Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
4226  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Radojka Živković (1923—2002) poslato: Februar 04, 2011, 04:24:44 pm
**



KOMPONOVANJE I STIL SVIRANJA RADOJKE ŽIVKOVIĆ


MUZIKA RADOJKE ŽIVKOVIĆ je u potpunoj saglasnosti sa tradicionalnom muzikom Srbije. Koristeći folklorne motive vešto ih je transponovala u svoje muzičke zamisli, poštujući narodne lestvice i tonske ukrase do najsitnijih detalja. Sa istančanim ukusom unosila je u melodiju svoju žensku osećajnost, izražavajući je prefinjenim sadržajem motiva, muzičkih fraza i rečenica, te promenom tempa i pulsirajućim ritmovima. Njena muzika nisu samo pevačke i igračke tvorevine, ona je mnogo više. To su čiste, razumljive, čak jednostavne muzičke forme, koje osvajaju lepotom, emocijama, a nadasve svojom prefinjenom stilistikom. Način sviranja je jedinstven, prepoznatljiv i neponovljiv — od elegantne mirnoće do virtuozne izražajnosti, od sete u molskim pasažima do velike ushićenosti i erupcije energije. Lakoća sviranja, povezivanje muzičkih motiva, upotreba bogate ornamentike ostavljaju utisak nevidljive niti koja spaja i vezuje sve te sadržaje u izvor pun lepote, iz koga teče reka emocija i muzičkog nadahnuća. Na njenim koncertima skoro po nekom pravilu, zvuk harmonike nadjačao bi frenetičan aplauz koji se širio i obasjavao radošću nju, Radojku, i one koji su je slušali. Tu je tradicija narodne umetnosti razbuktala iskre davnih tonova koji su u tom trenu nosili poruku nasleđa i zaveštanja naše muzičke prošlosti.

Prikazati komponovanje i stil sviranja Radojke Živković zahteva sagledavanje nekih važnih sadržaja tradicionalne muzičke kulture. O našoj folklornoj muzici dosta se pisalo. Glavna tema rasprave bile su lestvice, odnosno tonalne osnove, koje su suština narodne muzike. Poznata imena naše muzičke prošlosti, a i mnogi strani teoretičari, pokušali su da našu folklornu muziku prikažu kroz teoriju zapadne muzičke prakse. To je bio svakako interesantan pristup, ali prilično komplikovan i neadekvatan. Miodrag Vasiljević znameniti srpski etnomuzikolog, prvi je krenuo u rasvetljavanje ovog problema i došao do zaključka da srpska narodna muzika, i šire, tradicionalna muzika Balkana, ima svoje osobenosti i trebalo bi je posmatrati kao poseban vid muzičkog izražavanja naroda koji je stvara i živi na ovim prostorima. Proučavajući na hiljade zapisa koje je sakupio i zabeležio u svojim knjigama (Kosovo i Metohija, Makedonija, Sandžak, Crna Gora i dr.), došao je do zaključka da je iz prakse stvaranja i izvođenja narodne muzike, proistekao karakterističan tonski niz (opšti koligacioni ambitus) u kojem su nastale različite folklorne lestvice, pa otuda specifičan kolorit narodnih melodija.

Poštujući veliko delo svoga profesora, a kao iskreni zaljubljenik i izvođač naše narodne muzike, nastavio sam njegovu misao i došao do novih interesantnih podataka i zaključaka. Naša tradicionalna muzika, iako je primila uticaje zapadne i istočne muzičke kulture, u samoj suštini je autohtona jer je nastala na narodnom pevanju i sviranju, sa pravilima koje je narod vekovima stvarao. Ako raščlanimo tonski niz koji je proistekao iz ove muzičke prakse, saznaćemo da je sastavljen od više istovetnih trihorda.

Ovaj trihord sam nazvao trijest, a čine ga tri tona u nizu, sa razmakom stepena i polustepena, u intervalu male terce. Trijest je osnovni gradivni materijal melodije i to je nukleus, genetski kod našeg tradicionalnog muzičkog osećanja i mišljenja. Ređanjem više trijesta, naviše ili naniže sa razmakom celog stepena između njih, dobićemo organizaciju zvučnog prostiranja — trijestni niz. Muzička praksa je pokazala da prvi ton trijesta (obeležen celom notom) pokazuje stabilnost i skoro se nikad ne menja, dok su drugi i treći ton (obeleženi četvrtinom note, bez crte)podložni promenama — alteracijama irealteracijama.

Sa pojavom instrumenata fabričke proizvodnje, u dvadesetom veku, ambitus folklornih melodija se proširio, a trijestni niz dobio mnogo veću ekspresivnost, naročito u instrumentalnim kompozicijama — kolima. Tako, kada bismo napravili rezime ovog teorijskog izlaganja, koje je isključivo zasnovano na praksi narodnog pevanja i sviranja, mogli bismo da zaključimo da trijestni niz čini jedan široki spektar tonova, koji se nižu u nekom specifičnom dijatonsko — hromatskom prostiranju, sa svojim zakonima i pravilima. Otuda su i nastali problemi, i nedoumice, kod onih teoretičara koji su ovaj muzički sistem pokušali da objasne zapadnom muzičkom praksom. Trijestni niz je u svome nastanku verovatno bio ograničen na svoj nukleus (trijest), na šta ukazuju i danas mnoge narodne melodije, da bi sa pojavom fabričkih instrumenata i "narodnih" orkestara prerastao u komplikovaniji tonski niz sa većim opsegom i tonskim mogućnostima. Iz trijestnog niza (po Vasiljeviću — opšti koligacioni ambitus) nastale su mnoge intere-santne lestvice našeg ali i balkanskog muzičkog folklora. Kod nas su svakako najpoznatije: kvintni dur, kvintni moldur, orijentalni kvintni dur i tercni dur (M. Vasiljević).




KOLA RADOJKE ŽIVKOVIĆ skoro su u celini nastala po ugledu na lestvice našeg muzičkog folklora i ona su pravi primer narodne muzičke prakse. Njeni motivi, fraze i muzičke rečenice kao da su nastavak muzike anonimnih stvaralaca. Oslanjajući se na folklorno izražavanje, stvorila je svoja kola, sa većim opsegom, novim motivima i originalnom ornamentikom.




U ova tri muzička primera jasno se uočava trijestni tonski niz i lestvice koje su proizašle iz njega. Drugi i treći primer nose još jednu osobenost. Početne muzičke rečenice ova dva kola skoro su iste melodijski, a po lestvičnom nizu različite — Slobodanovo kolo — kvintni moldur dok Župsko kolo — orijentalni kvintni dur. To samo ukazuje na snagu kompozitorovog talenta, mašte i transformacije; koristeći, instinktivno (kao uostalom i svi narodni izvoćači) mogućnosti trijestnog niza.

Radojka Živković je vrlo često u jednom kolu upotrebila nekoliko različitih lestvica, dajući kompoziciji poseban kolorit i dopadljivost. Kolo iz Srbije (poznato i kao Savino kolo), po kome su slavljeni Radojka i Sava Jeremić, frulaš, pokazuje nam ovu osobenost. Harmonikaški uvod zvuči u orijentalnom kvintnom duru, dok je frulaški deo kola kvintni dur.




Ovakvih primera ima puno - Radojkino kolo (kombinacija orijentalnog i kvintnog dura), Harmonikaško kolo (orijentalni, kvintni, i kvintni moldur), Tinetovokolo — 1 (kvintni i orijentalni dur i kvintni moldur) itd.

Kao što se vidi, svojim hromatskim promenama (alteracijama i realteracijama drugog i trećeg stupnja trijesta), trijestni tonski niz pružio je velike mogućnosti kompozitoru da izrazi svoje ideje i iskaže umeće.




Posebnu pažnju u sviranju i komponovanju kola, Radojka Živković je posvetila ornamentici, koju narod zove raznim imenima:" ukrasi"," trileri" "predudari", "cveće", i ko zna još kako. Ustvari, ukrasi su suština njenog stila, koji melodiji daju pokretljivost, transparentnost i lepotu. Po načinu upotrebe ornamentike, njen stil je uvek bio prepoznatljiv. Evo nekih melodijskih ukrasa koje možemo naći u njenom izvođenju, a u transkripciji Koste Mitrovića, jedinog zapisivača njenih kola ("12 popularnih kola iz Srbije Radojke Živković")




Nacionalni romantizam, koji se pojavio širom balkanskih zemalja sredinom devetnaestog veka imao je uticaj i na našem prostoru. Sa nastankom pesama "u duhu narodnog stvaralaštva" (krajem devetnaestog veka) seosko i građansko društvo dobilo je zamenu za "sirovi" folklor. Ustvari, to je bio samo nastavak narodne tradicije u "novim uslovima". Tako su nastale mnoge uspele pesme, čije autore znamo, a koje se danas izvode kao tradicionalna muzika. Gradske pesme i "nove seoske" nisu ništa drugo već nastavak stare muzičke tradicije. Ove melodije su opstale zahvaljujući svojim starim uzorima, koje su nasledile i nadgradile. Odnosno, one su produžile svoj vek trajanja jer nisu promenile tonski niz i tonalnu osnovu (lestvice). Vreme je pokazalo da pesme, sa ovim osobinama, i danas žive kao najlepši biseri nacionalne muzičke kulture.




PESME RADOJKE ŽIVKOVIĆ komponovane su baš po ovom principu, pa otuda njihova dopadljivost i popularnost u narodu. Svaku pesmu je gradila oslanjajući se na lestvične strukture koje su u određenim geografskim područjima bile dominantne, pa su tako nastale pesme "šumadijskog", "bosanskog", "vojvođanskog", "varoškog" ili "vlaškog "tipa. Ima i pesama tipa "romansi", koje su komponovane u savremenom duru i molu, mada po karakteru izvođenja, a naročito po ornamentici, više pripadaju našim prostorima. Objašnjenje za ovo nalazimo u trijestnom tonskom nizu, koji je zbog svoje hromatske strukture adaptivan za veliki broj lestvica (u njemu egzistira i dur i mol). Radojka Živković je talentom i muzičkom praksom, koju je nasledila od svoga oca, uspela da narodnoj melodiji udahne nov impuls i sadržaj. Od šesnaest pesama koje nalazimo u ovom izdanju, jedanaest je komponovano po uzoru na folklorne lestvice, dok je ostalih pet zasnovano na savremenoj dur i mol skali. Kada je reč o folklornim lestvicama, neke melodije su nastale korišćenjem jednog modusa, kao pesme: "U nedelju koja dođe", i "Sa mnom zapevajte" (kvintni dur), "Kujundžija besjedio" (orijentalni dur) ili "Rastanak", "Lepa Mara" i "Nazdravimo prijatelji" (tercni dur, varoškog tipa). Ali ima i pesama u kojima su korišćene dve pa i više lestvica, koje se prepliću i melodiji daju poseban kolorit i osobenost, kao pesme "Selo zove, oj" (orijentalni i kvintni dur, kvintni moldur), te pesma "Svaka majka koja ćerku ima" (orijentalni dur, kvintni dur i kvintni moldur).

Pesme Radojke Živković su po obliku uglavnom trodelna muzička forma (ABC): instrumentalni uvod ("foršpil"), melodija ("vers") i melodijski refren. To je princip koji je savremena muzička, "narodna", praksa usvojila (sredinom dvadesetog veka) te otuda ovu umetnicu možemo smatrati jednim od začetnika novog folklornog muzičkog izraza.

STIL SVIRANJA RADOJKE ŽIVKOVIĆ bio je jasan i jedinstven. Njeno sviranje harmonike nosi tajnu u rasporedu tonova, koji nemaju nikakve sličnosti sa rasporedom  današnjih "dugmetara" (harmonike "bečke škole"). Naime, još kao dete ona je navikla na trorednu harmoniku (verovatno ruska tvorevina) koju je dobila od oca, i do kraja života je svirala po tom sistemu. Za nju su svojevremeno italijanske fabrike "Dallape" i "Guerinni" napravile posebne harmonike, po njenom prstoredu, sa pet redova, ali je ona i dalje svirala na tri. Pri sviranju je koristila četiri prsta desne ruke (bez palca). Levom rukom je bila u stanju da na basovima svira čak i kolo.

Ovom prilikom treba pomenuti njenog supruga Milutina — Tineta Živkovića, koji je svirao klasičnu harmoniku dugmetaru i izvanredno se uklapao kao "drugi glas"; tek toliko "da bude tu". Njegovo sviranje, "kašnjenje", uticalo je u velikoj meri ostvarivanju stila, jer je tehnikom "dopune" davao posebnu dimenziju interpretaciji. Ima snimaka gde je Radojka sama sebi svirala drugi glas (sinhronizacija) ali to nije bilo isto kao kad su njih dvoje muzicirali. Dinamika i osećaj vremena (ritam), za Radojku i Tineta, bila je vrlo važna komponenta u isticanju zajedništva i senzibiliteta. Nagli usponi i padovi tempa i dinamike davali su utisak promene prostora i ekspanziju energije. Zatim, znalačka upotreba registara doprinosila je osećanju kolorita i doživljaju prostornosti. Sve u svemu, oni su bili uigran i savršen duet.

ŠTA JE U STVARI STIL RADOJKE ŽIVKOVIĆ? Možda raspored tonova na harmonici ili njena senzibilnost, možda predivna ornamentika i ogromna energija koju je posedovala. Ko bi to znao? Ta tajna, koju ne možemo rešiti, ostala je u njenoj duši.

O harmonici.

A kad umrem plači tiho. Žali za mnom, žali ti.
Tvoju tugu samo želim: harmoniko, ljubavi.


Harmoniko, ljubavi | Radojka Živković | Set 3 CD | RTS PGP — 2006.
Autor izdanja Dimitrije Mikan Obradović, etnomuzikolog

[postavljeno 2008]
4227  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Radojka Živković (1923—2002) poslato: Februar 04, 2011, 04:24:03 pm
**


M u z i k a  R a d o j k e  Ž i v k o v i ć


U SPOMEN ŠUMADIJI, BISERU SRBIJE

Ime. Dobije se po rodjenju i nosi kroz zivot. Sa njim svako gradi svoju sudbinu. Covek proslavi ime, ali ga i unizi. Veli se: "Kazi kako se zoves, pa cu ti reci ko si!"

Radojka kao da je bila predodredjena da ljudima stvara radost i lepotu, pa otuda i njeno ime, po kome su je voleli i poznavali.

Radojka se pamti kao veliki narodni umetnik, zaljubljenik u harmoniku i muziku. Srpskom narodu je podarila prelepa kola i pesme. Njen nacin stvaranja i muzicko misljenje toliko je blisko tradicionalnoj melodiji da se skoro od nje i ne razlikuje. Narod je njenu muziku prihvatio kao svoju, a to je nesto najlepse sto se jednom stvaraocu moze dogoditi. Ona je svoje kompozicije gradila po modelu folklornih melodija - seoskog ili gradskog tipa, srbijanskog, vojvodjanskog ili bosanskog melosa, pa zato i ta ogromna snaga tradicionalnog u njenoj muzici. Upoznavsi vrlo rano Carevca, violinistu i legendu nase narodne muzike, mlada harmonikasica pod njegovim uticajem stvara svoj nacin sviranja, gradi estetiku i izgradjuje stil. Jednostavnost i savrsenost, koju cemo osetiti u slusanju njenih kola, dopiru do nas kao veliki dar Tvorca. Gradeci vrlo pazljivo i sa puno ljubavi svaku muzicku frazu ili recenicu, ova zena stvorila je prava umetnicka dela. Njena kola odisu cistotom, prozrasnoscu, a nadasve elegancijom, odmerenom melodijom i filigranskom ornametikom. Zenska suptilna osecajnost stvorila je snazna, muska kola, koja se igraju punom nogom.

Radojka, cerka Tihomira Tomica, rodila se 1923. godine u selu Globoderu, pored grada Krusevca, u Srbiji. Tika "Globoderac", poznati svirac i ucitelj harmonike, nije zeleo da mu dete svira - "bavi se muskim poslovima" - kako je govorio, mada je devojcica pokazivala izuzetnu sklonost prema muzici. Ali sudbina ide drugim tokom. Marta meseca 1932. godine Politika na sedmoj strani donosi tekst: "Juce posle podne u dupke punoj dvorani hotela Union... priredjena je utakmica na kojoj je ucestvovalo dvadeset sest harmonikasa, uglavnom, iz Srbije i Vojvodine... Glavni aplauz je poznjela Radojka Tomic." I, eto, to je verovatno bio prvi umetnicki korak male "harmonikasice", koji ce joj otvoriti put ka blistavoj karijeri u srcima mnogih ljudi sirom Kraljevine Jugoslavije. Ubrzo, Radio Beograd je angazuje u emisijama narodne muzike, a posle rata postaje istaknuti solista ove kuce. Do kraja zivota ostace na programima Radio i Televizije Beograd, cvrsto vezana dusom i telom za ovu instituciju. poslednji snimak realizovan je 1997. godine u Studiju sest Radio Beograda.

Brojne su njene nagrade i priznanja: Langolen - Engleska, prvo mesto u grupi za narodnu muziku (1954), dokumentarni muzicki film "Radojka", snimljen za UNESKO (1956), nacionalna muzicka nagrada "Carevac" (1966), vise puta osvojen "Zlatni mikrofon" (estradna nagrada), "Talenti sveta" - Amerika (prvo mesto). Za njom je ostalo puno snimljenih traka i ploca. Odrzala je na hiljade koncerata. Njena muzika slusana je rado na mnogim radio stanicama sirom sveta... Ali, to su bila samo spoljna obelezja ove licnosti. Ono sustinsko, nemerljivo, jeste dar koji nam je ostavila, kola i pesme, bogastvo nase sadasnje nacionalne muzicke kulture. Radojka, kci i ucenica Tihomira Tomica, osetila je muzicki treptaj svoje Sumadije i prenela ih u nasledje onima koji su za njom dosli. Danas je po ugledu na njen nacin sviranja stasala jedna vrsna generacija muzicara, harmonikasa, koji iskazuju sebe u novim muzickim folklornim formama i oblicima. Nadajmo se da ce za njima doci novi, koji ce duh Radojke, koja je svim svojim bicem tezila lepoti, pravilno shvatiti.

Radojka je, pored svoje harmonike, imala jos jednu veliku ljubav, bez koje, kako je govorila, ne bi opstala. Ta desna ruka u zivotu, verni pratilac sa harmonikom, bio je Milutin Tine Zivkovic, njen suprug. Ovom coveku treba odati veliko priznanje jer je omogucio da jedan talenat rasiri krila i uzleti. Tine nije bio samo druga harmonika u duetu i ansamblu "Zivkovic" vec mnogo vise. On je organizovao i osmisljavao snimanja, koncerte, turneje i aktivno uceatvovao u estradnom zivotu Beograda - senka i lik u ogledalu svoje supruge. Kuca u Lamartinovoj ulici broj 20, u vreme najvece ovog harmonikaskog dueta, bila je poznato steciste pevaca i sviraca. Ro je bila neka vrsta "narodne akademije", u kojoj su mnogi harmonikasi i pevaci dobili prve lekcije iz narodne i estradne muzike. Iz ove kuce su potekle i neke ideje o organizovanju i osnivanju muzickih festivala, kao sto su "Ilidza" i "Beogradski sabor".

Radojka i Tine su celi svoj zivotni vek proveli zajedno; u pocetku kao ucenici harmonike kod njenog oca, a zatim kao supruznici i roditelji. Njihov uporan i nadahnut odnos prema tradicionalnoj i estradnoj muzici bice interesantan za muzikologe i hronicare, jer prvi poceci organizovane estrade u Srbiji umnogome su vezani za ovaj harmonikaski duet i njihovu kucu. Za svoje zalaganje i izuzetan rad dobili su Orden rada sa srebrnim vencem i zvanje istaknutih umetnika, najvise odlikovanje u estradnoj delatnosti. Ali najlepse i najvrednije odlikovanje koje su dobili, i skoro u svakoj prilici isticali, bila su njihova deca Slobodan i Zoran, akademski muzicari. Bobinim i Zoranovim stopama krenuli su i njihova deca, tako da se krug muzicara, kroz tri generacije, prosirio.

Radojka i Tine Zivkovic su posle rata (1945) postali sluzbenici Radio Beograda, i kao mnogi drugi umetnici njihove struke, veselili narod i dizali moral. Radojka je imala zvanje s o l i s t e, a Tine mesto harmonikasa u orkestru "Carevac". Dobili su jednu platu jer su cinili jednu porodicu. Kad je vreme obnove i izgradnje proslo, svi ovi sluzbenici su upuceni na razna strukovna udruzenja (Jugoslovenska estrada, udruzenje dzez muzicara i dr.), a Radio beograd je postao informativno-kulturna ustanova, sa angazovanjem umetnika "po potrebi i ugovorom o delu". Ovo vreme nije zateklo bracni par nespremne, vec naprotiv, stvorilo ideju o osnivanju kamernog orkestra, koji ce oni nazvati "Narodni ansambl Zivkovic". Ova muzicka grupa obelezice, na svoj nacin, drugu polovinu dvadesetog veka kod nas i preneti lepotu nase pesme i igre ne samo kroz Jugoslaviju vec sirom sveta.

Narodni ansambl Zivkovic je uglavnom bio kvintet, ali po potrebi, kada su veci koncerti ili festivali zahtevali puniji zvuk, orkestar se povecavao. Anambl se sastojao od dve harmonike (Radojka i Tine), violoncela, gitare i kontrabasa. Vrlo cesto ovom sastavu bi se prikljucile i udraljke (bubanj i dobos), a u izuzetnim prilikama ansambl bi se uvecao jos gudackim instrumentima. Tokom pedesetak godina postojanja, orkestar je postigao visok nivo muziciranja zahvaljujuci vrsnim muzicarima koji su neizmenicno ucestvovali u njemu. Gitaru su svirali: Mima Djordjevic, Dragan Bendekovic, Slobodan - Mita Vukasinovic, Mica Stancic - Klej, moma Savic Mica Tomic - Kanardzija, Dragoljub Kitic. Violoncelisti su bili: Kosta kokos, jahija Resad, dragan Gajic - Pablo. kontrabas su svirali: Mile Djordjevic - Grk, Milorad Bozic, Joca Bajic, Todor - Tosa Djordjevic, Misa Blam. za udaraljke su bili: beljakovic Miodrag - Belja i Ljuba Ruzic. Naravno, bilo tu jos muzicara, koji su gostoval is vremena na vreme.

Narodni ansambl Zivkovic postigao je svoj zenit kada su u njemu svirali Radojka i Tine, harmonike, violoncelo kosta Kokos, gitaru Dragan Bendekovic i kontrabas Mile Bozic. To je vreme brojnih koncerata, festivala, gostovanja, radio i televizijskih emisija.

Radojka Zivkovic, u svojoj dugoj karijeri, snimila je dosta muzike na nosacima zvuka. Sa svojim orkestrom bila je muzicka pratnja mnogim pevacima i instrumentalnim solistima u bivsoj Jugoslaviji. Svirala je uglavnom srpsku tradicionalnu muziku i svoje kompozicije, komponovane u duhu narodnih melodija. Ali, zato, rado je izvodila i narodnu muziku drugih balkanskih naroda, sa istim zarom i umecem kao i kolo i pesmu rodne Sumadije. Bila je poznata i omiljena u Rumuniji, Bugarskoj, Sloveniji, Bosni, Makedoniji... isto kao u svojoj Srbiji. Prenela je jugoslovensku pesmu sirom sveta svojim sunarodnicima, iseljenicima.

Trostruki kompakt disk je muzicko delo snimljeno u vremenu od 1964. do 1997. godine. Na prvom disku su tradicionalne i komponovane instrumentalne melodije, pesme i kola, snimljene za muzicku produkciju radio Beograda i produkciju gramofonskih ploca. Na drugom i trecem i trecem disku su , vecim delom, kompozicije u duhu folklornih melodija, snimljene za produkciju gramofonskih ploca RTS. Sve ove melodije, bilo da su tradicionalnog karaktera ili pak komponovane, nose pecat jednog licnog stila i iskustva, koji prepoznajemo kao muziku Radojke Zivkovic.

Ona je svoju ljubav i znanje preme narodnoj muzici ostavila zavestanje svome narodu, oplemenila mu dusu. Zato ovaj narod ne sme zaboraviti njeno ime.

Harmoniko, ljubavi | Radojka Živković | Set 3 CD | RTS PGP — 2006.
Autor izdanja Dimitrije Mikan Obradović, etnomuzikolog

[postavljeno 2008]
4228  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Radojka Živković (1923—2002) poslato: Februar 04, 2011, 04:23:41 pm
*





Radojka Živković
srpsko ime zapisano u vremenu.


Rastanak i sedeljka (Nizamski rastanak) snimljeno u studiju PGP RTS 06.04.1972. godine
Moravac kolo snimljeno 07.10.1986. godine
4229  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Radojka Živković (1923—2002) poslato: Februar 04, 2011, 04:23:09 pm
**



RADOJKA ŽIVKOVIĆ

Početkom avgusta 1935. godine u Kragujevcu se održavalo I jugoslovensko takmičenje harmonikaša. Prepuna dvorana je s velikim interesovanjem, pažnjom i blagonakolnošću pratila i aplauzom hrabrila takmičare iz cele zemlje. Jednog trenutka je zavladala tišina. Na pozornici se obrela devojčica u narodnoj nošnji i počela svojim malim prstima vešto da prebira po velikoj harmonici. Prolazili su minuti i, odjednom, dvoranom se prolomio pljesak, najveći te večeri. Dvanaestogodišnja devojčica zvala se Radojka Tomić. Te večeri je osvojila sve simpatije publike i za interpretaciju, Prvu nagradu stručnog žirija.

Nešto više od tri godine pre toga, 30. marta 1932. godine, mala Radojka je debitovala na programu Radio-Beograda i doživela šast i mogućnost koja se u tim godinama pruža samo najobdarenijim.

To su bila dva presudna momenta za umetničku karijeru male Radojke Tomić, današnje priznate umetnice Radojke Živković...

Radojka je rođena u selu Globoderu, kod Kruševca. Njen otac, Tihomir Tomić - Tika Globoderac, i sam nekada čuveni harmonikaš, pomogao je ćerki da se njen talenat razvije...

U svojoj bogatoj karijeri sama, sa suprugom ili svojim renomiranim ansamblom, Radojka je održala preko 11500 koncerata od kojih 700 u inostranstvu, počev od Bugarske, Francuske, Švedske, Engleske, Švajcarske i Austrije do SAD. Nastupala je i u mnogim radio i tv-centrima i svuda su zvuk njene harmonike, njena fina, filigranska tehnika i iznad svega njena muzikalna interpretacija izazivali ishićenje i spontane aplauze. Ovakva interpretacija donela joj je nepodeljenu i veliku popularnost kod ljubitelja narodne muzike i priznanja muzičkih stručnjaka.

Za interpretaciju je dobila nekoliko nagrada, od kojih su pored pomenute iz Kragujevca, naročito značajne: Nagrada van konkurencije sa međunarodnog festivala u Langolenu (Velika Britanija, 1954. godine) za izuzetnu muzikalnost i virtuozitet i Nagrada "Vlastimir Pavlović Carevac", 1966. godine. Sa Radojkom je 1956. godine snimljen muzički dokumentarni film za UNESCO.

Radojka Živković je i kompozitor igara — kola i pesama u narodnom duhu. Posebno se svojom originalnošću i neposrednošću ističu njena kola, koja, može se slobodno reći, u našem savremenom narodnom stvaralaštvu predstavljaju muzičke bisere. Za svoje kompozicije je dobila brojne prve i druge nagrade...

Borivoje Ilić, 1972.
(tadašnji muzički) urednik Radio-Beograda





Fotografija 1 sa LP albuma: Jubilarna ploča Radojke Živković povodom 40-godišnjice umetničkog rada na Radio-Beogradu (30. mart 1932. — 30. mart 1972.)
Fotografija 2 sa troduplog CD Zapisano u vremenu


[postavljeno 2008]
4230  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Radojka Živković (1923—2002) poslato: Februar 04, 2011, 04:22:46 pm
*


RADOJKA ŽIVKOVIĆ — STVARALAČKI RAD






4231  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Radojka Živković (1923—2002) poslato: Februar 04, 2011, 04:22:21 pm
*




RADOJKA I TINE ŽIVKOVIĆ
muzičari — umetnici na harmonici

Radojka (Globoder, avgust 1923. — Beograd, 2002.) i Tine (Globoder — Beograd)

Radojka, ćerka Tihomira Tike Tomića iz Globodera, čuvenog harmonikaša, unuka Tomić Mateje Mate, guslara, narodnog poslanika iz Globodera. "Čudo od deteta" stiglo je u beogradski "Nacional". Pred mikrofon Radio Beograda stala je jednog martovskog dana 1932. Već u dvanaestoj godini je profesionalac.

Od 1941. Radojki se pridružio njen budući suprug Tine Živković. Sa Tinetom je Radojka nastupala u duetu, ali su se javljali i solistički. Osnovali su svoj ansambl, koji je u Jugoslaviji imao 11500 nastupa i koncerata i preko 800 u Austriji, Australiji i Nemačkoj i nizu zemalja svih kontinenata.

Radojka je sa Tinetom i sinovima, visokoobrazovanim muzičarima, imala nekoliko zapaženih koncerata. Bio je to porodični orkestar. Iza Radojke i Tineta je ostalo mnogo muzičkih tragova na pločama i kasetama.

Slobodan Simonović

*  *  *

U prvim poratnim godinama kada počinje da se razvija estradni život širom Jugoslavije, u isto vreme kada Mija Krnjevac postaje idol harmonikaša na radio-talasima sviraju i deluju na estradi harmonikaški par Radojka i Tine Živković. U godinama pred rat Radojka je kao "čudo od deteta" već bila poznata u Beogradu, a Tine je pre svoje duetske karijere svirao harmoniku u orkestru Vlastimira Pavlovića Carevca. Njihovo raspevano, mekano i nadasve umilno sviranje postaje prepoznatljivo i prihvaćeno od najšire publike pa i muzičkih stručnjaka. Više nije bilo sporno to da li je harmonika instrument na kojem se izvanredno uspešno interpretira narodna muzika! Pedesetih godina se već moglo reći da pored "Mijinog stila" postoji i "Radojkin stil" sviranja na harmonici. Možda u tom stilu nema neke izuzetne virtuoznosti toga tipa (kakvo je Mijino sviranje, ili kasnije Petkovićevo sviranje), ali to kako svira Radojka Živković zvuči stvarno — lepo!

Radojka i Tine Živković se pored svog duetskog nastupanja opredeljuju i specijalizuju za praćenje pevača na estradi. Formirali su i svoj manji sastav sa ritamskom sekcijom i povremenim učešćem celista, ali sa dominantnom ulogom dueta harmonika. Harmonike

Fotografija: Harmoniko, ljubavi | Radojka Živković | Set 3 CD | RTS PGP — 2006.
4232  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Miodrag Todorović Krnjevac (1924—1991) poslato: Februar 04, 2011, 04:19:44 pm
*




MIODRAG TODOROVIĆ KRNJEVAC

Za sve jugoslovenske harmonikaše Miodrag Todorović bio je i ostaće — Sveti Otac, Mija Krnjevac! Sva iskustva i umeća predratnih harmonikaša uspeo je da svojim svestranim umetničkim duhom objedini u jedan majstorski harmonikaski stil. Detaljno i temeljito je razradio svoj sistem, takozvani prstored, koji ostaje kao putokaz za učenje narodnog i notnog sviranjana harmonici dugmetari za buduća pokoljenja harmonikaša i nastavnika harmonike. Taj takozvani "Mijin raspored" omogućava uspešno i jednostavno sviranje najkomplikovanijih pasaža, što omogućava njegovim mnogobrojnim učenicima i sledbenicima virtuozno muziciranje na harmonici — dugmetari.

Takozvano "šumadijsko duplo" sviranje (sviranje u tercama i sekstama) razradio je takođe Mija Krnjevac na način koji nikome pre njega nije bio poznat; on je prvi uveo u praksu — DUET harmonika, na šumadijski način. To duetsko sviranje na harmonikama je postalo odlika moravskog stila i kasnije uobičajeno u negovanju narodne muzike.  

Među prvim harmonikasima u Šumadiji i Pomoravlju Mija uspeva da razbije nepoverenje prema notnom sviranju. Tako da je on vrlo uspešno svirao i komponovao kako narodnu, tako i zabavnu muziku, ali i muziku lakog žanra (valceri...)

Takođe jedan je od prvih koji sastavljaju orkestar u koji je ubacio: violinu, flautu i klarinet.
 Harmonike
4233  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Miodrag Todorović Krnjevac (1924—1991) poslato: Februar 04, 2011, 04:19:27 pm
*

IZ MUZIČKE RIZNICE


MIODRAG TODOROVIĆ KRNJEVAC





Miodrag Todorović Krnjevac je jedan od vrhunskih stvaralaca srpske narodne muzike. Gradio je tradiciju srpske muzike i postavio na vrh sve prave i trajne vrednosti u lirici srpskog naroda i njegove kulture. Bio je kompozitor koji je imao veliki smisao za komponovanje narodne muzike, kao i bogatu muzičku kulturu i širinu poznavanja narodnog melosa. Ostaće dilema da li je Miodrag Todorović bio veći instrumentalista — harmonikaš ili kompozitor.

Rođen je 10. februara 1924. godine u selu Ratare. Nadimak je dobio po ocu Aleksandru Todoroviću koji je rođen u selu Krnjevu. I sam Aleksandar je bio vrhunski harmonikaš svog vremena, koji je posedovao veliko muzičko iskustvo. Prošao je kroz sve faze razvoja harmonike sa dugmadima i svo svoje znanje preneo je na sina Miodraga. Tako se Miodrag kao dvanaestogodišnjak upoznaje sa tajnama muzike i postaje očev sledbenik u usavršavanju prstoreda za harmoniku dugmetaru. Počinje da se bavi muzikom noseći u sebi od detinjstva melodije rodnog kraja. Rane godine zivota proveo je sa roditeljima u Bosni i zato mu je melos Bosne isto toliko blizak kao i melos Srbije, što će se kasnije odraziti u nekim njegovim pesmama kao sto su pesme: "Jesen stiže rana" i "Zašto svićes tako rano". Komponovao je preko 700 pesama od kojih se neke smatraju biserima narodne muzike i koje su obogatile srpski narodni melos. Međ njima su pesme: "Znaš li dragi onu šljivu ranku", "Oj, Moravo, oj...", "Šumadijo rodni kraju", "Bisenija kćeri najmilija" i dr. Od pesama poznatijeg doba njegovog stvaralaštva koje su ostale zapamćene su pesme: "Sliku tvoju ljubim", "Za ljubav tvoju", "Ljubav mi srce mori"...

Interesantan je podatak da je prva kompozicija koju je Miodrag Todorović komponovao bila zabavna pesma "Samo tvoje plave oči", a nesto kasnije komponovao je i kompoziciju sličnog žanra po imenu "Ljubav za ljubav mi vrati". Upravo ova raznovrsnost u komponovanju čini ga još većim umetnikom. Tako je svoj kompozitorski opus obogatio i romansom "Pesma harmonici", starogradskom pesmom "Na kraju grada", kao i poznatom šansonom "Tri šešira". Komponovao je i preko 150 narodnih kola u kojima je pokazao svoju veliku virtuoznost. Krnjevac je komponovao i brojne kompozicije za solo harmoniku, za duet, ali i za orkestar harmonika.

Miodrag Todorović Krnjevac preminuo je 25. septembra 1991. godine, ali je u njegovoj porodici muzika ostala tradicija. Nastavljaju je sin Aleksandar i ćerke Ljiljana i Branka.

Starija ćerka ima izuzetan dar za komponovanje, koji je nasledila od oca, sin je takođe kompozitor i harmonikaš i zajedno sa mlađom sestrom vodi školu za harmoniku. Pored kompozitorskog rada, značajan deo profesionalnih aktivnosti Miodraga Todorovića Krnjevca pripadao je i pedagoškom radu. Svoje izvođačko umeće nesebično je preneo generacijama mladih instrumentalista, koji su nakon njegove smrti osnovali i takmičarski memorijal koji nosi njegovo ime, a na kome se danas takmiče najtalentovaniji mladi harmonikaši.


Piše: Tamara Maljković | Glas Srbije
4234  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Miodrag Todorović Krnjevac (1924—1991) poslato: Februar 04, 2011, 04:19:19 pm
*

MIODRAG TODOROVIĆ KRNJEVAC





Miodrag Todorović Krnjevac sa albuma "Peva i svira za Vas Mija Krnjevac", 1981.
4235  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Miodrag Todorović Krnjevac (1924—1991) poslato: Februar 04, 2011, 04:18:44 pm
*




MIODRAG TODOROVIĆ KRNJEVAC

"Osnivač harmonikaškog života u Srbiji Miodrag Todorović KRNJEVAC. Rodjen je 10. februara 1924. godine u Ratarima. Nadimak je dobio po ocu Aleksandru Todoroviću (1905—1942) koji je rodjen u selu Krnjevu. Aleksandar je bio vrhunski harmonikaš tog vremena, koji je posedovao veliko muzičko iskustvo.

Prošao je kroz sve faze razvoja harmonike sa dugmadima i svo svoje znanje je preneo na sina Miodraga. Tako se Miodrag kao dvanaestogodisnjak upoznaje sa tajnama muzike i postaje ne samo očev ucenik nego i sledbenik u usavršavanju prstoreda za harmoniku dugmetaru. Počinje da se bavi muzikom noseći u sebi od detinjstva melodije rodnog kraja.

Komponovao je preko 150 narodnih kola medju kojima je pokazao i svoju veliku virtuoznost naročito u opusu umetničkih kola od kojih je kolo "Saborski odjek" kompozicija za koju može mnogo da se kaže. To je jedno od najboljih i najvećih ostvarenja koje je dao srpski narodni melos, zahvaljujući velikoj obdarenosti ovog izuzetnog kompozitora. Interesantno je to da prva kompozicija koju je komponovao, bila je zabavna pesma ili tzv. slager "Samo tvoje plave oci".

Raznovrsnost u komponovanju ga cini jos vecim umetnikom. Svoj kompozitorski opus je obogatio romansama "Pesma harmonici", starogradskim pesmama "Na kraju grada", sansonama "Tri sesira". Krnjevac je komponovao i solisticku muziku za "solo harmoniku" (Marioneti; Mariolu; Miolu), za duet (U zanosu tehnike, Pred ciljem), za orkestar harmonika (Veseli harmonikasi).

Miodrag Todorovic KRNJEVAC je umro 25. septembra 1991. godine ali je u njegovoj porodici muzika ostala tradicija.

Verovatno ste primetili da nisu pomenute skole ni akademije koje je Krnjevac pohadjao. Nije ih bilo.... on je bio samouk, ali se sa sigurnoscu moze reci da je imao znanje akademika. S pravom se moze reci da je Miodrag Todorovic Krnjevac "bio Vuk Karadzic" za srpsku narodnu muziku. Ostavio je za sobom bogatu riznicu svog muzickog stvaralastva cije pesme traju decenijama. Da nije stvarao, narodna muzika bi bila mnogo siromasnija jer njegove pesme najautenticnije svedoce o jednom narodu i jednom dobu."


Tekst: Dragan Markov
4236  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Dragiša Nedović (1916—1966) poslato: Februar 04, 2011, 04:16:52 pm
*
NARODNI PESNIK DRAGIŠA NEDOVIĆ,
POSLE PISANJA GLASA KONAČNO DOBIJA SVOJE MESTO U NACIONALNOJ ISTORIJI — I



KO JE I ZAŠTO IZBACIO SRBIJU

Autentične pesme srpskog pesnika i kompozitora prisvojili muslimani i Hrvati

Ime Dragiše Nedovića (1916—1966), narodnog pesnika iz Kragujevca, konačno dobija svoje mesto u nacionalnoj istoriji. Posle serijala tekstova u našem listu o Nedoviću, u petak 30. jula, u ulici Toze Dragovića, gde se nalazi njegova porodična kuća, održaće se manifestacija "Dani Dragiše Nedovića", koja će ubuduće biti tradicionalna. Istog dana, na njegovoj porodičnoj kući biće otkrivena spomen — ploča. Obe inicijative pokrenuo je "Glas" svojim pisanjem o zaostavštini velikog narodnog pesnika, koji je napisao nezaboravne pesme i sevdalinke: "U lijepom starom gradu Višegradu", "Stani stani Ibar vodo", "Obraše se vinogradi dole kraj Topole", "Lepe li su nano Gružanke devojke", "Na Moravi vodenica stara", "Jesen prođe ja se ne oženih", "Ajd' d' idemo Rado", "Siromah sam druže", "Harmoniko moja"... kao i pesme koje bivši zemljaci prisvajaju kao svoju nacionalnu "glazbu" — "Kad si bila Mala Mare","O lipa ti neznanko"...

Kada smo krenuli sa pisanjem o Nedoviću oktobra prošle godine, većina ovih pesama slovila je za tradicionalne, a o životu autora, gotovo da se nije znalo ništa. Jedino su se stariji Kragujevčani sećali Nedovića kao galantnog gospodina, koji je pisao pesme. Čak i njegov sin Aleksandar, koji danas živi u Kragujevcu nije imao potpunu sliku očeve biografije, kao ni stvaralaštva.

— Kada su se pojavili tekstovi u vašem listu, počeli su da mi se javljaju ljudi iz svih krajeva zemlje; a tada samo počeo da otkrivam i mnoge meni nepoznate stvari iz očevog života. Kada je umro, imao sam 12 godina, mnogo je pesama nestalo. Jedan njegov prijatelj iz Beograda poslao mi je brdo materijala iz koga sam saznao da je moj otac kroz pesme opisivao i prepevao svoj život. Zahvalan sam "Glasu" zbog svega — kaže Aleksandar.

Dragiša Nedović je rođen 1916. godine u siromašnoj gradskoj porodici od oca Andreje i majke Gine. Sa svojih 16 godina, kako piše u uvodnoj reči knjige koja će se uskoro pojaviti u štampi, odlučuje se da krene peške iz Kragujevca na put "kako bi narod čuo njegovu muziku". Sa sobom nosi samo gitaru. (U to vreme nastala je i kultna pesma "Siromah sam druže/ nigde ništa nemam/ samo jednu staru/ skršenu gitaru, koja je proslavila Miodraga Bogdanovića). Put ga odvodi u Bosnu, gde piše bosanske sevdalinke; "U lijepom starom gradu Višegradu", "Iz Bosne se jedna pesma čuje", "Bosanske me pijesme zaniješe", "Prođoh Bosnom kroz gradove".. koje su zanavek ostale među bosanskim brdima.

Posle Bosne put ga vodi u Dalmaciju gde inspirisan morem i brodovima piše pesme "O lipa ti neznanko", "O brodiću beli", "Mare mare, srićo moja" (Kad si bila Mala Mare).

Nekoliko godina kasnije vraća se u Kragujevac. Upisuje Gimnaziju, ali kako nije imao para za školovanje, završava Mašinsku školu — smer mašinbravar. U Kragujevcu ga zatiče Drugi svetski rat. Izveden je na streljanje u Šumaricama, ali ga jedan od Nemaca prepoznaje kao kompozitora i biva deportovan u nemački grad Dormagen. U Dormagenu kao ratni zarobljenik provodi četiri godine. Vraća se u rodni grad i, razočaran, saznaje da je veliki broj njegovih tekstova uništen.

Ipak, nastavlja da komponuje i piše pesme. Sa prijateljima osniva prvo Udruženje kompozitora i pisaca pesama sa narodnim motivima, a 1950. godine oboleva na plućima. Piše tužnu pesmu "Pluća su mi bolna", koja je zabranjena za javno izvođenje zbog velikog broja samoubistava. Umire 16 godina kasnije od infarkta. Iza sebe ostavlja dvoje dece, sina Aleksandra i ćerku Radu.

Poseban pečat koji će ostaviti u istoriji muzike, ogledaće se i u velikoj zaostavštini od preko 400 pesama, bez koje danas ne prođe ni jedna svetkovina u Srbiji; svakodnevno se mogu čuti na Baš Čaršiji, kao i u dalmatinskom primorju.

Logično je da se onda postavlja pitanje kako je i zašto ime velikog pesnika prekriveno velom zaborava, mada njegov odgovor, pre svega zadire u nacionalno ravnodušje kojem smo prema sopstvenoj istoriji kao narod skloni. Sa druge strane, dobri poznavaoci naše muzičke istorije skloni su uverenju da je Nedović kao samouk muzičar bio žigosan "kao mašinski radnik", što je posebno rabljeno u vreme socializma. A taj mašinski radnik spevao je besmrtnu pesmu "U lijepom staru gradu Višegradu", koje se, kao to reče jedan njegov prijatelj "ne bi postideo ni sam Aleksa Šantić".

Ova pesma, koja za većinu ljudi i danas slovi kao izvorna, napisana je 1936. godine i zaštićena pod imenom "Jutros rano slušam". Po prvi put ju je otpevao Himzo Polovina, najpopularniji bosanski pevač sredinom pedesetih godina. Ali više od 60. godina ova pesma pevana je oskrnavljena, jer je iz nje izbačena strofa u kojoj se govori o njegovom povratku u Srbiju:


Ustaj isprati me moram da putujem.
U Srbiju idem svome rodnom gradu,
za tobom ću Kiko večno da tugujem,
zašto sam te samu ostavio mladu?


Dragan Alempijević | 29.07.1999 | Glas javnosti
4237  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Dragiša Nedović (1916—1966) poslato: Februar 04, 2011, 04:16:25 pm
**

ZAŠTITA AUTORSKIH PRAVA


Kao što smo već napomenuli, veliki broj Dragišinih tekstova je uništen. Takođe, neke pesme su, nažalost, predstavljane kao autorsko delo drugih pisaca, pa je želja poštovalaca života i rada Dragiše Nedovića, da se sva njegova dela zaštite, a da njegova porodica, odnosno njegovi zakonski maslednici primaju određenu novčanu naknadu za to. U našoj zemlji je, još uvek, malo poznato da je korišćenje, tj. izvođenje muzičkih dela na javnom mestu ili putem radio-difuznih sredstava regulisano zakonom. To je Zakon o autorskim i srodnim pravima (Sl. list SRJ br. 24/98). U kategoriju "javnog mesta" ubrajaju se, po definiciji, lokali u kojima njihovi vlasnici ostvaruju prihod od privredne delatnosti — trgovinske, ugostiteljske ili neke druge uslužne delatnosti koju obavljaju.
 
Naš zakon, kao i zakoni svih evropskih i drugih zemalja sveta, polazi od činjenice da korišćenje muzike u objektima koji pružaju ugostiteljske ili druge usluge, značajno doprinosi povećanju prometa, pa samim tim i dobiti koju ostvaruje vlasnik takvog objekta. Zato, Zakon i nalaže vlasniku da jedan deo dobiti, u vidu autorske naknade, ustupi autorima čija je muzika doprinela ostvarenju prometa. Taj deo je zaista mali, ušta će se i sami učesnici uveriti, kada budu pristupili ispunjavanju svojih zakonskih obaveza.

Pošto je autor muzičkog dela, po slovu zakona, jedini ovlašćen da dozvoli ili zabrani javno korišćenje svog dela, to bi značilo da bi vlasnik, za svaku numeru koja se čuje preko aparata ili zvučnika u njegovoj radnji, bio obavezan da pribavi dozvolu od svakog pojedinog autora i da sa svakim od njih posebno utvrdi visinu naknade koju treba da plati. To se, sa razlogom, čini nemogućim, s obzirom na beskrajno veliki broj muzičkih numera, koje se neprekidno emituju putem radija ili TV-a, ili se na drugi način čuju na javnim mestima. Vrlo često, reč je o stranim autorima, sa kojima vlasnici lokala nemaju ni teoretskih mogućnosti da stupe u kontakt, da bi trražili dozvolu i platili naknadu. Pa kako onda, pitaće se ljudi, da ispune i svoju zakonsku obavezu? Evo kako je to rešeno svuda u svetu, pa i kod nas.
 
Zakonima svih evropskih zemalja, pa i naše zemlje, predviđeno je postojanje jedne ovlašćene organizacije za kolektivno ostvarivanje zaštite autorskih prava muzičkih stvaralaca. Te organizacije u ime autora, izdaju dozvole za javno korišćenje muzičkih dela. Istovremeno, one su ovlašćene i da naplaćuju autorsku naknadu prema odgovarajućim tarifnim pravilnicima. Visina naknade se, po pravilu, utvrđuje u zavisnosti od vrste objekta u kojima se muzika koristi, srazmerno značaju koji korišćenje muzike ima u ostvarivanju prometa i dobiti vlasnika.
 
SAVEZ ORGANIZACIJA KOMPOZITORA JUGOSLAVIJE — DRUŠTVO ZA ZAŠTITU AUTORSKIH PRAVA, ili skraćeno SOKOJ je organizacija koja je u našoj zemlji ovlašćena za kolektivno zastupanje autora muzičkih dela svih žanrova, odnosno za zaštitu njihovih zakonom utvrđenih prava. To znači da je SOKOJ ovlašćen da, pored ostalog, izdaje dozvole za korišćenje muzičkih dela i naplaćuje autorsku naknadu od vlasnika objekta. Tarifa SOKOJa, kojom se utvrđuje visina autorske naknade objavljena je u "Službenom listu SRJ» br. 10/02 i 34/02.


Prof. dr Dragan Bataveljić | DRAGIŠA NEDOVIĆ — ŽIVOT I DELO — 1916—1966 Tekstopisac i kompozitor narodne muzike
Izdavač: Udruženje estradnih umetnika i izvođača Šumadije "Kragujevac — koncert" | Kragujevac, decembra 2003
4238  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Dragiša Nedović (1916—1966) poslato: Februar 04, 2011, 04:16:03 pm
**




O DRAGIŠI...

Tekstopisac i kompozitor Dragiša Nedović, rođen je 20. jula 1916. godine u Kragujevcu, gde je živeo i radio sve do svoje smrti, 31. januara 1966. godine. Počeo je da stvara još kao dete, čim je naučio da piše. Njegovi roditelji, otac Andrija i majka Gina, imali su devetoro dece — pet sinova i četiri ćerke, ali su dva sina i jedna ćerka umrli vrlo rano. Tri ćerke Verka, Nada i Milica bile su udate u Beogradu, gde su živele sa svojim porodicama sve do kraja života. Sahranjene su u Beogradu u svojim porodičnim grobnicama. Tri sina Dragiša, Dragoljub i Lazar, ostali su u Kragujevcu. Tu su živeli, radili, umrli i sva trojica su sahranjena u zajedničkoj porodičnoj grobnici na gradskom groblju u Kragujevcu. Karakteristično je da su svi umrli relativno mladi i da niko od njih nije doživeo duboku starost.

Dragišini roditelji su bili slabijeg imovnog stanja, pa je on, sa navršenih 16 godina, odlučio 1932. godine da krene pešice iz Kragujevca na put, da bi, kako je on govorio, "narod čuo njegovu muziku", noseći sa sobom "samo jednu staru, skršenu gitaru". Putujući kroz Srbiju, nastaju njegove pesme: "Teško mi je Šumadiju ostaviti", "To je moja Šumadija", "Siromah sam druže" i druge. Ova poslednja je, na neki način, autobiografska i odslikava njegov životni put. Narod sa oduševljenjem prihvata nove pesme. Put ga vodi dalje u Bosnu, gde počinje da piše bosanske sevdalinke i tu nastaju njegove pesme trajne vrednosti, kao što su: "U lijepom starom gradu Višegradu", "Iz Bosne se jedna pesma čuje", "Prođoh Bosnom kroz gradove", "Bosanske me pesme zaniješe" i brojne druge, a narod, na ovim prostorima, sa velikim žarom prihvata nov Dragišin stil. Posle dužeg boravka u Bosni, po varošicama i gradovima, Dragiša nastavlja putovanje i stiže u Dalmaciju, gde sada, inspirisan novim motivima — morem, brodovima i lepim primorkama, odmah počinje sa pisanjem i komponovanjem, pa tu nastaju nova dela: "O lipa ti neznanko", "Kad si bila mala Mare", "O brodiću beli", koje Dalmatinci prihvataju sa velikim oduševljenjem.
 
Naime, ove pesme brzo pronalaze svoje mesto u muzici toga vremena i ubrzo postaju "izvorne", "kultne", što je bio osnovni razlog nepoznavanja i nepriznavanja autorstva ovih pesama. Ništa bolja situacija nije bila ni u drugim krajevima bivše Jugoslavije, a posebno u Srbiji, gde su mnoge pesme, zbog svoje lepote i vrednosti i opšteg prihvatanja, smatrane "narodnim" pesmama, čiji autor nije poznat. Time je Nedoviću bilo uskraćeno njegovo autorsko pravo na svojim pesmama.
 
Posle više godina, Dragiša se vraća u Srbiju i nastavlja sa pisanjem, sada sa velikim životnim i umetničkim iskustvom. On je bio čovek inspiracije. U određenom trenutku nalazio je motive za pisanje pesama, pa je reči, koje su tada navirale, zapisivao gde, kada i na čemu je to mogao: sam ili u društvu, u kući ili kafani, ujutru ili uveče, na izletu sa porodicom ili prijateljima i kolegama, na kovertama od pisama ili običnim papirićima, na nekom kartonu koji se tu zatekao i slično. A posle je sve to ponovo prepisivao, menjao, ulepšavao, pravio nove verzije i dovodio do savršenstva. Bio je pun mašte i novih ideja.
 
Dolazi rat, okupacija, a Dragiša sa velikim brojem Kragujevčana biva izveden na streljanje 21. oktobra 1941. godine. Međutim, kada je došao red na njegovu grupu, on, kao već poznati pisac, biva izdvojen i deportovan u Nemačku u Dormagen, gde kao zarobljenik provodi 4 godine. Kada se vratio iz zarobljeništva, u svoj rodni grad Kragujevac, biva razočaran, jer saznaje da je veliki deo njegovih tekstova uništen. No, to ga ne obeshrabruje, već sa još većim žarom nastavlja da piše i komponuje. Pojavljuju se i drugi kompozitori sa sličnim stilom, Dragiša stupa u kontakt sa njima, a kao rezultat njihove saradnje jeste osnivanje Prvog udruženja kompozitora i pisaca pesama i igara sa narodnim motivima.
 
Međutim, sudbina počinje da se poigrava sa Dragišom i on 1950. godine oboljeva od tuberkuloze, pa nastaje njegova tužna pesma "Pluća su mi bolna, zdravlja više nemam", koja ubrzo biva zabranjena za javno izvođenje, s obzirom da je, u to vreme, veliki broj mladih ljudi oboljevao od ove opake bolesti, pa je ova pesma izazvala nekoliko samoubistava. Naime, tada, za tuberkulozu nije bilo leka, sve do pronalaska penicilina, pa zahvaljujući tome Dragiša biva spašen, ali ne zadugo. Godine 1959. postaje srčani bolesnik. Sada zna da je tu blizu kraj i kreće da piše velikom žestinom, pa nastaju pesme: "O mom životu", "Zašto pesme pevam", "Pesma harmonici" i druge.
 
U zimu, 31. januara 1966. godine prestalo je da kuca njegovo srce. Umro je od infarkta srca, u svom rodnom Kragujevcu.
 
Skroman, nenametljiv i pomalo zatvoren, Dragiša Nedović, koga je život, kao što smo videli, zaista nemilosrdno šibao, skoro nikad nije govorio o svojim životnim teškoćama i problemima. Tada bi bežao u carstvo svojih pesama, tako da nam je u njima ostavio, bezmalo, celu svoju biografiju. Zla sudbina ga je pratila od rođenja, pa sve do smrti. Jedino dobro koje je mu je u svom kratkom životu priroda podarila — bila je pesma, odnosno neizmerni pesnički talenat. Iza sebe je ostavio neistraženu zaostavštinu ogromnog značaja i veliki broj pesama koje se pevaju i dan danas, kao izvorna, narodna i starogradska muzika i pevaće se dok postoji i poslednji Srbin.
 
Dragišina zaostavština, iako još uvek nesređena, predstavlja neizmerno blago, a pesme koje je napisao su za sva vremena i sve generacije. On je kroz svaku pesmu opisao ljubav, nostalgiju i razne događaje iz svog kratkog, ali burnog života. Samouk na gitari, muzički neobrazovan, neškolovan, napisao je ogroman broj pesama. Sve ove pesme predstavljaju njegovu biografiju. Veliki broj njegovih pesama je nestao, izgubljen, pokraden ili uništen.
 
Stvaralački opus ovog Kragujevčanina je mnogo bogatiji nego što se zna. Naime, ne zna se tačno da li je Dragiša Nedović autor 400, 500 ili možda kako njegovi savremenici tvrde i čitavih 800 pesama. Nadamo se da ćemo i to uskoro saznati, a udruženje estradnih umetnika i izvođača Šumadije "Kragujevac — koncert", zalagaće se za zaštitu svih njegovih autorskih dela, i davanja odgovarajuće novčane naknade njegovim naslednicima. Poseban akcenat staviće se na zaštitu Nedovićevih dela od šunda i kombinacije njegovih divnih tekstova i osrednjih aranžmana. Na sve načine ćemo se truditi da sprečimo primenu istočnjačke muzike i melosa, koji su strani našoj muzici, sa željom da se sačuva umetničko blago Dragiše Nedovića i da se ispravi nepravda prema ovom veoma plodnom i izuzetno darovitom, autoru. Prvi koraci da ovaj veliki umetnik ne bude zaboravljen učinjeni su 30. jula 1999. godine. Za poštovaoce Dragiše Nedovića, navodimo samo neke najpoznatije pesme, koje su, do nedavno, smatrane narodnim:

"U lijepom starom gradu Višegradu", "Tekla reka Lepenica", "Krca, krca nova kola", "Smederevo, grade od starina", "Kome šumiš, oj Moravo", "Negde u daljini pogled mi se gubi", "Na Moravi vodenica stara", "Karanfil se na put sprema", "Šumadijo rodni kraju", "Kosio sam seno, dole kraj Morave", "Grošnica", "Bašto moja, puna li si cveća", "Siromah sam druže", "Harmoniko moja, suzom nakvašena", "Ajd' d' idemo Rado", "Jesen prođe, ja se ne oženi'", "Jutros mi je ruža procvetala", "Lepe li su nano, Gružanke devojke", "Stani, stani Ibar vodo", "Obraše se vinogradi", "Prođoh Bosnom, kroz gradove", "Pluća su mi bolna", "Stade se cveće rosom kititi", "Ja posadih jednu ružu belu", "Ja ne žalim oči svoje", "Ništa lepše od naše seljanke", "Lepo ti je biti čobanica", "Zasviraj mi, stara frulo", "Pesma harmonici", "Ako pitaš srce moje", "Tanko, Tanko Tankosava", "Vidiš majko ono gore selo", "Dragobraćo", "Ima jedno selo Beloševac", "Korićani (Sretoh Danu kraj vajata)", "Teci teci hladna Jesenice", "Tebi moja Šumadijo", "Što da žalim mladost svoju" i mnogo, mnogo drugih.
 
U razgovoru sa brojnim sagovornicima, koji su bili savremenici i bliski saradnici Dragiše Nedovića, dobio sam uveravanja da je on autor i pesme "Tekla reka Lepenica". Sam Aleksandar, Dragišin sin, nije mogao pouzdano da kaže nešto više o ovoj pesmi, ali mi je rekao da su mnogi njegovi prijatelji tvrdili da je ova pesma, upravo, Dragišina. Međutim, ona nije pravno zaštićena, niti je on u zaostavštini posedovao njen notni materijal. Ali, ako se pažljivije sagleda Nedovićevo stvaralaštvo, onda se može uočiti da je i ova pesma njegova i da je doživela sudbinu nekih drugih pesama koje nije pravno zaštitio.

Naime, sam Nedović je imao mnogo motiva za pisanje, ali je veliki broj pesama posvetio rekama. Možemo slobodno reći da je on bio opsednut njima. Do takvog zaključka se dolazi kada se navede samo nekoliko njegovih najpoznatijih pesama: "Stani, stani Ibar vodo", "Na Moravi vodenica stara", "Kosio sam seno dole kraj Morave", "Pokraj Ibra, mala varošica", "Kome šumiš, oj Moravo", "Igra kolo kraj Nišave", "Zarudela zora na Moravi", "Beograde, grade na Dunavu", "Odrast'o sam dole, kraj same Morave", "Teci, teci hladna Jesenice" i mnoge druge. Otuda bi nelogično bilo da Dragiša nije posvetio pesmu reci koja protiče kroz njegov rodni Kragujevac, kako je on govorio, "grad, gde je kao dete čuo prvu pesmu i u kome je počeo pisanje i komponovanje pesama". Poseban detalj, koji ukazuje da je ovo Dragišina pesma jeste stih u samoj pesmi, koji glasi:

"Tu mi Rada,
tu mi, tu mi Rada, platno beli"
 
Naime, mnogi Nedovićevi saradnici i prijatelji tvrdili su da su ovi stihovi pili posvećeni njegovoj ćerki Radi (Radoslavi), rođenoj 1951. godine, prema kojoj je on gajio neizmernu ljubav i koja je, takođe, bila veoma muzikalna. Imala je predivan glas i osvajala je nagrade na brojnim takmičenjima. Oni tvrde, da je i pesma "Ajd' d' idemo Rado", takođe, posvećena istoj osobi. O tome posebno mogu da posvedoče inženjer Dragan Gavrilović, koji je zajedno sa Dragišom bio član Kulturno-umetničkog društva "Svetozar Marković" i koji je Dragišu pratio na harmonici, notirajući njegove tekstove i melodije. On kaže da je pesma "Tekla reka Lepenica" nastala u nekoj verziji pre Drugog svetskog rata, da je ova konačna, snimljena verzija pevana u Kragujevcu, mnogo godina pre svog objavljivanja, a da sama melodija, tekst i ritam ukazuju, nedvosmisleno, da je pesma Dragišina. Međutim, Dragiša nikada nije govorio o ovoj pesmi, iako je to bila "himna" koja je zaživela u narodu. "Nikada nismo ni pitali Dragišu, da li je on njen autor, ali ja znam da on sigurno to jeste" — kaže inženjer Dragan Gavrilović - Gane.
 
Ove Ganetove reči, potvrđuje i Rade Bajić, jedan od legendarnih pevača naše muzike, koji se, upravo, proslavio sa Nedovićevim hitovima: "Ti me spremaš, mila majko" i "Odrast'o sam dole, kraj same Morave". U razgovoru sa njim, dobio sam uveravanje, da je to Nedovićeva pesma i da to znaju svi stariji muzičari. "Tu nema nikakve dileme" — kaže Bajić.
 
U manje poznate pesme, koje su nastale kao rezultat Nedovićevog putovanja širom nekadašnje Jugoslavije, spadaju: "Split", "Bilo je to na moru", "U Opatiji", "Korčula", "Jadrane plavi", "Dubrovnik", "Na Jadranu", "Na Hvaru", "Kraj Kaštela", "Na Rabu", "Nad Mostarom kiša lije", "Pevaj Bosno", "Na obali Drine", "Nad Rovinjem", "U mom gradu Sarajevu", "Magdo mori, Magdaleno", "I otidoh", "Jano mori", "Kad si bila mala Mare", "O lipa ti neznanko", "Iz Bosne se jedna pesma čuje" i mnoge druge, za koje će se, tek čuti.
 
Kao što se iz navedenog, suviše kratkog, spiska nekoliko najlepših Dragišinih pesama može videti, on je bio svestran i svojevrstan umetnik. U njegovom stvaralaštvu zastupljeni su brojni melosi: srpske narodne pesme opšteg karaktera, srpske narodne pesme sa specifičnim šumadijskim melosom, tzv. šumadijske pesme, dalmatinske i bosanke pesme, romanse, gradske pesme i šlageri. Međutim, pored ovih pesama, on je pisao i balade, umetničku poeziju, poeme i drugo, ali, s obzirom da ga je iznenadna smrt prekinula u poslu oko sređivanja njegovog stvaralačkog opusa, Dragiša Nedović je iza sebe ostavio stotine svojih pesama bez potpune, a neke i bez bilo kakve evidencije. Dobivši prve honorare od snimljenih ploča sa pesmama komponovanim na njegove tekstove, Dragiša je započeo pripreme na sređivanju svojih pesama po vrstama i vremenu nastanka, što bi mu olakšalo i omogućilo izdavanje pesmarica i snimanje novih ploča, ali ga je, prerana smrt, sprečila u tome. Zbog toga je potreban veoma dug stručan i strpljiv rad na istraživanju i sređivanju njegove umetničke zaostavštine. Njegovi savremenici tvrde da je bilo slučajeva prisvajanja njegovih pesama, prekrajanja tekstova i nepriznavanja autorstva na pojedinim delima. Otuda je bio veoma nepoverljiv prema ljudima, pa je svoje pesme i melodije zapisivao, ne na papiru, nego, u svojoj glavi. Tako je i veliki broj nepoznatih pesama, "jednog od najplodnijih stvaralaca naše narodne muzike", otišao sa njim u grob.
 
Njegovo ime je, od tada, pa sve do izlaska feljtona o njemu u "Glasu javnosti", uglavnom, bilo prekriveno velom zaborava. Kako je rekao autor ovog feljtona, novinar Dragan Alempijević: "Pored nacionalnog ravnodušja, pokazalo se da je bilo i ljudi koji su želeli da Nedović ode u zaborav, jer su još pre 27 godina prećutali veliku istinu o narodnom pesniku. Njegove pesme to jednostavno nisu dozvolile".


Prof. dr Dragan Bataveljić | DRAGIŠA NEDOVIĆ — ŽIVOT I DELO — 1916—1966 Tekstopisac i kompozitor narodne muzike
Izdavač: Udruženje estradnih umetnika i izvođača Šumadije "Kragujevac — koncert" | Kragujevac, decembra 2003


__________

Napomena: Prof. dr Dragan Bataveljić navodi više pesama ovog autora, koje su, do nedavno, smatrane narodnim. Na spisku se, između ostalih, nalaze i pesme: "Tekla reka Lepenica", "Krca, krca nova kola" i "Karanfil se na put sprema". Za ove tri pesme sa sigurnošću se može reći da njihov autor nije Dragiša Nedović. Pesmu "Ne stoj Rado..." zapisao je i objavio Vladimir R. Đorđević u "Narodnoj pevanki", 1926. godine. Pesmu "Krce, krce, nova kola" Stevan Stojanović Mokranjac je uvrstio u svoju XIII rukovet (četvrta pesma), 1907. godine. "Karanfil se na put sprema" slovi za izvornu pesmu sa Kosova. Najstarija zapisana pesma koja sadrži isti osnovni sadržaj je "Muž pa muž" i nalazimo je u zbirci narodnih srpskih pesama koje je zapisao Vuk Stefanović Karadžić (Knjiga 1: u kojoj su različne ženske pjesme, na str. 62 i 63. pod br. 103, izdatoj 1824. u Lipisci, u štampariji Brejtkopfa i Ertla). Varijanta ove pesme snimljena je na nosaču zvuka u New York-u 1929—30. godine u interpretaciji Ilije Miškovića (poznati vođa tamburaškog orkestra, primaš i pevač godina 20-tih prošlog veka) pod nazivom "Moj se dragi na put sprema".
Potom slede pesme: "Kome šumiš, oj Moravo", "Jutros mi je ruža procvetala" i "Ništa lepše od naše seljanke", za koje se može jasno utvrditi kom autoru one pripadaju.
Kompletan autor pesme "Jutros mi je ruža procvetala" je Petar Tanasijević.
Teskt pesme, kao i muziku, "Vodeničar na Moravi", poznatiju pod nazivom "Kome šumiš, oj Moravo" napisao je Milutin Mića Stojanović.
Pesmu "Ništa lepše od naše seljanke" napisao je jedan od prvih međuratnih pesnika seljaka, Milisav Pavlović.

Više o domaćim delima i autorima na: sokoj.rs/pretraga  i  sokoj.rs/uloge na delu
 
Angelina
 
4239  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Dragiša Nedović (1916—1966) poslato: Februar 04, 2011, 04:15:41 pm
**

D R A G I Š A   N E D O V I Ć

— ŽIVOT I DELO —




1916 — 1966
Tekstopisac i kompozitor narodne muzike


                                                                             O mom životu malo ko god znade.
                                                                             Dali sam sretno provodio vek.
                                                                             Živeo sam druže u večitoj bedi.
                                                                             Pesma mi je bila uteha i lek.


                                                                                                    Nedović Dragiša
                                                                                                    Kragujevac, 6-XII-52 god.


Prof. dr Dragan Bataveljić | DRAGIŠA NEDOVIĆ — ŽIVOT I DELO — 1916—1966 Tekstopisac i kompozitor narodne muzike
Izdavač: Udruženje estradnih umetnika i izviđoča Šumadije "Kragujevac — koncert" | Kragujevac, decembra 2003

Проф. др Драган Батавељић | ДРАГИША НЕДОВИЋ — ЖИВОТ И ДЕЛО — 1916—1966 Текстописац и композитор народне музике
Издавач: Удружење естрадних уметника и извођача Шумадије "Крагујевац — концерт" | Крагујевац, децембра 2003
4240  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Budimir Jovanović (1933—1987) poslato: Februar 04, 2011, 04:14:18 pm
**


BUDIMIR JOVANOVIĆ — DISKOGRAFIJA



SINGLOVI & ALBUMI


U spomen
Budimiru Buci Jovanoviću


01. Raširi ruke — Budimir Jovanović
02. Na rastanku — Velibor Spužić Kvaka
03. Dajte mi utjehu — Šaban Šaulić
04. Teku časi bola — Vida Pavlović
05. Kako si majko, kako si oče — Šaban Šaulić
06. Ne spremaj, majko, darove — Vida Pavlović
07. Danas, majko, ženiš sina — Slavko Petrović
08. Bio sam pijanac — Šaban Šaulić
09. Ako draga sretneš majku moju — Velibor Spužić Kvaka
10. Momak veseljak — Marinko Rokvić
11. Zbog neverstva jedne žene — Šaban Šaulić
12. Pšenica se povila u klasu — Dobrivoje Topalović
13. Danas je tvojoj ćerci svadbeni dan — Biserka Mišić


Povodom smrti Budimira Jovanovica, produkcija gramofonskih ploča Radio televizije Beograd, izdala je album pod nazivom: U spomen Budimiru Buci Jovanoviću. Na albumu se nalaze 13 pesama, među kojima i pesma "Raširi ruke" ("Iza sedam mora") koju peva Budimir Jovanović Buca. Sve pesme su izvedene uz pratnju njegovog ansambla.
4241  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Budimir Jovanović (1933—1987) poslato: Februar 04, 2011, 04:13:55 pm
*




BUDIMIR JOVANOVIĆ BUCA

Od mnoštva dobrih harmonikaša koji su u poratnim godinama pa sve do današnjih dana delovali na jugoslovenskoj estradi treba posebno izdvojiti Budimira - BUCU Jovanovića koji svojom prelivajućom, raspevanom svirkom čini njegovo sviranje prepoznatljivim čak i onda kada se čuje u orkestru. To kako Buca Jovanović prebira po dirkama to je nešto drugačije od moravskog Mijinog stila — to je meraklijski obrenovački stil.

Budimir BUCA Jovanović nije gradio solističku karijeru harmonikaša već je pretežno nastupao sa svojim orkestrom kojim je uspeo da stvori svojevrstan simfonijski način muziciranja. Njegovi aranžerski poduhvati sa neobičnim, ali veoma prikladnim harmonskim rešenjima učinili su ga poznatim u diskografskom svetu. Mnogi izuzetni pevači su proizašli ispod skuta Buce Jovanovića. Dovoljno je samo spomenuti Boru Spužića Kvaku, Šabana Šaulića i Azeminu Grbić pa da se shvati kakvo je čudo sa njima učinio u svetu diskografije! On je jedan od retkih harmonikaša koji tako dobro poznaje svet nota i u njemu se nalazi na maestralan način. Note je naučio već u prvim godinama svog druženja sa harmonikom, a tome ga je naučio harmonikaš starije generacije Džoni Gavrilović, kako Buca sam pošteno tvrdi odajući na taj način starom majstoru dužnom poštovanja.
Harmonike


Budimir Jovanović rođen je u selu Guncate kod Barajeva 1933. godine. Umro je u decembru 1987. godine.
4242  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Sava Jeremić (1904—1989) poslato: Februar 04, 2011, 04:11:31 pm
*

SAVA  J E R E M I Ć









Fotografija 1: Sava Jeremić kod svoje kuće, 1973. godine
Fotografija 2: Emisija "Smederevski vinogradi", 1962. godine. Sa Radojkom i Tinetom Živković


Više o Savi Jeremiću na: http://sava-jeremic.blogspot.com/
4243  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Sava Jeremić (1904—1989) poslato: Februar 04, 2011, 04:11:10 pm
*

SAVA  J E R E M I Ć





Frulaš iz Poslona čijoj tehnici mogu da pozavide mnogi školovani muzičari

Mnogo puta su obrazovani ljudi bili iznenenađeni i zbunjeni pred znanjem i umenjem onih ljudi iz naroda iz koji bez škole i tuđe pomoći dostignu i prestignu svoju braću iz gradova. Naši seljaci lekari, seljaci književnici, veliki pronalazači — čija je služba zbunila strane novinare iz Beogradskog sajmišta — dokaz su velike ne samo neistrošene nego i nenačete stalne snage širokih narodnih slojeva.

Jedan od takvih neznanih narodnih ljudi jeste tridesetogodišnji Sava Jeremić iz sela Poslona u srezu Ražanja.—

...On svira i durske i molske skale, što postiže nejednakim poklapanjem rupa a delimično i zatvaranjem vodoravnog otvora koji vodi ka ustima. Na taj način snižava i povišava osnovni ton frule, prema već naštimovanim instrumentima tako da nije potrebno da frulu menja.

Jeremić namešta usta na frulu kao najškolovaniji svirač, a njegovom odličnom sluhu, brzini pamćenja melodije, i izvanrednoj tehnici prstiju mogu da pozavide mnogi flautisti i klarinetisti u pozorišnim orkestrima.—

Jeremić je zemljodelac, sa dva razreda osnovne škole i celog je života čuvao stoku i obdelavao zemlju. Nekiput je slušao preko radija narodne pesme i frulaše i pre kratkog vremena kad i drugovi na njega navališe, ne izdrža već sede na voz da okuša sreću na radiju.—

Njegova tehnika prstiju zapanjila je mnogobrojne prisutne u radio stanici, koji ga, na kraju probe, obasuše toplim aplauzom. Jeremić ostavlja vrlo simpatičan utisak malog, čvrstog i zdravog brđanina koji se ni pred mikrofonom nije zbunio već je svirao samopouzdano i mirno kao da je tu već deset godina.


Autor teksta nepoznat





Fotografija 1: Sava Jeremić, 1951. godine
Fotografija 2: Sava Jeremić, 1978. godine


Više o Savi Jeremiću na: http://sava-jeremic.blogspot.com/
4244  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Sava Jeremić (1904—1989) poslato: Februar 04, 2011, 04:10:52 pm
*



SAVA JEREMIĆ
FRULAŠ IZ POSLONA


Nedaleko od Ražnja, u selu Poslon, 13. januara 1904. godine, u kući Jeremića rođeno je jedanaesto dete. Dadoše mu ime Sava, nadajući se da će, kao i sva tadašnja deca iz sela ostati tu da prevrće zemlju, ore, kopa i livade kosi. Ali, sudbinu njegovu odrediće trenutak kada mu je kao dečaku, otac kafexija, poklonio frulu, koja će ga proslaviti. Po nagovoru rođaka, ostavio je pinterski posao, po kome se pročuo po okolini, i 1936. godine obreo se na audiciji u Radio Beogradu. Pred Mihajlom Vukdragovićem i Vlastimirom Pavlovićem - Carevcem svirao je Sava, izvlačio iz malene frule polutonove za koje se dotle verovalo da se na fruli ne mogu odsvirati, a oni, oduševljeni njegovom svirkom, primiše ga odmah u orkestar, i tu on ostaje kao stalni član sve do penzionisanja 1958. godine.

Nastupao je sa mnogim orkestrima u zemlji i inostranstvu, a najčešće sa Radojkom i Tinetom Živkovićem. Uvek obučen u narodnu nošnju, bio je misionar naše lepe izvorne narodne muzike i naše tradicije. Njegov najveći uspeh bio je 06. jula 1953. godine kada je na Međunarodnom festivalu folklora u Langolenu kraj Londona sa kolom "Paraćinka" osvojio prvo mesto, iako su tu sjajnu titulu očekivali mnogi, u to vreme, poznatiji umetnici. A sa "Deninim kolom" i "Vlajnicom" na koncertu zabavnih, narodnih i operskih melodija u Stokholmu, on i Radojka Živković, pobrali su najviše aplauza. Država mu u znak zahvalnosti dodeli orden sa srebrnim zracima...

Umro je 21. aprila 1989. godine i sahranjen u Beogradu. Starije generacije i sada pamte njegovo "Ražanjsko" i "Kruševačko kolo", "Palilulku" i mnoga druga koja i sada sviraju mnogi narodni orkestri širom Srbije.



SABOR FRULAŠA "DANI SAVE JEREMIĆA"

Kulturno umetničko društvo "Sava Jeremić" iz Ražnja, koje sa ponosom već deset godina nosi ime poznatog umetnika, i Skupština opštine Ražanj, kao pokrovitelj, svakog jula organizuju tradicionalnu manifestaciju "Dani Save Jeremića" na kojoj nastupaju brojna kulturno umetnička društva i, revijalno, najbolji frulaši na svim prethodnim takmičenjima frulaša u Srbiji, a najboljem od najboljih, Opština Ražanj dodeljuje plaketu sa imenom ovog velikog umetnika.


SPOMEN — KUĆA U POSLONU


Shvatajući značaj i doprinos koji je Sava Jeremić podario srpstvu svojom svirkom, trajno sačuvajući tradiciju i duh tople srpske duše za generacije koje dolaze, Vlada Republike Srbije, svojom Odlukom 05 br. 633-15053/2002 od 31. oktobra 2002. godine proglasila je njegovu kuću za spomenik kulture, zaštitila okolinu i utvrdila mere zaštite ovog spomenika kulture. ("Službeni glasnik RS" br.73/02). To je jedina kuća nekog od naših narodnih umetnika koji uživa ovakvu zaštitu. Inače, kuća je podignuta oko 1930. godine, u kojoj sada niko ne živi, prepuštena je zubu vremena koji je na njoj ostavio vidljive tragove, pa, prema proceni stručnjaka iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Niša, postoji opasnost od urušavanja.


FOND "SAVA JEREMIĆ" — POSLON


Radi očuvanja imena i dela velikog srpskog frulaša, obnove njegove rodne kuće i uređenja spomeničkog kompleksa, brige o njegovoj duhovnoj zaostavštini kroz prikupljanje pisanih, tonskih i video zapisa o njemu, radi negovanja tradicionalnih vrednosti u oblasti narodne muzike i narodnog stvaralaštva, te radi promocije umetničkih dostignuća inspirisanim muzičkim nasleđem srpskog naroda organizovanjem naučnih skupova i istraživanja u oblasti narodnog stvaralaštva, a posebno sviranja na fruli, zaljubljeiici u Savinu umetnost osnovali su Fond "Sava Jeremić" sa sedištem u njegovoj kući u Poslonu. Stanimir Jeremić iz Beograda, sin Save Jeremića, ugovorom overenim kod Opštinskog suda u Ražnju dao je Fondu na korišćenje ovu kuću.




Fond je registrovan kod Ministarstva kulture broj 415-00-00108/2007-14 od 13.09.2007.

Organi Fonda su Skupština, Upravni i Nadzorni odbor, a u zemlji i inostranstvu predstavlja ga predsednik Upravnog odbora Kaja Nikolić - Stojanović iz Ražnja (tel.037/841-190; 063/72-616-44).

Prioritetan zadatak Fonda jeste obnova rodne kuće umetnikove. Sredstva Fonda su skromna, skoro neznatnna- uložena od strane osnivača, a očekivana sredstva su - sredstva donatora.

Ako vam srce zatreperi sećajući se nežnih zvukova koje je virtuozno na fruli izvodio
veliki umetnik SAVA JEREMIĆ, molimo da, prema Vašim mogućnostima, bespovratna sredstva uplatite na sledeće ŽIRO RAČUNE koji se vode kod KOMERCIJALNE BANKE AD BEOGRAD, FILIJALA KRUŠEVAC EKSPOZITURA RAŽANJ i to:

205-132613-46 — dinarski
00-708-0003125.5 IBAN RS35205007080003125559 — devizni
FOND "SAVA JEREMIIĆ" — POSLON sa naznakom "ZA OBNOVU KUĆE SAVE JEREMIĆA U POSLONU"

U ime muzike koju nam je Sava Jeremić podario i zaveštao za budućnost, unapred HVALA.

U Poslonu, januara 2009. godine
Za Upravni odbor Fonda,
Predsednik

Kaja Nikolić-Stojanović




http://www.razanj.org/latinica/kultura.html
4245  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Žarko Jovanović Jagdino (1925—1985) poslato: Februar 04, 2011, 04:08:40 pm
*
nastavak teksta Ministar na koljenima

EXTRA: Tijekom vaše glazbene karijere nastupali ste na mnogim koncertima i u mnogim svjetskim metropolama. Svirali ste, međutim, i u mnogim pariškim kavanama i restoranima. Možete li se prisjetiti gdje?

Žarko: Točno je da sam nastupao i gostovao svuda. Rekao bih da nema svjetske metropole gdje se nije čula moja balalajka. Svirao sam, eto, i po najeminentnijim pariškim, rimskim, luksemburškim, njujorškim, briselskim, itd. restoranima i koncertnim dvoranama. Gdje sve... teško mi se sada sjetiti.

EXTRA: Možete li se sjetiti barem kome ste sve svirali?

Žarko: Svirao sam mnogim svjetskim divama i ljudima iz jet seta. Spomenut ću samo neka imena, ljude kojima sam svirao, onako, na uho: Alainu Delonu, Brigitte Bardot, Agi Kanu, Mariji Callas, Omaru Sharifu, Yulu Brynneru, Aristotelu Onassisu... Činio sam to sa zanosom pretapajući u glazbu stoljetna lutanja mog naroda, temperament i ljubav, žestoku - cigansku. Moja glazba oduševljavala je i ljude iz francuskog političkog života. Svirao sam i bivšem i sadašnjem predsjedniku Francuske, Giscardu i Mitterrandu. Pompidouu, također, i kad je bio ministar za financije i kasnije kad je postao predsjednik. Vođi komunista, Georgesu Marchaisu, isto tako. Isti profesor, Slama, liječio je i njega i mene od infarkta. Jedno vrijeme, dok sam radio u restoranu Joea Goldenberga, viđao sam se i sa sadašnjim ministrom za kulturu Jackom Langom. Sreo sam ga i prije nekoliko dana i slikao se s njim. Zbog toga sam vam i rekao, onako u šali, da sam ja veći od njega. Jedina razlika između nas je u tome što je on jako bogat, a ja veoma siromašan. Radio sam i kod "Cher Regine". To je jedan od najotmjenijih pariških restorana. Morao sam napustiti taj posao, jer se moje zdravlje jako pogoršalo, čak sam bio i klinički mrtav. I znate li tko me spasio!? Spasio me je profesor Ante Granić, jedan divan čovjek. Eto, on je Hrvat... imam puno prijatelja među njima. Nisam nacionalist, kao što vidite, premda mi je mama stradala u Jasenovcu, 1941. godine. No, nećemo o tome...
 
EXTRA: Na ovoj fotografiji ste s proslavljenim egipatskim glumcem Omarom Sharifom. U ovim novinama, opet, čitam vašu izjavu: "Yul Brynneru bih svirao do groba, i to iz duše!" Poznati glumac je vaš prijatelj?

Žarko: Da, to je moj zaista dobar prijatelj. Često se dopisujemo. Eto, jedno pismo koje sam dugo čuvao dao sam jednom vašem kolegi koji mi ga nikad nije vratio. Vi novinari... čudan ste vi svijet! Dugo godina poznajem se i sa Brigitte Bardot. S njom sam imao dosta zajedničkih slika. Na žalost, mnoge su mi pokrali. E, da! Nisam vam se pohvalio: moja ploča, pod rednim brojem 281 nalazi se u centru "Georges Pompidou". To je jedina jugoslavenska ploča. Evo, pogledajte, piše mi direktor Centra! Kažem vam, imam puno pisama iz svih krajeva svijeta. Iz Indije, posebno. Nedavno mi je pisala i Indira Gandhi!

EXTRA: Ako nisam suviše indiskretan, što vam je pisala Indira Gandhi?

Žarko: Pa, trebao sam ići u New Delhi na jedan festival. Htio sam ići, ali mi doktori nisu dopustili. Kažem, imao sam težak infarkt... Uz to, trebao sam se i cijepiti.

EXTRA: Prijatelj ste i s Romanom Polanskim, glumcem i redateljem nezgodne naravi?

Žarko: Roman Polanski je zaista čovjek prijeke naravi. Ne bih baš mogao reći da smo prijatelji. Uglavnom, kad god dođe u restoran gdje ja sviram, kaže mi: "Žarko, kad god dođem kod tebe, potrošim 20 puta više nego što sam planirao!" A meni to drago, da ga natjeram da što više potroši, ima čovjek novca. I još nešto: redovno se napije! Inače, ti bogati ljudi su strašne tvrdice, svi. I svi su, boga ti, Jevreji! Svirao sam i američkom ambasadoru! Prošle godine. Kakve sam tu grdne novce zaradio...

EXTRA: Budući da naši ljudi, osim zabave, u kavani obavljaju i dobre i loše poslove, da li ste za ovih 20 godina i sviranja imali kontakta i problema sa ostacima naše emigracije, četničke ili ustaške?

Žarko: Ma kako da ne, boga ti! Često sam svirao za naše ljude po raznim klubovima. Naravno, besplatno, jer sam Jugoslaven. Mnogi su mi poslije tih nastupa prijetili, i koliko puta me htjeli tući, boga ti! Spasili su me, je li, neki drugi ljudi... Ili, ja često idem u našu crkvu "Sveti Sava". Ciganin sam, boga ti! I zbog toga su mi neki prijetili...

EXTRA: Na kongresu Svjetske federacije Roma 1971. godine u Londonu izabrani ste za prvog sekretara (ministra) za kulturu Roma. Prvo ste, opet, na valovima Radio Pariza pozdravili Rome na njihovom jeziku. Vi ste, izgleda, čitav svoj život posvetili borbi Roma za ravnopravnost i život dostojan čovjeka?

Žarko: Drago mi je što me pitate o ovim stvarima. Samo nemojte ono "ministar", molim vas. Kakav sam ja ministar bez portfelja i bez buđelara (novčanika, op. prev.). U Jugoslaviji me moji Romi često pitaju: "Žarko, koliku imaš plaću kao ministar?" Pa, tko da mi da tu plaću... Nikad neću zaboraviti početak drugog Svjetskog kongresa Roma u Ženevi 1987. godine. Bilo je to točno, dobro se sjećam, 4. kolovoza. Običaj je da, kad se intoniraju himne, svi stoje mirno. Kod nas Roma nije tako. Svi pjevaju i nitko ne stoji mirno, slobodni su! I kad se sve to završilo, govorio je tadašnji predsjednik dr. Jan Cibalo, koji je rekao da sam ja autor himne, prihvaćene još na prvom kongresu u Londonu. Malo kasnije, naš predsjednik donio je zemlju i vodu koju su dopremili iz Indije. Prvu romsku zastavu - plavo nebo, zelena trava - primio je iz mojih ruku. Ta zastava se već duže vrijeme nalazi u New Delhiju, u muzeju za prava čovjeka.

EXTRA: Kako se zove himna koju ste Vi skladali?

Žarko: Himna nosi naslov "Opre Roma", što u prijevodu znači - "Dižite se Romi". Pitaju me ljudi: "Kako to 'dižite se' Romi?"... "Da li to znači poziv da se dižu na revoluciju!?" A ja im kažem: ma ne... da se dižu iz stoljetnog sna, primitivizma, da se uključuju u suvremene društvene tokove, da žive životom dostojna čovjeka.

EXTRA: Kažete da je vaša himna brzo prihvaćena od svih Roma svijeta?

Žarko: Kako da ne. Odlično! To je univerzalna himna, nezaobilazna kad se prave spektakli, romski spektakli za čitav svijet. Prvo što sviramo na tim skupovima to je himna koju sam skladao. U stvari, i riječi i melodiju... Napravio sam je 1949. godine zajedno s jednim mojim prijateljem iz Radio Beograda. Zvao se Miloš, bio je jedan od najboljih tamburaša. Kažem vam, svirao je na Radio Beogradu. Na žalost, umro je. Inače, tu stvar ste mogli čuti kako pjeva Olivera Katarina u onom filmu...

EXTRA: "Sakupljači perja!"

Žarko: Da, da! Za melodiju sam koristio popularnu pjesmu "Đelem, đelem..." (Idem, idem) Napravio sam riječi puno bolje od starih. Tako je to krenulo... Prevedena je na sve svjetske jezike. Na žalost, ne i na jugoslavenski jezik!

EXTRA: Da li je točno, gospodine ministre, da ste sami financirali kongres Roma u Ženevi? Spominje se i brojka od preko 150 milijuna starih dinara.

Žarko: Točno je, dao sam više od 150 milijuna dinara. Žao mi je što nisam imao više. Kad čovjek napusti ovaj svijet, pamtit će se po dobrim djelima, po tome koliko je bio velikodušan i koliko je poklonio bližnjem... Znam, Rom, ministar bez novca... "Kao vuk bez zuba", reći će. Ali, znam da Rom ministar mora umrijeti s dobrim glasom, a ne s blagom. Ponavljam još jednom: neće ostati ono što sam stekao, nego ono što sam darivao! Eto, zato što tako mislim, nemam ni kuću ni vikendicu...

EXTRA: Često spominjete kongres Svjetske federacije Roma u Londonu i Ženevi. Imate li dojam da je u međuvremenu nešto učinjeno za "romsku stvar"?

Žarko: Kako da ne! Mnogo, vjerujte mi! Sve do skoro mnogi nisu znali ni da postojimo, da egzistiramo, da imamo svoj jezik. Naš jezik je, inače, mnogo stariji od mnogih svjetskih jezika. Stariji je i od francuskog i od engleskog jezika. Ja sam, recimo, napisao rječnik romskog jezika u čemu mi je mnogo pomogao akadamik Rade Uhlik... Sav taj posao pao je na moj trošak, putovao sam, zapisivao... Sada imamo i svoju gramatiku, boga ti! Premda je u Jugoslaviji riješeno nacionalno pitanje, mi smo još uvijek nedovoljno priznati. Eto, piše mi Berberski i kaže kako ja uvijek govorim sve najbolje o Jugoslaviji, da je to jedina zemlja na planetu gdje su Romi izjednačeni sa svim ostalim nacijama, da nema rasne diskriminacije... I stvarno, uvijek sve najljepše govorim! ... Jugoslaviju volim više nego sve zemlje na svijetu. Za nju sam krvlju vezan. I kada mislim da bi u Jugoslaviji ipak morali na Rome gledati malo drugačije, onda ne mislim ništa loše. Naprotiv!

EXTRA: Putujete puno po svijetu. Kako žive Romi u ostalim zemljama?

Žarko: Nailazio sam svuda po svijetu na Rome. Ima ih u Grčkoj, Nizozemskoj, Španjolskoj, Engleskoj... Da ne nabrajam. Svuda ih ima. Istina, nisam ih susretao u Angoli. Vidite, engleski Romi su plavi. Ali, nos i oči! Treba ih malo bolje pogledati. Isti nosevi i oči kao naši. Romi u Engleskoj su zaboravili materinji jezik. U Njemačkoj nema Roma. Svi su Romi pobijeni. Kad sam pitao "Gdje su, što rade, kako žive?", rekli su mi da je prokleti Hitler riješio taj problem!

EXTRA: Ovdje u Francuskoj, Romi su omiljena tema mnogih pisaca, često ih susrećemo u literaturi, na filmu ili televiziji. Pa ipak, rekao bih da njihova francuska stvarnost izgleda malo drugačije?

Žarko: U Francuskoj Roma ima jako malo, oko 200 tisuća. Slabo su instalirani, nemaju svoje kuće... Stalno su u pokretu, žive nomadskim životom. Kažu: mi smo stalno na vakansu (fr. vacances - godišnji odmor, op. prev.)! Inače, vrlo dobro su situirani, plaćeni... Mislim da na svako dijete primaju po 600 franaka mjesečno. Uvek su na čistom zraku, rijetko kad su bolesni. Koliko taj njihov život ima loših strana, ima i dobrih. Pogledajte, molim vas, samo koliko je Pariz zagađen!

EXTRA: Vozeći se pariškim metrom sretao sam Rome na svakom koraku kako prose ili kradu. Pročitao sam da od stotinu intervencija francuske policije, oko osamdeset se odnosi na Rome, mahom džeparoše. Kako Vi, gospodine ministre, gledate na problem romske delikvencije u Francuskoj?

Žarko: Na žalost, sve je to točno! Oni ne idu u vojsku, ne plaćaju porez...

EXTRA: Kažu da se umiju i vješto braniti kad ih uhvate u metrou u džepnim krađama. Najčešće: "Pa, što je to, to su sitnice prema nepravdi koja je učinjena našem narodu!" Što kažete na to?

Žarko: Pa, strašni su... kažem vam! Gledao sam ih na televiziji... Policija ih saslušava i drži po sedam-osam sati... Pa, ovi što su mene pokrali...

EXTRA: Nemojte mi samo reći da su i Vas pokrali, svog ministra za kulturu?

Žarko: Kako da nisu! Ciganska posla! Mene, koji sam Rom i za kojeg znaju da radim za njihovo dobro. Samo koliko sam pisama napisao od 1966. godine do danas... pa mogao bih sazidati trokatnicu. Dopisujem se sa 30 zemalja... No, nisam vam do kraja ispričao kako se "druže" s francuskom policijom. Drže ih, dakle, po pet-šest sati i onda puste... Ja ih pitam: pa, kako, kad nađu novac kod vas? A oni mi odgovaraju: "Pa, tako... Pretresu nas, ali novac rijetko kad nađu. Držimo ih u gumenim cipelama, a kako od njih naše noge smrde, nitko ne želi zabadati nos tamo gdje mu mjesto nije. Tako ih ja ispitujem, tražim da mi kažu kako kradu. I oni mi sve ispričaju, sve do detalja. I petnaestak minuta poslije, vidim, i moja kola obili, razbili staklo i sve odnijeli... To je užas jedan! Šta čjovek s njima da radi? Da li je to sudbina ili nešto drugo, ne znam. Najviše ih ima iz Sarajeva, to su horahane. Muslimanski, turski Romi... Inače, iz Vojvodine nema ni jednog koji krade, ni slučajno. Ja sam Vojvođanin, i sretan sam što ih nema... Kažem vam: zbog svega što rade - stid me! Kako da me ne bude stid, kad sam ja jedini Jugoslaven koji je primljen u Vijeće časti Francuske.

EXTRA: Koje godine ste primljeni?

Žarko: Primljen sam 25. svibnja prošle godine. Više od deset godina su me pratili i uvjerili se tko sam i što sam. To je veliko priznanje, biti u Vijeću časti Francuske.

EXTRA: Vi ste dobar ambasador, ne samo romske već i jugoslavenske kulture.

Žarko: Tim putem ću ići do kraja svog života. Reću ću vam nešto - filozofski: Nije teško govoriti kad imate šta da kažete! Teško je kazati kad imate što govoriti. Što bi bilo da sam na prvom kongresu Roma rekao da su mnogi Romi, gedžovani, tu samo zbog love: ne bi bilo ništa od kongresa. Govorio sam, jednom, na jugoslavenskoj televiziji kako sam poznavao tri rođena brata, dakle, od istog oca i iste majke. Jedan, koji je živio u Bjelovaru, predstavljao se kao Hrvat - katolik; drugi, koji je živio u Železniku, bio je Srbin; a onaj treći, koji je živeo u Šutoru, u Makedoniji, bio je Musliman, Turčin. Ponavljam, svi su od istog oca i iste majke. Zato kažem: ja ću se boriti za ideju, za ljudsko dostojanstvo, ali nikad za vjeru!

EXTRA: Na svemu što ste napravili za opću stvar Roma, mnogi su vam zahvalni. Ipak, imam dojam da niste potpuno zadovoljni i da niste uvijek nailazili na razumijevanje i podršku vaših suplemenika?

Žarko: Sad me vučete za jezik da vam pričam i ono što ne bih smio, boga ti! Za našu sudbinu zainteresirale su se i Ujedinjeni narodi. I što se dogodilo? Bivši predsjednik, dr. Jan Cibala, živi u Bernu i zarađuje veliki novac, za čiji sam se izbor svojevremeno mnogo zalagao, uzeo je novac, 15 tisuća dolara, koje su poslali Ujedinjeni narodi za nas 12 delegata koji smo trebali doputovati u New York i nazočiti sjednici. Bivši predsjednik je, međutim, novac stavio u svoj džep, a nas obavijestio da svaki delegat sam mora snositi troškove puta i boravka u New Yorku. A znate, karta i boravak od tri-četiri dana, to je bio velik novac - boga ti! Na moju nesreću, tad nisam ni radio, srčani sam bolesnik. Htio sam da prodati automobil, ali je to bio sitan novac. Kasnije sam išao do njega: čovjek ne pobija da je digao toliki novac. On, koji inače zarađuje krupan novac, eto, posegao je za našom sirotinjom. I što dalje da vam pričam! Sinovi su mi u jednom trenutku rekli: "Tata, ti puno radiš i sve si dao za stvar Roma. Vidiš da ne možeš izaći na kraj s ljudima. Zaradio si grdan novac i sve si dao, a sad spavaš u karavanu. Mi bi htjeli da ti nama malo duže poživiš, da pripaziš na sebe." Kažem vam: sve što sam imao, dao sam za sutra Roma, za bolje Roma. A meni je žao što nemam još da dam!

EXTRA: Kad ste oboljeli od srca?

Žarko: Obolio sam od srca baš kad smo trebali otvoriti, na romskom jeziku, školu u kojoj sam trebao predavati romski jezik. Da budem profesor!

EXTRA: I kako Rom boluje od srca? Drugačije od drugih!?

Žarko: To je naš najslabiji organ, on sve prima! I dobro i loše, i radost i tugu... Koliko sam prepatio po logorima, na Banjici i Sajmištu. Trepči. U partizanima... bio sam u Ibarskom odredu. Pa, poslije rata... To ni konj ne bi sve izdržao. Ali, mladost je čudo!

EXTRA: Iz oporuke, koji ste sastavili, vidim da sve ostavljate MRAP-u.

Žarko: Sve ostavljam MRAP-u, sve dajem protiv rasizma a za prijateljstvo među narodima. Jedino što tražim to je da budem sahranjen na groblju Pere-Lachaise u Parizu. I znate li tko će mi biti prvi susjedi - Isadora Duncan i Edith Piaf! Ajd', živjeli! Pijem vodu... da ne pomislite slučajno da je to neki alkohol!

(MRAP - pokret protiv rasizma i za prijateljstvo među narodima, najjači antirastistički pokret u Francuskoj. Njegovi članovi, između ostalih, su i: Simone de Beauvoir, Michel Piccoli, Žarko Jovanović Jagdino i mnogi drugi poznati i priznati ljudi u Francuskoj (prim. M. K.)

EXTRA: Vaš pokret za borbu protiv rasizma i za prijateljstvo među narodima bio je vrlo aktivan. Sjećate li se bar nekih akcija, konkretnih slučajeva, za koje su se članovi Pokreta zalagali?

Žarko: Kako da ne. Svi smo se potpisali ispod zahtjeva za oslobođenje Nelsona Mandele, najstarijeg političkog zatvorenika na svijetu. Trune negdje u Južnoj Africi... Potpisalo se nas dvjesto! Svoj potpis stavila je i žena prvog ministra Francuske. Bio je tu i Manitas de Plata koji, na žalost, ne zna pisati. A i što će mu kad onako svira!

EXTRA: Ako je suditi po ovom razgovoru, život Žarka Jovanovića Jagdina ne bi stao u nekoliko knjiga. Da li ste razmišljali i o tome da nešto ostane zapisano o vama?

Žarko: Znate pjesnika Miku Antića iz Novog Sada!? Mi smo dobri prijatelji. On je htio o meni pisati knjigu! Evo, pisma od njega, što je sve tražio da pripremim. Kaže: "Dolazim u petak, 26. listopada, a vraćam se u ponedeljak, 5. studenog. Moja adresa je 21000 Novi Sad, ulica Mihaila Budinskog..." Piše i što mu treba, evo, ovdje: "Kasetofon, pisaći stroj, papir, indigo, sve fotografije i aforizmi, sve što je o tebi napisano na srpskom jeziku, jedne dobre škare (nove) i dva tanka flomastera." Pisao je Mika o meni, evo, ovdje: "Jagdinov opus, to je jedno veliko ljudsko traganje za jedinstvom i srećom Roma čitavog svijeta, jedna ogromna borba, ugled i poštovanje tog naroda, među drugim ljudima, i jedno veliko srce u koje staje pored glazbe i ogromno povjerenje u čovjeka i čovječanstvo svih vjera, svih rasa, svih boja."

Nego, mogu li ja vas nešto da zamolim?

EXTRA: Kako da ne, samo izvolite.

Žarko: A jel' bi vi mogli ovo objaviti u nekom ozbiljnijem časopisu? Što će reći moji Romi kad vide gdje im se sve ministar pojavljuje, boga ti! (Morao sam uvjeravati gospodina ministra da je ovaj list jako ozbiljan, ozbiljniji i od samog života, da će njegovi Romi biti u potpunosti zadovoljni, više fotografijama nego tekstom, podrazumijeva se!) Ja sam imao puno tih ljubavnih avantura, ali kako da pričam o tome i sve to da objavite u "Reporteru", kako rekoste - EXTRA! Ali, moja ljubavna avantura je kao jedna žena u najlepšem bikiniju ili u Evinom kostimu. Na prvi pogleda sve vidite, a ono što je najvažnije - ne vidite! Ha, ha...


Miško Kalezić | Pariz, 1984. | Tambura
4246  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Žarko Jovanović Jagdino (1925—1985) poslato: Februar 04, 2011, 04:08:18 pm
*

MINISTAR NA KOLJENIMA

Pred vama je osobno, glavom i bradom, Žarko Jovanović - Jagdino, svjetski ministar za kulturu Roma, i prva balalajka Europe s kojim ekskluzivno za čitatelje časopisa EXTRA, razovaramo o sreći i nesreći njegovog naroda





U Pariz sam krenuo sa zadatkom da pronađem i intervjuiram Jacka Langa, francuskog ministra za kulturu. I kako mi to nikako nije polazilo za rukom, onako razočaran "zapucao" sam u malo pariško kazalište Theatre de Tourtour, preko puta "Beaubourga" da vidim "Pokondirenu tikvu" Jovana Sterije Popovića, u izvođenju glumaca-amatera Malog jugoslavenskog kazališta iz Pariza. I, gle čuda! Tražio sam ministra za kulturu jedne zemlje, a našao - svjetskog ministra za kulturu! Žarko Jovanović Jagdino, virtuoz na balalajci, naslonjen na šank malog buffeta u hodniku kazališta, dočekuje me riječima: "Da, on je ministar za kulturu u Francuskoj. Što je on za mene? Ja sam veći od njega, ja sam ministar za kulturu čitavog svijeta, boga ti!"

Poslije ovoga nisam imao kuda. Zamolio sam ministra Jovanovića za razgovor: vrijeme isto, dan sutrašnji, a mjesto - restoran preko puta kazališta.

Tog pariškog poslijepodneva nebo i zemlja kao da su bili jedno. Prošla su, evo, skoro dva sata, a kiša ne prestaje liti, kao iz kabla. Pitam se: kako doći do metroa, posljednje stanice u sjevernom dijelu Pariza? Taksija nigdje, ulice opustjele i poplavile. Hoće li gospodin Ministar čekati više od pola sata? I da vas više ne zamaram, držim u neizvjesnosti, u centar Pariza konačno stižem, sa čitavih 50 minuta zakašnjenja.

U uglu polupraznog restorana, vidim, gosopodin Ministar strpljivo čeka. Obrijana glava, lice crne puti uokvireno malom bradom, bijeli sako iz vremena američkih tridesetih godina, leptir mašna, na stolu leži veliki crni cilindar, pored njega velika torba i nezaobilazna balalajka. Od tog instrumenta ne razdvaja se više od pet desetljeća. Prilazim stolu, očekujem riječi prijekora. Blag osmijeh: "Pa dobro, majka mu stara, da sam ja zakasnio odbili bi mi to na moju cigansku rasu! A vi, Crnogorac, pa ovoliko kasnite!" Dobro sam prošao. Poslije ovako blagog prijekora, naš razgovor je mogao početi. Najprije, tražim Žarka Jovanovića Jagdina da se potpunije predstavi našim čitateljima. Uključujem magentofon, na Žarkovom licu...

— Pa, vi želite snimati ovo! Uh, to je opasno! Strašno se bojim tog vraga!

Jedva sam ubijedio gospodina Ministra da se nema čega plašiti, i da je "taj vrag" naš obavezni novinarski suputnik. Konačno, Žarko Jovanović Jagdino počinje svoju priču.

Žarko: Rođen sam u Batajnici 1925. godine. U Drugom svjetskom ratu bio sam zatočenik u tri koncentracijska logora. Učenik sam NOB-a. Za vrijeme rata izgubio sam gotovo cijelu porodicu. Od 1964. godine stalno živim u Parizu gdje sam, inače, priznat za "prvu balalajku". Snimio sam više od deset ploča. Nastupao sam u gotovo svim svjetskim glazbenim centrima. Održao sam preko tisuću koncerata, a više od 20 dao za pomoć Romima, njihovoj borbi za ravnopravnost u svijetu. Sudjelovao sam u radu dva svjetska kongresa Roma. Na drugom, u Ženevi, izabran sam za romskog ministra za kulturu. Govorim više stranih jezika. Autor sam svjetske himne Roma.

Uh, koliko ispričah za ovako kratko vrijeme. Pa, neće nam ostati ništa za razgovor, boga ti!

EXTRA: Kako ste se i zašto odlučili na dolazak ovdje, u Pariz, a ne u neku drugu svjetsku metropolu?

Žarko: Otkuda Pariz!? To pitanje postavili su mi i nedavno na francuskoj televiziji. I znate li što sam im odgovorio? Rekao sam im da ja nisam došao u Francusku, nego sam došao u Pariz. Pitali su me dalje: "Što je za vas Pariz"? A ja im kažem: "Pariz je odskočna daska u svijet! Svi umjetnici, iz čitavog svijeta, svi oni koji su htjeli nešto postići, uspjeti, provjeriti svoje mogućnosti i iskazati svoje bogastvo, došli su u Pariz. Pazite, u Pariz, ne u Francusku!

EXTRA: Kako je izgledao vaš prvi susret s pariškom "kaldrmom"?

Žarko: Došao sam, dobro se sjećam, 21. veljače 1964. godine. Nisam znao jezik, nisam znao ništa ustvari! Naučio sam reći "merci" u vlaku, boga ti! U početku sam imao grdnih problema, nije mi bilo lako. No, živ čovjek izdrži sve!
 
EXTRA: Skoro će dvadeset godina od kako ste ovdje.

Žarko: Skoro 20 godina, na žalost!

EXTRA: Zašto na žalost?

Žarko: Pa, zato što sam ja najbogatiji siromah i najsiromašniji bogataš! Najnesretniji sretnik i najsretniji nesretnik! Ja sam Jagdino (vatreni), vatra mi je donijela afirmaciju. Samo, ako ne izgorim - prije vatre...

EXTRA: I kad je, konačno, krenulo? Od kad je Žarko Jovanović stao na obje noge?

Žarko: Pa, na noge nikada nisam stao; stalno sam na koljenima! Čujete, čim sam Rom moram biti na koljenima! Francuzima ovdje nije potrebna glazba, nije bila ni u vrijeme kad sam ja došao. Njima je bila potreba radna snaga, a to znači da sam ja morao biti bar dva puta bolji od svih ostalih da bih bio ravan njima. To je minimum, uvjet da vas prime! Jer zašto bi primali mene ako sam isti kao oni!? Mene, stranca... Od jugoslavenskih glazbenika, koji su došli u Pariz, prvi sam dobio kartu, radnu dozvolu, ponajviše zahvaljujući instrumentu koji sviram. Inače, bilo je naših glazbenika koji su ranije svirali u Radio Beogradu, a ovdje su morali da raditi u tvornici, boga ti!

EXTRA: U Parizu su i vaši sinovi Slobodan, Dragomir i Petar, poznati kao "Cigani Ivanovići". Kad su vam se pridružili i počeli svirati ovdje, u Francuskoj?

Žarko: Došli su samo jednu godinu poslije mene. Znači, oni su ovdje 18-19 godina, jednu manje od mene. Oni su, inače, jako malerozni, najmalerozniji što mogu biti!

EXTRA: Sudeći po novootvorenom restoranu i uspjehu koji postižu i ovdje u Parizu i drugdje, ne bi se baš reklo?

Žarko: Kako nisu, čovječe! Imaju restoran u 17. arrondissementu koji prima 35 ljudi i košta, u našem novcu, oko milijardu dinara. I sad su oni robovi tog posla, robovi tog restorana. Gotovo da više nisu moji sinovi! Vjerujete da sam zbog toga jako nesretan. Nesretan sam kad vidim kako moji sinovi svaku večer, osim nedjelje, ostaju do 2-3 sata, sviraju i poslužuju goste. Kažem, oni su sada robovi, robovi restorana. Nisu oni sposobni da vode te poslove... Gluposti...

EXTRA: Kad ih danas promatrate, imućne i popularne, primjećujete li na njima kakve promjene?

Žarko: Pa, čujte, oni su Francuzi! Ovaj mlađi se oženio Francuskinjom koja je profesorica ruskog jezika na Sorbonni. A ovaj stariji se oženio Ruskinjom iz jednog ruskog ciganskog kazališta. Ta moja snaha je inače kćer čuvene Raje, velike umjetnice, prave vedete. Dolazila je i u Jugoslaviju, nastupala na više koncerata. I eto, zaradili su nešto novca i otvorili taj nesretni restoran. Restoran koji je, kažem vam, jako, jako skup. Skoro kao "Rasputin". Svirao sam i ja par puta kod njih. Baš jednom sam bio prisutan kad je jedan čovjek, s damom, platio račun za večeru 3.700 franaka. Poslije pitam Pericu: što su ti ljudi pili i jeli, jesu li lumpovali, kad im je račun toliko. Sin mi kaže: "Stari, jeli su kavijar i pili šampanjac! Nije to ništa!" Kako nije ništa, boga ti!

EXTRA: U kojoj se mjeri način života koji, recimo, sada vode vaši sinovi protivi nekoj vašoj životnoj filozofiji?

Žarko: Ciganima je grijeh oduzeti bijedu i nevolju! Oni su najsretniji u svojoj bijedi i nevolji. Bogati Cigani nisu sretni. Nemaju životnog cilja, nemaju se više za što boriti. Siromaštvo nije teško, ako nije bijeda. Prava bijeda je, zapravo, živjeti a ne znati zbog čega. Nisu Romi stvoreni za biznis, shvaćate. Ući u tu igru znači biti protiv sebe, svoje prirode. To je ravno zločinu. Ja se sjećam, mislim da je to bilo 1969. godine, kad sam imao oko 150 tisuća novih franaka. Jao, ljudi, ja sam bio najmalerozniji čovjek na svijetu. Kako poslije da sviram za deset franaka, ljudi!? Kažem vam: nisam poslije imao volju za sviranjem uopće. Dobro, netko će reći da ni svi Romi nisu isti! Jesu, barem u 99% slučajeva! Kažem vam, najiskrenije, svoje sinove danas vidim kao jako malerozne ljude. U teškoj su situaciji. Oni sad ne žive, više pate. Vidim to, ponekad kod njih sviram. Jednostavno, nesposobni su oni za to! Sav svoj novac uložiše u taj restoran. A sve do nedavno lijepo su živjeli, svirali, imali svuda koncerte, dobro su zarađivali i dobro živjeli. A ovo sada...

EXTRA: Često sam se, u Jugoslaviji, pitao: jeste li vi Jovanovići ili Ivanovići? Vaši sinovi, naime, slove kao "Cigani Ivanovići". Možete li nam reći što je posrijedi?

Žarko: Nema mjesta zabuni! I jedni i drugi su - Jovanovići. Zašto su onda, ovdje u Parizu, moji sinovi Ivanovići a ne Jovanovići? Pa, iz jednostavnog razloga što u francuskom jeziku nema slova J, nego je to I, ono rusko I. Prekrstili smo sebe da ne bi bili "Žovanovik". Dakle, mi smo svi skupa Jovanovići, ali smo ovdje zbog Francuza - Ivanovići.

EXTRA: Znači, hteli ste da učinite Francuzima?

Žarko: Tako nekako! Svi dokumenti, i meni i mojim sinovima, su na prezime Jovanović.

EXTRA: Da se još malo zadržimo na popularnosti koju "Cigani Ivanovići" uživaju i kod nas i u Francuskoj. Objektivno govoreći: zaslužuju li oni toliku popularnost?

Žarko: Vjerujte, moji sinovi uopće ne zaslužuju toliku popularnost. Kad ja to kažem, njihov otac, morate mi vjerovati. I drugo: veoma je malo ljudi koji dobro sviraju i pjevaju tu rusku cigansku muziku. Moji sinovi imaju uspjeha i zbog toga što su mladi i zgodni dječaci, dobri tehničari, pogotovo Slobodan. On nije veliki glazbenik, ali je sjajan tehničar! Gitaru svira savršeno, sve duplo. Vjerujem da u Jugoslaviji nitko ne svira gitaru tako dobro kao moj Slobodan.

EXTRA: Jesu li oni glazbenici samo po srcu i sluhu ili su završili i neke glazbene škole?

Žarko: Nikakve glazbene škole nisu završili, ali znaju note! Njihova popularnost, to sam vam maloprije zaboravio maločas reći, rezultat je i originalnih aranžmana i jedne stilizacije romske glazbe, rekao bih - posebne. Kažem: napravili su dosta originalnih aranžmana. I drugo, kod romske glazbe nema sredine! Ili te rasplače ili te razveseli! Udari i u glavu i u srce! Sredine nema! Ah, da, ispričat ću vam još nešto vezano za moje porijeklo. Gledajući 200 godina unazad, moje porijeklo vodi iz Stare Pazove. Nekad se moja obitelj zvala Lošanešti. Zašto je to jako važno? Pa zato što je taj moj šukundjed imao tri sina. Najstariji od njih bio je sjajan glazbenik. Ovaj je, opet imao isto tako tri sina i opet je najstariji bio odličan glazbenik. Evo, moj najstariji sin je Perica, veliki glazbenik. Njegov najstariji zove se Nikak, ima 10 godina i već govori pet stranih jezika. Zaključak izvucite sami!

EXTRA: Do posla ste, kažete, došli zahvaljujući najvećim dijelom vašem instrumentu balalajci. Zaista, kakav je to instrument koji tako zanosno svirate?

Žarko: Čudesan! O njemu je dosta rečeno i napisano. Na natjecanju glazbenika na balalajci u Lisabonu, u veoma jakoj konkurenciji (mnogi su imali završene konzervatorije), osvojio sam prvo mjesto. Moja balalajka, stara preko 200 godina, to je moj život. Ona mi je donijela i najveće priznanje koje Francuzi dodeljuju umjetnicima-glazbenicima, odlikovanje s malom zlatnom lirom. I danas, kad me pitaju u čemu je tajna mog sviranja i mog uspjeha, kratko odgovaram: u mom velikom romskom srcu. Ta glazba se rađa iz moga srca.

EXTRA: Pa ipak, balalajka kao instrument ima neke specifičnosti?

Žarko: Specifičnosti balalajke, na kojoj sviram, je u mnogo čemu. Ugodio sam je upravo tako da mogu sve odsvirati. Tako da mi Rusi otvoreno kažu: "Vas njevazmožno tak igrat!" A ja kažem: Sve je moguće kad sam ja Rom! Uostalom da je to tako uvjerit ćete se i sami već večeras. Dao sam riječ ovim našim glumcima da ću im svirati! Da, da: dok sam živ svirat ću na svojoj balalajci, ali i raditi za dobro mojih Roma. To je i odgovor na pitanje koje mi često postavljaju: "Dokle mislite svirati, gospodine Jovanoviću?" A šta će Rom nego da svira! Ne možete vi to razumjeti, tu strast, tu našu ljubav prema glazbi. A ona nam je sve, njome slavimo radosti, zalijevamo tugu, Rom i diše s glazbom...

EXTRA: Sve više je glazbenika koji "postaju" Romi preko noći, pjevaju romske pjesme. Prijeti li romskoj glazbi opasnost od sve veće komercijalizacije?

Žarko: Danas, na žalost, svi pjevaju i sviraju romsku glazbu. To nije dobro! Bojim se da ne izgubi od svoje autentičnosti, od svoje izvornosti, od svoje ljepote. Kažem vam: ciganski melos je specifičan! A u Jugoslaviji je jako malo dobrih interpretatora izvorne romske pjesme i glazbe. Malo je onih koji njeguju pravu cigansku pjesmu. Istina je, primijetio sam i ja da ima dosta onih koji se predstavljaju kao Romi, a s njima nemaju nikakve veze. Jednostavno - od toga su napravili unosan posao. Jasno, to nije ono što pjevaju pravi Romi.

Samo Olivera Katarina ima stila, pravog romskog stila! Možda zahvaljujući i tome što je glumica. I još nešto: ljudi, koji su sve do skoro bili protiv Roma, sad su za njih. I ako stvarno nisu Romi, preko noći, to su postali. Takve ja nazivam gedžovanskim Romima. Znači, nije Rom, nego gedža. Mi kažemo gedža za svakog, bez razlike je li Jugoslaven, Francuz ili Italijan, samo ako nije Rom.

EXTRA: Govorili ste o tome zašto ljudi vole romsku glazbu. Niste, međutim, ništa rekli o fenomenu ruske ciganske glazbe. Zašto je ona tako puno i rado slušana?

Žarko: Rusi su sve do skoro bili jako omiljeni u Francuskoj. Kažem, sve do skoro, do onih poznatih političkih gesta. Dalje, u Parizu živi puno Rusa koji su došli još prije 1917. godine. Mahom su to bili plemići i bogataši koj su se ženili Francuskinjama. To je, razumije se, svakako imalo utjecaja i na prihvaćanje ruske glazbe, pa i ruske ciganske glazbe. Ovom, svakako, treba pridodati i dugu tradiciju dobrih odnosa kroz povijest dvaju naroda. Dalje, ruski jezik je veoma pogodan i leži ciganskom načinu izražavanja emocija, patnji, bola, radosti... Mek je, poetičan i osjećajan... Možda je i to razlog što se toliko traži i pjeva ruska ciganska pjesma.
4247  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Žarko Jovanović Jagdino (1925—1985) poslato: Februar 04, 2011, 04:07:57 pm
**

Artiste JARKO JOVANOVIĆ




Godina 1971.
 

Opre, Roma

Opre Roma!
Gelem, gelem, lungone dromensa
Maladilem bahktale Romensa
A Romale katar tumen aven,
E tsarensa bahktale dromensa?

A Romale, a chavale

Vi man sasu bari familija,
Murdadas la e kali legija*
Aven mansa saj lumniake Roma,
Kai putaile e romane droma
Ake vriama, usti Rom akana,
Men khutasa misto kai kerasa.

A Romale, a chavale                                            .
Dižite se, Romi

Dižite se, Romi!
Idem, idem na daleki put
I upoznajem srećne Rome.
O Romi odakle ste,
Sa šatorima pokraj sretnih puteva?

O Roma, o narode romski...

Imao sam nekada veliku porodicu,
Ali crne legije* su ih ubile.
Pođite sa mnom Romi iz celoga sveta;
Za Rome su putevi otvoreni.
Sada je vrijeme, ustanite Romi svi,
Ustati ćemo ako glumimo.

O Roma, o narode romski...

* Crna legija odnosi se na Nazi SS, tako nazvani po crnoj uniformi koju su nosili.

Žarko Jovanović — Opre Roma

*

"Jagdinov opus, to je jedno veliko ljudsko traganje za jedinstvom i srećom Roma čitavog sveta, jedna ogromna borba, ugled i poštovanje tog naroda, među drugim ljudima, i jedno veliko srce u koje staje pored muzike i ogromno poverenje u čoveka i čovečanstvo svih vera, svih rasa, svih boja." [Miroslav Antić]
4248  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Žarko Jovanović Jagdino (1925—1985) poslato: Februar 04, 2011, 04:07:38 pm
*

DISKOGRAFIJA


Album Opre Roma

Balada o Romima
Ciganska ljubav
Dilaba thaj kelas
Dilabasa Romane
Dilaben Romale
Hej, Cigani
Jagdino
Lepa ciganka
Lolosko kolo
Me dilabav me Romende
Na hantumen Romalen
Nisar
Opre Roma (Djelem, djelem)
Romalen dungadon
Seva
Seval
Tromalo
Zivot Cigana
Zurale volivtu





Ostale numere

Seva (Romani cirilcljorhi)
Romani phabaj
Pevajte, cigani 1970.
Ciganska balalajka 1970.
Lepotica 1970.
Ciganska svadja 1970.
4249  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Žarko Jovanović Jagdino (1925—1985) poslato: Februar 04, 2011, 04:07:20 pm
**




ŽARKO JOVANOVIĆ JAGDINO
(Batajnica, 1924 — Pariz, 1985)

Žarko Jovanović Jagdino, svetskoj publici poznat kao Jarko Jovanović, rođen je 26. decembra 1925. godine u Batajnici. Početkom 60-tih otišao je u Paris gde je živeo sve do smrti.

Za vreme rata bio je zarobljenik u tri koncentraciona logora a kasnije učesnik NOB-a.

Autor je svetske himne Roma "Đelem, đelem". Pesma je nastala 1949. godine u saradnji sa tamburašem Milošem, prijateljem iz Radio Beograda. Verzija "Đelem, đelem" ("Idem, idem") je nastala za vreme II svetskog rata u nacističkom koncentarcionom logoru. Žarko Jovanović je napisao novu verziju. Originalni naziv je "Opre Roma" što u prevodu znači — "Dižite se Romi"). Zahvaljujući filmu "Skupljači perja" reditelja Aleksandra Petrovića i Oliveri Katarini koja je "Đelem, đelem" interpretirala na njoj svojstven način, pesma je postala popularna širom sveta.

Žarko Jovanović Jagdino snimio je preko desetak ploča, nastupao je u mnogim svetskim muzičkim centrima i održao preko hiljadu koncerata.




Žarko Jovanović umro je 26. marta 1985. godine. Sahranjen je u Parizu.



Žarko Jovanović Jagdino — Lepa Ciganka
Žarko Jovanović Jagdino — Dilabasa Romane
Žarko Jovanović Jagdino — Dilabathaj kelas


*    *    *




Žarkovi sinovi, poznati kao "Cigani Ivanovići",
veliku popularnost stekli su u Francuskoj
a potom i na prostoru bivše Jugoslavije godina 80-tih.



Cigani Ivanovići — Kaljina maljina
Cigani Ivanovići — Ide čovek
Cigani Ivanovići — Ševa

Angelina, 01.03.2009.
4250  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Ljubiša Pavković (1947) poslato: Februar 04, 2011, 04:05:30 pm
*
INTERVJU


LJUBIŠA PAVKOVIĆ

Ivan: Mogli bismo da započnemo ovaj razgovor Vašim mišljenjem o harmonici i harmonikaškim zbivanjima u Srbiji?

Ljubiša: Mislim da je harmonika u ovom vremenu u kome živimo u jako velikoj krizi, pre svega pojavom ove elektronike i lažnog propagiranja pravih vrednosti na ovim prostorima, harmonika je pomalo bačena u drugi plan, međutim, harmonika će na ovim prostorima ostati kao nešto trajno i verujem da je ovakva situacija samo trenutna i da će ovaj period brzo proći. Ovde se bez harmonike ništa ne može, ne može se ispratiti kum ispred opštine, retko koje veselje prođe bez harmonike, a da ne govorimo o nekim ozbiljnijim svečanostima. Veliki naš hendikep je što nemamo odsek harmonike na ovim prostorima, jer svi naši ljudi koji odu negde u inostranstvo gde ima odseka harmonike postižu velike uspehe, bez obzira da li je to Moskva, Kijev, Bratislava... jer eto ima velikih ambicija da se i ovaj odsek koji je izdvojen u Kragujevcu bude ugušen i to je ono bez čega mi ne možemo da napredujemo!

Ivan: Kako vidite budućnost harmonike u Srbiji, s obzirom na sve ove okolnosti ?

Ljubiša: Mislim da će harmonika, i uopste ti svi tradicionalni instrumenti, bez obzira na tok usavršavanja tehnike i elektronike, nastaviti svoj pravi život jer prave vrednosti uvek izbiju na površinu! Ali ponavljam budućnost bilo kog instrumenta ne može postojati ni u jednoj zemlji koja nema muzičku akademiju. Mogu da dam primer Rusa koji su svoju izvornu muziku i ne samo izvornu doveli na zavidan nivo samo zato što to neguju, a mi naprotiv upropaštavamo i ono što je stvarno naše i uvodimo neke melose koji niti nam pripadaju niti će ikada imati bilo kakve veze sa nama.

Ivan: Prelazimo malo na Vas... dakle kako definisete Vašu tehniku, čistoću sviranja i uopšte Vaš stil?

Ljubiša: Pre svega ja sam samouk, dakle u to vreme kada sam ja počinjao nije postojala nikakva literatura i ja sam sam proučavao kako instrument tako i razne mogućnosti i stilove naše muzike, međutim, pored naše izvorne muzike u prvo vreme sam slušao na pločama, a kasnije i svirao raznorazne stilove Rumunije, Bugarske, sa Balkana u svakom slučaju. Ali iza svega toga stoji strahovit rad, i iz tolikog rada se po mom mišljenju iskristalisala ta neka moja tehnika, a iz raznovrsnosti programa mislim da se izdiglo neko moje mišljenje o svemu tome i stvorio neki moj stil. Moram da izdvojim samo da ja mnogo polažem na estetici i estetskom muziškom izrazu.

Ivan: Kako teče snimanje naših narodnih kompozicija, da li će biti nekih novih CD-a?

Ljubiša: Ja sam izdao jako malo, čak premalo, diskova i ploča. Međutim, kada bi se svi oni zapisi iz arhive Radio Beograda izdale u CD izdanjima to bi bio, ja mislim rekordan broj. Moj problem je što sam ja svoje lestvice postavio jako visoko i nisam želeo da snimam sve i svašta, možda je to loše možda i nije, ali sve moje ploče su u Radio Beogradu tako da, ako se jednog dana to izda to će biti moj životni vek. U planu je, verovali ili ne, prvi album u istoriji narodnog orkestra, to je takva sramota za jedan narod da ja stvarno nemam reči. CD će biti trostruki i imaće divnih stvari, tako da će na jesen verovatno izaći to izdanje. Tako da ćemo ovim  izdanjem videti da li je ovom narodu uopšte potreban narodni orkestar ili im je potrebna neka tzv. "naša" muzika.  

Ivan: Vi važite za muzičara koji svira našu pravu izvornu muziku. Kako komentarišete, današnju "estradu"?

Ljubiša: Pre svega tu bih izdvojio neobrazovanost publike, kao primaran razlog pojave "Turbo-Folka", jer zna se koja je muzika srpska i izvorna, a on je jedan duhovni zločin prema ovom narodu, takođe je forsiranje na raznim medijima izmanipulisana pojava tog pravca i on se "primio" na ovim prostorima. Trenutno se vodi velika borba da se zaštiti naša prava izvorna muzika, ali eto opet se vraćamo na obrazovanje, jer je ovde najveća akademija narodne muzike ― narodni orkestar koji još, ne baš jedini, ali jedan od retkih koji snima samo prave narodne melose.

Dragan: Pre pet godina odlukom Ministarstva Prosvete otvoren je odsek za estradnu muziku, za džez ... u muzičkoj školi "Dr Vojislav Vučković", ja sam pokrenuo tu ideju i uspeo da se izborim kao direktor da se i takav jedan odsek otvori u Srbiji. Pored mene inicijator je bio i Boki Milošević (klarinet), po meni napravljen je jako loš program koji i danas nažalost važi, ali pored toga problem je bio u izboru pedagoga, dakle da li će predavati istaknuti umetnici koje svi jako dobro znamo, koji se pojavljuju na raznim manifestacijama i medijima i kako njima obezbediti da budu priznati profesori, jer po zakonu mogu podučavati samo oni koji imaju završenu akademiju. I glavni problem je bio što ministarstvo nije imalo nikakav plan za takav odsek i htelo je pošto poto da otvori isti.

Ljubiša: Pamtim to vreme, pored Božidara (klarinet), Merima Njegomir (pevanje), Dragan Karamarković (gitara), Bora Dugić za flautu, odnosno za frulu, Dobrica Vasić - Vaske (violina), Miša Blam (kontrabas) itd. to su ti ljudi koji su trebali da predaju i ti instrumenti koji su trebali da budu zastupljeni....Kako to plan nikakav, profesori čas dolaze čas ne dolaze (imaju obaveze na "tezgama" jer ovde nisu dovoljno plaćeni), roditelji hoće da im deca sviraju samo narodnu muziku, a kakva je to škola?... Tu mora da se svira i jazz i valceri, polke, salonska muzika, pa i klasična muzika.

Dragan: Da roditelji hoće samo narodnu muziku, a plan je 60% klasične muzike, 40% estradnog programa, tri časa nedeljno dva na klasičnu muziku i jedan za estradni deo. I na prijemnom ispitu pored tog tehničkog dela pravili smo i anketu za koju muziku su više zainteresovani i kada smo napravili selekciju onih koji se uklapaju u plan i program, od šezdesetak izabrali smo desetak potencijalnih učenika.

Ljubiša: To je problem koji postoji samo u Srbiji, zato što svaki drugi čovek u selu svira harmoniku i nije ni čudo što onda ljudi pričaju da je to seljački instrument. A ustvari je problem što nemamo odsek za harmoniku i što ne možemo da pokažemo mladim ljudima šta sve na jednom savršenom hromatskom instrumentu može da se izvede. Jer ceo svet svira sve žanrove muzike na harmonici jedino mi kažemo da je harmonika seljački instrument.

Mislim da su svi ovi problemi rešivi, ali to je problem ne samo srpskog naroda već, problem koji ja mislim da sada može rešiti samo srpska vlada, pravedno raspoređenim porezima, politikom, dopuštanjem pravih vrednosti.

Elem, da se vratim na muzičku školu, ja sam taj odsek zamišljao tako da u prvo vreme profesori koji su diplomirali harmoniku predaju tako što će namestiti deci ruku, pokazati im note, uputiti u čari instrumenta, a onda pozvati nas slobodne umetnike i ljude iz naroda ili ljude "broj 1" iz sveta muzike da im pokažemo trilere, stilove, klišee, melizme, ukrase... I mislim da bi to bila dobitna kombinacija, a sve ovo ostalo je totalno neozbiljno.

Dragan: Jeste, to je ta priča koja je svima bila nejasna oko ovog estradnog odseka koji jedino postoji u ovoj školi i nastojaćemo da promenimo sve te stvari i da malo više razvijemo taj odsek, ako treba spremni smo da krenemo i od samog početka.

Ivan: Eto na neki način smo pojasnili jedan mali deo, oko harmonike kao "seljačkog" instrumenta i oko škole sa estradnim odsekom, i sada da Vas pitam pošto nam sve više treba pravih srpskih kola, da li pišete i da li ćete izdavati neke nove zbirke kola ili pesama za harmoniku?

Ljubiša: Pesme nikada nisam komponovao, verovatno zato što mi je instrumentalna muzika u duši, tako da sam imao sada jednu pauzu u toj sferi života, ali hoću, kako da ne, i dalje imam veliku želju za time i razmišljam na tu temu.

Ivan: Kao vrhunac Vaše karijere došlo je jedno, Vama jako drago priznanje u Moskvi, o čemu je reč?

Ljubiša: Ja sam inače Rusofil dakle naklonjen sam muzici ruskog naroda, i na poziv mog kolege Bojana Jovanovića ja sam otišao u Rusiju na taj festival, a to je inače jedan od najjacih festivala bajanista, svirao sam jednu makedonsku baladu i svirao sam stojeći, verovatno jedini na tom festivalu, i pretsednik tog festivala Fridrih Lips mi je dodelio jedno priznanje koje mi je došlo kao vrhunac karijere. To priznanje po njegovim rečima dobio sam za savršeno kontrolisanje instrumenta.

Harmonike.com: Ovim smo samo zagolicali široke i ozbiljne teme koje tište ovu našu sredinu, tako da će o njoj i u budućim razgovorima biti reči! Hvala na paznji.


Intervju sa Ljubišom Pavkovićem urađen je specijalno za sajt www.harmonike.com
21. juna 2001. godine.

Ovaj intervju je urađen u specificnoj formi, dakle urađen je kao kombinacija klasičnog intervjua i razgovora. U razgovoru učestvuju Ljubiša Pavković Pavke, mr Dragan Radosavljević (profesor harmonike i ex direktor MS "Dr V. Vucković", sada direktor prodaje u preduzeću OKberza) i Ivan Radosavljević ― ex urednik sajta Accordion.co.yu, sada Harmonike.com.

Zahvaljujemo Ljubiši na prijatnom društvu i na izdvojenom vremenu, za ovaj intervju.
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »