Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
4276  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Dušan Radetić (1923—1967) poslato: Februar 04, 2011, 02:16:07 am
*

DUŠAN RADETIĆ

Pedesetih i šezdesetih godina na radio-talasima i na estradi deluje jedan neobičan orkestarski stav — "Sekstet Dušana Radetića" koji je uz Radio-orkestar Vlastimira Pavlovića Carevca mogao redovno da se oglasava preko radio-talasa. Vođa orkestra je bio Dušan Radetić, tada jedan od retkih muzičko obrazovanih harmonikaša. Ovaj muzički sastav je na jugoslovensku estradu doneo nove južne ritmove dole malo slušane u Pomoravlju. To folklorno blago iz delova Jugoslavije, južno od sliva Velike Morave, posredstvom radija, u izvođenju Duška Radetića, violiniste Radeta Jašarevica (tragično poginulog u autu sa Silvanom Armenulić) i Bokija Miloševića bila je novost na jugoslovenskom "muzičkom trzištu"!

Duška i njegov sekstet publika je rado slušala pošto do tada nije imala mnogo prilike da sluša te neobične sopske i makedonske ritmove. Duško nije svirao bravurozno šumadijski melos, ali je uz pomoć orkestra uspevao da te neobične juznjačke zvukove približi šumadijskoj i beogradskoj publici. Ta muzika bila je lepo primljena i u drugim krajevima Jugoslavije. U sviranju Duška Radetića bila je prisutna i virtuoznost koju je on pokazivao na osoben način svirajući makedonsko "Gajde". To oro je bilo i ostalo obavezna sviračka tačka svakog iole ambicioznog harmonikaša od šezdesetih godina pa sve do danas! To je po mnogima, "obavezna" harmonikaška literatura, naročito za klavirce.
http://www.harmonike.net


* * *

"Pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka na radio-talasima i na estradi deluje jedan neobičan orkestarski sastav — 'Sekstet Dušana Radetića' koji je uz Radio-orkestar Vlastimira Pavlovića Carevca mogao redovno da se oglašava preko radio-talasa. Vođa orkestra bio je Dušan Radetić, tada jedan od retkih muzički obrazovanih harmonikaša.

Ovaj muzički sastav je na jugoslovensku estradu doneo nove južne ritmove, malo slušane u Pomoravlju. To folklorno blago, iz delova Jugoslavije južno od sliva Velike Morave, posredstvom radija, u izvođenju Duška Radetića, bilo je novo na jugoslovenskoj muzičkoj sceni." [Snežana Filipović]
4277  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Dušan Radetić (1923—1967) poslato: Februar 04, 2011, 02:15:48 am
*




DUŠAN RADETIĆ
(Prijedor, 27.03.1923 — 15.03.1967)


Dušan Radetić, izvrstan harmonikaš, rođen je 27. marta 1923. godine u Prijedoru, gradiću na obali Sane. Detinjstvo je proveo u rodnom gradu gde je završio osnovnu i srednju školu i stekao prva muzička znanja. 1941. godine ustaše su Dušanove roditelje uhapsili i odveli u zloglasni logor Jasenovac gde su ubijeni. Dušan je imao sreću da jedini preživi pokolj i sticajem okolnosti našao se u Beogradu. Boravak u Beogradu opisuje kao njegov najteži period u životu jer je bio prinuđen da svira po barovima kako bi se prehranio. 1944. godine se pridružio Drugoj proleterskoj brigadi. Nakon rata je upisao Muzičku akademiju koju je uspešno završio. Radio je sa horom kao korepetitor, a zatim kao dirigent. Godine 1948. zaposlio se u Radio Beogradu gde je vrlo brzo postao muzički urednik a 1952. godine formirao je svoj orkestar, kasnije poznat kao Sekstet Duška Radetića čiji je rukovodilac ostao do smrti. Orkestar su činili vrsni muzičari: Miodrag Jašarević (violina), Božidar Boki Milošević (klarinet), Vojislav Đonović (gitara), Miloje Đorđević (bas) i Mića Đorđević (bubnjevi).

Sarađivao je sa mnogim poznatim pevačima, muzičarima i našim velikim etnomuzikologom, pedagogom i profesorom Miodragom Vasiljevićem (1903—1963). "Zahvaljujući saradnji sa čika Miodragom Vasiljevićem sekstet postaje tumač i pratilac mnogih izvođača sa Kosova. Svoje najlepše pesme, treba to naglasiti, snimila je Mara Đorđević sa sektetom." [Ljubivoje Vidosavljević u emisiji "Od zlata jabuka"] Takođe pravi, prvi hitovi Predraga Živkovića Tozovca snimljeni su i ugledali svetost zahvaljujući Dušanu Radetiću: "A ja hoću, pa hoću", "U Moravu cure zagazile", "Sviraj, sviraj, harmoniko", "Izvor voda izvirala". Sem narodne muzike sekstet je svirao zabavnu, džez i klasičnu muziku. Sarađivao je sa Olgom Jančeveckom (1890—1978) kraljicom ruske romanse koja je u periodu između dva svetska rata bila jedna od najpopularnijih pevačica u Beogradu, sa Oliverom Marković (1925—2011), vrsnom pevačicom ruskih romansi i šlagera itd.

Sa pojavom televizije Dušan Radetić se često pojavljivao sa sekstetom u serijama Lole Đukića. Snimio je veliki broj gramofonskih ploča.

Umro je umro u 44. godini života.

Angelina
4278  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Damjan Babić Dašo poslato: Februar 03, 2011, 10:45:44 pm
*
Svirač iz Hrasnice

  
DAMJAN BABIĆ DAŠO

Negdje tamo sedamdeseth godina, a mozda i ranije, sirom bivse Jugoslavije, prvo preko ljubitelja narodne muzike, proculo se ime Damjana - Dase Babica. Njegovom zaslugom svijet ce osim fabrike motora cuti i za kopozitora narodnih pjesama iz Hrasnice, Babica. Tada su pod njegovom dirigentskom palicom stasali cuveni hor O.S. "Aleksa Santic", zatim djeciji sastav harmonika iz iste skole koji su nastupali u mnogo gradova, cak i u Cehoslovackoj.

Tu u Hrasnici Babic je zapoceo bogatu karijeru komponovanja pjesama u duhu narodnog melosa. On nije podlijegao jakom prodoru melosa iz Spanije, Grcke ili Turske nego je komponovao pjesme koje je narod usvajao kao svoje - ponikle u narodu. Cak su novinari nazvali Babiceve pjesme "dasizam", mnogi pjevaci su pjevali Babiceve pjesme i neznajuci ko ih je komponovao.

A te 1979 godine Daso i ja radili smo zajedno u O.S. "Aleksa Santic". Nismo se ranije poznavali. Na tom prvom polugosistu, na sjednici nastavnickog vijeca skole direktor Mustafa me opomenu:

"Kolega, kod vise ucenika vi ste zakljucivali polugodisnje ocjene sa samo jednom ocjenom, a treba najmanje dvije ocjene". Nije mi pravo bilo pa sam direktoru odgovorio:

"Kako, a kolega Babic je zakljucio iz muzickog skoro sve ocjene bez ijedne predhodne ocjene?"
"Ima on ocjene u svom bloku," direktor ce.

"Imam i ja", bio sam uporan, ali nije pomagalo. Neko iza mojih ledja, cini mi se pok. Zvonko Baric dosapnu mi:

"Cuti, Daso je u ovoj skoli nedodirljiv". Poslije sam cuo od domara skole Boska Kokota, reklo bi se u sali:

"U Hrasnici su najglavniji direktor Famosa Bozo Rakovic, pa direktor skole Mustafa, pa Daso, a cetvrtog nema."

Hocu da kazem da je Daso bio ne samo ljubimac djece, roditelja nego cijele Hrasnice, jer je on svojim radom pronio glas skole i Hrasnice. U to vrijeme Daso je vec komponovao mnogo pjesama u duhu narodnog melosa (da ne kazemo narodne pjesme ) koje su izvodili najpoznatiji interpretatori narodnih pjesama. Diskografske kuce su se otimale za koga ce Daso komponovati. Tada je Daso tragao za pogodnim tekstovima. Govorio je da najvise voli kada mu neko napise pjesmu pa on u radu zatrazi da mu tekst dopuni, malo izmijeni i prilagodi, a to kod poznatih pjesnika nije mogao ostaivati. Nudio je nama, kolegama, da pisemo tekstove i davao metraze duzine strofe i pripjeva.Toga posla se svesrdno prihvatio nastavnik likovnog Milan Petrovic. Tako su nastale mnoge pjesme medju kojima su (neznam precizno naslove) "Pjesma Sarajevu" u kojoj se kaze i ovo: "sjecas li se vrela Moscanice, Vrela Bosne i l'jepe Hrasnice..." ili "sad ne znam sta je sreca to, bez ljubavi sve je pusto..." i naravno ko bi se sjetio svih naslova pjesama. (Mnogo godina kasnije jedan novinar je dosao kod mene kada sam bio u ulozi sekretara festivala narodnih pjesama "Ilidza", a Daso direktor festivala da napise reportazu o Damjanu Babic. Trazio je da mu nabrojim pjesme koje je Daso komponovao i ko ih pjeva. Ja sam nabrajao naslove pjesama i kada sam doso do 27. pjesme, on je rekao: "Dosta je i previse je i ovo").

I mene je Daso isprovocirao da napisem tekst za pjesmu. Napisao sam taj jedan, jedini tekst pod naslovom: "Pjesma, kolo, harmonika".To je Daso komponovao i pjesma je izvedena na "Beogradskom proljecu" gdje je dobila i neku nagradu. Pjesma je snimljena na plocu i kasetu i od toga sam dobio prilican honorar, a tek koliko su honorara tada dobijali Babic i Petrovic?

I ne samo to u Dasovom muzickom kabinetu u skoli okupljali su se mnogi pjevaci i uvjezbavali nove pjesme. Dolazile su i lijepe pjevacice sto je nama davalo materijala da dobronamjerno Dasu ogovaramo. A Daso je bio veliki dzentlimen. Nikada u Radnickom domu u Hrasnici ili u Kristalu na ilidzi nije dozvoljavao da neko drugi plati racun. Imao je i dobre aute "Ajkulu" i "Mercedes". Kada podje iz Hranice okretao se desno i lijevo da nekoga usput poveze. Ali volio je da se sali . Jednom je povezao nas cetvero kolega do Ilidze. Kod Igmanovog fk igralista je zatrazio autobuske karte i jednostavno nam ponisio voznje govoreci da ne zeli ostetiti GSP.

Meni je volio da dobaci:

"Ne volim da se druzim sa direktorima, najbolje je biti obican radnik". (Mnogo godina kasnije vratio sam mu loptu kada je postao direktor muzicke skole na Ilidzi.

Da ne zaboravim, evo jos nekoliko podatka o Damjanu-Dasu Babicu koji je ponekad sebe predstavljao kao "svirac iz Hranice". Rodjen je u Baranama, Crna Gora. Poslije srednje muzicke skole, zavrsio je visu pedagosku skolu-muzicki otsjek, a kada je trebao da postane direktor muzicke skole na Ilidzi neke kolegu su mu prigovarale da nema fakultet i on je, na brzu ruku zavrsi Muzicku akademiju u Sarajevu-otsjek klavir. Bio je vise godina direktor festivala narodne muzike "Ilidza".(Tu je mene uvukao da tri godine budem sekretar festivala-naravno amaterski).

Sada Daso vise nije medju zivima, umro je negdje u Crnoj Gori, ali su iza njega ostale mnoge pjesme koje je narod prihvatio kao svoje.

U zivotu i radu Damjana Babica posebno poglavlje cine "Ilidzanke".

Tih sedamdesetih godina nadaleko su se cule "Djevojke sa Neretve" iz Konjica. Njih je formirao od djevojaka srednjih skola nastavnik muzickog vaspitanja sarajlija Sergije Beljajev. Sastav je brojao oko sezdeset djevojaka koje je u Radnickom domu Beljajev uvjezbavao da pjevaju narodne, zabavne a posebno pjesme iz rata.

Na daleko se procula njihova pjesma : "Stan Neretvo, stani rode mi idemo do slobode..." Nije se mogla zamisliti velika akademija (kojih je tih godina bilo na pretek) bez djevojaka sa Neretve na republickom i saveznom nivou. Trestale su se njihove pjesme na radiju i televiziju. Djevojke su gostovale u svim vecim gradovima Jugoslavije i u mnogim drzavama Evrope. Kad bi neko trazio gostovanje djevojaka vjesti dirigent Beljajev je bio fleksibilan pa su djevojke mogle da nastupaju u punom, polovicnom ili manjem sastavu, cak i u oktetu. To je sve pomalo ljutilo Babica i nekako je bio zavidan kako to da, reklo bi se muzicki slabiji kolega Beljajev tako uspijeva. Iz toga i drugih razloga stvorila se ideja da se formira hor djevojaka "Ilidzanke" od djevojaka iz Hrasnice i Ilidze.

Daso se ozbiljno prihvatio da taj hor vodi.Rukovodeci ljudi opstine Ilidza obecali su mu svesrdu pomoc. Iako je na kraju ostao sam, vec na prvim audicijama se vidjelo da ima veliki broj djevojaka sa odlicnim pjevackim glasovima. Daso je bio nemilosrdan odabirao je samo najbolje. I pristupilo se uvjezbavanju pjesama. Neko je predlozio da djevojke u izvodjenju pojedinih pjesama i plesu. Ova varijanta imala je samo djelimican uspjeh pa se ostalo na pravom horskom pjevanju. Dosli su i prvi nastupi koje je publika odlicno primila. Ne sve strane se trazilo gostovanje "Ilidznki" na sta su i dirigent Damjan i roditelji bili ponosni. Tako se zaradjivalo i ponesto novca od cega su djevojke imale nagradni boravak u Dubrovniku i odlazak u Italiju da se ponesta robe kupi. Za djevojke se zainteresovao hor vazduhoplovaca iz Rajlovca i dolazilo je do zajednickih nastupa iako je na podrcju Sarajeva bilo malo pozornica koje su mogle da prime tako veliki hor "Ilidzanki" i "Vazduhoplovaca". Za nagradu "Vazduhoplovci" su "Ilidzankama" skrojili vojnu uniformu u kojoj su jedno vrijeme djevojke pjevale.

Sam repertouar djevojaka bio je vrlo raznovrstan i muzicki dotjeran. Pjevalo se u vise glasova i vecina djevojaka je znala citati muzicke note. Rad djevojaka bio je vrlo kvalitetan i to ce, izmedju ostalog, doprinjeti da se mnogo djevojaka i mladica odluci da pohadja muzicku skolu na Ilidzi, a i samo osnivanje muzicke skole na Ilidzi je uglavnom djelo Damjana Babica i sastava "Ilidzanki".

Oni koji su manje upuceni u muziku pitaju se u cemu je muzicki kvalitet Damjana Babica koji ga uzdize iznad njegovih kolega istog ranga. Naravno i druge njegove kolege raspolazu sa obimnim znanjem muzike, citaju muzicke note i mogu sa lakocom da izvode razlicite kompozicije na razlicitim instrumentima.

Medjutim, Daso se razvio u vrsnog kompzitora koji je u zadnje vrijeme komponovao kvlitetnu muziku za filmove. Ali Damjan je najvise uspjeha postigao u pisanju aranzmana za pojedine pjesme (to je onaj dio kada se za jednu pjesmu, odvojeno raspisu note za pojedine instrumente i za interpretatora pjesme i to se komponuje u jednu cjelinu). Mnogi kompozitori narodnih pjesama su uz gitaru ili harmuniku pjevusili novu pjesmu, ali ona nije mogla ugledati svjetlo dana dok ne prodje kroz ruke Damjana ili njegovih kolega. Slicno je radio Saban Saulic koji je usamljen u posebnom raspolozenju natucao novu pjesmu, a imao je odlicnog muzicara koji je to dotjerivao u odlicnu pjesmu. Tako je jadnom u Hrasnicu donio na magnetofonskoj traci sirovu pjesmu uz zvuke svoje gitare Rade Jovanovic iz Podgraba "Jablani se povijaju" oko koje se dugo Daso mucio i stvorio odlicnu pjemu sa kojom je Safet Isovic postigao veliki uspjeh. Tako su Jovanovic i Babic stvorili pjesme: "Sjecas li se ratni druze", "Visegrade grade", "Na obali Drine" i jos nekoliko pjesama. A koju je borbu Daso vodio sa interpretatorima pjesama da im slozi glasove sa muzikom to je posebna prica! Sjecam se da su neki pjevaci od njega odlazili sa suzama u ocima, ali je od mnogih njih stvorio popularne pjevace koji su mu ostali mnogo zahvalni.

Rajko Kujundžić
za www.cafehrasnica.com
4279  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Damjan Babić Dašo (19xx) poslato: Februar 03, 2011, 10:45:24 pm
*

DAMJAN BABIĆ DAŠO, profesor muzike.

MUZICKA LEGENDA, entuzijasta, neumoran na polju muzike. Pored izvodjenja redovne nastave, organizuje Nizu muzicku skolu, osniva harmonikaski orkestar, sa kojim postize izuzetne rezultate na raznim manifestacijama u zemlji i inostranstvu. Pored harmonike zastupljeni su i drugi instrumenti: gitara, klavir, duvacki instrumenti. Zivi sam svjedok koliko je Daso licno svojim novcem finansirao mnoge troskove orkestra od nabavke instrumenata, kupovine sendvica, sokova, slatkisa tim svojim dragim ucenicima.

Muzicki kabinet je bio uvijek prepun razdragane i vesele djece, koje je Daso na samo sebi svojstven nacin znao nasmijati i zabaviti. Posto je bio kompozitor, komponovao je mnoge pjesme narodne muzike (tekst i muzika). Pomagao je mladim i starijim pjevacima narodne muzika, koji su zahvaljujuci Dasinoj pomoci postali "zvijezde": Nada Obric, Hoki, i mnogi drugi da ih ne nabrajam. Kasnije je bio inicijator otvaranja Muzicke skole na Ilidzi, gdje je bio DIREKTOR, sve do pocetka prokletog rata 1992. godine. U toku rata sa narusenim zdravljem vraca se kao izbjeglica u svoju Crnu Goru, gdje je nazalost preminuo i sahranjen.

Rosa
www.vojkovici.com
4280  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Milija Spasojević (1925—1980) poslato: Februar 03, 2011, 10:43:50 pm
*




MILIJA SPASOJEVIĆ
(Beograd, 1925 — Čikago, 1980) ?

U prvim poratnim godinama Mija Krnjevac ima drugu harmoniku, koju svira Milija Spasojević iz Meljaka (kraj Beograda). Njih dvojica su već tada "žarili i palili" u Beogradu i okolini. U kasnijim pedesetim godinama na jugoslovenskoj estradi se pojavljuje duet braće Spasojević — Ilija i Milija. Iako mlađi, Milija je bio atraktivniji član tog dueta. Za razliku od odmerenog, skoro akademskog stila sviranja Mije Krnjevca, Milija Spasojević svira zustro i temperamentno — to je bilo pravo "fajtersko" sviranje! Otvaranje drugog programa Radio Beograda razbilo je onu konzervativnu šemu emisija narodne muzike pa je to omogućilo da se na radiju čuje i neobicno robusno sviranje Milije Spasojevića koji je lansirao svoje slavno kolo "Orijent" koje oduševljeno prihvataju i harmonikaši i publika. To kolo ima jedan vrlo komplikovan tehnički pasaž (za ono vreme!) pa je to bio i svojevrstan "ispit" za harmonikaše koji su ga svirali, jer je tražio izvrsnu tehniku.

Iako totalna suprotnost u sviračkom nastupu, Milija je uz Miju Krnjevca bio uzor generacijama mladih harmonikaša koji su se opredeljivali za takav temperamentni stil. Ali, životni vrtlozi su oborili toga čarobnjaka harmonike. Umro je 1980. godine od raka i sahranjen je u svom rodnom selu Meljaku ispraćen počastima koje su mu ukazali mnogi harmonikaši došavši na njegovu sahranu.


http://www.harmonike.net
Autor fotografije nepoznat
4281  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Božidar Milošević Boki (1931—2018) poslato: Februar 03, 2011, 10:40:40 pm
*
U DOMU BOKIJA MILOŠEVIĆA


SA NEBA SAMO KIŠA PADA

Pet decenija je profesionalac, obišao je nekoliko puta svet i priznaje da još nije otkrio sve tajne svog instrumenta. Ponosan je na decu koja su krenula njegovim stopama i od kojih očekuje da ga nadmaše

Nema kontinenta na kome Božidar Boki Milošević nije nekoliko puta gostovao tokom pet decenija koliko se bavi muzikom. Bard naše muzičke estrade i maestro klarineta kod nas je pokupio sva moguća priznanja, a stizale su nagrade i van naših granica. Ne čudi, jer malo je muzičara koji mogu na svojim instrumentima ono što Boki izvlači iz svog klarineta.

Bitno je da čovek odabere profesiju koju voli, a ne da se godinama trudi da zavoli posao koji je počeo da radi — započinje priču naš domaćin. — Naravno, preduslov da se u nečemu dostignu vrhunski rezultati jeste talenat. Ali, da se razumemo, to je samo osnova. Uspeh je u radu. Rad, rad i samo rad. Znam mnogo muzičara, izuzetne talente, koji su ostali čak možda i ispod proseka samo zato što su mislili da je dovoljno to što su talentovani. To sam, srećom, uspeo da na vreme objasnim i mojoj deci, danas vrhunskim umetnicima, a zbog toga sam i mojoj knjizi dao naslov "Sa neba samo kiša pada".

Ovako je Boki Milošević u nekoliko rečenica objasnio svoj uspeh i put do uspeha uopšte. A na put muzike stupio je u rodnom Prokuplju.


KOMPOZITOR IZ NUŽDE

Rođen je poslednjeg dana decembra 1931. godine i zato u šali kaže da dobar deo sveta slavi njegov rođendan.

U porodici mi se niko nije bavio muzikom — priča Boki. — Otac vinogradar, majka domaćica. Doduše, deda Milan je svirao u neku improvizovanu frulu, ali onako za svoju dušu. Ja sam voleo da pevam. Kada mi otac Krsta naredi da perem bačve, nije bilo kraja mojoj sreći. Burad akustična, sve odzvanja. Deda je stalno govorio da ću zbog lepog pevanja da budem pop, jer je pevanje u kafanama bila sramota. Onda je u grad stigao neki sudija Lozanić koji je svirao violinu, pa smo brat Momčilo i ja počeli da stičemo prva znanja na tom instrumentu. Šest godina sam svirao violinu, a onda sam je promenio za klarinet.

Pošto u Prokuplju nije bilo muzičke škole, put Bokija dalje vodi u Niš gde je 1949. godine završio veliku maturu.

Te godine sam u neku ruku i postao profesionalac, jer sam počeo da sviram na proslavama, ispraćajima i da zarađujem za život — nastavlja Boki dok kao pravi domaćin zakuvava kafu i prinosi viski. — Sledeće godine sam na poziv Carevca došao u Beograd i postao član orkestra Radio Beograda.

Mnogo, ili najviše toga, Boki je o klarinetu i njegovim mogućnostima otkrio sam. Malo je onih koji su znali sve tajne ovog instrumenta.

Kompozitor sam postao iz nužde — priča Boki. — Obično su orkestre vodili violinisti ili harmonikaši, a oni nisu poznavali moj instrument. A pošto sam to uradio iz nužde, onda sam iskoristio kao prednost to što dolazim sa juga, iz krajeva gde su se sudarale civilizacije i gde je svaka ostavila traga. Nigde na svetu ne postoje na tako malom prostoru područja zasebne etnološke celine sa svojom kulturom, muzikom, običajima, nošnjom kao na jugu Srbije. I tu sam, naravno, našao inspiraciju gotovo za sve moje kompozicije.

DECA SU MOJ USPEH

Sem najstarije kćeri Gordane, Milan, Tijana i Ksenija su krenuli tatinim stopama. Pritisnut da prizna da li ga je neko od naslednika već nadmašio, priznaje da ima i toga, ali dodaje da je za to i on zaslužan.

Šali na stranu, naravno da i to vidim kao jedan svoj veliki uspeh — veli Boki. — Gordana je rođena 1962. i živi u Americi. A znate li da je mogla da strada u onom napadu 11. aprila. Radila je kod nas u Američkoj ambasadi, pa je posle otišla u Ameriku. Govori četiri jezika i radila je u jednoj velikoj kompaniji čije je sedište bilo na 52. spratu u severnoj kuli u Njujorku. Negde u leto našla je drugi posao i otišla, a sve njene koleginice su nekoliko meseci kasnije bile spržene u terorističkom napadu.

I Milan, Bokijev jedinac i drugo dete po starini, umalo nije imao porodičnu tragediju. Njegova supruga Tamara rodila je dvojke samo nekoliko dana pre nego što su NATO bombarderi srušili taj deo porodilišta u Beogradu. A porodila se, eto, sticajem srećnih okolnosti, nekoliko dana pre termina.

Milan je završio Muzičku akademiju, zaposlio se u Beogradskoj filharmoniji, a onda poželeo da se usavršava u Kanadi — kaže Boki. — Danas je profesor i solista na jednom konzervatorijumu. On i još dvojica njegovih kolega snimili su CD sa mojim kompozicijama, a onda ga poslali bratu jednog od Milanovih kolega, profesoru muzike u Arizoni. Ovaj je CD dao svom prijatelju, jednom od najboljih američkih klarinetista i usledio je poziv. Ponudili su Milanu da dođe u Ameriku i doktorira na tim kompozicijama. Taj profesor je bio zadivljen originalnošću i nazvao me je novim Bramsom. Eto, Milan će naredne godine da doktorira na tim mojim kompozicijama, a i to vam je deo priče o mojoj karijeri.

Tijana je takođe završila Muzičku akademiju, svira violinu. Prvu godinu magisterija završila je u Beogradu, a drugu u Americi. Od hiljadu kandidata iz celog sveta na tom najprestižnijem konzervatorijumu primili su samo pet i među njima je bila Bokijeva kći. Danas je američki stipendista.

Najmlađa Ksenija rođena je 1982. godine, takođe je diplomirala na Akademiji i završila prvu godinu magisterijuma – ponosan je Boki. — Ona je već koncert majstor i pred njom je, takođe, blistava muzička karijera. Ponosan sam na moju decu i više volim da pričam o njima i njihovim uspesima, nego o sebi. Uostalom, kao što sam rekao i oni su moj uspeh.

Pitanje je, kaže Boki, kako bi tekla njegova karijera, pa i školovanje dece, da nisu imali stub u porodici, suprugu i majku Biljanu. Mnogo toga prevalilo se preko njenih pleća. Na žalost, pre nešto više od godinu dana ta tiha i plemenita žena napustila je ovaj svet.

JOŠ UČIM

Na polici kraj prozora stoje dokazi da je Božidar Boki Milošević naš najbolji klarinetista svih vremena. Nema manifestacije na kojoj mu ili publika ili stručni žiri nisu dodelili neku nagradu. Statuete, plakete, priznanja... Mnogo bi prostora trebalo da se sve pobroji. Ne krije, kaže, kao što to neki sada čine, da je tri decenije svirao Titu i njegovim zvanicama. Zašto bi, kaže, krio. Pa i Tito je zvao samo najbolje.

Klarinet je jedan lirsko-dramski instrument i može mnogo toga — odgovara Boki na pitanje šta može njegov instrument što ne mogu drugi. — Naravno, preduslov je da bude u rukama majstora. I danas, u ovim godinama mislim da nisam dotakao sve vrhove u muzici. Još učim. U svakoj profesiji ima nepoznanica, pa i u ovoj. Stalno otkrivam nešto novo.

Sviranje na klarinetu iziskuje poseban napor?

Naravno — odgovara Boki. — Probajte pola sata da duvate u toplu supu, pa ćete videti kako to izgleda. Šalu na stranu, jeste naporno, ali i tu ima malih tajni. Doduše, ja i danas vežbam. Svaki dan po sat i po. Moram da budem u formi.

I kakva bi to reportaža bila da se majstor o kome se piše ne lati instrumenta. Za tili čas stan se ispuni najfinijim notama. Ožive Vranje, progovoriše Toplica i Kosmet, i leskovački i niški kraj, pa se sve proteže do Pirota. Srce udara, u dušu se uvlači seta. Ko nije čuo Toplički lahor, Lovačku rapsodiju, Milkino oro, Gračanicu, Đurđin sa,sa, ili Bokijevu oluju, taj ima za čim da zažali.

Numera Bokijeva oluja je sa CD-a koji će ovih dana da se pojavi u prodaji — malo se reklamira naš domaćin. — CD sam radio sa mojim orkestrom koji je sastavljen od mladih ljudi, izuzetnih muzičara i profesionalaca. Oluju sam komponovao još 1968. godine u tadašnjem Sovjetskom Savezu, kada dva dana nisam mogao da izađem iz sobe, jer je besnela oluja, a sada sam je, eto, prvi put snimio. Ovaj CD je moja lična karta, dokaz moje trajnosti, dokument jednog vremena. Trudio sam se da kroz klarinet iskažem sve ono što negujem u sebi, a to su kompozicije našeg juga. Sve moje ploče, iskreno ne znam im broja, idu u Narodnu biblioteku, u arhivu, kao pečat jednog vremena i to mi je svakako jedno od priznanja.

Boki je svirao čoček celom svetu i svi su ga razumeli. Svirao im je uživo, kao što je to činio i u studiju u danima kada se zaposlio u Radio Beogradu, u vreme kada magnetofon još nije ni postojao. Bilo je tu raznih dogodovština, ali su mu i rizici od sviranja uživo draži negoli plejbek. A šta misli o plejbeku, rekao je kroz jedan od brojnih viceva koje je ispričao tokom druženja.

Došao čovek kod vlasnika internacionalnog cirkusa i kaže mu kako ima tačku koju svet nije video – priča Boki. – Znate, imam tačku gde koza jaše svinju i zajedno pevaju "O sole mio". Pa šta je tu toliko neobično, pita ga vlasnik cirkusa. Atrakcija je u tome, odgovara ovaj, što koza peva na plejbek, a svinja samo otvara usta.

Dobro, a — šeretski će Boki. — Uh, da znate kako mi se koleginice naljute kad im to ispričam. E, idemo, već kasnim, mora da se radi. I upamtite, rad, rad i samo rad. To je jedini recept za uspeh.
  
Ognjan Radulović | Politika






Sa neba samo kiša pada — Božidar Boki Milošević
Autor: Mirjana Milenković

Opis: Iako zamišljena samo kao biografija jedne poznate
muzičke ličnosti, ova knjiga je mnogo više od toga: ona je
dokument jedne tradicionalne srpske porodice, hronika
razvoja muzičke kulture u poslednjim decenijama XX veka,
kao i anotologija muzičkih portreta Jugoslavije.
yu4you.com


4282  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Božidar Milošević Boki (1931—2018) poslato: Februar 03, 2011, 10:40:13 pm
*
BOŽIDAR BOKI MILOŠEVIĆ


NE MISLIM DA IDEM U PENZIJU

Božirad Boki Milošević, virtuoz na klarinetu, već je 57 godina prisutan na muzičkoj sceni. Zemljinu kuglu je obišao pet puta i gotovo da nema dvorane gdje nije nastupao, svirao je pod dirigentskom palicom najvećih svjetskih dirigenata, dobitnik brojnih nagrada, od kojih su neke bile i za doprinos u njegovanju izvorne muzike.

Bez obzira na godine, Boki sa klarinetom čini sve što je radio i u najboljim godinama. Izvlači iz ovog parčeta drveta, kako sam kaže, najfinije tonove, prosto kao da su postali jedna nerazdvojna cjelina. Iako ne voli da govori o svojim počecima, jer je kaže sve već davno rečeno, ovog puta rado se osvrnuo i na te godine. Inače, nedavno je boravio u Prijedoru, gdje je bio solista na književnim susretima.

NN: Vaši počeci su negdje na jugu Srbije, da li se tih trenutaka rado sjećate i da li su Vam se mladalački snovi i želje ostvarili?

MILOŠEVIĆ: Stara je priča da pored zdravlja, bez koga se ne može ništa, u životu je potrebna i sreća. Ja sam imao tu sreću da je pokojni i veliki muzičar, inače umetnički rukovodilac Narodnog orkestra Radio Beograda Vlastimir Pavlović Carevac u meni prepoznao novi mladi kadar u to vrijeme, kad sam počinjao. Slušao me je 1950. godine u Prokuplju posle jednog koncerta, kad sam bio sedmi razred tadašnje gimnazije i rekao mi da ako nameravam da dođem u Beograd na audiciju za studije muzike, da sam je u stvari te večeri položio i da sam primljen u Radio Beograd. Tako sam u stvari, na samom startu došao do nekog cilja, ali sam već tada shvatio koliko treba truda i ozbiljnog rada da se uloži da bi se prvo naučio zanat. Mnogi danas žele da postanu umetnici, a nisu ispekli zanat. To je kao da se kuća gradi bez temelja. Smatram da sam čovek koji je uspeo u životu, ali ništa ne bi bilo da nisam radio i radio.

NN: Da li je talenat presudan u poslu kojim se Vi bavite?

MILOŠEVIĆ: Talenat je veoma važan segment kod muzičara, ali bez ozbiljnog rada nema ništa. Ja znam mnogo talenata koji su propali samo zato što nisu ništa radili. Znam mnoge koji su svirali i studirali klavir, a postali su samo klavirštimeri.

NN: Puno ste putovali, da li postoji neki nastup koji možete izdvojiti i kojeg se najduže sjećate?

MILOŠEVIĆ: Postoji jedan nastup iz 1968. godine na Dubrovačkim letnjim igrama, kada je čuveni dirigent Zubin Mehta, recimo te jedne subote, dirigovao Verdijev "Rekvijem", a sutradan je jedan od vrhunskih svetskih dirigenata Genadij Roždestvenski trebalo da izvodi "VI simfoniju" od Čajkovskog. Došao je na probu u 11 sati, međutim tog dana, te 1968. godine, ruski tenkovi su ušli u Prag, što je bilo šokantno. On je stao ispred orkestra, podigao ruke, niz lice su mu grunule suze i rekao je: "U ime ruskog naroda oprostite", i otišao sa bine, tako da ta proba nije bila održana. Uveče smo mi u orkestru svirali kao tigrovi, prevazišli smo sebe. I kasnije je bilo raznih nastupa i događaja koji se pamte, ali to mi se nešto urezalo u sećanje, da jedan tako veliki dirigent bude običan, jednostavan čovek, koji se stideo postupaka političara tog vremena.

NN: Da li ste poslije "Porodičnog albuma", gdje su Vam gosti bili i Vaša djeca, koja se takođe bave muzikom, izdali još neki muzički materijal?

MILOŠEVIĆ: Postoji još jedan album koji se zove "Balkanske impresije" po mojoj knjizi sa istim naslovom. Nastao je od materijala snimljenog sa koncerta na Kolarcu, gdje sam nastupao sa svojim sekstetom. Kako smo svirali tako je i snimljeno u live izdanju i mislim da je to najveća draž, taj živi nastup trajno zabeležen i vrlo sam ponosan kako to na kraju zvuči. To je sinteza američkog džeza i naše narodne muzike i budući da sam imao mnogo kontakata sa džez muzičarima sa Zapada, oni su impresionirani kakav smo zvuk dobili. Standardi su već presvirani mnogo puta, a ovo je ipak jedna balkanska dimenzija, posebno zvuk sa juga Srbije, kojeg nema nigde na svetu.

NN: Imate četvoro djece i većina je krenula Vašim stopama, da li ste ponosan otac?

MILOŠEVIĆ: Svaki otac je ponosan na svoju decu, a kada su ona uz to još i uspešna i nastavljaju neki moj pravac, jer se većina njih bavi muzikom, onda očevoj sreći nema kraja. Ksenija i Tijana su koncertmajstori Beogradske filharmonije, a sin Milan je magistrirao, sada sprema doktorat i profesor je na Konzervatorijumu u Vankuveru i dirigent simfonijskog orkestra i pored Vebera, Mocarta svira i moje kompozicije. Ja sam veoma ponosan na to. Bez obzira na svoj poslovni uspeh, ako čovek nije uspeo sa svojom decom, on nije u životu uradio ništa.

NN: Jedino najstarija kćerka Gordana nije krenula u muzičke vode?

MILOŠEVIĆ: Gordana je u Americi, počela je da svira flautu, međutim, nije joj išao solfeđo, a kako jedno bez drugog ne može, počela je da uči jezike. Ona govori četiri jezika, kao svoj maternji jezik i sada radi u jednoj banci, a ranije je radila u telefonskoj kompaniji. Ovde moram da dodam zašto ja volim broj sedam. Naime, ona je radila u severnoj kuli, jednoj od dve kule bliznakinje u Njujorku koje su srušene 11. septembra. Ona je sedam meseci pre toga otišla sedam blokova dalje od tog mesta, koje je u tom napadu srušeno. Sve su njene kolege stradale i to je nešto što nikad neću zaboraviti, u sudbinu broja sedam.

NN: Imate li nasljednike na muzičkoj sceni?

MILOŠEVIĆ: Ima puno mladih, talentovanih ljudi koji su uglavnom nestrpljivi. Oni bi hteli da odmah budu slavni bez sistematskog rada. Tako da shvatam, da ti mladi ljudi ne vole i ne žele ozbiljno da rade.

NN: Kako se snalazite u savremenom muzičkom trenutku, komercijalnom zvuku koji dominira muzičkom scenom, da ne kažemo na sceni na kojoj preovladava kič i šund?

MILOŠEVIĆ: Ja ne mogu da izigravam Don Kihota i ne mogu protiv te industrije ništa da uradim. Jedino što se u svemu tome drugačije snalazim i moja je funkcija da ako sam već prinuđen da budem blizu njih ja mnogim mladim ljudima pokazujem vokalnu tehniku, pokazujem kako da se ponašaju u celom tom ambijentu. Jer ja jedino smem tim "zvezdicama" kojima niko ne sme ništa da kaže, da kažem to ti ne valja. Oni se čude, a ja im kažem da moraju da mi veruju jer sam dobronameran. Pomažem mladima koliko mogu.

NN: Mnogi ljudi Vaše generacije, kako ste sami rekli, hrane golubove na Kalemegdanu. Imate li još energije da radite ili ćete i Vi put Kalemegdana?

MILOŠEVIĆ: Imam godina koliko imam, služi me zdravlje, ali sviram duvački instrument, a to je jedan od najnapornijih instrumenata. Ja se ponekad šalim, kad me neko pita kako je biti duvač, a ja kažem — duvaj jedno pet minuta u supu mesec dana, pa ćeš videti kako izgleda. Imam energije, a pre svega ljubavi. Mene interesuje muzika, pa ja ili pišem, komponujem ili nastupam sa svojim orkestrom sjajnih, mladih muzičara. To za sada funkcioniše dobro i ja sam zadovoljan. U "Grandu" sam da me ljudi vide, jer u našem poslu je tako. Ako niste na televiziji, onda vas nema. Pre pet dana sam došao iz Beča, uskoro idem u Berlin, Pariz, svi evropski centri zovu me i u funkciji sam, tako da od Kalemegdana i golubova za sada ništa.

Snežana Tasić, 25.09.2007.







4283  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Božidar Milošević Boki (1931—2018) poslato: Februar 03, 2011, 10:39:53 pm
*
BOKI MILOŠEVIĆ


NEĆU DA BUDEM MUZEJSKI ESPONAT

U svetu muzike gotovo da nema onih koji se mogu pohvaliti tako dugim estradnim stažom kakav ima maestralni klarinetista Boki Milošević... U osmoj deceniji života, neumoran je, svež i mladalački oran za dokazivanje kao da je na početku karijere. Ljubazan i predusretljiv, pleni jednostavnošću i neposrednošću, kakvu imaju samo malobrojni i veliki. Dok se većina obrazovanih muzičara prema ovdašnjoj narodnjačkoj sceni odnosi sa gađenjem i prezirom, Boki Milošević bez ustezanja i kompleksa pristaje da bude njen deo. Na zaprepašćenje mnogih, postao je jedan od zaštitnih "Grandovih" znakova... Prisećajući se svojih početaka, Boki kaže:

Boki Milošević: Sve je počelo 1. septembra 1950. godine. Još sam bio student Muzičke akademije. Konkurisao sam u Radio Beogradu i prošao na konkursu! Bilo je to, činilo mi se, ravno čudu. Imao sam podršku legendarnog Carevca. Neočekivano sam se našao na kultnom mestu i zauzeo fantastične pozicije. Posle je sve išlo nekim svojim tokom. Studije sam priveo kraju, vrata su se preda mnom otvarala...

Pet decenija kasnije, stigoste do "Granda", što mnogi nikako da razumeju, pitajući se šta neko poput vas traži tamo!

Boki Milošević: Kada su se izdvojili iz "Zama" i odlučili da naprave svoju muzičku kuću, Brena i Saša Popović su me pozvali na razgovor. Predložili su da budem zaštitni znak njihove nove kuće i predočili mi da taj predlog željno iščekuje sedam šefova orkestara. "Sa tobom smo pukovnici, bez tebe pokojnici", slikovito je rekla Brena. Pre toga sam sarađivao sa Miroslavom Ilićem, "Slatkim grehom"... Razmislio sam i prihvatio! Ne vidim ništa loše u tome. Neće se moj ugled smanjiti zbog toga što radim sa onima koji nisu muzički obrazovani. Uostalom, ja sam primenjeni umetnik!

Pretpostavljam da ni finansijski momenat nije bio zanemarljiv...

Boki Milošević: Svi mi radimo za novac! Ne pada mi na pamet da, glumeći veličinu, sedim kraj televizora i prosipam pamet kritikujući ovo ili ono. Zar bi trebalo da odem u muzej, da se tamo postavim kao eksponat i da čekam da neko dođe da me pogleda? Taman posla! Pa ja sam bio profesor, pedagoški rad je uvek bio značajan deo mog života. Bilo bi šteta da moje znanje i iskustvo ostanu neiskorišćeni. Sem toga, imam četvoro dece. Treba im pomoći... Bave se ozbiljnom muzikom, a od toga se ne živi!
 
Kako zvezde reaguju kada ih "častite" nekim savetom?

Boki Milošević: Veliki sam autoritet i veruju u ono što kažem. Poštuju moje znanje i iskustvo. Tu sam da im objasnim tehniku pevanja, kako da dišu, mnogo toga...

Miroslav Ilić je pričao kako ste umeli žestoko da ga "opletete" i spustite na zemlju!

Boki Milošević: Jesam... Skretao sam mu pažnju na mnoge stvari, pokušavao i uspevao da mu otvorim oči. Ljudi obično vole da oko sebe imaju poltrone koji im povlađuju. Ja to nikada nisam bio. Eto, preko 50 godina sam na estradi i uvek sam svakome sasuo istinu u lice. Ljudi su shvatali moju dobronamernost i cenili su je. Nikad nikoga nisam lagao. Ako se neko zbog toga ljutio, brzo bi shvatao da sam u pravu i ljutnja bi ga prolazila.

Čujem da vaš sin priprema doktorat na temu vaših kompozicija?

Boki Milošević: Moj sin Milan je u Kanadi. Dobio je stipendiju i tamo će doktorirati na mojim kompozicijama. Izuzetno sam ponosan zbog toga...

V. Tasić | Balkan media
4284  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Božidar Milošević Boki (1931—2018) poslato: Februar 03, 2011, 10:39:27 pm
**

BOŽIDAR MILOŠEVIĆ BOKI — DISKOGRAFIJA


SINGLOVI & ALBUMI








YouTube Božidar Milošević Boki ― Nadmetanje
Album "Od čočeka do Betovena"
4285  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Božidar Milošević Boki (1931—2018) poslato: Februar 03, 2011, 10:39:08 pm
**




BOŽIDAR MILOŠEVIĆ BOKI

Klarinetista Božidar Milošević Boki spada među najpoznatije srpske muzičke umetnike. Muzika koju on stvara na svom klarinetu pripada vrhuncima naše muzike u oblasti narodne muzike.

Rođen je 31. decembra 1931. godine na jugu Srbije, u Prokuplju.

Kao mlad diplomirani student Muzičke akademije u Beogradu, dobitnik nagrada na najvećim jugoslovenskim takmičenjima muzičkih umetnika u Zagrebu i Ljubljani, bio je veoma uspešan pedagog u srednjoj muzičkoj školi. Diplomu magistra muzike stekao je u klasi sjajnog pedagoga prof. Bruna Bruna na Beogradskoj muzičkoj akademiji. Bio je solista Beogradske filharmonije, član i umetnički rukovodilac Velikog narodnog orkestra Radio-televizije Beograd. Sa velikim uspehom se ogledao u različitim oblastima od klasične do džez muzike. Budući da su neke od najlepših stranica muzičke literature inspirisane folklorom (Smetana, Dvorzak, Čajkovski, Šopen, Bartok, Hristić, Slavenski), Boki Milošević se opredelio za negovanje bogate riznice jugoslovenskog muzičkog folklora, posebno onoga s juga koji obiluje raznovrsnim ritmovima i bogatom harmonijom koji nisu dostupni svakom izvođaču.

Raskošna umetnička ličnost, čarobnjak na svom instrumentu, Boki Milošević je svojim bujnim temperamentom, iskonskom muzikalnođću, velikom maštom, emotivnim i sugestivnim interpretacijama proneo slavu našeg izvornog i stilizovanog narodnog melosa širom sveta.


Piše: T. Kulenović
4286  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Tihomir Vujičić (1923—1975) poslato: Februar 03, 2011, 10:37:23 pm
*

TIHOMIR VUJIČIĆ


Srpski etnomuzikolog i kompozitor iz Mađarske Tihomir Vujičić- potiče iz srpske svešteničke porodice. Otac Dušan je bio dugogodišnji episkopski vikar Budimske eparhije i budimpeštanski prota, a brat Stojan Vujičić (1933-2002) poznati srpski književnik, prevodilac i književni posrednik. Obdaren svestranim talentom, Tihomir Vujičić je bio i vrstan izvođač na brojnim instrumentima. Polazeći stopama Bele Bartoka, svojim pozivom je smatrao komparativna etnomuzikološka istraživanja. Njegov profesor etnomuzikologije na Akademiji, čuveni kompozitor Zoltan Kodalj, oslobađa ga studiranja tog predmeta rekavši: "Vi već sve znate što bih vas ja mogao naučiti".

Tihomir Vujičić je bio najveći sakupljač srpskog i južnoslovenskog muzičkog blaga u Mađarskoj. Pored toga, bio je i boem, emblematska ličnost umetničkih krugova u Budimpešti, zatim plodan autor filmske muzike i glumac u jednom broju poznatih mađarskih filmova... U svojim delima vešto je spajao elemente izvorne narodne i moderne muzike. U njegovoj ostavštini se nalazi 137 kompozicija filmske muzike, jedna nedovršena opera i koncert za klavir, zbirka izvornih narodnih melodija koja je bogatija od ostavštine Zoltana Kodalja, obrade narodnih melodija za scensku igru, itd. Prvu štampanu zbirku narodnih pesama pod nazivom Naše pesme objavio je 1959, a rezultati njegovog sakupljačkog rada su publikovani posthumno pod naslovom Muzičke tradicije Južnih Slovena u Mađarskoj (1978).

Poginuo je u avionskoj nesreći.


~

Ansambl Vujičić je najpoznatiji izvođač srpske i južnoslovenske izvorne narodne muzike u Mađarskoj. Nastao je 1974. u selu Pomazu, blizu Budimpešte i Sentandreje, koje je već vekovima nastanjeno srpskim življem. Cilj muzički obrazovanih mladića, članova ansambla, bio je negovanje srpske narodne muzičke tradicije u Sentandreji i okolini (sela Pomaz, Kalaz, Čobanac). Svojim uzorom su smatrali sakupljački rad srpskog etnomuzikologa i kompozitora iz Mađarske Tihomira Vujičića (1929–1975) koji je rođen u Pomazu.

Petar Lastić
4287  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Tihomir Vujičić (1923—1975) poslato: Februar 03, 2011, 10:37:00 pm
*

TIHOMIR VUJIČIĆ


Tihomir Vujičić, (Pomaz (Mađarska), 23. februar 1923 — Damask (Sirija), 19. avgust 1975) je bio kompozitor i etnomuzikolog u Budimpešti.


BIOGRAFIJA

Tihomir Vujičić je bio istaknuti kompozitor u Budimpešti koji je napisao brojna muzička dela. Bio je veoma popularan u mađarskom umetničkom svetu 60-ih i 70-ih godina u Budimpešti.

Tihomir Vujičić potiče iz svešteničke porodice. Otac Dušan Vujičić (1903 — 1990) bio je vikarni prota Eparhije budimske i paroh peštanske srpske crkve Velikomučenika Svetog Georgija. Majka Nevenka Budimlić rođena je u Santovu. Brat Stojan Vujičić (1933 — 2002) bio je poznati srpski književnik.

Godine 1948. upisao se na Višu školu muzičke umetnosti Franc List (mađ. Liszt Ferenc) u Budimpešti, međutim, 1949. zbog političkih prilika i svoga porekla Tihomir Vujičić je odstranjen sa Muzičke akademije. Nastavio je studije u klasi Zoltana Kodalja. Vujičića je najviše privlačio moderni tonalitet i savremeni tokovi svetske muzike, ali je isto tako proučavao i narodnu muziku. Na njegovo stvaralaštvo najviše su uticali Bela Bartok, Igor Stravinski, Alban Berg i Arnold Šenberg.

Izvesno vreme Vujičić je radio pri Državnom narodnom ansamblu,a potom je bio kompozitor Jegsinhaza u mađarskoj prestonici. Virtuozno je svirao na bezbroj istrumenata i često je koristio muzičku parodiju. Naučnim radom sakupljao je muzičku tradiciju Srba, Bunjevaca, Šokaca, Bošnjaka i Hrvata u Mađarskoj. Bio je vrsni poznavalac balkanske muzike koja je znatno uticala na njegovo bogato stvaralaštvo. Međutim, nije se zaustavljao samo na ovom gegrafskom prostoru, proučavao je i melos Mediterana i Bliskog istoka.

Tihomir Vujičić je autor petnaestak kompozicija koje prožima moderni stil i folklor. Pored ovih dela napisao je i muziku za petnaest mađarskih igranih filmova. U njegovoj zaostavštini ostala je nezavršena opera "Argirus".

Tihomir Vujičić je bio vrhunski srpski intelektualac u Mađarskoj. Bio je široko obrazovan i govorio je nekoliko jezika. Kompozitor Tihomir Vujičić umro je tragično. Srušio se avionom iznad Damaska dan pre Preobraženja 1975. godine.



ZBIRKE

  • Naše pesme (Budimpešta, 1957) — antologija notnih zapisa i stihova 100 narodnih pesama i 20 kola Srba, Bunjevaca, Šokaca, Bošnjaka i Hrvata u Mađarskoj.
  • Muzička tradicija Južnih Slovena u Mađarskoj (Budimpešta, 1978)

Literatura

  • Neven (br. 6. Budimpešta, 1985)
  • Neven (br. 12. Budimpešta, 1987)
  • Gracza Lajos: Vujicsics Tihamer emlekere (Budapest, 2007)
  • Srpske narodne novine

http://sr.wikipedia.org
4288  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Dragan Aleksandrić (1949) poslato: Februar 03, 2011, 10:35:21 pm
*
DRAGAN ALEKSANDRIĆ


ŽIVETI I UMRETI NA ESTRADI

Kompozitor Dragan Aleksandrić, svojevremeno najbogatiji čovek na estradi, danas živi u bedi, kao podstanar

Mada je svojevremeno od tantijema zaradio milione maraka i bio jedan od najbogatijih ljudi na estradi, kompozitor Dragan Aleksandrić danas sa porodicom živi kao podstanar u veoma teškim uslovima. Na njegovim hitovima karijeru su gradili Snežana Đurišić, Vesna Zmijanac, Nada Topčagić, Biljana Jevtić, Miroslav Ilić, Dobrivoje Topalović i mnogi drugi, a on danas živi u bedi, za koju ne krije da joj je sam najviše kumovao.

Bio sam mlad i lud i mislio sam da će večno da traje. U poslu i životu sve mi je išlo kako treba, pa sam zaboravio muku i siromaštvo iz detinjstva. Nisam ispao pošten prema sebi i porodici. Petnaest godina sam plaćao najveći porez u Novom Beogradu, a opštini Brus sam posle onog katastrofalnog zemljotresa poklonio 103.000 maraka. Nisam želeo da od toga sebi pravim reklamu, već sam novac poklonio od srca - kaže Dragan Aleksandrić.

Scenografiju raja najednom je prekrila zavesa pakla... Dragan se nakon iznenadne smrti majke i razvoda od supruge Slavice odao porocima.

Kockao sam se, pio, jurio žene, ludovao svakodnevno. Mogao sam da priuštim sve što poželim, a moja porodica je išla na letovanja i zimovanja po celom svetu, oblačila se po poslednjoj modi.

Kada je sve krenulo nizbrdo, počeo sam da trošim više nego što imam, zadužujući se. Nisam mogao da vraćam dugove na vreme, a kamate su ih višestruko uvećavale. Tako su "otišle" jedna kuća, druga, treća. U međuvremenu sam se oženio pevačicom Ljiljanom Bucalo, dobili smo sina Uroša, ali smo bračno gnezdo svili kao podstanari.

I tu nije kraj njegovim mukama. Nedavno su ga snašle nove nevolje — u iznajmljenom stanu dogodila se havarija.

Već mesec dana živimo u potpuno nehumanim uslovima. U višespratnici u kojoj stanujemo došlo je do pucanja cevi, izlila se voda, poplavila nam stan, i potpuno uništila kuhinju i kupatilo, zbog čega sam morao da isključim vodu. Za popravku mi treba oko 500 evra, a ja nemam taj novac.

Pokušao sam da pozajmim od prijatelja, ali nije mi uspelo. Jedni nemaju, drugi ne daju. Siguran sam da bi mi neki pevači i ljudi sa estrade koje sam tokom svoje karijere debelo zadužio pritekli u pomoć, ali nisam im se obraćao za pomoć. Sina i suprugu poslao sam kod prijatelja, a ja se zlopatim kako umem i znam — završava Dragan Aleksandrić svoju priču.


Zoran Petković | 16. mart 2005. | Kurir
4289  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Dragan Aleksandrić (1949) poslato: Februar 03, 2011, 10:34:56 pm
*

DRAGAN ALEKSANDRIĆ
(Beograd, 07.06.1949)


pionir folk zvuka


Dragan Aleksandrić je čovek koji je bio inovator kad to niko nije bio. Narodnjaci pre i posle njega su dva različita padeža.

Nekada je narodna muzika govorila samo o zelenim livadama, bosonogim seljančicama, stadima ovaca i bila je odbojna za mladje naraštaje.

U gradu se to mnogo manje slušalo nego po unutrašnjosti, gradska deca su mislila za osobe koje slušaju tu muziku da su staromodnih shvatanja.

Sve današnje face koje su glavni autori melodija i aranžmana učili su na Aleksandrićevim pesmama kako se to radi ili su prolili mnogo znoja po kafanama svirajući njegove hitove.

Četiri čoveka su privukla mlade narodnoj muzici, jer su njihove pesme odudarale od stereotipa i prosečni mladji stanovnik urbane sredine je mogao da se pronadje u njima i da se poistoveti sa tim pesmama.To su Šaban Šaulić, Muharem Serbezovski, Bora Spužić Kvaka i Toma Zdravković. Prva dvojica su imali u pesmama rumba i orijental ritam, ovaj treći bio je pevač tugovanki, a četvrti je prvi uneo motive Španije i Grčke.

Međutim, nedostajao je čovek koji će biti kompletna muzička ličnost: instrumentalista, kompozitor, aranžer, šef orkestra koji će za sobom povući mnogo pevača. Čovek koji će stvoriti novi zvuk i dati novi šarm narodnoj muzici. Aleksandrić je bio sve to, čak je i tekstove pisao.

"Da bih postao to što sam postao, morao sam da prodjem mukotrpan put. Morao sam da se dokažem prvo kao instrumentalista, onda kao šef orkestra, a potom i kao kompozitor i aranžer."

Aleksandrić je Beogradjanin, poreklom iz Čačka i po majčinoj liniji je rođak Miroslava Ilića sa kojim će kasnije postati nerazdvojni saradnik i kome će napisati neke od najvećih hitova. Kao klinac je poželeo da svira harmoniku, ali kako porodica nije imala uslova za tako nešto, odlučili su da ga pošalju u vojnu školu gde bi mogao da nauči da svira taj instrument. I Aleksandrića put vodi u Split gde se upisuje u vojnu školu. Tu ga je dočekalo prvo iznenadjenje: komisija mu zbog konstrukcije prstiju odredjuje da će svirati klavir, drugi instrument će mu biti bubanj, a tek treći onaj koji on sam izabere. Dakle, harmonika zbog koje je otišao čak u Split postaje njegov instrument broj tri.

To se kasnije ispostavilo kao velika prednost, jer je svirajući bubanj, naučio dosta o ritmu. Ne treba ni pominjati koliko mu je značilo što je bio u vojnoj školi, gde je disciplina daleko na višem nivou nego u klasičnoj muzičkoj školi. Po izlasku iz vojne školi odmah je oženio svoju tadašnju devojku Slavicu i onda kreće da sprovede u praksu ono što je do tada učio u školi. Kao što on kaže trebao je prvo da se dokaže kao instrumentalista-harmonikaš.

Snimio je "Vragolanku" kolo koja je odmah postala hit i svi harmonikaši je skidaju kako bi je svirali po kafanama. Tada počinje da radi pesme za narodnjake i da formira svoj ansambl. Mnogo harmonikaša prilikom snimanju ploča gde će prezentovati svoja kola zovu ga da im radi aranžmane i da ih prati sa svojim orkestrom (Mirko Kodić, na primer). Ansambl Dragana Aleksandrića je ubedljivo najjača muzička družina koja je bila na prostorima bivše YU. Teško da će se na jednom mestu pojaviti toliko majstora i vrsnih umetnika. U njegovom ansamblu svirali su Bora Dugić (frula), Boki Milošević (klarinet), Aca Šišić i Moma Stanojević (violine), Mića Djordjević i Jane Jonuzović (bubnjevi), Miša Mijatović (druga harmonika), Sveta Tomić Kauboj (gitara) itd. To su samo neka od imena koja su prodefilovala tim ansamblom i svi su se oni posle osamostalili i krenuli svojim putem, ali im je sviranje kod Aleksandrića bilo neprocenjivo iskustvo. Kasnije im se pridružuje i Draganov njegov sin Nenad koji postaje bubnjar.

Boki Milošević kaže da se ni u jednom orkestru nije znao takav red i disciplina kao kod Aleksandrića.

"Kad smo dobijali notni materijal koji smo trebali da uvežbamo, Dragan je bio taj koji je najbrže skidao pesme, valjda zbog toga što je on vojni muzičar. Najmanje mu je trebalo vremena od svih nas da uvežba neku numeru."

Okuplja oko sebe i najbolju ekipu tekstopisaca. Dragan se u startu opredelio da neguje pravu srpsku pesmu, tačnije šumadijsku dvojku, ali je kao sveža snaga bio željan dokazivanja i toliko pun ideja da je krenuo sa eksperimentisanjem i na tom terenu je bio uspešan.

Čovek izuzetnog šarma i muzički obrazovan snimao je, za to vreme moderne pesme, koje su ipak ostajale u okviru narodne melosa.

Miroslav Ilića nagovara da snimi "Luckasta si ti" koja je imala aromu Grčke i ovaj Šumadinac pristaje ne sluteći kako će veliki hit biti ta pesma. Potom mu nudi i "Pozdravi je, pozdravi", koji su mnogi pevači odbili. Pokojni pevač iz Crne Gore Ljubomir Djurović sa njim snima pesmu "Otišla si, e pa neka" koja je narodnjački evergrin. Gotovo da nema pevača narodne muzike za koga nije radio pesme ili ga bar pratio sa svojim ansamblom i radio mu aranžmane.

Nada Topčagić ("Treba mi rame tvoje"), Snežana Djurišić ("Mala soba tri sa tri"), Dobrivoje Topalović ("Kad bih mog'o i umro bi za te"), Marinko Rokvić ("Potražiću oči nešto zelenije") samo su neki od njegovih hitova. Kad se Brena posvadjala sa Zaharom rekla je svim kompozitorima narodnjaka da joj ponude šta imaju i Aleksandrić je na toj njenoj ploči imao najviše pesama. U pitanju je onaj album gde su pesme " Igraj Boro moje oro".

Miroslavu Iliću daje pesmu "Jesen sedamdeset i neke" koja se smatra jednom od preteča današnjih balada, a Nadi Topčagić "Nežno, nežnije" koja je u melodiji imala nešto od francuske šansone. Sa Vesnom Zmijanac radi album "Svatovi" i Vesni se toliko dopala melodija te pesme da je odlučila da pored pesme stavi i instrumentalnu verziju. To je prvi put u narodnoj muzici da neko to radi, a tu foru je video Futa od Aleksandrića i kasnije na albumu Željka Šašića "Gori more" po uzoru na Aleksandrića radi to isto.

Aleksandrić je jedan od ljudi koji kad čuje da negde postoji dobar pevač, odmah ide u to mesto ili kafanu da ga čuje i ako proceni da zna da peva radi mu ploču. Biljana Jevtić i Beki Bekić su tako kročili na estradu.

Onda dolazi period kad su rokeri sve prisutniji u narodnoj muzici. I rokeri i klanovi na estradi. To je period kada Aleksandrić ima neke probleme lične prirode (razvodi se nakon 25 godina braka od tadašnje supruge i ženi mnogo mladju pevačicu Ljilju Bucalo).

Paralelno sa radom na estradi bio je i šef vojnog orkestra u BG, a onda je taj posao napustio da bi mogao da svira po svadbama, jer je procenio da mu je tu veća zarada. To mu je i danas glavni izvor prihod a na polju diskografije nije više aktivan kao ranije.
 

domaci.de | 30.01.2008.
4290  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Radoslav Graić (1932) poslato: Februar 03, 2011, 10:33:58 pm
*

R a d o s l a v  G r a i ć
(Mrkonjić-Grad, 1932)




Rođen 1932. godine u Mrkonjić-Gradu. Gimnaziju je završio u Banja Luci, a zatim je diplomirao na Filozofskom fakultetu (istorija umetnosti) i na Muzičkoj Akademiji (solo pevanje) u Beogradu. Od 1958. do 1968. godine bio je jedan od istaknutih vokalnih solista jugoslovenske popularne muzike. Nastupao je sa uspehom i osvajao nagrade na najvećim domaćim festivalima ove muzike, a na brojnim gostovanjima u inostranstvu dostojno je predstavljao našu zabavnu muziku.

Od 1960. godine intezivno komponuje i afirmiše se kao vrstan muzički stvaralac u svim popularnim muzičkim žanrovima (zabavna, narodna, gradska i dečija muzika). Zapažen je i njegov kompozitorski rad u mnogim televizijskim emisijama i serijama, kao i u pozorišnim predstavama. Od 1968. godine, pa do odlaska u penziju, bio je urednik veoma gledanih muzičkih programa na Televiziji Beograd (RTS). Mnoge njegove kompozicije postale su veoma popularne i već su deo domaće evergrin-muzike. Osvojio je veliki broj pobedničkih festivalskih trofeja, kao i drugih značajnih nagrada i priznanja. Mnoge njegove pesme našle su se na diskografskim izdanjima, a često su prisutne u raznim radijskim i televizijskim programima, kao i na koncertnim podijumima. Član je Udruženja kompozitora Srbije od 1961. godine.

Poznate kompozicije:

narodna muzika
"Mito, bekrijo", "Hej, krčmarice", "Doleteće beli golub", "Imala sam drugaricu", "Sjaj, mjeseče",...

zabavna muzika
"Stjuardesa", "Prolećni cvet", "Anđelina",...

gradska muzika
"Tambure su svirale", "Nema starog Beograda", "Eh, lane, moje lane", "Sviraj, sviraj Pišta baći", "Neveni, neveni",...

dečija muzika
"Vuče, vuče, bubo lenja", "Lako je prutu", "Moja baka", "Matematika", "Zdravica učitelju",...

Autor: Miloš

Graići su bili bogata trgovačka porodica, koja je osim trgovina imala hotel, autobus, kuće, zemlju i druga bogatstva. Kao značajan datom za istoriju Mrkonjića je kada su 1938. godine otvorili prvu autobusku liniju na relacini M. Grad-Banja - Luka. Autobus je saobraćao dva puta nedeljno i to utorkom i petkom, kada su bili pazarni dani u Banja Luci. Iako bogati bili su primer poštenja, dobrote i drugih vrlina koje krase samo one najbolje u društvu. Možda baš zato bili su proganjani za vreme austougarske okupacije, Prvog i Drugog svetskog rata. Po oslobodjenju oduzeta im je gotvo sva imovina.

Dodatni komentar: Miloš


24.6.2008.
http://www.mrkonjic-grad.com/doc.asp?id=2823&tip=11
4291  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Janika Balaž (1925—1988) poslato: Februar 03, 2011, 10:32:46 pm
*

JANIKA BALAŽ


"Platićeš kad budeš im'o", govorio je Janika Balaž, legenda tamburaške muzike, čije je ime proslavilo Petrovaradinsku tvrđavu, Novi Sad i Vojvodinu. Zvuci njegove tamburice činili su uzvišenim i radost i patnju. Ovu našu prepoznatljivost dužni smo da sačuvamo i negujemo kao najlepši dragulj. Ako nam je prva asocijacija na Beč, Štraus i opera, onda učinimo sve, da to za Novi Sad budu Janika Balaž i tamburica, jer je na muzičkom nebu našeg grada, Janika izuzetno visoko kotiran.

Janika Balaž je rođen 23.12.1925. godine u Lukinom Selu, nedaleko od Zrenjanina.  Umro je 12.11.1988.godine u Novom Sadu, a sahranjen u Petrovaradinu.

Prvo je počeo da svira violinu, a onda mu je njegov profesor rekao da se okane tog instrumenta, jer takvih violinista kao što je on ima kolko hoćeš. Tako je Janika zahvaljujući svom profesoru počeo da svira prim – bisernicu (drugi naziv za taj instrument). Puno vremena je posvećivao primu, i dok su se njegovi vršnjaci igrali, on je vežbao, vežbao, vežbao...

Nije ga bilo sramota da pita i puno je naučio od drugih tamburaša, ponekad i krišom, a najviše od nadaleko poznatog Maćike Petrovića iz Subotice.

Na početku karijere je vrlo kratko bio član Radio Titograda, a onda je od samog osnivanja pa do svog kraja, bio i ostao veran Radio Novom Sadu. Svirao je u mnogim kafanama, ali najduže na Petrovaradinskoj tvrđavi, gde je sa svojim orkestrom svirao svako veče. Proslavila ih je pesma "Osam tamburaša s' Petrovaradina", koja je Janiki i posvećena.

Proputovao je ceo svet, svirao u pariskoj "Olimpiji" čak 36 puta, ali se uvek vraćao u Novi Sad i svojoj Tvrđavi. Sarađivao je sa mnogim pevačima, ali najduže i sa najviše uspeha sa Zvonkom Bogdanom, doajenom starogradske pesme, koji za njega kaže: Kod njega je najlepše to što je on tamburu svirao na violinski način, kao da je u desnoj ruci imao gudalo. Delovali su vrlo elegantno i otmeno, vodili su računa kako izgleda njihova svirka. Kod njih nije bilo praznine, nije bilo praznog takta. Jednostavno znali su kako treba. Janika je tako dobro vodio orkestar, da je bila milina raditi sa njima. Kad on stane ispred njih, svirka poprima neobičnu sigurnost i zvuk. Milina božija.

Ono što ga je izdvojilo od toliko drugih tamburaša, prema rečima Jovana Adamova, jeste to što je on suvo napisane note, oživljavao. Ujednačavanje zvuka unutar orkestra je nešto jedinstveno, što smo mogli da čujemo samo kod čika Janike. Ipak, njegove solo deonice su nešto bravurozno, one imaju emociju koju je nemoguće objasniti. Među hiljadama tamburica, uvek je lako bilo prepoznati tamburicu Janike Balaža. Mnogi smatraju da od filma "Skupljači perja" iz 1967. godine, počinje renesansa tamburice i tamburaške muzike. U tom filmu čuje se zvuk Janikinog prima.

Prim bez kojeg je Janiku Balaža nemoguće zamisliti, s' njim je još od 1949.god. kada ga je kupio od čuvenog Maćike iz Subotice. Kada je umirao, rekao je ženi: "Prvo ga ponudi Janiki, pa ako ga on neće, daj ga bilo kome". Na svu sreću, tako je i bilo. Janika je govorio da je prim samo instrument. Zvuk čovek nosi u sebi, u prstima, ali je isto tako govorio da svoj prim nebi dao ni za šta. Muzika je velika stvar i može svakom da pomogne. Ako je neko tužan, ako je neko veseo, ako se raduje ili je šta izgubio, bilo šta da mu se desi, muzika leči. Ne znam kakvu čarobnu moć to ona ima, ali je ima.

Od Persijskog žičanog instrumenta, do pojave savremene tambure XX veka, prošlo je više od 4000 godina. Svirali su je znani i neznani, iz ljubavi ili potrebe, tek, u nečemu se svi slažu: JANIKA JE JEDAN I JEDINI. I Janika nije Vaš ili Naš. Janika je sviju Nas.
Janikini tamburaši




Osam tamburaša s Petrovaradina...
Na Petrovaradinskoj tvrđavi, s leva na desno: Zvonko Bogdan, Ivan Nikolić, Stevan Kormanjoš Pišta,
Janika Balaž, Cveta Sladić Čiča, Steva Nikolić, Ivan Dimić Momčilo Nikolić i Joška Kovač.

Pesma "Osam tamburaša s Petrovaradina" posvećena je Janiku Balažu.
4292  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Janika Balaž (1925—1988) poslato: Februar 03, 2011, 10:32:22 pm
**

STVARALAŠTVO JANIKE BALAŽA




4293  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Janika Balaž (1925—1988) poslato: Februar 03, 2011, 10:31:55 pm
*

Maestro JANIKA BALAŽ
(Lukino selo, 23.12.1925 — Novi Sad, 12.11.1988)

Pre Drugog svetskog rata, pa i neposredno nakon njega, radio-aparata nije bilo baš u svakoj kući. Televizije, naravno, uopšte nije bilo. Ipak, u Bečeju je postojao prilično bogat muzički život. Sviralo se i pevalo za vreme poljskih i drugih radova, a predveče, nakon završetka dnevnih poslova, trčalo se na "rogalj", pred kojim je muzicirao tamburaš, stari gajdaš ili harmonikaš. U posebnim prilikama, sviralo se i pevalo u hotelima i kafanama.

Iz takvog miljea iznedren je, sada već legendarni, maestro Janika Balaž.

Budući koncert majstor velikog tamburaškog orkestra, Janika Balaž, rođen je u Lukinom Selu, kod Ečke, 23. decembra 1925. godine. Njegovo porodično stablo čudesan je spoj dedove romske krvi, očeve mađarske, a majčine slovačke. Deda Janikin bio je poznati peštanski cimbalista,a otac je uživao glas vrsnog kontrabasiste. U bečejske Putrije roditelji su ga doveli još kao malo dete. Ovde, u Bečeju, stekao je osnovno muzičko obrazovanje, kao privatni učenik sjajnog pedagoga Dežea Hevešija. Pričalo se da je svaki onaj učenik koga je obučavao profesor Heveši, zaista postajao vrhunski majstor svoga instrumenta. Mađarsku narodnu muziku učio je kod Bele Lakatoša, lake operske melodije kod Pište Berebešija, a svirao je i u "tancšulu" kod Terez Vik.
Urođeni muzički talenat i naporni rad odveo je mladog Balaža u tamburaški orkestar porodice Kozarski, popularne Kozarce, koji su svirali u tadašnjem hotelu "Imperijal" (danas: parking prostor ispred štamparije "Proleter"). Bio je to tek njegov prvi korak na putu do zvezda.

Kada je 1958. godine osnovan Veliki tamburaški orkestar Radio Novog Sada, među njegovim članovima je bio i Janika Balaž. Nešto kasnije, on je postao i koncert majstor ovog renomiranog ansambla, sa kojim je uspešno nastupao na radiju, televiziji i javnim koncertima. Ostvario je i veliki broj veoma kvalitetnih studijskih snimaka, koji i danas predstavljaju vrhunske domete.
Janiku Balaža je teško zamisliti bez tambure „bisernice“. Na njoj je muzicirao još od 1949. godine, a pre njega čuveni Maćika iz Subotice. Janika je svoj prim svojevremeno platio čak sedam hiljada dinara, onda kada je plata direktora bila hiljadu i pet stotina dinara!

Na svojoj tamburi "bisernici" (prim), uspevao je da postigne najprefinjeniji ton, približan zvuku violine. Tehnika mu je obilovala izvanrednim pasažima, do virtuoznosti. Sa lakoćom je izvodio bravurozne improvizacije, trudeći da uvek pronađe nove mogućnosti svog instrumenta, izvlačeći iz njega maksimum. U muziciranju na tamburi ostao je neponovljiv i neprevaziđen — do danas.

Imao je Janika i svoj mali tamburaški sastav od osam članova. Sa njim je nastupao na koncertima i prigodnim svečanostima redovno, godinama, u restoranu na Petrovaradinskoj tvrđavi.

Sa svojim tamburašima nastupao je širom bivše Jugoslavije, Evrope pa i Amerike. U Parizu je muzicirao u čuvenoj "Olimpiji", u kojoj nastupaju samo odabrani umetnici. Svirao je i pred engleskom kraljicom. Inače uvek suzdržana i hladna, kraljica Elizabeta II od srca je čestitala tamburaškom virtuozu, rekavši da te trenutke nikad neće zaboraviti.


Autor: Dušan Opinćal | Bečej
4294  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Vladeta Kandić Bata Kanda (1938) poslato: Februar 03, 2011, 10:28:12 pm
**

VLADETA KANDIĆ BATA KANDA


Decenijama je Vladeta Kandić - Bata Kanda prisutan na našoj muzičkoj sceni. To trajanje počiva na dva osnovna segmenta njegove delatnosti: 1. na izvođačkom i 2. na stvaralačkom radu. Kao izvođač na harmonici, Bata Kanda je dostigao nesumnjivo visok nivo virtuoziteta, koji, iako lako uočljiv i opštepoznat, retko kada je u Bata Kandinom izvođenju sam sebi svrha. Njegova plemenita veština vladanja instrumentom uvek je podređena prezentaciji dubljih slojeva izvođenih numera, čime se Bata Kanda svrstava u vrlo uzak krug akordeonista — istraživača, može se reći — u mnogo čemu i inovatora.
 
U svom originalnom stvaralaštvu Bata Kanda se ogleda u dva pravca:
 
1. Muzičkih obrada nekih od najlepših stihova naše literatura (M. Crnjanski, D. Maksimović i dr.), gde se iskazao kao romantičar bogate melodijske i harmonske invencije.
 
2. Čitav niz originalnih numera inspirisanih našim folklorom (u najvećem broju bez citata). Ovo je nesumnjivo naj viši domen Bata Kandinog stvaralaštva, gde svoj om umetničkom intuicijom uspeva da pronikne u tanane slojeve raznovrsnih osobenosti naše narodne pesme i, naročito, igre.
 
U današnje vreme, kada smo nemi svedoci poplave najprimitivnijih uticaj a stranog (naročito istočnjačkog) melosa, stvaralaštvo Vladete Kandića - Bata Kande može da posluži kao paradigma za moguće pravce razvoja naše novo komponovane muzike.


Autor: Ratislav Kambasković

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 30 | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin | uz odobrenje glavnog i odgovornog urednika Gorana Vučkovića
4295  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Sava Vukosavljev (1914—1996) poslato: Februar 03, 2011, 10:20:42 pm
*
Autor: Milorad Botić, odlomci iz knjige "Sećanja i svedočenja" — II deo


Sava je svega jednu školsku godinu učiteljevao u svom rodnom mestu. Došavši 1937. U Pašićevo, razvio je živu kulturnu delatnost. Horovođa je školskog i sokolskog hora, starešina je Sokolskog društva, organizujući sa naraštajcima sokolske priredbe, radi i igra (golman) u fudbalskom klubu "Obilić".

Sava je posle Oslobođenja i demobilizacije došao u Novi Sad, gde je do kraja života razvijao živu aktivnost na raznim poljima muzičke delatnosti: pedagog (profesor), dirigent (orkestar ili hor), kompozitor, muzikolog (teorija muzke), muzički radnik (organizacija i reprezentacija). Svaka od ovih delatnosti zahtevala je punog čoveka, a Sava je svugde stizao i sve obavljao na visokom nivou. Najveći domet je postigao kao dirigent (osnivač i rukovodilac) Tamburaškog orkestra Radio Novog Sada, a najveći smisao čitavog svog rada našao je u tamburi. Ubrzo je orkestar postao najuspeliji orkestar u Jugoslaviji, a dospeo je i u Pariz, na duže gostovanje u čuvenoj "Olimpiji", gde je održao 36 koncerata. Karta koju mi je poslao iz Pariza ne krije sreću i zadovoljstvo sa postignutim uspehom. Na kratkom sastanku po povratku, rekoh mu: "Da li si se setio starokerskog orkestra Pere Zurke, čiji su zvuci morali odzvanjati 'Olimpijom'?" — "Dakako, u licima svirača video sam svoje pajtaše iz Tošinog bircuza, kako prebiraju žice i to mi je davalo inspiraciju. Eto, takvi smo mi Starokerci.
"

TAMBURA, taj žičani instrument, koji se naročito oplemenio u Panonskoj niziji, negovao u Vojvodini, pa i u Savinom Starom Keru, posebno je zainteresovao Savu. Čitav svoj rad na muzičkom polju obeležio je tamburom. Napisao je i izvrsnu knjigu Vojvođanska tambura, koju je objavila Matica srpska 1990. Sakupio je na hiljade poskočica, šalajki i bećaraca i stavio u note. Svi mi, nekadašnji starokerski đaci pratili smo njegov rad, a ponekad i davali mu neke tekstove. Bio je neumorni skupljač.

Kada smo već bili u penziji i zašli u ozbiljnije godine, a obzirom na društvene i političke promene koje su davale nadu u veću otvorenost i slobodu življenja i medjuljudske komunikacije, jače smo se vraćali vrednostima stečenim u mladosti: selo, Vojvodina, politička demokratija, umetnost. Mita Bujandrić je živeo u Zemunu kao penzionisani (avijatičarski) potpukovnik JNA, Milorad Malešev u Novom Sadu, kao penzionisani direktor banke, Sava, penzioner no aktivan muzikolog, ja penzionisani advokat, no angažovan publicistikom pravnom i drugom, Milica Beljanski, naša starija drugarica, penzionisan prof. Biologija sa muževim prezimenom Nadbandić, svi u Novom Sadu. Ustanovismo da smo mi poslednji Starokerci, svi rođeni pre Prvog svetskog rata u Starom Keru, te se naše dalje (intenzivnije) druženje ima odbijati pod nazivom "Poslednji Starokerci". Odredismo četvrtak za dan sastanaka kod Nadbandićke (stan u lepoj ulici imenom Vojvode Putnika). Bili smo najstarija generacija Zmajevčana u Novom Sadu. Naši sastanci četvrtkom "Kod Cice" Nadbandić bili su svojevrsno poselo, na kome smo vodili razgovore o muzici, pravu, politici i o biološkoj nauci. Sava bi ponedak svirao uz gitaru i pevao stare gradske i narodne melodije. Primali smo i po kojeg gosta, a najradije dragog čoveka Mišu Lazića, Savinog školskog druga iz Preparandije, ili od nekih mlađih Zmajevčana koji žive i rade u Novom Sadu. Kada sam predlagao da proširimo krug sa još nekim novosadskim Zmajevčanima Sava se usprotivio: "Pa oni nisu Starokerci". Taj neformalni klub poslednjih Starokeraca "osnovali" smo tamo 1989. I on se okupljao i smanjivao sve do smrti Cice Beljanski. Prvi se preselio u večnost naš Zemunac Mita. On bi ponekad dolazio iz Zemuna četvrtkom, ali je oboleo i umro 1993. Mita je od nas svih bio razvijeniji i jači no, međutim, prvi je nestao. Sava nas je ostavio neočekivano, iznenada, 1996. Nismo na poselima više nikad pevali. Cica je posle kraće bolesti umrla 1997. Nas dva imenjaka, prestasmo se nazivati klubom Starokeraca, pa je i Milorad Malešev umro 1999. Tako je završio klub poslednjih Starokeraca.

Sava je, kao i mi svi, mnogo voleo svoje rodno selo. Roditelji su, posle II Svetskog rata, prodali kuću u selu ("Mikin bircuz"), napustili ugostiteljski posao i preselili se u Novi Sad. Kupili su kuću u Temerinskoj br. 44, gde je Sava živeo sa suprugom Nadom i sinom Minjom, do kraja života. Govorio nam je da bi rado kupio njihovu staru kuću, u kojoj je rođen, onu kjanu na Sentomaškom drumu. Čak je odlazio kod vlasnika da bi ga privoleo na prodaju, ali ovaj nije pristajao. Gostionica na pijaci bila je pretvorena u dućan, a i nije za nju bio mnogo ni zainteresovan. Na ovoj je stavljena spomen ploća od strane Mesne zajednice u Zmajevu, 25. Seprembra 1997. Godine. Selo mu za života nije uzvraćalo ljubav. Retko je i sam, sve do našeg staračkog druženja, odlazio u selo gde mu se rodbina istanjila odlaskom u gradove i izumiranjem. Kako sam ja imao uvek gde da odlazim, to sam držao vezu sa svojim seljanima, no sve ih je manje bilo vršnjaka. Kada smo odlučili da se povezano družimo, odlazili smo svi skupa u Zmajevo za letnjeg Svetog Nikolu, kada je crkvena slava u selu 22. Maja. Moja kćerka Branislava priređivala je ručak za goste, a mi smo u punom sastavu odlazili u crkvu, u portu, u crvenu opštinu. Na naše veliko zaprepašćenje crkva je bila poluprazna. Bez mladog sveta. Pop Vlada, dobrodušan čovek, nije uspeo da očuva pastvu. Kada sam ga zapitao zar je seoska populacija ateistička, pop Vlada je spremno odgovorio: "O, ne..." pa šta je onda: "neznabožačka", odgovori otac Vlada. Sava je ponovo čitao očenaš za desnom pevnicom, kao nekad kad je bio učitelj u Pašićevu. Sava je bio duboko nesrećan što su razorili naše bazene i zapustili Narono kupatilo u centru sela, pa čak izgubili i žutu vodu (artenski bunar). Naše nekadašnje šetalište, naš korzo, neko je naružio užasno primitivnom "pečenjarom", kao da je negde u zapuštenom kraju Bosne. Ispred kuće nekadašnjeg našeg prijatelja, a seoskog industrijalca Reljina, kojoj su izbijena sa ulice dvoja vrata za lokal (!), izgrađena je pečenjara za pečenje stoke. "ubi Bože" reče Sava i zapali šibicu. Upitah ga šta će mu šibica. "Da zapalimo ovu rugobu." — "Savo brate, pa to je krivično delo paljevine tuđe imovine i izlaganje opasnosti požara okoline." — "Eh, ti si uvek bio fiškal." To je za mene kriminal, unakažavanje okoline. Cica, koja je u mladosti igrala tenis u "Šumici", stavi tačku na raspru: "Deco, pa to nije više selo Pašićevo, već naseljeno mesto Zmajevo. Vrbas je opština." — "Da, naseljeno mesto, privesak grada, takva je sada antiseljačka politika", objasnih. Selo se osipa, propada i nestaje. Oni koji ostaju nemaju potrebu za kulturnim stanovanjem. Dušan Andrić, krojač, koji je nekada sa Savom igrao u "Obiliću", jedva da nam je znao nešto reći o današnjem "Obiliću" kao i o drugim prilikama i odnosima u selu, iako je jedno vrema posle 1944. bio predsednik Opštine. Jedina uteha nam je bila što nam je rekao da je Zmajevo prilikom reorganizacije opština bilo u kombinaciji da ostane opština, koja bi obuhvatala sela: Zmajevo, Stepanovićevo, Ravno Selo (Stare i Nove Šove) i Despotovo (Sentivan). Ne zna ko je tu kombinaciju pokvario, ali drži da ni partijski i drugi seoski faktori nisu se baš mnogo zalagali za ovaj predlog. Neko je bio jači i zainteresovaniji. Sava je bio duboko povređen nemarnošću kojom je upropašćena lepa zgrada naše (srpske veroispovedne) škole, kraj pravoslavne crkve i čitav taj kompleks "na Crkvenom ćošku", koji je bio mesto naših okupljanja u mladosti. Izgrađena je lepa funkcionalna, savremena Osnovna škola, preko od opštinske kuće i sa Zmajevim nazivom, no, stara naša škola, još u upotrebljivom stanju sa divnim dvorištem (spomenik kulture).
4296  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Sava Vukosavljev (1914—1996) poslato: Februar 03, 2011, 10:20:14 pm
*
Autor: Milorad Botić, odlomci iz knjige "Sećanja i svedočenja" — I deo


DRUŽENJE SA SAVOM VUKOSAVLJEVLJEVIM

Zemljaci, vršnjaci, konškolarci, radoznalci – odrednice koje obeležavaju naše duženje, kroz čitav život.

Nismo se znali sve do osnovne škole. Za vreme Prvog svetskog rata bili smo u izolaciji; ja na salašu na Čuruškom drumu, Sava u poslednjoj kući, na kraj sela, na Srbobranskom drumu. Posle Oslobođenja (prevrata 1918 – 1919), prva smo generacija pošla u školu. Bilo je to vreme velikih promena nastalih po završetku rata. Selo Stari Kerizlazilo je iz ratne potištenosti i nesigurnosti punim životom, poletno, na svim poljima rada i života, u želji da se nedaće rata prevaziđu i da se selo iskaže svim svojim vrednostima i novonastalim prilikama. Iako su Srbi bili najstariji stanovnici Starog Kera, iako su još uvek držali preko polovine zemlje u svom vlasništvu, pridošli Mašari (krajem osamnaestog) i Nemci (početkom devetnaestog veka) počeli su, favorizovani od peštanskih vlasti, potiskivati srpski živalj. Čak su ih i brojno prestigli, za sto godina od prvih doseljenika. Stoga su promene 1918. Otvarale nove perspektive selu, prvenstveno Srbima. Iako su seljani održavali dobre međuljudske i međususedske odnose u suživotu sva tri naroda, bilo je nešto i nacionalno-političkog revanšizma i favorizovanja srpskog zivlja. U Opštini su zaseli, pored Srbina nataroša i kneza uvećano Srbi odbornici; činovnički kadar je zamenjen srpskim snagama. Srbi su dobili iz veleposedničkog fonda "jutro po glavi", agrarnom reformom, pa je nestalo Srba bezemljaša. Selo dobija pijacu, pa čak i dva godišnja vašara. Otvaraju se srpski dućani i još mnogo toga. U takvim prilikama dolazi i do promena u školstvu. Zatečene dve učiteljske snage u srpskoj školi, koju je održavala Srpska pravoslavna crkva, dobijaju pojačanje, sa još dva učitelja. U takvim okolnostima je počelo naše školovanje 1919. godine.

U vremenu pred rat, za vreme rata i prvih godina posle rata Osnovna škola u Starom Keru bila je poznata po svojim izvrsnim učiteljima. Gospojcom Anom Vasiljev (od 1891. Do 1927) i Milivojem Ćosićem (od 1898. Do 1922.) Gospojca Ana, zapamćena je kao uspešna učiteljica početnika. Program za prvi razred joj je bio: dete mora naučiti: očenaš, azbuku štampanu i pisanu (ćirilica) i da se služi njome (čitanje i pisanje), da zna brojeve, da peva "Uskliknimo s ljubavlju Svetitelju Savi". Sve to za čitav život i u svako doba. Trebalo je tu uložiti mnogo volje i truda, što je Gospojca Ana činila na svoje zadovoljstvo i sreću dece i roditelja. Sve ovo i ja danas mogu, i sad i u svako doba ilustrovati. Ne znam kako se to u pedagogiji vrednuje, ali znam da su Starokerci time zadobili ozbiljan i temeljan osnov za dalje učenje i naobrazdu. Unarednim razredima učilo se: ćetiri računarske radnje i osnovi geometrije, zemljopis, prirodopis, crtanje i pevanje. Za vreme Ugarske, mađarski jezik, a posle rata naša latinica, te nacionalna istorija (za vreme Ugarske – mađarska i primeri iz srpske istorije). Učitelj Ćosić je radio i izvan škole. Osnovao je Zemljoradničku zadrugu, Srpsku čitaonicu, crkveni hor, a 1918. Bio angažovan U Narodnom odboru sela. Odlaskom Ćosića u Sombor, dolazi u selo učiteljica Dušica Botić, obrazovana, donela je svoj klavir u školu, i unela novi duh u školu.

Posle 1918. Kompletirao se učiteljski sastav, za vreme našeg školovanja; Ana Vasiljev, Dušica Botić

Božidar Ćosić (sin Milivoja) i Vlajko Pajić (rodom iz Kera). Kroz razrede koje su vodili, među decom iskoćila je trojka: Mita Bujandrić, Sava Vukosavljev, Milorad Botić. Ambiciozni i radoznali. Ovi su činili okosnicu đaćkih proredaba, a bilo ih je nekoliko godišnje. Najznačajmije: o Svetom Savi i na Vidovdan. Recitacije ("deklamacije") i pozorišna predstava. Učitelj Božidar Ćosić, obrazovan u Somborskoj prerarandijiimao je smisla za pozorišnu režiju. Priređivao je odlične predstave od sirovog materijala seoskih dečačića i devojčica. Sava je recitovao ili pevao. Svi smo pevali u đačkom horu, koji je vodio Božidar Ćosić. Sava se isticao solo pevanjem. Davali smo kraće komade Sterije, Koste Trifkovića i Milana Savića. Recitacije iz nacionalnog repertoara. Učitelj Boža posebnu pažnu je obraćao na Savu – Savicu, kako smo ga u školi zvali.

Đaci su obavezno nedeljom i praznikom dolazili na liturgiju u crkvu. O praznicima su se odabrani oblačili u "stihare" da bi nosili krst, ripide i čirake. Bilo je to najčešće Mita Bujandrić, visok, razvijen i lep dečak, koji je nosio krst, dok bi Savica i ja nosili ripide. Đaci su ćitali (pojali) apostol. O tome je vodio brigu sveštenik – pop Dragutin Čolaković. Apostol bi obično čitala ona deca čiji roditelji za ovaj slučaj donose "regraciju", omanji poklon sa namirnicama. Ako takvih nije bilo, apostol bi čitali ja ili Savica. Preko letnjih ferija, pak, čak je knjiga sa apostolima stajala kod mene (bio sam ljubimac i učitelja Bože i popa Čolakovića kao "prilježan" đak), pa bi sami, Savica i ja naizmenično pročitavali tekst za označenu nedelju, a samo bi dolazili kod popa Čolakovića subotom, na korepetaciju.

Starokerci, sve tri narodnosti, retko su davali decu na srednje i visoko školovanje. Samo deca onih najimućnijih i deca intelektualaca posle završene osnovne škole odlazila su na dalje školovanje. Tako su deca popa Čolakovića, dve ćerke, učile učiteljsku školu, a sin medicinu. Iz imućne kuće Savin, jedan je svršivši Gimnaziju u Vrbasu (tada mađarska državna) studirao pravo i ekonomiju. Taj Lazar Savin je posle bio beležnik u Keru, sve do okupacije sela 1941. Drugi je, sin industrijalca Žarka, po imenu Stevan, studirao odmah posle rata tehniku u Pragu, ali se rano iselio u Francusku. Steva je prvi u selo doneo fudbalsku loptu. Bilo je to valjda 1920 ili 1921. godine. Njegov mlađi brat Proka bio je naš vršnjak, pa smo mi saznali za fudbalsku loptu, koju smo počeli cakati zajedno sa Prokom, neznajući pravila igre. Naše igre sa loptom – krpenjačom, lopticom sa uvaljanom goveđom dlakom ili od gume, bile su igre "dupleza" i "salaša". U duplezu su na dve strane po dvojica nabacivali loptu, do određenog broja promašaja, da bi potom promenili strane. Igra salaša bila je stilizovana igra dupleza sa većim brojem igrača, na principu ispadanja zbog promašaja. Ostale igre su bile "celivanje zvona" i "uskoč kobila" ("trule kobile"). Igralo se u velikom školskom dvorištu, a subotom popodne, dozvolom popa Čolakovića (tako smo ga zvali, kada nismo morali da kažemo "Gospodin popa") u lepoj crkvenoj porti.

Zalaganjem učitelja Pajića, taj splet naših igara, obogaćen je prostim vezbama, koje su se učile na času gimnastike, koja je uvedena kao nastavni predmet, a sadržala sokolske proste vežbe "naraštajaca". Pajić je i van škole sprovodio sokolsku ideju i organizaciju, koju će kasnije vrlo uspešno ostvarivati dr Vasa Vuković, koji je bio opštinski lekar sve do 1941. godine. Preduzimljivi nemački učitelji i đaci, već u 1922. Osnivaju FK "Konkordija", okupljajući seosku omladinu nemačke narodnosti u ovom fudbalskom klubu. Učitelj Pajić je nastojao da oformi od srpske mladeži fudbalski klub, što su poduprli i neki seljani, pored beležnika Savina, lekara dr Vukovića i pop Čolakovič. Oformljen je i Osnivački odbor fudbalskog kluba "Obilić", a sekretar mu je bio učitelj Vlajko Pajić. Pajić je organizovao i prikupljanje dobrovoljnih priloga u selu, što su uglavnom činili njegovi đaci. Tako smo Savica i ja, dobivši overenu hartiju od Odbora, pošli po selo za prilog. Došavši do uglednog domaćina Paje Rackova, koji je bio i opštinski "eškut", te član Srpske čitaonice, objasnili smo deda Paji o čemu se radi. Ovaj nam svojim krupnim basov reče: "Šta, za korbalo da dam. Za korbalo ne dam ništa, da skrljate vratove, valjda". Sava mu na to povišenim dečjim glasmo reče: "Da, a Švabe mogu, eno osnovalu su FK "Konkordija" i već igradu. – "O, maj, kad je tako nek vam bidne". Upisa deda Paja deset dinara, na naš spisak, što nam je dobro došlo, jer mnogi nisu hteli zaostati za deda Pajom, koji je bio poštovan, a i koga su se pribojavali zbog strogog ocenjivanja postupaka drugih. "Obilić" je i formalno osnovan 1923. Godine, sa mladićima, koji jedva da su izašli iz osnovne škole, ojačani sa nekoliko mladih zanatlija. Pajić je prikupio i sredstva za nabavku dresova i kopači za igrače ("Konkordija" je bila uzorno opremljena). Smestio je opremu u magazin gostionice "Kod orača", koju je vodio Savin otac, Mika. Tu se inače u kafani sastajao Odbor kluba, a dolazili su i igrači. Sava je, čuvši da je doneta oprema, ušao u magazin da ju pregleda, a pri izlasku nije primetio da se u magazin ušunjao gazda Rackov mlad lovački pas, pa ga je pri odlasku zatvorio u magazinu. Pas je do ujutru vodio pseću igru sa opremom. Kda su ujutru otvorili, imali su šta da vide. Kopačke su inače mirisale na svezu kožu, a usto su još bile podmazane mašću pa se pas sladio čitavu noć. Imao je Laza – Šuca posla dva dana da ih kako – takodovede u upotrbljivo stanje, a dva – tri para bilo sasvim upropašćeno. Igrači su na utakmicu sa "Konkordijom" istrčali u novim dresovima, ali su neki morali nastupiti u svojim starim bakandžama. Selom se pronela vest "Ker je pojeo cipele 'Obiliću'". Ova dogodovština da je ker, pojeo "Obiliću" cipele, priča se i danas u selu. Sreća da je rezultat bio 2 -0 za "Obilić", što je umanjilo nezgodu. Kada je u Novom Vrbasu Gimnazija postala škola sa državnim srpskim nastavnim jezikom, 1924. uz zadržavanje 4 niža razreda sa nemačkim nastavnim jezikom, trebalo je popuniti srpska odeljenja đacima. Novi direktor Jovan Vasić, organizovao je akciju prikupljanja đaka iz okolnih sela, pa je tako pop Čolaković, svesrdno se uključivši u ovaj poduhvat, podstakao roditelje i đake starijih razreda da se upišu u Gimnaziju u Novom Vrbasu. Organizovano je njihovo putovanje vozom jeftinom preplatno đačkom kartom, prihvat u Gimnaziji po dolasku i boravak posle časova. Sve je perfektno isplanirano i dobro izvedeno. Tako je nas desetak đaka Osnovne škole u Pašićevu, bilo da se upisalo u prvi razred bilo da su došli iz drugih škola (Novi Sad, Srbobran i dr.), u jesen 1925. Pošlo vozom putujući za Vrbas. Voz je polazio iz Pašićeva neško oko 5 ujutro, što je bilo vreme kad se selo počinjalo buditi. Nemci su velikim zvonom na crkvi objavljivali selu ustajanje u četiri sata. Tada smo i mi ustajali, na brzinu se spremali i juriš na željezničku stanicu. Tako smo se našli i Mita i Sava i ja, u toj bulumenti putnika đaka. Na stanicu smo organizovano dolazili. Bulumente zbor bio je na Rackom ćošku. Dozivka i javka, bila je: zvizdzk, na sav glas – dva kratka, jedan dugački. Branko Beljanski zvani Branko Šokica, polazio je od krajnje kuće najudaljenijeg šora i to najavljivao zviždukom, Mita Bujandrić prihvatao zvižduk i prosleđivao javku dalje, do mene, ja nastavljao prema Rackovom ćošku. Sa kraja Srbobranskog druma javljao je Sava Vukosavljev. Brzo smo se našli na Zboru i zajedno produžavali kaldrmom do stanice. Bio je jutarnji osobni voz, na lokomotivu parnjaču, koji je za nešto više od pola sata stizao u Vrbas. Kada bi stizali u Vrbas, tamo se varođica baš budila. Gimnazija je prilično udaljena od stanice, pa je trebalo proći skoro čitavu glavnu ulicu, oko dva km. Nije bilo teško, budući da su Nemci uredno čistili svoj deo trotoara pre kućom, da su putevi bili dobro održavani. Tu nas je čekala jutarnja vreva ranoranilaca i što je najvažnije, mnoštvo dečaka sa korpama friških kifli i pereca. Bila je to utakmica pekara Makedonaca i sa pekarima Nemcima. i jedni i drugi duvali su u nekakve male točiraste pištaljke, kako je to činjeno u tadašnje vreme po svim našim varošima. U Gimanziji nas je sačekivao školski poslužitelj čika – Fric, koji nas je upućivao u razred određen da nas primi do časova, koji su počinjali u osam sati, kada smo se upućivali u svoj razred. Jednom je Sava zakasnio da stigne na voz. Ja sam već bio smislio da kažem razrednom starešini da je Sava bolestan (zakašnjenje je neopravdano), kad se on pre osam pojavio. Na naše uveseljenje, isparičao nam je kako je peške – "šliper po šliper" – od stanice do Vrbasa "šterekom", propešačio i evo stigao za školu.

Sava i ja pođosmo zajedno u prvi razred, bili smo u istom odeljenju i jedno vreme sedeli u istoj klupi. Posle smo stekli i svako svoje nove prijatelje, ali smo i dalje bili bliski drugari. Sava je po svršenom četvrtom razredu otišao na školovanje u Učiteljsku školu u Somboru, dok sam ja i dalje ostao u Gimnaziji do mature. Iako su nas škole rastavile, održavali smo i dalje drugarstvo u selu, o raspustima i o školskim ferijama. Savini roditelji su podigli poslovo – stambenu zgradu u centru sela, u kojoj je bila Mikina gostionica. "Mikin bircuz", kako se u selu govorilo.

Izvor: http://www.savavukosavljev.org.yu
4297  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Sava Vukosavljev (1914—1996) poslato: Februar 03, 2011, 10:19:45 pm
*

MOJ DIRIGENT SAVA VUKOSAVLJEV

Odlomci iz knjige "Beše nekad osam tamburaša" autora Momčila Mome Nikolića

Svugde u svetu znan je Novi Sad koji uz tri latice u cvetu, kako pesma kaže Srem, Banat i Bačku prijanja uz Veliki tamburaški orkestar, a pod dirigentskom palicom, smem kazati – mog dirigenta, Save Vukosavljeva.

Moj dirigent čika Sava, istinski je voleo tamburu, a tek nas tamburaše koji dobro baratamo notama...

Velik i neosporan je njegov uticaj na sve nas, za njega se može kazati da je i u snovima čuvao tamburu i tamburašku muziku. Baš njemu zahvaljujući, tambura se uzvinula u nebu pod oblake da traje pesmom u punom sjaju, da i u noćima opstaje kao dragoceno muzičko sazvežđe.




http://www.savavukosavljev.org.yu
4298  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Sava Vukosavljev (1914—1996) poslato: Februar 03, 2011, 10:19:12 pm
*

SAVA VUKOSAVLJEV


Zmajevo, selo u kojem je rođen muzički pedagog, dirigent, kompozitor i aranžer Sava Vukosavljev (1914 - 1996). Vukosavljev je završio Učiteljsku školu u Somboru 1935. godine. Uz to je časove violine pohađao kod profesora Antona Rusnjaka u Muzičkoj školi Somborskog pevačkog društva, a teoriju muzike - kod profesora dr Ljudevita Kiša. Od 1934. godine pa sve do završetka muzičke škole Vukosavljev diriguje školskim horom i orkestrom, dok je u školi istovremeno i član literarne sekcije Natošević. Takođe je bio i redovan član simfonijskog orkestra Sombora i član duvačkog orkestra Sokolskog društva. Po završetku Učiteljske škole radi po vojvođanskim selima - Kupusini, Bačkom Monoštoru i Pašićevu (današnjem Zmajevu). Kasnije, baveći se obrazovanjem mladih ljudi, Sava Vukosavljev sa svojim kolegama (Ljubišom Stankovićem Zembom - kasnije politikologom, zatim Darinkom Stankov - nastavnikom, Miloradom Beljanskim, kasnije članom Opštinskog sindikalnog veća u Novom Sadu, i Vojislavom Maleševim, koji je streljan u ratu), organizuje amaterske predstave, zatim priredbe i balove sa pozivnicama. U predstavama su učestvovali glumci, učitelji, i ponekad, đaci. Predstave su održavane u kafanama Mike Vukosavljeva i Toše Kobilarova. Pri tome, one je najradije predstavljao prestave u kojima je bilo muzike - pesme i igre.

Osim amaterskih pozorišnih prestava, u Pašićevu je do 1941. delovao i hor pod rukovodstvom dr Vase Vukovića. Hor je pevao u crkvi, na javnim skupovima i seoskim svečanostima. Istovremeno su i drugi narodi u Pašićevu razvijali svoj društveni život.

Za vreme rata od 1941. do 1944. godine, kulturni život potpuno je zamro, kako u Pašićevu, tako i u celoj Vojvodini. Vukosavljev odlazi u izbeglištvo u Srbiju, gde biva postavljen na mesto učitelja u Stojniku Aranđelovačkom. Na sopstveni zahtev, prebačen je u Mokrin septembra 1941. godine, gde je osnovao i uspešno vodio muzički crkveni hor, sve do odlaska pevača u redove NOV-e. I Vukosavljev stupa u redove vojske 20. oktobra 1944. godine, i to prvo u Zrenjaninu, a zatim u Beogradu, pri Vrhovnom štabu. Kada se Bataljon Vrhovnog štaba rasformirao decembra 1944. godine, Vukosavljev odlazi da radi kao dirigent umetničke ekipe Mobilnog centra GŠ NOV-e i POV-e u Somboru.

Kulturno oživljavanje Vojvodine uslediće tek nakon oslobođenja od okupatora, kad slobodarski narodni duh, patriotizam i rodoljublje postanu ideja vodilja svih naših naroda širom Jugoslavije.

Vođen ovim plemenitim idejama, Sava Vukosavljev muzički učestvuje u opštem društvenom oporavku. Godine 1945. on formira duvački orkestar Dopunske brigade u Apatinu i sa njim nastupa na različitim svečanostima Armije, u oslobođenim gradovima.

Vreme provedeno u NOB-u motivisalo je Sava Vukosavljeva da se bavi prikupljanjem, beleženjem i aranžiranjem pesama poteklih iz tog vremena.

Nakon rata, sve svoje melografske zapise Vukosavljev objavljuje u zbirci "Borbene pesme slobode", iz serije "Masovne radničke i partizanske pesme", 1972. godine. Takođe u patriotskom duhu, objavio je zbirku "Proleteri svih zemalja, živjeli".

Za vreme rata, u Trećoj brigadi, Vukosavljev sarađuje sa dirigentima hora umetničke ekipe ove brigade - Lukom Gavrilovićem i Stevanom Papom. Nakon završetka rata, Treća brigada, u okviru koje je duvački orkestar Sava Vukosavljeva jedno vreme radio, obustavila je rad, dok je Vukosavljev postavljen za nastavnika u Omladinskom bataljonu. U ovom periodu on proširuje svoje muzičko obrazovanje, pohađajući jednogodišnji kurs za dirigente, i nastavno-teorijski odsek u Muzičkoj školi "Isidor Bajić" u Novom Sadu. Na jednogodišnjem tečaju, dirigovanje je predavao Svetolik Pašćan, a harmoniju, kontrapunkt - dr Rikard Švarc. Na nastavno-pedagoškom odseku, harmoniju, kontrapunkt i dirigovanje Vukosavljev je pohađao kod profesora Vojislava Ilića, violinu - kod Dušana Ilina, a solfeđo i teoriju - kod Antuna Tota.

U narednom periodu Sava Vukosavljev učestvuje u mnogobrojnim kulturno-umetničkim aktivnostima grada, vodi horove, učestvuje u osnivanju i radu Novosadske filharmonije. Od 1947. do 1953. godine radi kao referent za muziku, a zatim i kao šef odeljenja za kulturu Povereništva za prosvetu i kulturu Glavnog izvršnog odbora Narodne skupštine Vojvodine. Po sopstvenoj želji, 1953. godine Vukosavljev počinje sa radom u Školi za vaspitače u Novom Sadu, gde je aktivirao muzičko znanje i umeće, formirajući tri reprezentativna hora i dva orkestarska ansambla. Posle pet godina rada, premešten je u Radio-Novi Sad, gde ostaje do penzije.

Osnivač je Velikog tamburaškog orkestra Radio-Novog Sada 1957. godine. TO Radio-Novog Sada osnovan je 1949. godine. U početku je njegov rad bio usmeren na instrumentalnu pratnju pevača i sviranje narodnih plesova. Godine 1957. Sava Vukosavljev osniva Veliki tamburaški orkestar Radio Novog Sada, koji je svojim bogatim i kvalitetnim muzičkim sadržajima afirmisao Novi Sad i Vojvodinu, u zemlji i inostranstvu. Na programu orkestra, koji je godišnje snimao 800 minuta muzike, nalazi se narodna muzika svih naroda i narodnosti Vojvodine, zatim Kosova i drugih republika.

Mnoge kompozicije i aranžmani Sava Vukosavljeva zvučno su zabeleženi više puta. Najčešće su snimane narodne kompozicije - "Ardeljanka", "Veliko bačko" kolo, "Gavrino" kolo, "Deliblatski mađarac", zatim "Koso moja, svilena pa gusta", "Sitno banatsko" kolo, "Sremčica" kolo i "Tandrčak". Od umetničkih kompozicija, često su snimane - "Kokica" i "Radničko" kolo Marka Nešića i kompozicija "Sve dok je tvoga blagog oka" Isidora Bajića.

Takođe je orkestar izvodio koncertna dela jugoslovenskih kompozitora, nastalih u sto godina. Pod rukovodstvom Save Vukosavljeva, Orkestar je svakodnevno bio prisutan u Jugoslovenskom životu, preko radija, televizije i koncerata. Osim u zemlji gostovao je i u Francuskoj, Italiji, USA, Libiji, Mađarskoj i Kanadi.

Iz ovog orkestra ponikli su najbolji primaši tamburice - Aleksandar Aranicki, Slavko Subotin, Matija Perović i Jovan - Janika Balaž.

Tokom rukovođenja TO Radio-Novog Sada, Vukosavljev je svoje znanje o tamburi prenosio i na mlađa pokoljenja, baveći se pedagoškim radom na ovom području. Godine 1960. on sa kolegama - Isidorom Hadnađevim (kompozitorom, melografom i urednikom za narodnu muziku Radio Novog Sada) i Brankom Čenejcem (kompozitorom, horovođom, i muzičkim urednikom istog radija), objavljuje šest svezaka pod nazivom "Škola tambure vojvodjanskog sistema". U prvoj svesci izložio je osnovna znanja iz teorije muzike i muzičkog opismenjavanja, zatim zanimljivosti o tamburama i njihovim vrstama, pretežno se zadržavajući na vojvođanskoj tamburi. U ovoj svesci takođe je detaljno obrađena i tehnika dobijanja tonova, tj. način sviranja na vojvođanskoj tamburi. Narednih pet svezaka posebno su dragocene zbog toga, što se u njima nalaze kompozicije za tamburu, počev od najjednostavnijih melodija i pesama, do složenijih višeglasnih aranžmana namenjenih tamburi i tamburaškom orkestru.

I nakon odlaska u penziju, Sava Vukosavljev je nastavio da se bavi vojvođanskim i drugim tamburama, objavljujući priloge i zbirke posvećene ovom instrumentu.

Sava Vukosavljev je zvuk instrumenta pokušao da unese u svakodnevni život ljudi, da srodi pesme o životu - sa tankim zvučanjem tambure i duhom Vojvodine. Na isti način, on plodnu vojvođansku zemlju i sezonske poslove na njoj, vezuje za muziku. Tako u zbornicima edicije "Proleće na čenejskim salašima", iz godine u godinu mogu da se nađu njegovi prilozi i kompozicije posvećene žitu, divljači i drugim temama vezanim za vojvođanska domaćinstva. Najpoznatije kompozicije ovog tipa su - "Žetelačka pesma" iz pozorišnog komada "Krajiškinja", a zatim "U Banatu žito više glave", "Dudovi", "Jarko sunce odskočilo", i mnoge druge.

U svom stvaralačkom opusu Sava Vukosavljev ostvario je više različitih ciljeva. Prvi, o kojem je i sam govorio jeste - učestvovanje u širenju nacionalnih i internacionalnih veza putem muzike. Da bi istakao bogatu muzičku tradiciju na području Vojvodine, on je u funkciji melografa zapisao preko hiljadu gradskih pesama, narodnih pesama i igara. Te zapise je iskoristio za komponovanje muzičkih aranžmana, najčešće za tamburaški orkestar . Rezultate koje je postigao na području melografije, Vukosavljev je objavio na Kongresu folkolorista Jugoslavije na Bledu 1959. godine, zatim u Zborniku partizanskih narodnih napeva 1962. godine ili na Međunarodnom simpozijumu za proučavaje radničke masovne pesme u Velenju 1965. godine. Mr Mirjana Brković u rukopisu - Građa za bibliografiju Save Vukosavljeva navodi da je Vukosavljev ostavio oko 50 originalnih kompozicija, zatim oko 4000 aranžmana kompozicija domaćih autora, i oko 170 aranžmana nastala na pesme ili melodije naroda i narodnosti.

Bavljenje tamburama Sava Vukosavljev preneo je i na oblast pedagogije, sarađujući sa svojim kolegama na udžbenicima tambure.

Svoje pedagoške kreativnosti Sava Vukosavljev je pokazao i komponujući zbirku pesama za predškolsku decu, pod nazivom "Veseli poletarci". Tekstovi iskorišćeni za kreiranje dečijih pesama su narodni, ili su nastali iz pera čika Jove Zmaja, MIre Alečković i drugih. Iz pesme u pesmu utvrđuju se stari i primenjuju novi ritmički i melodijski obrasci, koje deca kroz zanimljive tekstove usvajaju mehanički, tj. bez napora.

Svojom kreativnošću na polju muzike, Sava Vukosavljev proniknuo je u tradicionalne vojvođanske korene i korene drugih naroda na tom području, i odnegovao ih zahvaljijući sintetizi muzike, običaja i života naroda Vojvodine. Bogatu muzičku kulturu Vojvodine i cele Jugoslavije popularizovao je kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Za svoje zasluge dobio je i mnogobrojna priznajna i nagrade.

Ljubiteljima njegove muzike i vojvođanskog zvuja ostaje da proniknu i popularizuju neistražena dela ovog, među kolegama cenjenog i u narodu omiljenog muzičara.

Izvor: http://www.znanje.org
4299  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Sava Vukosavljev (1914—1996) poslato: Februar 03, 2011, 10:18:45 pm
*

SAVA VUKOSAVLJEV
(1914—1996)

Pedagog, aranžer, etnomuzikolog, dirigent i kompozitor Sava Vukosavljev rođen je 08. marta 1914. godine u ondašnjem Okeru, odnosno Zmajevu mestu u kome se oduvek pevalo i sviralo na tamburi. Već u svojoj devetoj godini, učio je da svira tamburu samicu i ponet čarobnim zvucima ovog narodnog instrumenta nastojao je da savlada tehniku sviranja. Uspeh u tome bio je svakako presudan za njegov dalji razvoj. Polazeći u gimanziju u Vrbas s nekoliko vršnjak iz Turije i Srbobrana osniva tamburaški orkestar s kojim nastupa na đačkim priredbama i izletima.

Prekretnica u muzičkom razvoju Save Vukosavljeva je svakako dolazak u Sombor 1929. godine gde upisuje učiteljsku školu. Sombor je u to vreme, uveliko negovao svoju muzičku tradiciju. Tako je još 1822. osnovan Somborski diletantski muzički zbor, popularno nazvan Somborski trubaduri koji je u parku pored Županje, u letnja predvečerja, održavao javne koncerte. S jeseni 1857. godine osnovano je muško pevačko društvo, koje je isto tako davalo koncerte i učestvovalo u crkvenoj službi 1868. godine, osnovano je mađarsko pevačko društavo pri Gradskoj kasini, 1870. Srpsko pevačko društvo, 1892. Srpsko građansko pevačko društvo, a 1899. godine Mađarsko pevačko društvo. 30-tih godina prošlog veka, pod rukovodstvom dirigenta Ljudevita Kiša, izvođena su dela kao; Mocartov Reauiem, Bahovo Stradanje Isusa po Mateju, Stabat mater i druga. U okviru Radničkog KUD-a "Abrašević" postojali su hor i tamburaški orkestar, a Sokolsko društvo u Somboru imao je duvački i džez orkestar. Istovremeno, u Somboru su održavani čuveni pevački sletovi, na kojima su učestvovali horovi iz cele Jugoslavije. Takođe, postojali su brojne muzičke-tamburaške kapele, posebno čuveni orkestar violiniste Stevana Bačića Trnde.

U tako bogatu muzičku sredinu dolazi Sava Vukosavljev, i odmah se uključuje u školski hor i orkestar. Vođen iskusnom rukom profesora Antona Rusnjaka, Vukosavljev se razvija u vrsnog violinistu, postaje jedan od stubova školskog orkestra, a kasnije i član "Somborske filharmonije", u kojoj svira prvu violinu zajedno sa svojim profesorom. Ubrzo postaje dirigent školskog hora i orkestra, predsednik đačke literalne družine "Natošević" i član "Duvačkog orkestra Sokolskog društva". Od 1933. godine imao je svoj mali instrumentalni sastav s kojim je nastupao na školskim priredbama, igrankama i poselima. Iz toga vremena potiče i njegova naklonost prema zapisivanju narodnih melodija. Ovu ljubav i melografsko iskustvo preneli su mu poznati predavači učiteljske škole već pomenuti Ljudevit Kiš, dosnije osnivač Etnomuzikološkog instituta u Budimpešti i Vinko Žganjec, jedan od najistaknutijih jugoslovenskih etnomuzikologa toga vremena. Tih godina nastaju i prve kompozicije Save Vukosavljeva. ("Crnogorac Crnogorki", "Rastanak", "Ljubav" kao i nekoliko melodija u zabavnom maniru.

Nakon završene učiteljski škole, službovao je kao učitelj u Kupusini, Zmajevu i Bačkom Monoštru, osnivajući horove, tamburaške i druge orkestre. Ovako intezivan i uspešan rad mladog učitelja iz Zmajeva nije ostao nezapažen te nakon nekoliko godina dobija mogućnost da se muzički usavršava u muzičkoj školi "Isidor Bajić" u Novom Sadu kod profesora dr Rikarda Švarca poznatog muzičkog predagoga, Svetolika Pašćana, jednog od najvećih poznavalaca i stručnjaka za horsku muziku toga vremena, kao i profesora Franje Hošeka, Vojislava Ilića, Dušana Ilina i Antona Tota. Uz školovanje postaje član Novosadske filharmonije i korepetitor hora Muzičke škole kao i dirigent Akademskog muzičkog hora.

Ovaj rad prekinuo je rat. Sava Vukosavljev je hapšen pa interniran u Srbiju, u Stojnik kod Aranđelovca, a naredne školske godine odlazi u Mokrin kod Kikinde, zatim u Jaukovo, odakle oktobra 1944. godine, stupa u redove Narodno-oslobodičake vojske, Obavljao je komandne dužnosti u Zrenjaninu i Beogradu, kada odlazi u Sombor u III dopusku birgadu, gde mu je povereno da formira hor, narodni, tamburaški i duvački orkestar kao i recitatorsku i dramsku sekciju, sa kojima organizuje brojne koncerte za pripadnike armije i građanstvo. Kako sam kaže: "U toku rata nije bilo muzičke literatu i ono do čega bi se dolazilo nije se najbolje moglo koristiti. Bio sam prinuđen da se ogledam kao kompozitor. Brižljivo sam zapisivao partizanske pesme koje su pevali borci naših jedinica, kao i stare revolucionarne pesme, pa sam ih koristio za stvaranje većih muzičkih oblika...".

Nakon završetka rata Vukosavljev dolazi u Novi Sad, uključuje se u muzički život grada i nastavlja školovanje koje završava 1946. godine. Posle demobilizacije radi kao profesor muzike u Muzičkoj gimnazije odakle je premešten za referenta za muziku u Povereništvo za prosvetu i kulturu Vojvodine. Kasnije, postaje šef odeljenja za kulturu i umetnost u istoimenom Povereništvu kada, na sopstveni zahtev prelazi za profesosra muzike u upravo osnovanu školu za vaspitače u Novom Sadu. Godine 1957. Sava Vukosavljev prelazi u Radio Novi Sad, gde obavlja razne dužnosti i gde reorganizuje tamburaški orkestar (osnovan 1949.godine) i stvara Veliki tamburaški orkestar uvodeći tamburu i tamburašku muziku na velilka vrata u svet. U početku, orkestar je imao zadatak da prati prevače – izvođače narodnih pesama i da svira narodne igre. Osnivanjem Velikog tamburaškog orkestra 1957. godine pod rukovodstvom Save Vukosavaljeva, orkestar je svojim bogatim i kvalitetnim muzičkim sadržajima afirmisao Novi Sad i Vojvodinu u zemlji i inostranstvu, kako putem radio talasa, tako i živim nastupima u koncertnim dvoranama gostujući u Francuskoj, Italiji, SAD. Libiji, Mađarskoj i Kanadi.

Pored kompozitorskog, aranžerskog, pedagoškog i dirigentskog posla Sava Vukosavljev, je i dalje zapisivao narodne melodije i bio aktivan na organizatorskom planu. Svuda, gde god je bilo moguće, pomagao je pri osnivanju orkestara i horova, radu vokalnih i instrumentalnih solista. U školi za vaspitače osnovao je prvi ženski tamburaški orkestar sa 50-tak učenica što je bilo veoma neobično u to vreme, bio je inspirator i organizator raznih muzičkih festivala koji i danas rade u razvijaju se 25 godina bio je predsednik Saveza muzičkih društava Vojvodine, potpredsednik Saveza muzičkih društava Srbije, počasni predsednik Udruženja muzičkih umetnika Jugoslavije kao i jedan od osnivača prestižnog Festivala tamburaške glazbe u Osijeku, a zajedo sa prof. Antonom Eberstom, direktorom umetničke produkcije Radio Novog Sada, bio je pokretač i osnivač međunarodnog Festivala podunavskih zemalja "Oj, Dunave, Dunave plavi". Takođe, pokretač je osnivanja Festivala muzičkih društava Vojvodine u Rumi, Muzičkog festivala dece u Somboru, Festivala muzičkih tradicija Vojvodine u Vršcu, i mnogih drugih.

Kako je već pomenuto Sava Vukosavljev se bavio melografskim radom od rane mladosti. Zapisao je veliki broj narodnih melodija iz Vojvodine, kao i mnogobrojne revolucionarne i borbene pesme. Sa radovima iz ove oblasti učestvovao je na mnogobrojnim kongresima i simpozijumima. Isto tako, napisao je veliki broj aranžmana za tamburaški orkestar, što je svakako imalo uticaja i na njegov autorski rad. Prema raspoloživim izvorima M. Brković navodi da je Sava Vukosavljev ostavio oko 50 orginalnih kompozicija, zatim oko 400 aranžmana kompozicija domaćih autora i oko 170 aranžmana nastalih na pesme ili melodija naroda i narodnosti koji žive u Vojvodini. Tako se među autorskim delim Vukosavljeva nalaze uvertira "Mačva", "Mađarska rapsodija", "Sremska rapsodija". Svita za tamburaški orkestar u "Rumi na Bregu", zatim "Elegija", "Romansa", "Balada", "Uspavanka", "Skerco", "Končertino za Brač i tamburaški orkestar", "Končertino za samicu i tamburaški orkestar".

Pored toga, komponovao je solo pesme: "Da se povezemo", "Dođi draga", "Šlingeraji", "Klupa pod dudom", "Pred spomenikom Paje Kolarića", "Glavu gore prijatelju", "Srce", "Šumore mutne vode"," Noćas pevaj", "Ej, da mogu", "Zvona", "Razvilo se kolo Vojvodine", "Slavonija", "Kad je moja baka bila mlada", "Čergarska seta", "Davne gugutke", "Reke i ja", "Tako će i biti", "Fijakerista" na stihove Pavla Blažeka, Ante Gardaša, Velje Subotića i drugih. Takođe, izdao je zbirku pesama za predškolsku decu "Veseli poletarci" na stihove J. J. Zmaja, Mire Alečković, Dragana Đorđevića, Voje Petrovića, Velinke Ninković i drugih, kao i zbirku "Borbene pesme slobode".

Godine 1989. izdao je zbirku "Gradske varoške pesme za glas i tamburaški orkestar", "Niči, niči beli krine", a šezdesetih godina prošlog veka sa kolegama Isidorom Hadnađevim (kompozitorom, melografom, aranžerom, horovođom i muzičkim urednim RNS) i Brankom Čenejcem kompozitorom, horovodjom i muzičkim urednikom RNS.) objavio je šest svezaka pod nazivom "Škola za tambure vojvodjanskog sistema". Manje poznato je i to da je Sava Vukosavljev za sinfonijski orkestrar napisao "Vojvođansku rapsodiju", "Vojvođanski partizani" i končertino za harmoniku i orkestar.

Pored uspešnog kompozitorskog i svakog drugog rada vezanog za muziku i tamburu, napustio nas je nezdovoljan što nije uspeo da se izbori da tambura kao muzički instrument ovog podneblja uđe u muzičke škole i da se uči ravnopravno da drugim muzičkim instrumentima. Njegovi pokušaji na tom planu i danas su još na staklenim nogama iako postoje neki pomaci u pozitivnomom smeru. Nadajići se tome, Sava Vukosavljev je pripremio i prilagodio novo izdanje o tamburi po nastavnom planu i programu osnovnih škola Vojvodine i Srbije pod naslovom "Vojvođanska tambura", a objavljena je u izdanju Matice srpske u Novom Sadu 1990. godine.

Sava Vukosavljev za svoj rad i zasluge dobio je mnoga priznanja i nagrade: Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima;. Orden rada za zlatnim vencem; Iskru kulture KPZ Vojvodine; Zlatnu značku Saveza amatera Srbije; Oktobarsku nagradu i Povelja grada Novog Sada; Povelju Saveza boraca Vojvodine; Povelju Matice iseljenika i druge.


http://www.savavukosavljev.org.yu
4300  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Tomislav (1935—2018) & Andrija (1938) Bajić poslato: Februar 03, 2011, 10:17:46 pm
*

BRAĆA BAJIĆ


Poznati šumadijski pjevački duo: Toma (Tomislav) i Andrija, dva plavokosa brata-seljaka iz sela Jabučja, kolubarski srez. Njihove fizionomije — jedan nizak i kukastog nosa, drugi visok i koščat — doprinijele su njihovoj, ionako naglašenoj, karikaturalnosti. Pjevali su izvornu muziku u karakterističnom dvoglasu i pritom izvodili neku vrstu vlastitog "plesa", trapavo se gegajući u ritmu. Iako kažu da nije volio narodnu muziku, Tito ih je obožavao, pa su pred njim pjevali čak sedam puta.

U Splitu su Braća Bajić sinonim za "dupli autobus" — autobus s harmonika-spojem, u Crnoj Gori pak za miliconera s pendrekom.

Bajići su gostovali doslovno po čitavom svijetu. Toma i Andrija, kada govore o svojoj pevačkoj karijeri, ne pominju zlato i platinu, mada je i toga bilo, niti ogromne zarade, ne mašu svojim hitovima i milionskim tiražima, već se hvale susretima sa ljudima koje zasigurno nikada ne bi upoznali da pre tri i po decenije nisu stali pred mikrofon.

Tako se, na primer, Tomi u srce urezalo jedno davno gostovanje u Hamiltonu. Po završetku koncerta neko iz publike je odškrinuo vrata garderobe i pitao da li može da uđe jedan stari čovek. Kad je starina ušla i videla njihove jeleke (braća Bajić i danas gotovo uvek pevaju obučeni u srpsku narodnu nošnju), uzeo je jedan, privio ga na grudi i zaplakao. "Sine, ovo je pravio Terzić iz Lazarevca, rekao je kroz suze" — seća se Toma. "Niko na svetu ne može to tako da napravi osim njega."

Kad smo se vratili kući proverio sam čiji su rad jeleci koji su nama ostali od oca. Starina je bio u pravu.

Kad je već o srpskoj narodnoj nošnji reč, Andrija dodaje i priču o indijanskom poglavici u kanadskom rezervatu koga su upoznali 1978. godine, Džimiju Smitu, kako je poglavici bilo ime, toliko se dopala naša šajkača da je bez imalo dvoumljenja braći dozvolio da obuku njegovu nošnju u zamenu za srpsku kapu.

Sreli su u Americi i pilota Ričarda Feldmana. Njega su seljaci u Moravcima spasli zajedno sa ostalim članovima posade koji su se našli u savezničkom avionu što je pao u kukuruze, sredinom Drugog svetskog rata. "Seljaci su im dali svoja odela i sproveli u Pranjane odakle su se Amerikanci domogli slobode", kaže Toma i dodaje da se u Moravcima još prepričava anegdota nastala povodom tog događaja. "Sve što je bilo u avionu, a priča se da je bilo hrane da celo selo preživi tri meseca, seljaci su odneli svojim kućama. Na kraju je ostala samo olupina, a i nju je jedan Moravac uspeo da strpa u zaprežna kola planirajući da od toga napravi dvorišnu ogradu. Sretne ga drugi i upita: "Kako, bre, uspe da isečeš onoliki avion?" "Sekirom, znaš valjda kako se seče avion", ko iz topa će ovaj kao da svaki dan samo to radi, komada avione.

Toma Bajić je i etnomuzikolog neke vrste, te je u istom intervjuu ispričao i ovu, u svakom smislu poučnu priču: "Sećam se, na jednom festivalu u Austriji gde smo i mi pevali, prišao nam je jedan Nemac i pitao da li nam je na repertoaru pesma, Ali Paša na Hercegovini, nije bila, ali kad sam se vratio u Beograd, bacio sam se u potragu i pronašao je. Pesma je nastala u srednjem veku a govori o tome kako Ali Paša iz Hercegovine piše lepoj Mari u Bišću i pita je da li bi pošla za njega. Ona odgovara: Prosiš li me neću poći za te, ženiš li se ubiću se mlada. Jasno je da je ljubav dvoje mladih bila nemoguća zbog različite verske pripadnosti, a jasno je i zašto se Švaba interesovao baš za tu pesmu."
Revija Kolubara
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »