Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
4351  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Tekstovi — popularna muzika / Popularna muzika — N poslato: Februar 03, 2011, 02:27:37 am
*

S A D R Ž A J


Ne igraj se vetre
Nema te
Narcisi plaču, ljubavi
Neka toče staro vino
Nije ti se htelo *
Ne dam nikom da te dira
Ne guši me *
Nađite mesta za jednu reku
Ničija
Noćas dođi mi
Neću dugo
Nakon toliko godina
Nikome ni reč
Nije ljubav stvar
Nikad i zauvijek
Nataša
4352  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Tekstovi — popularna muzika / Boba Stefanović — Kada te nema poslato: Februar 03, 2011, 01:07:56 am
*

KADA TE NEMA

Kad si tu kraj mene
Vreme brzo leti,
Srećne dane provodimo mi.
Treba draga moja da od mene odeš
Pa da saznam šta mi znaćiš ti.

Kada te nema, kada te nema
U život moj doalzi tuga.
Kada te nema, zvezde se gase,
Svaka je noć beskrajno duga.
Kada te nema, čekam i strepim.
Pitam se tad, dal' ćeš mi doći?
Kada te nema, brojim minute
I čekam kraj te duge noći...

Kad si tu kraj mene
Vreme brzo leti,
Srećne dane povodimo mi.
Treba draga moja da od mene odeš
Pa da saznam šta mi značiš ti

Boba Stefanović — Kada te nema
4353  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Tekstovi — popularna muzika / Popularna muzika — K poslato: Februar 03, 2011, 12:59:59 am
*

S A D R Ž A J


Kada te nema
Kod mene imaš veliki plus *
Kako ćeš ti bez mene
Ko so u moru
Kuda idu ljudi kao ja
Količina
Kada odeš
Kazna
Kada zaspiš
Kotor
Kiše
4354  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Tekstovi — popularna muzika / Srđan Marjanović — Mi smo jedno drugom uvek govorili vi poslato: Februar 03, 2011, 12:55:38 am
**

MILIONI ZVEZDA BLUDE1
Mačva / gradska pesma
zapis: Ljubinko Miljković


Milioni zvezda blude,
Svaka baca svetlost svoju,
Samo nigde ja ne vidim
Ružičastu zvezdu moju.

Zvezda moja zaspala je
Pod koprenom tuđe sreće.
Mene snaga izdala je,
Za me' nema tuge veće.

Oj, zaspala srećo, gde si?
Ti me iz sna slatkog budiš!
Ružičasta za me' boja
Da mi budeš, ja se trudim.

Nek milion zvezda bludi
I nek svaka menja boju!
Ja međ' njima vidim samo
Ružičastu zvezdu moju.

Pevao: Stanimir Suvajdžić, Šabac
Autor teksta nije naveden


1 Muzička tradicija Srbije II MAČVA / Ljubinko Miljković / Str. 407. pod brojem 424.

YouTube: Lola Novaković — Milioni zvezda blude
4355  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Tekstovi — popularna muzika / Popularna muzika — M poslato: Februar 03, 2011, 12:50:39 am
*

S A D R Ž A J


Milioni zvezda blude
Muzika je svirala
Milo moje
Mene si volela
Muzika nek' svira
Mi smo jedno drugom uvek govorili vi *
Moja kazna
More severno ledeno
Mrtvo more
Manta, manta
Moj klub
Miris tamjana
Men' se dušo od tebe ne rastaje
4356  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Tekstovi — popularna muzika / Alisa — Da li si čula pesmu umornih slavuja poslato: Februar 03, 2011, 12:22:20 am
**

DA LI SI ČULA PESMU UMORNIH SLAVUJA
Muzika i stihovi Jovan Stojiljković
Ar. Pile — Živanović Miroslav


Da li si čula pesmu umornih slavuja
u majska jutra rana glasnike oluja
sa dlana pevaju, na srce stanu,
rađaju vrelu suzu da okupa dušu.

Pomalo starim, malo se nadam,
da će ti biti bolja sudbina.

Zatrepte uspomene, snivaju se boje,
pomerene od sata stvaraju ti lice
umiven lažima, zakletvu pišem,
dok tvoje oči šire pesak pustinje

Pomalo starim, malo se nadam,
da će ti biti bolja sudbina.

Poljupci odneseni usne su ti puste
mačevi zavedeni, mirišu na ruže
kotrljam zablude, pesmu slavuja,
možda se naše senke još ljube kraj reke.

Pomalo starim, malo se nadam,
da će ti bit bolja sudbina.

YouTube: Alisa — Da li si čula pesmu umornih slavuja
4357  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Tekstovi — popularna muzika / Popularna muzika — D poslato: Februar 03, 2011, 12:17:55 am
*

S A D R Ž A J


Da li si čula pesmu umornih slavuja *
Da ti kažem šta mi je
Dajte mi vino
Daleko negde, ko zna gde
Dodirni me
4358  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Tekstovi — popularna muzika / Bolero — Jelena poslato: Februar 02, 2011, 11:22:29 pm
*

JELENA
(Stihovi i muzika: Miroslav Mišo Bartulica)

Nismo svi iz ljubavi stigli na ovaj svet.
Proplakan u času kad nema niko da te zavoli.
Još postoje istine koje vole boleti,
zbog mene nikad, nikad nećeš plakati.
 
Nikada se nismo sreli. Vremena nismo imali,
da mi oči obrišeš, da mi ruke miluješ
jer, ja sam tugu kvasio tuđim suzama,
k'o nekad moja draga svojim očima.

Jelena, Jelena
eh, da su anđeli nosili krila rodama.
Jelena, Jelena,
da su bar bogovi imali malo vremena.

Jelena, pomisli da su bar ljudi svi
rođeni pod srećnim zvjezdama.
Jelena, Jelena.

A godine prolaze niz naše obraze,
vetrove prolećne starost umiruje.
Da l' za tebe postoji neko sasvim drag i lep,
čije ruke tebi radost donose?

Jer, danas više nemam snage da te zavolim,
danas samo moram,
moram još jednom da te potražim
jer ja sam tugu kvasio tuđim suzama,
zbog mene nikad, nikad nisi plakala.

Jelena, Jelena, eh, da su anđeli,
nosili krila rodama.
Jelena, Jelena, da su bar bogovi,
imali malo vremena.
Jelena, pomisli da su bar ljudi svi
rođeni pod srećnim zvjezdama.

Možda ne bi...
Jelena, Jelena.

YouTube: Bolero — Jelena


"Tužna i surovo realna, pesma 'Jelena' posvećena je majci jednog od članova benda kog je ostavila u sirotištu".

"Karakterističan vokal pevača Mileta Anđelića i specifičan muzički izražaj frontmena Miše Miroslava Bartulice, ukomponovani u celinu nazvanu jednostavno 'Bolero', bili su nešto jedinstveno na prostorima bivše Jugoslavije".

"...Mišo Bartulica, koji je autor tekstova, muzike i aranžmana, inspiraciju za svoje stvaralaštvo pronalazi u obiteljskom okruženju i to od najranijih dana djetinjstva. Njegov otac je imao svoj orkestar, svirao je starogradske pjesme i ruske romanse na Skadarliji, pa je tako Mišo okružen romantičnim elementima s jedne strane i prisutnom rock'n'roll kulturom s druge strane stvorio u sebi posebnu atmosferu koja je, zapravo, bila spoj ta dva elementa. Taj spoj je bio poseban i jedinstven, nešto što sarajevska rock scena još nije poznavala u takvom obliku, i čime je Mišo uspio učiniti grupu zaista izuzetnom što se i jest osjećalo u njihovom muzičkom izražaju. Prisutna atmosfera ruskih romansi, neagresivnosti i blagih nota, omogućavala je da pjesme zadrže u sebi jak emocionalni naboj, a istovremeno iskazane u svjetlu rock'n'rolla, one su nosile u sebi onu snagu poleta koja jednostavno ima moć pokrenuti 'ono nešto' u ljudima".
4359  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Tekstovi — popularna muzika / Popularna muzika — J poslato: Februar 02, 2011, 10:53:41 pm
*

S A D R Ž A J


Jelena *
Jutro
Juče još
Ja nisam prva ni poslednja
Jesi l' svoju sreću našla
Jedino moje
Ja te volim
Ja imam nekog a ti si sam
Još uvek sanjam
Janje moje
Još mislim na nju
4360  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Joca Mlinko Mimika (1876—1962) poslato: Februar 02, 2011, 08:20:50 pm
**

JOCA MLINKO — MIMIKA

Jedan od najznamenitijih bunjevačkih tamburaša JOCO MLINKO — MIMIKA rođen je 3.7.1876. godine u Subotici. Bio je vrstan tamburaš, pa se i danas izvodi VELIKO BAČKO KOLO onako kako ga je Mimika izvodio. U nekim krajevima Vojvodine nazivaju ga i MIMIKINO KOLO. Komponovao je 1 kolo BUNJEVKA, te još nekoliko izvornih dela za tambure od kojih mu je najpoznatija pesma PRID PENDŽEROM PROCVETALA RUŽA na stihove bunjevačkog pesnika Ivana Petraša. Umro je u Molu 9.11.1962. godine. Jedna ulica u Subotici naziva sa njegovim imenom.


ŽICE TAMBURICE II | Glavni i odgovorni urednik BORIS ČERNOGUBOV | izdavač: SAVEZ MUZIČKIH DRUŠTAVA VOJVODINE | Novi Sad, aprila 1985.

Prilog člana Skypi
4361  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Mihailo Vukdragović (1900—1986) poslato: Februar 02, 2011, 08:15:17 pm
**




MIHAILO VUKDRAGOVIĆ (Okučani, 08.11.1900 — Beograd, 14.03.1986)

VUKDRAGOVIĆ, I. Mihailo, kompozitor. Posle završene gimnazije u Sremskim Karlovcima (1919) počinje, uz filozofski fakultet, studij muzike na Muzičkoj školi u Beogradu (M. Milojević), koji završava na konzervatorijumu u Pragu: kompoziciju kod K. Jiraka i V. Novaka, dirigovanje kod V. Talicha (1927). Po povratku u Beograd razvija mnogostranu i plodnu aktivnost kao kompozitor, dirigent, pedagog, organizator i javni radnik. Bio je profesor teoretskih predmeta i direktor Muzičke škole Stanković, dirigent hora i orkestra muzičkog društva Stanković (1927—37), dirigent Zagrebačke opere (1934— 35), šef muzičkog programa i simfonijskog orkestra Radio-stanice u Beogradu (1937—40), vanredni profesor Muzičke akademije, a posle Oslobođenja muzički rukovodilac i dirigent orkestra Radio-stanice u Beogradu (od 1948), redovni profesor teoretskih predmeta i dirigovanja i rektor Muzičke akademije, prvi rektor Umetničke akademije (1957), generalni sekretar Saveza kompozitora Jugoslavije (1950—62), dopisni (1950), zatim redovni član (1961) Srpske akademije nauka i umetnosti. Bavi se muzičkom kritikom i publicistikom (od Oslobođenja muzički kritičar Borbe).

Stvaralačka ličnost Vukdragovića, u osnovi lirsko-meditativna, formirana je u Pragu u doba najvećeg procvata i uticaja savremene muzike. U izgrađivanju svog stila Vukdragović se oslanja na tekovine francuskog impresionizma, češkog neoromantizma sa izvesnim ekspresionističkim akcentima i na muzički folklor svog naroda koji ga uvek ponovo inspiriše, ali koji nikada doslovno ne citira. Kombinovanje svih tih elemenata čine suštinu Vukdragovićeva stila. Njegova dela karakteriše i zrelost kompozicione tehnike i rafiniranost instrumentacije. Takav umereni modernizam osobenost je njegove muzike nastale između dva rata. Vokalna lirika, stalno prisutna u njegovom stvaralaštvu, obeležena je uz to i težnjom da intimni poetski tekstovi dobiju tonsko tumačenje u kome će pevana reč biti eksponovana u prvom planu, a tok muzičkog zbivanja u klavirskoj pratnji sveden u okvire kamerno tretiranog zvuka.

Posle Oslobođenja u stvaralaštvu Vukdragovića dominira herojska tematika (simfonijska poema Put u Pobedu i naročito trilogija kantata: Vezilja slobode, Svetli grobovi i Srbija). Pored naglašene težnje za jednostavnijim i pristupačnijim izrazom ta dela nose osobenosti čvrste formalne strukture, skladnog odnosa u odmenjivanju lirskih i dramskih odlomaka, zrelosti u kompoziciono-tehničkom tretmanu i suptilnosti u kombinacijama tonskih boja.



DELA:

Simfonijska meditacija za ork., 1938; simf. poema Put u pobedu, 1944. — Dva gud. kvarteta, u F-duru, 1925 i u a-molu, 1944. — Mala svita za kl., 1930. — Scenska muzika za pozorišne komade: Dva idola, 1940; Medeja, 1956; Mletački trgovac, 1957; Put oko sveta, 1959 i Konak, 1960. —
VOKALNA. Tri kantate: Vezilja slobode (B. Ćopić), 1947; Svetli grobovi (J. Jovanović-Zmaj), 1954 i Srbija (O. Davičo), 1961. Ciklus pesama (8.) na stihove M. Crnjanskog i R. Ivšića za alt i kam. ork., 1923—55. Za hor: Radost večeri; Molitva šuma, 1930; Tri narodne melodije sa Kosmeta, 1958 i Vrba, 1961. Solo-pesme: Uveo cvet, 1923; Žene i iluzije, 1931; Uspavanka, 1933 i Varnica, 1938. — Muzika za filmove. — Obrade narodnih pesama iz Srbije, Makedonije i Kosmeta za glas i kam. ork.


Branko Dragutinović,
dramaturg Opere Narodnog pozorišta, Beograd

Muzička Enciklopedija 2 K — Ž
Leksikografski zavod FNRJ
Godina izdanja MCMLXIII
4362  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Dragan Aleksić (1925—2007) poslato: Februar 02, 2011, 08:13:38 pm
*

DRAGAN ALEKSIĆ — DISKOGRAFIJA



SINGLOVI & ALBUMI
4363  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Bora Dugić (1949) poslato: Februar 02, 2011, 08:08:38 pm
**

BORA D U G I Ć — INTERVJU ČITALACA "STAR"


  


POTPISATI NARODNU PESMU KAO SVOJU JE
NACIONALNA IZDAJA



Frulaš Bora Dugić dobitnik je najznačajnijih priznanja kod nas, ali i širom sveta. Tradicionalni srpski instrument na kojem izvodi virtuozne bravure probudio je interesovanje, pa ste nam za njega poslali sijaset pitanja. Kao i obično, izašli smo vam u susret, prosledili mu pitanja i dobili zanimljive odgovore

Po struci ste profesor matematike. Da ii ste se ikada time bavili?
(Jovana Ožegović, Sombor)

Sebe sam prepoznao u muzici. Školska sprema je potrebna čoveku, ali nikad nisam pomislio da bi muziku trebalo da ostavim. Čak i kad od muzike ne bih zarađivao ni jedan jedini dinar, i dalje bih se njome bavio. To bi me možda nateralo da nađem neki dodatni posao, ali ne znam da li bi prihvatio takav život. Drugo je pitanje šta bih radio da se ponovo rodim. S ovim što danas znam, nisam siguran. Ovo je težak i trnovit put, ali ja sam dosledan čovek i moram da završim svoju misao. Nisam dosanjao svoj umetnički san. U sebi nosim previše muzike i poruka koje moraju da ugledaju svetlost dana.

Smeta li Vam što za potrebe reklama i TV emisija kradu Vaše melodije?
(Zorana Kočijašević, Negotin)

Ako me pitaju, to je u redu. Ali, često mi uzmu melodiju i potpišu se kao autori, ili autorska prava za moju muziku dobija neko drugi. Mi smo narod koji, valjda zato što je nebeski, hoda po plafonu ne priznajući čak ni zemljinu težu. Zašto bi se autorska prava isplaćivala nekom Šumadincu koji se drznuo da stvara muziku na parčetu drveta?! Verovatno sam jedan od najoštećenijih s obzirom na to da sam kantautor. Još nikoga nisam tužio, jer pokušavam da sve rešim na civilizovan način, ali ako bude neophodno... To traje 10, 12 godina, ali ne želim o tome da pričam da ne bih ostavio utisak gnevnog čoveka. Svoja raspoloženja pretvaram u muziku. Frulu sam naučio da plače, smeje se, ćuti...

Smeta li Vam to što je kaval postao popularniji od frule?
(Nikola Veljković, Zemun)

Frula obeležava našu naciju. Ako jedna nacija želi da porobi drugu, prvo joj uvali svoju muziku, pa jezik... U "Zaveštanju Stefana Nemanje" Mileta Nedića piše da "nije greh naučiti tuđu pesmu, već zaboraviti svoju". Mi učeći tuđe zaboravljamo svoje, poprimamo identitet za koji ne znamo čiji je. Nikad ne dozvolite da se pred vašim pragom vije tuđe kolo i peva tuđa pesma. Srbija je samo donde dokle dopire naša muzika. To je opomena ovom narodu. Kaval nije srpski instrument. Stigao je sa Srednjeg istoka, preko Sirije, Iraka i Irana, do Turske, Makedonije, Bugarske... da bi se konačno neki naši dečaci setili da time privuku pažnju. Da bi neko sada svirajući frulu, privukao pažnju, mora biti bolji od Bore Dugića. Ne postoji ništa što može da svira kaval, a ne može frula. Upravo je obrnuto. Kod nas postoje samo ekstremna stanja, agonija i euforija. Kad bismo mogli da budemo između, bili bismo normalan narod koji ima kolektivnu svest.

Da li ćete otvoriti školu frule?
(Goran Stoimenov, Niš)

Trebalo bi to uradim da na jednom privatnom univerzitetu. Nažalost, nismo imali naklonost profesora Muzičke akademije da budemo učitelji ili makar pomoćnici redovnim profesorima za međunarodnu umetnost. To je slepilo koje se narodima oko nas ne događa. U Bukureštu postoji odsek frule na kojem Georgi Zamfir predaje panovu frulu.

Ima li žena frulaša?
(Katica Đorđević, Novi Sad)

Sve ih je više... Moja baka i majka govorile su da žena ne bi trebalo da svira frulu. Iz pristojnosti neću reći zašto. Ta zabluda je, na sreću, prevaziđena. Moja učenica Kristina Cvejić ove godine će diplomirati etnomuzikologiju na Umetničkoj akademiji u Novm Sadu. Ona sada obučava đake nižih muzičkih škola u Vojvodini.

Koliko je politika uticala na to da ljudi zavole pozajmljenu novokomponovanu muziku?
(Jelena Ljubinković, Beograd)

Politika je uslovila da narod odabere da se poseljači. Izgovor da narod hoće da sluša turske pesme zato što smo vekovima bili pod Turcima i imamo njihove krvi je neprihvatljiv. Srpski narod je od dolaska Slovena na Balkan do danas zadržao svoj jezik. Primili smo hrišćanstvo, ali smo zadržali i neke paganske običaje. Nema promena na pesmama koje su pronađene početkom XX veka. Kako je onda baš u poslednjih nekoliko godina "gen proradio"?!

Da li je tačno da u Radio Beogradu danas presnimavaju snimke narodne, gradske i izvorne muzike snimljene pre nekoliko decenija?
(Marko Šobajić, Paraćin)

Svašta se radi, ali to je stvar policije. Nemam dokaze, pa ne mogu da optužujem. Radio Beograd ima toliko vredne muzike da bi trebalo da postane trezor, kako bismo pod ključem zaštitili svaku pesmu. U Francuskoj, ako neko uzme narodnu pesmu i potpiše je kao svoju, to tretiraju i kažnjavaju kao nacionalnu izdaju. A naši popularni muzičari upravo to rade. "Genije" za 10 evra kupi muzičara koji će mu odsvirati pesmu, pa je posle prodaje kao svoju. I to niko ne kažnjava. Nadam se da će takve jednog dana stići kazna. Mada, nije kriv pojedinac, već država koja propisuje zakone i toleriše njihovo kršenje.

Da li ste dobili status istaknutog umetnika?
(Aleksa Stoićević, Boljevci)

Nisam tražio, pa nisam ni dobio. Zaposlen sam u Radio Beogradu i to mi nije potrebno. Na sreću, nisam član nijednog estradnog, već Udruženja muzičkih umetnika Srbije. Statusom istaknutog umetnika ništa ne bih dobio. Ponosniji sam na sve nagrade koje sam dobio, diplomama bih mogao da oblepim 300 kvadrata svoje kuće u Kragujevcu.

Način Vašeg izražavanja u intervjuima naginje filozofiji. Kako se snalazite u razgovoru s estradnim poslenicima? (Miljana Pervić, Donji Milanovac)

Prilagodljiv sam. Mogu da govorim jednostavno, ali i toliko komplikovano da, kako kaže Miša Blam, ni samog sebe ne razumem. Važno je spustiti se na nivo onoga s kim razgovarate. U suprotnom ćete biti čudak.


Star, 28.07.2004.

[postavljeno 31.03.2008.]
4364  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Bora Dugić (1949) poslato: Februar 02, 2011, 08:08:18 pm
*

MUZIKA SA LEKOVITIM DEJSTVOM

Sa frulašom Borom Dugićem o Srbiji i Balkanu, traganju za sopstvenim identitetom, savremenom čitanju tradicije...

Sa stanovista (ogranicenog prostora) dnevnih novina frulas Bora Dugic uopste nije "zahvalan" sagovornik. Za razliku od vecine muzicara nesposobnih da se verbalno izraze, Bora Dugic prica isto kao sto svira — promisljeno i elokventno. Misli mu brzo sevaju, jedna asocijacija radja niz drugih i razgovor se neminovno racva u vise paralelnih pravaca. I na kraju novinar mora da se uhvati za glavu... pred dilemom sta seci iz sadrzajnog dijaloga.

Iako je povod za susret bio nedavni izlazak Dugicevog albuma "Izmedju sna i jave" (PGP RTS), najmanje smo, u stvari, na direktan nacin pricali na tu temu. "Muzika je, sasvim sigurno, nesto sto se ne moze recima opisati. Verujem da se muzika prepricavanjem osiromasuje. Nikad ne postoji dovoljno jaka rec..." — kaze Dugic.

Medjutim, pricajuci o Srbiji i Balkanu, preplitanju razlicitih uticaja i traganju za sopstvenim izrazom i identitetom, o savremenom citanju tradicije i buducnosti Srba i njihove muzike, sve vreme smo se kretali terenom, realnim i apstraktnim u isto vreme, koji za Boru Dugica, "lovca na snove", predstavlja izvor muzickih, ali i intelektualnih izazova i inspiracije.

Dugicevea muzika stoji u skladu sa njegovim recima, sa onim sto sto jeste i cemu tezi. I sto je mozda najvaznije, kroz svoju muzicku viziju Bora Dugic pruza i jedan, za nase prilike, alternativni zivotni koncept. Biti Srbin tu ne znaci zatvoranje u uske granice, vec podrazumeva i prihvatanje nekih pozitivnih uticaja sa strane.

"Balkan je suvise malo podrucje da bi bio oivicen nekim kineskim zidovima i da postoji nesto sto je samo srpsko, bugarsko, rumunsko, makedonsko... To sto mi nas mikrosvet cesto proglasavamo za univerzum nas je problem. Naravno da sam na pocetku podrazavao srpsko kolo. Kad dete pocne da svira, zvizduce, peva, ono podrazava ono sto mu je blisko, sto nosi u sebi, sto je do tog doba upilo i naucilo... No, kada napredujete na svom instrumentu u jednom trenutku prevazidjete ono sto ste nasledili od svojih i ukoliko ste radoznali icicete dalje. Ja sam najpre poceo da sviram rumunsku muziku, to mi je prosto bilo najblize, kasnije sam slusao bugarsku i narucito makedonsku... Zato je "Obican balkanski dan" (kompozicija sa novog albuma, prim. aut.) simbioza svega sto se u meni muvalo svih ovih godina — Srbije, Rumunije, Makedonije, i svega i svacega sto ima veze sa Balkanom..."

Na prozimanje tih raznorodnih uticaja, Boru Dugic gleda sa potpunim odobravanjem. Pod uslovom, naravno, da postoji svest o tome sta jesmo i sta zelimo da budemo. "Kada imate zutu, plavu, crvenu, i to brzo okrecete, dobicete belu... I ne konstatujete sve te boje jer ste dobili novi kvalitet. Ali je cinjenica da su i zuto, i plavo, i crveno, sadrzani u tom belom".

Takva "muzicka filozofija" razlicitostima, prirodno, daje punu legitimnost.

"Adler kaze da nema nicega na svetu sto prethodno nije proslo kroz cula. Jung, s druge strane, smatra da kolektivno nesvesno postoji kao rezultat rodjenja - prethodne generacije su nesto upile i to se kasnije preslikava. I jedno i drugo je tacno. Ne postoji istina koja je oivicena od one druge istine. One se prozimaju. Tako vam je i sa muzikom. Apsolutna istina kao takva uopste ne postoji, ona je data samo Bogu."

Briga o tradiciji za Boru Dugica ne znaci njeno konzerviranje, vec pre — okrenutost novom dobu uz svest o proslosti. "Ako smo prihvatili savremeni nacin zivota, tehnicka dostignuca, onda moramo da prihvatimo i zvuk tog novog vremena. Ja sam sa radoscu docekao dolazak instrumenanta koji mogu savrseno da beleze zvuk".

O nacinu na koji je moguce "pomiriti" tradiciju i "novo", Bora Dugic govori na osnovu sopstvenog iskustva.

"Kada sam prvi put uzeo frulu u ruke ideja mi je bila da od nje napravim instrument, da postavim pitanje da li je bilo neophodno frulu pretvarati u flautu kada na njoj moze da se odsvira isto sto i na flauti. To dokazujem citavog zivota.

Znaci, u jednoj prociscenoj varijanti koja u sebi nosi etericnost i prefinjenost i koja je istovremeno zadrzala dovoljno starog "safta", prepoznace se isto to staro, ali u novom obliku — obradjeno, doterano, oblikovano...

Bora Dugic pruza jednu "muzicku" alternativu, ali je nikad ne apsolutizuje, vec ostavlja mogucnost i drugima da nesto kazu na istu temu. Zato u sredini gde su ljudi umnogome izgubili svest o sebi, o svom mestu u vremenu i prostoru, i o razlicitim "legitminim" mogucnostima, Dugicevu muziku treba prodavati i u apotekama.


Predrag Dragosavac
4365  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Bora Dugić (1949) poslato: Februar 02, 2011, 08:07:50 pm
*

O BORI DUGIĆU...

Solista na fruli, originalni interpretator stare i nove srpske i balkanske muzike


"BORA DUGIĆ, spada u one retke, najređe izvođače, koji svojim nastupima i načinom sviranja proslavljaju MUZIKU. Svojim estetskim uživanjem u igri tonova, virtuoznim sjajem, jasnim i tačnim izgovaranjem svakog pojedinačnog tona, gipkim, elegantnim i oblim  fraziranjem, nenadmašnim "daljinskim čulom" (uhom) za prave izvornike muzičke pastorale, Dugić doseže artizam najeminentnijeg kova, sasvim sigurno još nečutog kod nas i znatno šire, artizam koji sadrži u potpunoj ravnoteži, istočni, srpsko - balkanski, šumadijski frulaški arhetip i zapadni, francusko — evropski flautski zanat. Ovim artizmom Bora Dugić svaki put suvereno  premošćuje i prevazilazi svakojake 'sladunjave osećajčiće' (F. Niče), dirljive idile, kičersko stanje muzike, sa kojima se, po prirodi stvari, neminovno i često susrećemo na muzičkoj estradi.
Bora Dugić je izuzetan umetnik srpskog i balkanskog muzičkog prostora i najistaknutrji tumač nota na drevnom muzičkom instrumentu, fruli. Frula je veoma jednostavan muzički instrument, u osnovi je cev sa sedam rupica i piskom. Po definiciji, na fruli je moguće svirati samo jednostavne, pastoralne melodije. Bora Dugić je, međutim, pokazao da je na ovom instrumentu moguće svirati najrazličitije melodije, od pastoralnih elegija, do brzih virtuoznih kompozicija, pa čak i dela klasične muzike. Zahvaljujući svom istančanom ukusu, emocijama, osećaju za frazu i izuzetnoj izvođačkoj tehnici, Bora Dugić spada u najveće narodne umetnike u svetu."


"Među frulašima ima početnika, ima majstora i velemajstora, ali postoji samo jedan čarobnjak, koji je prvi svojim umećem uveo frulu u veliku umetnost — Bora Dugić."
Zoran Hristić — kompozitor


"Publika ga poznaje kao izuzetnog izvođača. Manje je poznato da je Bora tvorac najveceg broja kompozicija koje izvodi. Osim instrumentalnih, napisao je i zapazen broj vokalnih kompozicija u narodnom duhu. Nije mi poznat primer u istoriji muzike da umetnik izvodi svoja dela na instrumentu koje je sam napravio. Ceo svoj repertoar Bora Dugic izvodi na frulama koje je sam stvorio. U gradnju frule uneo je mnoge inovacije i poboljsanja. Izvodjackim umecem Maestra Dugica, takva, usavrsena frula, kao muzicki instrument uzdize se na mesto koje do sada nije imala. Iako je karijeru izgradio u domenu narodne muzike, njegovom nemirnom duhu to nije bilo dovoljno. Potreba za stalnim obogacivanjem svoje umetnicke licnosti, sa lakocom ga je dovela do ovladavanja novim stilskim i izvodjackim izrazima. Rezultat tog traganja je i ovaj, raznovrsni muzicki materijal, koji je omogucio da njegov viseslojni dar dodje do punog izrazaja."
Zoran Živković


"Jedna od srpskih znamenitosti je frula. Jedna od najvećih znamenitosti frule je Bora Dugić. A jedna od mojih najvećih muzičkih znamenitosti je sviranje sa Borom Dugićem."
Mihailo Miša Blam — znameniti muzičar i kontrabasista


"Božja pomisao stvorila je čoveka, darivala ga genijima i od vremena do vremena stvarala čuda i remek dela, kao što su Orfej... Bora Dugić..."
Predrag Gojković Cune — prijatelj i zemljak
4366  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Bora Dugić (1949) poslato: Februar 02, 2011, 08:07:02 pm
*

BORA DUGIĆ: 40 GODINA UMETNIČKOG RADA





SRPSKI ORFEJ U CENTRU SAVA

Gala koncert virtuoza na fruli Bore Dugića održan sinoć u punoj dvorani Centra Sava. Dugić je predstavio melodije iz tradicionalnog srpskog i balkanskog muzičkog opusa u svom specifičnom i prepoznatljivom aranžmanu.

Virtuoz na fruli, proslavljeni umetnik internacionalne reputacije Bora Dugić održao je sinoć gala koncert u punoj dvorani Centra Sava pod nazivom "Simfonija duha i daha", koji je okupio 200 izvođača, njegovih prijatelja.

Za razliku od prošlog koncerta, pre četiri godine, koji je nosio naziv Igra duha i daha", ovaj je prevazišao igru i prerastao u simfoniju — sklad i saglasje duha i daha, što je osobina koja čoveka čini vladaocem planete, rekao je maestro Dugić.

Simfonija je sklad, saglasje, a duh i dah nešto što definiše život. Ljudski dah pokreće život, dok mu duh daje smisao, snagu, beskonačnost, besmrtnost, a muzika je ništa drugo nego ljudski vapaj da se dosegne ta večnost", objasnio je Dugić.

Dugić, koji je svojom umetnošću, širom zemlje, ali i po svetu proneo lepotu zvuka frule, karakterističnog za prostor Balkana, naročito Šumadiju, predstavio je melodije iz tradicionalnog srpskog i balkanskog muzičkog opusa u svom specifičnom i prepoznatljivom aranžmanu.

U pratnji Simfonijskog orkestra umetničkog ansambla Ministarstva odbrane Stanislav Binički", Velikog orkestra mladih Mugur, mugurel" iz Rumunije, Velikog tamburaškog orkestra Radio televizije Vojvodine i Ansambla Vetrovi Balkana", Dugić je izveo i svoje kompozicije Zov za nedostižnom lepotom", Dunav" (naslovna tema serije Gorki plodovi"), Sećanje na Dižon", Tren", Običan balkanski dan".

Premijerno je beogradskoj publici predstavio kompoziciju Borin čoček", koju je posvetio piscu Bori Stankoviću, a na posebnoj fruli, koja po njegovim rečima proizvodi čudesan i potresan ton, odsvirao je Baladu nerođenih Srba" iz filma Sinovci" Siniše Kovačevića.

Najduži aplauz usledio je nakon makedonske pesme Zajdi, zajdi", koju je Dugić odsvirao na neobičan i težak način - uz samo jednom udah.

Specijalni gosti koncerta bili su Akademski hor Kolegium musikum" pod dirigentskim vođstvom Darinke Matić - Marović, Ansambal Smilje" iz Kragujevca, trubači Dejan Lazarević i Dejan Petrović i pevačica Jelena Tomašević.

Vrhunac večeri bilo je izuzetno zajedničko izvođenje kompozicije Skakavac", u kome su učestvovali svi Dugićevi prijatelji okupljeni u dvorani Centra Sava".

Dugi aplauz i veliko oduševljenje publike, koja je stojeći pozdravljala jednog od najvećih umetnika na fruli današnjice, izmamio je i nekoliko biseva nakon dvoipočasovnog koncerta, dopunjenog stihovima srpskih pesnika koje je rečitovao dramski umetnik Petar Kralj, a sve rukovođeno rediteljskim umećem Siniše Kovačevića.


RTS | 19.05.2009.


~




"Uz melodije tradicionalnog srpskog i balkanskog melosa, Bora Dugić je beogradskoj publici premijerno predstavio kompoziciju 'Borin čoček', koju je posvetio piscu Bori Stankoviću, a na posebno konstruisanoj fruli, koja, po njegovim rečima, 'proizvodi čudesan i potresan ton', odsvirao je 'Baladu nerođenih Srba' iz filma 'Sinovci' srpskog dramaturga i reditelja Siniše Kovačevića."

Tamara Maljković

Fotografija B. Dugića preuzeta sa: Blic
4367  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Bora Dugić (1949) poslato: Februar 02, 2011, 08:06:39 pm
*

BORA DUGIĆ

S FRULOM NISAM PROLAZIO KOD DEVOJAKA

Neka mi bude dopušteno da kažem da sam ponosan na činjenicu što sam od sebe uspeo da napravim solidno obrazovanu osobu. Što mogu da komuniciram sa različitim svetom i što ima mnogo tema u kojima mogu da budem dobar sagovornik.

POREKLO
Moj otac, majka, baba, deda i mlađa sestra Borislava i ja živeli smo u selu Đurđevu kraj Rače Kragujevačke. Tamo sam rođen. U srcu Šumadije. Moja familija se početkom 19. veka doselila u ove krajeve. Poreklom sam iz plemena Palavestra iz Crne Gore, sa Skadarskog jezera. Moja porodica je među prvima promenila prezime. Kako mi je deda pričao, u familiji je postojao neki Duka, pa je vremenom to K prešlo u G, a prema drugoj priči postojao je neki Duga, šaljivdžija, po kome smo mi Dugići dobili prezime. Po babi vodim poreklo iz Bregova u Bugarskoj. To bogatstvo u vidu saznanja o poreklu dobio sam od dede, koji je bio moja inicijacija. I on je bio frulaš. Njegova svirala je u stvari odredila moj život.

UJAKOVA FRULA
Sa pet godina počeo sam da sviram frulu i da se interesujem za muziku. Sećam se, prvu frulicu poklonio mi je ujak Živojin. Ona mi je do danas ostala u sećanju. Sećam je se tako živo kao da je sad držim u ruci. Znam koliko je bila dugačka, kako je izgledala, sećam se jasno zvuka koji je proizvodila i mogao bih sada da vam je nacrtam. Napravljena od zove, od lošeg drveta, bila je sav svet koji me je okruživao. Žao mi je što je nisam sačuvao. Skršena je u nekoj dečjoj igri, ne sećam se tačno kada. Kasnije mi je majka kupila jednu s kojom sam i proćurlikao Užičko kolo i Moravac.

RADIO TEMIŠVAR
U to vreme moj otac je imao detektorski radio-prijemnik koji je sam napravio. U selu još nije bilo struje i možete zamisliti kakva je bila tadašnja komunikacija. A otac je bio znatiželjan čovek. Našao je skicu i sam ga je konstruisao. S njim smo hvatali Radio Beograd i Radio Temišvar. Tako da je i to što sviram rumunsku muziku duboko urezano u moje pamćenje iako ja ne znam ni jednu jedinu rumunsku reč. Naravno, preokupacija mi je bilo ono što je srpsko.

NAJBOLJI MODELI
U Đurđevu sam završio tri razreda osnovne škole kod učitelja Svetislava Ćirića koji je bio izuzetan čovek. A onda sam se s porodicom preselio u Kragujevac. Sestra je te iste godine pošla u prvi razred, a ja u četvrti. Pohađali smo školu "Jovan Popović" u kojoj sam ja mnogo godina kasnije nekoliko meseci predavao matematiku kao nastavnik. Učiteljica mi je bila Radmila Marin, sjajna žena. Zaista sam imao sreće da imam jako dobre učitelje i predavače, pre svega kvalitetne ljude. To je veoma važno jer, znate, ne možete vi da budete dobra glina ako nemate dobrog vajara. Ja sam voleo da učim, da saznajem i spoznajem ovaj svet. I kasnije sam u gimnaziji imao divne profesore. Profesor Milan S. Karić, geografičar, legenda kragujevačke gimnazije, bio mi je, srećom, razredni starešina. On je bio narodski čovek, a veoma obrazovan. Ti ljudi su za mene najbolji modeli.

SEĆANJE NA SELO
Promena sredine pomalo je traumatično delovala na mene. Znate, kad dođete iz sela prvo vas poznaju po akcentu, onda vas poznaju po lošem oblačenju, a mene dodatno i po toj frulici koju sam nosio sa sobom. Ali brzo sam se uklopio. Prihvatili su me drugari, a i nisam bio jedini koji je sa sela došao u grad. Odrastao sam na kragujevačkoj kaldrmi, ali sam imao i sećanje na selo, što smatram pravim bogatstvom. To osećanje narodskog duha zadržao sam do danas. I sada često odlazim u selo, ne samo u moje, nego i u druga. Više volim da odem u selo nego u neki grad. Ali stopio sam se sa gradskom sredinom i danas za sebe kažem da sam Kragujevčanin od glave do pete iako u Beogradu živim više od trideset godina. Kragujevac doživljavam kao zavičaj.

LEPE STAVRI
Ovih dana dešavaju mi se jako lepe stvari. Takva je ljudska sudbina. Ili vas u istom danu pozove deset dragih ljudi, ili vas niko ne pozove da vas pita ni kako ste. Baš pred Đurđevdan sam održao jedan od najlepših koncerata u životu, u mom rodnom Kragujevcu. Ovih dana završio sam i muziku za "Gorke plodove", seriju Siniše Kovačevića koja će se emitovati na jesen i ima 32 epizode. Uradio sam sjajnu muziku, po meni, i više puta je podvrgavao testu, preslušavao i puštao je različitim ljudima. Jedan od tih ljudi je i moj sin Bojan koji je završio Berkli univerzitet i jedan je od najtraženijih inženjera zvuka i producenata u Americi. On dovršava trenutno tu moju muziku u tehničkom smislu. Pa eto i ta Evrovizija na kojoj ću nastupiti sa Jelenom Tomašević nije mala stvar. Pogotovo ako vas pozove osoba kakva je Jelena. Ona je prvo moja Kragujevčanka i osoba na koju sam i ja uticao onoliko koliko sam mogao u tim njenim godinama kada se formirala kao ličnost i kao osoba u KUD-u "Abrašević".

SAMOUK
Ja sam samouk muzičar. Nikad nisam pohađao neke muzičke škole. Majka mi je bila neverovatno muzikalna žena. Ona je podržavala tu moju želju da se bavim muzikom, dok otac nije uopšte blagonaklono gledao na to. Kad sam se kao gimnazijalac upisao u KUD "Abrašević" on mi je to izričito zabranjivao. Govorio mi je da ne gubim vreme tamo, da je škola teška i da mora da se završi. Plašio se da ne potrošim vreme koje mi je potrebno za učenje na svirku. I u tome je bio vrlo grub. Ja sam malo varao, malo priznavao, ali u svakom slučaju odlazio sam na probe i učio. U to vreme bilo je sjajnih muzičara u "Abraševiću". Bio je tu pokojni Raša Čuknić koji je bio harmonikaš i trubač i bio je Slava Simjonović, klarinetista. Uz njega sam savladavao prve duvačke korake. S druge strane, u gimnaziji sam imao sjajnog nastavnika muzičkog Veroljuba Tasića. Od njega sam učio note. Ono što je bilo iz tog predmeta u programu ja sam gutao, ali mi to nije bilo dovoljno. Još kada sam izašao iz osnovne škole bio sam muzički pismen, a to je bio ogroman kapital za ono što se kasnije događalo u mom životu.

BITLSI
Iz gimnazijskih dana pamtim grupu "Senke". Fantastično su svirali. Dođem ja u gradski dom u Kragujevcu, a oni sviraju zabavnu, pop muziku. Kad me vide odmah pitaju: "Gde ti je frulica? Hajde malo da sviraš sa nama." Moje društvo je oduševljeno reagovalo na to i bilo je mnogo ljudi koji su me u to vreme podsticali i govorili: "Samo sviraj, sviraj, sviraj, ovo je fantastično što ti radiš." Nažalost nisam imao uspeha kod devojaka sa frulom. One su volele u to vreme gitare, Bitlse. Voleo sam i ja Bitlse, ali pored njih nisam imao šanse kod devojaka. Naravno, postojale su i one devojčice koje su imale simpatija prema meni. A i ja sam kao mladić bio jako stidljiv. To je bio moj najveći problem.

ŽIVOT ME PREKALIO
Danas pred sobom imate potpuno drugačiju osobu, koju je život iskalio i prekalio. Ja sam imao dve strašno velike reči sa velikim slovima: sramota i grehota. One su bile nešto što ne mogu da vam objasnim, bile su kao strašni sud koji vam visi nad glavom. Zbog toga sam kao đak i kasnije kao student bio veoma pristojan momak. Ali našla se jedna koja me je mnogo zainteresovala. To je moja sadašnja supruga Milanka, koleginica s fakulteta. Bilo je, naravno, devojaka i pre nje, ali da se ne lažemo, to nije bilo kao u današnje vreme.

MATEMATIČAR
Nikad nisam imao neku posebnu potrebu da odem na muzičku akademiju. Ona nije ni postojala u Kragujevcu u to vreme. Nisam imao neke velike šanse da me otac pošalje na studije u Beograd, tako da sam se opredelio za ono što je postojalo u Kragujevcu, a to je Viša pedagoška škola, odsek matematika. Tada su programi bili mnogo širi i ja sam dobio jedno strahovito široko obrazovanje. Završivši tu školu radio sam kratko kao nastavnik matematike u svojoj osnovnoj školi. To vreme je bilo dovoljno da shvatim da taj posao nije za mene. Ja sam suviše blag čovek za tu dečurliju koja je već bila mnogo nemirnija nego moja generacija. Učinilo mi se u jednom momentu da sam čak promašio profesiju, međutim, ipak nisam. Jer sve to što sam naučio iz matematike i fizike kasnije sam mogao da primenim kada sam konstruisao frulu. Većinu svojih frula konstruisao sam sam. Tajna mog uspeha leži, između ostalog, u tome što sam mogao da napravim frulu kakva mi treba.

JASMINA I BOJAN
Budući da smo ja i moja Milanka pedagozi, decu smo vaspitali da budu dobri ljudi i oni to i jesu. Smatram nas dvoje uspešnim roditeljima. Moj sin Bojan i danas sa 31 godinu ima veliki respekt prema meni. To je jako važno. Imamo drugarski odnos, ali smo svake sekunde svesni ko je kome šta. Njemu ne može da se dogodi da meni kaže tešku reč. Jasmina je starija i diplomirala je kostimografiju ovde u Beogradu kod profesorke Žegarac. Trenutno živi u Njujorku i radi za jednu prestižnu modnu kuću. I Bojan i Jasmina su na dobrom putu da osnuju sopstvene porodice. Ponosan sam na to što su veoma lepo vaspitani i žao mi je kad vidim decu svojih drugara koji nisu to uspeli da urade. Moram da naglasim da je moja supruga za to mnogo zaslužnija od mene.

MILANKA
Za sve te godine dok sam ja gradio karijeru Milanka je bila moja velika podrška i vetar u leđa. Da nije bilo nje, ne bismo imali to što danas imamo. Ona je pre svega izuzetan čovek. Mnogo je zaslužna za moju karijeru. Neko je ko vas isprati iz kuće sa svim stvarima koje su vam potrebne. I nikad me nije ispitivala, bila ljubomorna. Nas dvoje danas živimo na relaciji Beograd, Kragujevac, Njujork. Bar dva puta godišnje odemo u posetu kod dece i oni bar jednom godišnje posete nas. Bio bih neiskren ako bih rekao da ne patim zato što smo tako daleko od njih. Ali za njih je trenutno bolje što su tamo.



SIDNEJ
Sa svojih nastupa i koncerata pamtim i lepe i one manje lepe trenutke. Najdraži mi je svakako koncert u sidnejskoj Operi. Ne možete da zamislite koliko je to velika dvorana. Razdaljina od pozornice do garderobe je nekih 300, 350 metara. Ja sam imao samo sedam minuta da dotrčim do garderobe, presvučem se i vratim na scenu. Ali kad sam do nje stigao, shvatio sam da nemam ključ od svlačionice. Morao sam da otrčim nazad, nađem ga i ponovo se vratim i presvučem. Vratio sam se na scenu zadihan, a trebalo je da sviram baladu, za koju je potrebna maksimalna smirenost. Međutim, kad sam se pojavio u belom smokingu i belim cipelama sa belom frulom, doživeo sam ovacije na sceni.

LIČNA KARTA
Bora Dugić rođen je u selu Đurđevu kraj Kragujevca 10. juna 1949. godine. Osnovnu školu, gimnaziju i Višu pedagošku školu završio je u Kragujevcu. Bio je sekretar KUD-a "Abrašević" u Kragujevcu i član velikog narodnog orkestra RTS-a. Kao frulaš objavio je 10 ploča i kaseta, nekoliko CD-ova i video kaseta. Dobitnik je oktobarske nagrade grada Kragujevca, nagrade Zlatni beočug za trajni doprinos kulturi Beograda, kao i Vukove nagrade. Oženjen je Milankom i ima sina Bojana i ćerku Jasminu.


Žiža Antonijević | 11. 05. 2008. | Blic
4368  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Bora Dugić (1949) poslato: Februar 02, 2011, 08:06:14 pm
*

POREKLO FRULAŠA BORE DUGIĆA


ROĐEN: 10. jun 1949. selo Đurđevo, između Rače i Topole, centralna Šumadija.
 
RODITELJI: otac Živadin, rođen u Đurđevu, građevinski majstor, majka Stanica Milenović Mitrović, rođena u selu Saranovu (tri kilometra od Đurđeva), domaćica.
 
KRSNA SLAVA: Sveti Arhangel Mihail (Dugići), Sveti Nikola (Milenovići).
 
O PRECIMA: Deda po ocu se zvao Milivoje, svirao je frulu i pored njega sam i sam zavoleo taj instrument. Deda po majci se zvao Vojislav. On nije svirao, ali je zato ujak svirao, a majka divno pevala, tako da sam od obe linije nasledio gen za muzikalnost. Baba Natalija, očeva majka vodi poreklo od Đukića. Ona je bila pravi hajduk, opasna, otresita žena kojoj ništa nije moglo da promakne. Po njenoj liniji sam u srodstvu sa predsednicom Skupštine Srbije Slavicom Đukić Dejanović. Prapostojbina te moje babe Natalije je selo Bregovo, inače srpsko selo u Bugarskoj. To je prvo selo na koje naiđete kada pređete granicu sa Bugarskom... Baba po majci, Angelina je starinom od Nastića. Oni su takođe došli odozdo, iz Crne Gore ili sa Kosova. Dede i babe su mi bili zemljoradnici.
 
O POREKLU PREZIMENA: Najviše sam o svom daljem poreklu saznao od mog zemljaka, čuvenog etnologa i novinara Mileta Nedeljkovića, koji se profesionalno bavio migracijama u centralnoj Srbiji, ali i od Roberta Radića iz Donje Rače, inače Miletovog đaka. On je istraživao poreklo nekoliko familija, baš iz sela Đurđeva, gde sam rođen, pa između ostalog i poreklo Dugića. Saznao sam, između ostalog, da Dugića ima veoma malo. Sve što ih ima, a ima ih i u Bosni — poturčenih, stigli su tamo, odavde iz Šumadije. Elem, moji preci potiču iz plemena Palavestra, koji su živeli u okolini Skadra. Bežeći od Turaka migrirali su severno, i tako stigli do centralne Šumadije. Palavestre su, inače, najbrojnije u ovom regionu, s tim što su vekovima preuzimali različita prezimena, pa su se tako njihovi koreni vremenom zaboravili. Veruje se da su naši stari uzimali druga prezimena, jer su većinom odlazili u hajduke, te su ispisujući time svoju sudbinu crnim slovima jednostavno bili primorani da na taj način sakriju svoj identitet i spase živu glavu. Etimološki, najbliži svom drevnom prezimenu ostali su izvesni Palavestrići iz okoline Valjeva. No, nisu samo čemerna vremena kriva za to što smo pozaboravljali ko smo i odakle dolazimo, već, moram reći i naša navika nebeleženja! Ukoliko biste izašli sada na ulicu i zaustavili nekoliko prolaznika sa pitanjem, da li znaju kako im se zvao pradeda, zapanjili biste se koliko njih ne bi znalo da vam da odgovor na to pitanje.
 
PORODIČNE ANEGDOTE: Mog dedu Milivoja su u jeku Drugog svetskog rata optužili da je čuvao nekog partizana, pa ga odvedu u Topolu — da ga obese. Nekoliko nedelja su ga mrcvarili tako što bi svaki božji dan, po dva sata bio vešan ispod miški, ne bi li priznao... Srećom, neki od seoskih glavešina svedočio je u njegovu korist, te ga nisu obesili, nego je posle otprilike tri nedelje pušten. Deda Milivoje je inače u Prvom svetskom ratu bio u zarobljeništvu i to u dva navrata. Pola godine u Mađarskoj, a potom i u Austriji.
 
Druga anegdota je vezana za mog oca, koji je rođen 1931. godine. Posle oslobođenja partizani su ga terali da sruši započetu crkvu u Đurđevu, koja još nije bila ni osvećena. Na tom mestu su nameravali da naprave Zadružni dom. Međutim, moj otac je odbio da to uradi! Crkva je, ipak, naposletku srušena i mogu samo reći da je većina onih koji su učestvovali u njenom rušenju sudbinski loše završila.
 
Veoma je interesantna i priča zašto je moja majka nosila dva prezimena. Naime, pošto su se Milenovići bili podelili na one koji su ostali da nose to prezime i one koji su uzeli prezime Mitrović, ona je nosila oba, ne bi li se znalo da je "od Mitrovića, koji su potekli od Milenovića". Inače, pevala je kao slavuj, naročito na običajnim okupljanjima, posle žetve, vršidbe ili kosidbe. Sa još dve žene je pevala takav troglas, kakav sam kasnije još jedino u čuo u istarskom pevanju.
 
PORODICA: Supruga Milica, ćerka Bojana (diplomirani kostimograf) i sin Bojan, koji je završio muzičku produkciju na Berkliju u Bostonu, radi u Njujorku u velikom muzičkom studiju "Legasi" kao muzički producent, aranžer, kompozitor, bas gitarista, inženjer zvuka.
 
BIOGRAFIJA: Završio gimnaziju i Višu pedagošku školu, odsek matematike u Kragujevcu. Bio sekretar KUD "Abrašević" u Kragujevcu. Član velikog narodnog orkestra RTS. Kao solista frulaš snimio više od deset albuma.

 
Izvor: Katarina Vuković, novinarka, za portal Poreklo
4369  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Bora Dugić (1949) poslato: Februar 02, 2011, 08:05:14 pm
*

BORA DUGIĆ — IZDATI ALBUMI



4370  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Bora Dugić (1949) poslato: Februar 02, 2011, 08:04:35 pm
*




BORA DUGIĆ

Bora Dugić je rođen 10. juna 1949. u Đurđevu kod Kragujevca. Završio je gimnaziju i Višu pedagošku školu, odsek matematike, u Kragujevcu. Bio je sekretar KUD "Abrašević" u Kragujevcu, član velikog narodnog orkestra Radio-televizije Beograd, a kao solista frulaš snimio je desetak ploča i kaseta, nekoliko CD-ova i video kaseta i održao stotinka solističkih koncerata širom sveta.

Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Kragujevca, Zlatnog beočuga za trajni doprinos kulturi Beograda i brojnih domaćih i međunarodnih priznanja. U knjizi za prvi razred osnovne škole, uz objašnjenje šta je frula stoji njegova fotografija, na šta je posebno ponosan, kao i na činjenicu da u udžbeniku za peti razred osnovne škole piše kako je frula jednostavan instrument, ali neki frulaši mogu da na njoj sviraju I teže kompozicije dubokog sadržaja. Tako se preporučuje đacima da slušaju 'Čarobnu frulu' Bore Dugića.

Bora Dugić je nedavno proslavio 35 godina umetničkog rada velikim solističkim koncertom "Igra duha i daha" u Centru "Sava".

Oženjen je Milankom, koleginicom po obrazovanju, imaju kćer Jasminu, diplomiranog kostimografa i sina Bojana koji je diplomirao na univerzitetu Berkli u Bostonu.
[RTS]


ZA STVARALAŠTVO U OBLASTI KULTURE

Nagrada je dodeljena Bori Dugiću (1949. Djurdjevo) jedinstvenoj umetničkoj pojavi srpskog i balkanskog muzičkog prostora i najistaknutijem tumaču nota na drevnom muzičkom instrumentu — fruli. Bora Dugić je pokazao da se na fruli može svirati kako hromatska skala, tako i najrazličitije melodije — od pastoralnih elegija do brzih, virtuoznih kompozicija, čak i dela klasične muzike. Zahvaljujući svom istančanom ukusu, emocijama, osećaju za frazu i izuzetnoj izvođačkoj tehnici, Bora Dugić spada u najveće narodne umetnike u svetu. Pored izvođačke delatnosti, bavi se i komponovanjem instrumentalnih kompozicija. Dobitnik je Vukove nagrade (1997.), Oktobarske nagrade grada Kragujevca (1995.), Zlatne značke KPZ (1995.), Zlatnog beočuga Beograda (2003.), Zlatne medalje na Festivalu kratkometražnog i dokumentarnog filma za filmsku muziku a od ove, 2005. godine, i Nagrade "Braća Karić". [Karić fondacija]
4371  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Dragan Aleksić (1925—2007) poslato: Februar 02, 2011, 08:03:34 pm
*




DRAGAN ALEKSIĆ
(Mrčajevci, 29. januar 1925 — Mrčajevci, 2007)

Osnovnu školu završio je u rodnom mestu. Muzikom se bavio od 1940. Harmonikaš, kompozitor narodnih pesama i kola, koje karakteriše izvornost. Snimio je 15 zlatnih i srebrnih ploča u "Diskosu" (Aleksandrovac), deset singl-ploča u "Jugotonu" (Zagreb) i dve u Produkciji Radiotelevizije Beograd sa najistaknutijim zvezdama estrade.

Dobitnik je zlatne ploče "Diskosa".
Radio dženarika

* * *

... Obrenov zemljak iz Mrčajevaca, samouki harmonikaš i kompozitor nanizao je 15 zlatnih i srebrnih ploča za "Diskos" iz Aleksandrovca i 120 singlova za "Jugoton" iz Zagreba. Kad su Zagrepčani došli u Mrčajevce i nagovarali ga da pređe kod njih, nudeći da sam napiše koliko novca traži, Aleksić je odgovorio: "Ne mogu do jeseni, moram da ovršem pšenicu".

Epitaf na spomeniku Aleksiću u Mrčajevcima glasi: "Muzika je iz mog srca ko Morava tiho tekla, što ne stigoh ja da kažem harmoniko ti si rekla". Stihove je smislio Atanasije – Taso Savić, pesnik iz Čačka i tekstopisac koji je sastavio reči za 300 narodnih pesama, među njima i "Svirajte samo za nju" za Tomu Zdravkovića.— Politika
4372  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Miroljub Aranđelović Kemiš poslato: Februar 02, 2011, 02:42:39 am
*
4373  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Miroljub Aranđelović Kemiš poslato: Februar 02, 2011, 02:41:45 am
*

MIROLJUB ARANĐELOVIĆ KEMIŠ


Kada se vise nije moglo ni pretpostaviti da ce neko uspesnije i tehnicki doteranije svirati i od Miodraga Todorovica Krnjevca i od Jovice Petkovica, pojavio se on "novi princ" jugoslovenske harmonikaske scene Miroljub Arandjelovic Kemis. On je trenutno jedan od najatraktivnijih harmonikasa, i o kome trenutno kruzi najvise traceva i izmisljotina, a mi cemo pokusati da objasnimo i opisemo onu pravu Arandjelovicevu stranu. Za njega kazu da ima cak i evropska priznanja i zvanja "Prve harmonike Evrope". Pazljivije analiziranje ce pokazati da takvo zvanje (Prve harmonike Evrope) uopste ne postoji i da su to izmislili nadobudni novinari! Medjutim, i pored takvih neprijatnosti on tako maestralno i tako superiorno svira da mu takve titule nisu ni potrebne. Takodje, price o tome da ima najvise muzicko obrazovanje, da je "magistar muzike", sve su to nedokazane i nasumice napisane i izrecene stvari. Nevolja je u tome sto u nasim uslovima zavrsiti konzervatorijum znaci "steci najvise moguce zvanje" ravno muzickoj akademiji. Medjutim, u mnogim evropskim zemljama konzervatorijum je naziv za gradsku muzicku skolu, u nasim uslovima to je nivo srednje skole. Medjutim takve skole ne osposobljavaju umetnike u sviranju raznih zanrova muzike vec pretezno klasicne muzike, sto Miroljubu Kemisu verovatno nikako ne bi odgovaralo. Ne znamo zasto uopste kriticari imaju potrebu da ovako izvanrednog majstora harmonike, kite takvim zvanjima, kada to njemu nije ni potrebno.

Van svake sumnje je to da se najveci broj mladih harmonikasa opredelio da sledi stil sviranja Miroljuba Arandjelovica Kemisa, u prvom redu zbog toga sto taj stil ima mnogo temperamenta, tehnickih elemenata i maestralnosti — sveukupno to je vrlo atraktivan stil u kojem se iz harmonike izvlace maksimalni efekti, oni koji su karakteristicni za modernu evropsku muziku. Te "cake" koje Kemis upotrebljava su uobicajeni efekti u klasicnoj i modernoj muzici koji se uce po gradskim skolama sirom Evrope. To su glisanda, disonance i alteracije koje su u interpretaciji Miroljuba Arandjelovica vrlo spretno upletene u nasu narodnu muziku. Te "nove" stvari nisu bile poznate nasim harmonikasima dok on to nije svojim maestralnim nastupima izveo javnosti.

Jos kada je poceo da pravi vrlo smele aranzmane sa elementima moderne muzike, Kemis je harmonikase sasvim zbunio. Ima on vrlo uspesnih harmonikaskih resenja u svojim aranzmanskim poduhvatima, ali ima tu i nekih harmonikaskih vratolomija i kombinovanja tonaliteta za koja bi mogao da daje siroka objasnjenja, ako bi ga neko zbog toga preslisavao. Jedno je sigurno da njegove kompozicije i aranzmani dovode klavirkase u ocajanje, jer to sto on svira moze da se izvede samo na dugmetarskoj harmonici, ali na klavirskoj harmonici prosto nije moguce izvesti takve vratolomije.

To sto maestro Kemis svira stvarno je fenomenalno tehnicki doterano muziciranje, i zvuci stvarno zaprepascujuce na momente. On je tim i takvim ukrstanjem narodne muzike sa klasikom, dzezom i modernim evropskim idejama stvorio jedan furiozni stil kojim samo zaludjuje mlade harmonikase, a slusaoce prosto odusevljava, ali u nekoj meri i plasi. To njegovo izvodjenje nije vise samo sviranje, vec tu ima mnogo elemenata klasicne moderne muzike, koje vec ispraksirani harmonikasi koji sviraju klasicne muzike jako dobro prepoznaju.

Mladi harmonikasi koji slede svoga idola mogu da zalutaju u neke neistrazene zone i da se zauvek izgube, tako da vise blefiraju nego sto sviraju.


http://www.harmonike.net
4374  MUZIČKA ČITAONICA / Muzičke teme / Momčilo Nastasijević — Za humanizaciju muzike poslato: Februar 02, 2011, 02:14:25 am
**

ZA HUMANIZACIJU MUZIKE


Da li se o bitno ljudskim stvarima zaista bitno govori, merilo je: je li tokom rasprave težište ostalo u čoveku, ili se, po nehotičnosti svega neosnovano vođenog, sa čoveka neosetno prenese na samu stvar.

Te paradoks bude neizbežan, uzeti sve u obzir osim onoga ko je tu i polazan i završan, osim čoveka.

Tako se, napustiv teren živog načela, sav napor zalud ulaže u mrtvu stvar. Tako se stvaraju pitanja radi pitanja.

Ta po sebi pitanja prenagomilavaju se upravo gde se suština nipošto ne sme gubiti iz vida; gde zanemarujući je, ili u nemoći prodreti joj, zakrčujemo neposredan put ka njoj (a do nje se drukše i ne prodire do neposredno). Te tako relativnom korisnošću budemo, često i protiv svoje dobre volje, apsolutno štetni ovoj ili onoj nasušnosti čoveka.



I naravno, osveštan je slučaj, raspravljajući o čemu bilo muzičkom, savršeno smetnuti s uma da se tu, pre i posle svega, radi o nasušnoj potrebi čoveka raspevati se, razigrati.

I naravno, prenagomilavanje sporednog tek tu bude, čim se izgubilo iz vida glavno; prenošenje težišta iz onog što je unutrašnji pokretač u ono što je spoljni otpor, u vremenost, u istorijsku i životnu uslovljenost, u stotine problema i problemčića ove ili one tehničnosti, kad je nesumnjivo da se kroz sve to, i uprkos svemu, probija živa apsolutnost jednog fenomena koji, u svim vremenima i prilikama, u svim izrazima, suštinski ostaje ravan samom sebi.

A upravo pred glavnim tim, pred fenomenom raspevanosti (glasom: pevajući, telom: igrajući, svejedno) stojimo ili detinjski zadivljeni od neukosti, ili tvrdo oklopljeni samouverenošću znalca, bezobzirnoj kad je u pitanju površina i odnos, punoj strepnje, kao pred smrtonosni udarac sebi, kad valja korenito ući u stvar.

Pevamo "kao što ptica peva". Zaista. Ali ne po biološkoj, kako je uobičajeno shvatanje, već po duhovnoj spontanosti.

Inače, besmisao je svlačiti čoveka na njegovu biološku osnovu upravo onim čime se on uzdigao s nje, čime se sudbonosno i otkinuo od životinjskog carstva.

Te saznanju, da prodre u tu sebi teško pristupačnu oblast, drugog ključa nema nego, kao jedino pouzdano o tome, primiti svedočanstva glasno ili nemo raspevanih, svejedno, onih koji sami sebe usred fenomena lucidno uhvatiše, svedočanstva o doživljenom u svim stupnjima oduhovljenja, počev od obične molitvenosti pa do belog usijanja ekstaze.

Nešto po sebi raspevano, što i ćutanje odaje od sebe, i kao tim dublje, unutrašnji glas; nešto razrešilačko i ishodno, van vremena i prostora; melodijsko u liku, likovno u melodiji; kao nužan izraz vaspostavljanja unutrašnje celosti čoveka: komponenta u kojoj se izmirilo prividno neizmirljivo; radosni bol, bolna radost; nešto u osnovi molitveno što i miruje i dela, i tom aktivnom pasivnošću, ili obratno, raste do ekstatičnog utapanja sebe u živu bit svega;  nešto treće što se čoveku najednom otvori kad je, rekao bi, najvećma spregnut unutrašnjom polarnošću sebe, i u šta je svakom ljudskom biću data veća ili manja mogućnost ishoda iz ma čega prethodnog.

Ne, čovek ne peva "kao što ptica peva"; već u nekoj unutrašnjoj udešenosti sebe, u nekoj za trenutak izmirenosti, ja-svi drugi-sve drugo, jer spoljnim otporima razdešavan stalno, tim dublje, uzvučujući se najednom u sebe, spasonosno se uzvuči i u svakog drugog, i u sve drugo.

Nasušno je, dakle, čoveku pevati: u prividnoj zatvorenosti magnoveno otvaranje svega, kad izgleda da se više nema kud. Jer kroza sve privide utrnulosti duh je ipak tu, neprekidan i pritajen. Njegovo prvo uvek se poklopi sa poslednjim: spasti od svih pritisaka, unutrašnjih, spoljnih, od razdešenosti svih, od raskidanosti onoga što bi da je večno celo; od svega što život ili preko mere oduzme, ili preko mere da.

Te i u onom narodnom, zlo ne misliti pevajući, nije li sama iskon čoveka lucidno saznala istinu o pevanju: živim načelom dobrote, razrešiv se od sopstvenog zla, jedino se time možemo potvrditi u drugome. Punijeg opravdanja sebi u ovom rodu stvari zaista ne možemo naći.



Merilo etičnosti jednog razvoja je, koliko se time povećala ili umanjila moć pevanja, ne školskog, negovanog ozgo, već spontanog, ozdo. Ima put kulture: čoveku je, po njegovom unutrašnjem sklopu, uznemirenom a otvorenom, pre udariti unazad, samo da se ide, negoli ostati na čemu je. Ali na tom putu, kuda je čoveku ili propasti ili stići do punog oduhovljenja sebe, po obratnim postignućima, avaj, jasno vidimo da ni svaki korak unapred ne mora da je i istinit korak.

Jer su tuda prečice opasne, i svaka od njih znači po kobno sužavanje života. Te žureći, lako je moguće da na metu ne stigne ništa.

Te ne udariti pravcem najvećeg otpora, pravcem punog iživljenja, već u obmani od ove ili one formule koja obećava olakšicu i ubrzanje, krenuti za ovom i onom delimičnosti sebe, nije više ni pogrešan hod, već ubistven precep, raskorak sebe sa suštinom.

A stvarni hod je samo dotle dok jedinka, utvrđujući se time u duhovnoj organičnosti sebe, utvrđuje se i u organičnosti množine; dok se iz svakog pojedinca može izviti istovetni melodični dah sa svakim drugim; dok se pojam naroda bitno poklapa s pojmom hora.

Kad bi se u livadi travke zatalasale, ne povetarcem spolja, već sveopštim nekim dahom sebe, iznutra. A to je ništa manje nego moć, zatrepereti životvorno do u sami za sve istovetni koren iskoni.

Pod pritiskom promenjenih prilika mnogo čega izmeni se, dobije nov oblik, izumre. Ali to, spontano pevati, taj nemušti jezik duše, ostaje kao teško prekidljiva veza toka svih pokolenja.

Sve životvorno, jer iz duha potičući, od pradavnina naovamo, kao da se saželo u magične znake glasom, u melodičnost naroda koji i dan-danju, i kao uprkos svemu, spontano pevaju. A to je poslednji bedem duhovnog otpora naroda protiv svih razorilačkih navala spolja.

Slomiti, zarad kakvog bilo napretka, i u tome narod, znači puno razorenje njegove duhovne organičnosti. Zaseći u koren radi što bržeg zrenja, pa ma ploda i ne bilo. Znači, od nečega što je silom svoje istinitosti samo sebi nalazilo puta, stvoriti nešto što treba da je vođeno, a nemati snage pravog vođstva.

Tako se, po izopačenom načelu kulturnosti, negda živi narod umrtvi do bespomoćnog rastočenja u pojedinost zavedenih pa ostavljenih sebi, do duhom utrnule civilizovane mase.



I naravno, potreba za vraćanjem muzike čoveku, i čoveka njoj, morala se najpre pojaviti gde je moć spontanog pevanja pala na opasno nizak nivo; gde je na vodećim vrhovima grobna osama superkulture kao poslednja nadoknada podsvesne psevdokulture; gde se od prvobitne raspevanosti množine, naopakim hodom, zapalo u zatvoreni krug muzičnosti ljubitelja: nalaziti još jedino naslade u izopačenju onoga što bi da do ishoda ostane svetinja čoveku; gde se stvaralački nagon izopačio u to, razoriti što je još igde u čoveku tragova duha: melodična nemelodioznost, tonalna atonalnost, ritmička aritmičnost. To s jedne strane, u elitnoj manjini.

Dok s druge, u poraznoj većini, pomerena iz svoje duhovne suštine, ostavljena samoj sebi - masa. U svoj ubogosti osrednje ljudskog, zasečena u korenu, još jedino joj je, životariti duhovno od onog što joj se iz gornjih slojeva, posebno za nju spravljano, pruža: kuplet, šlager, uprošćeni stav.



Ko će tu kome pomoći? Životvornih sokova ozdo više nema, gde se čovek zemlje preobratio u čoveka asvalta; gde se sav hod kulture sveo na to, pokidati, radi spoljno civilizovanog poretka, sve unutrašnje veze čoveka sa samim sobom, čoveka s čovekom, i od bića stvoriti numerus; gde, od negda izvornog i svedajućeg naroda, vrvi civilizovana masa, koja, osiromašena sobom, mesto da daje, sad ona traži.

Ko će tu kome pomoći kad retki pojedinci od onih ozgo, koji bi silom sebe i znali štogod stvarno pružiti željnim milionima, ne mogu, a i kad bi mogli, ne smeju da iziđu iz lavirinta jedne tehničnosti kojoj, uprostiti se do puke istine izraza, značilo bi možda i otkrivanje svoje sopstvene slabosti i tešku povredu ponosa visina.

A budući tražnja velika i posao unosan, prihvataju ga se muzički industrijalci, nepogrešimi u izboru sirovina kad je da se udovolji niskim nagonima mase, makar se time učinilo i jedno teško obesvećenje.

Crna rasa ovog puta morala je platiti svoj najbolniji danak civilizaciji: melodika njena, ritam, u punoj sili svoje izvornosti, umesto da se prihvatila kao spasonosna za one koji su svoju izgubili, razdruzgava se, radi bolje prođe, i promućkava noćnim duhom kabarea i dansinga do stimulusa ozakonjene onanije.



Pa ipak, kroza svu tu sramotu, nemoguće je ne čuti glas istine: osrednji čovek civilizacije još uvek nije toliko iskorenjen da ne može, ako ne po sebi pevati, ono bar, neposredno reagujući, prenuti iz svoje utrnulosti na tuđe pevanje, pa makar s koga izvora dolazilo.

Što znači, negdašnje opšte dobro, spontano pevati, koje danas samo pripada "zaostalima", još uvek može da je spasonosno za one koji su ga svojom "naprednošću" izgubili.

I ne varati se, svetski uspeh muzike Rusa, od Musorgskog naovamo, suštinski u tome je što se iz nje na svim geografskim širinama pričulo prisustvo jedne žive, za sve iste, svima neophodne iskoni.

A nju, tu živu iskon, uzalud tražiti je gde je već odavna u koren zasečena psevdoprosvetom masa. Već tražiti je gde se čovek još duhom ne otcepio od zemlje, od životinje, od biljke; gde i dan-danju uho, kad se za mnoge stvari izgubio sluh, čuje kako trava raste.



Humanizacija muzike! Poklič je tu već, u vazduhu, samo što ga nisu prihvatili milioni, gladni hleba, zaista, ali nesvesno još gladniji duha. Jer iz najnižeg, iz njihovog stanja panem et circenses, samo je moguće, i možda naglim skokom, u visinu, gde probuđena duhovna glad, mesto cirkuske igre, traži za sebe, sa ništa manjom legitimnošću od želuca, iza vekovima lišavanja, istinsku hranu.

Pitanje je, međutim, da li, koji izustiše, osećaju sav domašaj pokliča? Vratiti muzici izgubljeno prvenstvo u ljudskim stvarima, znači, i duboki preokret u shvatanju života i čoveka, i još duboku korekciju same njegove prirode, zabasale u plićake psevdokulturnosti.

Znači, u poslednjem trenutku, nadovezati se na pokidane, ali žive još, niti ljudskog samotkanja od iskoni pa do kobnog prekida, kad se, radi bržeg napretka, razori prerano i u hitnji živi regulator na putu pune stvarnosti čoveka: misterija—obred—pevanje.

Znači, učiniti što se u mnogim dosle pokušajima kulture ne moglo: da više najveći broj ne zaostaje, jer se najmanjem što brže hoće napred; pri čemu donji sloj speče se i zatvori u zaostalosti, a gornji, prividno vodeći, jer oslobođen gravitacije opšteljudskog toka, iskorenjen, rastrošen, rastresen, niti u stvari koga vodi, niti je i sam čime vođen; i, ako pri tom i dođe do nekog uticaja ozgo, onda nastane "prosvećivanje naroda", što će reći, od zaostalih, ali čije je zaostajanje u prekinutom ili suviše usporenom razvoju organičnosti duha, stvarati osrednje, ni na nebu ni na zemlji, otkinute ozdo, poremećene u duhu sebe, nemoćne da dopru do "višeg poretka" onih ozgo.

Znači, u najdubljem i najširem smislu reči, obnovu: čoveka prema samom sebi, prema drugom, prema svetu; razgrtanjem zatrpanih izvora, novo brizganje misterije, novi u daljim oblicima oživeli obred, novu raspevanost čoveka.

Znači, posle mnogih i kobnih raskoraka, u poslednjem trenutku, poći ukorak sa suštinom; znači, u najširem i najdubljem od postanja do sada obimu, sveopštu religioznu obnovu čovečanstva.



Ovih dana, po ukorenjenoj navici importa svega što je u visokocivilizovanom inostranstvu na dnevnom redu, čuo se i kod nas poklič za humanizaciju muzike. Porazno nepoznavanje potreba svoje rodne sredine: ako je čovek Zapada opasno osiromašio u pevanju, zar treba sad i mi po ugledu na njega, prebogati u čemu je on siromašan, ako ništa, bar da odglumimo siromaštvo?

I zar dokazivati, pitanje humanizacije muzike postavlja se kod nas sasvim suprotno zapadnjačkoj postavci. Narod ovde, još uvek u visokom naponu raspevanosti, spasavati nekom spravljenom ozgo muzikom masa, i besmisleno je, i moglo bi imati teških posledica po pevanje našega sveta, ako se zabluda uzakoni i razvije do organizovanog kulturnog dejstva ozgo.

I, ako je do spasavanja, onda sama priroda stvari zahteva da samozvani spasioci, ovaj ili onaj muzički vaspitnik Zapada, iskorenjen u čemu bi valjalo da je duboko korenit, potraži sebi lično spasa upravo onde gde misli da je spasonosan.



Neka naš kompozitor, doživljujući u bukvalnom smislu rodno melodijsko krštenje, ako ga još nije doživeo, vaspostavi pokidane duhovne veze sa raspevanošću naroda.

Tek tada, organičan sa onim iz čega je sazdan i proizišao, što znači, organičan i u samom sebi, donosiće na svet, ne više jedva živu nedonoščad, u kojoj se ukrštaju jalovost nasilne iskorenjenosti skorojevića sa tehničkom utančanošću međunarodno utrnulog duha školstva, već plodove tla jedne još uvek žive duhovnosti, plodove koji, upravo zato što su istinski začeti, pripadaju koliko svome rodnom toliko i svim podnebljima. Jeste, rodno tle po kome često s prezrenjem gazimo, ili se naprežemo spregnuti ga u mrtve formule civilizacije, živo je još, nabreklo od raspevanosti. Ne doći u sudbonosni dodir s njim, ne otvoriti ga, da briznu životvorni izvori (i za nas koji civilizovani hodimo po njemu. i za svet, koji žedan očekuje osveženje), nego ga ostaviti da samo u sebi pregori, ili razorilačkim dejstvom ozgo zatrovati ga i razjesti, ravno je samoubistvu u onome čime bismo možda imali odigrati najveću svoju ulogu u svetu.




ZA MATERNJI MUZIČKI JEZIK


Živo se bez nevolje ne sme komadati; ukoliko se više izdvoji iz nedeljive celine, utoliko mrtvije i necelishodnije. Na vrhuncu nedeljivosti tek je najmoćniji život.

I Umetnost je nedeljiva. Raznolikost u njenom ostvarenju samo dokazuje prisustvo jedne te iste raspevanosti duha: Leonardo peva kroz lik ono isto što Betoven slika kroz ton. Ne osetiti to znači ne biti još dozreo do umetničkog čustva.

Što se naziva stilom i temperamentom samo je siguran ključ da se prodre do istovetnog bivanja u srži: setna je radost i od tihog Leonarda, i od bujnog Mikelanđela. Rekao bih, reke se tako i rečice ulivaju u nadživotno more raspevanosti.

Te i prepirka o tome koja je umetnost najviša, kojoj da se da prvenstvo, samo stvori pometnju i zavede ponekog tvorca s plodonosnog puta, kad u stvari Leonardovi argumenti za slikarstvo samo potvrđuju Betovenovu muziku. To je kao i sa verama: bore se svaka za svog Boga, a on je jedan.

Ima samo dve grane izraza: u prostor i u vreme, tačno kako su sagrađeni oko i uho da prime. Ili stvarnije kazano, kroz lik se umetnik istovremeno izrazi kao pesmom koju najednom čujemo (bivanje je tu uhvaćeno u najsržnijem trenutku za večnost); dok muzika (kazujući istom figurom) vremenski razvija što je ustalio lik. I tu i tamo, dakle, bivanje je istovetno.

U muziku pored poezije brojim još i živu reč.

Velika je praznina što se nije stvorio pojam da obuhvati sve vremenske izraze ujedno. Većma bi se tada bilo načisto da je glas kojim se što kaže stariji od same reči.

Suština govora je u specifičnom talasanju glasa: svaki zvuči svojom nedokristalisanom melodijom. Ona je pokret ka izražaju; dok pojmovni izrazi, reči, samo su kao opiljci železa koji se ovako ili onako usmeravaju u magnetskom polju melodičnog strujanja.

Oslušnimo govor, u ovom slučaju najbolje seljaka, čija melodija dodirima s tuđinskim još nije izgubila svoju čistotu: u dizanjima glasa i padanjima, koji teče neprekidno, iričuju se nečiste kvarte, sekunde, terce. To najpre pogodi, to što pođe iz veće dubine bića, ta iskonska melodija; reči samo posle naiđu kao oivičenje u svesti već prenetog treptaja od duha duhu. Ne pomaže ni najjači argumenat, ni najžilavija logika, ako duh nije istinski ubeđen: tek tada pođe cela, iz celog bića nedelima misao kao muzički hitac.

Mogao bi se uspostaviti neprekidni niz prelaza od običnog govora do čiste muzike, i videlo bi se kako melodija od skrivene biva sve ispoljenija, dok se najzad ne oslobodi pojmovnog balasta. Poezija bi tu zauzela tačno sredinu između dva pola. Zato se ona u prostom narodu i kazuje samo pevanjem i nikako drukše. (I zato bi prvom ne pesniku, jer je to nepotpuno, već pevanu koji je zaboravio da je glas stariji od reči, i skrenuo poeziju u poluizraz, trebalo udariti žig sramote u čelo.) Te najsigurnije merilo za pravu poeziju je, ako glas kazujući je nehotice pođe u melodiju.

Između govorne, dakle, i melodijske linije jednog naroda postoji samo razlika u stepenu razvijenosti; ili: što se blagoglasno izvije iz frule, samo je krajnje rascvetanje onog što ubogo svaki dan polazi svima iz grla. Te koliko govora, odn. naroda, toliko i melodika.

Nije muzika sveopšti jezik osećanja: i na onu najvišu, koja već pripada svem čovečanstvu, trebalo se navići slušanjem: jer je i ona prvobitno pošla iz samo jednog govornog korena, i u svojoj se rođenoj prirodi rascvetala.

Oslušnimo nikad neslušani jezik: jasno mu čujemo melodiju, i sve jasnije ukoliko nam je nepoznatiji. (Dosledno, rođene melodije govora najmanje smo svesni.) I u čemu god ta tuđa linija odudara od naše, začudi nas, čak i zagolica na smeh. Ili muzički rečeno, tuđa nam nikad ne leži kao svoja rodna i valja sebe kao instrumenat dugom navikom preudešavati, pa da nas dirne u živac. A što ipak narod narodu nesravnjeno pre melodijski nego jezikom dostruji, znači samo toliko da su melodijski mnogo srodniji negoli jezično, i da je melodija sila kojom duh prokrči put daljim pobedama.

Borba je, dakle, posredi, ona iznutra do u srž čovečije prirode.

Koji se narod iz najveće dubine sebe melodijski izrazio, tome je uspevalo da bukvalno najezdom svog duha poplavi često puta daleko izvan svoje najbliže okoline. Muzička poplava ravna je religijskoj: milioni se bića, biva, poviju pod melodijskim odnekud dahom, a da i ne slute koji je i gde taj narod čijim se najintimnijim treptajima pokorilo. Ali se onda za toliko zatrpaju svoji rođeni izvori.

Ima dve velike poplave u našem krugu: talijanska i ruska. Za germansku, i pored Betovena i Baha, ne može se sa sigurnošću tvrditi. (Ima u njenom talasu nečeg bastardnog.) Koja sreća, da su ta dva genija bili koreniti Talijan ili Sloven.

Postoji dakle nepobitno pre maternjeg jezika, i kao njegov koren, maternja melodija. Ona bije iz iskonskih slojeva čovečije priroda; ona ovaploćuje reč i ton u živu silu duha; ona je ta kojom se iz podsvesti prodire u podsvest. I, ne treba se varati, zajednička je svem narodu kao i sam jezik. Te samouvereno je i neznalički tvrditi da pojedinac, makar koliko bio obdaren, može stvoriti svoju melodiku (u najboljem slučaju već postojećoj samo da svoj obrt): to je ništa manje nego da bi stvorio svoj zasebni jezik. (Zaboravlja se da umetnik nagonski traži u sebi što će najzaraznije pogoditi ostale: vadi iz najdubljih slojeva sebe, iz geoloških ostataka možda negdašnjeg genija vrste; izražajno je promašio ako ne pogodi najveći broj.)

Maternja melodija u najčistijem izrazu neka se oslušne kod deteta kad zapevuši (ono drukše i ne može) svoju tek začetu misao ili kod primitivca (čije je kazivanje već pola poezije): odatle do prave melodije samo je stupanj ili dva.

Reda radi, koliko da se dovede stvar do opipljivosti, evo samo jedan primer: Majka te nemala kad se iole osećajno izgovori, daje, približnu ovoj, melodiju:



Bitno je u njoj prisustvo kvarte i sekunde, koje su nastale: prva iz oblog padanja glasa u snažnom naglasku, druga iz veze nenaglašenog te sa prvim visoko naglašenim slogom u nemala. (Sigurno nije puki slučaj da baš ta dva intervala karakterišu našu narodnu melodiku; i da će se ovako muzičkim proučavanjem poezije, osobito narodne, doći do plodonosnih otkrića.)

Šta našima preostaje posle tolikih procvata muzike sa mnogih strana?

Vratiti se u najbukvalnijem smislu maternjem jeziku. Treba za to velikog posta i kajanja: duh nam više nije čist; i suviše ga gostoprimno otvarajući za sve melodijske talase sa svih strana, do u životnu srž stali smo se melodijski remetiti; a to znači: kad bi da se najprisnije, iz najličnije svoga, izrazimo, skrene nam od nemoći glas u tuđe, te ne budući više ni ovo ni ono, zamre na pola puta. Dabogme, u tom je slučaju najspasonosnije ne mučiti se uzalud.

Tolika primljivost potekla je iz zablude da se opštečovečanski izraz da uhvatiti iz vazduha iz belog sveta. Ne. Posredi je samo optička obmana: vrhovi se dodiruju svojim atmosferama, ali samo oni koji korenom duboko prodiru u svoje rođeno tle. Drukše se ne doseže belom usijanju izraza.

Dva su stava primanja: aktivan i pasivan. Kad se duhom stane na svoje noge, kad je od najzabačenije žilice do najeteričnijeg treptaja misli čovek jedan i svoj, onda se ne samo odoljeva spoljnim talasima, nego još oni deluju plodonosno i budeći (a ko je od nas u duhu ceo i potpuno svoj?). Mora u žiži ličnosti da postoji nerazorimo svetilište sebe kroz koje, i kad prodre primljeno, ma iz najveće tuđine i daljine, prelomi se u naš najličniji obrt. To je aktivno primanje. Ili drugim rečima: na sve melodijske nadražaje spolja reagirati svojom ličnom melodijom osećanja i misli. — U obratnom slučaju, kad se ropski prima, kad se sva sila ličnosti utroši na navijanje i podešavanje ka tuđem, poslednji kamen na kamenu sruši se, i nastane duhovni pad ličnosti. To je pasivno primanje.

Kod nas se tek postavilo pitanje izražaja: zašto, ukoliko i progovorimo istinski, posrnemo brzo i malakšemo? Duh nam još nije sav iz svog nerva, te glas i kad istinski pođe, sav izlomljen stigne do u izražaj savlađujući u samom sebi tuđe neke melodije lakomo sa svih strana prisvojene. Jer mi smo bili te sreće da za sto godina duhovno prejurimo put kojim su se Francuzi, Talijani, Anglo-Saksi najlak kretali deset stoleća.

Još uvek stoji otvoreno, i zašto ne reći, tragično po naš duh pitanje: otkuda da narod, prebogat u muzičkom folkloru, najednom rađa pokolenje koje se potuca za melodijskim izrazom?

Nije li ovo uzrok: Kolektivno, u narodnoj muzici i opštem izrazu, zaista smo dosegli vrhunce. Ali to je samo osnova, plodno tle da iz njega nastanu veliki pojedinci; a oni nisu nastali; nije se nijedna jedinka, kad je već nastao sudbonosan trenutak za formiranje individue, toliko žilavo držala svoga tla da bi uistinu donosila rodni plod; nego se razvijala, u nezavidnom položaju, pod moćnim melodijskim strujanjima iz tuđine. Imala se gotovo suludo razbijati glava o svoje još nedirnuto, u trenutku kad su drugi daleko već bili odmakli u istom rodu izražaja, i nudili gotova, ali svoja, rešenja. Izabralo se ovo drugo možda pod pritiskom straha da ne pukne kičma u svome. Za tragični položaj tražila se jaka kičma, a nje nije bilo.

Onda se, kao što je proniknuo g. Dvorniković, ono najprisnije svoje skorojevićki zabacilo u kutove stida.




PROTIV MAŠINIZACIJE U UMETNOSTI


Pri diskusiji za mašinizam u umetnosti ili protiv njega, živa pozorišna igra ili filmski snimak, koncert ili gramofonska ploča, ne uzima se dovoljno u obzir najbitnije u samoj stvari: nedogledne mogućnosti automatskih prenosa umetničkih dela, upravo ono što se smatra za blagodet i što se stalno ističe kao najjači argumenat u korist mašine kao propagandnog sredstva umetnosti, stvarno krije u sebi najveću opasnost po umetničku delatnost čoveka.

Opasnost da se najzad ceo globus (kad je već to u suludoj trci za sve većom praktičnošću potpuno moguće) svede na svega nekoliko emisionih vrela, odakle će se suvereno davati, a sav ostali svet da ostane kao uklet u večitoj pasivnosti primanja. Nešto do jezivosti apsurdno, ali na sigurnom putu da se ostvari, obelodanjujući time još jedan poraz čoveka.

Jer u tajanstvenosti stvaralačke igre samo davati ili samo primati (a ne dajući podsticati da, ko je primio, uzvrati još većim davanjem) značilo bi, korak dalje, pa da padne u krajnju obamrlost i onaj ko daje i oni koji primaju.

I jer, uvek i uvek valja naglasiti: igra nije u tome da se samo jedan razigrao ili nekolicina na zadovoljstvo i u prisustvu mnogih, već u tome da razigralost jednog bude samo podstrek sveopštoj razigralosti. Te je već opasna zastranjenost, zbog sve koncentrisanije delatnosti najmanjeg broja, da nepregledne mase sve dublje tonu u mrtvilo pasivnosti.

I kad se sve uzme u obzir, sabere i oduzme, nije li i ovde, kao i u svim stvarima materijalnog napretka, gubitak nesravnjeno veći od onog što se dobilo.

Jeste, praktično je i ugodno moći u svako doba sa gramofonske ploče čuti snimak najsavršenijih muzičkih ostvarenja; ali se upravo zato, nehotice ili hotimično, čovek stane stideti onoga što je sam sobom dotle mogao ostvariti, i što je za njegov duhovni opstanak nesravnjeno važnije od ma čega spolja primljenog. Učinio je prvi kobni korak ka duhovnom mrtvilu.

Jer je sasvim drugo biti aktivan u pevanju, na primer, pevati sam; a drugo slušati tuđe pevanje; a sasvim treće primati uhom ne više ni originalni glas već samo njegov snimak.

I još nešto: na koncertu, na pozorišnoj predstavi, vaspostavlja se živa veza između izvođača i publike, što često dovede do punog duhovnog jedinstva jedne i druge strane. Dobra gluma ponese gledaoce, svojim oduševljenjem uliju se svi u krvotok igre, od poletne učine je još poletnijom; i onaj među gledaocima najmanji, pa i on, time što se oduševio, postaje ravnopravno aktivan sa svima; jednom rečju, pozorišna igra, koncert, ako je samo postignut dodir između izvođača i prisutnih, suštinski se preobražava u nešto hramovno, pri čemu su izvođači sveštenici a publika nerazlučni hor.

Dok pri automatskim prenosima (radio, gramofonska ploča, film) toga što je najdragocenije u samoj stvari, te žive veze, uopšte nema, niti je može biti, čak i da se u tehničkoj usavršenosti ode do krajnjih granica. Zalud je tu klicati, zalud pljeskati, — automat zna svoje.

I kad se sve uzme u obzir, sabere i oduzme, nije li i ovde, kao i u svim stvarima materijalnog napretka, gubitak nesravnjeno veći od onog što se dobilo.


Zbirka knjiga i rukopisa
Momčila Nastasijevića (1894—1938)

Signatura: II-399681-04
Dečije novine; Srpska književna zadruga
Beograd, 1991

http://digital.nb.rs/collection/kn-nastasijevic

[postavljeno 27.01.2010]
4375  MUZIČKA ČITAONICA / Muzičke teme / Značaj muzike za razvoj deteta poslato: Februar 02, 2011, 02:05:39 am
*

NARODNO STVARALAŠTVO U NASTAVI


Abstrakt: Nastava muzike u osnovnoj školi odvija se u okviru aktivnosti koje su predviđene nastavnim planom i programom (pevanje pesama, slušanje muzike, sviranje i dečije stvaralaštvo), a preko sadržaja za koje se nastavnik samostalno opredeljuje. Učitelj/vaspitač u nastavi muzike treba da se rukovodi didaktičkim principom od bližeg ka daljem, tj. od poznatog ka nepoznatom pri izboru sadržaja preko kojih će razvijati muzičke sposobnosti dece. Učitelj će krenuti od narodnog stvaralaštva sredine iz koje deca potiču koristeći pritom brojalice, pitalice, brzalice, izreke, poslovice, narodne lirske pesme, narodne igre, narodne igre uz pevanje i narodne muzičke instrumente.

Ključne reči: Muzika, nastavni sadržaji, narodno stvaralaštvo.


Muzika ima zadatak da podstiče i unapređuje različite vidove muzičkog razvoja deteta (opažajnog, pojmovnog, psihomotornog, vokalnog), te da razvija ljubav i interesovanje učenika za muziku. Nastava muzike u osnovnoj školi odvija se kroz više aktivnosti. To su: pevanje pesama (po sluhu i iz notnog teksta), slušanje muzike, sviranje i dečije stvaralaštvo. Ishodi se realizuju u okviru ovih aktivnosti, a preko sadržaja za koje se nastavnik samostalno opredeljuje na osnovu predloženih usmerenja.

Među sadržajima preko kojih se ostvaruju ciljevi muzike treba izdvojiti narodno stvaralaštvo. Brojni metodičari muzike (Miodrag Vasiljević, Zorislava Vasiljević, Gordana Stojanović...) govore o potrebi postavljanja muzičke pismenosti na narodnim osnovama. Značaj narodnog stvaralaštva u nastavi muzike je višestruk. Preko narodnog stvaralaštva deca upoznaju kulturnu baštinu svog i drugih naroda, što doprinosi razvoju opšte kulture, međusobnom razumevanju, uvažavanju i poštovanju. Negovanjem narodnog stvaralaštva, vaspitavamo mlade generacije da čuvaju svoju kulturnu tradiciju, narodne običaje i entitet. Dela koja u osnovi imaju narodnu muziku lakše se usvajaju od dela umetničke muzike zbog svoje jednostavnosti, te doprinose bržem ostvarivanju postavljenih zadataka.

Sadržaji narodnog stvaralaštva koji se koriste u nastavi muzike su: narodne brojalice, izreke, tapšalice, cupkalice, razbrajalice, narodne lirske pesme, narodne igre, narodne igre uz pevanje i narodni muzički instrumenti.

Prema mišljenju Gordane Stojanović, našeg istaknutog metodičara muzike, muzičke sposobnosti dece razvijaju se i oblikuju polazeći od deci bližih, poznatih, jednostavnih i lakših sadržaja. (Stojanović, 1996:9) Naime, prvi muzički doživljaji i iskustva deteta potiču iz porodice, tačnije od majčinog pevanja uz cupkanje ili ljuljanje u krilu. Kasnije, u kontaktu sa vršnjacima, deca uče razbrajalice, pitalice, brzalice, izreke, poslovice... Muzički pedagog/učitelj koristiće narodne brojalice, pitalice, brzalice, izreke i poslovice, razviće ritam i govor dece što će im pomoći u kasnijem sviranju na dečijim instrumentima.

Najveći broj narodnih brojalica pripada govornim brojalicama, mada se mogu sresti i pevane brojalice. Osećaj za ritam se učvršćuje razgovetnim izgovaranjem različitih tekstova, prikladnih za određeni uzrast, i ujednačenim pokretom razbrojavanja. Kasnije se pokret razbrojavanja zamenjuje koračanjem, udaranjem noge o pod, pljeskanjem dlana o dlan, dlana o klupu i dlana o nadlanicu (doživljaj naglašenog i nenaglašenog taktovog dela).

Pevanje pesamam ima značajno mesto u vaspitno-obrazovnom radu sa mladima. Ono je najdraži i najrašireniji oblik muziciranja dece predškolskog i školskog uzrasta, te u velikoj meri utiče na razvoj sluha, ritma i emocionalnog života dece, stvaranje estetskih navika i izgrađivanje muzičkog ukusa. Metodičari muzike ističu značaj pevanja za razvoj muzičkih sposobnosti, ali je njegov značaj daleko veći, jer "vedra i vesela pesma izaziva radost i polet, nežna stvara atmosferu smirenosti, a odlučna snagu i čvrstinu." (Stojanović, 1996:17)

Pri izboru pesama za pevanje prednost treba dati narodnoj dečijoj pesmi, jer se zvučne naslage narodne muzike stvaraju kod deteta od prvih dana života u okviru porodice. Osim toga, narodna dečija pesma odlikuje se vedrim i živahnim karakterom, kratkom i jednostavnom melodijom, sa čestim ponavljanjima muzičkih fraza i teksta. Deca rado usvajaju narodne pesme i brzo ih uče napamet. Narodna pesma je kvalitetna vrsta pesme, jer je prošla kroz mnoge generacije, doživela raznorazna "brušenja" i "čišćenja" te se danas javlja u formi savršeno jednostavne melodije.

Tekst narodne pesme je izuzetno značajan, kako sa aspekta sadržaja, tako i sa aspekta konstruktivne uloge koju ima u pesmi. U dalekoj prošlosti, u vreme kada je pesma bila sastavni deo obreda, sa višim silama "komuniciralo" se preko sadržaja i melodije teksta. Kasnije, s pojavom ljubavne lirike, tekst pesme ima ulogu da zabavi, razonodi... (Golemović, 1998-8) Preko teksta pesme mogu se naučiti običaji, verovanja, mitovi, legende, arhaična leksika, proces izrade određenih proizvoda i dr.

Posebnu varijantu narodnih pesama čine pesme modeli. Naš muzički pedagog, Miodrag Vasiljević, uvideo je potrebu postavljanja muzičke pismenosti na narodnim osnovama. On je odvojio melodije čiji prirodni inicijali odgovaraju osnovnim tonovima (do — Dobro jutro, re — Resavo vodo 'ladna, mi — Mi idemo, fa — Falila mi se prošena moma, sol — Sol mi daj, la — Lazara majka, si — Sini sunce). Vasiljević je modifikovao izabrane pesme prilagođavajući njihove tekstove aretinskim slogovima, kako bi odgovarale inicijalisima melodija. Modelima je namenio funkciju fiksiranja osnovnih tonova. Za modele je birao melodije različitih ritmičkih struktura da bi učenici od samog početka taktiranjem razvili moć opažanja različitih metričkih struktura. (Vasiljević, 2000:66)

Igra je detetu najdraža aktivnost. Ono kroz nju oseća zadovoljstvo i stiče prva saznanja. U nastavi muzike koriste se muzičke igre. One se definišu kao "vrsta igara u kojima je muzička misao pokretač i nosilac svih radnji koje se zbivaju u igri". (Đurković-Pantelić, 1998:139) Muzička igra doprinosi svestranom razvoju ličnosti, razvoju muzičkh (pre svega osećaja za ritam), ali i motoričkih sposobnosti dece. Deci najpristupačniji oblici muzičkih igara jesu narodne igre i plesovi. Ona se sreću sa elementima narodne igre u okviru svoje porodice i šire društvene sredine — susreću se na mnogobrojnim slavljima vezanim za životni ciklus i običaje koji ga prate. Deca nesvesno upijaju duh i lepotu narodne muzike, upoznaju njene osobine (karakteristične ritmove) i uče jednostavne korake narodnih plesova. Bogata kulturna tradicija našeg naroda (bogatstvo igračkih ritmova, pokreta, koraka, nošnji) iznedrila je veliki broj narodnih igara. Njima se razvijaju snažna nacionalna osećanja i izgrađuje odnos prema sopstvenoj i tuđoj kulturnoj baštini. U izboru folklornih igara treba poći od zavičajnih, deci najbližih igara, pa zatim širiti interesovanje i za druge. (Stojanović, 1996:65) Ovakav stav ide u prilog didaktičkom principu od bližeg ka daljem, tj. od poznatog ka manje poznatom.

Narodna igra uz pevanje doprinosi razvoju muzičkih, govornih i motoričkih sposobnosti. Igra sa pevanjem treba da je jednostavna, sa postupnom melodijom, koja odgovara opsegu glasa starosne grupe, i da je igrivog ritma. Pokreti koji se koriste su ritmičko kretanje: desno-levo, napred-nazad, poskok u mestu ili kretanju, okretanje oko sebe ili drugog. Narodne igre imaju veliki značaj za razvoj muzičkih i fizičkih sposobnosti. Ovakva tačka je, kao po pravilu, najzapaženija na svim predstavama. Značajni su i koreografski plesovi čije su figure sastavljene i fiksirane, te se moraju tačno izvoditi.

Slušanje muzike je značajno za bolje upoznavanje i razvoj muzičkih sposobnosti deteta. Deca koju vaspitači nazivaju nemuzikalnom (zbog nepravilnog pevanja) pokazuju veliko interesovanje za slušanje muzike, postavljaju umesna pitanja i primedbe, te traže da ponovo slušaju kompoziciju. (Manasteriotti, 1981:126)

Na mlađem uzrastu (predškolski i mlađi školski uzrast) deca slušaju lake i kratke kompozicije žanra programske muzike: narodne i umetničke dečije pesme (tekst pesama olakšava razumevanje muzike na ovom stupnju). Deca treba da odrede karakter slušane narodne pesme (vesela, tužna), brzinu (brza, spora), izvođački sastav (jedan ili više glasova, glas uz pratnju instrumenta, glas uz pratnju orkestra), treba da odrede da li se uz nju igra. Uz slušanu muziku, deca mogu da osmisle pokrete koji bi odgovarali pesmi.

Sviranjem na dečijim muzičkim instrumentima deca stiču osnovna saznanja o muzičkim instrumentima, razvijaju ljubav prema sviranju na odabranom instrumentu, kolektivnom muziciranju i muzici uopšte. Učestvovanjem u aktivnom muziciranju, dete razvija osećaj o ličnoj vrednosti i ličnoj odgovornosti za uspeh čitavog kolektiva.

U nedovoljno razvijenim sredinama, u kojima posedovanje Orfovog instrumentarijuma predstavlja luksuz, deca mogu napraviti instrumente od kartona, plastičnih kutija, žice ili od prirodnih materijala na način kako je to činjeno u prošlosti. U narodu su do danas sačuvani mnogobrojni instrumenti, koje deca mogu sa lakoćom praviti i na njima svirati, a to su: kastanjete, ćemane, čegrtaljka, bubnjići od drveta i kože, list, trava, pisak, zujaljka, dugme na kanapu, čigra, frula idr. U prošlosti većina ovih instrumenata bila je sastavni deo verskih obreda, lova ili plašenja ptica, a danas se koriste kao dečije zvučne igračke.


Neki instrumenti:

Kastanjete ili klepetaljka je dečija zvučna igračka od kukuruzovine. Spada u grupu idiofonih instrumenata, a izrađuje se od mlade stabljike kukuruza. Odseče se deo stabljike kukuruza koje obuhvata jedno kolence i razreže uzduž, do kolenceta, na dva ili tri dela da bi se dobila tzv. krila. Krila su zalomljena blizu kolenceta/zadebljanja na stabljici kukuruza. Pri naglom pokretu ruke krila udaraju u središnji deo stabljike, te nastaje zvuk sličan kastanjetama.

Ćemane ili guslice je instrument koji izgledom podseća na violinu ili na gusle. Tipična je dečija igračka i spada u grupu idiofonih ionstrumenta. Pravi se od suhe kukuruzne stabljike. Odreže se komad stabljike kukuruza, tako da obuhvati dva članka. "Između 'kolenca'kako se nazivaju granice članka, proseku se dve 'strune', ispod kojih se sa svake strane podvuče po komadić drveta, da bi strune bile odignute od stabljike." (Golemović, 1998:49) Instrument se sastoji od dva ovakva dela, a zvuk nastaje prevlačenjem jednog preko drugog.

Čegrtaljka spada u grupu idiofonih instrumenata. Sastoji se od drvenog, pravougaonog, okvira, unutar kog je osovina sa zupčastim valjkom i drveni elastični jezičak koji je na njega oslonjen. Pri zamahu ruke dolazi do obrtanja okvira oko osovine, pri čemu kraj jezička pada sa jednog zuba valjka na drugi. Pri ovakvom okretanju nastaje karakteristično čegrtanje, pa otuda naziv instrumenta.

Frula je duvački/aerofoni instrument koji se pravi od jednog komada drveta (uglavnom šljive). Sastoji se iz čepa kojim je instrument zatvoren sa gornje strane (ne u potpunosti s obzirom da mu je odsečen jedan uzdužni deo da bi omogućio prolaz vazduha kroz cev svirale). Na poleđini instrumenta nalazi se otvor sa oštrim bridom koji se naziva vetrilo, a koji seče vazduh stvarajući ton. Na dnu svirale nalazi se rupa koja se naziva oduška. Na prednjoj strani svirale nalazi se šest rupa pomoću kojih možemo izvesti sedam tonova (najčešće tonovi durske lestvice).

Svirala od slame izrađuje se od raži, ječma, ili ovsa. Vlat žitarice se odseče u dužini od oko 200 mm. Donji deo je otvoren, dok je gornji zatvoren na prirodan način — kolencetom slamke. Ispod kolenceta je zasečen jezičak, a na stabljice je moguće napraviti otvore za sviranje jednostavnih melodija.

Zvučne karakteristike pojedinih instrumenata (visina zvuka koji nastaje na njima), kao što su: guslice, pisak, trava i zujaljka, ne odgovaraju temperovanom sistemu koji se koristi u nastavi muzike, pa se ovi instrumenti koriste samo za posebne zvučne efekte u cilju stvaranja određene atmosfere. Frula se može koristiti kao melodijski dečiji instrument, a kastanjete, bubnjići i čegrtaljka kao ritmički muzički instrumenti.

Ovde se pruža mogućnost da deca sama izrade instrumente na časovima likovne kulture, čime se postiže korelacija između muzike i likovne kulture. Na ovim časovima deca mogu izrađivati i delove nošnji. Preko narodnog stvaralaštva postiže se korelacija sa fizičkim vaspitanjem, svetom oko nas, maternjim jezikom, pa i matematikom.

Analizirajući udžbenike muzike za osnovnu školu kod nas, može se uvideti da su narodni sadržaji iz novopazarskog kraja malo zastupljeni. Razloge za to treba tražiti u nedovoljnoj istraženosti narodnog stvaralaštva ovog prostora. Veliki broj narodnog muzičkog stvaralaštva za decu nije zapisan i objavljen. Zadaci koji nam predstoje su: da se sakupi ono što može da se nađe u narodu, da se izvrši valorizacija zapisanih sadržaja i prirede muzički narodni sadžaji za različite uzraste.


__________________________________________________
  
Literatura

Đurković Pantelić, Milena (1997):
Metodika muzičkog vaspitanja dece predškolskog uzrasta, Šabac, Viša škola za obrazovanje vaspitača, Art studio.

Golemović, Dimitrije (1998):
Narodna muzika Jugoslavije, Knjaževac, Nota.

Manasteriotti, Višnja (1981):
Muzički odgoj na početnom stupnju, Zagreb, Školska knjiga.

Stojanović, Gordana (1996):
Nastava muzičke kulture od I do IV razreda, Priručnik za učitelje i studente učiteljskog fakulteta, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.

Vasiljević, Zorislava (2000):
Metodika muzičke pismenosti, Beograd, Akademija.

 
Tekst: Naka Nikšić
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »