Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
4251  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Ljubiša Pavković (1947) poslato: Februar 04, 2011, 04:05:06 pm
*
LJUBIŠA PAVKOVIĆ


KAO MLAĐANI HARMONIKAŠ ZAPOČEO BORBU ZA OČUVANJE PRAVOG NARODNOG ZVUKA

Kao 19-godišnjak, mlađani harmonikaš Ljubiša Pavković postao je u francuskom gradu Dizon nezvanični — amaterski prvak Evrope u harmonici. Pobedio je 1966. godine na Međunarodnom takmičenju harmonikaša amatera i pored konkurenata iz 25 zemalja. Inače, Ljubiša je redak harmonikaš sa beogradskog asfalta koji je potukao i nadmašio sve ruralne konkurente i postao prvi saradnik magistra klarineta Bokija Miloševića u njegovom Narodnom orkestru Radio televizije Beograd.

Radio je za mnoge izvođače aranžmane, a kasnije je postao šef Narodnog orkestra Radio Beograda. Kao strog pedagog, nije dopustao da u Radio Beograd arhivske snimke snimaju šund-pevači .... To kod Pavketa nije moglo da prođe, jer je on snimao trajne snimke za arhiv Radio Beograda sa Cunetom, Tozovcem, Lepom, Acom Trandafilovićem, Vasilijom, Gocom Lazarević, Dragoljubom Lazarevićem, Stanišom Stošićem... Ovih dana nam je ponudio jedinstveni podatak za Ginisa: Narodni orkestra Radio Beograda, pod njegovom upravom, čeka da se čak 380 minuta izvorne i narodne muzike iz Srbije snimi na više CD-a, što ce biti pravi raritet i poslastica za prave diskofile.

Pavke je malo snimio svojih albuma, a najvrednije mu je ostvarenje dupli CD "Život ispričan harmonikom", koji je skup njegovih najuspešnijih instrumentala i kola na harmonici. A on je sa uspehom svirao naš izvorni melos, srpsku šumadijsku muziku, balkanske ritmove, melodije iz Bugarske, Rumunije, vlaške kompozicije, ali, isto tako i evergrin muziku sa velikim Džez orkestrom i Revijskim orkestrom Radio televizije Beograd (danas RTS-a). Njegovi najuspesniji instrumentali sjajno odsvirani na harmonici su numere "Zoricino kolo", "Medeno kolo", "Milanovo kolo", "Virtuozna harmonika"...

Jedini je naš as harmonike koji nije pobedio ni na jednom zvaničnom takmičenju, ali je bio predsednik žirija, i puno je njegovih učenika koji su postali laureati eminetnih festivala naših najboljih harmonikaša u Soko Banji i Vrnjačkoj Banji. Njegova škola harmonika i danas radi, jer je Pavke neumorni pregalac i čovek koji se svim srcem bori za očuvanje pravog zvuka narodne muzike Srbije, koju je potisnula islamizacija folka. Pavke, kroz smešak kaže da se nada da će se konačno u predmetu muzičkog vaspitanja u osnovnim školama prvo početi sa predavanjem o našoj etno i izvornoj narodnoj muzici, a tek potom o Vagneru, Šopenu i eventualno Džon Lenonu, koji je čak i u Novom Sadu dobio svoju ulicu, a u Srbiji nema nijedne ulica bardova narodnog melosa kojih nema više među nama, poput Tome Zdravkovića, Dušana Kostića, Ace Trandafilovića, Radeta Jašarevića, braće Cicvarić, Miodraga Mije Krnjevca, Silvane Armenulić...!!??
Balkan media
4252  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Ljubiša Pavković (1947) poslato: Februar 04, 2011, 04:04:45 pm
*

LJUBIŠA PAVKOVIĆ - PAVKE


Jedan od najboljih jugoslovenskih harmonikaša-klavirkaša nesumnjivo je Ljubiša Pavković čije kompozicije mladi harmonikaši najradije stavljaju na svoj repertoar poput "Medenog" i "Milanovog" kola. Po tome što se on često pojavljuje na TV i Radio-talasima može se reći da je među vodećim harmonikašima u Srbiji.

Začudo u diskoprodukciji ga nema previše, bar ne onoliko koliko po svojoj interpretaciji to zaslužuje; njegove interpretacije su: čiste, a pre svega kulturne, tehnički doterane i graciozne. Kao malo koji srpski harmonikaš Ljubiša Pavković svira "rumunjeze" i makedonska ora pa ga mladi harmonikaši-klavirkasi najviše po tome i vole, ali i prate.

Ljubiša kao izuzetan poznavalac narodnog melosa ima čast da bude rukovodilac Velikog narodnog orkestra Radio-Beograda, što je veliko priznanje kako njegovom izvođenju tako i samom njemu.
Harmonike
4253  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Ljubiša Pavković (1947) poslato: Februar 04, 2011, 04:04:23 pm
*




LJUBIŠA PAVKOVIĆ
Dugogodišnji umetnički rukovodilac
Velikog narodnog orkestra RTS

Harmonika (solista)


Ljubiša Pavković, rođen je 1947. godine. Počeo je da svira sa pet godina. Velika ljubav prema harmonici i neverovatan dar odmah su počeli da se ispoljavaju. Od ranog detinjstva prepuštao se muzici i muzičkom stvaralaštvu tragajući za svojim ličnim stilom.

Godine 1970. Ljubiša Pavković postao je član Narodnog orkestra RTS, a od 1981. godine je umetnički rukovodilac najznačajnijeg orkestra narodne muzike, kome je podario poseban autentičan ton i interpretativnu efektonst i koji je pod njegovim "budnim okom" izrastao u naš najreprezentativniji orkestar narodne i starogradske muzike.

Reč je o umetniku neprocenjljive muzikalnosti — poseduje apsolutni sluh, izvanrednu tehniku i prefinjeni senzibilitet muziciranja, što je razlog da njegov muzički domet stavljamo na sam vrh piramide umetnosti — bez premca i pogovora.

Ljubiša Pavković je mnogo izučavao balkanski folklor, poseduje ogromno znanje i iskustvo, a kao vrhunski interpretator narodne muzike jedan je od najznačajnijih muzičkih umetnika sprpskog etno prostora.

Na čelu Narodnog orkestra snimio je veliki broj pesama i igara, koje se čuvaju u Fonoteci Radio Beograda kao nacionalno blago.

Kao mladi solista na harmonici na Međunarodnom festivalu u Dižonu, 1966. godine, u konkurenciji učesnika iz 25 zemalja, osvaja prvo mesto. Zatim sledi smotra poznatih solista na Međunarodnom festivalu podunavskih zemalja, pa festival u Amsterdamu, gde je nastupio kao predstavnik Radio Beograda.

Snimio je veliki broj diskografskih izdanja (LP, CD, DVD) ne samo muzike Balkana nego i kompozicija poznatih svetskih autora, gde kao gosti učestvuju eminentni i poznati umetnici iz Džez i zabavne muzike.

U 2007. godini dobitnik je prestižne nagrade Kulturno prosvetne zajednice grada Beograda  "Zlatni beočuk".

Najveće priznanje dodeljeno 1999. godine, kao kruna dugogodišnje karijere Ljubiše Pavkovića jeste "SREBRNI DISK" za izvedenu muziku sa Balkana na Međunarodnom festivalu bajana (harmonika) u Moskvi, koju ju mu je uručio Fridrih Lips, šef katedre Moskovske muzičke akademije, jedan od najvećih muzičkih autoriteta u svetu.

Nosilac je Estradne nagrade Srbije, Statusa istaknutog umetnika, godišnje nagrade Radio-Beograda 1991, kao i mnogih drugih nagrada na festivalima i smotrama.


Autor teksta nepoznat


Ljubiša Pavković — Vrbas voda nosila jablana

Radoslav Graić:
"...U Ljubišinoj harmonici objedinjeni topli, ljudski glas, setna violina, virtuozna frula, moćne orgulje i osećajna slovenska duša..."
4254  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Žarko Petrović (1932) poslato: Februar 04, 2011, 04:01:55 pm
*
ŽARKO PETROVIĆ — SVE MOJE JESENI


SEĆANJE NA DLANU

Olga Janćevecka upozorila me je da minđuše nikad ne poklanjam ženi: Biće mnogo srećna, dostojanstveno očarana, a onda nesrećna. Žena koja primi na poklon minđuše, bude ostavljena, obavezno

KAO đak Užičke gimnazije, išao sam na ekskurziju u Dubrovnik. Voz "Ćira" vozio nas je dugo i okolo. U Dubrovniku, spavali smo u gimnaziji, na drvenim klupama. Profesor Milan Mitrović odabrao je nas nekoliko da noću "utamo" gradom. Moja školska drugarica bila je najlepša devojka na svetu. Ujutru, zamolio sam je da mi pravi društvo. U "Gradskoj kavani" pili smo kavicu iz velikih plavih šolja, uz dubrovačku hladnu vodu i malu, belu kocku šećera. To se ne zaboravlja. I one crne, tople oči moje drugarice u koju smo svi bili zaljubljeni. U Dubrovniku, napisao sam pesmu. Pročitao sam stihove i odsvirao melodiju svome ocu. Bio je srećan, ali i tužan, i rekao mi je: "Jednoga dana, moj sin neće biti na ovome svetu, a njegova pesma o Dubrovniku pevaće se i svirati." Otac dugo nije među živima. Ispred "Gradske kavane' u Dubrovniku, pričao sam o tome Arsenu Dediću i Terezi Kesoviji. Shvatili su i mene i moga oca...

U jesen 1994. dobio sam pozdrav od Arsena Dedića iz Zagreba. Kaže: "Pozdravite Žarka i recite mu da mi je mnogo žao što već nekoliko leta ne pijemo zajedno kavicu u Dubrovniku..." "Hvala ti, Arsene, uskoro, boleće nas i srce i duša, a noge će nam biti suviše slabe. Kažu, Arsene, da ti i ja nismo više braća. Dugo te ovde nema, u hotelu 'Moskva'... Ne dobijaš ni aplauze u našim dvoranama. Pozdravi Gabi i sve prijatelje u Zagrebu i Dubrovniku. I popij jednu kavicu za mene u 'Gradskoj kafani' u Zagrebu. I u Dubrovniku... Ovde, čuje se moja pesma posvećena Dubrovniku. Sviram sebi, dragi Arsene... Tako je danas. Sutra će biti bolje." Svi se mi borimo za ljubav. Prvo teče detinjstvo puno roditeljskih i naših želja da budemo zdravi, dobri đaci, prvaci u tenisu, plivanju, golgeteri... Sve je to ljubav. A onda - zaljubljenost. I ljubavni zanosi: zimovanje, letovanje, dvoje pod kišnim mantilima, snegovi u planini i njih dvoje...

Stižu i godine nauke u koju smo zaljubljeni. Ako ne uradimo ono šta smo želeli, eto životnog razočaranja. Nismo uradili ono što nam je na srcu i u duši i opredelili se u pravcu svoje ljubavi, već negde van svoga duha i tela... A ljubav teče dalje, uporna i najvažnija. I kad stigne ona borba za realni život, uspevamo, ako volimo ono za šta se borimo. Ljubav za životom pobeđuje i svaku bolest. Iz nukleusa našega bića, izaći će lek i neće doći kraj života, znači kraj ljubavi... Zato, kada smo u opasnosti, govorimo: "Hoću da živim!" To iz nas govori ljubav. Sve dok Bog ne uzme sve: telo i dušu, i ljubav... Molimo se za spas svoje duše jer je ona — ljubav. Poklon je davanje sebe, svoje časti, poštovanje dugova i zaduženja, nečujnog sastanka onih koji se simpatišu, vole i neguju prijateljstvo ili ljubav... Poklon je i ugovor, raznorazni. I kada se za njega zna, i kada ga se čovek ne seća. Poklon se ne zaboravlja... Najinteresantniji su pokloni ženama: prstenje, narukvice, medaljoni, a pre svih, minđuše. Čuvena pevačica romansi, ruskinja Olga Jančevecka, govorila mi je: "...Kompozitore, ostavite na miru te minđuše. Ne poklanjajte ih ženi. Biće mnogo srećna, dostojanstveno očarana, a onda nesrećna. Žena koja primi na poklon minđuše, bude ostavljena, obavezno. Kada taj muškarac ode" - kaže Olga - "žena ih stavi u fioku, a onda odjednom počne ponovo da ih nosi. Zašto? Posle njega, niko joj nije dao na poklon minđuše. Ali, to joj oživi sećanje i bol zbog rastanka sa onim koga je volela. Okreće žena minđuše, briše ih, razmišlja. Nekada, na dlanu ostanu joj dugo i sijaju nekako stvarno. Iz njih, čuje se i neka muzika", završava Olga Jančevecka svoju poruku o minđušama.


VALCER U PLAVOM

KADA slušam valcer, razmišljam. Valcer zvuči plavo, žuto ili u roze boji, a nikako crveno. Zar se može zamisliti žena u utegnutoj haljini purpurnih boja, da igra valcer? To mora biti haljina nežna i lepršava, a kosa plava, mirna i sentimentalna u svome lahoru. Radost koju nosi igra valcera, drugačija je od one koju pruža mambo, samba, rumba ili svaka vrsta bit- muzike. Valcer je melodija i igra za uzrelo, sabrano doba života. U kretnji valcera, ma koliko ona bila poletna, ima duboke nostalgije i sabirnosti života, kao da su u suprotnosti igra tela i izraz na licu plesača. Valcer je i radost sadašnjosti i bol iz prošlosti. U igri valcera, posle smeha, kane i poneka suza, duboko u dušu ili na dlan... Valcer zna i da prašta izgubljenim snovima, zloj sudbini, ljubavi koja je otišla. Valcer voli i boli. To su njegovi najčešći tonovi.



NAUK DETINJSTVA

Svaki pečat koji nosimo u životu udaren je u rođenom gnezdu. U trećem delu života, na putu u "večna lovišta", sabiramo se, smišljamo, određujemo svoje životne misli, sve pominjemo da osećamo na način kao u domu roditeljskom

OTADŽBINA mi je tamo gde mi je dobro — rečeno je. "Moj dom je onaj, gde mi je otac" — govorio je moj deda. Ali, mladost sumnja. Često nikome ne veruje. Iskustvo, znanje, praksa, stradanja onih koji su otišli sa svoga ognjišta, ne shvate se sve dok ne počne onaj pravi, treći deo čovekovog života: put u fizički kraj. Tada, sve više se vraćamo kući. Snovi, čežnja, pisma domu roditeljskom, umetnička dela o povratku pravom poreklu, upućuju na kraj života, koji u sebi mora da ponese "pesmu doma rođenog", uspomenu na pretke, staze i bogaze detinjstva... U trećem delu života, na putu u "večna lovišta", sabiramo se, smišljamo, određujemo svoje životne misli, sve počinjemo da osećamo na način kao u domu roditeljskom. Onaj najjači bol nostalgije, tradicije, preuzima nas i potire sve dotadašnje muke i jade naše ovozemaljske, koje smo do tih "trećih časova života', doživeli.

Ta čežnja veća je od svih. U rođenom domu snovi su i život, preci, roditelji, detinjstvo, igra, đačko doba, ulica, drugovi, tišina i harmonija, red i rad. Svaki pečat koji nosimo u životu, pre svega udaren je tu u rođenom gnezdu. Prepun osmeha i opomena koje poneseš sa kućnog praga spreman si za tu pravu školu življenja. Sve važno je trajno, naučio si u domu svome, i uz taj nauk možeš biti srećan celoga života. Sve što si kasnije dodao riznici svoga znanja, moglo se zaboraviti, moglo je izbledeti. Ono iz doma svoga — nikada.

Celoga svoga života pitaš se je li tvoje srce, srce tvoga oca, a duša tvoja, duša majke tvoje, te si zato krenuo u povratak svome rođenju. Koliko milenijuma treba da prođe, koliko potopa i kataklizmi, Sodoma i Gomora, Atlantida, da bi nas odvojili od dalekog postojanja, od predaka čija više ni imena ne znamo, a mislimo na njihov kućni prag, njihove puteve življenja, groblja u kojima oni leže mirno, ne tražeći, bar glasno, ništa od svojih potomaka, a ostavili su im sve. A mi, žurimo tamo da nađemo mir. I kao da je tačno da "mrtvi vladaju". Gde sam to ja, ovakav, jedinstven, gde je samo moje srce, moj hod i moja tišina. Toga nema. Samo sam nastavak trajanja njihovog, onih iz davnina prastarih. Na hiljade načina roditelji te zovu da dođeš domu svome. Pišu ti pisma, govore, poručuju, sanjaju te, drhte, slave tvoj rođendan, danonoćno Boga mole...

Odvajaju od usta svojih i neguju sve ono što pomaže i što treba tvome srećnom trajanju. I do smrti čekaju da dođeš kući, da žive kraj tebe, da dušu svoju ispuste kraj tebe, deteta svoga, svoga potomka.

Nikada nisam video tužnije roditelje nego kada dete odlazi na onaj svet pre njih. Nemaju reči, ni suza. Bol im je nemušt i nenormalan, nevidljiv, a najjači. Oko njih tada ne postoji svet, niko i ništa. Otkinulo se srce i zanemela duša. Misle da su oni krivi, da nije trebalo odvojiti dete od sebe, od kuće, nikada...

Dete je kao jagnje, takvog ga roditelj oseća celog života. Znam jednu "Baladu o izgubljenom jagnjetu", koju izvode narodni trubači. Melodija je u rapsodičnom i pastoralnom muzičkom ruhu, a priča i slika idealistička, nežna i najljudskija. Svoje izgubljeno jagnje čobanin nikako da nađe. On pati. I majka sa celim stadom. Svi traže izgubljeno jagnje, da se vrati stadu i čobaninu. Stado ne pase, ne živi, tuguje. Čobanin uzima torbu i svira svoj bol za izgubljenim jagnjetom.


PESMA ZA VEČNOST

Gramofonska ploČa sa kompozicijom posveĆenoj majci, otišla s njom u grob. Haljinu, koju sam joj doneo iz Pariza, Čuvala je za svoj poslednji put

IZ užičkog porodičnog doma otišao sam 1951. godine u svet nauke i umetnosti. Roditelji i ja živeli smo u čežnji.
Godine 1961. kod mene u Beograd stigao je otac, ali predsmrtno bolestan. I umro je kraj mene, iznenada, željan dece svoje i svega na ovome svetu.

Stanovao sam na ubogoj i boemskoj mansardi, u Ulici cara Dušana u Beogradu. Očajnog, iscrpljenog, od umetničkih i životnih borbi, proganjalo me osećanje da ću izgubiti oca. Za čoveka, svitanje ili pravi mrak života dolazi u zoru? A za moga oca — smrt, tog juna 1961.godine želeo je da njegov kraj bude u selu Vranama, kraj Rzava, na Osoju ili Prisoju, ili u svome domu u Jug Bogdanovoj ulici u Užicu, u krugu porodice.

Našao sam gramofonsku ploču sa svojom kompozicijom "Kad rodni ostavih kraj", i stavio je ocu na grudi, da je ponese u crnu zemlju. Otac je voleo ovu pesmu i njenu čežnju za rodnim krajem. I evo još jednog bola za nas dvojicu: pesma naših sudbina, ode sa nama u večnost. Nema više ni života, ni nostalgije. Samo duboki i večni očev san i moja pesma u meni, bez kraja i odgovora. Tada sam naučio da se za taj poslednji čin čovekov na zemlji treba pripremiti. Hrišćani veruju u vaskrsenje, za razliku od marksista čiji je kraj zauvek kada im stanu srce i mozak.

Otac je otišao sa tugom, morom, čežnjom, gladan i bos, usamljen, namučen od života, bez svojih najrođenijih, bez svoje zelene livade i doline kojom ržu konji vrani i seoskih sokaka sa lavežom pasa. Sve je postalo belo, sivo nemušto, hladno, bez odgovora, zauvek. Sa njim, niko nas više neće sastaviti. Ali, gde je onaj njegov prelepi, blagi lik, radost za pesmu, za decu i porodicu, za prijatelje, muziku i davanje sebe drugima. Nikako da ga takvoga sanjam, da mi taj moj otac u san dođe... Ne može ili neće. Oprosti mi, oče, javi se, onakav kao kad sam bio mali, a ti me milovao, šaputao, radovao se meni, smejao se i pevao... Dođi mi takav, oče, jednom u snu, molim te...

Moja majka Radika umrla je 1973. godine u Užicu. Tu kraj nje, umoran od bdenja sanjao sam kako umire. To je bio njen ropac i poslednja borba za život. Opet bol, najstrašniji. Želeo sam da majka ne ode nigde bez mene: ni u zemlju, ni na nebo. Otišla je kod mog oca, svoga muža i odnela moju pesmu "Sine, vrati se kući", poslednji primerak gramofonske ploče. Otišla je pesma, posvećena mojoj majci, sa njom u grob. Haljinu, koju sam joj doneo iz Pariza, čuvala je za svoj poslednji put. Na grudi stavio sam joj krst sa Hristovog groba, osveštan od jerusalimskih monaha i izljubljen mojim suzama...

Posle majčine smrti, vratio sam se u šareni, beskrajno anarhičan život umetnosti na Balkanu, u vrtoglavice i vratolomije, česta bespuća i strmoglavice.

Majku često sanjam. Ona se, za razliku od oca, u snu javi radosna i lepa. Uvek, pred neku opasnost za mene, u zaverama koje mi loši ljudi spremaju, dođe mi u snu majčin lik. Nasmeši se i, i sutradan sve je u redu, sve je dobro, pobedio sam.

Ovih dana, sviram svoje kompozicije, od prve do poslednje. Samo ne i pesmu "Sine, vrati se kući". Nemam hrabrosti, snage... Ne mogu...



SAN MAESTRA

Nijedna želja kompozitora ili izvođača na klaviru nema kraj. I nikada pravi odgovor na zamisao stvaraoca i izvođača. Uvek, ostalo je još nešto nenapisano, neodsvirano. U vatri srca, nerava, želja i tonova, žena je često tu kraj klavira

ŽENE obožavaju klavir. Njegove dirke su kao ljudsko srce. Tonovi se kreću u hiljade pravaca, ne znaju kuda idu, gde im je kraj. Nijedna želja kompozitora ili izvođača na klaviru nikada ne stiže do kraja. I nikada pravi odgovor na zamisao stvaraoca i izvođača. Uvek, ostalo je još nešto nenapisano, neodsvirano. U vatri srca, nerava, želja i tonova, žena je često tu kraj klavira. Šalje ona svoje struje i poruke duboke na stvaraoca. Život maestra odvija se tu, pored klavira, svejedno gde on bio i živeo, često uz ženu i oko nje. Godišnja doba, radost i tuga, izobilje ili nemaština života, zdravlje ili bolest, rad ili nerad, imanje ili nemanje, sve glavobolje, harmonija ili anarhija življenja, skandali ili miran život umetnika, sve je tu kraj nje i — klavira...

A kad se sve to "osuši" i muzika i klavir "ispare" njihovu ljubav do kraja, čuju se neki novi tonovi. Kraj klavira ne sedi više ona crna, putasta, duge kose i zelenih očiju. Nema ni onih suza zbog bola ili radosti zbog pesme u kojoj su oni zajedno. Novo je godišnje doba i kiše ne padaju. U njegovoj kosi je srebro, a ruke nisu tako brze za klavirom kao u njeno doba. U njegov život stiže žena, tanana, bez urnebesa u kosi i telu, tiha i mirna, bez suza i bola. Sada je nova, "plava pesma" kraj klavira, njegov mirniji ljubavni san, kao senka, kao let leptirice i leptira, kao breza i cvet beli. A ona, iz staroga sna, raspuštene kose, crnih očiju koje već dugo suze njihovu prošlost, seća se, misli i piše onoj koja je sada kraj njega. Pismo je prepuno života ljubavnih brodolomnika, to je njihov dnevnik. Ona, koja je ranije bila, moli onu koja je sada kraj klavira, da ga čuva i shvati. U njemu je i njen život. Pismo drugoj ženi je poruka i često bol jedne ljubavi, možda jedine u životu.

Možda je najdirljivije i najljubavnije pismo despotice Jelene, žene srpskog despota Stefana Lazarevića, monahinji Fevroniji u Carigradu.

"Ljubljena mati Fevronija,

Pišem ti iz Beograda, iz dvorca koji je sagrađen na bedemima jedne stare tvrđave na ušću Save u Dunav. Moja soba je u izrezbarenom drvetu, na zidovima su ćilimi u koje su utkani lavovi, paunovi, drvo života. Na podu je velika medveđa koža, a ležim sama, smrt već stoji pred vratima. Nisu mi pomogli ni dubrovački lekari, ni srpski vidari.

"Noćas sam se oprostila od moga čoveka, despota Stefana. Morao je da ode u zoru, sa konjanicima, jer mu je glasonoša u ponoć doneo vesti da su Turci provalili u Toplicu i počeli da pale sela.

"Na rastanku, rekla sam zbogom, jer kada se vrati ja više neću biti živa. Skinula sam prsten s ruke, njegov prvi dar, da ga oslobodim zakletve na večnu vernost. On je predosećao da je istina ono što govorimo. Ruke su mu drhtale. Ponovo je stavio prsten na moju ruku i rekao: 'Ljubljena moja, ovim prstenom, hoću da budem vezan s tobom i na ovom i na onom svetu. Nikada više nijedna žena ne može biti vladarka ovoga doma i moga srca. I za života i za smrt, postoji samo jedna jedina žena — Jelena moja.'

"On je otišao i meni je ostalo još da tebi napišem ovo pismo, da se pomolim Gospodu i da utonem u san iz koga nema povratka.

"Mila mati Fevronija, u ovom samrtnom času osećam da ne mogu mirno napustiti ovaj svet ako ti ne kažem istinu koju sam skrivala od tebe kada te je moj otac Frančesko Drugi, gospodar Mitilene umolio da brineš o meni i da mi daješ verske pouke. Prvi put ti nisam kazala istinu o onome što osećam kada sam saznala da će na naš dvor stići iz Carigrada srpski despot da izabere sebi despoticu."



PRIČE O JELENI

Priče i pesme o Jeleni su najnežnije i najiskrenije, ali često i bolne. Sudbina Jelene je, izgleda, u dugom, istrajnom davanju voljenom čoveku i njenoj tragičnosti. Jelena je ona koja sanja, plete uzdahe iz dubokih želja i davanja duše i tela. Ali, Jelene, u našem narodu i večno žive

NEKOLIKO dana posle svadbe, počela sam da bolujem. Prvo je počela drhvatica, pa glavobolja, pa vatra — piše dalje despotica Jelena. — Već je prošlo 42 dana od moga venčanja. Mati Fevronija, moli Boga da mi oprosti sve moje grehove, a oprosti i ti za sva moja sagrešenja. Imala sam samo jednu želju snažniju od ostalih — da postanem žena despota Stefana od Srbije. Bog je bio milostiv. A sada neka bude onako kako je suđeno. Boli me duša što nikada više neću videti svoju zemlju, ni tebe, ni oca, ni majku, ni sestre, ni ostale koje volim. Teško mi pada što sam toliko dugo čekala susret sa Stefanom. Neka su prokleti Turci što su po svim našim pravoslavnim zemljama unosili nesreću i razdor. Neka su prokleti još više Stefanovi bližnji koji mu rastočiše život, uništiše spokojstvo, zagorčaše i one časove koji su bili namenjeni meni. Neka je proklet moj dever Vuk što, kada se despot spremaše da mene dovede u Beograd, odbeže sultanu Sulejmanu 1403. godine, jer bi vražja zavist među gospodinom Stefanom i među gospodinom mu bratom Vukom, jer poseja svoju zlobu sam đavo. Neka je proklet i Đurađ i sin njegove sestre Mare što zatraži pomoć od Sulejmana da otme vlast.

Mati Fevronija, kada mene ne bude bilo, moli se za Stefanovu sreću, jer mu dolaze gorki dani. Oprosti i zbogom, mati Fevronija. Kleči pred tobom Jelena, despotica srpska."

Priče i pesme o Jeleni su najnežnije i najiskrenije, ali često i bolne. Sudbina Jelene je, izgleda, u dugom, istrajnom davanju voljenom čoveku i njenoj tragičnosti. Jelena je ona koja sanja, plete uzdahe iz dubokih želja i davanja duše i tela. Ali, Jelene, u našem narodu i večno žive. One ne samo da drhte kraj mnogih stvaralaca i ovi kraj njih, već Jelene u našoj istoriji vladaju, grade i ruše carstva, upućuju istorijske tokove i snaže ili slabe vladare, knezove i vitezove...

U naše vreme, skoro svaka Jelena, zna za Jelenu (monahinju Jefimiju) i Dušanovu Jelenu, caricu srpsku. Jelene našega doba žive u umetničkim delima koje neprekidno stvaramo za njih i zbog njih, ali i u zlatu, srebru i vladarskim krunama, koje su naše lepe Jelene nosile.

Danas, najčešće, Jelena ide uz pesnika, slikara - krhka i suptilna, nostalgična i idealna, sa mnogo tananih želja da ostane pored svoga savremenog viteza, dugo. Utoliko je i njena pesma jača, ne toliko zvonka i ratnička, koliko senzibilna i romantična.

Pročitao sam pismo jedne Jelene svojoj prijateljici. Završetak ovoga pisma vratio me u sliku srpskog srednjeg veka.

"...Učini mi se nekad, draga moja Ana, da iz njega stalno svira leut. On me najviše voli kada sam skoro bosa, samo u platnenim patikama, sa kaišima oko nogu spletenim u znaku Isusovog krsta. A i ja u tome uživam. Kada je bolestan, svojom dugom plavom kosom brišem mu znoj sa lica, kao ona Valerija Isusu Hristu, dok je ulicom bola na Golgoti, nosio svoj i naš krst... Pored njega, draga moja, ne treba mi ništa više: ni jelo, ni počinak... Držim otvorene oči i sanjam. Pored mene, on je smiren i dalekog pogleda. U svemu što je ljubav, uživamo zajedno. Kaže da kraj mene stalno oseća još jednu mene, moju senku, još jednu Jelenu. Nedavno, rekao mi je: 'Ako me ostaviš, stalno će padati kiša i ti ćeš biti siva i hladna za svakog drugog, a ja ću ići za tvojom senkom...'

"Draga moja Ana, mislim da sam golubica kada mu pričam i leptirica koja stalno žuri leptiru svom..."

Pisma dolaze i odlaze. Kao i stih, muzika. Ipak, celoga života, mi često u sebi slušamo voljenu muziku i čitamo Jelenino pismo koje ne bledi.


ZORE KRAJ KLAVIRA

Na Vračaru, Čuburi i Kalenić-pijaci, u tradicionalnom, starinskom slavskom i svetosavskom, esnafskom i starogradskom kraju, svetle i bore se sa novim vremenom stare kafane

U restoranu "Trandafilović" dugo se sedi, od jutra do kasno u noć. Ovde je najviše onih koji borave tu, i samo tu. Sada se ova kafana na raskršću tri ulice, zove "Vračar", ali stari gosti govore: "Videćemo se kod Trande..." U toplim danima, pod prastarim baštenskim platanom, nalaze se i pozdravljaju prijatelji: "dobro jutro", "dobar dan", "dobro veče", "laku noć". I tako decenijama.

A "Čuburska lipa", ispisana je stihovima Slobodana Markovića, koji kao da nas još tu čeka, piše, slika i pije... U čuburskim kafanama, govorili smo jedan drugom svoje stihove, ali i sećali se pesama iz Drugog svetskog rata, nemačke pevačice Zare Leander, šlagera "Još jedanput" i srpske pesme "Ne brini, majčice mila", posvećene onim mladićima koji su se za vreme rata nazivali "Nacionalna služba"...

Šezdesetih godina Skadarlija je možda imala najviše boema, pesnika, svirača, pevača, nosača iz Like i Dalmacije, veselih pilota, mornara sa rečne plovidbe, bogatih trgovaca, srećnika i nesrećnika... Svi se oni nekako rasporede po skadarlijskim kafanama - "Tri šešira", "Dva jelena", "Zlatni bokal"... Prepune noći boema i pune čaše pića, mnogo pesama koje vesele ili bole, nisu dozvoljavale da napustimo ovaj svet slavuja i leptirica: Olgu Jančevecku, Divnu Kostić, Milu Matić, Gordanu Jovanović ili slikara Slavu Bogojevića, glumca Dobricu Milutinovića, gitaristu Acu "Traktora", violinistu Paju Nikolića... Ne, nisu to bili samo majstori svoga posla, svoje umetnosti, samosvojni uživaoci, ljudi koji su eto, tu, da u noćima Skadarlije "ubiju vreme'... Oni su tu, svi zajedno stvarali i za sebe i za sve one koji su "danjovali" i "noćovali" u starodrevnoj Skadarliji...

Najveći maestro "dasaka koje život znače", Dobrica Milutinović, često je mene čekao i ja njega da zajedno iz Skadarlije krenemo na naš Dorćol, u "nove pobede duha i emocije", kako je Dobrica govorio, u kafanu "Dorćol" ili "Užička Kremna"... A tu, u blizini, u Ulici Jovanovoj, živela je i prvakinja Jugoslovenskog dramskog pozorišta Olga Spiridonović. Posle noći u Skadarliji, kada bi polazio na jutarnji počinak, na moju mansardu u Dušanovoj ulici, često je sa mnom odlazila i Olga i ona druga topla srca skadarlijskih noći.

Svi su oni znali, da tamo gore, na mansardi ima klavir i svi su čekali jutarnji čas kada ćemo posle Skadarlije, ulicom Strahinjića bana, uz trule i strmoglave stepenice, stići u moju samoću i život kraj klavira. Kretao se tako umorni i podnapiti karavan boema i prijatelja "Ulicom uvelog lišća": Slava, Dobrica, Paja, Olga, Divna, kapetan Zoran iz rečne plovidbe, glumica Mira Bobić, pilot Ljuba Zekavica, pisci Žika Lazić i Branko Miljković, Marko Ježina... A onda, posle muzičke balade na mansardi, san u svojim domovima, pa opet u Skadarlijske bajke...


ZA SVA VREMENA

Dušan Jakšić, kojeg sam zamolio da peva i snimi "Sve moje jeseni su tužne", danas kaže: "... Moje jeseni su ponekad tužne, ponekad vedre i radosne. Pesme je uvek takva kakva jeste, ja je uvek osećam nekako iz dubine duše. Ona je moja pesma, simbol, moja, da tako kažem pesma po kojoj sam prepoznatljiv i hvala Žarku Petroviću što je napisao baš za mene tu pesmu. Evo, ja je pevam i danas i pevaću je, valjda, dok sam živ. Ona je za mene jedna od najlepših kompozicija svih vremena."


Žarko Petrović | novembar, 2007. | Večernje novosti
4255  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Žarko Petrović (1932) poslato: Februar 04, 2011, 04:01:21 pm
*
ŽARKO PETROVIĆ — SVE MOJE JESENI


ZVIŽDUK SA SETOM

Kompozitor i književnik Žarko Petrović obeležava pola veka uspešnog rada i isto toliko od nastanka svoje čuvene elegije "Sve moje jeseni su tužne", prevedene na više svetskih jezika, rado slušane i danas. U ovom feljtonu objavljujemo nekoliko zanimljivih pripovedanja iz autorove knjige "Nostalgija", o zbivanjima u srpskoj kulturi pedesetih godina prošlog veka.

PROLEĆA 1956. boravio sam u Užicu. Pred odlazak u Beograd, saznao sam da je radio emitovao kompoziciju "Sve moje jeseni su tužne", koja se u rukopisu nazivala "Jesenja elegija". Pevao je, rekli su - "neki Dušan Jakšić..." Svakoga dana, ovaj snimak se vrti na radio talasima. Velika radost. Već sam pomislio da ostavim komponovanje. Ali, eto...

Na železničkoj stanici u Beogradu, dečak zviždi moje tonove. Čudan osećaj: radostan, uplašen, setan. Zaželeo sam da moje pesme pevaju ili zvižde ulicama. I, dočekao sam. U Beogradu, na peronu.

U Balkanskoj ulici, kraj radnje sa minđušama i starim nalivperima, dva mladića ispravljaju treću strofu ove melodije. Hteo sam da im pomognem. Ali, bilo bi neukusno...

U restoranu "Prešernova klet", kelner zamera što ulazim sa koferom. Neki gosti se okreću za mnom: neurednost, prašina... U sali, veselo društvo. Alkohol i pesma ranjavaju im dušu. Jedan momak objašnjava da će otpevati svoju najomiljeniju pesmu. Pevam i ja. Ali, pevač je prestao i prišao mi: "Ej ti, ne znaš da pevaš. Kvariš pesmu. Popij nešto na moj račun i ćuti..." Pocrveno sam ali i shvatio. Bio sam mlad i neiskusan.

U ponoć, u "Prešernovu klet" stigao je književnik i novinar "Večernjih novosti" - Žika Lazić. Znali smo se. Koliko puta sam mu na svojoj mansardi svirao ovu i druge još neobjavljene pesme. Rekao je veseljacima ko sam. Veselje se nastavilo, sa mnom zajedno.

Iz "Prešernove kleti", krenula je reportaža. Cele noći, obilazili smo beogradske kafane i stigli u "Ruski car".
U noćnom baru, u Knez Mihailovoj ulici, svirao je orkestar Jakova Sivča, koji je iz Ruskog Krstura došao u Beograd da studira prava. Orkestar je zabavljao grupu pilota. U veselju, isticao se pukovnik Gruber. Po želji, stalno se slušala pesma o jeseni tužnoj. Kada se saznalo da je u sali autor ove pesme, orkestar je krenuo u besomučno izvođenje. Na kraju, Jaša Sivč je bacio i razbio svoju harmoniku, prišao mi i rekao: "Zašto si ovo napisao? Proklet da si!" Te noći u "Ruskom caru", Jaša Sivč je ostao bez svoje harmonike, a pilot Gruber me nije napustio dve noći i dva dana. Sve dok nas je snaga nosila.

Pilot Gruber nije među živima, a Jašu Sivča poslednji put sam video na snimanju njegovih rusinskih pesama, pre dvadeset godina. Nadam se da je dobro i da svira svoju novu harmoniku i šeta ulicama Ruskog Krstura. Iste noći, Žika Lazić je predao rubriku o susretu sa kompozitorom pesme "Sve moje jeseni su tužne". Od toga doba, iz Zavičaja, otišlo je mnogo vozova. I vraćalo se, sa novim pesmama o jeseni i žuto-zelenim zanosima...


PORUKA OCA

"Ova će te pesma mnogo u životu koštati", rekao mi je otac, kada je prvi put čuo melodiju i stihove pesme "Sve moje jeseni su tužne". I nije pogrešio.


NOĆI BOEMA

Šezdesetih godina moji prijatelji bili su i Mira Stupica, glumica i Bojan Stupica, reditelj i arhitekta. Za Miru sam pisao romanse a komponovao sam i muziku za nekoliko pozorišnih komada u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i teatru "Bojan Stupica".

U Jugovu, kod Smedereva, porodica Stupica imala je svoju vikendicu. Gvozdene stepenice, duge i strmoglave, vodile su od vrha brda gde se kuća nalazila do Dunava. Onaj ko se ovako spušta u reku, osećao se kao u filmu strave i užasa. Svoje boravke u Jugovu sa prijatnim ljudima - Mirom i Bojanom, upamtio sam i po ovim vratolomnim stepenicama. Bojan je govorio da ga podsećam na junaka romana Emili Bronte "Orkanski visovi", da sve moje pesme odišu vresom. "Nije ni čudo, Bojane" - govorio sam mu. "Na mojoj planini raste i miriše vres..."

Često, prvih dana leta, zatekli bi me u Bojanovom domu, uz gitaru. Voleo je kompoziciju "Dođi, planina te zove".
A u zoru, pre sna ili rastanka, rekao bi mi: "Hitklife, ništa ti to ne vredi. Sve su ti pesme lepe, ali molim te da se rastanemo uz "Tužne jeseni..."

Kada bih odlazio iz Jugova, posle Bojanovog "pijanog šarana" ili kranjskih kobasica, pogledao bih u one maštovite stepenice na putu za Dunavske vale. I ovde, pratila me jesenja pesma...

Pedesetih godina bio sam mlad muzičar, koji je iz maloga grada došao u prestonicu. U Beogradu dosta se slušao Radio Beograd i emisije zabavne muzike. Najviše pevač Vojin Popović i klavirista Miroslav Rambosek. Muzičar Rambosek stigao je iz Senja u Beograd pre rata i u duši nosio nostalgiju, kao i svi planinci, Dalmatinci, Hercegovci, palančani... Ostavio je svoje more i kamenje Senja i otišao u veliki grad. U klubu Radio Beograda upoznao sam Miroslava Ramboseka Bepa. Došao je i tada malo poznati pevač Dušan Jakšić. Ova trojka, sve do smrti Ramboseka, nije se rastajala, u radu i razgovoru, radosti, priči i - ćutanju. Svake nedelje (Rambosek i ja svakoga dana), nalazili smo se u restoranu "Grmeč" u Makedonskoj ulici, svako uz svoje piće: Bepo je pio kavadarsku ružicu, Duško ljutu rakiju a ja, razume se - užičku klekovaču. I tako, godinama...

A onda, Bepo se razboleo. Viđali smo se kao i uvek, ali dobri šjor je ćutao i bolovao... Svake godine, na dan venčanja sa gospođom Micom, kupovao je Bepo bele ruže. Prisustvovao sam tom njegovom uživanju. Poslednje godine Bepovog života, bele ruže birali smo zajedno, u jednoj cvećari na Bajlonijevoj pijaci. Tako je želeo Bepo. A onda i poslednji susret u "Grmeču". Uskoro, Bepo je umro. Dugo sam za njim bolovao. Svima je Bepo nesebično pomagao. I meni. Bio mi je prijatelj.

Dorćol u Beogradu, 1961. Nekoliko boemskih kafana radi danonoćno. Veliki broj bdijara završava u "Dorćolu", "Starom gradu", "Doboju", "Suvoboru", "Užičkim Kremnama"... Danju i noću u ulici Dušanovoj broj 24, "dežuraju" - mansarda i klavir. U zoru, dolaze pisci, slikari, muzičari, glumci, pesnici... Tu je najčešće i premijerno izvođenje stihova napisanih iste noći u "Skadarliji" ili "Kleopatri'... Slikar Slava Bogojević ovde završava skice pijanih i nesrećnih ljudi i žena. Glumci - Olga Spiridonović i Stojan Dečermić, govore stihove Disa i Rastka Petrovića. Pospani prijatelji, iz velikih šolja piju crnu kafu, a klavir nijansira daleke čežnje, tiho i sentimentalno...


KNEGINJA STIHA

U jesen 1959. u Užicu je održano književno veče Desanke Maksimović i Stevana Raičkovića. Poklonio sam Desanki svoju gramofonsku ploču sa pesmom "Sve moje jeseni su tužne". Desanka Maksimović zažalila što ona nije napisala jesenju elegiju. "Žao mi je što ja nisam napisala ove stihove", rekla je Desanka. Mnogo godina kasnije, Desanka Maksimović je čula muziku na "Strepnju" i "Opomenu" i poručila mi: "Želim da i dalje sa uspehom komponujete na moje stihove..."

U jednom nostalgičnom raspoloženju, primetio sam da nemam ploču sa pesmom o tužnim jesenima. Setio sam se Desanke: "Tragam za ovom gramofonskom pločom i želeo bih da je presnimim...", rekao sam Desanki. "Pokloniću vam primerke svojih objavljenih dela i neke originale neobjavljenih pesama. Vaša pesma je i moje sećanje koje traje. Ne oduzimajte mi tu baladu i jesen... Ne, nemojte, molim vas!", zamolila me Desanka Maksimović. Shvatio sam: veliko, usamljeno dete, kneginju stiha, uzbuđivali su moji stihovi. Pričalo se da su i Desankine jeseni tužne...

U "Beogradskim pričama" Koste Dimitrijevića, glavni junak doživljava dramu. U restoranu, na Terazijama u Beogradu, za sve vreme ovog sivog ljubavnog raspleta, orkestar svira "Sve moje jeseni su tužne".

Nostalgicna pesma o priči iz mladosti stigla je i na slikarska platna, u sveske i dnevnike pesnika, nesrećnika ali i onih srećnih poznanstava, u igru begina i nežnu reč, u duše ucveljenih, ljubavno pobožnih i bolnih osoba, na perone i autobuske stanice, gde pesma dočekuje i ispraća, u noćna bdenja boema i skitača duha i tela... Mnogi su boleli i voleli uz ovu uspomenu. Osećao sam to, video i slušao. I nastavio sećanja o nevinoj i naivnoj priči o jeseni, kraj klavira.

"Kako je mlad", oteo se uzdah iz hiljadu duša na Kolarčevom narodnom univerzitetu prilikom izvođenja pesme "Sve moje jeseni su tužne". Iz šesnaestog reda izašao sam pred publiku u starom sakou još iz školskog doba i roditeljskog doma.

Pričalo se: to je čovek zrelih godina, sed, umoran, tuberkulozan, sklon alkoholu, razočaran, ostavljen u ljubavi, živi na mansardi u Dušanovoj ulici, sa klavirom. Izuzev mansarde i klavira, ništa od ovoga nije bilo tačno.

Završio se koncert. Ostao sam na svome mestu i čekao da svi izađu iz sale i da ostanu samo čuvari reda. Na kraju sale jedna lepa crna devojka dvadesetih godina, očigledno me čekala. Pokazala mi je veliku debelu svesku na čijim koricama je pisalo: Ž. P. - broj 1. Na prvoj stranici ispisani su stihovi jesenje elegije. Zamolila me je za potpis i otišla. Bilo je to u jesen 1956.

Godine 1990, na Kalenića pijaci, iz autobusa, zajedno sa mnom, izašla je gospođa lepih crta, bledolika i nežnog pogleda.

"Potpišite mi se ovde, molim vas", rekla je i okrenula korice sveske na kojima je pisalo: Ž. P. - broj 19, a onda iz tašne izvadila svesku broj 1 iz 1956. Setio sam se. To je ona lepa mlada devojka sa Kolarca, sa prve stranice moga umetničkog dnevnika i njene intimne sveske... To se ne zaboravlja.

Pokušao sam onako brzo, nervozno, da je nešto upitam. Nisam uspeo. Okrenula se i otišla. Nisam je više video. Na svoj rođendan, u znaku Škorpije, javljaju mi se glasovi koji se ne predstavljaju. I ćute. Uvek zaželim da je među njima i ona devojka sa Kolarca iz 1956, ona žena sa Kalenića pijace, kojoj ni ime ne znam. Da li još vodi dnevnik o jednom "bledolikom, usamljenom kompozitoru?"

Skoro je pedeset godina od rođenja muzike i stihova pesme "Sve moje jeseni su tužne". Ova pesma živi kao pratilac mnogih života. Mnogi od onih koje je ona hranila stihom i zvukom, nisu više mladi, a neki nisu među živima...

Književnik Miloš Crnjanski, jednom me, u našoj dugoj šetnji, pitao kako je ova pesma napisana, a Branko Ćopić voleo je ovu pesmu iako ona ni u jednom stihu i tonu nije imala bosanskog humora...

Pesnik, pustolov, slikar, lađar i boem Slobodan Marković godinama je znao da luta beogradskom Čuburom i traži "onog kompozitora tužne jeseni", da bi od njega lično čuo tonove iz godina lutanja generacije...

Šezdesetih godina, kod "Tri šešira" u beogradskoj Skadarliji, slikar Slava Bogojević, svojim nežnim bojama i ubrljanim šakama, morao je da zaštiti svoj ponoćni crtež od jednog pijanog ljubitelja umetnosti koji je hteo da na silu osvoji, "naslikanu dušu ukletog slikara". I pijani gost i slikar, zaustavili su se tek onda, kada gitarista Aca poče da peva jesenje stihove o rastanku...

Zaboravio je slikar Slava Bogojević svoj voljeni crtež i prišao mi: "Zašto ova pesma prijatelju, zašto?" Nikada nisam saznao šta je ovoga slikara toliko bolelo u ovoj pesmi.

"Zašto plače autor pesme "Sve moje jeseni su tužne" - uzviknuo je novinar Radio Beograda novembra 1957, posle moga koncerta u Velikoj dvorani Doma sindikata u Beogradu. Želeo je da odmah zaustavi talas nove muzike, mojih nežnih i nostalgičnih pesama koje su pretile da poremete tok "socijalističkog realizma". Moji roditelji u Užicu, toga jutra, slušali su taj otrovni glas sa radija i drhtali. Šta će se dalje neprijatno dogoditi njihovom sinu?

Uskoro, posle u Velikoj dvorani Doma sindikata, u restoranu "Stambol kapija" u Vasinoj ulici u Beogradu, primetio sam da orkestar stalno ponavlja moju već čuvenu melodiju. Jedan gost ispijao je žestoko piće i tugovao. Bio je to onaj glasnogovornik sa radija, koji je pesmu i mene, onoga novembarskog jutra, nazvao dekadentima... Pio je ovaj nesrećnik sve dok me nije ugledao u uglu restorana. Sa šakama na vlažnim očima, izvinjavao se, očajan...

Na mojoj planini, umiralo je leto.

Slikar Milić od Mačve i ja pišemo, slikamo i sviramo. Samo dve srne, sirene i Ljube suznooke, trče od klavira do kičice i sanjaju život između slike i muzike, melodije i pinkture... Na terasu kuće, poslednjih dana avgusta, doleću listovi breza i jasena. Milić na komku svoje kolibe, skuplja svoje letnje uspomene, slike... Na prag kuće stiže jesen i skrivena priča leta. I još jedan klavirski preludijum. Sećanje i nezaborav. I pesma "Kada je na planini umiralo leto".

A onda, sklopljene note. Klavir ostaje u samotnom kutku da sačeka i otprati kiše i snegove, nove nostalgične uspomene.

Jesen nije samo godišnje doba. Ona je muzika duboka, topla ili siva, ali i hladna ljudska reč, često bolna. Uspomena i opomena ljudima. Ona stvara i seća. Nema njene tišine. Uvek postoji, diše. Retko se raduje, a često žalosti. Najčešće, jesen je tužna...



NOTE ZA PEHAR

U intervjuima često govorim: "Užičanin, došao u Beograd da komponuje pesme Beograđanima..."

Godine 1958, 23. avgusta na tašmajdanskom stadionu u čast otvaranja Beogradskog sajma, održan je veliki koncert pred više od 5.000 gledalaca. Mile Bogdanović prvi put peva "Serenadu Beogradu"... Uskoro, u Beograd dođoše zagrebački prijatelji. I Ivo Robić, najpoznatiji vokalni solista Zagreba svih vremena. Prvi pozdrav Beogradu u velikoj dvorani Doma sindikata bio je glas Iva Robića: "...Beograd volim kad sviće..."

Godine 1961, u Moskvi i Petrogradu, Dušan Jakšić pobrao je velike aplauze. Čula se "Pesma Belgrade".

Šezdesetih godina, novinar Miro Radojičić priča po Beogradu da Amerika počinje svakoga dana svoje emisije o Jugoslaviji pesmom o ljubavi prema Beogradu...

Radio Helsinki, u danima kiša i snega, svira našu melodiju maja i proleća. Sada je 1995. godina. U taksiju prema Avali slušam valcer Beogradu i Bobu Stefanovića. I živi smo: Beograd, Mile Bogdanović, Ivo Robić, Dušan Jakšić i ja.

Na Keju ljubavi u Oršavi, sve tone: grad, sećanje, decenije najlepšeg cvetnog vrta i jedna ruža. Sve je već pod vodom. Samo jedna ruža prkosi. Natopljena ljubavlju generacija koje su je negovale i čuvale. I nikako da potone ova ruža, kao i ona francuska katarka sa grbom grada Pariza na kojoj piše: "Koleba se ali i ne tone." Jedan talas, poslednji i podmukli ubica, savio je u usnulu ružu i poslao je u večnu priču o ljubavi i ljubavnicima... Otputovao sam, sa ružom u srcu i očima u Bukurešt. Tamo je bila Elena. U Bukureštu, kod cvećarke, našao sam nežnu, zanosnu ružu koju nazivaju "Marija Kalas", poklonio je Eleni i rekao: "Ovo je ruža iz Oršave. Ona ne može da uvene, da umre. Ona traje i posle nas."

U Bukureštanskoj operi pevala je Elena Černei, jedna od najboljih Dalida na svetu. Moju ružu, poljubila je Elena i rekla da će doći u Beograd. "Sigurno ću doći", rekla je. "Sviđa mi se tvoja pesma i reč..." Nikada više nisam video Elenu. Ili nije dao Bog, ili nisu dali ljudi!

Kakva muzička elita! Gabi Novak, Tereza Kesovija, Nikica i Stipica Kalođera, Ferdo Pomikalo, Vojislav Simić, Ilija Genić, Jure Robežnik, Dušan Jakšić, Lola Novaković, Anica Zubović, Majda Sepe, Marijana Deržaj, Đorđe Marjanović... Uoči festivala "Beogradsko proleće" 1963. štampa piše da Gabi Novak prestaje da se bavi pevanjem. Nema pesmu po njenoj želji... Iste noći, šaljem joj note. "Hvala, najlepše hvala...", javljaju se Gabi i Stipica. Festival je završen. Gabi je pobednik i pesma "Zbogom". Pobedu slavimo u zlatnim kuloarima Beograda, a negde u zoru idem sam na stara mesta: "Doboj" na Dorćolu, "Užička Kremna" u Dušanovoj ulici i kod "Zmajka'.  Onako, u crnom svečanom odelu sa peharom u ruci. Oko mene pijani boemi, sviraju rumunski Cigani i peva crna Mariola... A onda, odlazim na mansardu u san pobednika, usamljenika i nostalgičara. Iskreno, postoji kraj svake ljubavi i to je ljubavna smrt, mala ili velika. U pesmi, u nekoliko tonova i stihova, autor kaže sve... Ljubavni brodolom ostavlja trag, a muzika beleži i deli bol rastanka... Nikada neću zaboraviti Gabi Novak i naš zajednički uspeh.


PRIČE IZ "ĆIRE"

VREME je da svoj rad sa vokalnim solistom Miodragom Jevremovićem saberem. Ali, Miki Jevremović mi nedavno kaže: "Neka nas, neka još, rano je..."

Vokalni ansambl kompozitora Predraga Ivanovića "Stari tračeri" jedna je duša, topla i harmonična. Aleksandra - Duda Ivanović sada je prvakinja Beogradske opere, ali onaj glas koji je bojio i zlatio kompoziciju bio je još jedan orkestar.
A njene saradnice, njih tri, kao njene duhovne sestre, srebre i pozlaćuju tonove i stihove. Uživali smo. Miki, "Stari tračeri" i ja.

Ona nije došla kad cvetaju bulke. U umetnosti je tako: ljubav nikada ne prolazi. Ostaju delo, priča o njoj, pesma. Oni su i dalje svi zajedno.

Na svakom koraku "vreba ljubav". I to ona najopasnija, ljubav na prvi pogled! U prodavnici upoznamo plemenitu ženu koja prodaje hleb, identifikovanu sa ovim božijim jestivom... Nekada, zaželimo mir kraj nje i dom u kome će uvek biti dobro jelo i vruća srpska pogača... Ljubav zaigra svoju igru u senzibilnom i senzualnom dodiru žene u berberskoj radnji.

Njene ruke prelaze preko lica i vrata kao predigra dvoje ljubavnika. A nije tako. Lepo našminkana, u kostimu od svile, koja se nečujno leluja oko tebe, kreće se kao mačka ili srna... A ruke su joj duge i bele... Zar je onda čudno zaželeti romansu?

Kažu da vozovi nose radost i strah. Naročito oni sporoga hoda, vuku ljude kroz gradove, sela i bespuća, lepote i strahote ljudskoga uma. Oni večno žive i tragaju za vremenom i čovekom koji dolazi i odlazi sa ovoga sveta. U vozu, sva se lica promene. Menja im se osmeh na licu i ukaže zabrinutost. Kao da to nisu više oni ljudi sa perona. Uđe u njih neka radost ili strah koji ih obuzme zbog putovanja. U glavama putnika nisu više njihove misli, već one koje su ostavili, ili misli onih kojima žele da doputuju. Na licu, ukažu im se bore ili iznenadni osmeh. Izmeni se boja glasa. Svako ima svoj voz: brzi ili spori. Često je i sudbina takva: kakvim vozom putuješ, tako i živiš, opušteno ili žustro. Peron, železnička blagajna, kolovoz, lokomotiva, kondukter sa starim fenjerom kao kod marsovca, skretničar sa crvenom kapom, železnički radnici koji tovare pakete i džakove u vagone, kraj kojih je često, u ratnim prilikama i nemaštini, i vagon sa kravama i volovima, zečevima i ćurkama, ostaju nam u sećanju do kraja života.

Dugo je živeo voz "Ćira", koji je saobraćao na relaciji Užice - Beograd. Preživeo je ratove, dovozio i odvozio đake, studente, gospodu i seljake, špekulante, radovao i rastuživao svoje putnike. Od Užica do Beograda "Ćira" je putovao devet sati i pisci su stizali da napišu priču, studenti da spreme ispit, pesnici da napišu pesme, najlepše i najduže...  Vozovi bude i uspavljuju ljude, a njihov "garavi život" stvara i uništava. Ulazak voza u železničku stanicu, često je spas nekom čoveku ili smrt prevelikoj želji.

Ima li većih scena iz života od onih sa perona, zvižduka voza na stanici, lokomotiva koje purnjaju ili odlaze u daljine i neizvesnost? I nazivi železničkih stanica ukazuju na sudbinsku ulogu voza.

Stanica Termini inspiracija je za veliki roman i film. Lav Nikolajevič Tolstoj bežao je od smrti iz Jasne Poljane u kojoj je sagradio besmrtnost. Nije hteo da prizna sebi da smrt dolazi neminovno. Vozom je pobegao u Astapovo, železničku stanicu, u sobu šefa železnice, odakle se nije živ vratio. Voz ga je tu ostavio svome narodu i celom čovečanstvu...


Žarko Petrović | novembar, 2007. | Večernje novosti
4256  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Žarko Petrović (1932) poslato: Februar 04, 2011, 04:00:54 pm
**




PESME KOJE VEČNO ŽIVE

U mojim knjigama pod nazivom "Pesme koje večno žive" nalaze se, između ostalih, pesme koje su nastale u poslednjih sto godina (najmanje), a žive kao da su danas stvorene. Samo za mali broj njih znaju se autori muzike ili teksta. Njihovi stvaraoci su većinom ostali nepoznati, verovatno više nisu ni među živima. Mnoge su pisali boemi, palanački berberi, sveštenici, činovnici, ulični muzičari, primasi... Neki autori "došli su" iz drugih zemalja, iz drugih naroda; to su oni stvaraoci za čije pesme ne postoje granice. Nema granica za srce koje voli ili pati.

Dozvolite mi da budem iskren: ove pesme nije bilo lako zapisati, a naročito ih je teško bilo harmonizirati jer se razlikuju mađarske od ruskih, romanse od starogradskih, pesme narodne od prigradskih... No, moje dugo bavljenje ovim žanrom, sviranje u orkestrima sa Mađarima, Rusima, Ciganima i našim univerzalnim muzičarima, rad na orkestracijama ovih pesama za gramofonske ploče, davali su mi, smatram, dovoljno prava i znanja da ovaj posao, posle dužeg vremena, privedem kraju. Nadam se da ove dve knjige neće označiti i kraj moga rada na ovom muzičkom materijalu.

Ovde su zastupljene starogradske pesme, romanse, neke narodne pesme koje su postale trajno pevane iskazujući radost ili patnju svih generacija, pesme boema, Cigana, skitača, bulevara, ulica, muzičkih salona, koncertnih dvorana, radija, televizije... Ove knjige sadrže i neke moje kompozicije koje su pre trideset godina osvojile slušaoce i, dozvolite mi da budem neskroman, ostale da žive...

U ovaj muzički materijal uvrstio sam i neka stara narodna kola sa tematikom iz prvog svetskog rata, kada su vojnici i oficiri bili česta inspiracija poznatih i nepoznatih stvaralaca.

U svojoj umetničkoj karijeri dugo sam se bavio zapisivanjem, harmoniziranjem, sakupljanjem, aranžiranjem i izvođenjem muzike koju nisam ja stvorio kao kompozitor. Napisao sam i tri toma knjige "Ritmovi", koju su već, nadam se, upoznali muzičari i ljubitelji muzike. Zapisivao sam i solunske pesme, starogradske pesme i romanse...

Posao pri zapisivanju i aranžiranju "Pesama koje večno žive" bio je dug i vrlo težak. Jer, trebalo je saznati, zapisati, prosvirati, harmonizirati i stalno korigovati 300 melodija sa tekstovima! Međutim, rukovidila me je misao da je sve ono što je korisno za muzičku umetnost i kulturno-prosvetni razvoj jednog naroda i čitavog sveta vredno velikog rada ma koliko on bio mukotrpan.

Nadam se da su se pesme iz ove zbirke, pesme koje vladaju svetom, već čule i pevale od strane ljubitelja muzike našeg i drugih naroda. Sve one imaju nešto zajedničko, sadržajno, emotivno i trajno. Nije li to, možda, i prava poruka umetnosti uopšte, pogotovu u ovo vreme, kada smo svedoci "agresivne" muzike i često neljudske reći u stihovima nekih tzv. modernih pesama?

U zbirci "Pesme koje večno žive" melodije i tekstovi odraz su ljudske duše, sazdane su od smeha i bola, od ćutanja i pevanja, od tišine i sna, od ritma koji život znači, koga ima pa nema, i uvek tako...

Pesme koje večno žive pratile su i prate mnoge generacije. Bile su i ostale u miru i u ratu. Osvojile su duše ljudi čitavog sveta i svakog čoveka koji svoju tugu ili radost saopštava pevajući ili svirajući. One su uvek dobronamerne i onaj ko ih izvodi mora imati jedno osećanje čoveka tople duše i nežnog srca. U naše vreme to nije lako. Covečanstvo kao da je često preokupirano nečim potpuno suprotnim. Ali vi, ove pesme i ja predlažemo nešto drugo: nežno, lepo i trajno... zar ne?


Beograd, 1987. godine
Žarko Petrović

Žarko Petrović | Pesme koje večno žive
tri stotine pesama | Prvo izdanje, 1987. godine


Prilog člana Skypi
4257  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Žarko Petrović (1932) poslato: Februar 04, 2011, 04:00:30 pm
*

NOSTALGIJAŽarko Petrović

BOŽE, HVALA TI
01. Himna srpskim patrijarsima
02. Noć u Hilandaru
03. Vostani Serbije

KONCERT KOJI TRAJE
04. Bol pesnika

DNEVNIK KOMPOZITORA
05. Voz ide na zapad
06. Marija moja
07. Kneginja Milica
08. Zanos
09. Ljuba Suznooka
10. Zavičajna balada

MUZIKA ZA DVOJE
11. Tatjanino pismo Onjeginu
12. Santa Maria della Salute

ELEGIJA
13. Sve moje jeseni su tužne
14. Serenada Beogradu
15. Pismo
16. Dušo moja
17. Kada je na planini umiralo leto
18. Nostalgija






Pedeset godina rada Žarka Petrovića
NOSTALGIJA na CD

Jedan od najstarijih clanova SOKOJ i kompozitorska legenda na ovim prostorima, Zarko Petrovic je promovisao svoj CD "Nostalgija" (izdanje SOKOJ) kojim obelezava 50 godina rada. Buduci da je citava ova godina u znaku jubileja, 7. juna ce na Kolarcu biti odrzan veliki koncert sa oko 20 izvodjaca na kome ce se publika podsetiti opusa ovog kompozitora. Juce je Petrovic (1934) uz klavir podsetio na neke od slagera iz sezdesetih godina koje su izvodili Dusko Jaksic, Gabi Novak, Djordje Marjanovic, Miki Jevremovic... i, u kratkim crtama, izneo neke delove svoje bogate karijere. U jednom periodu, kako je rekao, sakupljao je i belezio starogradske kompozicije koje su objavljene na osam long-plej ploca (u izdanju Jugotona).

Ista kuca je objavila i dve ploce sa najznacajnijim solunskim pesmama, a kad se zainteresovao za zivot srpskih patrijaraha komponovao je nekoliko kompozicija dobivsi blagoslov patrijarha Pavla ("Himna srpskim patrijarsima", koju izvodi hor "Mokranjac" pri Hramu svetog Save otvara CD "Nostalgija").

"Na ovom disku sam ponesto iz svakog zanra — orkestarsku muziku i muziku za klavir, a tu se nalazi i nesto sto sam najvise zeleo da bude na disku a to je poezija. Poezija koju sam pisao uz put, uz muziku. Iz stihova sam izvodio muziku i komponovao je za klavir i onda sam to i odsvirao. Posle toga idu evergrin pesme — 'Sve moje jeseni su tuzne', 'Serenada Beogradu', 'Pismo'..."

Petrovica je Ekspres politika nagradila za zivotno delo, tri puta je pobedjivao na festivalu "Beogradsko prolece"... "Koncepcija ovog CD je nostalgicna. Opredelio sam se da moje visedecenijsko osecanje uoblicim ovde i odaberem kompozicije u kojima dominira nostalgija", zavrsava Petrovic.


J. S. Jovanović
4258  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Žarko Petrović (1932) poslato: Februar 04, 2011, 04:00:08 pm
**
ŽARKO PETROVIĆ


Sa albuma
"NAJLEPŠI STAROGRADSKI BISERI"

Dozvolite mi jednu neskromnost: pet (500) stotina starogradskih pesama i romansi zapisao sam i aranzirao. Veliki broj vokalnih solista prosao je kroz studio, radeci na ovom divnom umetnickom poslu, zajedno sa mnom kao dirigentom i aranzerom kao i ton majstorom Boroticem te drugim saradnicima. Danima i nocima, prenosili smo note na vecnu traku… No, nadam se da nismo stali: nova snimanja su u toku…

Na ovom albumu stavili smo samo najtipicnije iz te velike riznice starogradskih bisera, i to one koje su, kao i uglavnom sve starogradske pesme — zaljubljene, nostalgicne, pomalo cedne, pomalo anahrone ali uvek savremene i rado slusane…

Starogradsku pesmu mnogi nazivaju nasom pesmom. U ova vremena, kada 'lutamo' za nasim muzickim sadrzajem i formom, svakako da bi nam prijalo kada bi starogradsku pesmu mogli da nazovemo nasom pesmom! Tesko je to dokazati, jer su melodije mnogih starogradskih pesama izdrzale veliki uticaj madjarske i ruske romanse a neke i francuske provansalske pesme. Medjutim, tesko je dokazati da to ona nije. Ipak, starogradska pesma je nasa pesma. Uticaj koji je na nju u proslom veku ucinila evropska muzika, samo je 'in file' ove nase melodije koja ju je sentimentalizovala i dodala joj salonsku notu. Starogradska pesma nikad nije prestala da zivi, da se izvodi. Kao i pesme Suberta, kao vecne melodije Gadea, Gersvina… Starogradske pesme, za nas su to melodije koje vecno zive.

Starogradska pesma je u svojim najlepsim casovima — izmedju dvadesete i tridesete godine — dosla 'kao nesto staro da ispravi novo'. U to vreme — od 1920. do 1926. godine, bila je velika pojava sunda u muzici i poeziji. Na te pojave, zalili su se tada i kompozitor Djordjevic i knjizevnik Brana Nusic… Zar tako nije i u nase doba?

Starogradska pesma je romanticna muzika i ona nikada nije prestala da zivi a sada, ponovo je dosla kao odmor, kao cednost osecanja, mir u uzburkanom i ritmicnom zivotu naseg doba.

Najlepse starogradske pesme stvarali su nasi najpoznatiji kompozitori i pisci. Spomenimo samo neke — Binicki, Nesic, Marinkovic, Djordjevic, Bajic, pesnici Jaksic, Santic, Preradovic, Jova i Vojislav Ilic, Milorad Petrovic i ja. Svi oni stvarali su ove dobre i vecne pesme. Pa cak i ono kompozitori tzv. 'ozbiljne' muzike. Ako to nisu oni, onda su to bili talentovani, iskreni i zaneseni palanacki berberi, svestenici, cinovnici, ulicni sviraci…

Starogradska muzika je inspirisana umetnost. Ona je slika i zvuk jednog doba, iskreno dozivljena. Vreme je najbolji sud. Sto godina, posle svog nastanka mnoge starogradske pesme uticu na oblikovanje muzicke kulture, negujuci muzicki ukus slusalaca…

Ja i nasi mnogobrojni saradnici-izvodjaci, vise od jedne decenije radili smo na snimanju ploca poznatih pod nazibom — Starogradski 'biseri'. Do sada je izaslo deset albuma, uz niz albuma onih vokalnih solista za koje je karakteristican taj tip pesme.

Kao aranzer i dirigent snimaka ovih pesama, trudio sam se da mnoge osvezim novom formom i harmonijom, vodeci racuna da nista od lepote i sustine ne izmenim. Starogradska pesma najvise je zatrebala mladima, pa sam o njihovom shvatanju pesme morao voditi racuna.

Obradovalo bi nas, ako ovaj novi album probudi kod nasih slusalaca novu neznu i nostalgicnu radost.


Žarko Petrović 1984.
4259  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Žarko Petrović (1932) poslato: Februar 04, 2011, 03:59:40 pm
**




        ŽARKO PETROVIĆ

Kompozitor i pesnik Žarko Petrović rođen je u Užicu 1932. godine i taj novembar koji nije bio ni sasvim kišni, ni sasvim zimski i sada mu je intonacija svakidašnjeg života i umetničkog rada...—

Ovaj naš poznati kompozitor, boem duha, nezadrživi stvaralac u stalnim inovacijama, uselio se u mnoge mirise ruža, sede kose lepih žena, ulice velegrada i sokake malih varoši koje su često tako stare a tako mlade...

Danas živi i radi u Beogradu, na Kalenića pijaci. Kada ga sretnete uvek će vas nečim očarati, opiti, zaneti. Ovaj bogataš duha — kako ga neki poznati sugradjani nazivaju — u stvari je svukuda: na kiši, suncu, mansardi, kafani, ulici, studiju, planini, moru...

Više od 35 godina srećemo ga u muzičkoj literaturi romantične i nostalgične muzike. Još od pesme "Sve moje jeseni su tužne", kojom je naslikao sebe i sve generacije koje ne znaju za prolaznost ljubavi.

Izdavač


Deo teksta preuzet iz knjige notnih zapisa | Žarko Petrović — Pesme koje večno žive | tri stotine pesama
Prvo izdanje, 1987. godine
| Za izdavača, gl. i odg. urednik Zoran ŽIVKOVIĆ | Redakcija i notografija: ODELJENJE NOTOGRAFIJE IO "NOTA"

Prilog člana Skypi

Pevani pesnici — Žarko Petrović
Žarko Petrović — Kad je muzika ratovala
4260  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači [Izvođači drevne srpske muzike] / Ratko i Radiša Teofilović (1966) poslato: Februar 04, 2011, 02:04:58 pm
*

ZAPISANO O TEOFILOVIĆIMA


Konačno, dva Srbina koja su braća. Kada braća Srbi, blizanci, pevajući pomešaju svoje JA, pa onda pomešaju svoje TI, zaista nastane sklad.

Ratko i Radiša su pustolovi kao i svi pravi pevači. Svesni da je njihov pravi instrument u njima samima, oni se oprobavaju, igraju, intervenišu, ali smerno poštuju ličnost stvaraoca narodne pesme. Oni dokazuju da narodno pevanje nije fetiš, ni relikvija, već stalno liturgijsko kretanje duha kroz vreme.

Pomenuta braća nisu ni globalni seljaci ni građani sveta. Oni su narodni pevač u ogledalu koji kao udvojeni monolit stoji nasred pustinje. Svojim dvoglasom grade putokaz ka autentičnom koje se valjda negde moralo stvoriti. Naravno, čuje se nemir.

Čuje se da smo evroazijati da nam maternji jezik spada u indoevropske jezike i da je Evropa tek poluotok ogromnog parčeta globusa koji se zove Azija. Napose, multikulturalnost Balkana izopćuje kapric na lokalnoj razini.

Atraktivni u svojoj jednorodnosti, ova muzikalna dvojica odlično znaju da je pesma bestežinsko stanje govora, u ovom slučaju narodnog. Bistrog pogleda, sa nekakovetrovitim kosama, krstare Srbijom i slušaju. Strašno radoznali, ispevali su kartu neke zemlje. Ucrtano je i Kosovo.

Emilija Radmilović, Republika
 
Njihov do neverovanja slaganja u boji udvostručen glas, bez problema sa izgovaranjem i najneugodnijih suglasnika i samoglasnika, nalik neobjašnjivom instrumentu, glas upravo ne zvonak, ljubak - pre poput vetra, zemlje, ako se ikako može opisati, čvrst poput zemlje, mislim, isto toliko kao i ona hrapav, vlažan, prokrvljen žilicama korenja, glas koji suvereno vlada opservatorijama svoga grla, uznoseci u svodove bića uspelije i od najanđeoskijeg crkvenog hora — ima uporište u savršenom tlocrtu ovoga podneblja i nadleće ga sa aristokratskim elanom, ozbiljnošću koja imponuje.

Braća Teofilović preokrenuće mnogo koju muzičku karijeru i definitivno skinuti ljagu sa neopravdano ukaljanog imena narodne muzike.

Zorica Kojić — Danas
 
Teofilovići spadaju medju retke ljude koji, suprotno preovlađujućim trendovima, svoju sopstvenu zemlju podsećaju kako su u njenoj istoriji postojala i druga "polja delovanja" osim minskog. Kroz tu plemenitu misiju, oni su na putu da karijeru pretvore u riznicu istinskog blaga, za razliku od mnogih drugih koji su od svojih biografija načinili trezore banalnosti.
Ivan Ivačković — Vreme
 
Teofilovići sjajno osećaju da svako vreme mora imati svoj pečat. Tako su oni ne samo čuvari naše gotovo zaboravljene muzičke baštine, i ne samo njeni razbuditelji, Teofilovići su i stvaraoci koji na licu prošlosti urezuju nove crte, čineci ga još lepšim i bogatijim. Time što su se osmelili da nešto po definiciji nepopularno u našem drušvu, već toliko udaljenom od svojih sušinskih vrednosti — izvornu narodnu pesmu, pesmu koja nas je održala kroz vekove, učine popularnom, oni zaslužuju poštovanje i podršku posebne vrste.
Nevena Vitošević, književnik
 
Pogrešno je mišljenje da veći ansambl postiže više nego manji...Što je veći ansambl — to je manje srpske muzike. Time se, čak, potire intima koja karakteriše našu tradicionalnu muziku, a koja je veoma prisutna u pevanjuTeofilovića.

Njih je možda neka viša sila dala nama da prenesemo svetu najveće blago naše muzičke baštine. Teofilovići, stoga, nisu samo "Čuvari sna" već i nada u opstanak srpskog naroda — kroz srpsko muzičko blago.

prof dr Zorislava Vasiljević
 
Braća Teofilović su totalno originalni, superiorni, tajanstveni, fascinantni, mistični, neponovljivi i svoji. Oni se ne bave aranžerskom alhemijom već se vracćaju korenima, iskonskom zvuku tradicije, čistom izvorištu narodnih pesama koje su nastale pre nekoliko vekova. Nastanak tih pesama je lokalan ali je odjek globalan. Teofilovići nisu muzičari sa diplomama ali ipak imaju misionarsku ulogu.

Oni su praznik i svečanost pesme. Snažno, inspirativno i emotivno. Dobro uvežbano, virtuozno, zvučno savršenstvo pevanja.

Karolj Kovač, novinar
 
Braća u sebi nose kod kojim se odgoneta lepota tradicije temperamentnog Balkana. Svojom čulnošću razrešili su misteriju i predočili kako je lepota definitivno nekomplikovana, skromna, potpuna i suptilno nametljiva. Svaki put kada ih čujem na javi, grešno postojim kroz samo jedno osećanje: ponos!
Bojana Gnjatić, muzički kritičar
 
Oni su pravi zvuk duhovne snage naše narodne pesme, posebno lirske. To su iskonski glasovi stradanja, uspona i padova Srbije.
Radomir Andrić, književnik
 
Moćni dah braće Teofilović bio je tako blag da je publika u kapelici San Karlo de Montičelo, opčinjena magičnim brujanjem ovih srpskih pevača, pazila da ne oskrnavi tu neočekivanu čaroliju. Sijamski glasovi iz Srbije postaju jedino sećanje jednog ljubavnog "nikad političkog" repertoara... Pesme o ljubavi i o rastanku, otpevane u jednom dahu mada na jednom nerazumljivom jeziku, ipak uzbuđuju slušaoca.

Harmonije su tu da bi zadržale melodijsku liniju na zemlji, da ne odleti predaleko. U korzikanskim polifonijama našli su tu duhovnu crtu, zajedničku njihovim glasovima pristiglim sa druge strane.

Sesil Kaznav, novinar

Da mi neko ponudi jedno putovanje, voleo bih da odem sa Blizancima na Kosovo, da ih tamo čujem kako pevaju u starim pravoslavnim crkvama ili da prisustvujem svadbi Goranaca, tih muslimanskih Slovena čiju muziku Teofilovići pokušavaju da sačuvaju od zaborava budući da ta kultura polako nestaje... Takav put je sada previše opasan za Srbe, čak i kad pevaju tako veličanstveno kao braća Teofilović.
Patrick Graham, novinar
 
Teofilovići bogate muzičku scenu srpske kulture vraćajući muziku u nacionalni muzički kredo i to onu kojom je srpski duh oslobodio srpsko nacionalno biće.
Ljubivoje Jovanović, književnik




Foto: N. Babić
http://www.teofilovici.rs
4261  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači [Izvođači drevne srpske muzike] / Ratko i Radiša Teofilović (1966) poslato: Februar 04, 2011, 02:04:08 pm
*

PREDSTAVLJEN NOVI CD BRAĆE TEOFILOVIĆ


Beograd — Album "Vidarica" braće Teofilović i gitariste Miroslava Tadića sa obradama tradicionalnih pesama iz Srbije, Kosova i Metohije, Makedonije, Dalmacije i Bosne, istovremeno objavljen u Srbiji i Americi, predstavljen je danas u beogradskoj galeriji "Ozon".
 
Brojnim novinarima i poštovaocima muzike koju izvode Teofilovići i gitarista Tadić, album sa 14 numera predstavila su tri izvođača i muzički kritičar Ivan Ivačković.

Album je snimljen u martu prošle godine u Los Anđelesu u studiju Skota Frejzera koji je bio i tonski snimatelj, rekao je Tadić, renomirani gitarista i više od dve decenije profesor gitare na uglednom Kalifornija univerzitetu u Los Anđelesu, koji je doputovao u Beograd specijalno za predstavljanje albuma. Tadić je rekao da to što je album snimljen na istom mestu gde su godinama radili, stvarali i snimali članovi čuvenog "Kronos" kvarteta, čiji je Frejzer dugogodišnji tonski snimatelj i realizator svih "živih" nastupa širom sveta, svakako doprinelo kvalitetu albuma "Vidarica". Teofilovići i Tadić su ispričali da je izdavač albuma za Ameriku "Nine Winds Records" a za Srbiju "Helicom Publishing", da album sadrži tekst svih 14 pesama na srpskom kao i prevod na engleski i da veruju da će biti prihvaćen širom sveta.

"Naš jezik je prepun ritma i melodičnosti koji su jako privlačni, verujem da će ljudi rado slušati ovaj album što sam u SAD već doživeo, samo moj rektor je kupio 40 albuma da podeli donatorima Univerziteta kao primer šta radi jedan od njegovih profesora", ispričao je gitarista Tadić.

O nazivu albuma izvođači su kazali da je njegovo značenje dvostruko, da je po rečniku Srpske akademije nauka to žena koja isceljuje lekovitim travama ali i posvećeni izvori koji imaju lekovitu moć.

Prema rečima Ivačkovića, izlazak albuma "Vidarica" je izuzetan događaj jer je spojio vanserijsku nadarenost Ratka i Radiše Teofilovića čiji glasovi godinama ne prestaju da fasciniraju, i majstorstvo gitariste svetskog renomea Tadića. "Kroz 14 pesama, od kojih je svaka autentični dragulj, magija "Vidarice" zaista se ispostavlja kao lekovita: ovo je, drugim rečima, album čiji sadržaj potpuno odgovara njegovom naslovu", istakao je Ivačković.

Radom sa gitaristom Tadićem dva brata Teofilovića su fascinirana, mnogo je sličnosti koje ih vezuju ali su opet sačuvali svoje osobenosti. Album je nastao iz potrage za osobenim, jedinstvenim zvukom, na njemu su arhaične pesme ali i varoške u novoj obradi, kazali su Ratko i Radiša, jedinstveni izvođači drevne srpske i balkanske vokalne muzike. Teofilovići su snimili preko četrdeset pesama, od koji se 15 našlo na debi albumu "Čuvari sna", objavljenom 1998. godine a kako je rekao gitarista Tadić, oni znaju oko 1.500 pesama tako da imaju mnogo prostora za nove zajedničke albume.
(Tanjug)
 
Međunarodni radio Srbija | 17.05.2012.
4262  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači [Izvođači drevne srpske muzike] / Ratko i Radiša Teofilović (1966) poslato: Februar 04, 2011, 02:03:22 pm
*

VISOKA VATRA


Ratko i Radiša Teofilović, blizanci sa glasovima kakvi nastaju jednom u dekadi, ako ne i ređe, stižu sa Balkana. Pevati na Balkanu, uključujući Srbiju, zemlju u kojoj su Teofilovići rođeni i u kojoj su se najpre pročuli, istovremeno je lako i teško. Lako je zato što na Balkanu oduvek postoji kijamet divnih tonova i blistavih pesama, pa je čoveku dovoljno da zavuče prste u taj ćup i pronađe šta god poželi. Teško je otud što u takvom obilju do pravog izražaja dolaze samo ljudi izuzetnih sposobnosti i vanrednog nadahnuća. Braća Teofilović svakako spadaju u tu kategoriju: najčešće bez ikakve instrumentalne podrške, bez čipke i ukrasa, oni svojim glasovima čine da se ponovo zacakle davnašnje, prastare uspomene. Pevajući u isti mah moćno i sa lakoćom, Ratko i Radiša nas vode u vrtlog ljubavi i melanholije, ta dva najveća balkanska poroka. Sposobni da pomeraju najdublje prostore slušaočevog bića, da mu na visokoj vatri tope srce i uvuku mu se u sve kosti i sokove, Teofilovići već godinama odbijaju da na bilo koji način banalizuju tajanstvenu veštinu stapanja dva glasa u jedan. Nemojte, stoga, misliti da ćete ih nagraditi ako dođete na njihov koncert ili kupite njihov disk.

Ivan Ivačković | Teofilovići


*    *    *


Teofilovići
KONCERT — BELGRADE LIVE




Snimano Februara 2005. u Beogradskom dramskom pozorištu
ONE RECORDS


4263  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači [Izvođači drevne srpske muzike] / Ratko i Radiša Teofilović (1966) poslato: Februar 04, 2011, 02:02:32 pm
*
[O pesmama sa CD-a "Sabazorski vetrovi"]


BRAĆA TEOFILOVIĆI U TRAGANJU ZA LEPOTOM


Davno, veli priča, starogrčki pesnik Stezihora ispevao je pesmu u kojoj je prokleo lepu Jelenu, što je svojom lepotom donela nesreću Grcima. Uvređena ovim činom boginja lepote, Afrodita, oslepela ga je! Pesnik je namah spoznao strahotu vlastite pogreške. Slep, kažnjen, ispevao je novu pesmu, u kojoj je pevao o svome kajanju, o saznanju da lepota daje smisao životu. Huljenje na lepotu jeste i huljenje na život.

Nastavljajući ozbiljna, osmišljena, svakojako nadahnuta traganja za novim etnozvukom, čuvari sna — braća Teofilovići, Ratko i Radiša – predstavljaju se novim muzičkim ostvarenjem, novim kompakt-diskom. Ovoga puta pesme ne potiču samo sa Kosova i Metohije. Izuzev područja Vojvodine, zastupljene su sve srpske oblasti. Zvuku i bruju ljudskoga glasa pridodata je odlična instrumentalna pratnja. Zvukovno-ritmičnim oglašavanjem tapana pesme su dobile ne samo novi "muzički glas", već i osobenu, vanvremensku, natprirodnu, magijsku trodimenzionalnost.

Ovo muzičko ostvarenje Teofilovića nije samo nastavak traganja za savremenim etno-zvukovnim izrazom, ono jeste i svekoliko traganje za smislom i lepotom života. Šesnaest odabranih pesama to nam svedoči na različite načine. Smisao života, a jednovremeno i lepota življenja, sadržani su u ljubavi, u nastojanju da se ostvari životna i biološka ravnoteža, da se muškarac i žena sjedine u težnji da oplemene ljudsko postojanje i produže čovekovo trajanje na zemlji. Pesme na samosvojan način zbore o čežnji mladića, o čežnji devojke, o njihovom nastojanju da se sjedine i time daju lepotu i smisao postojanju. Od prve pesme, Crno grojze, preko Čaj goro čarna, pa sve do nostalgične, setne pesme, Popoj mi, slugo careva — kazuje se jedna priča. Mladić, čobanin, kome je gora i družbenica i zaštitnica, moli je da preuzme brigu o ovcama, kako bi on sišao u nizinu, u selo, i našao devojku — bilo za sebe, bilo za svoga brata, jer radost ostvarivanja nove životne zajednice nadvladava svačiju pojedinačnu, uvek pomalo sebičnu — sreću. Momak će potom devojku prizivati, mamiti je obećanjima. Nudiće joj i crno grožđe i žuto cveće. Opčinjen lepotom, posmatraće kako nadljudske prirodne sile (Sabazorski vetrovi) razvijaju, oblikuju i uvećavaju devojačku lepotu. Priznavaće vlastitu fizičku oduzetost u susretu sa neverovatnom lepotom devojke i snagom životvornog principa, koji ona u sebi nosi. U nemoći, priznavaće joj mađijske sposobnosti: svedočiće kako ona vlastitom lepotom, poput Sunca, obasjava prostranstva, ili kako njome čini da čovek zaboravi na sve, na glad, na žeđ (Leba imam, nega jedem, / Vina imam, nega pijem). Povremeno će mladić sebe opominjati, a katkad će biti i opominjan kako sve dolazi u svoje vreme, kako ništa ne treba tražiti van vremena koje je priroda sama odredila (Kad maline zrele budu / i same će opadati). U trenucima traganja za srećom, za smislom i lepotom življenja, iskakaće iz podsvesti stravična prisećanja na užase iz minulih vremena, iz vremena koja se uvek u nekom vidu mogu povratiti (Noć, tamna noć). Žena, iskonski darovatelj života, budući nabijena pozitivnom životnom snagom — iznova vraća optimističku energiju pesmi. Devojka će u grivu konja uplitati bisere kako bi ulepšala bratovljevu svadbu, jer ta svadba, prirodno, otvara put i njenoj budućoj svadbi, njenom putu ka sreći. Iz nekih pesama odjeknuće i zvuk i misao davno prohujalih vremena. Ljubavna pesma o Deli Magdaleni i o najboljem ovnu koji joj je uzet — daleki je odjek, mutno sećanje na stare koledarske pesme u kojima sa visina, ili iz magle, izjahuje nepoznati konjanik. Konjanik uzima darove koji mu se nude, ili koji mu se nalaze na dohvatu, a sledeće agrarne godine uzvratiće bogatijim uzdarjem. Sa ovna devetaka, kojeg neznani delija u pesmi odnosi — odjekivaće zvuk božanskog zvona (dzvono od iljade), a u božanskom zvonu zračiće na sve strane sveta božansko zrno, zrno Davinovo, koje nije ništa drugo do oko devojačko, sublimacija večne lepote i ishodišta života.

Stihovi "Zajdi, zajdi, jasno slnce / Zajdi, pomrači se! / I ti jasna, le, mesečino, Begaj, udavi se!" — predstavlja prelep i pretužan polemički dijalog sa poznatim, omiljenim narodnim stihom prepunim vere u budućnost, u trajanje : "dok je sunca i dok je meseca". Dok traju sunce i mesec, traje svet, traje život. Nepostojanje (ili uništenje) sunca i meseca označava suprotnost postojanju. "Žal za mlados'", koja je morila Boru Stankovića, u ovoj pesmi dobila je svoj najpoetskiji, ali i najkompleksniji iskaz. Nije reč samo o prohujaloj mladosti, o godinama nemoći koje nastupaju, već i o spoznaji kako je mladost potrošena, a da se nije doseglo ni za lepotom, niti za smislom života.

Pesma Popoj mi, slugo careva označava prirodni poetski završetak ovoga, ali i svakojeg ljudskog traganja. To je filigranski satkan, duboko promišljen iskaz o nesumnjivom raskoraku koji postoji između želja i namera onih koji stvaraju i proishoda njihovog čina. Nedovoljno svestan vlastite kratkovečnosti, a možda još više preplašen spoznajom njene izvesnosti, čovek nastoji da jednovremeno započne mnoga traganja i mnoga zidanja. Naposletku, spoznaje ograničenost ljudskih nastojanja. Pesma Popoj mi, slugo careva jeste pesma o stvaralačkom činu, ali i pesma o životnom putu svakoga čoveka.

Braća Teofilovići novim muzičkim ostvarenjem načinili su značajan korak unapred u traganju za savremenim etno-zvukom. Njihov pristup našoj muzičkoj baštini pokazuje kako nove generacije, odrasle u soliterima, na asfaltu, u kompjuterskom i u video okruženju — mogu da prihvate tradicionalne zvukovne korene, pa da im se, u određenom smislu, i povrate. S druge strane, izborom pesama i njihovim sledom, Teofilovići kazuju osobenu priču o večitom ljudskom traganju za smislom postojanja i za lepotom u svakom njenom vidu. Razmišljajući vekovima i milenijumima o svrsi života, čovek je otkrio uzbudljivost lepote traganja.


Prof. dr Nenad Ljubinković

Izvor: CD Teofilovici — Sabazorski vetrovi
Snimano, 14. maj, 2001. godine, Banski Dvor — Banja Luka
4264  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači [Izvođači drevne srpske muzike] / Ratko i Radiša Teofilović (1966) poslato: Februar 04, 2011, 02:02:02 pm
*
[O pesmama sa CD-a "Čuvari sna"]


KAKO NATPEVATI VILU

Jedna stara, na srpskim prostorima dobro znana epska narodna pesma peva kako su znameniti balkanski i srpski junak Marko Kraljević i njegov pobratim Miloš Obilić jahali kroz planinu Miroč. Tokom dugoga puta Marko Kraljević je zaželeo da pobratim pesmom prekrati obojici dugo putovanje. Miloš je dugo odbijao nagovore Markove plašeći se vile planinkinje. Miročka vila mu je zabranila pevanje na njenoj planini, jer je Milošev glas bio mnogo lepši od njenog... Miloš je ipak zapevao! Opčinjena prelepim glasom junaka, vila mu je u početku otpevala, natpevana, u nastupu ljubomore, ustrelila ga je. Veliki junak, Marko Kraljević, zahvaljujući svome vilovitom konju, Šarcu, uhvatio je vilu. U strahu za vlastiti život, vila je lekovitim biljem povratila iz mrtvih ustreljenog junaka. Lepota Miloševog glasa iznova je mogla da odjekne planinom.

Mitskim jezikom pesma zbori o čaroliji vibracija ljudskoga glasa, o lepoti i moći pevanja. Do god prostorima odjekuje zvuk i bruj narodne pesme — žitelji tih prostora potvrđuju postojanje i prisustvo. Uspe li, pak, kogod zloželeći da priguši narodnu pesmu, da pamćenje pretvori u zaborav, a zvuk u muk — sudbina naroda je zapečaćena. Budućnosti nema!

U vremenima kada, sticajem različitih okolnosti i uzroka, nestaje, odnosno prestaje da se peva stara narodna pesma, kada različne oblasti Srbije postaju lišene prepoznatljivosti drevne narodne pesme, kada se u traganju za novim zvukom iznalazi onaj koji nije ničiji, a može biti svačiji — braća Teofilović preduzimaju odlučan, hrabar, pionirski korak. Prirodni predstavnici generacije koja je nacionalno odelo zamenila džinsom ("jeansom"), oni pokušavaju da starim-znanim, nekad starim-zaboravljenim pesmama udahnu novi život. Svesno se lišavajući zvučne instrumentalne potpore, bezrezervno verujući u beskrajne izražajne mogućnosti ljudskog glasa, braća Teofilovići tragaju za zvukom starih pesama, za zvukom koji može i treba da postane blizak generaciji njihovih vršnjaka, kao i mlađih koji stasavaju, koji pristižu. I nalaze ga!

Nekoje, između petnaest, za ovu priliku odabranih pesama, vaskrsli su iz zapisa etnomuzikologa. U tom smislu, od presudne koristi bila im je zbirka narodnih melodija i napeva sa Kosova i Metohije Miodraga A. Vasiljevića (štampana 1950). Pesme nisu preuzimali po principu automatizma, ili naučne dokumentarnosti, nekoje pesme su svesno skraćivali  u odnosu na stare etnomuzikološke zapise, jer u takvom, rudimentarnom obliku one danas nastavljaju trajanje u narodnom pevanju. Pesma je živa narodna misao, podložna izmenama, promenama. Nije okamenjena, jer ni njen večiti, trajni tvorac: narod, tačnije čovek, nije uvošten u životu i trajanju. Tako je, na primer, u pesmi Duni lađane (br. 3) izostao stih koji kazuje šta devojka čini pod rumenom ružom: veze darove za svadbu (izostao je stih: "Kude ja vezem darove!"). U pesmi Gusta mi magla padnala! šesti stih veli kako "oni (terzija, prim. N.Lj.) mi šijev eleče". Kosovsko-resavski govor u sučeljavanju sa drugim srpskim govorima doživeo je brojne prirodne izmene, pa se tako, zahvaljujući promenama u govoru — danas ovaj stih peva izmenjen u duhu tzv. književnog jezika: "Ono mi šije eleče". U današnjem narodnom pevanju skraćena je i prelepa pesma Preleteše tice lastavice! Posle stihova koji kazuju kako su tice lastavice pale devojci na đerđef, sledio je stih u kome zabrinuta devojka goni tice: "Iš odatle, tice lastavice". U skladu sa "brzim" vremenom u kome se živi, iz pesme je izostavljen ovaj stih. On se na osoben način podrazumeva, pa je pesma jednostavno nastavljena devojčinom upozoravajućom molbom: "Ne cepajte, žalostiš". Svadbena pesma Goranaca sa Šar-Planine (Atidžiče, belo, crveno! — br. 13) ne može se danas razumeti bez niza dodatnih objašnjenja. Nije više jasna ni mnogim žiteljima Kosova.

Nužno je upozoriti slušaoce da način pevanja braće Teofilović nije jednostavno, dokumentarno autentično terensko pevanje, ili "skidanje" iz zapisa. Osluškujući u sebi zov starih načina dvoglasnog pevanja kakav se možda ispevavao u pradavna vremena, udahnuli su ovim pesmama neophodan novi život: stare pesme o večitim ljudskim težnjama, željama, strahovima, patnjama — približili su generacijama stasalim u senkama betonskih višespratnica, očiju uprtih u monitore kompjutera.

Sled od petnaest starih narodnih srpskih pesama započinje, kako to vazda i biva u svakojem narodnom veselju — zdravicom, pesmom kojom se uz čašu dobrog vina želi uspeh u svakome poslu kojega se ko lati.

Raspored pesama određivale su zvučne odlike, jednostavnost ili složenost zvukovnog izraza. Autori, braća Teofilovići, trudili su se da pesme prirodno proishode jedna iz druge, da zvukovno ne idu jedna na uštrb druge, da muzičku pažnju slušalaca održe nesmanjenu od prve po poslednje pesme.

Zdravicom, prirodno započet, splet starih srpskih narodnih pesama u novom ruhu, u novoiznađenom, čudesnom zvučnom poju i bruju okončava se, jednako prirodno, pesmom bremenitom od nataložene tuge i muke. Nakon slušanja ostajemo opčinjeni, uzbuđeni i unespokojeni složenom zvučnom porukom. Za trenutak se pričini kao da su se vaskoliki istorijski put i trajanje, vaskolike daće i nedaće srpskog naroda stekli i saželi u zvuku petnaest pesama.


Prof. dr. Nenad Ljubinković
Beograd, na Blagovesti, 1998.
4265  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači [Izvođači drevne srpske muzike] / Ratko i Radiša Teofilović (1966) poslato: Februar 04, 2011, 02:01:37 pm
*

ČUVARI SNA


Teofilovići! Odakle dolaze ti glasovi? Iz zemlje ili srca? Na obe adrese u Srbiji je san. Ratko i Radiša tu pesmom stražare.

Čuvari sna simbolišu trag sveta najintimnijih i najsnažnijih uverenja, kao večni zatočenici monaških budnosti i hroničari anđeoskih nesanica. Oni su duhovna bića koja misijom strasno otpevane pesme podsećaju, obrazuju i otimaju od zaborava.

Teofilovići su u potpunosti okrenuti tradiciji, velikom skladištu narodnog iskustva, sa koga razni razno uzimaju. Braća biraju ono što drugima, izgleda, ne treba. Kad zapevaju shvatate šta to znači oglašavanje u pustinji. Za Teofiloviće postoji samo jedan način pevanja. Onaj, zatvorenih očiju, stegnutih šaka, glava ka nebu i otvorenog srca, u kome zbir emocija nadrasta sam razlog pesme. Oni za koje postoji hiljadu načina pevanja, ti i takvi se u ovo ne upuštaju.

Zato su Ratko i Radiša ne samo čuvari narodnog sna vec i jedinstven znak o čudu pesme. Ako je ta Srbija stvarno velika Tajna, onda Teofilovići nude jednu od najboljih šifara za njeno razumevanje.

Tradicionalna muzika je arheologija sećanja.

Brojni istorijski nanosi ni u jednom sloju verno ne pokazuju složenost zvučnog bića ovog naroda. Baš zato melodijska vrludanja, lelujanja glasa i snaga zanosa, rasutih kroz istoriju i geografiju a tako bliskih slovenskoj duši, deluju, u vokalnom tumačenju Teofilovića, kao teški požar sa svih strana.

Tada se i tako otvara jedan prostor koje taško da uopšte poznajemo.

Superiorno raspolažući najstarijim ljudskim instrumentom i darom da čuju prošlost, Ratko i Radiša su zapravo tišina stvari, zvuk senki, drhtaj večnosti i večni brum ove neukrotljive Božje zemlje.

Svaka pesma Teofilovića starija je od nanovijeg svetskog carstva!


Petar Popović
predgovor CD-a "Čuvari sna"




4266  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači [Izvođači drevne srpske muzike] / Ratko i Radiša Teofilović (1966) poslato: Februar 04, 2011, 02:01:10 pm
**

DISKOGRAFIJARatko i Radiša Teofilović


CD Čuvari sna

01. Koj u Zdravlje pije ladno vino — zdravica /okolina Topole  
02. Oj, goro — rodoljubiva pesma /centralna Srbija  
03. Duni mi, duni, lađane — svadbena pesma /Gnjilane, Kosovo  
04. Gusta mi magla padnala — svadbena pesma /Strpce, Kosovo  
05. Marijo, bela kumrijo — pecalbarska pesma /Brod,Gora, Sar planina, Kosovo  
06. Neven vene — ljubavna pesma /Orahovac, Kosovo  
07. Oj javore, javore — ljubavna pesma /Centralana Srbija  
08. Koj će ti kupi al karice — ljubavna pesma, pokloni /Pec, Kosovo  
09. Jeleno Solun devojko — praznicna pesma /Gornje Nerodimlje, Kosovo  
10. Varaj Leno, Magdaleno — ljubavna pesma /Leskovac  
11. Tri devojke zbor zborile, stoj Drino — ljubavna pesma /Zapadna Srbija  
12. Preleteše ptice lastavice — ljubavna pesma /okolina Peci, Kosovo  
13. Atidžice belo, crveno — svadbena pesma od prosevine do svadbe /Brod, Gora, Sar planina, Kosovo  
14. Sanko si Bonka zalibi — tragicna ljubavna pesma /okolina Negotina  
15. Oj, Moravo, mutna vodo — rodoljubiva pesma /Zapadna Srbija


CD Sabazorski Vetrovi
Snimano, 14. maj, 2001. godine, Banski Dvor — Banja Luka

01. Crno Grojze  
02. Čaj Goro  
03. Noć, tamna noć
04. Soko mi leti visoko  
05. Đurđa devojka  
06. Oj, golube  
07. Mesečino davino  
08. U selo kavga golema  
09. Zajdi, zajdi  
10. Todora  
11. Sabazorski vetrov  
12. Ovce čuva deli Magdalena  
13. Cveto, mori, Cveto  
14. Visoka si, planino  
15. Marijo, ćero Marijo  
16. Popoj mi slugo careva


CD Vidarica
Snimljen 29. i 30. marta 2011. u Sound Architecture studiju

01. A Što ti je mila kćeri
02. Rosna livada
03. Gusta mi magla padnala
04. Oj, ovčarče
05. Gugutka
06. Kraj potoka, bistre vode
07. Zaspalo je siroče
08. Majko igla i bičvica
09. Navali se Šar planina
10. Sagradiću šajku
11. Snošti go vidov
12. Mome Stoje
13. Sela baba da večera
14. Stojane, sine Stojane



CD Koncert u Beogradu, 2007. — Live

01. Duni mi, duni, lađane
02. Što si rano podranila
03. Oj, golube
04. Zonke, mori, Zonke
05. Al' kanarice
06. Zaspala devojka
07. Gugutka, guga lele
08. Zajdi, zajdi (instrumental)
09. Tuđa zemlja & Ni prela gora
10. Navali se Šar planina
11. Cveto, mori, Cveto
12. Oj, goro
13. Marijo, bela kumrijo
14. Sedna baba da večera
15. Kaleš bre Anđo




"Nastavljajući ozbiljna, osmišljena, svakojako nadahnuta traganja za novim etnozvukom, čuvari sna — braća Teofilovići, Ratko i Radiša, predstavljaju se novim muzičkim ostvarenjem. Ovoga puta pesme ne potiču samo sa Kosova i Metohije. Izuzev područja Vojvodine, zastupljene su sve srpske oblasti. Zvuku i bruju ljudskoga glasa pridodata je odlična instrumentalna pratnja. Zvukovno-ritmičkim oglašavanjem tapana pesme su dobile ne samo novi "muzički glas", već i osobenu, vanvremenesku, natprirodnu, magijsku trodimenzionalnost."
Prof. dr. Nenad Ljubinković

4267  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači [Izvođači drevne srpske muzike] / Ratko i Radiša Teofilović (1966) poslato: Februar 04, 2011, 02:00:45 pm
*


RATKO I RADIŠA TEOFILOVIĆ




Naša dužnost je da u Srbiji, našem izvoru i izboru,
budemo posrednici između prošlog i sadašnjeg vremena,
kroz pra zvuk koji svi nosimo negde duboko u sebi.

Teofilovići




"Braća Teofilovići su rodom iz Čačka, grada u čijoj okolini se čuvaju stare tradicije narodnog melosa. Blizanci Ratko i Radiša su izuzetni izvođači srpske i balkanske vokalne muzike. Tokom petnaestogodišnjeg rada pošlo im je za rukom da razreše "misterij drugog glasa", i time su našli davno izgubljenu harmoniju u tradicionalnom pevanju. Njihova muzika oživljava dvovekovno muzičko nasleđe i odražava duh cele balkanske regije. Od 1998. godine Ratko i Radiša imaju neprekidan uspeh... Svuda su očarali publiku, i uvereni smo da njihovo prisustvo ima istaknuti značaj za kulturno približavanje naših zemalja."


Blizanci Teofilovići, Ratko i Radiša, jedinstveni su izvođači drevne srpske i balkanske vokalne muzike. Tokom petnaest godina priprema — pre nego što su se odlučili da prekinu tišinu i stupe na svetsku etnomuzičku scenu — uspeli su, između ostalog, da reše "misteriju drugog glasa" i pronađu dugo izgubljene harmonije tradicionalnog pevanja. Njihov debi album "Čuvari sna", objavljen 1998, prvi je u nizu od četiri CD-a koji čine inicijalni ciklus.

Teofilovići su prve snimke za Radio Beograd načinili 1994 — do danas su snimili preko četrdeset pesama, od koji se petnaest našlo na albumu "Čuvari sna". Nastupali su na mnogim festivalima i muzičkim smotrama u zemlji, a maja 1997. predstavljali su Jugoslaviju na etno-festivalu u Trondhajmu, Norveška, u organizaciji evropske RTV asocijacije CIROM. Jula 1998. učestvovali su na etno-festivalu u Sloveniji, a avgusta 1999. bili su gosti etno-kampa u Skoplju, Makedonija. Učešće na koncertu Vlatka Stefanovskog i Miroslava Tadića oktobra 1999. propraćeno je ovacijama publike — zajednička verzija standarda "Kaleš bre Anđo", izvedena tom prilikom, spada u onu najređu vrstu pozitivnih koncertnih ekscesa, koji se kasnije dugo pamte i prepričavaju. Njihovi koncerti u beogradskom Domu omladine 4. i 5. novembra 1999. pretvorili su se u istinski trijumf i jedan od događaja sezone. Početkom decembra sa izuzetnim uspehom učestvovali su na Džez festivalu u Kanjiži. Krajem jula 2000. imali su seriju nastupa na međunarodnom festivalu "Wasshoi 2000" u Osaki, Japan, gde su učestvovali kao zvanični predstavnici Jugoslavije. Kao gosti na njihovim naspupima pojavljuju se vanserijski izvođači na tradicionalnim instrumentima Žorž Grujić (gajde, rog, duduk, kaval) i Dušan Đukić (tapan, udaraljke).

Muzika Teofilovića sažima više od dva veka tradicionalnog muzičkog nasleđa i evocira duh celokupnog regiona. Mnoge od pesama koje Radiša i Ratko izvode bile su skrivene duboko u kolektivnom pamćenju naroda, mnoge druge pesme sasvim zaboravljene, ili sačuvane samo u fragmentima. Teofilovići su tragali za njima, pronalazili ih i vraćali u život, darujući im ponovo izvorna značenja i emocije, ali obogaćene visoko individualizovanim umetničkim pristupom i savremenim uticajima. Aranžmani i interpretacije odišu dubokim poštovanjem ne samo prema prošlosti, već i sadašnjosti i, naravno, budućnosti i nikoga, zaista nikoga, ne ostavljaju ravnodušnim.

Ako želite i umete, vi takođe možete postati deo njihove magije. Onda ćete moći da podelite tajnu i sa drugima: da negde u drevnim i mističnim balkanskim prostranstvima dva čoveka pevaju kao jedan, čuvajući od zaborava zajednički, neprocenjivi san.
 




Fotografije i tekst: http://www.teofilovici.rs
4268  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Tihomir Paunović (1932) poslato: Februar 04, 2011, 02:28:50 am
**


TIHOMIR PAUNOVIĆ — IZDATI SINGLOVI & ALBUMI









4269  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Tihomir Paunović (1932) poslato: Februar 04, 2011, 02:28:27 am
**




TIHOMIR PAUNOVIĆ

Tihomir Paunović je rođen je u Orljivu kod Petrovca na Mlavi 24. decembra 1932. godine.

"Pojavio se 1965. godine na audiciji Radio Beograda. Odmah je zapaženo da se radi o izuzetnom muzičkom talentu, izvođaču na starom narodnom instrumentu fruli.

To su potvrdili i prvi njegovi snimci sa melodijama narodnih igara iz Istočne Srbije odakle je i rodom. (1932. god)

Frula je do 30-tih godina XII veka uglavnom služila za razbijanje dosade pastirima i kiridžijama, ili sviranju na seoskim saborima. Od pojave izvrsnog majstora Save Jeremića frula je zainteresovala mnoge mlade ljude naročito u drugoj polovini prošlog veka, pa i Tihomira Paunovića, koji je uspeo da savlada sve tehničke tajne ovog instrumenta i da se vine do najvišeg izvođačkog duha. No, kod Tihomira nije u pitanju samo izvanredna tehnika već i veoma izražajna muzikalnost tako da je on sa zapaženim uspehom izvodio i melodije iz krajeva van Srbije. Ušao je potpuno u sve stilske tajne srpskih kola, tako da smo mu sa poverenjem poveravali snimanja i ovih igara i sa velikim narodnim orkestrom ('Moravac').

Kao predstavnik Radio Beograda sudelovao je na festivalima i u inostranstvu. (Austrija)." [Đorđe Karaklajić]


Frula Tihomira Paunovića bi u nekim drugim rukama verovatno bila samo obično parče šupljeg drveta. "Folklorna igra" koju izvodi ovaj majstor na fruli dočarava našu istočnu Srbiju u neko davno vreme bolje od bilo koje monografije ili arhive. Mitski obredi, igra i virtuoznost govore da je ovde od davnina bilo civilizacije i kulture iako smo se mi trudili da sve to zakopamo i kao pravi novopečeni pomodari zagadimo nekim jeftinim kičerajem. [Aleksandar Kulić]


Više od šest decenija Tihomir Paunović je putujuća riznica srpske baštine, koja iznedrava vrhunske i neprolazne vrednosti onoga što je najbolje u vlaškoj i srpskoj muzici. Daleke 1954. godine postaje intrumentalni solista Radio Beograda. [Dragana Marinković]
4270  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Žarko Milanović (1920—2006) poslato: Februar 04, 2011, 02:22:10 am
**

ŽARKO MILANOVIĆ O SEBI


Od najranijeg detinjstva gajio sam ljubav za nasu izvornu narodnu muziku. Secam se i danas  svojih prvih casova violine, kod profesora Grbica, gde me je on, prvih pola sata ucio, a drugu polovinu casa uzivao, slusajuci me kako sviram, tada jos ne tako vesto, nasa narodna kola.

Mislim da se ni kroz jedan vid umetnosti, ne moze nas narod tako osetiti, kao kroz svoju izvornu muziku. Taj naboj emocija kad voli, kad pati, kad lumpuje, mladalacki zanos u kolu, seta zbog "zala za mladost", fascinira me i danas, u poznom dobu. Moram da priznam da nisam ostao imun od neke sete, kojoj je bio propracen ceo moj rad, neku vrstu zalosti koju nosi prolaznost stvari kao zivotnu neminovnost. Nadam se da sam kroz svoj rad uspeo da podelim svoja osecanja za slusaocima. Takodje se nadam da ce mlade generacije naci mesta u svojim srcima za ovu vrstu muzike i nastaviti da je gaje. Nasa narodna tradicija jedna je od najvecig blaga naseg naroda i moramo je, svi zajedno sacuvati od zaborava za one koji dolaze…




Zapisano u vremenu
Žarko Milanović
Set 3 CD
RTS PGP - 2005.
4271  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Žarko Milanović (1920—2006) poslato: Februar 04, 2011, 02:21:49 am
**

MUZIČKI STIL ŽARKA MILANOVIĆA


Stvaralacki opus Zarka Milanovica cini veliki broj narodnih i gradskih pesama, kao i kola koja su originalno izvedena dela. Ogromno poznavanje muzicke materije i velika ljubav prema narodnoj umetnosti izdvojile su i obelezile stvaralacki opus ovog vilioniste. Svoju muziku uzdigao je do najvisih estetskih vrednosti ovog zanra.

Melodije odsvirane na violini Zarka Milanovica pokazuju izuzetnu muzicku vrednost, prefinjenost i preciznost u nacinu izvodjenja.

Celokupan muzicki opus odrazava ljubav koju je gajio prema izvornoj narodnoj pesmi i igri. Slusajuci njegova izvodjenja stvara se slika jednog velikog umetnickog dela proisteklog iz gudala coveka koji je u muzici umeo da stvori veoma visoke kriterijume.

Prefinjenog ukusa, Zarko Milanovic je ostvario visoke standarde u pogledu interpretacije tradicionalne muzike. Veliki umetnici - izvodjaci uvek su sledili nekoliko elemenata muzickog jezika: melodiju, ritam, tekst i ukrase. U nacinu na koji su to postizali ogledao se i stil i interpretacija, a to je bio njihov autohtoni pecat.

Kod Zarka Milanovica melodija je morala da se "razume", a sadrzaj teksta je imao bitnu ulogu u donosenju melodije. Razna raspolozenja morala su da budu dosledno ostvarena. Nacin dinamickog nijansiranja saopstavao je osecanja i emocije. Usaglasavanje orkestra i soliste strogo je je vodilo do jednog cilja, do savrsene iterpretacije pesme.

Posebno je obracao paznju na ukrase (melizme) kojima je davao veliku vaznost. Zarko Milovanovic je vodio racuna da osnovnoj melodiji kola, ili pesme, doda svoje individualno obelezje. Strogo je pazio na poreklo melodije i po tome je i primenjivao ukrase, u pogledu njihovog broja, oblika i mesta na kome se nalaze u notnom zapisu.

U odnosu na tempo, koristio je prakticnu metodologiju. Tempo svake kompozicije je nijansirao i prilagodjavao svom sviranju, ukusu i velikim tehnickim mogucnostima kojima je raspolagao.

Tekst pesme je bitan elemenat u muzici. Razna raspolozenja autenticno su interpretirana i dosledno tumacenja. Orkestar je imao ulogu dinamickog nijansiranja i ostvarenja zeljenog zvuka. Ovakav efekat je postignut kolektivnom saradnjom sa solistima i zahvaljujuci bogatom iskustvu sefa orkestra, Zarka Milanovica.

U pogledu dinamickog nijansiranja melodije dobijamo bogatu muzicku lepezu raznolikosti u folklornim igrama, kolima i pesmama. U izvodjenju kola, u orkestru Zarka Milanovica dominantna je je oznaka forte koja je ujedno i najpovoljnija u smislu tradicionalnog izvodjenja. Kada je rec o dinamickom nijansiranju u pesmama prvenstvenu ulogu je dodeljivao izvodjacu, koga je nenametljivo pratio na instrumentu. Zarko Milanovic se trudio da ispred svake zapisane melodije, pridoda neku specificnu frazu, sto je i bila glavna odlika njegovog izvodjackog stila.

Violinista Zarko Milanovic je atenticno usmeravao svoj stilski muzicki izraz. Vitalno i sa osobenom lirskom melodikom uspevao je da prefinjeno donese svoj muzicki pecat. Autoritativni pedagog, sa strogim nacelima u muzickom smislu svojim gudalom ispevao je najtananije melodije. Dobro osmisljeno kolektivno sviranje i licni stil, spojio je i stavio u sluzbu visokih esteskih ciljeva koje je postavio u narodnoj muzici.

Narodna muzicka tradicija i vreme dace odgovor na veliki doprinos pedagoga i violiniste Zarka Milanovica. Mnogi muzicari sa kojima je svirao isticali su visoki stepen profesionalizma i bogato muzicko iskustvo koje je nesebicno prenosio na druge.

Kroz karijeru Zarka Milanovica obucavali su se mnogi vrhunski pevaci izvorne narodne muzike. Na svojoj violini pratio je najvece umetnike pocev Sofke Nikolic, Nate Pavlovic, Vuke Sekerovic pa do Slobodanke Danke Stojiljkovic i Sonje Perisic.

Ostaje pitanje, da li je veci doprinos Zarka Milanovica kao pedagoga ili violiniste? Podjednako je nosio ljubav i prema sviranju i prema edukaciji. Trudio se da ostane i ostao je dosledan u negovanju narodne muzicke tradicije, kao bitne komponente u kulturi naseg naroda.

Svojom violinom je govorio najvise. Noseci muziku u sebi prenosio je note u srca mnogih ljubitelja dobre narodne pesme. Bogate muzicke fraze, legato pasazi, ukrasi svojstveni velikom muzickom vitouzu, cine stil ovog majstora nezaboravnim. Zvuk njegove violine prepoznatljiv je vec u prvim taktovima.

Veliki umetnik Zarko Milanovic svojom muzikom osvezice nase secanje na proslost i na veliku folklornu vrednost nase muzicke bastine. Jedan je od istaknutih cuvara nase tradicije.

Muzicki urednik Dragana Marinkovic




Set 3 CD
RTS PGP 2005.
Zarko Milanovic
Zapisano u vremenu
4272  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Žarko Milanović (1920—2006) poslato: Februar 04, 2011, 02:21:29 am
*


MUZIČKO STVARALAŠTVO ŽARKA MILANOVIĆA


ALBUMI


Zapisano u vremenu — 3 CD

CD 1
01. Zarkovo kolo
02. Moravac
03. Arapsko kokonjeste
04. Bojerka
05. Kolo biserka
06. Igra iz Srbije
07. Popovicanka
08. Cigancica
09. Cicvarica kokonjeste
10. Dusanovacko kolo
11. Sitan Cacak
12. Katanka
13. Kostenka
14. Metovnicanka
15. Kolo - Oj, devojko, dina ti
16. Tocak kolo
17. Setnja kolo
18. Kolo iz Srbije
19. Kolo iz Grosnice
20. Cigansko kolo
21. Todorka
22. Vlasko kolo
23. Uzicka carlama
24. Kolo Milosevka
25. Vranjanski Cacak
26. Trojanac

CD 2
01. Cojle Manojle
02. Mali pijac potopila Sava
03. Posla cura cvece brati
04. U basti mi zumbul cveta
05. Da zna zora
06. Kad ja podjoh na Bembasu
07. Donesi vina krcmarice
08. Splet narodnih pesama i kola iz Srbije
09. Cekala sam kraj prozora
10. Petlovi pojev
11. Otvori mi belo Lence
12. Oj, vesela veselice
13. Zarudela sljiva ranka
14. Nabrala je devojka
15. Svi dilberi
16. Stani, stani, Ibar vodo
17. Of, of, kamerav
18. Dema Miro
19. Splet: Beograd izmedju dva rata - Baba Mndrino kolo - Crven fesic - Crknala puknala -
     Beograde grade - Zaplet kolo - Cojle Manojle - Kad su vrata skripnula - Cujes seko - Srbijanski Cacak
20. Molitva je za me

CD3
01. Kafu mi draga ispeci
02. Beograde grade
03. Oj, devojko duso moja
04. Sadi ruzu
05. Lijepi li su nano mostarski ducani
06. Drema mi se
07. Sinocke te vido lele Zone
08. Turska igra
09. Splet iz juzne Srbije:
     Bolna lezi dilber tuta - Dzanum na kraj sela - Iz banju ide - Posla Trojanka - Oj devojce Pirocance -
     Posla rumena - Lile' vati pile
10. Stoj, Drino vodo ladna - Tri devojke zbor zborile
11. Sve se kunem i preklinjem
12. Caj goro, Lane
13. Visoko drvo hlad nema
14. Zulfo, mori Zulfo
15. Pod noc podjoh na vodu
16. Ajd' idemo Rado
17. Hvalila se lipa kod bagrema
18. Soko mi leti visoko
19. Ej, cula jesam
20. Splet narodnih pesama i igara iz Sumadije:
     Kolo iz sela Brzan - Moj Milane - Cuvam ovce kraj zelene jove - Kolo stara Sapcanka
21. Zar ti ne kaze pesma stara



Zajedno sa Muzičkom produkcijom Radio Beograda 1987. godine JUGOVIDEO osniva "Veliki omladinski narodni orkestar" pod upravom Žarka Milanovića. Za pet godina svog postojanja, ovaj izuzetan muzički sastav ostavio je u fonoteci Radio Beograda, a prema izdavačkom planu JUGOVIDEA 60 trajnih snimaka najlepših izvornih narodnih igara i pesama u interpretaciji najpoznatijih narodnih pevača srednje generacije: Vasilije Radojčić, Vere Ivković, Cuneta Gojkovića, Dragoslave Genčić, Milana Babića, Andjelke Govedarović, Braće Bajić i dr. Uredivši ovaj neprocenjivi muzički materijal JUGOVIDEO izdaje 6 izdanja (audio kaseta i CD) pod nazivom ZA NAVEK.
4273  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Žarko Milanović (1920—2006) poslato: Februar 04, 2011, 02:20:59 am
**




ŽARKO MILANOVIĆ
(Valjevska Mionica, 15. 10. 1920 — Beograd, 23. 05. 2006)


BIOGRAFIJA

Žarko Milanović, diplomirani pravnik i muzičar svoj radni vek proveo je obavljajući vrlo uspešno obe ove delatnosti.

Rođen je 1920. godine u Valjevu. Roditelji su mu bili ucitelji u valjevskoj Mionici. Ubrzo po rodjenju Zarka Milanovica, sele se po potrebi sluzbe u Skoplje, gde ostaju do 1929. godine a potom dolaze u Beograd. U roditeljskom domu, narodna pesma je bila veoma prisutna i tu se razvila prva ljubav prema narodnoj muzici.

Sa punih sedam godina, roditelji su ga upisali u muzicku skolu "Jovan Zorko" kod profesora Ruzicke, na odsek violine i tako je usao u umetnost.

U kasnijem periodu nastavio je studije kod profesora Zivorada Grbica, koji je tada radio u muzickoj skoli "Stankovic", gde je pored ovog sjajnog pedagoga, poznavaoca i ljubitelja narodne muzike duboko zasao u tajne svog instrumenta.

Umetnicka filozofija Zarka Milanovica sasvim se oblikovala u pravcu narodne muzike. Bio je sef Narodnog orkestra Radio Beograda II do rasformiranja stanice, posle cega, snima za Radio Beograd veliki broj trajnih snimaka za arhivu. Ulazeci sve dublje u tajne i lepote naseg folklora, najveci uspeh donela mu je zlatna ploca sa pesmom "Kafu mi draga ispeci" u izvodjenju njegovog orkestra i doajena nase narodne pesme Predraga Cuneta Gojkovica, prijatelja i saradnika.

Uporedo sa tim razvija se i saradnja na planu snimanja gramofonskih ploca za produkciju PGP i Diskos.

Na inicijativu Zarka Milanovica i urednika narodne muzike u Muzickoj produkciji RTS, formiran je i Omladinski narodni orkestar RTB, sa tendencijom da se u okviru RTS-a obrazuje strucni podmladak. Orkestar je od 1986. godine radio narednih sest godina na celu sa Zarkom Milanovicem, kao umetnickim rukovodiocem. Svojski se trudio da mladim muzicarima pruzi znanje i prenese svoje veliko iskustvo na njih.

Pedagoski rad Zarka Milanovica sa mladima dao je izvanredne rezultate. Neki od njih se i danas profesionalno bave narodnom muzikom. Jedan broj clanova Omladinskog narodnog orkestra svira u Narodnom orkestru RTS-a, koji vodi poznati muzicar Ljubisa Pavkovic.

Zarko Milanovic je saradjivao u svojoj dugoj karijeri sa velikim brojem muzicara. Izveo je iz anonimnosti mnoge pevace i instrumentaliste. Mnogi veliki muzicari prosli su kroz orkestar - pomenucemo neke od njih: Lajos Rither - vilionista, Aleksandar Sandor Nikolic - celista, Mile Todorovic - violinista i kasnije sef narodnog orkestra RTS-a,  Zoran Bahucki - tercista sada clan Narodnog orkestra, Goran Jeknic - harmonika, Asen Todorov - violinista, Aleksandar Maksa Fotiric - kontrabas i mnogi drugi.

Jedan od znacajnih muzickih delatnosti Zarka Milanovica, odvijala se i u nacionalnom ansamblu "KOLO", koji je sirio kulturu narodnih igara i pesama ne samo u zemlji nego i u inostranstvu, prikazujuci u najkvalitetnijem nase narodne igre, nosnje, instrumente i nas muzicki folklor, ciji je rukovodilac tada bila Olga Skovran, istaknuti koreograf. I ovde je Zarku Milanovicu povereno mesto sefa ovog profesionalnog ansambla. Mladi pevaci i sviraci vodjeni rukom velikog majstora muzike i pedagoga prikazivali su sa velikim uspehom program na koncertima u zemlji i inostranstvu.

Ovde se ambicije i delatnost ovog vrednog coveka, na muzickom planu ne iscrpljuje. U toku skoro trideset godina rada, Zarko Milanovic je sa svojim Orkestrom sudelovao u velikom broju pozorisnih predstava sa scenskom muzikom, u Narodnom pozoristu u Beogradu. Bili su to komadi: Glisiceva "Podvala", "Kostana" Bore Stankovica, Sremcev "Pop Cira i Pop Spira", Nusicev "Put oko sveta", Sremceva "Ivkova slava", zatim "Tasana", "Knjazev sekretar" itd. Bila je takodje to i prilika da se, pored izvanrednih dela pozorisne umetnosti, napisanih rukom sjajnih knjizevnika, prikazu i narodne melodije. Zarko je ne samo rukovodio svojim orkestrom, nego je i  za svako od muzickih dela pomenutih komada i pripremio muziku, pisao aranzmane, spremao vokalne soliste i grupe pevaca.

Paralelno sa svojom pravnickom i muzickom aktivnoscu, uvek je pokazivao veliki interes i ljubav za narodnu muziku u Savezu kulturno-umetnickih drustava Beograda vezanih za sekciju narodnih orkestara i solista. Obavljao je i brojne posete pojedinim drustvima, u cilju detaljnog uponavanja rada sekcija i u okviru toga organizovao razne smotre u zelji da se unapredi kvalitet i da se neguje nasa tradicionalna muzika. Napisao je knjigu "Prirucnik za rad sa narodnim orkestrom i vokalno-instrumentalnim solistima u amaterskim drustvima", koja je obuhvatila gotovo celokupnu problematiku rada KUD-a. Jedan je od osnivaca KUD-a "Ivo Lola Ribar" daleke 1944. godine. Ljubav prema amaterizmu nije prestala ni u njegovim poznim godinama.

U ovako velikom dijapazonu muzicke delatnosti, Zarka Milanovica kao muzicara, ne treba izostaviti i njegov veliki doprinos za estradnu delatnost na polju narodne muzike. Ucestvovao je kao pravnik, isto kao i muzicar, u oblasti pravnog normiranja statusa estradnih umetnika. Nalazio se u brojnim zirijima na raznim manifestacijama, kao i savetnik u raznim institucijama za unapredjenje naseg folklora.

Za svoj dugogodisnji i uspesan rad Zarko Milanovic je dobitnik velikog broja nagrada i priznanja, od kojih su najznacajnije "Zlatni mikrofon" za dugogodisnji doprinos programima Radio Beograda, kao i nagrada "Carevac 67", koju mu je dodelilo Udruzenje estradnih umetnika Srbije.

Naravno najvecu nagradu su dobili svi koji su suradjivali sa Zarkom Milanovicem, pravnikom i umetnikom, koji je svoj zivot posvetio nasoj tradicionalnoj narodnoj muzici i dao doprinos njenom gajenju i ocuvanju, sto pokazuje veliki broj trajnih snimaka za Radio Beograd.[/color]

Sa troduplog CD-a RTS PGP
Godina izdanja 2005.
Žarko Milanović
Zapisano u vremenu
4274  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Maksa Popov (1910—1973) poslato: Februar 04, 2011, 02:17:45 am
**

MAKSA POPOV
(Pančevo, 11.07.1910 — Beograd, 1973)


Već kao dete počeo je da svira tamburu, da bi kasnije sa ocem koji je imao svoj orkestar stasao u vsnog tamburaša. Godine 1955. odvojio se od oca i formirao svoj orkestar sa kojim je rađio sve do 1936. godine, kada je stupio u Tamburaški orkestar Radio Beograda. Vrstan tamburaš, dobar tehničar i još bolji interpretator banatskog melosa, ostaće u uspomeni i kao rukovodilac orkeatra, koji je pre svega vodio računa o stilskim karakteriatikama vojvođanskog folklora. Radlo je kao stručni rukovodilac tamburaških orkestara u beogradaskim KUD "Zeljezničar", "PTT" i "Abrašević". Sa orkestrima ovih društava nastupao je širom Jugoslavije, kao i u brojnim evropskim zemljama. Pored ovog izvođačkog i padagoškog rada Maksa se ogledao i na kompozitorskom polju. Komponovao je veliki broj koračnica, spletova i pesama. Spomenimo one najvrednije: Vojvođanska igra br. 1 i 2; Mali splet srpskih pesama, Zlatiborbor, marš U Banatu žita više glave i druge.

Sava Vukosavljev: "Žice tamburice broj 3"
Prilog člana Skypi


*




Tamburaški orkestar Radio Beograda pod upravom Aleksandra Aranickog. Sede: Pera Tumbas,
Aleksandar Aranicki, Vladimir Himelrajh, Todor Familić. Stoje: Maksa Popov, Boško Familić,
Stevan Jovanović Beli, Nikola Nikolić i Stevan Tumbas.
Fotografija: RTS
4275  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Dušan Radetić (1923—1967) poslato: Februar 04, 2011, 02:16:30 am
*

DUŠAN RADETIĆ — in memoriam

Veliki aplauzi i odobravanje bili su uvek prisutni na koncertima Narodnog seksteta Dušana Radetića. I još veća želja za ponovnim susretima. Jer ovaj ansambl, svojom izvrsnom interpretacijom narodne muzike, osvajao je jednako slušaoce pored radio prijemnika, ispred televizora ili koncertnih podijuma. A posebno njegov rukovodilac Radetić, unosio je uvek celog sebe u muziku i muziciranje. On je davao poseban pečat ovom ansamblu. Bio je vrstan izvođač, koji se nestemice predavao muzici, jer je ona za njega bila ne samo profesija, nego i sam život. Kad se završavalo njegovo muziciranje, uvek smo osećali da ostaju nedorečeni tonovi, koje će nam kazati pri sledećem susretu.

Smrt ga je prerano otrgla (15.03.1967).

Rođen je 27.03.1923. u Prijedoru, gde je živeo do 1941. godine. Tu je, uz osnovno i srednje obrazovanje stekao i prva muzička znanja. Ratni vihor ga dovodi u Beograd 1941. godine gde je živeo pod teškim uslovima do 1944. godine kad odlazi u redove Narodnooslobodilačke vojske. Posle rata se upisuje na Muzičku akademiju. 1948. stupa u Radio Beograd 2, a potom u Radio Beograd gde je radio kao saradnik i urednik u redakciji narodne muzike. 1951. je osnovao narodni sekstet u kome su se do danas zadržali članovi: Miodrag Jašarević (violina), Božidar Milošević (klarinet), Vojislav Donović (gitara), Miloje Đorđević (kontrabas), Milan Đorđević (bubnjevi). Dušan Radetić je bio rukovodilac i svirao harmoniku.

Mnogobrojni snimci sa renomiranim solistima narodne muzike nalaze se na programima jugoslovenskih i inostranih radio stanica i fabrika gramofonskih ploča. Brojni koncerti na podiumima renomiranih dvorana u našoj zemlji i inostranstvu dovoljno kazuju o popularnosti ovog ansambla. Naročito značajna gostovanja su u: Sovjetskom Savezu, Francuskoj, Istočnoj Nemačkoj, Bugarskoj i kod vojnih odreda UN u Sinaju.

Đorđe Karaklajić
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »