva i bliska širokom auditorijumu.

Njegov najznačajniji doprinos razvoju kulturnog života Srbije je osnivanje i vođenje Beogradske filharmonije. Naporedo sa tim, bio je i direktor Beogradske opere u periodu 1924.—1935., a 1937. je jedan od osnivača i prvih profesora Muzičke akademije, a kasnije je i jedno vreme bio njen rektor. Nakon Drugog svetskog rata, 1945. učestvuje u osnivanju Udruženja kompozitora Srbije, čiji je jedan od prvih predsednika, a takođe je bio i prvi predsednik Saveza kompozitora Jugoslavije (osn. 1950.). Osim ovih uvaženih funkcija, nosio je i najvišu akademsku titulu, budući član, najpre dopisni (1948.—1950.), a zatim i redovni (od 1950.) Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU).

Ipak, najviše zasluga nosi za svoje stvaralaštvo. Ono počinje pisanjem scenske muzike za komad s pevanjem "Čučuk Stana" (1907.), a do kraja svog života je napisao i solo pesme, nekoliko horskih dela, dve koncertantne kompozicije, "Simfonijsku fantaziju za violinu i orkestar" (diplomski rad u Lajpcigu) i "Rapsodija za klavir i orkestar". Njegova najznačajnija, i najpoznatija, dela su (prvi u srpskoj muzici) oratorijum "Vaskrsenje", izvanredno "Opelo u b-moll-u", jedina dovršena opera "Suton" i, kao njegovo najpoznatije, a moglo bi se reći i najkvalitetnije delo, balet "Ohridska legenda".

Jedan od kurioziteta vezanih za delo Stevana Hristića, a koji verno oslikava bahat odnos stručne i šire javnosti prema sopstvenim umetnicima i kulturi, se odnosi na operu "Suton". 1958. godine, Hristić je za gostovanje u Moskvi dopisao jednu baletsku scenu. Uprkos značaju ovog kompozitora, notni zapis (partitura) ove scene ne postoji, odnosno, izgubljena je. Jedino što je sačuvano je jedan audio snimak koji je u posedu Radio Beograda.

Umro je 21. avgusta 1958. u Beogradu. / Tvorac grada


* * *




DELA:

Orkestarska:
"Simfonijska fantazija", "Rapsodija", "Vranjanska svita", "Poema zore", "Marš slobode", "Skice za klavir", muzička drama "Suton", balet "Ohridska legenda", oratorijum "Vaskresenje", scenska muzika za drame "Čučuk Stana", "Sunce", "Lazarevo vaskrsenje", "Uobraženi bolesnik", "Hamlet", "Večiti mladoženja", "Bura", horovi, solo pesme.

Muzika za filmove:
1948. — Sofka
1953. — Bila sam jača
4450  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Martin Davorin Jenko (1835—1914) poslato: Februar 01, 2011, 02:12:43 pm
**

JENKO — MOKRANJAC, ISTO DOBA — RAZLIČITI PUTEVI


Živeli su u isto vreme i umrli iste godine, 1914. dvojica velikana svoga doba, Jenko i Mokranjac, mnogo više različiti u svojim životnim i stvaralačkim putevima, kao i po delatnostima na polju muzike, nego što se ukrštaju i povlače dodirne tačke i uspostavljaju koordinate. Veoma poštovan u srpskoj sredini, od trenutka kada je došao najpre u Pančevo 1863. godine, a zatim u Beograd 1865. godine, Jenko je veći deo svojih aktivnosti posvetio pozorištu i pozorišnoj muzici, baveći se svim onim što je u momentu u kojem su se snage orkestra i solista tek formirale, mogao da pripremi pojavu i nastanak prve srpske opere. Tako su nastale mnoge muzike za drame, jedna opereta, niz orkestarskih uvertira...
 
Mokranjac na operu nije pomišljao. Od vremena studija i redovnih poseta Operi u Minhenu i Lajpcigu, on se u Srbiji isključivo bavio horskim izvođaštvom i horskim stvaralaštvom. I upravo na tom planu, dirigentskom, pronalazimo mnoge zajedničke elemente.
 
Prvo beogradsko pevačko društvo koje je bilo rasadnik muzičkih talenata i koje je polako, tokom decenija narastalo u značaju i kvalitetu, u nekoliko navrata imalo je za svog dirigenta upravo Davorina Jenka, koji i na planu horskog izvođaštva čini dobru podlogu za pojavu Mokranjca. Prvi period njegovog rada u Društvu bio je od 1865—1869 godine, drugi od 1870—1872, treći od 1873—75 i poslednji tokom prve polovine 1877. godine. Tačno deset godina posle poslednjeg rukovođenja horom na njegovo čelo doći će Mokranjac. Razlozi Jenkovog prestanka rada sa Prvim beogradskim pevačkim društvom, reklo bi se, bili su loši uslovi za dirigenta, koji su se u sledećim navratima popravljali, ali ne tako ubedljivo kako je on očekivao. Hor je u tom periodu imao veoma raznovrsne programe, a sam Jenko se kao kompozitor na tim programima pojavljivao vrlo često, dakle u obema ulogama, kao kompozitor i dirigent, što će, kako znamo, činiti i Mokranjacu najvećoj meri, izvodeći mnoge rukoveti premijerno upravo sa ovim ansamblom.
 
Period Jenkovog boravka u ovom horskom ansamblu zapamćen je po želji i potrebi da se u "rad Društva uvodi muzički profesionalizam"1
 
Veliki deo stvaralaštva Davorina Jenka upravo čine mnoge horske kompozicije, od budnica, rodoljubivih horskih pesama, preko romantičarskih, lirskih, do mnogih solo pesama. Veliku popularnost u narodu, ali i među kolegama, muzičarima, postigao je upravo svojim horovima i solo pesmama. Posebno je bio vešt u pisanju himničkih horova ("Naprej, zastava slave", "Bože pravde", slovenačka i srpska himna), kao i himnama posvećenim raznim društvima i horskim ansamblima.
 
U tom delu stvaralaštva zajedničke niti povezuju takoreći sve kompozitore ne samo toga doba, već i prethodnog i budućih vremena, jer su, kako je poznato, male vokalne forme, solo pesme i horovi u izvođenju raznih, mnogih društava za dugo vremena činile jedini repertoar muzičkog života u Srbiji.
 
Citati i stilizacije narodnih pesama zajednička su komponenta oba stvaralaštva, s tim što je Jenko svoje vrhunce ostvarivao u pojedinačnim minijaturama, a Mokranjac na planu rapsodičnih, rukovetnih formi i spleta više pesama u cikličniu formu.
 
Za današnjeg slušaoca prosto je neverovatno koliko je Jenko uspeo da "uđe" i da se saživi sa folklorom srpskog naroda i da poeziju romantičarskih pesnika pretoči u muziku na način da te solo pesme i horovi budu bliski, prepoznatljivi i neverovatno popularni do danas, da ih narod prihvati i peva kao svoje. Možda je najbolji primer za to solo pesma "Ukor" na stihove Branka Radičevića ("Gde si, dušo, gde si, rano"), koja se u narodu danas izvodi kao starogradska i sevdalijska, a njeni koreni se zaboravljaju. Iako su mnogi kompozitori komponovali na iste Radičevićeve stihove, samo je ova tako blisko dodirnula narodni ukus.
 
Mnogo je Mokranjčevih horskih pesama koje se rado pevaju, izdvojeno od rukoveti i Liturgije, ali od solo pesama, kojih nema mnogo, ni jedna nije dostigla popularnost Jenkove.
 
Odnos dvojice velikana svoga doba, Slovenca Davorina Jenka i našeg Stevana Mokranjca, najbolje karakterišu tople reči samog Mokranjca:
 
"U ono doba nismo imali boljega predstavnnka za umetničku pesmu od Jenka, i zato smo ga svi voleli, volimo ga i volećemo ga kao najboljeg od sviju Slovena muzičara, koji su kod nas radili."2
 
Pored mnogih Čeha, srisku muzičku kulturu druge polovine 19. veka i početka 20. oplodio je dugogodišnji rad Davorina Jenka (1835—1914), veoma talentovanog muzičara, školovanog u Beču i Pragu, zainteresovanog za srpski muzički folklor, za narodne pesme našeg naroda, za vokalnu muziku, što je sve na istoj stvaralačkoj liniji sa Mokranjcem. I po svom stvaralačkom opusu, kao i po delatnosti u Beogradskom pevačkom društvu, Jenko predstavlja sponu između delatnosti Kornelija Stankovića, koga je u Društvu nasledio, i Mokranjca, koji će doći posle njega.
 
Ako je Jenko svojom dugogodišnjom pozorišnom delatnošću, kao kapelnik Narodnog pozorišta, postavio temelje orkestarskoj i scenskoj muzici u Srbiji, Mokranjac je to isto učinio na polju duhovne i svetovne horske muzike, u sasvim drugačijim formama, ali na istoj, nacionalnoj osnovi.
 
Za razliku od mnogih Čeha koji su stalno pokušavali da se odazovu srpskom nacionalnom idiomu i da progovore u tom duhu, često sasvim naivno i nevešto, Jenko je snagom svog talenta veoma iskreno, pažljivo i sa velikim smislom za narodnu melodiju i ritam ušao u suštinu nacionalnog bića srpskog naroda. Dugo vremena, sve do pojave Marinkovića i Mokranjca, Jenko je bio jedini pravi muzičar, pa duboko poštovanje njegovih mlađih kolega i savremenika nikoga ne čudi.
 
Ono što je radio sa muzičarima u orkestru, učeći ih najpre elementarnim znanjima o muzici i sviranju na instrumentu, predstavljalo je predspremu za njegov bogati i dugogodišnji dirigentski rad, kao horskog i pozorišnog dirigenta i kao organizatora muzičkog života. S obzirom na Kornelijev kratak život i dugotrajno bavljenje van Srbije, pre Mokranjca nije bilo značajnije muzičke ličnosti, komletnije i kvalitetnije, čije su duboke brazde bile polazne za neizbrisive Mokranjčeve tragove u našoj muzičkoj istoriji. Otuda i ljubav i toplina sa kojom je Mokranjac govorio o svom velikom prethodniku, duboki pijetet koji je osećao prema njegovom znalačkom, radoznalom duhu.
 
Osvajajući različita polja stvaralaštva, provodili su svoje živote najpre u inostranstvu, tokom godina studija, jedan u Beču i Pragu, drugi u Minhenu, Rimu i Lajpcigu, a pre toga, Jenko u Sloveniji, Mokranjac u Negotinu, pa u Beogradu. Umrli su iste godine, ali obojica daleko od Beograda, Jenko u Ljubljani, u koju se vratio četiri godine pre smrti, Mokranjac u Skoplju.
 
Iako pripadnici različitih generacija, obojica su predstavljali u skromnoj i nerazvijenoj sredini u kojoj su delovali, one tračke profesionalizma koji su tek počeli da ukazuju na puteve razvoja muzičke umetnosti u Srbiji. Ako je Kornelije bio najtalentovaniji prethodnik Mokranjca, Jenko je ostavio najdublje tragove u svim domenima svoje široke delatnosti kojima je Mokranjac, na zasvođenim i utemeljenim putevima, sasvim sigurno mogao da pođe.

 
Branko Radović

____________

1 Danica Petrović, Bogdan Đaković, Tatjana Marković, Prvo beogradsko pevačko društvo, 150 godina, SANU, Muzikološki institut SANU, Galerija SANU, Beograd, 2004, str. 19
2 Citirano po: Andreis, Cvetko, Djurić-Klajn, Historijski razvoj muzičke kulture u Jugoslaviji, Školska knjiga, Zagreb, 1962, str. 604.


Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA"
Broj 26 | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2010.
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »