Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
4401  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Stanislav Binički (1872—1942) poslato: Februar 01, 2011, 10:37:30 pm
**

O STANISLAVU BINIČKOM...


"Iako malo po broju, ono što je Binički dao — naše je. On je od onih naših muzičara i kompozitora, koji su ušli u dušu naše narodne pesme, pevaju je i sami, vole je, uživaju u njoj. Pesme Biničkog odlikuju se narodnim koloritom. Sve što je imao, sve što je mogao dati, Binički je priložio kulturnom razvitku i napretku svoga naroda".
Branislav Nušić


"Mada je kao kompozitor pripadao Beogradskoj školi i bio nosilac složenijih muzičkih oblika, čitav njegov život uslovio je da do kraja ostane naklonjen orijentalnom melosu i senzualnosti.

Stvaralački, izvodjački, pedagoški i organizatorski duh Stanislava Biničkog inspiriše i kolektiv škole koja nosi
njegovo ime".
Škola za osnovno muzičko obrazovanje "Stanislav Binički" u Beogradu


Povodom proslave dvadesetogodišnjice umetničkog i kulturnog rada Stanislava Staše Biničkog; 1924. godine, Branislav Nušić je u jednom muzičkom časopisu, posvećenom slavljeniku, dao prikaz njegovog celokupnog rada. Govoreći o njemu kao dirigentu, napisao je: "Svoj prvi veliki umetnički koncert priredio je Binički sa svojim Beogradskim vojnim orkestrom krajem 1899. godine kod Kolarca sa velikim uspehom. Na ovom koncertu izvedena je prvi put Biničkova uvertira "Iz mog zavičaja", pisana za veliki orkestar u klasicnoj formi sonate, sa dve teme od poznatih srpskih melodija — "Četvorka" i "A što si se, Jano..." Beogradska publika bila je željna lepe i zdrave muzike i Biničkovi čuveni koncerti, koji su se nizali jedan za drugim, gotovo svakog petka, bili su uvek prepuni najotmenije beogradske publike."

Vrhunac svog dirigentskog rada Binički postiže tumačenjem Devete simfonije Ludviga van Betovena, izvedene prvi put na sceni Narodnog pozorišta 1910. godine. Povodom toga Nušić piše: "U izvođenju ovog koncerta sudelovao je, takoreći, ceo Beograd. Zbor je brojao preko dvesta pevača i pevačica, a orkestar oko sto svirača. Izvođenje ove poslednje Betovenove simfonije zabeleženo je kao važan događaj u razvitku i napredku muzičke kulture kod nas".

Branislav Nušić je pod pseudonimom Ben Akiba često pisao šaljive crtice u listu "Politika". U svom duhovito saljivom napisu "Muzički komšiluk" on priča o svojim nevoljama zbog velike muzikalnosti njegovih komšija — porodice Binički (supruga Biničkog, Miroslava, bila je pevačica u operi) i još nekih drugih. "Zamislite sve kuće oko mene muzikalne, a na svima otvoreni prozori. Pravo prema mojim prozorima prozori Staše Biničkog, a to vam je valjda dovoljno pa da znate što patim. Od šest do sedam neke gospođice uče pevanje kod gospođe Binički, od sedam do osam — dok Binički večeraju — nekakav pripravnik dole u suterenu duva u hornu. Odmah posle večere seda za klavir gospođa Binički i peva prateći sebe, a posle deset tek seda Staša i komponuje..." Na kraju članka Nušić piše kako je doskočio muzikalnim komšijama. "...Odem i kupim kod Jefte Pavlovića (čuvena u ono vreme trgovina kancelarijskog materijala) jedan ogroman gramofon i nađem jednu ploču u kojoj se neki pevač baritonista dernja kao magarac. I sad se ja dam na posao. Čim padne veče, a ja ga otvorim prozore, metnem gramofon na prozor i pustim onog pevača te se razdere ulicom. Tako jedno, tako drugo, pa treće veče i tako redom svako veče i, da vidite, muzikalna ulica zaćuta... Sad sedim mirno po večeri i pijem kafu kraj otvorenih prozora."
Gordana Stojanović & Nadežda Ćirić


Februara 2008. godine u Beogradu je pronađena gramofonska ploča izdavača Concert Gramophone Record sa snimkom vojne kapele kojom diriguje Stanislav Binički. Ploča se danas nalazi u fondu Narodne biblioteke Srbije.

Stanislav Binički je bio uvažena ličnost kada je, krajem tridesetih godina dvadesetog veka, pozvan da po prvi put čuje novopostavljena zvona na novoj, upravo završenoj crkvi Svetog Aleksandra Nevskog na Dorćolu u Beogradu. Prema zapisu u crkvenom letopisu Binički je, slušajući, u oduševljenju uzviknuo: "Eto konačno i Beograd dobi prava crkvena zvona"… Na vidiku

Za postignut uspeh i popularnost nije zaslužna čelična vojna disciplina, već muzička obrazovanost i posvećenost članova, kao i bogata tradicija ansambla koji je osnovan davne 1899. godine.

Željan da Srbija i muzički liči na ostali deo Evrope, kralj Aleksandar Obrenović je pozvao čuvenog kompozitora i dirigenta Stanislava Biničkog i naredio mu da osnuje vojni orkestar koji će služiti i narodu. Monarh je od Biničkog zahtevao da svake nedelje na Kalemegdanu održava koncerte klasične muzike za građanstvo. Nedeljni muzički hepeninzi su brzo postali pravi hit u prestonici. Jedne nedelje na Kalemegdan se uputio i kralj lično. Kada je video da dirigentsku palicu drži drugi dirigent, vojnički je podviknuo: "Gde je Binički? Recite mu da se odmah pojavi inače ću ga staviti na vešala!" Znajući za kraljevu rešenost da Srbiju muzički prosveti, uplašeni kompozitor se sledećeg dana pojavio kod kralja s objašnjenjem da je izostao jer je bio zauzet komponovanjem. Naslov njegovog novog dela je glasio — "Pod vešalima".

U prvim borbenim redovima Poslednji vladar Obrenovića bio je u pravu kada je tvrdio da je muzika ubojito oružje. Pokazalo se to već tokom Prvog svetskog rata kada su muzičari bili u prvim borbenim redovima i notama uticali na podizanje morala srpske vojske.

U vreme Cerske bitke, prve pobede srpske vojske nad austrougarskim trupama, Stanislav Binički je napisao "Marš na Drinu" i posvetio ga hrabrom pukovniku Milivoju Stojanoviću Brki, komandantu Drugog gvozdenog pešadijskog puka. Zub vremena nije uticao na popularnost najpoznatijeg i najčešće sviranog marša s ovih prostora. Do danas "Marš na Drinu" je doživeo brojna izvođenja u najrazličitijim aranžmanima, od pravog vojnog marša, preko klasične, pa sve do rokenrol i pank verzije. Svirali su ga razni domaći i strani orkestri i izvođači, a njegovim notama nisu odolele ni poznati sastavi kao što su "Šedous", "Smak", "Lajbah"...
Deo teksta pod naslovom: Tradicija: tri veka srpskog vojnog orkestra preuzet sa: Srpska dijaspora





U ovoj kući živeo je i umro Stanislav Binički.


4402  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Stanislav Binički (1872—1942) poslato: Februar 01, 2011, 10:36:34 pm
**
nastavak teksta
 

Štampana muzička dela* Stanislava Biničkog

Scenska muzika

01) "Ljiljan i Omorika", bajka u 5 činova sa pevanjem — B. Nušić — 1903.
     "Moj venčiću", "Suzo moja".
02) Opera "Na Uranku" po libretu B. Nušića — 1903.
     "Tamo za tom gorom", "Ti si moja", "Kad bi znala dilber Stano".
03) Pozorišni komad "Put oko sveta" — B. Nušić — 1908.
     Igre mornara; Španska igra; Crnačka igra; Kineska igra; Haremske pesme; Ah dilber beli golube; Aj bulbul poje;
     Čempres viti; Čočečka igra; Oj mladosti tužni dani.
04) Pozorišni komad "Đido" — J. Veselinovlć— 1922. Orkestracija muzike D. Jenka.
05) Pozorišni komad "Nahod" — B. Nušić —1923.
     "Sicilijanska pesma".
06) Pozorišni komad "Tašana" — B. Stanković — 1927.
     Pesme iz okoline Vranja: Živovale dve drugačke: Katarinče devojče; Begovski sevdah; I Stambol da; Teško oro;
     Veaelo Stojne; Čoček avasi — oro; Memeto more.
07) Pozorišni komad "Taras Buljba", sa pevanjem, po priči N. Gogolja napisao Đura Janković — 1902.
     S galebom se čajka zavitlala; Tam gde se cvetne šire doline.
08) Pozorišni komad "Potera" — M. Glišić.


Instrumentalna dela

01) Uvertira "Iz mog zavičaja" — 1899 — Rukopis i štampano delo propali za vreme ratova.
02) Simfonijsko melodramska poema "Periklova smrt" na spev V. Ilića, pozorišni komad u 1 činu — 1901.     
     Rukopis i štampano delo propali.
     "Četvorka" i "A što si se Jano" — sonatni oblik dve teme iz srpskih narodnih pesama.
03) Simfonijsko melodramska poema "Posiednji gost" na spev V. Ilića — 1906. Rukopis i štampano delo propali.
04) Uvertira i simfonijski intermeco za dramu "Ekvinocijo" od I. Vojnovića — 1903.
05) Vojnički marševi komponovani za duvački orkestar:
     a) Marš Kraljeve garde (Svečani marš) — 1904.
     b) Gardijski marš
     c) Marš "Hajd junaci" — 1905.
     d) Marš "Kreni, kreni"
     e) Marš "Na Drinu" — 1914.


Horske pesme

01) Srpske narodne pesme iz okoline Leskovca.
02) Sest pesama za zbor "Seljančice" po tekstu Mllorada Petrovića: Čuješ dušo; Jesen stiže; Divna noći; Čini ne čini;
     Dvoje dragih; Hm.
03) U kolu — iz zbirke "Seljančice" po tekstu M. Petrovića —1927.
04) Divna noći
05) Haj, nek planu srca mlada — po tekstu A. Šantića.
06) Srpskoj slobodi — partitura za muški zbor.
07) Himna "Joakimu  Vujiću" — specijalna kompozicija za mešoviti zbor, komponovana 1899. godine.
     Prvi put izvedena u Narodnom pozorištu u Beogradu prilikom proslave 50. godišnjice smrti J. Vujića.
     Rukopis i štampano delo propali u ratu.
   

Zbirke solo pesama

01) Zbirke srpskih narodnih pesama "Mijatovke" po pevanju M. Mijatovića:
     Poslala me stara majka; Kad sum bil mori Đurđo; Razbole se belo Done; Pevnula Jana; Pošla Vanka na voda;
     Zašto Sike, zašto; Cigančica.
02) Zbirka pesama iz Južne Srblje "Tetovke"
     Svite momčinja dojdova; Tamna magla; Dremka mi se; Se zapali odajčeto; Što mi je milo i drago.
03) Pesme iz Južne Srbije
     Pojdo na gore...; Memeto more...; Puknala, majko, tresnala...; Vanka ima crni oči...
   

Solo pesme

01) Grivna — A. Šantić.
02) Kad ja vidjeh oči tvoje — J. Ilic.
03) Da su meni oči tvoje — J. Ilić.
04) Po polju je kiša pala — J. Jovanović -Zmaj.
05) Spava moma
06) Jorgovan grana procvala — A. Šantić.
07) Na Liparu — Đ. Jakšić.
08) Mila sliko njena — A. Šantić.
09) Dan za danom u nepovrat tone.
10) Siđi mi draga, siđi — J. Jovanović - Zmaj.
11) Imam jednu želju.


Duhovna stvaranja

01) Liturgija Jovana Zlatousta.
02) Opelo.
03) Venčanica.
04) Blagodarenje.
05) Razni tropari.
06) Tebe pojem.
07) Dostojno jest jako vo istinu — Irmos,
     posvećeno pevačkoj družini na Sušaku "Jeka sa Jadrana" — 1929.
08) Hvalite.


Sastavi:

Ljubim te — polka franse — Rukopis i štampano delo propali.
Proplanak slave — slika u jednoj pojavi u spomen Đ. Jakšiću — od D. Ilića — Rukopis i štampano delo propali. U zagrljaju — koncertna mazurka — Rukopis i štampano delo propali.
"Enon Arden" — muzika R. Štrausa — aranžman teksta za recitaciju: Stanislav Binički.

___________

* Prema podacima porodice Binički — Mllić.


Originalni rukopisi

01) Put oko sveta — B. Nušić
02) Tašana — B. Stanković
03) Zlato moje, srce moje, Cvetala mi ruža, Imam jednu želju
04) Kraljevo kolo
05) Srpskoj slobodi — muški zbor
06) Đido — po D. Jenku
07) U kolu (Iz zbirke "Seljančice")
08) Na Uranku — opera
09) Jorgovan grana procvala
10) Mijatovke
11) Ekvinocijo — Uvertira — I. Vojnović
12) Ježeva molitva
13) Pesme iz Južne Srbije
14) Svečani marš (Marš kraljeve garde)
15) Potera — pesme
16) Ljiljan i Omorika — bajka
17) Taras Buljba
18) Enon Arden — muzika R. Štraus — ar. teksta za recitaciju Stanislav Binički
19) Gardiski marš
20) Irmos
21) Duhovne pesme
22) Marš na Drinu


* * *


01. Stanislav Binički sa svojim roditeljima, 1876.
02. Krštenica Stanislava Biničkog.
03. Stanislav Binički kao bolničar — đak u ratu 1885.
04. Most na Moravi ti Jasici pod kućom u kojoj se rodio Stanislav Binički. Na mostu, napred, sedi njegov
     otac Stevan, inženjerski poručnik.
05. Diploma Filosofskog fakulteta u Beogradu, 1894.
06. Stanislav Binički u Nišu (poslednji s desne strane).
07. Svedočanstvo VI razreda gimnazije, Niš 1888/1889.
08. Stanislav Binički kao suplent u Leskovcu 1894.
09. Stanislav Binički kao student Muzičke Akademije u Minhenu, posle 1894.
     (drugi red, poslednji s desne strane).
10. Stanislav Binički u vreme studija u Minhenu.
11. Plakat prve srpske opere "Na uranku" od Staniislava Biničkog. Premijera 20. XII 1903.
12. Miroslava Binički, supruga Stanislava Biničkog i njegov vermi saradnik, umetnik i poznati muzički pedagog.
13. Program koncerta "Stvorenje sveta", oratoiiijum od Hajdna, 7. IV 1908.
14. Izvođenje Betovenove Devete Simfonije u Narodnom pozorištu, Beograd 1911.
15. Miroslava i Stanislav Binički u ateljeu Bete i Riste Vukanović.
16. Plakat velikog koncerta u korist srpskog Crvenog Krsta i sirotinje, Krf jula 1916.
17. Učionica Kraljeve Garde u baraci na Solunskom frontu.
18. Program koncerta u Solunu novembra 1916.
19. Brod "Birdigala" na kome je Garda doputovala u Francusku. Pri povratku za Solun brod je torpiljiran i potonuo.
20. Koncert u Tiljerijama, Pariz 4/17 septembra 1916. Orkestar svira Marseljezu.
21. Velika turneja po Francuskoj. Doček orkestra u Tuluzi 5/18 1916.
22. Antičko pozorište u Oranžu gde je održan koncert.
23. Program koncerta u Bordou 15. oktobra 1916.
24. Diploma Udruženja kompozitora i muzičkih izdavača Francuske kojom se Stanislav Binički
     prima za člana Udruženja 29. avgusta 1917.
25. Program koncerta u Nici.
26. Grupni portret Kraljeve Garde na železničkoj stanici u Nici 1916.
27. Program koncerta u Solunu 16. mairta 1917.
28. Program koncerta siromašnih srpskih izbeglica, kod Bele kule u Solunu 1917.
29. Program koncerta u sali Sinema — Palasa u Solunu 1917.
30. Program koncerta u Solunu 1917.
31. Stanislav Binički sa svojim orkestrom, na brodu pred polazak iz Gruža za Split, maja 1919.
32. Plakat operske predstave "Evgenije Onjegin", 13. maj 1920. Dirigent Stanislav Binički.
33. Plakat operske predstave "Trubadur", 14 april 1920. Dirigent Stanislav Binički.
34. Stanislav Binički, kompozitor i dirigent (27. VII 1872— 15. II 1942).
35. Diploma nastavničkog kolegiuma Muzičke škole "Stamković" povodom jubileja Stanislava Biničkog, 1924. godine.
     Karikatura Stanislava Biničkog, rad Vladimira Žedrinskog.
36. Pevačko društvo "Stanković" u Pragu 1924. Stanislav Binički (levo) i Branislav Nušić (desno).
37. Stanislav Binički: "Sicilijanska pesma" iz Nušićevog komada "Nahod" — štampana partitura.
38. Pevačka družina "Binički" iz Tetova, 1924. godine.
39. Pozorišni orkestar za vreme pauze u dvorištu "Manježa" (Binički označen sa X).
40. Premijerni plakat "Kaplar Miloje", pozorišni komad za koji su Ivan pl. Zajc i Stanislav Binički komponovali
     muziku 1938.
41. Diploma beogradskog podsaveza orkestarskih muzičara svome počasnom članu Stanislavu Biničkom, 1924. povodom jubileja.
42. Plakat proslave 25. godišnjice umetničkog rada Stanislava Biničkog, 1924. godine.
43. Diploma Udruženja prodavaca novina svome utemeljaču Stanislavu Biničkom, 1936.
44. Čestitka članova Operskog hora povodom 25. godišnjeg jubileja.
45. Diploma Akademskog pevačkog društva "Obilić" Stanislavu Biničkom povodom 25. godišnjeg jubileja.
46. Klavirski izvod opere "Na uranku".
47. Uvertira za "Ekvinocijo", originalni rukopis.
48. Uvertira "Ljiljan i omorika", originalni rukopis.
49. "Put oko sveta", fragment iz I čina, originalni rukopis.
50. "Tašana", fragment partiture, originalni rukopis.
51. "Taras Buljba", fragment, originalni rukopis.
52. Album kompozicija iz 1902. godine.
53. Ordenje Stanislava Biničkog.


Gramofonske ploče iz Fonoteke Muzeja pozorišne umetnosti

54. NA URANKU. Nikolić Jelena, sopran uz pratnju orkestra Opere, Beograd.
     (Odeon, A 192676 b, IX-6).
55. DA SU MENI OČI TVOJE. Janković Stanoje, bariton.
     (His master's voice, AM 1083, XVII-4).
56. RAZBOLE SE BELO DONE. Mijat Mijatović, tenor; Mitrović Božidar, bariton.
     (His master's voice, 15-12936, XIX-6).
57. ČEMPRES VITI, iz Puta oko sveta. Nikolić Jelena, Bošnjakavić Milica, Osvaldova Olga i Vrhiunac Anica.
    (Odeon, A 192552 b, V-7).
58. DIVNA NOĆI. Nikolić Jelena, Bošnjaković Milica, Vrhunac Anica i Jeftić Jelena.
    (Odeon, A 192552 a, V-7).
59. GRIVNA, (Kupiću ti zlatnu grivnu). Tomić Živojin, tenor, uz pratnju orkestra Berlinske Državne opere.   
    (Odeon, AA 176004 b, XCII).
60. PO POLJU JE KIŠA PALA. Tomić Živojin, tenor, uz pratnju orkestra Berlinske Državne opere.
    (Odeon, A 192507 a, XXIII-3).
61. MIJATOVKE RAZBOLE SE BELO DONE. Tomić Živojin, tenor, uz pratnju orkestra BerHnske Državne opere. 
    (Odeon, AA 176003 a, LXXXV).
62. ČINI NE ČINI. Mešoviti hor Narodnog pozorišta u Beogradu. (Odeon, A 19258 a, XXIll-8).
63. MARŠ NA DRINU. Orkestar Beogradskog Garnizona. Dirigent Franc Klinar.


Izdanje Muzeja pozorišne umetnosti SR Srbije
Stručno veće Muzeja pozorišne umetnosti SR Srbije
Predsednik: dr Petar Volk, upravnik
članovi: Siniša Janić, Olga Milanović, Ksenija Orešković, Veroslava Petrović
Autor izložbe i kataloga: Veroslava Petrović
Realizacija: Studio Structure, Beograd
Design: Saveta i Slobodan Mašić
Lektor: prof. Slobodan Ristić
Tehnicki urednik: Ratomir Radović
Štampa: Srboštampa, Beograd
Klišea: Glas, Beograd
Rešenjem broj 413-717/73-02 RSK SRS oslobođeno poreza na promet.
4403  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Stanislav Binički (1872—1942) poslato: Februar 01, 2011, 10:36:06 pm
**
nastavak teksta


Muzika Stanislava Biničkog izvođena na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu


Opera:

Na uranku
Opera u jednom činu. Liberto: Branislav Nušić.
Dirigent: Stanislav Binički.
Premijera 20. XII 1903. Premijera 26. IX 1968.
Režija: Jovan Putnik.
Instrumentacija: Krešimlr Baranović.
Dirigent: Bogdan Babić. Scenografija: Miomir Denić.
Kostimi: Ljiljana Dragović.


Muzika za komade:

Lilijan i Omorika
Bajka u V činova.
Pisac: Branlslav Nušić.
Režija: Miloradl Gavrilović. Premijera 21. XI 1900.

Smrt Periklova
Dramska poema.
Pisac: Vojislav J. Ilić.
Režija: Milorad Gavrilović.
Premijera (u okvirui Vojislavljeve večeri) 12. V 1901.

Ekvinocijo
Drama u IV čina.
Pisac: Ivo Vojnović.
Režija: Sava Todorović.
Premijera 16. XII 1903. Premijera 18. IV 1940.
Režija: Bojan Stupica.
Dirigent: Ivan Brezovšek.
Kostimi: Mllica Bešević.

Poslednji gost
Poema.
Pisac: Vojislav J. llić.
Premijera 29. XI 1906.

Put oko sveta
Cudnovati doživljaji Jovanče Micića u 9 slika.
Pisac: Branislav Nušić.
Režija: llija Stanojević.
Premijera 26. III 1911. Obnova 25. VI 1926.
Režija: Jurije Lj. Rakitin.
Obnova 19. VI 1935.
Scenografija i kostimi: Stanislav Beložanski.

Nahod
Tragedija u V činova.
Pisac: Branislav Nušić. Režija: Mihailo Isajlović.
Scenografija: Leonid Brailovski.
Kostimi: Leonid i Rima Brailovski.
Premijera 17. I 1923.

Tašana
Drama u IV čina s pevanjem.
Pisac: Borislav Stanković.
Režija: Dimitrije Ginić. Premijera 1. VII 1927.

Kaplar Miloje
Komad u V činova s muzikom i pevanjem.
Preradio Branislav Nušić po Filipu Dimanoaru i Adolfu d'Eneriu.
Muzika: Ivan pl. Zajc i Stanislav Binički.
Režija: Dragoljub Gošić.
Dirigent: Alfred Pordes. Premijera 5. XII 1938.

Đido
Slika iz seoskog života u V činova s pevanjem.
Pisci: Janko Veselinović i Dragomir Brzak.
Muzika: Stanislav Binički po Davorinu Jenku.
Režija: Dušan Radenković.
Scenografija: Sava Rajković.
Kostimi Milica Babić.
Obnova 20. XII 1903.


Dirigovanje u operi Narodnog pozorišta

Trubadur
Opera u IV čina.
Libreto: Salvator Kamarana.
Prevod: Milan Dimović.
Muzika: Đuzepe Verdi.
Režija: A. I. Andrejev.
Scenografija: V. V. Baluzek.
Premijera 24. IV 1913.

Toska
Opera u III čina.
Libreto: Luiđi llike i Đuzepe Đakoza po Viktorienu Sarduu.
Prevod: Milan Dimović. Muzika: Đakomo Pučini.
Premijera 10. I 1914.

Čarobni strelac
Opera u III čina.
Libreto: Fridrih Kind.
Prevod: Milan Dimović.
Muzika: Karl Maria Veber.
Režija: Rudolf Fejfer kao gost.
Premijera 26. II 1914.

Minjon
Opera u III čina.
Libreto: Zil Barbie i Mišel Kare po J. V. Geteu.
Prevod: Milan Dimović i Aleksandar Binički.
Muzika: Ambroaz Toma.
Režija: Milutin Čekić.
Premijera 21. V 1914.
Premijera 24. IX 1921.
Režija: Vojislav Turinski.

Madam Beterfiaj
Opera u III čina.
Libreto: Luiđi llike i Duzepe Đakoza po Džonu Longu i Davidu Belaku.
Prevod: Aleksandar Binički.
Muzika: Đakomo Pučini.
Režija: Vojislav Turinski.
Scenografija: Jovan Bijelić.
Premijera 11. II 1920.

Evgenije Onjegin
Lirske scene u IV čina.
Libreto: Modest Čajkovski po A. S. Puškinu.
Prevod: Miloje Milojević. Muzika: Petar I. Čajkovski.
Režija: M. Zackoj.
Premijera 8. V 1920.

Seviljski berberin
Komična melodrama u II čina, tri slike.
Libreto: Čezare Sterbini po Bomaršeu.
Prevod: Velimir Živojinović.
Muzika: Đoakino Rosini.
Premijera 24. I 1921.

Rigoleto
Opera u IV čina.
Libreto: Frančesko Pjava.
Prevod: Milan Dimović.
Muzika: Đuzepe Verdi.
Režija: Evgenije Marijašec.
Premijera 9. II 1921.

Karmen
Opera u IV čina:
Libreto: Anri Melak i Lidovik Halevi.
Prevod: Milan Dimović.
Muzika: Zorž Bize.
Režija: Teofan Pavlovski.
Scenografija: Leonid Brailovski.
Kostimi: Leonid i Rima Brailovski.
Premijera 4. IV 1923.


Režija u operi Narodnog pozorišta

Toska
Premijera 10. I 1914.


Prevodi iibreta

Maskota (Batlija devojka)
Komična opereta u III čina.
Libreto: Alfred Diri i Anri Šivo.
Prevod: Dušan Đokić (proza) i Stanislav Binički (stihovi).
Muzika: Edmon Odran.
Premijera 29. I 1900.

Vilarovi dragoni
Komična opera u III čina.
Libreto: Zozef Lokroa i Ernst Kormon.
Muzika: Luj Eme Majar, Premijera 7. I 1912.

Aida
Opera u IV čina.
Libreto: Antonio Gislanconi.
Muzika: Đuzepe Verdi.
Premijera 1. V 1925.
Premijera 11. XII 1948.

U dolini
Muzička drama u IV čina.
Libreto: Rudolf Lotar po Anhelu Gimeri.
Muzika: Ežen d'Alber.
Premijera 2. VII 1926.
Premijera 27. VI 1946.

Bal pod maskama
Opera u III čina, pet slika.
Libreto: M. Some i Frančesko Pjave.
Muzika: Đuzepe Verdi.
Premijera 22. II 1927.
Premijera 6. I 1951.

Čarobna frula
Opera u II činaf 16 slika.
Libreto: Ludvik Gizeke i Emanuel Šikaneder.
Muzika: Volfgang A. Mocart.
Premijera 27. VI 1929.

Fidelio
Opera u II čina, 4 slike.
Libreto: J. Vonlajtner i F. Trajčke.
Muzika: Ludvig Van Betoven.
Premijera 22. XI 1929.
Premijera 23. IX 1950.

Hugenoti
Opera u IV čina.
Libreto: Ežen Skrib.
Prevod: Stanislav Binički i Aleksandar Binički.
Muzika: Đakomo Majerber.
Premijera 11. III 1931.

Saloma
Muzička drama.
Libreto: Oto Singer po Oskaru Vajdlu.
Muzika: Rihard Štraus. Premijera 25. XI 1931.

Kazanova
Opera u III čina, 6 slika s prologom i epilogom.
Libreto: Julijan Kševinskh
Muzika: Ludomir Rožicki.
Premijera 25. IV 1932.

Halka
Opera u IV čina.
Libreto: Vladimir Volski.
Muzika: Stanislav Monjuško.
Premijera 11. XI 1933.

Dalibor
Opera u III čina, 7 slika.
Libreto: Jozef Vencig.
Muzika: Bedžih Smetana.
Premijera 27. X 1935.

Romeo i Julija
Opera u V činova, 6 slika.
Libreto: Žil Barbie i Mišel Kare po Viljemu Šekspiru.
Premijera 17. XII 1935.

Car i drvodelja
Komična opera u III čina.
Libreto i muzika: Albert Lorcing.

Don Žuan
Komična opera u II čina, 9 slika.
Libreto: Lorenco da Ponte.
Muzika: V. A. Mozart.
Premijera 17. I 1938.
Premijera 20. X 1953.

Falstaf
Lirska komedija u III čina, 6 slika.
Libreto: Arigo Boito po V. Šekspiru.
Muzika: Đuzepe Verdi.
Premijera 26. I 1940.

Orfej (Orfej i Euridika)
Opera u III čina, 5 slika.
Libreto: Raniero Kalzabiđi.
Muzika: Kristof Vilibald Gluk.
Premijera 29. II 1940.
Premijera 26. XI 1959.

Pajaci
Opera u II čina, s prologom.
Libreto i muzika: Ruđero Leonkavalo.
Premijera 7. III 1945.

Figarova žendba
Komična opera u IV čina.
Libreto: Lorenco da Ponte po Bomaršeu.
Muzika: V. A. Mozart.
Premijera 21. III 1946.
Premijera 7. IV 1956.
Obnova 24. X 1964.
4404  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Stanislav Binički (1872—1942) poslato: Februar 01, 2011, 10:35:40 pm
*
nastavak


4405  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Stanislav Binički (1872—1942) poslato: Februar 01, 2011, 10:34:01 pm
**
nastavak teksta



Učionica Orkestra u baraci na Solunskom frontu

Prvi svetski rat prekinuo je sve. Stanislav Binički, zajedno sa vojskom prelazi preko Albanije i tada je propala cela muzička arhiva i svi muzički instrumenti. Trebalo je mnogo energije i sposobnosti da po dolasku na Krf obnovi orkestar. U toku celog rata, gotovo svakodnevno, davao je koncerte za ranjene i bolesne, naše i savezničke vojnike, kao i niz dobrotvornih koncerta u korist izbeglica, porodica poginulih, Crvenog Krsta itd.

Septembra 1916, po naređenju vlade, Binički putuje u Pariz gde priređuje tri koncerta: u Tiljerijama, Trokaderu i u parku Pale-Roajala. Na koncertu u Trokaderu svirali su orkestri triju savezničkih država: Francuske, Belgije i Srbije. Posle ovih uspeha, a na molbu Francuske vlade, naš orkestar pravi veliku turneju po Francuskoj: Lion, Bordo, gde je u novinama "La Petite Gironde" od 18. februara 1916, na prvoj strani izašla slika Stanislava Biničkog i najava serije koncerta u Bordou. Koncerti su održani i u Tuluzi, Montobanu, u velikom antičkom pozorištu u Oranžu, Tulonu i Nici. Turneja je trajala mesec dana, a zatim se orkestar vratio u Solun da nastavi svoju dužnost. U znak priznanja i zahvalnosti, Udruženje muzičara Francuske prima Stanislava Biničkog 1917. godine za svog člana. Značaj ovih koncerta održanih u inostranstvu bio je veliki. U ratnom vihoru, naša muzika i naši muzičari prešli su granice svoje zemlje. Na drugoj strani, u ratu, ona je vojsci i onima koji su se daleko od svog rodnog kraja borili za oslobođenje svoje zemlje, podizala moral.



Turneja po Francuskoj.
Doček orkestra na železnickoj stanici u Tulonu 1916.

Po svršetku rata Orkestar kraljeve garde održao je niz koncerta u našoj zemlji. O njihovim uspesima govori najbolje prikaz objavljen posle održanog koncerta u Zagrebu, decembra 1918:
"Već prvi tonovi orkestra svratili su na se širu pažnju. U prvom redu iznenadila nas je izgladenost istog. Tu su gudački nastroji koji imadu potrebitu punoću tona, lepi potez i skupnu igru. Limeni nastroji razvijaju osobiti sjaj, a drveni imadu onaj siti zvuk. Izvrsna je skupna igra cijelog orkestra... Sve te odlike zasluga su izvrsnog dirigenta garde g. Stanislava Biničkog... U g. Biničkog u prvom je redu razvit osjećaj za ritam, pa sve, što izvodi ritmički je pregnantno izrazito i jasno disponirano".
(Graf, M. Povodom koncerta muzike Kraljeve garde, koji je priredila u Zagrebu na dan 29. 12. 1918. Novoti. 30. 12. 1918. 348).

Muzički život Beograda počeo je da dobija izvesne konture, koje su, u boljim uslovima, mogle da znače lepu budućnost, da nije bilo ratova. U operskom stvaralaštvu, na osnovu izvedenih premijera od prve domaće opere "Na uranku" (1903) pa sve do prvog svetskog rata, postignuti su izvesni rezultati: "bez obzira na promenljivu izvođačku formu mladog beogradskog ansambla, koji se izvodeći i takva složena dela kao "Trubadur", "Toska" ili "Čarobni strelac", raspinjao između ambicija i mogućnosti".
(Jovanović V., Raško. Jedan vek Narodnog pozorišta u Beogradu, Predistorijat beogradske opere. Beograd MCMLXVIII, 98).

Prvi svetski rat je gotovo sve zbrisao i trebalo je početi iznova.

Stanovništvo Beograda u toku prvog svetskog rata bilo je prepolovljeno. Struktura stanovništva bila je potpuno izmenjena gubicima u ratu i novim doseljenicma. U specifičnoj, nesredenoj atmosferi, posle dugog i teškog rata, stanovništvo je želelo što više zabave. Trebalo je obnoviti pozorišni život pod vrlo nepovoljim uslovima. Pozorišna zgrada je bila srušena i dramske predstave su davane u neudobnoj, slabo osvetljenoj sali Kasine u kojoj je sa svih strana duvala promaja i škripale stolice. Ansambl je bio nepotpun, a dekor i kostimi potpuno uništeni. Ova situacija je trajala sve dok za pozorište nije adaptirana bivša konjušnica i škola za jahanje kneza Mihaila, Manež. Dugogodišnja borba za osnivanje Opere urodila je plodom posle prvog svetskog rata. Stanislav Binički uz pomoć upravnika Narodnog pozorišta Milana Grola, osniva Operu kao samostalnu granu sa solistima, horom i orkestrom.
 


Diploma Udruženja kompozitora i muzičkih izdavača Francuske,
kojom se Stanislav Binički prima za člana Udruženja

Stanislav Binički 1920. godine napušta službu u vojsci i prelazi u Ministarstvo prosvete, a kao osnivač Opere postaje i njen prvi direktor. Po svome ugledu, popularnosti i svemu onome što je učinio do tada na polju muzičke kulture, Stanislav Binički je bio jedina ličnost koja je bila potrebna: "da i u ovom trenutku startovanja jedne nove muzičko-izvođačke ustanove u Beogradu odigra presudnu ulogu".
(Dragutinović, Branko. Jedan vek Narodnog pozorišta u Beogradu. Prolegomena za istoriju opere i baleta Narodnog pozorišta. Beograd MCMLXVIII, 105).

I pored velikih teškoća oko angažovanja solista, članova hora, pripremanja repertoara, nabavke muzičkog materijala, prevoda, kostima i dekora, prva premijera ("Madam Baterflaj") izvedena je 11. februara 1920. godine. Dirigent je bio Stanislav Binički, reditelj Vojislav Turinski, scenograf Jovan Bijelić. Naslovnu ulogu Ćo-Ćo-San pevala je Jelena Lovšinska, a Pinkertona Vojislav Turinski. Solistički ansambl je bio veoma mali i u njemu su, kao i pred rat, bili glumci — pevači: Teodora Boberić (Arsenović), Draga Spasić, Aleksandar Tucaković i Mile Milutinović. Ansambl solista i hora upotpunili su školovani pevači iz Rusije. Dolazak školovanih pevača, bez obzira na mnoge neprijatne događaje i teškoće, bio je od nesumnjivog značaja za dalji razvoj opere u Beogradu.

Posle više godina, po sećanju Stanislava Biničkog, ovi prvi dani Opere bili su "zlatno doba opere; koliko je bilo interesovanje vidi se po tome što su pred blagajnom stajali dugi redovi piblike, često do Oficirskog doma, čekajući na red da kupe karte".
(Božinović, Ljub. Dvadeset godina života opere u Beogradu. Pravda, 4 februara 1935).

Kao doajen muzičara, Stanislav Binički je pored mesta direktora Opere, dobio i mesto prvog dirigenta. Do 1924. godine dirigovao je "Madam Baterflaj", "Evgenije Onjegin", "Minjon", "Rigoleto", "SeviIjski berberin" i premijeru opere "Karmen", koja je bilo i njegovo poslednje dirigovanje u Narodnom pozorištu. Da je za kratko vreme orkestar Opere (hor Opere je imao 50 članova) dostigao znatan nivo, govori nam Miloje Milojević, koji je napisao povodom koncerta pijaniste Mladena Jovanovića sledeći prikaz, osvrćući se naročito na orkestar: "Naš operski orkestar je ove godine jedna lepa celina, koja je postigla i izvesnu sonornu koheziju i ritmičku ujednačenost".
(Milojević, Miloje. Povodom pojave dva srpska umetnika. Koncert G. Mladena Jovanovića i koncert G. Milovanovića, SKG, 1 jul 1922/VI, 5, 378—80).



Pevačko društvo "Binički" iz Tetova.

Dvadesetpetogodišnjicu svoga rada Stanislav Binički je proslavio 3, 4. i 5. februara 1924. godine. U proslavi su učestvovala sva beogradska pevačka društva, celokupni muzički ansambl Opere i mnogi drugi, koji su svoj dug i poštovanje prema Biničkom iskazali svojim učešćem. Tim povodom Beograd je imao prilike da čuje gotovo sva dela Stanislava Biničkog. Posmatrajući celokupno delo Stanislava Biničkog, može se reći da je u svim granama muzičke umetnosti postigao značajne rezultate. U njegovom muzičkom stvaralaštvu, sigurno je od najvećeg značaja ono što je učinio na polju scenske muzike i u operskom stvaralaštvu (prva srpska opera "Na uranku"). U komponovanju solo i horskih pesama, inspirisao se najčešće stihovima naših poznatih pesnika: Vojislava llića, Alekse Šantića, Jove Jovanovića — Zmaja, Đure Jakšića i drugih.

Zasluge i značaj Stanislava Biničkog na polju muzičke delatnosti nedovoljno je istaknut s obzirom na vreme, sredinu i prilike u kojima je radio i stvarao. Polje njegovog rada bilo je toliko široko, da je teško poverovati da je jedan čovek mogao da obavlja sve te dužnosti i obaveze. On je to činio nesumnjivo iz velike ljubavi prema muzici, prema poslu i sredini u kojoj je živeo.



Pozorišni orkestar za vreme odmora u dvorištu Maneča. Stanislav Binički označen sa X.

Govoreći o muzičkom izrazu Stanislava Biničkog i određujući njegov stil, muzikolozi, njegovi savremenici i naši savremenici su izrekli više sudova, koji su na kraju definisali opus i značaj Stanislava Biničkog u našoj muzici.

Njegov savremenik Miloje Milojević objasnio je delo Biničkog kao veran odraz vremena u kome je stvarao. Od njega se tražila muzika, mnogo muzike, te je bio prinuđen da daje i one oblike za koje, možda, nije imao dovoljno snage:
"Bio je prinuđen, živeći u našoj sredini... da bude i sentimentalni lirik u bajci "Ljiljan i omorika", i poetičan u "Periklovoj smrti", i romantičarski impulsivan u muzici za "Ekvinocijo", i narodski u operi "Na uranku".
(Milojević, Miloje. Umetnički pregled. Proslava G. Stanislava St. Biničkog. SKG, 16 februar 1924, XI, 4, 305).

Na kraju Miloje Milojević zaključuje, u članku napisanom povodom proslave dvadesetpetogodišnjice Biničkog (Politika od 3. februara 1924) da je Binički "liričar po prevashodstvu, koji svoj lirizam više iznosi u melodijskoj liniji, narodski obojenoj, često sentimentalnoj noj sa obligatnim efektom orientalnog melizma". U očima savremenih muzikologa Stanislav Binički je predstavnik nacionalne škole, koja folklornoj muzici daje složenije muzičke oblike, sa odlikama orijentalnog patosa i senzualnosti vezane sa građansku melodiku, te zajedno sa Petrom Krstićem pripada "beogradskoj školi" muzičara.
(Andreis, Cvetko,  Đurić - Klajn: Historijski razvoj muzičke kulture u Jugoslaviji. Đurić — Klajn, Stana. Razvoj muzičke umetnosti u Srbiji, Zagreb... Školska knjiga, 1962, 638—9).

Srazmerno veličini dela Stanislava Biničkog, njegovim zaslugama i njegovom neumornom radu za života, a i posle smrti, posvećeno je nedovoljno pažnje. To je verovatno i posledica nekih okolnosti koje su pratile njegov život i rad. Onda kada se njegovo stvaralaštvo razbuktavalo, od početka veka do početka ratova, nije bilo dovoljno stručnih  ljudi  koji  bi  rekli  nešto više o njegovom delu. Posle toga su došli balkanski ratovi 1 prvi svetski rat, a po završetku rata Stanislav Binički je krunisao svoje delo osnivanjem beogradske Opere. Međutim, rat je doneo i drugo vreme i druge Ijude, a mnoge i izmenio. Stanislav Binički se povukao 1924. godine da u tišini, u punoj životnoj snazi, stvara.

Umro je jedne surove zime, pod okupacijom, 15. februara 1942. godine. Nestao je sasvim nezapaženo i nezabeleženo, on koji je prvi zaorao brazde na svima poljima muzičkog rada. Daleko u svetu, u zarobljeničkim logorima, održali su mu pomen, u proleće iste godine, njegovi prijatelji i drugovi i odsvirali "Marš na Drinu".

Spomen na Stanislava Biničkog, omiljenog "čika Stašu", ostao je u njegovim pesmama, koje se i dan danas rado pevaju i slušaju.
4406  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Stanislav Binički (1872—1942) poslato: Februar 01, 2011, 10:33:41 pm
**
nastavak


4407  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Stanislav Binički (1872—1942) poslato: Februar 01, 2011, 10:32:37 pm
**
nastavak

Interesantno je konstatovati da je opera "Na uranku" do 1910. godine izvedena na sceni Narodnog pozorišta samo šest puta. Posle toga gotovo da je nema na repertoaru. Postavlja se pitanje: šta je uzrok tome? Da li nedostatak školovanih pevača, ili nepripremljenost publike da primi novi vid muzičkog izražavanja i pojava stranih opera na repertoaru?

Posle 65 godina Narodno pozorište u Beogradu ponovo je postavilo ovu operu na svoj repertoar povodom 100. godišnjice Narodnog pozorišta i 50. godišnjice osnivanja Opere.

Izgubljenu orkestarsku partituru rekonstruisao je kompozitor Krešimir Baranović. Operu je režirao Jovan Putnik ostavši veran poetičnom stilu Biničkog, ali izmenivši kraj tako da u ovoj predstavi sin ne ubija majku. Opera je izvedena 26. septembra 1968. godine. Radmila Smiljanić je tumačila lik Stanke i "dala jednu stilski čistu kreaciju kako u pevanju tako i u tumačenju lika". Zvonimir Krnetić je tumačio lik Radeta koji je "obojio lepom svežinom i temperamentom". Đorđe Đurđević je tumačio Redžepa koji je "više naglašavao prigušenu ljubavnu strast, nego silinu osvajača" a Breda Kalef je "ostvarila najuzbudljivije momente u završnom monologu".
(Đurić — Klajn, Stana. Prva srpska opera, Politika, 2, oktobra 1968).

Savremeni muzikolozi, određujući vrednost i stil prve srpske opere, kazali su sledeće: "U toj operi ogledaju se mladalački pokušaji kako autora tako i njegovog muzičkog tvorca u operskoj formi, i ona predstavlja iskreno traženje i dalje krčenje umetničkog puta u toj oblasti srpske muzičke kulture" . . . ili da je "Veristički obojeni siže stavljen u nacionalni ambijent uslovio izvesno dvojstvo u muzici: uticaji italijanskog verizma prepliću se sa elementima srpskog folklora. Pri tome ipak preovlađuju ovi poslednji, protkani orijentalnim pesmama".
(Đurić — Klajn, Stana. Muzika i Muzičari. Bazvoj Jugoslovenskog operskog stvaralaštva, Beograd 1956. — "Prosveta", 115. — Peričić, Vlastimir uz saradnju Skovrana Dušana i Kostića Dušana. Muzički stvaraoci u Srbiji. "Prosveta", Beograd, 59).




Stanislav Binički kao student
Muzičke Akademije u Minhenu.

Stanislav Binički je živeo u periodu kada je Branislav Nušić delovao kao komediograf, te se u muzičkom stvaralaštvu najviše inspirisao baš delima ovoga pisca, koji je odgovarao njegovom vedrom duhu i smislu za komiku u muzici. Binički je komponovao scensku muziku za devet komada koji su izvođeni na sceni Narodnog pozorišta. Pet od njih je napisao Branislav Nušić: Ljiljan i omorika, Put oko sveta, Nahod, Kaplar Miloje (Nušićeva prerada Dimanoara i Eneria), i najzad libreto za operu "Na uranku".

Početkom 1904. godine ukinut je "Beogradski vojni orkestar" i Binički osniva vojnu "Muziku kraljeve garde", u početku samo sa duvačkim instrumentima, a postepenim uvođenjem drugih instrumenata pretvara ovaj orkestar u prvu beogradsku filharmoniju. Ovim orkestrom je upravljao do 1920. godine.

Pokušaji sa komponovanjem scenske muzike nisu prestajali. U Narodnom pozorištu 19. novembra 1904. godine održan je simfonijski koncert koji je počeo  Ekvinacijmm  Stanislava Biničkog na tekst Ive Vojnovića. Na koncertu su izvedene i dve legende Dvoržaka i Nedovršena simfonija H-mol i Simfonija C-dur od Šuberta.




Solun. Muzika Kraljeve garde pred svojom barakom.

Do početka prvog svetskog rata Binički je održao niz koncerta van Beograda: u Skopju, koje je u to vreme bilo još pod turskom vlašću 1906, i u gradovima koji su još bili pod austrougarskom vlašću: u Novom Sadu 1907, u Zemunu 1908, a pred sam rat, u Somboru 1914. godine.

Među mnogobrojnim koncertima održanim u Beogradu do prvog svetskog rata, trebalo bi izdvojiti one koji su za Beograd i ondašnje prilike značili veoma mnogo. To su značajni datumi u istoriji naše muzičke umetnosti, jer je beogradska publika prvi put čula izvođenja Hajna i Betovena.

U dvorani kod "Kolarca", 12. decembra 1907. godine izveden je oratorijum "Sedam reči Hristovih" Jozefa Hajdna za solo, zbor i orkestar. Oratorijum od Hajdna "Stvorenje sveta" lizveden je 7. aprila 1908. godine u Narodnom pozorištu. Opersko veče 10. novembra 1909, takođe u Narodnom pozorištu, i kao kruna dotadašnjih uspeha izvedena je, 5. aprila 1910. u Narodnom pozorištu, Deveta Betovenova simfonija za solo, zbor i orkestar. Ovaj veliki događaj muzička kritika ovako je ocenila:
"Izvođenjem "devete" zabeležen je još jedan značajan datum u prvom istorijskom periodu, koji obuhvata sam početak muzičkog razvitka u nas. Moglo bi se s pravom reći, da je taj razvitak u nas brzo napredovao. Jer pojavom Marinkovića, Mokranjca, pa Biničkog, pošlo se poslednjih decenija naglo napred (S. Binički drži se modernog u muzici). Vagnerova pravca, radio je, a eto još i danas neobičnim uspehom na to cilja, da nam publiku muzički obrazuje i da joj da pojam o svemu što je za shvatanje više, ozbiljne i prave muzike neophodno potrebno. Dok se danas u srpskoj operi karikiraju ozbiljne opere i gaji banalna bečka opereta, koja nam apsolutno nikakvu muzičku nasladu ne daje, dotle se u samoj blizini energijom vrednog čoveka izvode dela svetskog glasa... Orkestar je bio srazmerno dosta dobar. Hor sastavljen od preko stotine pevača i pevačica, držao se dosta dobro, a bio je zastupljen kao i u orkestru iz svih društvenih redova. Tu ste mogli videti na prvom mestu đaka, pa činovnika, trgovca i dr.
"(S. A. A. Koncerat pevačkog društva "Stanković" u Narodnom pozorištu, 5 aprila 1910., Brankovo kolo, XVI 18, 6 maj 1910, 288).

Stevan Hristić, kompozitor i dirigent napisao je prikaz ovog koncerta u Srpskom Književnom Glasniku: "O izvođenju kod nas može se reći samo dobro, sa obzirom na naše muzičke prilike. G. Binički je dao upravo više no što naša muzička sredina može dati. Jer, on je stvorio naročitu priliku, naročiti hor i naročiti orkestar... U prvom redu zasluga pripada vrednom, talentiranom i iskusnom našem dirtgentu g. Biničkom. Od solista gđa Binički, je jedina školovana pevačica te je bila u stanju pretešku partiju sa pozitivnim uspehom da savlada".
(Hristić, Stevan. Betovenova Deveta simfonija u Beogradu. SKG, 10 april 1910/222 (XXIV, 8 ), 623).

Godine 1910. "Pevačka družina "Stanković" osvezuje svoju prvu zastavu i tom prilikom priređuje koncert u pećini na Tašmajdanu. Tom prilikom je održano takmičenje 40 pevačkih društava iz Srbije, a 1911. godine Stanislav Binički odlazi u Odesu sa pevačkom družinom "Stanković" gde je održano nekoliko uspelih koncerta.

Krajem 1911. godine pevačka družina "Stanković" priredila je u Narodnom pozorištu sa Orkestrom kraljeve garde, a pod upravom Stanislava Biničkog, veliki duhovni koncert. Na programu su bili: Heruvimska pesma, S. Biničkog, Hvalite imja gospodnje, Dehćareva, Božićm oratorijum Sen-Sansa i 42. psalam Mendelsona.

Duhovna kompozicija Biničkog ocenjena je kao pesma koja dolazi u red naših najboljih kompozicija u originalnoj crkvenoj literaturi ... "G. Binički je i na ovom koncertu pokazao sve lepe osobine, koje mora imati jedan daroviti dirigent."
(Zorko, Jovan. Koncert pevačke družine Stanković. Zvezda/I, 10 januar 1912, 61).

I na ovom polju, duhovnoj muzičkoj literaturi, Stanislav Binički je ostavio nekoliko značajnih kompozicija: Liturgija Jovana Zlatoustog, Opelo, Venčanicu, Blagodarenje, razne tropare itd.

U Narodnom pozorištu pevačko društvo "Stanković" i Orkestar kraljeve garde izveli su 9. maja 1912. godine "Vaskrsenje" Stevana Hristića, na tekst Dragutina llića, pod dirigentskom palicom Stanislava Biničkog. Kritika je pozitivno ocenila delo mladog kompozitora Stevana Hristića i dirigentsku veštinu Stanislava Biničkog. Partiju Magdalene je interpretirala Mlroslava Binički, a Hrista Jakovljević. Stanislav Binički "je uložio trud i svoju spremu da dostojno izvede delo mladog srpskog kompozitora. I trud mu nije bio uzalud. Izgleda mi da g. Binički nikada nije sa više dirigentske okretnosti stajao pred jednim velikim ansamblom, kao te večeri. I dug aplauz posle svršenog dela nije bio namenjen samo g. Hristiću nego i dirigentu g. Biničkom."
(Zorko, Jovan. Vaskrsenje, Biblijska poema. Zvezda/9, 10 maj 1912, 573).

Do tada honorarni član Narodnog pozorišta, Stanislav Binički je postavljen za prvog kapelnika 1. septembra 1912, a Stevan Hristić sa drugog honorarnog kapelnika.

Na programu koncerta koji su se održavali u Beogradu sve se češće nalaze imena domaćih kompozitora. Lola Tezi, poznata svetska violinistkinja, gostovala je u Beogradu i održala koncert 12. fiovembra 1913. godine na kome je između ostalog izvođena i Hristićeva Fantazija za vlolinu i orkestar. Ugledni muzikolog i kompozitor Miloje Milojević propratio je ovaj koncert sledećim prtkazom:
"Orkestar Kraljeve garde, koji se sporo ali ipak popunjava, dobro je pratio blagodareći okretnosti kapelnika G. Biničkog koji je sa lepom sigurnošću davao celini boju i ritam. Na klaviru je pratila G-đa Binički razumno i sa sposobnošću, da pomogne solisti i sa njime da živu konturu muzičke sadržine kompozicije".
(Milojević, Miloje. Koncert Gospodice Lole Tezi u Narodnom pozorištu, SKG, 16 novembar 1913/XXXI, 10, 792).

Iz do sada izloženog o situaciji u muzičkom životu Beograda, pre prvog svetskog rata, može se zaključiti da su izvesni pokušaji muzičara uspeli i da su ostavili nekoga traga i zaintrigirali publiku, muzičare i kritiku. Osetila se potreba za stvaranjem novih, mladih generacija muzičara, pevača, dirigenata, a za sve to bili su potrebni uslovi, sistematske pripreme i organizovani rad. U časopisima i štampi toga vremena živo se raspravlja o ovim problemima. Posle jednog koncerta koji je održan u Narodnom pozorištu, 24. februara 1912. godine, i na kome su izvođena dela Lista, Mendelsona, Griga i Bajića, Miloje Milojević piše i o ovom problemu: "Orkestar je svirao al i ne zadovoljava, jer su ljudi koji ga sačinjavaju vrlo nejednako muzički razvijeni, i da nije bilo nastavnika muzičke škole u njemu, ne bi ni toliko uspeo. To su ljudi koji sviraju marševe pred dvorom, u bioskopu, u Narodnom pozorištu, koncertnoj sali i na balu. Ljudi su zamoreni ... U nas se budi intenzivniji muzički život... Vreme je došlo da dobijemo civilni orkestar koji će moći da vrši muzičko-civilizatorsku misiju".
(Milojević, Miloje. Iz koncertne sale. SKG, 1 mart 1912/XXXIII 5, 387—391).

Miloje Milojević je raspravljao i o muzičko-umetničkim programima, naglašavajući da naša muzička dela moraju biti čisto nacionalna i da naši kompozitori moraju da prođu kroz neku vrstu "muzičko-narodnoga čistilištva" i najenergičnije "raditi na suzbijanju svakog stranog elementa u našoj muzici."
(Milojević, Miloje. Naš muzičko-umetnički program. SKG, 1 septembar 1913/XXXI, 5, 394).

I na kraju govorilo se mnogo i o tome da treba obratiti što veću pažnju muzici, odnosno muzičkom vaspitanju i obrazovanju.
4408  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Stanislav Binički (1872—1942) poslato: Februar 01, 2011, 10:31:52 pm
**
nastavak

Stanislav S. Binički


Stanislav Binički se rodio i rastao u periodu kada se Kneževina Srbija razvija u modernu građansku državu i kada, posle Berlinskog kongresa (1878), dobija potpunu nezavisnost i proširuje svoju teritoriju na četiri okruga.

Rođen je u mestu Jasika kod Kruševca 27. jula 1872. godine, gde mu je otac, Stevan Binički, inženjerijski poručnik, bio sa službom kao komandir pontonjerske čete koja je održavala most na Moravi.

Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a gimnaziju u Nišu, gde je u prvom razredu gimnazije učio violinu i flautu, kod učitelja muzike Brunetia i vojnog muzičara Pavla Gajicica. U višim razredima gimnazije predaju mu Josif i Bohumil Svoboda. Već kao učenik gimnazije, mladi Stanislav, pokazuje svoju darovitost. Komponuje kraće pesme za solo pevanje i hor i diriguje đačkim horovima. 1890. godine završio je veliku maturu u Nišu i upisao se na prirodno matematicki odsek Filosofskog fakulteta u Beogradu, gde je diplomirao 1894. godine.

U toku studija bavi se intenzivno muzikom; peva u "Obilicu", kojim u to vreme upravlja Josif Marinković, i u "Beogradskom pevačkom društvu" u kome je upravnik Stevan Mokranjac, a na Velikoj školi osniva "Akademsko muzičko društvo", koje u to vreme počinje da neguje instrumentalnu muziku pod upravom Josifa Svobode.

Prvu službu, kao suplent (1894—1895), dobio je u Leskovačkoj gimnaziji. Došao je da predaje matematiku, ali je pored ovog predmeta predavao i pevanje, violinu i flautu. Uz pomoć nekoliko kolega, a naročito suplenta Mirka Popovića, obnavlja pevačko društvo "Branko" i postaje njegov horovođa. U Leskovcu komponuje zbirku "Pesme iz okoline Leskovca". Inspirisan folklorom ovoga kraja, komponuje i jednu orkestarsku minijaturu "Zašto Sike, zašto". Ova pesma pevala se još u doba turske vladavine i bila je vezana za legendu o jednoj ljubavnoj avanturi leskovačkog miralaja (okružni načelnik) i devojke Sike.

1896. godine dobija stipendiju Ministarstva prosvete za školovanje na Muzičkoj akademiji u Minhenu. Po isteku prve stipendiije, koja je trajala godinu dana, dobija drugu, od Mimstarstva vojnog, za nastavak muzičkih studija. Na Akademiji u Minhenu vodio ga je četiri godine poznati profesor ikontrapunkta Jozef Rajuberger.

Ova stipendija, Ministarstva vojnog, umnogome je ograničila njegov dalji rad, jer ga je vojna služba, sa svojom disciplinom i neprekidnim obavezama, često ometala u umetničkom stvaralaštvu.

U Minhenu komponuje nekoliko sastava za mešoviti hor na stihove nemačkih pesnlka. U Minhenu se i ženi sa koleginicom Fridom Blank (po udaji Miroslava Binički), vernom saradnicom, zaslužmm umetnikom i istaknutim pedagogom.

Diplomu minhenske Muzičke akademije dobio je 1899. godine. Iste godine vratio se u zemlju. U Beogradu je postavljen za vojnog kapelnika i referenta za muziku pri Ministarstvu vojnom. Zahvaljujući ovim položajima i smislu za organizaciju, osnovao je veliki simfonijski orkestar pod imenom "Beogradski vojni orkestar", kojim je rukovodio i dirigovao do 1903. godine. Kao vojno lice, Stanislav Binicki je bio obavezan da sa svojim orkestrom ispunjava zahteve dvora i vojske, da diriguje na balovima i da svira u pozorištu fragmente iz opera i orkestarske kompozicije u okviru dramskih predstava.

Sličnu ulogu odigrao je sredinom XIX veka Josif Šlezinger, muzičar Miloša Obrenovića. On je bio jedini muzičar koji je ispunjavao sve muzičke zadatke u Srbiji.

Šezdesetih godina XIX veka, građanska klasa Beograda učvrstila je svoj položaj i po ugledu na Zapad, težila da izgradi svoju kulturu. Po oslobođenju od Turaka Beograd počinje da dobija novu fizionomiju; u njemu se razvijaju individualni zanati i jača robna privreda, a to je sve uticalo na formiranje jednog određenog oblika beogradske buržoazije. U težnji za što svestranijim kulturnim razvojem i muzika postaje sastavni deo kulturnog života grada i građana, a naročito "finog vaspitanja građanske omladine".
(Đurić — Klajn, Stana. Muzika i muzičari: Muzički Beograd. Beograd 1956. — "Prosveta", 52).

U to vreme u muzičkom životu Beograda značajnu ulogu je odigrao Davorin Jenko; on je skoro pola veka (od 1865) pisao muziku za komade koji su bili na repertoaru Narodnog pozorišta. Došao je u Beograd iz Slovenije, i u njemu ostao do kraja života, da komponuje muziku za srpske nacionalne komade i svojom operetom "Vračara" započne rad na budućem operskom stvaralaštvu.



Stanislav Binički sa svojim roditeljima, 1876. godine
Stanislav Binički kao bolničar-đak 1885. godine.

Oko 1882. godine u muzički život Beograda stupaju dva mlada kompozitora. Prvi od njih, Josif Marinković, "poeta romantičarske osećajnosti", praški đak, nastavio je muzičku liniju Davorina Jenka; drugi, Stevan Mokranjac, đak nemačke škole, pošao je drugim putem. On se inspiriše narodnim melosom i muzika "u Srba sa njim postaje nacionalna".
(Milojević, Miloje. Intimni lik Davorina Jenka. — Zvuk, revija za muziku 8—9, Beograd, oktobar, novembar. 1935/111, 285—291).

Na početku veka, ova starija generacija muzičara naznačila je pravac i moglo je da se prati nekoliko razvojnih linija. Počinje se sa radom na vokalnoj muzici, a obraća se i pažnja na instrumentalnu muziku. Opersko stvaralaštvo je bilo na pomolu. Srednjoj muzičkoj generaciji; Biničkom, Petru Krstiću i drugima, ostalo je da nastave ovaj posao sa još većom snagom. Binički je u to vreme bio u punoj snazi i na svim poljima muzičke delatnosti davao je sve od sebe.




Grupa studenata Muzicke Akademije u Minhenu, izmedju 1896. i 1899. godine.
Stanislav Binicki, u drugom redu prvi s desna.

1899. godine, zajedno sa Stevanom Mokranjcem i Cvetkom Manojlovićem, Binički osniva "Srpsku muzičku školu" (današnja škola "Mokranjac") u kojoj radi kao nastavnik pevanja; Cvetko Manojlović kao nastavnik klavira; Miroslava Binički pevanja; Ružička violine; Rendla čela, a teoriju je predavao upravnik škole Stevan Mokranjac. Prvi ispit ove škole, održan je u "Beogradskom pevačkom društvu" 1900. godine. Dok je Muzička škola pripremala na jednoj strani školovane generacije muzičara, Birrički u Beogradu, koji je još uvek odisao tragovima "otomanskog carstva", stvara i vaspitava muzičare i publiku, priređujući veoma često koncerte. Sa izvanrednim osećanjem za prilike toga doba i izvanrednim pedagoškim darom, on često priređuje popularne koncerte na kojima je izvođena muzika lakog stila i koji su održavani u bašti kafane "Kolarac". Za one koji su bili spremni i voljni da prime nešto novo priređivao je simfoniske koncerte na kojima su izvođena dela starih majstora.

Svoj prvi umetnički koncert priredio je sa "Beogradskim vojnim orkestrom" 1899. godine. Tom prilikom izvedena je uvertira "Iz mog zavičaja" S. Biničkog, pisana za orkestar u formi sonate sa dve teme na poznate nacionalne melodije: "Četvorka" i "A što si se Jano". "Koncert je imao velikog uspeha".
(Nušić, Branislav. O životu i radu Stanislava Biničkog. Komedija, 1924/11, 5, 12).

U toku 1901. godine Binički gotovo iz večeri u veče diriguje orkestrom na dramskim predstavama u Narodnom pozorištu, na početku predstava i u pauzama između činova. Za godinu dana dirrigovao je u 82 dramske predstave.

Iste godine Narodno pozorište pripremilo je veče posvećeno pesniku Vojislavu Iliću. Na programu su bila dela Vojislava llića: "Pesnik", "Radoslav" i "Periklova smrt", za koja je Binički komponovao muziku. Posle mnogo zamerki: "na rđavo govorene" ili "rđavo shvaćene stihove" od strane glumaca, kritičar se osvrće na "Periklovu smrt":

"Muzike je bilo više nego što je bilo prilike za nju. Za potrebu "Periklove smrti" mogla su se upotrebiti dva tri pasaža, makar tuđa. U izvesnim trenucima, stoga što je ima suviše, smetala je govoru glumaca ili je govor glumaca smetao njoj. Još bi gotovo ponajbolje bilo, kad je već naročito napisana, da nam je odsvirana pre nego što se zavesa digla. Tako bi bar trud g. Biničkog bio izdvojen od opšte propasti toga večera, i mogao bi se zasebno ocenjivat".
(Janković M., Dragomir. Vojislavljevo veče. SKG, 1902, 9 (II, 5), 383).

Uvažavajući možda oštru ocenu kritičara o "Opštoj propasti" ove večeri, ova predstava je nesumnjivo označavala  p o k u š a j u komponovanju scenske muzike na određeni tekst. Mnogi srpski muzičari su se ogledali na ovom poslu, prilagođavajući muziku tekstovima i tekstove muzici. Neki pokušaji su uspešno izvedeni, kao na primer prva srpska opereta "Vračara" od Davorina Jenka (1882), dok su drugi pretrpeli neuspeh.

1903. godine rođena je prva srpska opera, "Na uranku", koju je komponovao Stanislav Binički na specijalno pisani libreto Branislava Nušića. Pre nego što je beogradska publika čula kompletno scensko izvođenje ove opere, 24. aprila 1903, bila je upoznata sa uvertirom koja je bila izvedena na jednom koncertu uz "Skerco" Petra Krstića. Kritika je dala sledeći prikaz:
Uvertira počinje u laganom tempu i prelazi na glavni deo u kome je motiv jedna narodna igra "Seljančica", motiv svež, prost... Uvertira "Na uranku" u ovoj formi, za sebe, dakle odvojena od drame, sa ovim svežim finim koloritom instrumentalnim i lepom korektnom izradom, daje jednu potpunu kompoziciju te vrste; ali po karakteru i sadržini ona je manje podesna za jednu muzičku dramu. G. Binički upravljao je orkestrom, kao obično, vešto i sigurno."
(G., M. Simfonijski koncert u Kraljevskom Srpskom Narodnom Pozorištu, 1 maj 1903,/IX, 1, 71—74).

Krajem godine, 20. decembra, Narodno pozorište u Beogradu izvelo je po prvi put kompletnu prvu srpsku operu "Na uranku".

Radnja opere odigrava se u srpskom selu pod Turcima. To je ljubavna priča Stanke i Radeta koju blagosilja Radetova majka Anđa, a Redžepaga posmatra ljubavnu scenu iz prikrajka i po Radetovom odlasku izjavljuje Stanki ljubav. Ona ga odbija i ozlojeđeni Redžep, u veselom društvu momaka i devojaka, dobacuje Stanki da se Radetu ne zna otac. Uvređeni Rade poteže pušku, ali hitac ubija majku Anđu.

Maja 1906. godine u ovoj operi je gostovao poznati operski par Sultana Cijukova — Savić i Žarko Savić, a ulogu majke je tumačila mlada glumica Zorka Popadić. Opera je obnovljena 1908. godine. Ovu predstavu je režirao glumac Svetislav Dinulović, a ulogu Radeta je pevao Vojislav Turinski; Stanke Draga Spasić, Anđe Teodora Boberić (Arsenović) i Redžepa Svetislav Dinulović.
4409  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Stanislav Binički (1872—1942) poslato: Februar 01, 2011, 10:31:29 pm
**
Muzej pozorišne umetnosti
SR Srbije
decembar 1973.

Ova izložba je posvećena osnivaču Opere u Beogradu
Stanislavu Biničkom.

Autor izložbe i kataloga: Veroslava Petrović



Stanislav S. Binički
(1872 — 1942)




"...Ali merilo kojim se meri rad i značaj kulturnoga pionira koji je radio u našoj sirovoj sredini i borio se sa našim istrajnim i doslednim javašlukom, ne može biti svedeno na čisto i jedino muzičke razmere, čega se mi strogo pridržavamo u našim ocenama. Merilo mora biti tananije i osetljivije. Treba preći u pameti kulturni i psihološki prostor koji nas deli od mučnih početaka, treba shvatiti poletni smisao pregalaštva i ustalaštva prvih evropskih naraštaja. Zato, držim da će se značaj Staše Biničkoga može bolje i potpunije oceniti tek u vezi sa celokupnim načinom života, sa njegovom odbojnom gustinom kulturnih prepreka, koje su iskrsavale i morale iskrsavati u ono doba koje je iza nas ..."
Stanislav Vinaver

~  ~

"Iako malo po broju, ono što je Binički dao — naše je. On je od onih naših muzičara i kompozitora, koji su ušli u dušu naše narodne pesme, pevaju je i sami, vole je, uživaju u njoj. Pesme Biničkog odlikuju se narodnim koloritom. Sve što je imao, sve što je mogao dati, Binički je priložio kulturnom razvitku i napretku svoga naroda".
Branislav Nušić
4410  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Stanislav Binički (1872—1942) poslato: Februar 01, 2011, 10:31:04 pm
**





OPERA U JUGOSLAVIJI. Srbija. Uvod u opersku delatnost, kako u stvaralačkom tako i u izvodačkom smislu, bile su prve pozorišne predstave na početku XIX veka u Vojvodini i Srbiji; muzika je tamo bila zastupljena u velikoj meri. Te su predstave povremeno priredivale diletantske družine u ponekim gradovima Vojvodine, a zatim u Knjaževsko-srpskom teatru u Kragujevcu. U tom pozorištu nastao je — sa scenskom muzikom koju je komponovao Josif Šlezinger (1794—1870) — specifični srpski muzičko-scenski žanr — komad s pevanjem, potom negovan u čitavom XIX veku, pa i na početku XX veka. Među komadima sa Šlezingerovom muzikom, koji su se tada izvodili, isticala se "Ženidba cara Dušana" (1840) koju je savremena štampa smatrala operom. Ista vrsta komada, pretežno sa muzikom Nikole Đurkovića (1812—1875), izvodena je u pozorištima koje je on 1841—48 vodio u Beogradu i Pančevu.

Komad s pevanjem doživljuje svoj puni rascvat od 1869 nadalje u Narodnom pozorištu u Beogradu. Tomu je naročito doprinela muzika koju su komponovali Davorin Jenko (1835—1914; "Đido", "Potera", "Devojačka kletva" i dr.), Stanislav Binički (1872—1942; "Put oko sveta", "Ljiljan i omorika" i dr.), Petar Krstić (1877—1957; "Koštana", "Dorćolska posla" i dr.) i Stevan Hristić (1885—1958; "Čučuk-Stana"). Tesna povezanost između ovih komada i potonjega razvoja opere i operete ogleda se i u tome što su dramski glumci muzički vaspitani na osnovu komada s pevanjem, bili, pored gostiju sa strane, i prvi izvodači opera i opereta. Tako se u Beogradu 1882 izvodi prva srpska opereta "Vračara" od Davorina Jenka, 1894 opera "U bunaru" V. Blodeka, 1899 opereta "Ptičar" C. Zellera, a 1903 izvedena je i prva domaća opera "Na uranku" Stanislava Biničkog, na tekst B. Nušića, opet u izvedbi dramskih glumaca.—


Stana Đurić Klajn, Muzička enciklopedija


Decembra 2003. godine u Nišu, a ubrzo potom i u Beogradu, održana je premijera prve srpske opere Na uranku Stanislava Biničkog povodom njene stogodišnjice. Neki podaci, međutim, govore da je ona po prvi put prikazana 1904. Stvar je vrlo jednostavna — radi se o razlici između starog i novog kalendara, ali ova mala konfuzija kao da je obeležila ne samo prilike u kojima se pojavila prva srpska opera već i celokupan odnos srpske nacije prema ovom žanru. On će od samog početka pa do današnjeg dana (uključujući pomenutu novu postavku dela Biničkog) ostati konzervativan sa izuzetkom nekih skorašnjih autorskih poduhvata na alternativnoj sceni. Drugim rečima, Srbi se sa ovim žanrom nisu baš najbolje snašli — domaći komadi posle premijernih prikazivanja uglavnom bivaju zaboravljeni ili se obnavljaju povodom jubileja i sl, a prisustvo srpske opere na redovnom repertoaru doživljava se kao kuluk (izuzetak može biti Koštana Petra Konjovića, neprevaziđena u svojoj vrsti).—

U kontekstu početka srpske operske istorije dodatnu zabunu, naime, unosi činjenica da je opera Na uranku prva izvedena, a da su pre nje komponovane dve opere na istu temu Ženidba Miloša Obilića Božidara Joksimovića (1902), odnosno Petra Konjovića (1903). Međutim, jedino je Binički imao sreće sa upravom Narodnog pozorišta, pa i to u drugom pokušaju, posle smene upravnika. Problem je bio u tome što se muzika na sceni, odnosno opera smatrala za zabavljačku, drugim rečima neozbiljnu umetnost u poređenju sa dramom koja je imala vaspitnu, pa i edukativnu ulogu, "jer je opera oblik u kojem se ne rešavaju viši etički i moralni problemi pomoću svih estetskih valera muzičke umetnosti, već oblik koji je stvoren radi golicanja čula sluha"1. A bilo je i anonimnih kritičara koji su smatrali da su tekstovi za opere uglavnom glupi, što ponekad nije daleko od istine, ali nije u tome poenta.

Gledaoci su, u stvari, stručni ili ne, bili uskraćeni za pravi doživljaj zbog najblaže rečeno skromnih uslova produkcije opere koja je ipak najkompleksnija pozorišna forma. U to vreme ni produkcija drama nije bila ništa bolja. Tek pred I svetski rat zahvaljujući gostovanju ruskih umetnika prikazana je jedna Šekspirova drama na odgovarajući način. Njena produkcija koštala je koliko tri srpske istorijske drame do tada. Kako onda da govorimo o operi za koju je trebalo obezbediti orkestar, hor, eventualno i balet, kad ni solista-pevača gotovo da nije bilo i njihove role tumačili su glumci koji su umeli da pevaju? Stanislav Binički je za svoju premijeru angažovao čuvenog Dobricu Milutinovića "koji je bio kolosalan Redžep, nenadmašan do danas. Iako je pevao onako više sevdalijski, bez naročite škole, ostavio je duboku impresiju i oduševio publiku".2


Gorica Pilipović, Srbi i opera

Autor fotografije nepoznat
4411  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Stanislav Binički (1872—1942) poslato: Februar 01, 2011, 10:30:21 pm
**

PRVA SRPSKA OPERA






U razvoju muzičke kulture Beograda pored Stevana Mokranjca značajnu ulogu je imao i Stanislav Binički.—

Prva srpska opera, Na uranku, izvedena je 1904. godine u beogradskom Narodnom pozorištu, a dirigent je bio sam kompozitor Stanislav Binički. Liberto je napisao Branislav Nušić. U muzici se prepliću elementi srpskog folklora (Hor i Kolo devojaka i momaka) i orijentalnog melosa (Arija Redžepa i Mujezinova pesma na početku i kraju opere).

Radnja opere "Na uranku" zbiva se u jednom srpskom selu u vreme života pod Turcima. Stanka i Rade se iskreno vole i spremaju za venčanje. Anđa, Radetova majka, blagosilja njihovu ljubav, a devojke i momci radosno igraju i beru cveće da okite mladence.

Redžep, seoski aga, zaljubljen je u Stanku i želi je za sebe. On joj priča o svojoj ljubavi, ali Stanka ga odbija.
Ljutiti aga, želeci da je povredi i odvrati od Radeta, govori joj o nepoznatom poreklu njenog verenika, kome se ne zna otac. Očajan i uvređen Rade nasrće na Redžepa. U to dolazi Anđa i priznaje da je Rade dete njene mladalačke ljubavi. Nesrećna Anđa, braneći istinu u Redžepovim rečima, gine od puške svoga sina. Rade joj ljubi ruke i moli je za oproštaj.


Gordana Stojanović & Nadežda Ćirić


NA URANKU: opera u jednom činu
U BUNARU: komična opera u jednom činu






Srpsko kraljevsko narodno pozorište
Beograd, 1908
/ http://digital.nb.rs/eng/direct.php?sign=PL-130-284
4412  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Stanislav Binički (1872—1942) poslato: Februar 01, 2011, 10:29:59 pm
**

STANISLAV BINIČKI


Malo je kompozitora čak i u bogatoj svetskoj istoriji muzike koji izazivaju moje iskreno divljenje; uvek se pojavi neka mrlja u njihovoj biografiji koja me odvrati od njih, čak i kada su za sobom ostavili veličanstvena dela koja obožavam i dalje.
 

S NAJDUBLJIM POŠTOVANJEM
 
Ali Binički je zalužio moje najveće poštovanje i kao stvaralac i kao čovek i kao rodoljub. Zlatnim slovima trebalo bi njegovo ime ispisati u srpskoj istoriji muzike — jer on je stvorio prvu srpsku operu, osnovao (sa Stevanom Mokranjcem i Cvetkom Manojlovićem) prvu srpsku muzičku školu u Beogradu 1899. godine (današnju školu "Mokranjac"), a samostalno i drugu — "Stanković" (1911) i Operu (1920), prvi sa Orkestrom Kraljeve garde izveo u Beogradu Betovenovu Devetu simfoniju (1910) i inspirisao dr Miloja Milojevića, našeg prvog doktora muzikologije, da u "Politici" između ratova nazove ovaj orkestar "najboljim vojnim orkestrom na svetu": Uz to, diplomirao je na matematici i godinu dana radio kao profesor u Leskovcu vodeći i Pevačko društvo "Branko", a u "Stanković" donosio stolice iz svoje kuće kako bi đaci udobnije mogli da prate nastavu.
 
Ja ne mogu kao Šuman, koji je, čuvši Šopena objavio u (svom) "Novom časopisu za muziku" — "Kape dole, gospodo! Evo genija!" — jer niti je on Šopen, niti sam ja Šuman, niti imam svoj časopis, ali imam zadivljenost za ovog našeg velikana i radost što o njemu pišem! U želji da ga "Buktinja" osvetli, jer patina zaborava pada na njegovo delo, ja uzimam olovku — jer kako reče Dušan Radović — "olovka piše srcem" i osećam damare srca dok o njemu pišem.

Vraćala sam mu se u mnogo navrata: na sat-dva — posećujući njegovu sobu u muzeju u Kruševcu, ili slušajući njegovu muziku ili na deceniju-dve jer sam dvadeset i pet godina radila unjegovoj školi, u "Stankoviću", koji je, čini mi se, zadržao njegov optimizam i polet i kada je gubio prostorije, kaljeve peći, đake i profesore koji su odlazili na Akademiju!
 
KOMPOZITOREVO POREKLO
 
Otkud Binički u kruševačkom muzeju?
 
To ne treba da iznenadi jer je on rođen nedaleko od ove slavne srpske prestonice, grada kneza Lazara i srpskih vitezova izginulih u Kosovskom boju! Njegov otac, Stevan, rođen 1840. u Mušuluku kod Gospića, bio je školovan u Italiji i u Austriji za inžinjerijskog graničarskog tehničara, a 16. aprila 1868. položio je zakletvu na srpsko podanstvo i primio srpsko državljanstvo. Stupio je u srpsku vojsku kao inženjerijski poručnik, te došao u Jasiku (kod Kruševca), gde je postavljen za komandira III pontonske čete. 27. jula 1872. tu se rodio Stanislav.
 
U Jasici i Đunisu ostao je do 1874, a onda je unapređen u čin kapetana II klase i 1875. postavljen je u Ćupriji za komandanta pontonirskog bataljona. U I srpsko-turskom ratu 1876/77, komandujući kruševačkim odredom posebno se istakao u borbama u Jankovoj klisuri kada je proterao Turke prema Blacu i Kuršumliji, te je 9. avgusta bio unapređen u čin kapetana I klase, a 10. septembra u čin majora. Bio je teško ranjen u bici kod Adrovca, gde je uz pomoć pukovnika Rajevskog (Vronski iz Ane Karenjine) uspeo da zaustavi Turke. Inženjer major postao je 10. septembra, a inženjer potpukovnik 10. oktobra 1876. U II srpsko-turskom ratu bio je komandant ibarske divizije (kruševačke brigade I i II klase i čačanske brigade II klase). Formirao je kuršumlijski odred, oslobodio Prokuplje i Kuršumliju 25. decembra. Godine 1883. unapređenje u inženjera pukovnika, a 1884. postavljenje za ađutanta kralja Milana. Sledeće godine rodio mu se sin Aleksandar (koji je kasnije postao poznati glumac u Zagrebu). U srpsko-bugarskom ratu 1885. bio je komandant šumadijske divizije, pa moravske i komandant inženjerijskog arsenala u Ćupriji. Penzionisan je 1891, ali je 1895. reaktiviran i postavljen za direktora fabrike monopola duvana. Konačno je penzionisan 1900. Umro je u Beogradu 1903. i tu je i sahranjen.
 
Zanimljivo je da je majka Stanislava Biničkog, Marija, bila rođena baronica fon Rehingen i udovica Mladena Obradovića, lekara iz Kruševca, sa kojim je imala dve ćerke. Porodica se mnogo selila (Pirot, Niš, Beograd), kako to i inače često u vojničkim porodicama biva. Ali to nije smetalo budućem kompozitoru, dirigentu i matematičaru da se u svim tim sredinama dobro snađe i afirmiše. Tako je, još kao srednjoškolac u Nišu, učio violinu kod Brunetija, a flautu kod narednika vojne muzike Pavla Grujića (i kasnije kod Josifa i Bogumila Svobode), a bio je i član (i kasnije i dirigent) crkvenog pevačkog društva. Već tada je počeo da komponuje manja horska dela i solo-pesme. U Beogradu, dok je studirao na Prirodno-matematičkom odseku Filozofskog fakulteta, na kojem je i diplomirao posle četiri godine — bio je naizmenično član Obilića i Beogradskog pevačkog društva, a na Velikoj školi osnovao je Akademsko pevačko društvo, koje je pod upravom Josifa Svobode počelo da neguje instrumentalnu muziku.
 
ĐAČKO DOBA
 
Prvo zaposlenje kao suplent (1894—95) bilo mu je u Leskovačkoj gimnaziji. Tu je došao da predaje matematiku, ali je pored nje, predavao i pevanje, violinu i flautu. Uz pomoć kolega, posebno suplenta Mirka Popovića, obnovio je pevačko društvo "Branko" i postao njegov horovođa. Tu je nastala njegova zbirka "Pesme iz okoline Leskovca" i orkestarska minijatura inspirisana muzičkim folklorom ovog kraja, pod nazivom "Zašto, Sike, zašto", koja se pevala još u doba Turaka i bila vezana za legendu o ljubavnoj avanturi leskovačkog miralaja (okružnog načelnika) i devojke Sike.
 
Godine 1896. dobija stipendiju Ministarstva prosvete za školovanje na Muzičkoj akademiji u Minhenu. Po isteku prve stipendije, koja je trajala godinu dana, dobija drugu od Ministarstva vojnog. Tu je učio kod poznatog profesora Jozefa Raubergera, diplomirao 1899, komponovao nekoliko sastava za mešoviti hor na stihove nemačkih pesnika i oženio se koleginicom Fridom Blank (po udaji Miroslava Binički), vrsnom solo-pevačicom i istaknutim pedagogom.
 
DANI RADA I STVARANJA
 
Sa diplomom minhenske Muzičke akademije vraća u zemlju i biva postavljen za vojnog kapelnika i referenta za muziku pri Ministarstvu vojnom. Sve do Drugog svetskog rata kapelnik je bio istovremeno i referent vojne muzike, koji se brinuo o školovanju muzičara, njihovoj popuni i premeštajima i o nabavci muzičkih instrumenata za sve muzike. Bilo je to s političke strane vrlo nemirno doba u Srbiji, doba vladavine Aleksandra Obrenovića koje je obilovalo državnim udarima, smenama vlada radikala i liberala, demonstracijama intelektualne i radničke omladine. U tim prvim godinama konsolidovanja Biničkog sa Beogradskim vojnim orkestrom, Srbija će ubistvom kralja Aleksandra Obrenovića 1903. godine zauvek raskinuti sa ovom dinastijom i dovesti Petra Karađorđevića na presto. Sve to, čini se, ne smeta Biničkom da izgradi najviše umetničke domete ne samo sebe kao umetnika, nego i vojne muzike i muzičara.
 
Dotada je beogradska koncertna publika uglavnom bila upućena na horove rodoljubivog sadržaja, a sa dolaskom Biničkog širi se repertoar na najpoznatija dela muzike 18. i 19. veka, ali on ne zanemaruje ni našu narodnu tradiciju, niti laku muziku bečkih valcera i potpurija. Time je stekao ne samo opšte simpatije Beograđana nego i publiku, kojoj je pogađao ukus, pravio joj ustupke, ali je i postepeno navikavao na novine. Kako kaže Roksanda Pejović, "Nivo muziciranja i kvalitet izvođenja, a pre svega disciplina članova orkestra, znatno su odskakali od ostalih vojnih orkestara u zemlji i predstavljali najviše do čega se moglo doći u predratnoj Srbiji", kako je navedeno u Glasu Crnogorca u broju 41, 6. oktobra 1890. godine.

Prvi umetiički koncert priredio je Binički već 1899. godine sa "Beogradskim vojnim orkestrom", izvodeći pritom, između ostalog i sopstvenu uvertiru "Iz mog zavičaja". Branislav Nušić je pritom zabeležio: "Koncert je imao velikog uspeha", kako je objavljeno u časopisu "Komedija" 1924/P, u broju 5 na 12. strani u članku "O životu i radu Stanislava Biničkog".
 
U toku 1901. godine, on je gotovo iz večeri u veče dirigovao orkestrom na dramskim predstavama u Narodnom pozorištu, na početku predstave i u pauzama između činova; za godinu dana dirigovao je samo sa ovim ansamblom 82 puta, kako je navela Veroslava Petrović u Katalogu izložbe o Biničkom u Muzeju Pozorišne umetnosti Srbije, decembra 1973. godine.
 
Nije samo publika iskreno podržavala svaki napor Stanislava Biničkog u želji da obogati koncertni repertoar i da ga učini boljim; njegovi muzičari imali su u njemu iskrenog prijatelja, čoveka beskrajne strpljivosti i razumevanja, koga su u poznim godinama, kao i svojevremeno Hajdna (nazivajući ga "Papa Haydn") prozvali čika — Staša, te su sledili sve njegove zamisli u mogućnostima svoj ih tehničkih i muzičkih umeća; pa čak je i kritika bila, ne možemo reći naklonjena, ali objektivna i sa ogromnim razumevanjem.

SRPSKI OPERSKI PRVENAC
 
Što se prve srpske pzvedene opere tiče — "Na uranku" Stanislava Biničkog, ona je zauzela izuzetno mesto u njegovom opusu, kako po svojoj umetničkoj vrednosti tako i po istorijskom značaju. Sadržaj ove jednočinke napisanje po ugledu na verističke opere, sa jasno profilisanim likovima. Veza između muzike i libreta gotovo je linearna, kako primećuje muzikološkinja Marija Masnikosa; dramaturški statična mesta u okviru radnje predstavljena su zatvorenim numerama, dok su intenzivnija događanja osmišljena kao široki prokomponovani odlomci međusobno povezani, što ovoj operi daje formu prokomponovanog dela. Sa druge strane zatvoreni zaokruženi odlomci naginju tradiciji komada s pevanjem, što je naročito evidentno u arijama, duetima, ansamblima, horovima i tzv. žanr-scenama. Jednostavna melodika je jedan od najkarakterističnijih ranoromantičarskih izraza, mada mestimično vokalna narodna kantilena obiluje melizmima. Harmonija je takođe jednostavna i takođe podleže uticaju narodne tradicije. Sve to upotpunjeno je pregnantnim ritmovima igračkih motiva. Orkestar je uglavnom nesamostalan i često ima ulogu harmonske pratnje ili podvostručavanja solističkih deonica.
 
KRITIČKI OSVRTI
 
Početkom 1904. godine prestao je da postoji "Beogradski vojni orkestar" i Binički je osnovao "Muziku Kraljeve garde", koja će vremenom prerasti i dobiti značaj prve beogradske filharmonije. Ovim orkestrom Binički je upravljao do 1920. godine. Iste godine on postaje i dirigent Pevačkog društva "Stanković", te će oba ova značajna muzička tela vođena rukom vrhunskog umetnika uskoro premijerno izvesti nekoliko najvećih dela svetske vokalno-instrumentalne literature; tako je u dvorani "Kolarac" izveden 12. decembra "Duhovni koncert" sa Hajdnovim oratorijumom "Sedam reči Hristovih" i "Osmi koncert" za dva mešovita hora Bortnjanskog. Koncert je ubrzo ponovljen još tri puta (dva puta u Beogradu i jednom u Zemunu), što govori o interesu publike za duhovne muzičke sadržaje. Ovaj događaj budno je pratila i štampa unapred pripremajući auditorijum i oduševljeno govoreći o 145 izvođača. Orkestar Garde bio je dopunjen "štrajh-instrumentima" i brojao je 45 svirača, a hor stotinu članova! Bila je više nego smelost prihvatiti se postavke ne samo ovih dela, nego i dirigovati ovolikim ljudima, od kojih su mnogi bili amateri: "Pored ljudi u gardijskoj uniformi, na koncertnom podijumu su se mogli videti kapelnici, tehničari, činovnici, gimnazisti, članovi privatnih orkestara, slušaoci trgovačke akademije, učenici muzičke škole i drugi...", kako navodi Roksanda Pejović u Zvuku u broju 69 iz 1966. godine pišući o Stanislavu Biničkom kao organizatoru muzičkog života u Beogradu".
 
Dve godine kasnije, u Beogradu su ponovo izvedene "Sedam reči Hristovih". Tim povodom Stevan Hristić je 1909. godine na 545. strani u "Srpskom književnom glasniku" objavio članak pod nazivom "Duhovni koncert Pevačkog društva Stanković".
 
Najglavnija tačka koncerta bila je kompozicija Hajdnova "Sedam reči Hristovih".
 
O samome izvođenju može se reći samo dobro, s obzirom na opštu spremu naših horova ... Orkestar nije bio baš na visini svoga zadatka, i mi samo možemo žaliti što Beograd nije u stanju da održava jedan lep simfonijski orkestar, koji bi nam i u Narodnom Pozorištu nešto drugo dao, no što ga može dati onaj mali orkestar koji svira između činova. (Nije li Stevan Hristić ovom kritikom već pripremao muzičku javnost za osnivanje filharmonije 1923. godine)?
 
Sva zasluga za ovaj lepi duhovni koncert nesumnjivo pripada našem najboljem dirigentu G. Biničkom.
 
Stevan K. Hristić
 
U "Nedeljnom pregledu" od 27. aprila 1908. na 48. strani potpisani Jask Eazu (Džek Izi) iznenađen je što se u novinama nije pojavila odgovarajuća kritika povodom izvođenja Hajdnovog oratorijuma "Stvaranje sveta"; ja nisam! Jer nažalost, ni danas stanje nije nimalo bolje. Kritike se retko i pišu i još ređe objavljuju! Moja (kratka) kritika u "Politici" o Hedlovom "Mesiji" čekala je u redakciji "Politike" više od dve nedelje! Prepisujem ove ogročene pasuse:
 
"Ali što se ne da oprostiti to je držanje žurnalistike povodom ovog jedinstvenog koncerta jer sutra dan po koncertu na onim mestima, gde se obično nalaze umetničke recenzije; u našim dnevnim listovima oštampani su čitavi članci o 'najpromerljivijem narodu na svetu', 'o najvećim brodovima', a o koncertu ni reči.

Ovo nije više ni smešno, upravo je žalosno i može da dovede do očajanja ljude koji misle da se i plemenitim trudom dolazi do čega u ovoj zemlji. Da su naši listovi ma šta napisali: pa bilo da kažu da je orkestar bio slab, i da se orkestar u malo nije izgubio kod duple fuge u finalu, da je flauta bila rđava etc. da je jednom reči kudila što je za kuđenje, a hvalila što je za hvalu. Ali ovako prelazeći ćutke (s izuzetkom dva-tri lista) preko jednog koncerta koji je pravi događaj za nas, štampa nije bila na visini na kojoj bi trebala da bude ...
 
Mala uteha simpatičnom i vrednom Staši bio je srebrn venac ljubitelja muzike."
 
Jask Easy


NA URANKU: opera u jednom činu: (3-ći put)
NA SLAVI: komedija u tri čina: prvi put






Srpsko kraljevsko narodno pozorište
Beograd, 1904


Dužnost Biničkog bila je i predavanje muzike na Vojnoj akademiji (od 1908. godine do balkanskih ratova), a program predavanja obuhvatao je i pevanje rodoljubivih pesama, muzičku teoriju i kratak pregled muzičke istorije. Pošto je srpskih dirigenata bilo malo, Binički je, kao referent vojne muzike, slao vojne stipendiste na školovanje u Prag i Beč. Istovremeno, angažujući maksimum sopstvenih umetničkih sposobnosti, Binički je iz godine u godinu poboljšavao nivo Orkestra Kraljeve garde. Prilikom izvođenja velikih vokalno-instrumentalnih dela, koja su se pojavljivala svake godine, u Orkestru bi se našlo čak sedamdesetak ljudi. U skupini brojnih amatera, ljudi drugih profesija koji su smatrali čašću da doprinose ovakvim izvedbama, nalazili su se i veliki muzičari: Jovan Zorko, Petar Krstić, Jovan Mokranjac, braća Nemeček, J. Ružička i drugi. Tako je posle tromesečnih proba savladan tekst jedne od najsloženijih partitura: Betovenove IX simfonije, što je označilo vrhunac svih dotadašnjih napora ne samo Biničkog, koji je neosporno za ovo bio najzaslužniji, nego i celokupnog muzičkog Beograda 1910. godine! I štampa, je davala ogromnu podršku, tumačeći kroz reči anonimnog novinara sveopšte strepnje Beograđana pred najgigantskijim Betovenovim remekdelom! U Politici se u rubrici Muzika 6. aprila 1910. pojavio članak sa nazivom "Sa sinoćnjeg koncerta":
 
"Ono što se mislilo da Beograd neće doživeti — što reklo jedno svešteno lice, — doživesmo; ono, što se smatralo za nepostiženo, postignuto je — Deveta Simfonijaje naša ..."
 
Sa horom pevačke družine "Stanković" imao je mnogo uspeha i 9. maja, kada je u Narodnom Pozorištu izvedeno "Vaskresenje", tada 27-godišnjeg Stevana Hristića, po tekstu Dragutina Ilića. Zadržavamo se na kritici Jovana Zorka, objavljenoj u Zvezdi 10. maja 1912, na 573. strani:
 
"Binički je uložio trud i svoju spremu da dostojno izvede delo mladog srpskog kompozitora. I trud mu nije bio uzalud. Izgleda mi da g. Binički nikada nije sa više dirigentske okretnosti stajao pred jednim velikim ansamblom, kao te večeri. I dug aplauz posle svršenog dela nije bio namenjen samo g. Hristiću nego i dirigentu g. Biničkom".
 
RATNE GODINE
 
Prvi svetski rat prekida, razume se, svaki kulturni razvoj, pa donekle i muzički. Od vojnog orkestra više niko ne očekuje koncerte u klasičnom smislu reči, a pogotovo ne velike vokalnoinstrumentalne forme koje su tako uspešno negovane u godinama pre rata.

Pred orkestrom su tada bili sasvim drugi zadaci, iznad svega političko-patriotski, borbeni i propagandni. Pri povlačenju preko Albanije uništen je skoro ceo notni arhiv i propao dobar deo instrumenata. I opet je u ovim teškim okolnostima došlo do izražaja nepokolebljiva vera, istrajnost i upornost Biničkog. On ponovo obnavlja svoj orkestar i sa 70 njegovih članova daje niz koncerata za bolesnike i ranjenike naše i savezničkih vojski; u korist izbeglica, porodica poginulih, Crvenog krsta, za pomoć postradalima.
 
I upravo u tim sudbonosnim, herojskim danima u kojima se odlučivala istorija srpskog naroda, ohrabren uspesima naših odreda na Ceru, koji su pobedili austrougarsku vojsku i proterali je preko Drine, Binički je, i sam učesnik tih junačkih događaja, pretopio svoje oduševljenje u muziku Marša na Drinu. Gotovo pola veka nakon njegovog nastanka, ovu, već davno zaboravljenu melodiju trija iz Marša, otkrili su Šveđani i snimili prve ploče koje su odmah postali "bestseleri".
 
"Po zakonima komercalizacije, 'Marš na Drinu' se dalje širio i umnožavao. Nastale su u mnogim zemljama ploče raznih preduzeća u još raznolikijim aranžmanima: od originalnog sastava za vojni orkestar, do ritma twista i hully-gullya! Bilo je u našoj filmskoj muzici ("Ognjem mačem","Predsednik centarfor") i pozajmica motiva iz Marša na Drinu zbog koj ih su kompozitori pozajmljivači stajali i pred sudovima", kako je navela profesor Stana Đurić Klajn u svojoj knjizi Akordi prošlosti, upravo pišući o Maršu na Drini na 242. strani!
 
Na turneji po Francuskoj 1916. godine, Muzika Kraljeve garde doživela je pravi trijumf; prijateljski francuski narod koji je bio spreman da stane rame uz rame sa srpskim vojnicima u ovim teškim danima, ispunjavao bi ne samo velike sale, nego i čitave trgove, na kojima su se koncerti ponekad održavali, zaustavljajući čak i saobraćaj. U Parizu su priredili tri koncerta zajedno sa belgijskim i francuskim vojnim orkestrima, a zatim su samostalno, na poziv francuskih vlasti nastupili u Lionu, Bordou, Tuluzu, Montabanu, Oranžu, Marselju, Tulonu i Nici. Turneja je trajala mesec dana i u znak priznanja i zahvalnosti, Udruženje kompozitora i muzičkih izdavača Francuske primilo je Stanislava Biničkog sledeće godine za svog člana.
 
Pariski listovi bili su puni zanimljivih obaveštenja o srpskoj vojnoj muzici, doneli su njen kratak istorijat, divili se gordom držanju, odlučnom koraku i energičnim licima njenih članova. Oduševljeni članci pojavili su se tih dana u francuskoj štampi!
 
Binički je tokom čitavog Prvog svetskog rata neumorno priređivao koncert za koncertom, tako da se nije mogla zamisliti ni jedna priredba bez sudelovanja orkestra Garde. Uglavnom su to bili koncerti za ranjenike, te je i program popularno prilagođavan, sastavljan od numera salonskog ili marševskog vojničkog karaktera.
 
Posle završetka rata, Biničkijeu novim uslovima započeo rad, proširujući izvođački repertoar i delima svetskih klasika i našim savremenim kompozitorima. Prvi koncert sa Muzikom Kraljeve garde u oslobođenom Beogradu održaj je 7. decembra 1918. godine. Da bi novoj državi predstavio svoj izvođečki ansambl, u toku zime 1918—1919. godine organizovana je šestomesečna turneja kroz mnoge gradove Hrvatske, Slovenije, Vojvodine, Bosne i Hercegovine i Dalmacije.
 
Godine 1920. Binički napušta službu u vojsci, posle više od dve decenije ogromnih i kontinuiranih uspeha u kojima je muzika Kraljeve garde živela svoje najslavnije dane i najpre prelazi u Ministarstvo prosvete, a kao osnivač Opere, postaje i njen prvi direktor i prvi dirigent. I u toj kući ovaj veliki umetnik i vičan organizator udario je presudne temelje u osamostavljivanju beogradske Opere.

Godine 1924, na vrhuncu slave i zrelosti, sasvim neočekivano Stanislav Binički se povukao iz javnog života, da bi se posvetio stvaranju. Međutim, dugo potom muzički Beograd je sa ljubavlju i poštovanjem pamtio njegove koncerte, slušao njegova dela. Koliko je on i dalje bio prisutan najbolje dokazuje ovaj novinski članak objavljen u dnevnom listu "Pravda", 27. marta 1937. godine, sa fotografijom umetnika, pod naslovom "Poznati muzičar g. Staša Binički teško bolestan", iz koga pozajmljujemo nekoliko pasusa:
 
"Već nedelju dana u muzičkim i pozorišnim krugovima primećuje se otsustvo g. Staše Biničkog, poznatog beogradskog kompozitora. Njega nema svake večeri u Narodnom Pozorištu, a nije ga bilo ni na poslednjim veoma interesantnim koncertima na Kolarčevom Narodnom univerzitetu. I svi njegovi prijatelji i poznanici su se zabrinuli ..."
 
Pet godina kasnije, u okupiranom Beogradu, sasvim nezapaženo i nezabeleženo ugasio se život umetnika koji je svojim radom obeležio čitavu jednu epohu muzičkog Beograda, učinivši je značajnom upravo zahvaljujući svojim izvanrednim organizatorskim, interpretativnim i stvaralačkim delovanjem.
 
Danas su za Biničkim, pored uspomena na premijerna izvođenja velikih vokalnoinstrumentalnih dela, i uspomene svih koji su saosećali sa rađanjem muzičkih ustanova u prvim decenijama našeg veka: Muzike Kraljeve garde, Muzičke škole "Stanković", beogradske Opere. U svakoj od njih Binički je ostavio deo sebe, onaj najbolji deo energičnog, vrednog, sposobnog umetnika i čoveka.


Gordana Krajačić

"BUKTINJA" časopis za književnost, umetnost i kulturu
Broj 34 | glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2012.
4413  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Stanislav Binički (1872—1942) poslato: Februar 01, 2011, 10:29:36 pm
**





STANISLAV BINIČKI
kompozitor, dirigent, muzičar, direktor Opere
(Jasika, 27.07.1872 — Beograd, 15.02.1942)

BINIČKI Stanislav, kompozitor i dirigent (Jasika kod Kruševca, 27. VII. 1872 — Beograd, 15. II. 1942). Prvo muzičko znanje i izvesnu muzičku praksu (svirao na violini i flauti, obrađivao i spremao kompozicije za đački orkestar) stekao je u gimnaziji, koju je pohađao u Nišu i Beogradu. Za vreme studija na Filosofskom fakultetu (Prirodno-matematički otsek) u Beogradu, Binički aktivno učestvuje kao pevač u Obiliću i Beogradskom pevačkom društvu i osniva na Velikoj školi Akademsko muzičko društvo, kome je bio zadatak negovanje instrumentalne muzike. Po završenom fakultetu postaje 1894 predavač na gimnaziji u Leskovcu, gde piše svoju Zbirku pesama iz okoline Leskovca za mešoviti hor. Sledeće godine napušta službu u gimnaziji i odlazi u München na Muzičku akademiju gde studira kompoziciju i solo-pevanje. U Münchenu nastupa na više koncerata kao dirigent i solo-pevač. Iz toga perioda potiče nekoliko njegovih mešovitih horova na stihove nemačkih pesnika. Po dolasku u Beograd postaje 1899 vojni dirigent i osniva prvi veliki simfoniski orkestar pod imenom Beogradski vojni orkestar, sa kojim redovno koncertira do 1903. Sa Stevanom Mokranjcem i Cvetkom Manojlovićem osniva 1899 Srpsku muzičku školu (današnja škola Mokranjac), u kojoj radi i kao nastavnik. Godine 1904 osniva Muziku Kraljeve garde, u kojoj radi kao dirigent neprekidno do 1920. Kao horovođa radi u Beogradskom pevačkom društvu, Obiliću, Tipografskom pevačkom društvu Jakšić i u Pevačkoj družini Stanković. Ovim poslednjim horom Binički diriguje dvadeset godina i izvodi, prvi put u Beogradu, u zajednici sa Muzikom Kraljeve garde, niz krupnih oratorijskih dela, među kojima Sedam reči Kristovih (1907) i Stvaranje (1908) od Haydna i Beethovenovu Devetu simfoniju (1910). Sa tim ansamblima održava Binički 1911 nekoliko koncerata u Odesi. Iste godine postaje prvi direktor tada osnovane Muzičke škole Stanković. Za vreme Prvoga svetskog rata, kao dirigent orkestra Kraljeve garde, priređuje Binički niz koncerata na Krfu i u Solunu, zatim u Parizu, Lyonu, Bordeauxu, Montaubanu, Orangeu, Marseilleu, Toulonu i Nici. Posle završenog rata, sa istim orkestrom nastavlja veću turneju po celoj SHS. Po osnivanju prve stalne Opere u Beogradu 1920 Binički postaje njen prvi direktor, radeći uporedo i dalje kao horovoda Pevačkog društva i nastavnik Muzičke škole Stanković. Godine 1924 prestaje njegova javna umetnička delatnost i on se otada isključivo posvećuje komponovanju.

Odgovarajući potrebama muzičke kulture u Beogradu početkom XX veka i stupnju njene razvijenosti, kompozitorska delatnost Biničkoga, koja dolazi upravo u vreme najjačeg uspona građanske klase u Srbiji, kretala se u okviru tadašnjih izvodačkih mogućnosti u Beogradu. Pretežno apsorbovan muzičko-reproduktivnom i organizatorskom aktivnošću, Binički je najpozitivnije rezultate dao u svojoj društvenoj delatnosti. U prve dve decenije ovoga veka Binički je bio ne samo veoma aktivan pokretač celokupnog muzičkog života u Srbiji, nego i nosilac mnogih pionirskih poteza. Iako i njegova dela, kao i dela njegovih ranijih prethodnika u srpskoj muzici, pretežno baziraju na srpskom folkloru, Binički unosi i mnogo elemenata koji su tipični produkti srpske građanske kulture toga vremena. Folklor u kompozicijama Biničkog većinom je prilagođen gradskom ukusu i tretiran kroz prizmu gradskog sentimentalizma, kako u delima koja su nastala na stihove domaćih književnika (Nušić, Šantić, Iliić), tako i u kompozicijama koje je napisao po pevanju građanskih pevača sevdalija (Mijatovke). U orkestarskim i ostalim kompozicijama, koje nisu vezane za srpski tekst, dosta je vidan uticaj zapadnoevropskog neoromantizma.



DELA: Uvertira Iz moga zavičaja (izgrađena na splelu narodnih melodija); vojni marševi. — Opera u jednom činu Na uranku, 1903 (na tekst B. Nušića; prva izvedena srpska opera); muzika za Nušićevu bajku Ljiljan i omorika, 1900; uvertira i simfoniski intermeco za Ekvinocio I. Vojnovića, 1903; melodramska muzika za spev V. Iliića Periklova smrt; muzika za Put oko sveta, 1908 i Nahod, 1923, B. Nušića; preradba Jenkove muzike Đidu J. Veselinovića i D. Brzaka, 1922. — Mešoviti horovi na stihove nemačkih pesnika: Komm, schliesse mich in deinen Arm; Maienseligkeit; Schlummerlied ; Ein vergessenes Grab; Blaublumlein; Spatherbst. Ciklus Seljančice: Čuješ duso ; Jesen stiže; Čini ne čini; Hm; Divna noći; Dvoje dragih. Ciklus Tetovke: Site momčinja dojdova; T'mna magla; Dremka mi se; Se zapali odojceto ; Što mi e milo i drago. Solo-pesme: Grivna; Kad ja vidjeh oči tvoje; Da su meni oči tvoje; Po polju je ki'sa pala; Spava moma; Pod jorgovanom; Na Liparu. Ciklus Pesme iz Južne Srbije: Pojdo na gore; Memete more; Puknala majko presnala; Vanka ima crne oči. Ciklus Mijatovke: Poslala me stara majka; Kad sum bil mori Đurđo; Razbole se belo done; Pevnula Jana; Pošla Vanka na voda; Zašto, Sike, zašto; Cigančica.

LIT.: B. Nušić, O životu i radu Stanislava Biničkog, Comoedia, 1924, 5. — S. Đurić-Klajn, Deset godina od smrti S. Biničkog, Književne novine, 1952.

Stana Đurić Klajn

~

BINIČKI Miroslava (rođ. Frieda Blanke), koncertna pevačica i muzički pedagog (München, 9. X. 1876 — Beograd, 5. VIII. 1956). Posle završenih studija na Muzičkoj akademiji u Münchenu, dolazi 1899 u Beograd sa svojim suprugom Stanislavom Biničkim. Tu sudeluje u osnivanju Srpske muzičke škole i škole Stanković, gde je prvi nastavnik solo-pevanja, nastupa kao koncertna pevačica na mnogim koncertima u prvoj četvrtini ovog veka, a radi izvesno vreme i kao horovođa pevačkog društva Stanković. Pri ostvarivanju prvih operskih pretstava u Beogradu, ona, uz Stanislava Biničkog, aktivno sarađuje kao korepetitor, horovođa, pa i reditelj. Po osnivanju Udruženja muzičkih umetnika NR Srbije bila je izabrana za prvog počasnog člana.

Stana Đurić Klajn.





Kompletan tekst:
Muzička Enciklopedija 1 A — J
Leksikografski zavod FNRJ
Godina izdanja MCMLVIII



Stanislav Binički sahranjen je na Novom groblju, parcela 9, grobnica 68, reda III

Autor fotografije Milan Jovanović
4414  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Stevan Stojanović Mokranjac (1856—1914) poslato: Februar 01, 2011, 10:25:16 pm
**





STEVAN STOJANOVIĆ MOKRANJAC
(Negotin, 09.01.1856 — Skoplje, 28.09.1914)

Stevan Stojanović (pravo prezime Stojanović), kompozitor i horovođa (Negotin, 9. I 1856 — Skoplje, 28. IX 1914). Prve kontakte sa muzikom imao je u porodičnom krugu, u kojem se negovala narodna pesma, i u rodnom mestu, gde je pevao u crkvenom horu; kao gimnazista u Beogradu imao je povremenu i neredovnu nastavu iz violine i pevanja te je u početku najviše postigao samoučkim radom i kao član hora Beogradskoga pevačkog društva. Iako ga je muzika čvrsto privlačila, on se, pod uticajem antiromantičarske struje Svetozara Markovića, koja je "tada obuhvatala skoro svu omladinu i koja je odbacivala umetnost pa čak i lepu literaturu kao nekorisnu, borio sa prirodnim darom i sklonostima i upisao u prirodno-matematički odsek" (Autobiografija). U to doba piše i svoje prve, samoučke kompozicije, a pošto se istakao muzikalnošću, Beogradsko pevačko društvo šalje ga 1879 na muzičko usavršavanje u Munchen. Onde na konzervatorijumu studira harmoniju (E. Sachs) i kompoziciju (J. Rheinberger). Studije, koje potom stipendira Ministarstvo prosvete, morao je prekinuti 1883 zbog nedostataka sredstava i sukoba sa direktorom konzervatorijuma. Godine 1883 i 1884 provodi u Beogradu kao horovođa pevačkog društva Kornelije s kojim izvodi svoju Prvu Rukovet. Studije nastavlja 1884—85 u Rimu (A. Parisotti) i završava 1885—87 na konzervatorijumu u Leipzigu (S. Jadassohn, K. Reinecke, A. Brodskv). Pošto je 1887 postao horovoda Beogradskog pevačkog društva, njegova je dalja delatnost vezana za veliki umetnički uspon tog društva koje pod njegovim rukovođenjem izlazi iz uskih okvira Srbije i stiče ugled na mnogim koncertima van tadašnjih državnih granica (v. Beogradsko pevačko društvo). Značajan datum u Mokranjčevoj delatnosti kao horovode predstavljala je i 50-godišnjica Društva, proslavljena 1903 svečanm koncertima.

Mokranjčeva društvena i umetnička aktivnost protezala se i na druga polja. Godine 1889 osnovao je Gudački kvartet (I violina F. Melcher, II violina M., viola S. Šram, violončelo J. Svoboda) koji je, koncertirajući u Beogradu do 1893, izvodio (ponekad i uz učešće solista — gostiju) velik niz kompozicija klasične standardne literature. Mokranjac je inicijator i pokretač Saveza pevačkih društva (1903), a učestvuje i u osnivanju Udruženja srpskih muzičara (1907). Nastavnik je muzike u gimnaziji i bogosloviji ali je najznačajniji njegov udeo (uz C. Manojlovića i S. Biničkog) u osnivanju (1899) Srpske muzičke škole (danas Srednje muzičke škole Mokranjac) u kojoj je bio profesor teorijskih predmeta i direktor do 1913. God. 1906 izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a 1911 za dopisnog člana Francuske akademije umetnosti.

Značaj i osobita vrednost Mokranjčeva stvaralaštva leži u njegovom odnosu prema narodnoj melodiji kao materiji za umetničko delo. Radeći i stvarajući u sredini koja je tek izrastala iz seoske primitive i postupno izgrađivala građanski umetničko-estetski ideal, u kojem je preovlađivao malovaroški duh, Mokranjac je sa intuicijom iskonskog umetnika i sa izvanrednim ukusom umeo da nađe pravu meru u sintezi narodnih motiva i nadahnute kompozicione tehnike. Svojim trezvenim odnosom prema narodnom melosu, koji je kod njegovih predhodnika pa i suvremenika bio romantičarski idealizovan, Mokranjac predstavlja kompozitora u čijem se delu ispoljava odumiranje romantizma i rađanje realističkog nacionalnog pravca.

Rapsodičnom obliku, koji je on nazvao poetskim imenom Rukoveti, Mokranjac je dao sadržaj i značenje koje je kod nas postalo i određena muzička forma i muzički pojam. Iako sastavljena od raznorodnih pesama i iz raznih krajeva Jugoslavije (I—VI, XI i XIII iz Srbije, VII, X, i XV iz Makedonije, VIII i XII sa Kosova, IX iz Crne Gore i XIV iz Bosne), Rukoveti se odlikuju izvanrednim skladom kako u arhitektonici oblika i psihološkom komponovanju sadržine tako i u izboru tonaliteta i adekvatnosti harmonskog izraza. Istom obliku pripadaju i Primorski napjevi (pesme iz Hrvatskog primorja), a divna horska minijatura Kozar predstavlja originalnu umetničku tvorevinu adekvatnu narodnom duhu i inspirisanu njime. Kao majstor polifonog stava obradio je, pod naslovom Dve narodne pesme iz XVI veka, narodne melodije koje je P. Hektorović zapisao i objavio u svome Ribanju. Originalne kompozicije svetovnog sadržaja (solo-pesme Lem-Edim i Tri junaka, horovi na stihove M. Petrovića — Seljančice i Jadna draga, kao i mnoge druge prigodne kompozicije), pisane mahom u pseudoromantičarskom stilu, zaostaju po invenciji i umetničkoj snazi za kompozicijama baziranim na folkloru. Međutim, na polju duhovne muzike, u kojoj je tradicionalni crkveni napev bio izvor inspiracije, Mokranjac je stvorio mnoga originalna dela koja, po emotivnoj dubini i savršenstvu modeliranja vokalnih linija, idu u red klasičnih ostvarenja u srpskoj muzici (Opelo u fis-molu, Heruvimska pesma, Tebe boga hvalim, Akatisti Bogorodici, Psalm 137, Tebe odjejuščagosja i dr.).

Na polju etnomuzikologije i muzičke teorije Mokranjac je postavio temelje daljem razvoju ovih grana kod nas. Oko 160 narodnih melodija (koje je upotrebio u Rukovetima, ili drugde) sam je zapisao 1896 na terenu Kosova. Oko 300 melodija iz raznih krajeva zabeležio je "po svome znanju ili po pevanju raznih pevača" (Autobiografija). Melografskom radu pripadaju i zbornici crkvenih melodija Osmoglasnik i Strano pjenije koji sadrže beogradsku varijantu pojanja u srpsko-pravoslavnoj crkvi. Njegovi predgovori Osmoglasniku i Bušetićevoj zbirci Narodne pesme iz Levča predstavljaju originalne muzikološke radove napisane na osnovu studioznog ispitivanja građe.

Iako tvorac nevelikog broja opusa, iako skoro isključivo vokalni kompozitor, Mokranjac je u umetničkoj obradi folklornih motiva postao uzor potonjim generacijama. Niegova predana i plodna izvođačka i pedagoška aktivnost upotpunjuje lik toga klasika jugoslavenske muzike nacionalnog smera.—



D E L A: Pet fuga u 3, 4 ili 5 glasova za gud. instrumente.— Scenska muzika za Ivkovu slavu (St. Sremac). —

VOKALNA: 8 numera za glas ili hor i ork., 1901; Rukoveti: I, muš. h., 1883; II, meš. h., 1884; III, meš. h., 1888; IV, bas solo, meš. h., klav. i kastanjete, 1890; V, meš. h., 1892; VI, ten. solo i meš. h., 1892; VII, meš. h., 1894; VIII, meš. h., 1896; IX, meš. h., 1896; X, meš. h., 1901; XI, meš. h., 1905; XII, meš. h., 1906; XIII, meš. h., 1909; XIV, meš. h., 1908; XV, meš. h., 1909 (novo izd. svih Rukoveti s komentarom M. Živkovića i M. Bajšanskog, 1957). Jadna draga za meš. h. i sop. solo, 1887; Dve narodne pesme iz XVI veka za meš. h., 1889; Četiri obredne kajde za meš. h., 1891 Primorski napjevi za meš. h., 1893; Birčare si jok za meš. h., 1894; Mađarske narodne pesme za meš. h. i solo, 1894; Ruske narodne pesme za meš. h., 1896; Himna Vuku Karadžiću za meš. h., 1897; Dve turske pesme: Mekam i Ne djezel's'n za meš. h. i solo, 1898; Seljančice (Oka na momka za muš. h., Haj! za muš. h., Čekanje za meš. h.), 1903; Kozar za meš. i muš. h., 1904; Rumunske pesme za ten. solo i meš. h., 1909; Prizrene stari za mus. h., 1912; Zimnji dani za meš. h., 1914 i dr. Za dečji hor: Vivak; Bolno čedo; Pazar živine; Oj, dodo; Al' je lep; Oj, na delu i dr. Za glas i klavir: niz narodnih pesama i Lem-Edim; Tri junaka. —

CRKVENA: Tebe boga hvalim za meš. h., 1882; Opelo u g-molu za meš. h., 1883; Opelo u fls-molu za meš. h., 1888; Akatisti Bogorodici za meš. h., 1892; Tebe odjejuščagosja za meš. h., 1892; O kako bezakonnoje za meŠ. h., 1893; Služba sv. Jovana Zlatoustog, 1894—95; Statije, I, II, III za meš. h., 1906—09; Psalam 137 za muš. h., 1907; Oče naš za meš. h., 1912 i dr. — Spisi i melografski radovi: Srpske narodne pesme i igre sa melodijama iz Levča (sakupio T. Bušetić, muzički priredio i predgovor napisao St. St. Mokranjac), 1902; Osmoglasnik, 1922; Opšte pojanje (Strano pjenije), 1935. Autobiografija, Godišnjak SKA, XIX, 1906.

LIT.: K. Manojlović, Spomenica St. St. Mokranjcu, Beograd 1923. — M. Milojević, Umetnička ideologija Stevana St. Mokranjca, Muzičke studije i članci, I, Beograd 1926. — V. Vučković, Muzički realizam S. Mokranjca, Slavenska muzika, 1940. — P. Bingulac, S. Mokranjac i njegove Rukoveti, Godišnjak Muzeja grada Beograda, III, 1956. — P. Konjović, Stevan St. Mokranjac, Beograd 1956. — M. Živković, Rukoveti St. St. Mokranjca, Beograd 1957. — St. Đurić-Klajn, Bibliograflja S. Mokranjca, Arhiv Muzikološkog instituta (rkp).

Stana Đurić Klajn, prof. Muzičke akademije i direktor Muzikološkog instituta, Beograd




Muzička Enciklopedija 2 K — Ž
Leksikografski zavod FNRJ
Godina izdanja MCMLXIII


Portret Stevana Mokranjca, rad Uroša Predića, ulje na platnu

više »»»
4415  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Petar Konjović (1883—1970) poslato: Februar 01, 2011, 10:24:08 pm
**

PETAR KONJOVIĆ




Petar Konjović
 Opera Koštana

somot, bakar, papir
36 x 25,5 cm
štampa, Beograd, 1946.



Konjović je najznačajniji predstavnik muzičkog nacionalizma srpske muzičke Moderne, kompozitor koji je u svojim delima ispoljio osobenosti svoje licnosti i njima dostigao evropski nivo. Njegova najznačajnija dela su opere Vilin veo, Knez od Zete, Koštana, Seljaci i Otadžbina.

"Partitura opere Koštana, po tekstu Borislava Stankovića, koju je Konjović napisao 1931. godine. Ovo izdanje je, na srpskom i ruskom jeziku, poklon Konjovićevih učenika, priznatih beogradskih glumaca i reditelja, sa posvetom, povodom Konjovićevog izbora za redovnog člana SANU 1946. godine."

~ ~ ~



Scena iz opere Koštana — Konjovićevo najznačajnije delo1

"Stankovićevoj realisticnoj drami privuklo je Konjovića ne samo folklorno obeležje teksta i mogućnost korišćenja i izvlačenja latentnih kvaliteta i lokalnoga narodnog melosa nego i osnovni emocionalni ton drame izražen u sukobu strasti u "žalu" za mladošću i radostima i u zanosu za pesmom i lepotom. Koštana je ujedno i pružila mogućnost kompozitoru da dade maha svom dramatskom temperamentu i da njemu inače blizak sevdalijski patos izdigne na viši umetnički stepen. Kao tanan poznavalac scene i njenih zakona Konjović je, stalno tražeći bolja dramaturska i muzička rešenja, Koštanu više puta prerađivao, kao što je to činio i sa Ženidbom Miloševom i Knezom od Zete. Posle prve preradbe Koštane nastao je simfonijski triptihon Koštana, sastavljan od interludijuma i delova opere — Sobina, Kestenova gora, Velika čočečka igra — u pogledu orkestarskih boja i ritmičkog pulsa najizrazitiji i najsnažniji Konjovićev simfonijski opus.1"

Tekst1 i fotografija1: Muzička enciklopedija
4416  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Petar Konjović (1883—1970) poslato: Februar 01, 2011, 10:23:24 pm
**

MLADI PETAR KONJOVIĆ U ZEMUNU


SAŽETAK: Tekst delimično osvetljava pedagoški, dirigentski i kompozitorski rad mladog Petra Konjovića tokom boravka u Zemunu. Istraživanja, obavljena u Muzeju grada Zemuna, dovela su do otkrića novih podataka o Konjovićevom životu, njegovim ranim duhovnim kompozicijama i delatnosti Muzičke škole koju je tada osnovao u Zemunu.

Petar Konjović (1883—1970), jedna od najznačajnijih ličnosti srpske muzičke kulture prve polovine dvadesetog veka, istaknuti kompozitor, pedagog i muzički pisac, pripadao je generaciji kompozitora koja je svoja najznačajnija dela dala u periodu između dva svetska rata.

Prva znanja o muzičkoj umetnosti stekao je kao đak Velike srpske pravoslavne gimnazije u Novom Sadu (1894—1898), slušajući različita vokalna i instrumentalna muzička dela, učeći pojanje i učestvujući na bogosluženjima. Muzika je imala značajno mesto u nastavi novosadske gimnazije. Pored horskog pevanja u mešovitom, muškom i dečijem horu i crkvenog pojanja, đaci su učili da sviraju na violini, violončelu i klaviru."1 Novosadska gimnazija bila je zamena za muzičku školu, filharmoniju ili operu,2 pre svega zahvaljujući entuzijazmu profesora Jovana Grčića, a potom i Tihomira Ostojića. Školujući se u takvoj atmosferi Konjović je već kao gimnazijalac proučavao partiture Stevana Mokranjca, a učio je i teoriju muzike. Redovno školovanje i bavljenje muzikom nastavio je 1899. u Somborskoj preparandiji. Zahvaljujući podršci profesora Dragutina Blažeka, kao i tome što je muzika (svetovna i duhovna) zauzimala značajno mesto i u programu ove škole, mladi Konjović je produbio svoja praktična i teorijska muzička znanja, a počeo je i da diriguje školskim muškim i mešovitim horom. Po završetku Preparandije (1902), četiri godine je radio kao učiteljski pripravnik i horovođa u Starom Bečeju, odakle je otišao na dvogodišnje studije u Prag. Od 1906. pa sve do rata 1914, bio je učitelj muzike u srpskoj školi u Zemunu.3

Dolaskom u Zemun u dvadeset trećoj godini života Konjović je razvio svestranu kulturnu delatnost. Bavio se pedagoškim radom, dirigovao je u Crkvi na bogosluženjima i na koncertima, pisao je novinske tekstove o muzici i pozorištu, režirao je manje predstave na zabavama u hotelima "Grand" i "Central",4 komponovao je mahom horske kompozicije, pa se čak bavio i muzičkim izdavaštvom.5

U ovom radu zadržaćemo se na pedagoškom, dirigentskom i kompozitorskom radu mladog Petra Konjovića u njegovom "zemunskom" periodu.

Kao učitelj muzike u Srpskoj školi u Zemunu, Konjović je uspostavio kontakt sa profesorima Srpske muzičke škole u Beogradu, na kojoj je takođe predavao. Već 1908. godine osnovao je privatnu muzičku školu u Zemunu.6 Nažalost, za sada nema mnogo podataka o pomenutoj školi. Poznato je nekoliko novinskih napisa iz kojih saznajemo da je Konjovićeva Muzička škola radila nekoliko godina.

Srpska misao (4. avgust 1908) izveštava da je potrebno "najmanje 30 učenika i učenica da bi se u Zemunu mogla otvoriti muzička škola. U školi bi se predavao: klavir, violina, violončelo, harmonijom (možda harmonijum, sic!) i teorija muzike... Muzička škola bila bi pod upravom muzičara Petra Konjovića." Do otvaranja škole došlo je verovatno u jesen 1908. godine, jer se u istom glasilu (10. oktobar) nalazi podatak da Konjovićeva Muzička škola "lepo napreduje", da je upisano tridesetpetoro đaka i da se krajem januara 1909. očekuje koncert nastavnika ove škole. Nema podataka o tome ko su bili predavači, gde je škola bila smeštena i pod kojim je uslovima radila. O tome nema informacija ni u napisima objavljenim u Srpskom odjeku (1910) i Sremcu (1911): "Hvale dostojna Muzička škola Pere Konjovića priređuje danas popodne 'muzički koncert, u Hotel 'Centralu'. Koliko smo doznali sudeluje i ćerka našeg prijatelja Dr J. Radivojevića." Gradski samoupravni odbor je tada predložio da se "Muzičkoj školi Petra Konjovića, učitelja i muzike, dodeli godišnja subvencija od 2.400 Kr[una], te da mora izvestan broj učenika podučavati besplatno."7

Čini se da je Muzička škola Petra Konjovića radila sa uspehom od 1908. do 1911. godine, a verovatno i kasnije s obzirom na to da su je podržale gradske vlasti. Bila je to, pretpostavljamo, prva muzička škola u Zemunu i imala je izuzetan kulturni značaj za ovaj grad. Iako Iako posle 1911. ne nalazimo pisane podatke o radu pomenute škole, ime njenog osnivača je još uvek prisutno u javnim glasilima. Novine Ženski svet donose sledeći tekst: "Zemun. (Proslava krsnog imena). Dobrovoljna Zadruga Srpkinja Zemunkinja proslavila je i ove godine (...) svoje svečarstvo, Malu Gospoinu... Taj sveti čin obavio je visokoprečasni g. Paja Milin... Pri osvećenju vodice i rezanju kolača umilno je pojala ovdašnja srpska pevačka zadruga sa svojim horovođom gosp[odinom| Petrom Konjovićem."9

Teško je reći kada je Konjović došao na čelo hora Srpske pevačke zadruge, koja je redovno pevala u Bogorodičinoj crkvi u Zemunu, i da li je za vreme zemunskog "perioda" dirigovao još nekim horom. Pitamo se da li možda đačkim horom Srpske škole u kojoj je radio, ili horom Nikolajevske crkve? Iako većina tekstova o Konjoviću potvrđuje njegovo dirigovanje horom Srpske crkvene pevačke zadruge, napis posvećen pedesetogodišnjici njegovog rada donosi podatak o tome da je dirigovao u Nikolajevskoj crkvi u Zemunu.10 Da li to znači da je dirigovao u dve crkve, odnosno i horom Zanatlijske crkvene pevačke i prosvetne zadruge? S obzirom na to da se Srpska škola u kojoj je radio nalazila u porti pomenutog hrama, postoji mogućnost da je mladi Konjović kontaktirao sa pevačima Nikolajevske crkve. Nije sigurno ni da li je Konjović sve vreme boravka u Zemunu dirigovao crkvenim horom.

Hor Srpske pevačke zadrute u Zemunu organizovao je 1909. godine veče horskih kompozicija Petra Konjovića.11 O tome čitamo u listu Sadašnjost: "U subotu je održan u Hotel Centralu veliki i sjajan koncerat naše obnovljene pevačke zadruge. Veliki i dobro obučen hor, pevao je precizno i zanosno. Bilo je to pravo umetničko veče. Neka je srdačna hvala pevačima i horovođi Petru Konjoviću."12 Po izbijanju Prvog svetskog rata (1914) Konjović je ubrzo napustio Zemun. Bila je to poslednja godina njegove dirigentske aktivnosti u Srpskoj pevačkoj zadruzi zemunskoj, a čini se i uopšte u crkvi.13 Napuštanje Zemuna predstavlja i kraj Konjovićevog rada na komponovanju crkvene muzike.

Posle 1918. godine on je svoje stvaralaštvo usmerio ka sceni i pozorištu i na tom polju je dao svoja najbolja muzička ostvarenja — opere. Ipak ne treba zaboraviti da se Petar Konjović posle 1915. godine spisateljski bavio crkvenom muzikom. Njegove stavove u vezi sa srpskom crkvenom muzikom nalazimo u napisima o Korneliju Stankoviću, Stevanu Mokranjcu, o muzici kod Srba, međusobnim uticajima narodne i crkvene muzike.14 Posebno je značajan tekst Musica Divina objavlln u monografiji o Stevanu Mokranjcu.15

Prvi nama poznat tekst Petra Konjovića posvećen crkvenoj muzici objavljen je 1906. godine, a posvećen je Liturgiji Isidora Bajića.16 U njemu Konjović, pored ocene Bajićeve Liturgije, iznosi i stav da crkvena muzika treba da bude umetnost koja nije podređena religijskom kultu. Taj stav ukazuje na stremljenja u srpskoj crkvenoj muzici između dva rata, a Konjović ga je već najavio svojim duhovnim kompozicijama.

Svoju prvu duhovnu kompoziciju napisao je kao đak Somborske preparandije 1900. Bila je to Liturgija za muški hor koju je izveo sa školskim horom. O tome Veljko Petrović piše:

Kada je mladi Konjović — čupav i namrgođen kao što priliči mladim Titanima, dirigovao svoju Liturgiju, u kojoj je bilo verovatno i vagnerovskih i debisijevskih prizvuka, — omladina, drugovi izvođači ili ostali, galerija i klaka, bili smo oduševljeni i slavodobitni. Stariji su razume se, mahali glavom, a čuveni ceremonijalac, prota Kupusarević je iz oltara doviknuo: — Nije ovo opera!17

Iste godine obradio je i tropar Glas Gospoden na vodah. Usledile su kompozicije Tebe odjejuščagosja (1901), Na rjekah vavilonskih (1902), Dostojno jest (velikog 1. glasa, 1902), Irmos na Božić (velikog 1. glasa, 1902), Bože vo pomošč moju vonmi (1903), O kako bezzakonoje sonmišče (1903), Blagoobraznij Josif (1903), delovi Liturgije za mešoviti hor (1903), Mironosicam ženam (1903), Jegda priide konec vjeka (1903), Da ispravitsja molitva moja (1903) i Liturgija za tri ženska glasa (1915). Sve ove kompozicije nastale su u vreme dok je Konjović dirigovao u Crkvi, a objavljene su 1938. godine pod nazivom Muzika duhovna.18

Iako su u pitanju horska dela iz prvog stvaralačkog perioda, to nisu početnički radovi, već zrele duhovne kompozicije koje predstavljaju sponu između tradicije XIX veka i crkvene muzike stvarane i uglavnom koncertno izvođene u periodu između dva svetska rata. Veći broj kompozicija objavljenih u zbirci Muzika duhovna, pre svega one iz drugog dela zbirke, izlaze iz okvira "bogoslužbene" muzike. U pitanju su duhovna dela izrazite dramske ekspresije. Dela u kojima se teži ka muzičkoj dramatizaciji teksta, odnosno, gotovo scenskom muzičkom prikazu tekstualnog sadržaja. U takvim partiturama narušena je razumljivost teksta, a time i najvažniji elemenat bogoslužbene pojačke prakse, pa možemo reći da su to koncertne partiture. One otkrivaju Konjovićeve uzore — poneka dela Stevana Mokranjca, ali pre svega rusku i zapadnoevropsku duhovnu muziku.

Konjović nije bio prvi srpski kompozitor koji je harmonizacije crkvenih napeva — a gotovo sve duhovne kompozicije Petra Konjovića počivaju na crkvenim napevima — pretvorio u koncertna dela. Učinio je to pre njega Stevan Mokranjac u stihirama za Veliki petak. Konjović je toga bio svestan. Divio se Mokranjcu19 i njegovim harmonizacijama, koje otkrivaju "dubinu religioznog čustva umetnika" i zato je razradio "modernizam" Mokranjčevih partitura.20 Ono što je Mokranjac nagovestio u pojedinim kompozicijama Konjović je upotrebio kao dominantan princip izgradnje svojih duhovnih horskih dsla. Najmanji otklon od bogoslužbene tradicije napravio je u Liturgijama.

Pored toga što kompozicije iz Muzike duhovne predstavjvaju korak napred u razvoju srpske crkvene horske muzike, one su zapostavljene i u muzikološkoj literaturi i u horskom izvođaštvu. Jedini prikaz pomenutih kompozicija, bez detaljnijih analitičkih zapažanja, dali su kompozitor Marko Tajčević, u predgovoru Muzici duhovnoj, i muzikolog dr Dimitrije Stefanović.21 S druge strane, zbirka nikada nije izvedena u celini. Znamo samo za sporadična izvođenja pojedinih kompozicija iz drugog dela Muzike duhovne.

Najzad, možemo reći da crkvene kompozicije Petra Konjovića, a sve su nastale u prvom periodu njegovog stvaralaštva, imaju izrazit značaj za istoriju srpske muzike. One su posledica težnje ka modernoj crkvenoj muzici, ali i produkt njegove dirigentske aktivnosti u Crkvi.

Pregledanjem arhiva Srpske zanatlijske pevačke i prosvetne zadruge u Zemunu, na koji nas je uputio jedan od bivših dirigenata ovog društva — gospodin Georgije Maksimović, našli smo do sada nepoznata horska dela ovog umetnika. U pitanju su partiture ili pojedinačns deonice horskih dela Petra Konjovića, koja do sada nisu bila poznata.22 Radi se o sledećim kompozicijama:

1. Petar Konjović, Vjenčanica, A-dur, deonice (sopran, alt, tenor i bas), prepis, bez datuma;23
2. Petar Konjović, Velika, mala i suguba jektenija, I duhovi Tvojemu i Slava Tebje Gospodi, g-mol;24
3. Božinski, Car nebeski, deonica alta, bez datuma;
4. P. K. Božinski,25 O kako bezakonoje, deonica alta, litografsko izdanje, Srpska crkvena pevačka
   zadruga Zemunska, 1912. godina;
5. Petar Konjović, Jako da carja za mešoviti hor, litografsko izdanje, Zemun, 31. 12. 1946.

S obzirom na to da se radi o malom broju uglavnom nepotpunih partitura teško je govoriti o njihovim stilskim osobenostima.

Kod rukom pisanih partitura nije bilo jasno da li se radi o autografima ili o prepisima. Dilemu smo rešili u razgovoru sa dugogodišnjim saradnikom Petra Konjovića, muzikologom dr Nadeždom Mosusovom, koja je potvrdila da su u pitanju prepisi.

Na postojanje nepoznatih crkvenih kompozicija Petra Konjovića ukazao js i tekst Slavka Višoševića povodom pedesetogodišnjice Konjovićevog života.26 U tom članku je kao Konjovićevo delo naveden Oče naš za mešoviti hor, koji se ne nalazi u zbirci Muzika duhovna a ni u arhivu Zanatlijske pevačke i prosvetne pevačke zadruge iz Zemuna.

Verujemo da su ovo samo neka od neobjavljenih crkvenih dela Petra Konjovića. Pronašli smo ih zahvaljjući interesovanju za prvi period stvaralaštva Petra Konjovića. Možda bi sličnu sudbinu imala i Muzika duhovna da ni je bilo uredništva Ćirilometodskog vjesnika.

Čini se da je zemunski period života Petra Konjovića bio zaista raznovrstan i plodan. Pera Konjović, kako su ga tada zvali, bio je jedna od vodećih kulturnih ličnosti u gradu. Istakao se svojim pedagoškim, dirigentskim, kompozitorskim radom. Uticao je na razvoj i negovanje muzičke kulture u Zemunu a dao je i značajan doprinos razvoju srpske crkvene muzike stvarajući duhovne kompozicije koje su bile "moderna obrada" srpskih crkvenih napeva. Time je napravio pomak u odnosu na prethodnu epohu približivši je crkvenim delima međuratnog perioda. Upravo zbog toga treba istraživati izvore kako bi do kraja bio rasvstljen Konjovićev rad u Zemunu, odnosno rad njegove Muzičke škole i sudbina njegovih crkvenih kompozicija.


Milica Andrejević

_________________

1 B. odlomak o Novosadskoj gimnaziji u: Petar Konjović, Miloje Milojević komiozitor i muzički pisac, SAN, Beograd 1954; Bojan Jovanović, Muzika na svetosavskim besedama u Srpskoj velikoj gimnaziji u Novom Sadu, diplomski rad, mentor prof. dr Danica Pe-trović, Akademija umetnosti u Novom Sadu, 2002.
2 Stana Đurić-Klajn, Istorijski razvoj muzičke kulture u Srbiji, Pro Musica, Beograd 1971, 92.
3 Dimitrije Stefanović, Muzika duhovna Petra Konjvića, u: Život i delo Petra Konjovića, Srpska akademija nauka i umetnosti i Muzikološki institut SANU, Naučni skupovi knj. XLIII, Odeljenje likovne i muzičke umetnosti, knj. 2, 1989, 84.
4 B.: Abitjurenska zabava, Sremac, br. 10, Zemun, 11/24. juni 1911, 3; Koncerat za komornu muziku, Srpska misao, br. 45 Zemun, 29. novembar (12. decembar) 1908, 3; Srpski odjek, br. 48, Zemun, 23. novembar (6. decembar) 1908, 4; Zapisnik pete odborske redovne sednice upravnog odbora Dobrotvorne zadruge Srpkinja Zemunkinja, Zemun, 9.(22.) avgust 1907, Zavičajni muzej grada Zemuna (navedeni tekstovi nisu potpisani).
5 Za vreme boravka u Zemunu Konjović se bavio i izdavaštvom. O tome v.: Milana Bikicki, Petar Konjović i Matica srpska, u: Život i delo Petra Konjovića, Beograd, Srpska akademija nauka i umetnosti i Muzikološki institut. Naučni skulovi knj. XLII, Odeqewe likovne i muzičke umetnosti, knj. 2, 1989, 105—116.
6 V.: Muzička škola u Zemunu, Srpska misao, br. 31, Zemun, 22. avgust/4. septembar 1908, 3; Srpska misao, br. 39, Zemun, 17/ 30. oktobar 1908, 3; Sremac, Zemun, 30. april (13. maj) 1911, 2; Srpski odjek, br. 73, Zemun, 10/23. novembar 1910, 3 (navedeni tekstovi nisu potpisani).
7 B.: Muzička škola u Zemunu, Srpska misao, Zemun, 17/30. oktobar 1908, 39, 3; Srpski odjek, br. 73, Zemun, 10/23. novembar 1910, 3; Sremac, Zemun, 30. april (13. maj) 1911, 2 (navedeni tekstovi nisu potpisani).
8 Značaj Konjovićeve Muzičke škole je još veći ako se zna da je sadašnja Muzička škola "Kosta Manojlović" osnovana tek pred Drugi svetski rat (1939).
9 Ženski svet, br. 10, I. oktobar 1912, 223—224 (nepotpisan tekst).
10 V.: Slavko Višošević, Petar Konjović — prilikom 50-godišnjice života, Ćirilometodski vjesnik, br. 1—2, sv. 2, Zagreb 1934, 6—7.
11 V.: Srpski odjek, br. 40, Zemun, 27. 9. (10. 10.) 1909.
12 V.: Sadašnjost, br. 21, Zemun, 8/21. maj 1914.
13 Muzikolog dr Nadežda Mosusova nam je u jednom razgovoru napomenula da je Konjović veći deo svojih ličnih stvari, verovatno i crkvenih partitura, ostavio u Zemunu kada je zbog rata 1914. godine napustio taj grad.

14 Petar Konjović, Knjiga o muzici srpskoj i slavenskoj, Matica srpska, Novi Sad 1947.
15 Petar Konjović, Stevan St. Mokranjac, Nolit, Beograd 1956.
16 Pera Konjović, Naše liturgije, Politika, br. 979, Beograd, 4. oktobar 1906, 3.
17 Veljko Petrović, Sećanje iz mladosti na Petra Konjovića, Zvuk, br. 58, 1963, 217, 220.
18 Zbirka je podeljena na dva dela. U prvom delu su Liturgije a u drugom, naslovljenom "Koncerti", pojedinačne crkvene pesme. Sve kompozicije, izuzev O kako bezzakonoje i Bože vo pomošč moju vonmi, zasnovane su na srpskim crkvenim napevima koje je Konjović u većoj ili manjoj meri izmenio.
19 Konjovićevo oduševljenje Mokranjcem opisuju i sledeće reči Predraga Miloševića: "Prisan odnos prema Mokranjcu počeo je još za Konjovićevog đakovanja u Somboru, kada je tek nadobudni muzičar s đačkim horom izvodio kompozicije Stevana Mokranjca. Sam Konjović, posle mnogo godina, na jednom mestu kaže: O pedesetogodišnjem jubileju Prvog beogradskog, popularno nazivanog Mokranjčevog, pevačkog društva, u maju hiljadu devetsto treće, mladić s upravo navršenih dvadeset godina, muzičar samouk, amater (istina, — a kakav užas! — već sa završenom partiturom jedne celovečernje opere, u 3 čina!), u parku, danas zvanom Pionirskom, (…) —, prilazi, ne bez treme, Stevanu Mokranjcu, i uzbuđeno mu isporučuje pozdrav i izraz poštovanja jednog oduševljenog kompozitora štovaoca iz Vojvodine." Predrag Milošević, Petar Konjović — povodom njegove osamdesetogodišnjice, Letopis Matice srpske, knj. 391, sv. 5, Novi Sad, maj 1963, 423.
20 Termin "modernizam" preuzeli smo od Petra Konjovića. V.: Petar Konjović, Prilog Mokranjčevoj stogodišnjici, Stevan St. Mokranjac, Novi Sad 1984, 14 (prvo izdanje Nolit, Beograd 195).
21 Dimitrije Stefanović, Muzika duhovna Petra Konjovića, u: Život i delo Petra Konjovića, Srpska akademija nauka i umetnosti i Muzikološki institut SANU, Naučni skupovi knj. XLIII, Odeljenje likovne i muzičke umetnosti, knj. 2, 1989, 84.
22 Gospodin Georgije Maksimović se seća da je pomenugo društvo imalo veći broj Konjovićevih partitura od kojih su, po njegovim rečima, neke bile i autografi. S obzirom na to da je veći deo notnog materijala iz arhiva Srpske crkvene i prosvetne zadruge uništen još pre prebacivanja u Zavičajni muzej grada Zemuna, pretpostavljamo da su se među tim partiturama nalazila i dela Petra Konjovića. Zato su sada neke komiozicije, potpisane sa Petar Konjović Božinski, ostale samo u deonicama.
23 U spisku partitura koje poseduje Srpska crkvena pevačka zadruga u Zemunu u odeljku sa crkvenim kompozicijama pod br. 12 nalazimo podatak da zadruga poseduje jednu partituru Venčanice Petra Konjovića kao i 11 sopranskih, 13 altovskih, 10 tenorskih i 11 basovskih deonica ove komnozicije.
24 Nabrojane odgovore smo našli u više partitura: u okviru partiture za opelo (raznih kompozigora), litografsko izdanje, bez datuma; u partituri sa pesmama na Veliki petak, litofafsko izdanje Srpske crkvene zanatlijske i prosvetne pevačke zadruge; u prepisu deonica partiture sa pesmama na Veliki petak, bez datuma; rukonis naslovljen kao Jektenija za Veliki petak, bez datuma; sa istim naslovom deonice soprana—alta i tenora—basa u litografskom izdanju bez datuma.
25 Svoje rane partiture Konjović je potpisivao sa Božinski.
26 Slavko Višošević, nav. delo, 6—7.


Milica Andrejević | scindeks
MLADI PETAR KONJOVIĆ U ZEMUNU
UDC 78.071.1:929 Konjović P.
4417  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Petar Konjović (1883—1970) poslato: Februar 01, 2011, 10:23:04 pm
**

PETAR KONJOVIĆ


Srpski kompozitor Petar Konjović istice se medju jugoslovenskim muzicarima svojim plodnim stvaralastvom i svojim svestranim djelom. Konjovic je njegovao sve glavne oblasti muzike, i one, gdje je tradicija postojala, i one, gdje je trebalo sve ispocetka graditi. Pisao je solo pjesme i razne vrste zborova a capepella i uz pratnju klavira. medju njima se moraju spomenuti Vragolan, Zagorski pejzazi, a od najnovijih Tatko Stojanov (1948). Njegova najznacajnija orkestarska djela su na Na selu, a iz posljednjeg stvaralackog razdoblja Makar Cudra i Jadranski capriccio (za violinu i orkestar). Vazan je Konjovicev doprinos komornoj muzici, koju je obogatio s dva gudacka kvarteta i dvije suite za duhace. Ali najvaznije mjesto u njegovu cjelokupnom opusu zauzimaju opere Miloseva zenidba, Knez od Zete, Koštana i Seljaci.

Glavno je obilezje Konjoviceve muzike njena trajna veza s pjesmom. Nju je on zavolio vec u najranijem djetinjstvu i u Uciteljskoj skoli, kad je slusao, pa i sam dirigovao, Mokranjceve Rukoveti. Tako je Konjovic u muziku ulazio pjesmom i melodijom, a ne skolskim jednostavnim harmonijskim formulama i kadencama prvih klavirskih lekcija. Zato je kao trinaestogodisnji djecak i komponirao pjesme bez pratnje smatrajuci da i sama melodija moze biti izrazita. U Uciteljskoj je skoli zapoceo radom na prvoj operi, a na muzicke studije u Prag (1904—1906) nadareni samouk dosao je s vec gotovom partiturom.

Povezanost s pjesmom osjeca se se ne samo u vokalnim kompozicijama ili u vokalnim dijelovima njegova rada, nego i u cijeloj njegovoj muzici. Tako su njegova i komorna i simfonijska djela vezana uz pjesmu, i to odmah u samoj koncepciji, a ne tek u izradi. Konjovicev I. kvartet, Muzika skrivenih slutnji, temelji se na varijacijama jednog "bosjackog" motiva iz pjesme, koju bosjaci pjevaju u drami na "Na dnu" Maksima Gorkog. Simfonijske varijacije Na selu nastale su takodjer na osnovu narodne melodije; pomocu nje i njenih varijacija muzika docarava zanimljive scene iz seoskog zivota. A simfonijska poema Makar Cudra (prema noveli Maksima Gorkog) prikazuje i upravo opjeva pjesmu i njenu neodoljivu carobnu moc, sto je uostalom i temeljna ideja muzike Triptihona.

Druga je Konjovićeva osobina, da voli velike forme i da ih njeguje više no drugi jugoslovenski suvremenici u imfonijskim djelima, komornim ciklusima i operama. Pa čak i onda, kad piše tipične male forme, pjesme za glas i klavir — bilo originalne, bilo prema narodnim melodijama — on ih odmah zamišlja i izgrađuje u veće cikluse. Tako su nastale zbirke Lirika (od 24 pjesme) i Moja zemlja u pet svezaka (96 pjesama). Konjović je, osim toga, duboko nacionalan u osjećaju i inspiraciji, i nagonski i svijesno, i praktički kao kompozitor, i teoretski kao muzički pisac. Jer Konjović rado raspravlja u napisima o značajnim i njemu bliskim temama: o nacionalnom smjeru u muzici i o muzičkoj drami, o Stevanu Mokranjcu i o Leosu Janačeku, a tako su nastale i njegove studije Ličnosti i Knjiga o muzici.

Konjović je zauzimao važne položaje u jugoslovenskom muzičkom životu. Poslije Drugog svjetskog rata izabran je za redovitog člana Srpske akademije nauka.

Konjovićeva Koštana (izvedena prvi put 1931., u novoj verziji 1940.) možda je upravo zato njegovo najpopularnije djelo, sto su u raspletu dramske radnje njegovi estetski principi (o muzičkoj drami i nacionalnom smjeru) naglašeno dramsko-simfonijskim sudjelovanjem orkestra, uz pjesmu i pjevanje našli svoju najuspeliju primjenu. A najvažniji momenti i dramski obrti iz te opere grupirani su u Simfonijskom triptihonu.

I. dio Sobina, u operi je interludij između prve slike, koja se zbiva u svecanoj, bogatoj odaji kod Hadzi-Tome i druge slike, cija se radnja odvija kod Hadzi-Tomine vodenice u Sobini, predgradju Vranja. Zato i ovaj simfonijski stavak tece u suprotnostima izmedju zbivanja ovih slika. U prvoj se slici hadzi-Tomina porodica i kmet Arsa,  svijet starinskog patrijaharnog reda i vlast, savjetuju i okupljaju na borbu protiv Kostane, koja taj red ugrozava. Nastaje noc i mjesecina, i sva mladez, medju kojom je i Hadzi-Tomin sin Stojan, odlazi s Kostanom u Sobinu, "gdje se pije, igra, pjeva... i sanjari". Stojanova majka kuka kod kuce i proklinje Kostanu sto joj je odmamila sina. Stari hadzija juri na konju da rastjera terevenku i veselje... Ali i on ce, na kraju druge slike, koja zavrsava Coceckom igrom, podlegnuti carima Kostanine mladosti i strasnosti, njene pjesme i igre. Zbog toga se u muzici susrecu, sukobljavaju, pa tako i suradjuju dva kontrasna elementa. Tihi zvukovi na pocetku docaravaju raspolozenje mirne praznicke noci obasjane srebrnastom mjesecinom, ali se iz daljine, najpre samo u fragmentima, cuju drukciji, nemirni i zivi ritmovi zanosne igre. U nastavku, blaga i njezna pjesma izmenjuje se snaznim akcentima, koji nagovestavaju buduce orgije Cocecke igre. Blagi i njezni ugodjaj podvalaci osjecajni solo violine, kao i sanjarski tercet duhackih instrumenata, ali se u stavku naslucuje kasnije pobjeda Kostane.

II. dio, Kestenova gora (interludij izmedju cetvrte i pete slike), potresni je prikaz tragicnog jezgra drame. Kostana pita: "Je li to ta golema, pusta, tamna gora, sto po njoj komita cetu vodi i mnoge majke ucvile i rasplaka...? Kako mirise gora?"

I promatrajuci divljenjem i strahom mracnu, gustu sumovitu planinu, velicanstvenu ali potpuno ravnodusnu prema ljudskim patnjama, Kostana osjeca, da ce kasnije i ona sama biti takva svojoj vlastitoj sudbini. Iz svih sukoba i sudara, kad su se svi poslije veselja i orgija vratili svojim domovima i svakodnevnim brigama, ostaje samo nepresusna bol Mitka i Koštane, koju Mitke tješi:

"Bidni čovek, a čovek je samo za žal i muku zdaden".

Mračna i mukla tema izdize se iz dubine pedala orkestra, pa se onda spusta, da bi iznova otpocela takav uspon i pad. A zatim cijeli orkestar, u paroksizmu bola, gromko klice, kazuje i vice, koliko tragike ima rezignacija covjeka pred svakidasnjim patnjama zivota. Na kraju je sve tiho, i muzika se gubi u daljini. No, to nije smirenje bez nade i bez utjehe, vec nestajanje u odricanju.

III. dio, Velika cocecka, zivopisna je scena, puna zamaha i poleta, ludog uzivanja u vrelini cula i plamenu strasti, u divljoj igra i gromkoj pjesmi. kostana i Coceci zaludjuju i zanose ne samo Mitka, nego i starog, postovanog Hadzi-Tomu. Ta se scena sastoji od nekoliko poletnih, zivih plesnih melodija u kojima se uplicu mirnije pjesme, medju kojima se istice siroko raspjevana, orijentalno umiljata i mazna melodijska linija. Cas se strasno nizu nove igre, cas ponavljaju stare, ali uvijek obnovljene i pune novog intenziteta. Tako na kraju i kroz sam orkestar osjecamo, da na tom mjestu u operi Hadzi-Toma ponesen i zanesen pjesmom i igrom, zagrlivsi Ciganku, vodi cijelo to drustvo u svoju "hadzijsku" kucu. To je bio triumf pjesme i mladosti nad svim starim i drustvenim stegama, i u operi, vrhunac Kostaninog uspona i uspjeha.

Za Kostanu je jedan strani kriticar napisao, da je ona opstecovjecanskog karaktera, iako je izgradjena na lokalnoj osnovi balkanskog juga. Zbog toga Kostana i Simfonijski triptihon publika rado prima. A oba djela zasluzuju, da ih cuju i prime i drugi narodi.


Prof. Petar Bingulac
4418  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Petar Konjović (1883—1970) poslato: Februar 01, 2011, 10:22:42 pm
**

PETAR KONJOVIĆ


Konjović Petar, kompozitor i muzički pisac (Čurug, Bačka, 05.05.1883. — Beograd, 01.10.1970). Učiteljsku školu završava 1902. u Somboru, zatim boravi dve godine u Starom Bečeju kao učitelj. Odlazi potom u Prag, gde na konzervatorijumu studira teoretske predmete kod K. Steckera. Godine 1906. dolazi u Zemun za učitelja muzike i dirigenta srpskoga crkvenog hora. Uporedo vrši i dužnost nastavnika u Srpskoj muzičkoj školi u Beogradu i osniva privatnu muzičku školu u Zemunu. Od početka Prvog svetskog rata živi u Somboru, 1917. prelazi u Zagreb, gde je priređen njegov prvi kompozicionalni koncert i izvedene premijera njegove prve opere Ženidba Miloševa (Vilin veo). U to vreme piše kritike u "Hrvatskoj njivi" i objavljuje članke o muzici i pozorištu u raznim časopisima. Posle ujedinjenja kratko vreme boravi u Novom Sadu, 1921. postaje inspektor za muziku u Ministarstvu prosvete u Beogradu. Godine 1921—26. je direktor opere u Zagrebu, u kojoj povremeno diriguje, a debituje i kao reditelj. 1927—33. je upravnik Narodnog kazališta u Osijeku, Splitu i Novom Sadu a 1933—39. na istoj dužnosti u Zagrebu. U Beogradu zauzima polođaje profesora (1939—50) i rektora (1939—43 i 1945—47) Muzičke akademije te upravnika Muzikološkog instituta SAN (1948—54). Zagranički član Češke akademije nauka i umetnosti postao je 1938, a redovni član SAN 1946. godine.

Posto se počeo baviti kompozicijom jos kao đak učiteljske škole, zahvatajući već tada dve oblasti koje će mu tokom celog života ostati najprisnije: solo-pesmu i operu (sve kompozicije objavljene pre 1914. godine potpisivao je pseudonimom P.K. Božinski).

Boravak u Pragu presudno je uticao na njegovo umetnicko formiranje, a narocito na usvajanje stilskih principa kojih se dosledno drzao u svim kasnijim delima. Upoznavanje sa stvaralastvom Smetane, Novaka i ruske Petorice doprinosi njegovom odlucnom opredeljenju  za folklor kao izvor inspiracije i sredstvo umetnickog izraza. To svoje glediste on kasnije i teoretski izlaze  u vise studija i clanaka, stavljajuci u prvi plan teze o folkloru kao "oploditelju" umetnicke muzike i u osnovi odbacujuci sve "anacionalno" i "kosmopolitsko" u savremenom stvaranju. Kao umetnika siroke kulture, Konjovica estetski problemi stalno preokupiraju i prozimaju se sa njegovom kompozitorskom praksom. Tako on veoma dosledno primenjuje u svojim kompozicijama i princip gradjenja i izrastanja muzickih motiva iz akcenatskih fleksija i plastike govorene reci, koji prosiruje cak i na instrumentalnu muziku. No gotovo asketska beskompromisnost u pridrzavanju ovih principa ponekad dovodi i do sputavanja emocionalnog izraza i ne retko do slozenih kompoziciono–tehnickih i tesko ostvarljivih izvodjackih zahteva u njegovim delima.

Na osnovu takvih gledista Konjovic, posle Zenidbe Miloseve, koju pise u neoromanticnom stilu sa izvesnim weberovskim prizvukom, u kasnijem stvaranju za scenu usvaja formalne okvire muzicke drame sa "realisticnom ekspresivnom deklamacijom" — kako sam kaze — i simfonijskim tretiranjem orkestra (Knez od Zete, Kostana, Seljaci). Upoznavanje sa delima i stvaralackim nacelima L. Janaceka najociglednije se odrazava u Kostani, Konjovicevom najznacajnijem delu. Stankovicevoj realisticnoj drami privuklo je Konjovica ne samo folklorno obelezje teksta i mogucnost koriscenja i izvlacenja latentnih kvaliteta i lokalnoga narodnog melosa nego i osnovni emocionalni ton drame izrazen u sukobu strasti u "zalu" za mladoscu i radostima i u zanosu za pesmom i lepotom. Kostana je ujedno i pruzila mogucnost kompozitoru da dade maha svom dramatskom temperamentu i da njemu inace blizak sevdalijski patos izdigne na visi umetnicki stepen. Kao tanan poznavalac scene i njenih zakona Konjovic je, stalno trazeci bolja dramaturska i muzicka resenja, Kostanu vise puta preradjivao, kao sto je to cinio i sa Zenidbom Milosevom i Knezom od Zete. Posle prve preradbe Kostane nastao je simfonijski triptihon Kostana, sastavljan od interludijuma i delova opere — Sobina, Kestenova gora, Velika cocecka igra — u pogledu orkestarskih boja i ritmickog pulsa najizrazitiji i najsnazniji Konjovicev simfonijski opus.

Sa sklonostima pesnika i literate (sam je pisao pesme i objavljivao ih u "Letopisu Matice srpske" i "Savremeniku"), Konjovic je i u muzickom stvaranju najbolja dostignuca u kompozicijama inspirisanim knjizevnim ili poetskim motivom ili vezanima za literarni tekst. U njegovim solo-pesmama ogledaju se bitna obelezja njegovih stvaralackih naklonosti. Stotina pesama sabrana pod nazivom "Moja zemlja" (narodne melodije iz raznih krajeva Jugoslavije) ispoljava njegov bliski odnos prema zvuku i ritmu narodnog melosa, dok u Liriku (u kojoj su sakupljene 24 originalne kompozicije), pored impresionistickih elemenata u tretiranju vokalmne partije u klavira, neizbezno prodire opet neodoljiva naklonost prema sevdahu (Sevdah; Grivna; Sabah), a naročito izražena u pesmi "Pod pendžeri" (tekst Konjovićev), koja je u tolikoj meri prodrla u narod da je često pogrešno smatrana narodnom tvorevinom. U horskim kompozicijama, među kojima se po neposrednoj impresivnosti izdvaja Vragolan, takođe se ogleda, uporedo sa maksimalnom tehničkom složenošću, težnja za stvaranjem u narodnom duhu.

Iako stvarno pod raznolikim uticajima, Konjovićevo kompozitorsko delo nosi pečat jake i izrazite umetničke individualnosti koja je umela da podredi sebi sve što je primala sa strane. I razvoju srpske muzike Konjović donosi najviše razrađen i učvršćen nacionalni smer koji je Mokranjac zasnovao.

Kao muzički pisac Konjović je svoje zbirke članaka i ogleda, kao i monografije o Miloju Milivojeviću i Stevanu Mokranjcu, pisao bez muzikoloških pretenzija, kroz prizmu subjektivnog stava prema određenim ličnostima, zanimajući se prvenstveno za probleme koji ga kao kompozitora interesuju.


Stana Đ. Klajn
4419  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Petar Konjović (1883—1970) poslato: Februar 01, 2011, 10:22:20 pm
*

PETAR KONJOVIĆ



DELA
4420  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Petar Konjović (1883—1970) poslato: Februar 01, 2011, 10:21:47 pm
*





PETAR KONJOVIĆ
(Čurug, Srbija, 05.05.1883. — Beograd, 01.10.1970.)

Petar Konjović, srpski kompozitor klasične muzike, rođen je u Čurugu, a gimnaziju je pohađao u Novom Sadu, da bi, završivši četvrti razred, prešao u Srpsku učiteljsku školu u Somboru, u to vreme jedno od žarišta muzičkog života na ovome području. Kao pre toga Josifu Marinkoviću, i Konjoviću je muziku predavao Dragutin Blažek, iskusni horovođa i muzički pisac. Konjović je brzo stao pred hor, a Sombor je čuven po negovanju ovog tipa muzike, da bi ubrzo, već 1903. napisao i svoj prvi opus — operu "Ženidba Miloša Obilića" (ili drugde "Ženidba Miloševa"), poštapajući se udžbenicima koji su mu bili pri ruci i Veberovim Čarobnim strelcem. Njegov savremenik i drug, Veljko Petrović ovako govori:

"Kada je mladi Konjović, čupav i namrgođen kao što pristoji mladim Titanima, dirigovao svoju liturgiju, u kojoj je bilo verovatno i vagnerovskih i debisijevskih prizvuka, omladina, drugovi izvođači ili ostali, galerija i klaka, bili su oduševljeni i slavodobitni. Stariji su, razume se, mahali glavom, a čuveni ceremonijalac i paradoš, prota Kupusarević je iz oltara doviknuo: — Ovo nije opera!".

Kada se Konjović sa mučnom, asketski stečenom ušteđevinom i sa desetak kila kompozicija, među njima i sa čitavom operom, pojavio pred rektorom Praškog konzervatorijuma, ovaj se isto tako začudio, podsmehnuo, čuvši da ovaj panonac-balkanac može s to malo novaca da izgura samo dvadeset meseci. Pa ipak, prelistao je partiture i utvrdio "da ga treba pustiti odmah u drugu godinu". Bilo je to 1904. godine.

Scena iz opere "Ženidba Miloševa", Narodno pozorište, Beograd (1923.). Dve godine potom, angažovan je kao horovođa i nastavnik u Zemunu, da bi kasnije predavao u Srpskoj muzičkoj školi u Beogradu, sve do I svetskog rata, kada se vraća u Sombor. Tu prerađuje svoju prvu operu, koja, tako izmenjena, praizvedbu doživljava u Zagrebu, ali zbog ratne cenzure, kao Vilin veo. Posle dužnosti inspektora za muziku u Ministarstvu prosvete (1921.) postaje direktor Opere u Zagrebu (do 1926.), da bi nakon toga bio upravnik pozorišta u Osijeku, pa u Splitu i Novom Sadu. 1933. se vraća u Zagreb gde ostaje do 1939. kada je postavljen za profesora Muzičke akademije u Beogradu, čiji kasnije postaje i rektor. Godine 1946. je izabran u zvanje redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), na čelu čijeg se Muzikološkog instituta nalazio od 1948. do 1954. godine.

Izvor Konjovićeve inspiracije se nalazi u folkloru, a svoje estetske principe je izneo u svojim studijama i napisima. Zadojen u mladosti vokalnom muzikom, godinama vezan uz scenu, Konjović kao stvaralac najčešće poseže za vokalnim ili vokalno-instrumentalnim delima, u kojima postiže i svoja najbolja ostvarenja. On se u njoj dosledno oslanja na muziku govora, pa čak proširuje taj postupak na instrumentalni deo. U celini uzevši, njegovo se stvaralaštvo nadovezuje na realizam Musorgskog i A. Borodina, a posebno na Leoša Janačeka, no u isti mah i na Mokranjca, oca nacionalne muzike u Srbiji.

Na području instrumentalne muzike, Konjović nije pružio mnogo dela, ali se među njima ističu "Simfonija u c-mollu" iz 1907., "Jadranski kapričo" za violinu i orkestar (1933.), simfonijska poema "Makar Čudra" (prema Gorkom, 1944.), dva gudačka kvarteta (d-moll i f-moll) i kao čegovo najznačajnije delo Simfonijski triptihon "Koštana", sastavljen iz instrumentalnih delova njegove istoimene opere: interludija između I i II čina ("Sobina"), preludij V slike ("Kestenova gora") i baletskih numera ("Velika čočečka igra").

Pored brojnih horova i solo pesama, Konjović je napisao i pet opera: operski prvenac "Ženidba Miloševa" ("Vilin veo"), zatim "Knez od Zete" (prema Lazi Kostiću, 1929.), "Koštana" (1931., prerađena 1940. i 1949.), komična opera "Seljaci" (prema J. Veselinovićevom "Đidu", 1952.) i poslednja opera "Otadžbina" (prema Vojnovićevom spevu "Smrt majke Jugovića").


"Muzički leksikon", Ilija Vrsajkov


Portret Petra Konjovića
Tomislav Krizman

bakropis, 54,5 x 49,5 cm
Zagreb, 1917. godina
IB LPK/55
4421  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Kornelije Stanković (1831—1866) poslato: Februar 01, 2011, 10:16:32 pm
**

KORNELIJE STANKOVIĆ


O Korneliju Stankovicu je kod nas dosada vrlo mnogo pisano. Jos za zivota njegovi suvremenici su pratili svaki korak u njegovom javnom radu, belezili njegove koncerte i objavljivanje njegovih kompozicija i uvek sa emfazom pisali o njegovom stvaralackom radu. Kasnije, o svakoj znacajnijoj godisnjici njegove smrti ili njegova rodjenja pisali su se clanci, a ni pevacka drustva nisu propustala nijednu priliku da proslave ime pionira nase muzike. Izmedju dva rata napisane su i nekolike studije o njemu, koje su mahom donosile nove poglede o njegovom delu i poneke nove podatke o zivotu.1) Tako se o Korneliju Stankovicu tokom godina nakupilo literature, znacajnije ili ne, vise nego i o jednom drugom srpskom kompozitoru, vise cak nego i o Mokranjcu. U celoj toj, ovd espomenutoj literaturi pisalo se (kada je u pitanju stankovic-kompozitor) samo o njegovim horovima, klavirskim i crkvenim kompozicijama, dakle o radovima koji su ustvari harmonizacije postojeceg folklornog i crkvenog muzickog materijala. I sam Stankovic, kada je objavljivao svoje radove, davao im je naslove "Srbske narodne pesme" ili "Srbske pesme", cime je hteo da kaze da one nisu njegov originalni proizvod. Zato se Stankovic nigde i ne istice kao kompozitor originalnih svojih kompozicija. Doduse, Milan Grol u svojoj knjizi "Iz pozorista predratne Srbije"2), pisuci o radu pozorista 1862 godine, kaze: "Tad i docnije u komadima se cuo sa svojim kompozicijama prvi kompozitor za pozoriste Kornelije Stankovic". No kao sto nije tacno da je Stankovic bio "prvi kompozitor za pozoriste", jer su pre njega, jos od cetrdesetih godina, vrlo marljivo pisali za pozoriste Slezinger i Djurkovic, tako nam Grol ne daje ni odredjenije podatke koje su to Stankoviceve kompozicije ni za koje komade.

Ne bismo ni danas mogli sa pouzdanjem tvrditi da je on imao originalnih tvorevina - da nismo dosli do samih Stankovicevih rukopisnih zabelezaka koje govore o tome, tim pre sto se u prvoj polovini proslog veka vrlo malo vodilo racuna o autorstvu pa se za mnoge pesme ne zna da li su umetnicke ili narodne - te cak veoma cest slucaj da su pojedini kompozitori doterivali ili harmonizovali na svoj nacin kompozicije drugih autora, ne dajuci podataka o poreklu tih pesama.

Stankovic je 1863 godine izdao ("U Becu o Uskrsu") zbirku srpskih pesama, posvecenu ruskom poslaniku na beckom dvoru V. P. Balabinu. Posluzicemo se ovde nacinom koji je Vladimir Djordjevic uveo za razlikovanje pojedinih njegovih izdanja3 (posto ona, njih sest na broju, nose sva isti naslov "Srbske narodne pesme" ili Srbske pesme" i posto je i sam Kornelije menjao njihov redni broj) nazivacemo ovu zbirku po prvoj pesmi u njoj "Prag je ovo milog srbstva". Do stampanog primerka te zbirke nisam mogla doci ni u Beogradu ni u Pancevu, ali su nam na raspolozenju dva originalna rukopis ate zbirke. Prvi, nazalost nepotpun, svojina Muzikoloskog instituta, napisan je za pevanje i klavir i sadrzi sledece pesme: 1. "Prag je ovo"... 2. "Oj, talasi" ("Brodarska pesma"), 3. "Evo desnice verne", cetvrta i peta pesam nedostaju, 6. "Aid u vojnu Serbine", 7. "Vec se srbska zastava", 8. "Vec iz gustog luga", 9. Ustaj, ustaj Srbine!" i 10. "sekretarka" ("Igra u Srbiji"). Drugi rukopis, svojina arhive Pancevackog srpskog crkvenog pevackog drustva, napisan je za cetvoroglasni muski hor i u njemu su prve tri pesme iste, cetvrta i peta koje nedostaju u prvom rukopisu jesu: "Kad vec srbska krvca tece" i "Rado ide Srbin u vojnike", sedma i osma su takodje iste, a deveta i deseta nedostaju. Medjutim, nedostajanje devete i desete pesme nije nastalo usled toga sto bi koji list otpao ili se izgubio (jer je sveska sacuvana kao originalna celina), nego je ovu zbirku Kornelije bas tako i slozio.

Za nas su u ovim zbirkama od narocitog interesa treca (sa pododeljcima a i b) i sesta pesma, jer nam ovi rukopisi otkrivaju da su to Stankoviceve originalne tvorevine. Pancevacki rukopis je narocito karakteristican po tome sto ga je Stankovic, izgleda, slao nekom strancu, koji je svakako te kompozicije trazio, pa je stoga na koricama sam Stankovic napisao: "Der Tex sammtlicher Lieder ist dem Herr (sic) bekannt, ausgenommen No 6, daher sende ich Ihnem": i posto je dao tekst te pesme (na srpskom) Stankovic na kraju dodaje: "die melodie ist von mir componirt". (sl. 1.) U rukopisu muzikoloskog instituta Stankovic na dva mesta, kod iste seste pesme i kod trece dodaje olovkom: "melodija ove pesme od mene je". (sl. 2 i 3) Danas nam moze izgledati cudno ovoliko isticanje originalnosti tih melodija, ali da je sam kornelije na to mnogo polagao, u to nema sumnje, jer on pre toga nista drugo nije ni objavljivao do harmonizacije narodnih pesama ili varijacija na narodne pesme.

Kako je doslo do toga da Stankovic napise ove pesme? Beogradsko amatersko Praporcetovicevo pozoriste, koje je davalo pretstave u "Knezevoj pivari", smenilo je 1859 g. svoga dotadasnjeg upravnika i izabralo na to mesto Djordja Maletica. I kako kaze sam Maletic, "da bi dakle i u publici i u druzini novu volju probudio, naumim kao upravljac te diletantske druzine da pozoriste otvorim mojom, prema ondasnjem vremenu i ondasnjoj potrebi tendenciozno napisanom dramom "Predhodnica srpske slobode" ili "Srpski hajduci", uveren da ce one grozne slike iz vremena turskog tiranisanja potresti srca gledaocima".4) Maleticu je bilo narocito stalo do toga da pretstava uspe ne samo zbog njegovog knjizevnog imena nego i jos vise zbog toga da bi se afarmisao kao novi upravnik pozorista. Razume se, narocitu vaznost je Maletic pridavao sto boljem izvodjenju i sto povoljnijem utisku kod publike, pa je stoga pozvao Kornelija Stankovica da komponuje muziku za taj komad. A kakvu je teskocu, u izvodjackom smislu, znacilo to sto se u komad ubacuje i muzika, saznajemo opet iz reci Mileticevih, koji kaze: "Da bi tim komadom publiku iznenadili, naredjena je bila prilicno duga sprema jedno zbog pesama, koje je pokojni Kornelije Stankovic u harmoniju slozio bio, a drugo i zbog nekih novih clanova, koji nisu imali gotovo nikakve spreme za pretstavljanje"5). Kornelije Stankovic tada nije bio u Beogradu i u spremanju komada odnosno u uvezbavanju muzickih tacaka pomagao je Maleticu Stevan Todorovic, bio mu je kako sam Maletic kaze, "desna ruka"6). No sama pretstava, mada je u ovo vreme znacila veliki kulturni i drustveni dogadjaj (posetili su je i knjeginja Julija i Knez Mihailo), sudeci po kritikama koje su izasle i po tome sto je Maletic na te kritike i odgovorio u stampi, izgleda da nije dobro prosla. Svakako vise zbog knjizevnih nedostataka drame nego zbog loseg izvodjenja. U to nas najvise uverava cinjenica sto je sledeca pretstava bila tek cetiri godine kasnije, 1863, treca 1868, cetvrta, poslednja i jedina u novoj zgradi Narodnog pozorista, 1 januara 1871.

U Arhivi Narodnog pozorista u Beogradu nisu, nazalost, sacuvani nikakvi tragovi o izvodjenju te drame: ni radno pozorisno delo, ni rukopis nota. Nikakvih podataka nema ni u Pozorisnom muzeju u Beogradu. Zato ce nam za rekonstrukciju rada Kornelija Stankovica posluziti stampani primerak Maleticeve drame7) i pomenuti rukopisi samog Stankovica.

U fabuli drame, pisanoj u desetercu kroz pet dejstvija i vise od 60 pojava, nadugacko i nasiroko se, sasvim nevestim dramaturskim sredstvima, tretira borba srpskih rodoljuba protiv Turaka u XVIII veku. U toj svojoj drami Maletic je dosta mesta predvideo za muziku. Na jednom mestu u drugom cinu stoji oznaka izmedju stihova: "cuje se iz gore pesma", na drugom opet isto, i to odredjena narodna pesma, "Kolika je Javorina planina". U cetvrtom cinu predvidjeno je i igranje kola uz frulu, zatim, nekoliko lica iz drame — jedan slepac, jedan kum u svatovima, jedan hajduk — imaju svoje solo-pevacke tacke. Verovatno da je Stankovic za sva ta odredjena mesta i komponovao muziku. Medjutim, cudno je i karakteristicno da osim pesme "U boj, u boj, slava krepi", koja se nalazi u Maleticevoj drami, drugih tekstova koje je Stankovic komponovao za ovu dramu (a to su pesme "Evo desnice verne" i "Hajd u vojnu Srbine") u samoj drami nema; odnosno, tekstovi kompozicija ne slazu se sa tekstovima iz drame. Da je Stankovic te pesme zaista napisao za Maleticevu dramu dokaz je cinjenica da u jednom od rukopisa (Muzikoloskog instituta), pored zabeleske da su melodije njegove, kod tih pesama stavlja oznaku "Iz drame Ajduci djordja Maletica". Najzad i sama sadrzina pesama jasno govori o istoj tematici kojom je drama skroz prozeta: o borbi protiv Turaka, o stresanju ropskih lanaca, o prolivanju krvi za slobodu Srbije itd.

Sve tri pesme imaju izrazito homofon karakter i sasvim jednotavne dvodelne taktove, a pisane su u romanticarskom Liedertafel stilu. Prva pesma "Evo desnice verne", skroz je komponovana pesma, napisana u C duru, u harmonskom pogledu je sasvim skolski tretirana, tempa marsevskog a karaktera gotovo himnickog. (Uzgred da napomenemo da je tu pesmu Mokranjac izvodio na poznatom istorijskom koncertu 1903 g., ali bez naznacenja da je ta pesma iz pozorisnog komada). Druga pesma "U boj, u boj", (u d mollu) mnogo je izrazitija od prve, prava borbena pesma u formi ABA, pri cemu je A jedan con fuoco deo, jezgrovit, upecatljiv poziv na ustanak a B otsek, Maestoso, modulira u F dur. Treca pesma "Ajd u vojnu Srbine" (G dur), kratka i dosta poletna, u harmonskom pogledu takodje je stereotipna i njena je melodika po svom priprostom, narodskom karakteru adekvatna dosta naivnom tekstu. Karakteristicni su stihovi:

Ajde Srbe i za Srbstvo mri, mri
kom u srcu srbska krvca vri.


Nesumnjivo je da su ti stihovi nastali kao neka vrsta borbene krilatice u vreme revolucije 1848 g., jer slicne stihove nalazimo u jednoj kompoziciji Nikole Djurkovica ("Macem, kopljem") sa sasvim drugom melodijom:

U kom srbska krvca vre
za slobodu neka mre!


Pesme ovakvog karaktera, neka vrsta srpskih budnica, kao sto smo vec napomenuli, najcesce anonimne po poreklu, bile su veoma omiljene i mnogo pevane cetrdesetih i pedesetih godina proslog veka ne samo u Srbiji nego i u Vojvodini, na gradjanskim besedama i sirom naroda. Jos cesce su se takve pesme ubacivale u pozorisne komade ili su  pak iz pozorisnih pretstava izlazile na ulicu, u narod. Takve su "Jarko sunce nam je za oblake zaslo", "Srbadijo mila braco", "Neverom me zva", "Ja sam Srbin srpski sin", kao i one koje je Kornelije uneo u ovu zbirku: veoma popularna pesma na Sterijine stihove "Ustaj, ustaj Srbine!", zatim "Granicarska pesma" Vase Zivkovica (Rado ide Srbin u vojnike), "Vec se srpska zastava", Oreskoviceva "Prag je ovo milog srbstva", itd. Pesme toga tipa mogle su posluziti kao uzor i Korneliju Stankovicu pri komponovanju muzike za Maleticevu dramu. Stavise, on je ovu svoju zbirku (za razliku od drugih koje sadrze i gradjanske melodije i narodne ljubavne, zetelacke, plesne, svatovske itd.) cak i uredio po izvesnoj srodnosti pesama, jer osim "Brodarske pesme" (Oj, talasi), koja je u stvari kompozicija Lisinskog na stihove Ivana Trnskog, — iako je i ona cesto smatrana za narodnu — i osim igre "Sekretarka" — sve ostale pesme su rodoljubivo-borbenog karaktera.

Poznato je da je Stankovicu u komponovanju odnosno u harmonizovanju i obradjivanju veoma mnogo pomogao njegov nastavnik Simon Sehter, ciji je uticaj bio blagotvoran u pogledu svetovnih pesama, ali se pokazao pogresan u tretiranju srpskih crkvenih melodija. Nije nam moguce doznati da li je u pesmama za Maleticevu dramu bilo Sehterovih retusa. Doduse, i ovde imamo  pismeni podatak, i to bas kod pesama za dramu; tu stoji: "U Budimu 10/22 X 1862 g., dakle u predahu izmedju Stankovicevih putovanja po Srbiji i Vojvodini 1861 1863, pred njegovo stalno nastanjenje u Beogradu. No buduci da je premijera Srpskih hajduka bila 1859 a ovaj rukopis iz 1862, mozemo samo zakljuciti da je to datum prepisa a ne komponovanja, mada u drugom rukopisu stoji: "Ovu drugu knjigu Srbskih pesama svrsih u Budimu 15/27 X' — ali ne stoji koje godine! Moglo bi se pretpostaviti i da je ranije pomenuti nemacki tekst upucen bas Sehteru i da je taj rukopis Stankovic njemu slao na reviziju. Medjutim, takvu bih pretpostavku odbacila zbog toga sto stankovic ove kompoziije salje (sende ich Ihnem) preko posrednika nekom gospodinu (dem Herrn) koji poznaje sve pesme osim ove originalne njegove. Da je Sehter stalno nadzirao Stankovicev rad bila bi mu poznata i ova kompozicija. A da je ova sveska upucena Sehteru pisalo bi svakako dem Herrn Professor!

Ostaje nam jos i da utvrdimo da li su ove jedine Stankoviceve kompozicije za pozoriste. Verujem da jesu, jer, prvo, ni u celokupnom repertoaru pozorista toga vremena pa ni u literaturi o pozoristu nigde vise nema pomena o Stankovicu; zatim, vec za sledecu Maleticevu dramu (Proslavljanje kneza Mihaila) muziku je komponovao Dragutin Res, a za sve dalje pozorisne komade bio je, kao sto je poznato, davorin Jenko skoro iskljucivo kompozitor. Prema tome, ovo bi bio jedini Stankovicev rad na scenskoj muzici.

I to je jedan od razloga zbog kojih je bilo potrebno osvrnuti se na ovu granu Stankoviceve delatnosti, jer ovim utvrdjujemo da je pisao i originalne kompozicije, zatim da je pisao i za pozoriste u beogradu. Najzad, potreba ovakvog osvrta namece se i zbog toga sto su i stampani u rukopisni primerci Kornelijevih dela danas sve redji (u Arhivu Srpske akademije nauka, napr., koji cuva njegove neobjavljene crkvene kompozicije, uopste nema svetovnih), pa je stoga od neobicne vaznosti da se konstatuje i zabelezi sve ono sto je jos dostupno i sto moze da posluzi osvetljavanju kako delatnosti Stankoviceve tako i ostalih najranijih graditelja nase muzicke kulture8).


Stana Đ. Klajn

MUZIKA I MUZIČARI | STANA ĐURIĆ-KLAJN | Prosveta | Izdavačko preduzeće Srbije | Beograd, 1956.
__________________


1 P. Konjovic: Kornelije, srpski muzicar, Muzicki glasnik 1940, br. 1; K. Manojlovic: K. S., Prosveni glasnik 1942, br. 6—7; S. Ribnikar: Intimni lik Kornelija Stankovica, Zvuk 1932, br. 1; K. S. i njegovo doba, Zvuk 1935, br 5.
2 Izd. Srpske knjizevne zadruge 1952, str. 257.
3 U svojoj brosuri "prilozi biografskom recniku srpskih muzicara", izd. Muzikoloskog instituta SAN, 1950.
4 Maletic: Gradja za istoriju Srpskog narodnog pozorista u beogradu, 1884, str. 85.
5 Op. cit.
6 Op. cit.
7 Preodnica srbske slobode ili Srbski hajduci u karlovci, 1863, Mitropolitsko-gimnazijalna tipografija.
8 Tek po zavrsetku ovoga clanka dosao mi je do ruku i stampani primerak ove zbirke. Iako je i tu izbor pesama razlicit (ne podudara se potpuno potpuno ni sa jednim ni sa drugim rukopisom) iako tu nije objavljena pesma "aid u vojnu Srbine", ipak ostaje cinjenica da su pesme "Evo desnice verne" i "U boj, u boj" Stankovicevi originali, jer on i u ovom primerku, u belesci, naglasuje da ih je sam komponovao. A da ih je komponovao za Maleticevu dramu to nam ostaje poznato samo iz rukopisa, jer u stampanom delu on to ne navodi.
Stampani primerak nam potvrdjuje i to da je Stankovic imao osecanje za folklor, da je umeo da razlikuje narodnu tvorevinu od gradjanske: jer on je izvesne pesme, ne znajuci tacno njihovo poreklo, objavio sa oprezom i ogradom. Tako kod pesama "Prag je ovo" i "Brodarska pesma" (ciju su autori Oreskovic i Lisinski) on daje napomenu da nisu "cisto narodne".
4422  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Kornelije Stanković (1831—1866) poslato: Februar 01, 2011, 10:16:10 pm
**

KORNELIJE STANKOVIĆ


Kornelije Stankovic, inicijator narodnog stila u srpskoj umetnickoj muzici, prvi profesionalni kompozitor i zapisivac narodnih melodija, bio je znacajna pojava u vreme naseg romantizma ne samo u Srbiji nego i medju Srbima u Austro-Ugarskoj. Ideoloski se izgradjivao u onom kolu mladih ljudi koji su se odusevljavali idejom ozivotvorenja narodne umetnosti i zalagali za kulturno i politicko oslobodjenje svog naroda od austro-ugarske dominacije. Stankovic je pokusavao da te ideje prenese u muziku, da svojim delom u toj oblasti doprinese stvaranju onoga sto je bila teznja i cilj najnaprednijih njegovih savremenika: istinski narodne i narodu pristupacne umetnosti.

Mada nosilac romanticarskog patriotskog zanosa, on nije ogranicen na usko lokalno rodoljublje, nego zahteva, jos od prvih kontakta sa ruskim ljudima, ruskom muzikom i ruskom literaturom, zarka zelja da ode u Rusiju ne samo da bi Ruse upoznao sa nasom narodnom muzikom. Sprema se da priredi koncertnu turneju po Rusiji, gde bi, kao pijanista, izvodio nase narodne pesme koje je prikupio, zabelezio i obradio.

Njegov prijatelj sa studija u Becu, ruski oficir K. Aleksic, vec 1858 godine, u pismu upucenom Stankovicu iz Petrograda, opisuje uslove takvoga gostovanja: "Zivot je ovde velicestven, ali za stranca vrlo skup, no poznavajuci blagodeteljstva moze se sa manjim troskom dobro ziveti. Ja sam uveren da ce Vase plemenito delo ovde i u Moskvi u svim krugovima priznato biti. Na dan gde pozorista nema, bi Vam upravitelj c. pozorista jedan od grdni i sjajni ti zdanija za konser ustupio, kako bi drustvo Vase lepo delo cuti moglo. A i materijalno bi to savetno bilo, jer pri ovdasnjoj ceni bi Vam jedan konser mogucstva dao pol godine dobro ziveti..."1) U medjuvremenu Kornelije salje u Rusiju svoje "srbske narodne pesme udesene za pevanje i klavir" i one polako prodiru u zatvorene koncertne krugove.





Cetiri godine kasnije put u rusiju jos je neostvaren, jer Stankovic, sve vise pritiskan tuberkulozom, ne moze da ponese tako naporan i dalek put. Predosecajuci da se nece nikada ispuniti te njegove nade on u predgovoru svoje stampane Liturgije pise: "Makar sto sam sicusan telom, nadam se da me nece Bog milostivi pre sebi na istinu zvati dok ne vidi bar svekolika pravoslavna sveta i ne poznam ga. A osobito vuce me nesto u Rusiju. Ja mislim da cu tamo mnogo cega naci sto ce mi pomoci da u delu svome pobedim. Grcku bih i pregoreo, kad bih mogao proci po svim nasim krajevima i da mi je doci do Rusije."

Stavise, taj njegov put u Rusiju postaje predmet o kojem se obavestava javnost. Tako "Danica"2) javlja "da ce nas vestak g. Kornelije Stankovic ici u Rusiju, da prouci staro rusko crkveno pjenije, koje se sacuvalo jos u nekojim manastirima". Isti casopis u svom sedmom broju oglasuje prenumeraciju na Stankovicevu Liturgiju i kaze: "upisivanje traje do pocetka aprilija i onda ce se delo razaslati; posle nece biti u Austriji g. Stankovic jer odlazi u Rusiju". U dvadesetom broju iste godine, dajuci belesku o njegovim "Srbskim narodnim pesmama", "Danica" izvestava opet da Stankovic "odlazi u ime bozje u Rusiju". Najzad, i sam Kornelije svoj predgovor iste zbirke zavrsava recima: "Kako mislim da putujem u Rusiju, to ce se ovo delo, a i sva druga moja dela, moci dobiti u becu kod Gustava Albrehta."

Medjutim austro-ugarski politicki faktori vec od ranije sa punom paznjom prate razvoj ovog srpskog muzicara, podanika dvojne monarhije koji hoce da se izmigolji ispod carsko-kraljevskog okrilja i koji sve intenzivnije pokazuje svoje naklonosti prema Rusiji i ruskoj umetnosti. I zato austriski konzul u Beogradu, Borovicka, 1861 godine, izvestava Ministarstvo spoljnih poslova u Becu o napredovanju i znacaju mladog srpskog umetnika (akt se nalazi u Arhivi Ministarstva u Becu): "Ukoliko mi je poznato, carsko-kraljevski podanik, Gospodin Kornelije od Stankovic, je jedini iz srpskoga plemena koji se naucno posvetio muzici i nju odabrao za cilj svoga zivota. U narodu kao sto su Srbi, kod koga su plemenite umetnosti i znanja tako daleko zaostali, ova je pojava je zaista isuvise interesantna i ja ne smem ni pomisliti na to da je, u punoj poniznosti, posredstvom Ministarstva najponiznije izblize ne pretstavim Njegovom Velicanstvu Caru."3)

Iznoseci dalje zasluge Kornelija Stankovica na umetnickom polju, konzul narocito podvlaci da bi s politicke tacke gledista bilo dobro kada bi se obratila veca paznja na ovog srpskog umetnika s tim "da on bude najponiznije predlozen obziru Njegovog Velicanstva Cara, ali ipak ne mogu a da to ne potkrepim i sa nekoliko motiva politicke prirode, uzimajuci slobodu da ih sa puno postovanja i u najnemerodavnijem obliku iznesem Visokom Ministarstvu na rasmatranje."

Jedan od motiva politicke prirode bio je taj sto je carsko-kraljevski podanik Kornelije Stankovic prikupio srpske narodne melodije, svetovne i crkvene, i konzulu "izgleda od politicke vrednosti sto je taj zadatak izvrsio austrijski podanik sa nemackim vaspitanjem", i zato "trebalo bi u istini smatrati kao akt politicke uvidjavnosti pod sadasnjim okolnostima da se u svemu blagonaklono ide na ruku bogostovlju carsko-kraljevskih Srba i da se na taj nacin njihov pogled, odnosno njihovih svestenika odvrati od Rusije (kurziv moj), cija propaganda u religiozno-politickim stvarima, vodjena u masi sa promenljivom revnoscu, mora izgubiti i u znacaju i u sustini ukoliko nezavisnost nacionalnog i crkvenog zivota austriskih Srba raste".

Velikodusno patroniranje kulturnog razvoja Srba u Austro-Ugarskoj bilo je narocito potstaknuto strahovanjem da ce Kornelijev rad naici na priznanje i od strane ruskih diplomatskih faktora, i tako konzul na kraju potkrepljuje svoju preporuku: "Najzad, ja sam siguran da moj ovdasnji kolega Rus nece propustiti priliku, a da gospodina od Stankovica ne preporuci carskoj ruskoj vladi, koja ce, mozda, biti sklona da zasluge austriskog Jugoslovena za pevanje istocne crkve odlikuje priznanjem."

Cetiri godine kasnije kornelije je umro ne ostvarivsi svoj san o tome da ode u Rusiju, da se napaja na vrelu ruske kulture i da doprinese medjusobnom upoznavanju — rezultat konzulovih najmilostivijih preporuka bio je taj da su ga Rusi ipak preduhitrili proizvevsi Kornelija za "kavaljera ordena sv. Stanislava", dok carski orden Franje Josifa nije ipak dobio.


Stana Đ. Klajn

MUZIKA I MUZIČARI | STANA ĐURIĆ-KLAJN | Prosveta | Izdavačko preduzeće Srbije | Beograd, 1956.
__________________


1) Pismo se nalazi u Drzavnoj athivi u Beogradu.
2) "Danica", broj 2, 1862.
3) B.: Jedan austrijski izvestaj o Korneliju Stankovicu (Muzicki glasnik br. 9, 1922).
4423  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Kornelije Stanković (1831—1866) poslato: Februar 01, 2011, 10:15:48 pm
**

KORNELIJE STANKOVIĆ


Kornelije Stankovic pretstavlja u istoriji nase muzike kompozitora koji svojom vrednoscu, po danasnjem shvatanju i umetnickom merilu nebi imao veceg znacaja, da nije bio prvi srpski obrazovani muzicar i prvi kompozitor umetnicke muzike i da nije u Beogradu sestdesetih godina prosloga stoleca udario temelje srpskom muzickom zivotu i muzickoj kulturi uopste. Njegove kompozicije nisu imale toliko snage i neprolazne vrednosti da bi mogle svoje vreme da nadzive i danas da sluze ali uticaj koji je on imao na svoje suvremenike i na razvoj celokupnog kulturnog zivota u Srbiji cini ga znacajnom figurom u istoriji nase umetnosti.

Stankovic je i idejno i osecajno tesno vezan za one ljude koji su od burne 1848 godine pa sve do sedamdesetih godina proslog stoleca bili na celu naseg romanticarskog pokreta i obrazovali mladalacki snaznu grupu Ujedinjene omladine srpske. Centar srpske kulture i srpske intelektualne grupe vec pocetkom 19. veka presao je iz Beca u Pestu, rodno mesto Kornelijevo, da bi se zatim selio sve vise na jug. Sledeci tome razvoju Stankovic, koji je u toj kulturnoj zizi odrastao i tu stekao svoja prva znanja i muzicka i opsta, dosao je u Beograd vec potpuno nadahnut omladinskim idejama kao evropski obrazovan covek i vatren slovenski rodoljub. Zelja mu je bila da u Srbiji izvrsi jednu prosvetiteljsku misiju, da, pored politicke razvije i svoju umetnicku delatnost i da je prosiri u pravcu u kome je ona bila vrlo slaba ili nikakva, u pravcu propagiranja i popularizovanja muzike. To je uspeo da ucini organizovanjem Beogradskog pevackog drustva i komponovanjem pesama za to drustvo, koje je do tada pevalo samo nemacke i francuske pesme jer srpskih gotovo nije bilo. Na to se vrlo brzo i ogranicila sva njegova delatnost jer nova beogradska sredina a narocito njegove veze sa crkvenim ljudima ili licima bliskim apsolutistickoj srpskoj vladi razblazile su bez velike muke njegovu politicku borbenost.

Mekusan i bolesljiv, on nije bio stvoren za politicku aktivnost. Vrlo daleko od svake racionalnosti sve je gledao kroz osecajni i sentimentalni okvir. U literaturi, na primer, imao je odredjene simpatije: pretpostavljao je pravog romanticarskog pesnika Silera sarkasticnom Hajneu i Lenau (tri pisca koja je pored Sekspira, najvise ceni). U muzici voleo je vise vedrog Hajdna i detinjski neznog Mocarta nego strogog i tmurnog Betovena.

Bio je otvorena karaktera i beskrajno dobra srca, cenio je zivot i voleo ljude, a znao je svakako da nece dugo ziveti. Svaki njegov pohvat i svaki korak odavali su coveka popustljivog i blagog do krajnosti. Po svojoj prirodi on u mnogome podseca na svoga suvremenika Sopena, od koga se, razume se, razlikuje po nesravljeno manjem talentu. Kao sto Sopen nije uvek imao svoje jasno odredjene cvrste volje, tako se i Stankovic vrlo cesto povodio pod tudjim uticajem. Kao sto se Sopen celog zivota borio da bi se odrzao, tako je i Stankovic, gonjen istom bolescu i istom tegobom koja je u njemu ugusivala svaki zreliji i snazniji polet, grabio dane koji su jos bili pred njim.

U svojo tihoj skromnosti Kornelije nije nikada imao velike materijalne ni moralne zahteve. Upucen od ranog detinjstva, kao siroce bez roditelja, na licno staranje o samom sebi, ne bi mozda ni dospeo da uci muziku u Becu, da nije prijatelj njegovog oca, Pavle Ridjicki, sam uzeo da ga vaspitava i potpomaze. Zato je za njega bio veliki dogadjaj kada je 1861. godine pred beckom kriticarskom elitom prvi put uzeo palicu u ruke da diriguje svoje kompozicije. Kao kada zatvorenika iz mraka zablesne svetlo slobode, tako je i njega, voljnog usamljenika, toliko zasenila mnogobrojna nemilostiva publika da je u uzbudjenju ispustio palicu i dugo nije mogao da dodje k sebi. To mu je bio prvi dodir sa onim muzickim snagama i autoritetima koje je do tada zamisljao kao nedostizne velicine. Ranije, u svome detinjstvu, bio je u dodiru sa muzikom samo kada bi kakav drugorazredni "koncertas", uzgred, posle turneje, svratio u Arad i bez mnogo talenta otsvirao kakvu beznacajnu kompoziciju. Za Kornelija, u Becu List i Talberg bili su pravo otkrovenje, i on se cvrsto resio da Listovu tehniku, vezbajuci po osam casova dnevno. Kao pijanista, imao je lepih uspeha, ali slabo zdravlje smetalo mu je da svoju ambiciju do kraja ostvari.

Sa svojim prijateljima Stankovic se ophodio do krajnosti srdacno. Uopste, u dodiru sa ljudima pokazivao je neobicnu prisnost, sto je kod njega bio odjek romanticarske emfaze i u ono vreme uobicajene pateticnosti u izrazavanju. Medju njegovim prijateljima najbolji su bili Fedor Demelic, drug sa studija u Becu, (kome dugujemo najiscrpniju i najautenticniju biografiju o ovom nasem muzickom pioniru), slikar Steva Todorovic, cije ga je prijateljstvo i privuklo u Beograd, i d-r Mihailo Polit-Desancic. Svi oni pisu o Korneliju kao o najvernijem prijatelju i najneznijem drugu.

Dosta je cudno da kod tog bledog sanjalice nikada nije ni bilo pomena o ljubavi prema zeni. Da li je Katka Rozulovic, — cije ime i inicijale cesto sretamo u njegovim rukopisnim kompozicijama, uz opomenu "secaj se" — bila jedina zena na koju je mislio? Mozda je uzrok njegovoj povucenosti urodjena stidljivost, ili starh da zbog svog neznog, slabunjavog i nedovoljno muskog izgleda, ili zbog fizickog nedostatka (nije imao jedno oko) nebi nasao odziva kod zena? Ocigledno je da je taj tuberkulozni mladic, rodjen u mnogobrojnoj porodici, kao dvadeset drugo dete, od kojih su, pocevsi od roditelja, svi rano umirali, cuvao svoj zivot i skupocene dane koji su mu preostajali.1)

Preplasen u zivotu, inace sin porodice koja je imala veliki broj svesteniak, Kornelije je u religiji nasao veliku utehu. Poboznost je bila jedan od njegovih najdubljih zanosa, koji nisu mogli da umanje sve njegove slobodnjacke ideje. Demelic o tome kaze: "Branio bi se svom snagom vere svoje protiv nasih mladjanih nasrtaja na religiju i poboznost njegovu; sva nasa mudrovanja i sva nasa dijalektika, kojom smo svakojako gledali nebi l’ ga naveli da on veruje u duhu novog vremena, koji ce valjati da zameni prazne forme verozakonske — sve bi nam to bilo uzalud kod njegova duboko ukorenjena uverenja."2)

Drugi njegov zanos bio je patriotizam. U njegovim kompozicijama oseca se da ga taj patriotizam nosi i takoreci gusi, jer nikada nije uspevao da ga dovoljno intezivno i dovoljno jasno izrazi. Zato mu je nedostajala i temeljna tehnicka sprema i prava romanticarska bujnost. Nije to kod njega bio lokalni srpski patritizam, vec se sirio u prostrano panslavisticko odusevljenje, sto je ustvari bio odjek onog opsteg panslavistickog strujanja medju omladinom toga doba. Taj zanos isao je dotle da je, pored velikog prijateljstva sa ruskim konzulom u Beogradu, Aleksandrom Vlangalijom, s kojim je raspravljao o svim politickim i umetnickim pitanjima koja su ga mucila, imao poklonicko divljenje prema ruskom caru, ma koliko to bilo u suprotnosti sa njegovim omladinskim revolucionarnim stavom.3) Ruskome caru on je popsvetio i jednu svoju kompoziciju i od cara primio zato pismo zahvalnosti.

Ima u Stankovicevim pogledima na svet jos necega sto ga je odvajalo od tadasnjih omladinskih ideja. To su njegovi nazori o ciljevima umetnosti. U to uskovitlano i usijano doba idealizovanja naroda, narodne poezije i svih produkata narodne misli, Stankovic je jedini video realne mogucnosti pravog iskoriscavanja svega toga. Svestan da muzika u drustvu ne zauzima ono mesto koje joj pripada, on je jos onda govorio i trazio da pravo na nju dobiju ne samo visi slojevi nego siroka masa narodna. Zeleo je da muzika bude izraz kolektiva, da bude svojina mase i pristupacna svakome. "Stankovic je dobro video, kaze Demelic, da bas drustveni polozaj muzicki zahteva bez odlaganja da se muzika prema drustvenosti razvija. Ona ne sme biti i ostati svojina samo visega drustvenoga staleza, vec mora sav narod obuzeti i postati opste dobro narodno."

Danas, posle vise od sto godina od njegova rodjenja, Kornelijeve reci dobijaju svoj puni znacaj.


Stana Đ. Klajn

MUZIKA I MUZIČARI | STANA ĐURIĆ-KLAJN | Prosveta | Izdavačko preduzeće Srbije | Beograd, 1956.

__________________

1) Ove podatke (o njegovom fizickom izgledu i o tome da je bio dvadeset drugo dete) kazivala mi je 1932 g. tada jos jedina ziva osoba koja je licno poznavala Kornelija, Poleksija, supruga Steve Todorovica. Te iste podatke (koje sam objavila tada u "Zvuku", br.1, 1932) preneli su kasnije u svojim napisima o Korneliju i Kosta Manojlovic i Vladimir Djordjevic. Medjutim, kako u svojim kasnijim istrazivanjima o Kornelijevom zivotu nigde nisam naisla na slicna tvrdjenja, ja to i danas objavljujem s napomenom da mi je to govorila osoba koja ga je doduse veoma dobro poznavala, ali zena u dubokoj starosti, cije pamcenje nije moralo biti pouzdano.
2) Fedor Demelic: K. S. (Letopis Matice srpske, 1865, kn. 110).
3) M. Dj. Milicevic: Znameniti ljudi u srpskoga naroda, 1888.
4424  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Kornelije Stanković (1831—1866) poslato: Februar 01, 2011, 10:15:23 pm
**





KORNELIJE STANKOVIĆ — SRBSKE NARODNE PESME
4425  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Kornelije Stanković (1831—1866) poslato: Februar 01, 2011, 10:15:03 pm
**

KORNELIJE STANKOVIĆ


Prve godine osnovnog i gimnazijskog skolovanja proveo je u Aradu, Segedinu i Pesti, gde je kod privatnih nastavnika ucio klavir i violinu. Od 1850 nalazi se u Becu, gde uci harmoniju i kontrapunkt kod S. Sechtera, komponuje svoje prve kompozicije i javno izvodi svoje dve Liturgije. Pod uticajem slavenofilskih krugova, cije je vazno srediste tada bio Bec, Stankovic odlazi 1855 u Sremske Karlovce da bi tamo proucio i zabelezio, dotle samo usmenom tradicijom ocuvano, srpsko crkveno pojanje. Odatle cini turneje po Srbiji i Vojvodini nastupajuci kao koncertni pijanist i sakupljajuci narodne melodije. U Becu, na koncertu priredjenom u Musikvereinu 1861, pokazuje plodove svoga dotadasnjeg melografskog i kompozitorskog rada i nailazi na priznanje mnogih istaknutih Slovena i veoma pohvalne kritike u beckoj stampi. Sa vec stecenom reputacjom kompozitora, horovodje i pijaniste Stankovic dolazi 1863 u Beograd, gde se prima duznosti horovodje u beogradskompevackm drustvu, kome utiskuje svoj licni pecat uvodeci u koncertne programe i narodne melodije, nasuprot dotadasnjoj praksi - izvodjenju iskljucivo stranih kompozicija. Time Stankovic postize da se u krugovima gradjanskih ljubitelja muzike pocinje ceniti i narodni melos, a isto tako postavlja temelj potonjoj, veoma jakoj nacionalnoj struji u srpskom muzickom stvaralastvu. Mucen tuberkulozom vec od detinjstva, Stankovic nije mogao duze ostati na poslu koji je zapoceo u Beogradu. Trazeci leka svojoj bolesti, odlazi 1864 u Slovacku, potom u Budim, gde umire ozaljen i slavljen od srpske kolonije kao znacajan umetnik.

Stankovicev rad smatra se utemeljivackim i pionirskim zbog toga sto je svome poslu pristupio sa vecom strucnom spremom nego njegovi predhodnici (J. Slezinger, N. Djurkovic, M. Milovuk, A. Kalauz), i sto je narocitu paznju obracao originalnom svetovnom i duhovnom narodnom napevu. Njegov rad je melografski i stvaralacki u isti mah jer je sv esakupljene melodije dao u svojoj harmonizaciji, sto je bila narocita novina u crkvenom pojanju koje je dotle bilo izvodjeno samo jednoglasno. Svetovne narodne melodije prilagodjavao je izvodjackim mogucnostima sredine kojoj su bile namenjene, zbog cega ih je dao u jednostavnoj, klasicnoj harmonizaciji za hor ili za klavir. Korak dalje od skolskih harmonizacija predstavljaju njegove klavirske kompozicije virtouznog-briljantnog karaktera (varijacije na teme Ustaj, ustaj Srbine i Sto se bore misli moje), a sasvim originalne tvorevine su pesme koje je komponovao za dramu Preodnica srpske slobode ili Srpski hajduci Dj. Maletica, mesoviti hor Crnogorac Crnogorki (stihovi Djure Jaksica) i Himna Srbije (stihovi J. Jovanovica-Zmaja), koja je izgubljena.

Stankovicev znacaj je danas vise istorijski nego umetnicki, mada je za zivota i tokom XIX veka bio neobicno  glorifikovan i stavljan u red najvecih licnosti srpske kulturne istorije. Njegov celokupni rad je u stvari bio u uskoj vezi sa ideologijom srpske gradjanske klase prolog veka kako u Srbiji tako i u Vojvodini, u potpuno se poklapajuci sa njenim rodoljubivim stremljenjima, a njegova romanticarska licnost bila je ideal srpske omladine, rasturene od Sent Andreje preko Peste i Novog Sada do Beograda. Sa danasnjih nasih stanovista posmatrano, Stankovicevo delo ima svoj najveci znacaj u tome sto je zabelezio i time sacuvao od zaborava narodne tvorevine svoga doba, dakle blago staro vise od jednog stoleca.


Stana Đ. Klajn
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »