Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
4076  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Sofka Nikolić (1907—1982) poslato: Februar 05, 2011, 12:10:28 am
**

"TRAG PESME 1907—2007"






U Šapcu su 2007. godine obeležena, zahvaljujući Draganu Petroviću, dva značajna jubileja, "100 godina od rođenja Sofke Nikolić" kao i "100 godina od izdanja prve gramofonske ploče Vase Stankovića Andolije". Od 20. do 28. septembra 2007. godine održana je izložba pod nazivom "Trag pesme". Na izložbi su se mogle videti fotografije i novinski članci najpoznatijih muzičara iz Šapca i okoline (Sofke Nikolić, Vase Andolije, Borislava Bore Janjića, družine Cicvarića, Milana Timotića, Cvete Mihajlović i drugih), stari gramofoni i gramofonske ploče sa početka 20. veka. Takođe je održana i promocija CD-a sa originalnim pesmama već spomenutih pevača i muzičara.

Angelina, 18.05.2008.

Fotografije: Foto-Srbija
4077  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Sofka Nikolić (1907—1982) poslato: Februar 05, 2011, 12:10:07 am
**


PESME IZ SOFKINOG BOGATOG REPERTOARA



Ali paša na Hercegovini
Cojle, Manojle
Kolika je Jahorina planina
Kad bi znala, dilber Stano
Moj dilbere
Čuješ seko
Igrali se vrani konji
Ja nabacih udicu
Lijepa li je u Alage ljuba
Zapevala bulbul ptica
Zone, mori Zone
Zulfe, mori Zulfe
Od kako je Banja Luka postala
Oj Boga ti, siva ptico sokole
Sagradiću šajku
Svu noć mlada
Uzmi sine Stanu
Tri put ti čuknam
Po mesečini, kraj šimšira
4078  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Sofka Vasiljković Nikolić (1907—1982) poslato: Februar 05, 2011, 12:09:48 am
**

S O F K A   N I K O L I Ć
(Tabanović, 1907 — Bijeljina,1982)



Čuvena srpska pevačica Sofka Vasiljković Nikolić sa mužem Pajom Nikolićem


Legendarna Sofka Nikolić Vasiljković, kraljica Skadarlije, pevačica srpskih narodnih pesama i serenada, rođena je 1907. godine u mačvanskom selu Tabanovići, nedaleko od Šapca. Poreklom iz porodice muzičara već kao devojčica pevala je po vašarima. Prvi nastup imala je u jednoj zvorničkoj kafani 1923. godine. Udala se vrlo mlada za Iliju Marinkovića i sa njim dobila ćerku. Njen drugi muž bio je muzičar, violinista, Paja Nikolić, šef Velikog orkestra. Ubrzo nakon udaje za Paju, odlaze u Mostar. U mostarskoj kafani "Lira", pevala je prvi put čuvenu "Eminu" u duetu sa autorom, Aleksom Šantićem. Nakon Mostara, u kojem je boravila čitiri godine, Sofka se nastanila u Sarajevu. Pevala je u kafani našeg poznatog vilioniste Žarka Milanovića a pratili su je orkestri P. Jovanovića i Nikole Stojkovića.

20-tih godina je prešla u Beograd. Ređala je trijumf za trijumfom. Nazivali su je "kraljicom" Skadarlije. Njeni veliki obožavaoci ali i prijatelji bili su, između ostalih, i Branislav Nušić, Tin Ujević, Miloje Živanović, Čica Ilija Stanković, Dobrica Milutinović, Žanka Stokić... Prijateljica joj je postala i "crna zvezda" Džozefina Beker.

Sve do 1939. godine, gostovala je i snimala u najpoznatijim evropskim kulturnim centrima, Berlinu, Pragu, Beču, Budimpešti, Parizu, sa pratećim orkestrom od 25 muzičara pod vođstvom njenog muža Paje. Godine 1930. čuveni američki muzičar Karl Brent Cilton došao je radi Sofke u Jugoslaviju kako bi o njoj napisao opširnu studiju. Ova studija nikada nije prevedena niti štampana za srpsko tržište.

Prvu ploču sa numerama "Kolika je Jahorina planina" i "Kad bi znala, dilber Stano" snimila je sa 19 godina, u Berlinu a svoju drugu ploču dve godine kasnije u Parizu. Neverovatno, ali je istina da je Sofka Nikolić između dva rata bila prva žena koja je ponela titulu najtiražnije pevačice Evrope i bila dobitnica "Zlatne potkove" u Parizu, a druga osoba uopšte po broju prodatih ploča, posle italijanskog tenora, Enrika Karuza.

Sofka je tokom karijere, do 1939. godine, snimila više oko 100 gramofonskih ploča sa više od 200 pesama. Njene najpoznatije pesme su: "Cojle, Manojle", "Kolika je Jahorina planina", "Kad bi znala, dilber Stano", "Zone, mori Zone", "Čuješ seko"...

Nakon smrti ćerke, jedinog deteta, na vrhuncu slave, Sofka se povukla u tugovanje. Ćerka Marica-Maca (Marinković) je imala samo 17 godina. Umrla je od tuberkuloze, 5. jula 1939. godine u B. Koviljači. Vremenom je, nažalost, zaboravljena ova naša najslavnija srpska pevačica XX veka. Posle 30 godina tugovanja, prvi put je ponovo zapevala u emisiji reditelja Čedomira Masure, 1969. godine.  

Poslednje godine života Sofka je provela skromno i usamljena u Bijeljini i u Beogradu.

Sahranjena na bijeljinskom groblju pored ćerke i trećeg muža.

Jedna ulica u Bijeljini nosi njeno ime.


"Sofka Nikolić, popularna širom Evrope... Po njenom dolasku u Beograd, sredinom dvadesetih godina, menja se odnos prema kafanskom pevanju. Radio Beograd tada obavlja prenose iz kafane 'Kragujevac', u kojoj ona peva uz ciganski orkestar Paje Nikolića. Prvi put Sofkino pevanje prenošeno je preko radiotalasa 11. decembra 1929. godine, a zbog velikog broja obožavalaca njene pesme, često je pozivana da nastupa u emisijama narodne muzike."


Angelina, 22.11.2007.


YouTube: Sofka Nikolić — Cojle, Manojle
Posleratni snimak Sofke Nikolić sa trostrukog CD-a posvećenom stvaralaštvu Žarka Milanovića.
Fotografija: Foto-Srbija
4079  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Vasa Stanković Andolija (1852—1934) poslato: Februar 05, 2011, 12:08:04 am
**

SVIRAO JE ANDOLIJA*
Tekst: Mikica Antonić

Nekad davno kroz grad Šabac
šetali trgovci.
Odlazili u kafane,
zveketali novci.

Svirao je Andolija
Angelini korak lak,
daj nam piće, evo novci
cvaka, cvaka, cvak!

Nema starih trgovaca
al' nema problema
ostao je stari Šabac
i puno boema.

Svirao je...  

Nema dobrih tamburaša,
to ne moze biti svak'.
Ostali li "Stari zvuci"
stara pesma, cvaka, cvak.

Svirao je...  

* Filip Tomić i Tomislav Jerotić: "Stari zvuci" 25 godina • Regionalno udruženje muzičkih pedagoga "Korona" • Šabac, 2003.

YouTube: Stari zvuci —  Svirao je Andolija

U znak sećanja na Andoliju snimljena je pesma "Svirao je Andolija" u izvođenju šabačkog
ansambla "Stari zvuci" a kasnije i ansambla "Cvaka cvak" i Ane Bekute
4080  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Vasa Stanković Andolija (1852—1934) poslato: Februar 05, 2011, 12:07:43 am
**

VASA STANKOVIĆ ANDOLIJA


xxx

Stevan Čalić:
Andolija, 1933. godina
ulje na platnu, 66x76 cm
Narodni muzej, Šabac



... Stevan Čalić je 1933. godine naslikao portret poznatog šabačkog muzičara Andolije (95) kojeg je potretisao u svom ateljeu. Iz pijeteta prema starini dočekivao ga je ispred svog dvorišta i kako reče Čalićeva supruga Jarmila:

"... Rasklimatani fijaker sa Andolijom zaustavio se pred nasom kucom, a Steva je izasao iz kuce, prihvatio ruku Andolije i duboko mu se poklonio."62 Ova slika predstavlja slikarevu opservaciju na temu jednog umetnickom zivota koji se u tom trenutku tiho primicao svom gasnucu, odnoseci sa sobom vreme pijanog Kamenjaka i melodije Cicvarica. Simbol iscezlog vremena, simbol Andolijine umetnosti, svakako je violina koju grcevito steze, kao da tim dodirom cuva uspomenu na smisao sopstvenog zivota. Prodoran pogled umornih ociju, namrstene vedje ispod oboda platnenog sesira, zgurena ramena u kojima nestaje vrat, te staracke ruke dugih prstiju koji su godinama milovali zice violine, naslikani su nadahnutim potezom slikara novog vremena. U cast onog proslog, slikar bira Andoliju sa ocitim pijetetom prema cestitom sugradjaninu. Slikana je mirno kolorisanim povrsinama, odmerenom paletom u kojoj boja ili dve dve i njihovi tonovi resavaju celu sliku. Ova realisticka opservacija uzdrzanog kolorita, mestimicno osvezenog rujevom bojom koja isijava iz slikane materije i poigrava poput plamickla vatre kada se preko nje prostre sunceva svetlost, prevazilazi cist realizam stvarajuci delo culne i vizuelne senzacije. Stice se utisak da je cela figura osvetljena kasno-popodnevnim narandzastocrvenim suncem u zalasku koje umeksava formu, unosi lirizam i posebno istice violinu, ruke i lice ostarelog muzicara. Apstrahovana, slobodnim potezom kruznog smera slikana pozadina, tonski je resena sistemom slikanih vleka koje su nanosene od svetlijih u sredistu do tamnijih ka obodu slike.

I ovde je slikar ostvario realisticku formu, ali drugacijim sredstvima. Slobodniji potez koji umeksava lako geometrizovanu formu, mestimicno rasvetljena mrka paleta bojom pecene zemlje i zvonkom bojom bundevinog cveta, svetlost koja isijava iz same bojene materije, stvorili su likovni sklop za koji se cini da je nastao u jednom dahu. Ni ovde nije izostala psiholoska osobenost portreta koji kao da, kako rece pesnik, prozivljava zivot u trenutku jednom, nalazeci svoju gravitacionu tacku, svoj zivotni oslonac u grcevito stisnutoj violini.


_______________

62 Lj. Andrić, Pedagog, čovek i umetnik, Glas Podrinja, 10.10.1963.
.


Autor kataloga i postavke: Tatjana Đ. Marković
Stevan Čalić 1892—1943. | Narodni muzej Šabac 2003.

[postavljeno 02.01.2010]
4081  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Vasa Stanković Andolija (1852—1934) poslato: Februar 05, 2011, 12:07:21 am
*
PRIČE IZ STARE VAROŠI


ŠABAČKI SLAVUJ SVIRAO PRED ČETIRI KRALJA


ŠABAC — Cicvarići su najpoznatiji šabački muzikanti iz prošlih vremena, ali mnogi će reći da Vasi Stankoviću zvanom Andolija nije bilo premca. Pevao je i svirao u dva veka pred četiri kralja i dve dinastije. Violinu je uzeo u ruke u šestoj godini, s njom je i sahranjen. Znali su ga kao "šabačkog slavuja", ali je ostao zapamćen i kao Andolija, jer su mu Šapčani, surovi u davanju nadimaka, prilepili ime Andolija zbog fizičke sličnosti sa lokalnim mesarom.

Vasa Stanković je rođen u mačvanskom selu Drenovac, odakle se njegova romska porodica doselila na Bair, tada močvarnu periferiju Šapca. Andolija je kao dete violinom i pesmom počeo da zarađuje za život. Već u petnaestoj godini osnovao je prvu muzičku družinu kojoj je bio kapelnik.

Za razliku od čuvene muzičke porodice Cicvarić koja je svirala jake i rustične pesme za lumperajke, Andolija je negovao sevdah, meraklijsku muziku. Te melodije su se lepile za srca i džepove mnogobrojnih bogatih trgovaca, jer je Šabac krajem 19. veka, kao granična varoš na Savi prema Austrougarskoj, bio u punom procvatu. Po izvozu je bio ravan Smederevu, ispred Beograda, a šabački proizvodi (suve šljive, svinje) stizali su i do Amerike.

Poznati glumac Dobrica Milutinović, koji je često gostovao u Šapcu, sećao se tog kafanskog života na prelazu iz 19. u 20. vek: "Ti su ljudi umeli tako fino, otmeno da se vesele. Njihovi lumperaji su odavali pravo gospodstvo. Novac se brzo zarađivao i brzo trošio..."

Uz tako bogate mušterije i slušaoce, Andolija je postao kralj kafanske zabave. Neke od pesama iz njegovog bogatog repertoara i danas su aktuelne: "Siđi mi, draga, siđi", "Raskopčaj tesan jelek", "Mali pijac", "Jeleno, momo Jeleno"...

Svirao je i na poziv imućnih Šapčana, na bogatim svadbama, porodičnim slavljima. Još dok je bio knez, Milan Obrenović ga je zvao da ga sluša, pre svega rodoljubive pesme, a kad je postao kralj - Andolija ga je pratio po Srbiji i svirao mu u Nišu, Užicu i Valjevu. Kasnije je svirao balove na dvoru Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage, a posle tragične 1903. i Karađorđevićima — kraljevima Petru i Aleksandru. Njegova unuka Menka je kasnije pričala da je kralju Petru čak svirao na svadbi.

Svirao je i uglednim srpskim političarima — Nikoli Pašiću, Jovanu Ristiću, Gigi Geršiću... Iz njegovih sećanja ostalo je zapažanje da je Pašić bio svađalica, Ristić uvek ozbiljan, a Geršić "zagrižljiv". Slava ga je odvela do mnogih gradova, pa je gostovao u Pešti, Bukureštu, Sofiji, Zagrebu, Sarajevu... U Sentomašu (Srbobranu) prvi put je njegova pesma snimljena na gramofonsku ploču. U Sremskim Karlovcima je učestvovao u ceremoniji prenošenja kostiju Branka Radičevića. U Sofiju je otišao po preporuci našeg konzula Pavlovića. Rado su ga slušali u najpoznatijim beogradskim kafanama — "Dardaneli", "Evropa", "Ruski car" i "Kolarac".

Zanimljiva je Andolijina uloga u nacionalnom buđenju Srba i u domovini, ali i po austrougarskim krajevima, pre svega u Bosni i Vojvodini. Zna se da mu je kralj Milan poslao 1.450 dinara da ode u rodoljubivu misiju u Skoplje i svira tamošnjim Srbima. Kad bi svirao u Mostaru ili Sarajevu, po završetku zvaničnog nastupa zatvarao se u posebne odaje da tamošnjim Srbima svira patriotske pesme.

Šabac ni pre ni posle nije upamtio veću sahranu od Andolijine.


Sanja Bečejić
4082  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Vasa Stanković Andolija (1852—1934) poslato: Februar 05, 2011, 12:07:03 am
**

Dragan Petrović
TRAG PESME 1907 — 2007.

kulturni centar Šabac
20—28.09.2007. galerija


"Povodom jubileja, 100 godina od snimanja prve gramofonske ploče Vase Stankovića Andolije, izdat je CD sa
jednom njegovom pesmom. Ostale numere čine pesme najpoznatijih tadašnjih šabačkih pevača i čuvene družine "Cicvarići".
Pored CD-a, na izložbi je prezentovana knjižica o životu i radu Vase Stankovića, autora Branka Šašića."




              CD sadrži sledeće kompozicije:

              01. Vasa Stanković Andolija — Naziv nepoznat
              02. Dušan Mitrović — Svatovac
              03. Cicvarići — Cicvarića kolo
              04. Cicvarići — Mila moja Kata
              05. Cicvarići — Oj devojko moja
              06. Cicvarići — Oj javore i kolo
              07. Sofka Nikolić — Cojle Manojle
              08. Sofka Nikolić — Kolika je Jahorina planina
              09. Sofka Nikolić — Svu noć mlada
              10. Sofka Nikolić — Uzmi Stanu mili sine
              11. Bora Janjić — Da nije ljubavi
              12. Bora Janjić — Golubice bela
              13. Šule Radisavljević — Slavuj pile
              14. Milan Timotić — Oj ti Mico pevačico
              15. Seka Mihajlović — Ja te ljubim devo mila
              16. Seka Mihajlović — Sagradiću šajku
              17. Đokica Gajić — Miljeno miljeno
              18. Đokica Gajić — Razvilo se ravno polje

[postavljeno 06.08.2008]
4083  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Vasa Stanković Andolija (1852—1934) poslato: Februar 05, 2011, 12:06:43 am
**
TRAG PESME 1907 — 2007


VASA STANKOVIĆ ANDOLIJA











U Šapcu su 2007. godine obeležena, zahvaljujući Draganu Petroviću, dva značajna jubileja: "100 godina od rođenja Sofke Nikolić" i "100 godina od izdanja prve gramofonske ploče Vase Stankovića Andolije". Od 20. do 28. septembra 2007. godine održana je izložba pod nazivom "Trag pesme". Na izložbi su se, pored ostalog našle i fotografije i novinski članci najpoznatijih muzičara i pevača iz Šapca i okoline: Sofke Nikolić, Vase Andolije, Borislava Bore Janjića, družine Cicvarića, Milana Timotića, Cvete Mihajlović i drugih, kao stari gramofoni i gramofonske ploče sa početka 20. veka i drugo. Na izložbi je takođe održana i promocija CD-a na kojem se nalaze pesme Vase Stankovića Andolije, družine "Cicvarića", Sofke Nikolić, Milana Timotića...

Angelina, 25.05.2008

Fotografije: http://www.foto-srbija.net
4084  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Vasa Stanković Andolija (1852—1934) poslato: Februar 05, 2011, 12:06:23 am
**


PEVAO JE ANDOLIJA



"ZONOFON" 1909. godina:

Hajd' na vojnu
Magla pala
Hajd' na rogalj
Što se sjaji na sred Sarajeva
Đaurko lepa
Angelina bjela Grkinja
Brankova želja
Hajduk Veljko
Prosa
Ne stoj Rade
Sinoć mi dragi dolazi
Dodirni rukom žice
Hajde dragi da ašikujemo
Sinoć si meni rekla
Hajde u gori beli dvori
Oj devojko dušo moja
Užička pesma
Za tobom srce žudi
Mehandžija
Čupava garava otvori mi vrata
Šano duši šano
Po livadi pada rosa
Tišina nema vlada svud
Oj devojko što me moriš /ovu pesmu su snimili i Cicvarići/
Od kad si me draga ostavila
Duva vetar od banatske strane
Štogod ima iz potise sela


August 1909. spisak bosanskih zonofonskih ploča. Srpska narodna glasbena i pjevačka kapela Vaso Stanković Andolija iz Šabca, Sarajevo  
/ovo je doslovni prepis iz kataloga/

Prilog člana fotosrbija / stari gramofon 78 obrtaja.blogspot.com /






Singl Vase Stankovića Andolije — "Hajduk Veljko"



[postavljeno 25.05.2008]
4085  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Vasa Stanković Andolija (1852—1934) poslato: Februar 05, 2011, 12:06:05 am
*

VASA STANKOVIĆ ANDOLIJA


Poznati muzičar — vilonista i pevač, rođen je u Drenovcu kod Šapca, oko 1850. godine. Njegovi preci bili su vlaški Romi. Po dolasku iz Drenovca u Šabac, Vasin otac se nastanio na Bairu, gde je podigao skromnu kućicu ćerpičaru, koja i danas postoji kod Železničke stanice.

Vasa je bio samouk, obdaren nesvakidašnjim talentom. Počeo je da svira violinu u šestoj godini, čuvajući gazdinsku stoku po mačvanskim utrinama i ispašama.

Svestan svojih posebnosti, uz zavidan nivo ambicija, urođeno dostojanstvo i autoritativnost, odvažio se da već u petnaestoj godini osnuje muzičku družinu u Šapcu. Ona je vrlo brzo našla svoju publiku i put do njenog srca.

Imao je prijatan, omamaljujući glas i tanani osećaj za pesmu — setnu, tihu, meraklijsku. Uz Andolijinu pesmu se sevdisalo i uživalo; bila je to muzika koja razgaljuje srce i dušu.

Bio je druželjubiv i tolerantan čovek. U svom dugovečnom životu imao je samo dve muzičke družine; u jednoj je ostao 16, u drugoj čak 34 godine. Bilo je to vreme punog šabačkog procvata i opšteg blagostanja. Šabac je bio veliki privredni centar, među prvim varošima u Srbiji. U Šapcu se tada s merakom pevalo:

Beograde, uzalud ti hvala,
kad je tebi, eto, Šabac, glava.


O tadašnjim vremenima, šabački hroničari su pisali: "Radi se i danju i noću, ali se i živi punim, besnim životom... Neki zadužbinama, a skoro svi pesmom i svirkom, kroz sevdah i dert... trude se da ostave spomen svome dragom Šapcu... Svetle kavane i pivnice, kocka se i prosipa zlato."

A svu noć cvile puste violone i odzvanja pesma ciganska. Andolija i njegova družina vrlo brzo su postali čuveni u Srbiji, a onda su se svrstali u red srpskih znamenitosti. Neke od pesama iz njegovog repertoara i danas su aktuelne: "Siđi mi, draga siđi", "Raskopčaj tesan jelek", "Ti sad spavaš, zlato moje", "Angelina, bela Grkinja", "Pijem, pijem", "Jeleno, momo Jeleno", "Ćaurko mila", "Rod rodila kruška ranka", "Moj jablane, širi grane"...

Nosio je bradicu, hapcilinder na glavi i elegantno građansko odelo. Svirao je Milanu i Aleksandru Obrenoviću i kraljici Dragi, a onda i Karađorđevićima — Aleksandru i Petru. Kažu da je kralju Petru i svadbu svirao. Pevao je i svirao u dva veka, pred četiri kralja i dve dinastije. Prema potrebi, svoju umetničku misiju preplitao je sa patriotskim delovanjem u neoslobođenim srpskim zemljama — u Bosni, Vojvodini i Makedoniji. Zbog toga je često bio hapšen i proterivan, ali ga to nije zaustavljalo ni demoralisalo.

Put i slava vodili su ga u brojne inostrane gradove. Gostovao je u Subotici, Pešti, Bukureštu, Srbobranu, Kikindi, Sofiji, Plovdivu, Bijeljini, Janji, Tuzli, Banja Luci, Sarajevu, Mostaru, Zagrebu, Skoplju... U Beogradu je svirao u čuvenim kafanama Dardaneli, Evropa, Ruski car i Kolarac.

Prvi svetski rat proveo je u internaciji u logorima Arad i Ceglad. Godine 1928. odlikovan je Ordenom Svetog Save V reda.

Umro je tiho, u potpunom neskladu sa burnim životom koji je živeo, 2. februara 1934. godine, u svojoj kućici na Bairu. Uz veličanstven ispraćaj svojih sugrađana (20 popova i 40 muzičara), sahranjen je na šabačkom Kamičkom groblju. Njegov lik na slikarskom platnu ovekovečili su Stevan Čalić, Hakija Kulenović i Radovan Mirazović.
            
Danas jedna ulica u Šapcu nosi njegovo ime.

 
http://www.sabac.org
4086  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Vasa Stanković Andolija (1852—1934) poslato: Februar 05, 2011, 12:05:41 am
*
nastavak

Branko Šašić
A N D O L I J A


Kasnije je svirao balove na dvoru Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage, a od tragične 1903, i Krađorđevićima — kraljevima Aleksandru i Petru. Unuka Menka tvrdi da je kralju Petru svirao čak i svadbu.

Pevao je, dakle, u dva veka, pred četiri kralja i dve dinastije.

Svoju kulturnu i umetničku misiju Andolija je, prema potrebi, preplitao sa patriotskim delovanjem u neoslobođenim srpskim zemljama. Patriotskom pesmom, on budi nacionalnu svest potlačenog i podjarmljenog srpskog naroda, bilo da je pod turskom ili austrougarskom vlašću. Posebno je aktivan u vreme "rodoljubivog plamsanja", koje je prethodilo srpskoturskim ratovima 1876/77. godine, i aneksionoj krizi u Bosni i Hercegovini. Naravno, ni onostranu Vojvodinu, pod vlašću "dvojne monarhije", nije zaboravljao.

Zbog svog delovanja van granica Srbije, često je bio maltretiran, hapšen i proterivan, ali ga to nije zaustavljalo ni demoralisalo. Samo usporavalo. Prognan iz jednog kraja, bežao je u drugi, prkoseći tlačiteljima, pored pesme, i nacionalnom trobojkom, vezanom za violinu. Cela Bosna, i pogranične vlasti Austro-ugarske monarhije, dobro su poznavali Andoliju i njegov orkestar. Ipak, on je morao biti tamo "gde je sustali narodni duh trebalo krepiti i ulivati veru u oslobođenje od tuđinske vlasti".
 
Put i slava vodili su ga u brojne inostrane gradove. Gostovao je u Subotici, Pešti, Bukureštu, Sofiji, Plovdivu, Sarajevu, Mostaru, Zagrebu... Brojna manja mesta izgubiše se u zaboravu.

U Srbobranu (Sentomašu), prvi put je njegova pesma snimljena na gramofonsku ploču. U Sremskim Karlovcima, učestvovao je u ceremoniji prenošenja kostiju Branka Radičevića. U Sofiju je otišao po preporuci našeg konzula Pavlovića, a svirao je mesec dana u kafani nekog Todorovića. U Plovdivu je gostovao petnaestak dana. Rado je pričao o saradnji sa Čehom Matiozom i "Švabom" Jozefom Šeferom. Celu 1876. proveo je u Beogradu, svirajući u poznatim kafanama Dardaneli, Evropa, Ruski car i Kolarac. Tada, i kasnije, svirao je istaknutim srpskim političarima: Nikoli Pašiću, Jovanu Ristiću, Gigi Geršiću, i mnogim drugim. Seća se da je, u kafani, Pašić bio svađalica, Ristić uvek ozbiljan, a Geršić je ispoljavao "zagrižljivost".

U prvoj verziji ovog teksta, pisanoj pre par godina, bilo je zapisano:
 
"Bilo bi izuzetno lepo kad bi se, odnekud, sa nekog prašnjavog tavana, ili kakvog drugog zaboravljenog i skrovitog mesta, pojavila gramofonska ploča sa njegovom  pesmom i svirkom. Bila bi to reminiscencija prohujalih, starih dobrih vremena. Samo tako, mogli bi osetiti duh njegove pesme i razumeti opojnost kojom je omamljivala i osvajala njegove savremenike."

I, desilo se. Vredni istraživači naše muzičke prošlosti, povezeni nevidljivim nitima interneta, došli su do podataka (i gramofonskih ploča), da je Andolija, samo tokom 1907. godine, za internacionalnu kompaniju Zonophone records u Sarajevu, snimio čak šest ploča. Prva od njih bila je, istovremeno, i prva gramofonska ploča koja je u Bosni uopšte snimljena. Na svakoj ploči bile su snimljene po dve pesme, čiji naslovi glase: Hajd na vojnu, Magla pala, Hajd na rogalj, Što se sjaji na sred Sarajeva, Ćaurko lepa, Anđelina, bijela Grkilja, Brankova želja, Hajduk Veljko, Prkosa, Ne stoj Rade, Sinoć mi draga dolazi i Dodirni rukom žice.

Seća se Andolija gostovanja u Mostaru. Posle redovne svirke u kafani, sa užim društvom povlačio se u posebne odaje i pesma je tek počinjala, ali srpska, nadahnuta, patriotska. Naravno, bile su to one poznate: Aoj Bosno, sirotice kleta, Kaži Leno koga voliš, Tamo dole u Carigradu, Car vezira na divan poziva— i mnoge druge. Ali, u blizini su bili i neizbežni žbiri. Kad su došli da ga hapse, usprotivio se rečima: "Pesma ne ubija nikoga, brate!" Sa celom družinom, proteran je u Srbiju.

U Velikoj Kikindi, bilo mu je naređeno da reklamni plakat štampa na mađarskom jeziku i da peva samo "umetničke" pesme. Ipak, plakat je odštampan na srpskom, ćirilicom, a pred dupke punom salom, Andolija je zapevao i rodoljubive pesme. Uhapsili su ga pre no što je koncert završen i okovanog sproveli kroz publiku, a potom proterali preko Save, u Srbiju.

Konačno, za vreme aneksije, definitivno mu je zabranjen ulazak u Bosnu i Hercegovinu. Međutim, on se, uvek iznova, prikradao granici i, tajnim kanalima, prelazio valovitu Drinu. Pevao je u Bijeljini, Zvorniku, Janji, Tuzli, a neretko stizao i do Sarajeva i Banjaluke. I počinjala je pesma, srpska i junačka, što nadima grudi i razgaljuje dušu, a srce treperi kao violinske strune. U ušima odzvanjaju stihovi koji bude nadu u bolju sutrašnjicu:

Kaži meni mlad vezire,
Alaha ti tvog,
Ko ti dade zlatne ključe
od harema mog?

Dala mi ih tvoja seja,
I poljupca dva,
A do zore kol'ko beše,
Nisam broj'o ja...


Za narodno veselje odmah bi čuli i Beč i Pešta, pa su se sustizale depeše sa ključnim rečima: uhapsiti i proterati. Okovane lancima, sa violinom uzicom vezanom oko vrata, Andoliju i družinu prebacivali su na desnu obalu Drine, na srpsku stranu, da raju ne bune. Neretko su ih isporučivali srpskim vlastima i na samom šabačkom Đumruku.

Danas se nameće pitanje da li su, i u kojoj meri, Andolijina gostovanja, pre svega u Bosni, ali i u drugim oblastima, usmeravali i koordinirali srpski političari? Odgovor možemo naći kod njegovog prvog životopisca R. Markovića, koji doslovce, na jednom mestu, kaže:

"On je slat tamo gde je sustali narodni duh trebalo krepiti, ulivati veru... Porobljenoj Bosni donosio je pozdrav slobodarske Srbije."

Istovremeno, videlo smo kako ga je knez Miloš Obrenović usmeravao u Skoplje i za to dobro plaćao. Dakle, odgovor je pozitivan, ali to nikako ne umanjuje značaj njegove misije. Jer, ona je bila izuzetno efikasna, upravo zato što je spajala lepo i korisno i što, na prvi pogled, nije izgeledala isuviše ozbiljno.

Unuka Menka se seća da je, jednom prilikom, sam kralj Petar Karađorđević intervenisao da ga puste iz zatvora u Bosni.

Prvi svetski rat zatekao ga je u Šapcu. Nije mogao izbeći sudbinu namenjenu Romima, pa je, zajedno sa ostalim Šapčanima, da ne bi nastavio svoju patriotsku misiju, interniran prvo u Arad, a onda u Ceglad. Uz sve patnje, od violine se nije odvajao.

Po završetku rata, vratio se u razrušeni Šabac, svio na Bairu razoreno ognjište i, sa preživelim članovima svoje družine, nastavio sa pesmom. Vratio se onome što je najviše voleo i najbolje radio.

Poznato je da su, na Tri jerarha 1920. godine, kad je bogati i uticajni šabački advokat Draža Petrović pravio duplu svadbu, ženeći sinove Jocu i Mila, u kafani "Beli krst", svirali i pevali i Cicvarići i Andolija. "Mislim da ni na jednoj svadbi nije bilo toliko razdraganosti i veselja" — zapisao je kasnije Draža.

A kad se, 1927. godine, udavala najmlađa ćerka Draže Petrovića — Ljubica, zvana Bela, svadba je obavljena delom u Šapcu, a delom u Beogradu. U Šapcu, svadbeni ručak je organizovan u Domu Kola srpskih sestara, a večera u Dražinoj kafani "Beli krst", koju je, u međuvremenu, otkupio. Brojne goste muzikom su uveseljavali Andolija i Cicvarići, a veselje je trajalo tri dana i tri noći. Pored ostalih poznatih zvanica, svadbi je prisustvovao i čehoslovački poslanik u Srbiji Jan Šeba, koji je iz Šapca poneo najlepše uspomene.

Na drugi deo svadbe, koji je obavljen u Beogradu, Draža Advokat je, kao "najveću dragocenost", vodio znamenitu šabačku muziku.

Prema Menkinom svedočenju, Andolija je, od potomaka, imao sina i dve kćeri — Jelku i Stanu. Sećanja na jedinog sina i ćerku Stanu nestadoše u zaboravu, dok je Jelka, Menkina majka, prema podacima sa Andolijinog spomenika, živela 80 godina, od 1882. do 1962.

Četrdesetprva je bila kobna za njegove potomke. Tri unuka — Vladimir, Lazar i Živan, zajedno sa šabačkim Jevrejima, našli su smrt u Zasavici. Ista sudbina zadesila je i zeta Marinka, Menkinog oca, koga su Nemci streljali, takođe 1941. godine. "Dok je mrtav ležao na stolu, došli su po mene da me vode u Evropu da im pevam banket" — pričala je kasnije Menka.

Unuka Menka ima sina Predraga, koga Šapčani znaju kao Dragana, a ovaj sina Darka, za koga kažu da se, po muzikalnosti, na slavnog čukundedu umetnuo. Možda će se muzička loza u četvrtom kolenu nastaviti.

Po oslobođenju, Andolija je, sa svojom družinom, još jednom, sa dosta žara, prokrstario Srbijom. Posle toga, svirao je sve ređe. Godine su ga pristizale i pritiskale, a društvo polako zaboravljalo.

Desetogodišnjicu oslobođenja zemlje dočekao je u postelji, bolestan i onemoćao. Počeo je gubiti glas, a malaksale ruke su osetno podrhtavale. Sve više se povlačio u mir svoje skromne kuće na šabačkom Bairu. Bio je to njegov definitivan kraj, jer više nije mogao ni svirati ni pevati, a to je bilo sve što je od života tražio.

Samo katkad bi, krajnjim naporom, izlazio u čaršiju, ali se brzo vraćao,  neveseo i razočaran onim što je čuo i video. Jer njegovi naslednici, šabački muzičari, "sve naopako pevaju, pokvariše nam pesmu" — govorio je s tugom.

Nije razumeo vreme koje je došlo, niti je žalio za onim što je prošlo, i ako je bio pevač kome su se divili i aplauzima i dukatima ga nagrađivali. Jer, bio je duboko svestan činjenice da su svi smrtni i sa tom neprikosnovenom istinom  se lako, stojički, pomirio.

Politički establišment setio ga se krajem 1928. godine, kada je, zajedno sa ostalim zaslužnim Šapčanima, odlikovan Ordenom Svetog Save V reda! Primio ga je puna srca, i ako ni ordensku taksu nije imao da položi.





Bolest i starost pogoršao je još jedan nemio slučaj ujelo ga je pseto za nogu i rana se dala na zlo. Sa tom nogom se jako zlopatio i uzalud povlačio po bolnici. I, na kraju, od te rane i — umro.

Kad je, u zimu 1934. godine, u šabačkoj Kasini, svoj koncert imao tada poznati pevač Milan Timotić, setili su se i starog Andolije i odveli ga tamo. Bilo je to njegovo poslednje pojavljivanje na javnom mestu i poslednji pozdrav narodnom umetniku. Nezalečenu ranu na nozi "nažuljkala je cipela, dobio je trovanje i za dva dana umro".

Umro je tiho, u potpunom neskladu sa burnim životom koji je živeo i proživeo. Bio je četvrtak, dan uoči Poklada, koje su bile praznik u Stankovića kući. Stari Vasa se, u prepodnevnim satima, obratio unuci Bosi rečima: "Boso, sine, sutra idemo da kupimo ćurana". Ali, životni sat je drugačije otkucavao. Popodne, istog dana, oko tri sata, dok je unuka Menka sedela uz dedino uzglavlje, odjednom se okrenuo ka zidu i tiho — izdahnuo.

Vest o njegovoj smrti prostrujala je šabačkom čaršijom kao vihor. I šire. Već u četiri sata stiglo je "sažaljenje od kraljice Marije", kako je pričala unuka Menka, a vest o njegovoj očekivanoj smrti objavile su i prestoničke novine. Veoma brzo, stigli su i predstavnici Šabačke opštine, na čelu sa predsednikom Petrom Grozdićem. Skromna kuća na Bairu prekrivena je crnim plaštom. Izneli su ga u dvorište i tu održali "prvo slovo", a onda je to, na putu do Crkve, činjeno kod mostića na Bairu, na centru varoši, kod "Zelenog venca", i ispred Crkve. Njegovo telo nošeno je na lafetu, a ne na mrtvačkim kolima — seća se unuka Menka. Posle opela, u prepunoj Crkvi, na put bez povratka izneli su ga šabački trgovci. Na putu do Kamičkog groblja, brojna pogrebna povorka zaustavljala se i kod "Jugoslavije".

"Od naroda se nije moglo proći, k'o da je neki predstavnik umro" — pričala je s ponosom unuka Menka. U brojnoj pogrebnoj povorci bili su ugledni šabački trgovci i drugi istaknuti zvaničnici, 40 muzičara u narodnim nošnjama i 20 popova. Jecale su violine za mrtvim Andolijom. Bili su tu i članovi njegove družine: Jefta, Nikola, Vita, Marinko, Ilija, Jovan, Paun, Mita i Sveta. Među njima je, očito, bilo dosta Vasinih bližih i daljih rođaka.

Na čelu povorke nošen je Orden Svetog Save i Andolijina violina. Violina je sahranjena zajedno sa njim, jer je ćerka Jelka procenila da je tako najbolje. Orden je ostao u porodici, ali su ga kasnije, zajedno sa Vasinom slikom, odneli neki beogradski novinari i nikad ga više nisu vratili.

Oproštajni posmrtni govor na Kamičkom groblju održao je Ljubomir Pavlović, bivši direktor Šabačke gimnazije i predsednik Opštine, tada u penziji.

Tri godine su šabački đaci uredno posećivali Andolijin grob i odavali mu počast i dužnu pažnju svežim cvećem.

Tako je Šabac odao poslednju poštu čuvenom sviraču i pevaču, poslednjem izdanku obostrane slave. Bilo je u toj sahrani nečeg simboličnog — opraštajući se sa Andolijom, za koga poslednjih godina nije posebno mario, Šabac se, zapravo, opraštao i sa samim sobom.

Još za života, Andolija je bio predmet posebnog interesovanja. O njemu su pesme pevane, u znak zahvalnosti za časove uživanja i opuštanja u kafanskom ambijentu. Trifun Đukić, nastavnik Šabačke gimnazije, još 1928. godine, posvetio mu je sledeće stihove:

ZAPEVAJ, STARI ANDALI!

Večeras smo se poznali,
uz pesmu što duh zaludi...
Zasviraj, stari Andali,
ceo mi grad probudi!

Po tami večeri kasne,
mirisne i opojne,
nek zvuci svirke ti strasne
ožive i pokojne!

Zapevaj, stari Andali!
Ka prošlosti se krećemo...
Večeras smo se sastali,
pa nikad više nećemo!


Poznati slikari, takođe profesori Šabačke gimnazije — Stevan Čalić i Hakija Kulenović, a od mlađih i Radovan Mirazović, ovekovečili su portretima njegov lik. Među njima je, svakako, najpoznatiji Čalićev portret Andolije iz 1933. godine.

I Šabac se potrudio da mu se ime na izgubi u zaboravu. Jedna od manjih šabačkih ulica danas nosi njegovo ime.

Prisutni su predlozi, kojima se autor ovih redova svojski pridružuje,  da se u Šapcu osnuje Festival stare (šabačke) pesme, ili neki festival prigodnog naziva, u znak sećanja na Andoliju i Cicvariće, i brojne druge muzičare, zarad očuvanja izvorne pesme i nacionalnog identiteta, koji je, u eri neumitne globalizacije, jako ugrožen. Sa svojom bogatom muzičkom tradicijom, Šabac to svakako zaslužuje.

Što bi rekli pesnici i istraživači — zasviraj opet, Andali!


        
            ~ ~ ~



Branko Šašić
A N D O L I J A  Branko Šašić
A N D O L I J A                

Izdavač
IKP "ZASLON" ŠABAC
TURISTIČKA ORGANIZACIJA OPŠTINE ŠABAC

Unos teksta
Nikola Šašić

Kompjuterski prelom i grafička obrada
Ivan Kovačević

Fotografije
Dragan Petrović

Na koricama
Stevan Čalić, portret Andolije, 1933.

Štampa
IKP "Zaslon" Šabac

Tiraž 1.000 primeraka

Šabac, 2007.
Branko Šašić




Poznati šabački slikar Stevan Čalić izradio je za Milorada Đorđevića nekoliko znamenitih slika. Jedna od njih je portret poznatog muzičara Andolije koji je visio u Miloradovoj kancelariji u Beogradu. Godine 1956. poklonjen je francuskom gradu Verdenu. Ovaj portret kasnije je dospeo u Šabac i čuva se u Narodnom muzeju.

[postavljeno 06.06.2007]
4087  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Vasa Stanković Andolija (1852—1934) poslato: Februar 05, 2011, 12:05:18 am
*
Branko Šašić
A N D O L I J A



Vasa Stanković Andolija
Drenovac, 1852 — Šabac, 1934



Stevan Čalić:
Andolija, 1933. godina


A N D O L I J A

  
Još davne 1937. godine, iz pera Radivoja Raće Markovića, potonje legende našeg sportskog novinarstva, u Šabačkom glasniku objavljen je kratak životopis znamenitog muzičara — violoniste i pevača, šabačkog Roma Vase Stankovića, daleko poznatijeg po nadimku Andolija, koji je zasnovan na dostupnim i raspoloživim podacima i informacijama. Iz teksta se da zaključiti da je R. Marković lično razgovarao sa Andolijom, u njegovim poznijim godinama, kad je već bio dobrano bolestan i slabo se snalazio, pre svega, u hronološkim okvirima, a i mnogo štošta mu je iz sećanja iščilelo. Zato je, kako sam autor kaže, njegova biografija "oskudna", a sigurno neće biti zaokružena ni posle ovog napisa, pa će, svakako, biti mesta za dalja istraživanja i dopunjavanja. Jer, Andolija je ličnost koja zaslužuje da se njegov buran život do kraja rasvetli, makar do tog cilja stizali polako i postupno.

Kasnije je Andolijin životopis, manjeviše, samo dopunjavan, katkad i nepouzdanim i nedovoljno proverenim podacima.

Za sebe je Andolija često govorio da je rođen u Kitogu, velikom zabranu koji je zahvatao znatan deo ondašnje Mačve. U navedenom napisu R. Marković, upotpunjujući Andolijinu priču, ali i istraživanja našeg poznatog naučnika Tihomira Đorđevića, govori o svedočenjima starijih ljudi, po kojima je, u ataru sela Majura, udaljenog od Šapca samo par kilometara, na mestu zvanom Ciganišta, postojala povelika naseobina Roma. Posle učestalih nesporazuma, desilo se da su, jednom prilikom, majurski seljaci ubili jednog Ciganina, uhvaćenog u krađi kukuruza. Nakon toga, jedne noći, seljaci naoružani vilama, motikama i sekirama, srušili su i zapalili trošne romske kuće, pa su ovi bili prisiljeni da se isele. Neki su otišli u Šabac, neki u druga mačvanska sela, uglavnom u Tabanović i Duvanište, a znatan deo je i dalje ostao u Majuru, samo sada na drugom kraju atara, pošto su kupili placeve od imućnog Milana Bugarskog.

Andolijini preci su se nastanili u obližnjem Drenovcu, odakle su, kasnije, odselili u Šabac. Skrasili su se na Bairu, ondašnjoj močvarnoj šabačkoj periferiji, nedaleko od Železničke stanice, gde su, u današnjoj ulici Janka Veselinovića, sagradili skromnu kućicu. Bila je to ćerpičara, sa odžaklijom, od dva odeljenja i sa dva prozorčića s lica, koja i danas, napuštena, postoji.

Prema istraživanjima T. Đorđevića, Andolijini preci su bili vlaški Romi, za koje se ne zna pouzdano kad su se naselili u okolini Šapca. Pod dugogodišnjim turskim zulumom, oni su promenili veru i prešli u pravoslavce.

Oni koji su, ozbiljno ili uzgred, pisali o Andoliji, navodili su dva različita mesta njegovog rođenja — Drenovac i Šabac. Uvažavajući ono što je sam Andolija za života o tome pričao i upotpunjujući to sa saznanjima do kojih su došli R. Marković, inače rodom Majurac, i T. Đorđević, izgleda verovatnije da je rođen u Drenovcu, odakle su ga roditelji kasnije odveli u Šabac.

Velike nejasnoće postoje i kad je u pitanju datum Andolijinog rođenja. Na spomeniku, kao godina Vasinog rođenja uklesana je 1846. što bi značilo da je poživeo 88 godina; bez navođenja izvora, R. Marković beleži decidan podatak da je rođen 14. oktobra 1852, što bi značilo da je živeo 82 godine; Ž. Vojinović, najpoznatiji predstavnik šabačkog istraživačkog novinarstva, poverovala je na reč Vasinoj unuci Spomenki - Menki, takođe poznatoj pevačici, koja je, u svojim poodmaklim godinama, tvrdila da je njen deda živeo gotovo čitav vek, celih 96 godina, i da je, dakle, rođen 1838. godine; konačno, Jovan Ivanković, doajen šabačkog novinarstva, takođe u svojim poznijim godinama, navodi podatak da je Andolija živeo 95 godina, što bi značilo da je rođen 1839. Očigledno, i J. Ivanković se povodi za Menkinom informacijom i podacima koje je objavila Ž. Vojinović.

Kako je unuka Menka, u trenutku dedine smrti, imala samo 12 godina, a u pouzdanost podataka koje su ostavljali Vasini potomci mogli smo se već uveriti, ostaje, kao najprihvatljiviji, datum koji je decidno naveo R. Marković — 14. oktobar 1852.

Jedino što je nesporno je podatak, zabeležen u lokalnoj štampi, da je umro u Šapcu, 2. februara 1934. godine, i da je svečano sahranjen na šabačkom kamičkom groblju. Mada, njegovi potomci su se i ovde potrudili da unesu zabunu, pošto su, na nadgrobnom spomeniku, kao godinu Vasine smrti, uklesali 1932. Očito, skromni spomenik je podignut u godinama posle njegove smrti, pri čemu je pamćenje potomaka omanulo i zatajilo kad je trebalo urezati osnovne podatke o slavnom pretku.

No, posle svega što je Andolija za života bio i značio, godina gore ili dole i ne predstavlja nešto što bi, za njegovo delo, bilo posebno bitno i značajno. Ni on sam tome nije pridavao neku posebnu pažnju. Bio je, naravno, samouk, opijen strunama violine i posebno nadaren nečim nevidljivim i osebujnim, prirodnim talentom koji je imao u genima i čime ga je Svevišnji zapahnuo.

Prigrlio je violinu još kao dečak, u šestoj godini. Ona mu je bila uteha  i zabava u dugim, samotnim danima, koje je provodio po mačvanskim utrinama i ispašama, čuvajući gazdinsku stoku i tako, od malena, zarađujući koricu hleba. Jecala je violina u njegovim nejakim rukama i onda kad su mu ptice bile jedina publika.

Svestan svojih posebnosti, i sviračkih i pevačkih, posedovao je zavidan nivo ambicija i samouverenosti, ali i neko urođeno lično dostojanstvo. Bio je od onih ljudi kojima se moglo verovati, dovoljno tolerantan i druželjubiv da bi se sa njim uspešno moglo sarađivati. Već u petnaestoj, odvažio se i osnovao, u Šapcu, prvu muzičku družinu, kojoj je bio vođa i kapelnik. Ona je vrlo brzo našla vernu publiku i put do njenog srca, pre svega među imućnim šabačkim trgovcima, željnim dobre pesme i sevdaha.

Imao je lep, prijatan, nežan, omamljujući glas i tanani osećaj za pesmu — setnu, tihu meraklijsku. Njegova muzika bila je posebna i specifična. Za razliku od, takođe, čuvenih Cicvarića, muzičara iz šabačke Male, čija je svirka bila nešto odsečnija i rustičnija i uz koju se lumpovalo i ludovalo, uz Andolijinu pesmu se sevdisalo i uživalo. Bila je to muzika koja je razgaljivala srce i dušu, jer je i njima, katkad, trebalo dati oduške.

Zbog svega toga, prozvaše ga Slavuj, što je nadimak koji, sam po sebi, dovoljno govori.

Bio je druželjubiv i prijemčiv čovek, neko ko je znao da stvara prijatelje, stiče poverenje i čuva stečena prijateljstva. O tome najbolje svedoče podaci da je, u svom dugovečnom i sadržajnom životu, imao samo dve muzičke družine; u prvoj je ostao 16, a u drugoj — čak 34 godine.

Bilo je to vreme punog šabačkog procvata i opšteg blagostanja, pa je njegovo muziciranje brzo nalazilo plodno tle i brojne poklonike. U doba Vasine mladosti, a i kasnije, Šabac je, bez preterivanja, bio veliki privredni centar, među prvim varošima u Srbiji. Da naziv Mali Pariz nije bez osnova, svedoči podatak da je Šabac, 1895. godine, po strukturi i kvantitetu izvezenih proizvoda, bio na drugom mestu u Srbiji, iza Smedereva, a ispred Beograda. Trgovalo se sa Austro-Ugarskom, Italijom, Nemačkom, Francuskom, Holandijom, Belgijom, Engleskom; sa Peštom, Bečom, Rijekom, Trstom, Pragom, Štajnbruhom (glavno austrougarsko tržište svinja), Ferencvarošem (glavno tržište goveda), itd. Preko Nemačke, šabački proizvodi su izvoženi čak u Sjedinjene američke države.

A u Šapcu se, u to vreme, s merakom pevalo:

Beograde, uzalud ti hvala,  
kad je tebi, eto, Šabac glava.


Izvozila se suva šljiva, pekmez, pšenica, ječam, zob, kukuruz, sirovo voće, med, vino i rakija, drvo (najviše hrastovina), svinje i svinjska mast, krupna stoka, živina, životinjske kože, divljač, šišarke, orasi, negašeni kreč, itd.

Šabac je, inače, bio najveći izvoznik suve šljive u Evropu, a na drugom mestu su bile svinje. Šljiva je pakovana u burad od pet akova, "pa slata vodom do Siska, a odatle vozom... Srbija je 1867. godine za šljivu uzela 12 miliona zlatnih dinara." Poznat je podatak da je, 1901. godine, Ilija Paranos tražio dozvolu da izveze čak 5.000 svinja, uz pristanak "da svinje budu zaklane, ako se drugačije ne bude moglo". Trgovina svinjama išla je preko Srema, na Ćur i Peštu. U Šapcu su bili čuveni donjošorski svinjarski obori.

Najpoznatiji i najistaknutiji šabački trgovci i izvoznici, u periodu od sedmdesetih godina 19. veka, pa do Prvog svetskog rata, bili su: Glavinići, Damjanovići, Milanovići, Kurtovići, Jovanovići, Toškovići, Gašići, Topuzovići, Škorići, Paranosi, Krsmanovići, Pavlovići, Bogatinčevići, Kneževići, Samurovići, Arambašići, Karamatići, Soldatovići, Nikolići, Gajići, Bajići, Polićevići, Brandovi, Petrovići, Spasojevići, Fišerovi, Vinterštajnovi i drugi.

Njima, svakako, treba pridodati i ostale imućne Šapčane, u prvom redu lekare, advokate, apotekare, sudije, činovnike... Da samo pomenemo lekare Avrama Vinavera, Mihaila Dunjića i Andru Jovanovića, političara, trgovca i dobrotvora Jocu Jovanovića, advokate Fotića, Posnikovića i Dražu Petrovića, apotekara Iliju Rankovića, itd.

Istovremeno, pošto su sa rastom standarda rasli i prohtevi, mnogo se i uvozilo: konfekcija, tekstil, svila, pamuk, vuna, bravarski i slični proizvodi, obuća, kola obična i karuce, kolarski pribor i konjska oprema, pivo, vino, cement, gvožđe, mineralna voda, kameni ugalj, posuđe, farba, mirišljavi spun, šivaće ma-šine, užarija, lokomobili, hartija, drvo i građa, lađe, riba, table (staklo) za prozore, ogledala, namirnice, olovo, kalaj, bakar, lekarije, šibice, gas za rasvetu, sveće, itd.

Dugovečni književnik Mladen St. Đuričić, koji je, pored ostalog, bio i hroničar starog Šapca, o tim vremenima kaže:
"Radi se i danju i noću, ali se i živi punim, besnim životom... Neki zadužbinama, a skoro svi pesmom i svirkom, kroz sevdah i dert, kroz najoriginalnije ludosti na svetu, trude se da ostave večni spomen dragom Šapcu... Svetle kavane i pivnice, kocka se i prosipa zlato. Nedostižni u poslu, trgovci su pravi umetnici u lumperaju... I tone se u ludorije... Za Toškovića nema večere u Šapcu! Skače u kola i prebacuje se u Klenak. Ide u Beč, da bar doručkuje kao čovek... Topuzović na konju uleće u 'Pariz'; s konja poručuje, s konja pije, novi Kraljević!... U kabini sa dve nule Spasojević upotrebljuje nove novčanice Narodne banke... A Nikola Bosić..." Dugo bi se još moglo pričati o čivijama i čivijašima. Za ovu priliku da pomenemo još samo poznatog kockara Neku Okana, koji je nosio štap sa zlatnom drškom, "koja je bila teža od pola kilograma čistoga zlata". Slično Topuzoviću, u kafanu je na konju, preko visokih stepenica, ulazio i Pera Džambaz.

A svu noć pište puste violine i odzvanja pesma ciganska.

Šabački hroničar, profesor Mile Pavlović Krpa, izneo je podatak, objavljen u novosadskoj "Zastavi" i nekim beogradskim novinama, "da nijedna varoš u Kneževini i Kraljevini Srbiji nema toliko kavana, čak ni sam Beograd, koliko ih ima varoš Šabac". Uz to, sve su uvek pune gostiju.

Poznati glumac Dobrica Milutinović, koji je često gostovao u Šapcu i tu ostavio dubokog traga, seća se kafanskog života na prelazu iz 19. u 20. vek:

"Kad je predstava u pozorištu, Šabac je sav tu, prestajalo je veselje, kocka. A posle se ludo veselilo. Ti su ljudi umeli tako fino, otmeno da se vesele. Njihovi lumperaji su odavali pravo gospodstvo. Novac se brzo zarađivao i brzo trošio."

Ima li lepšeg komplimenta za ondašnji Šabac i Šapčane?!

U Šabac se, u to vreme, sticao sav trgovački svet ondašnje Srbije. Tu se trgovalo, uživalo i "provodio dert". Preko ovih trgovaca, Andolija je, sa svojom družinom, brzo postao čuven u Srbiji. Pročuo se i izašao na glas nadaleko van varoši šabačke. Po pozivima tih ljudi, često je putovao i Srbiju prokrstario uzduž i popreko. Kao čovek od duha i umetničkog nerva, sa izrazitim smislom za kreativnost, svoja gostovanja i na-stupe znao je tako osmisliti, da su imali "karakter umetničkih priredaba". Postepeno, svrstao se u red srpskih znamenitosti; postao je čuveni violinista i prvi pevač ondašnje Srbije. Neke od pesama iz njegovog bogatog repertoara i danas su veoma aktuelne: Siđi mi draga, siđi, Raskopčaj tesan jelek, Ti sad spavaš, zlato moje, Angelina, bela Grkinja, Pijem, pijem, Mali pijac, Jeleno momo, Jeleno, Ćaurko lepa, Rod rodila kruška ranka, Moj jablane, širi grane...

Malo Šapčana i danas zna Vasino pravo ime. Za većinu, on je samo Andolija, poznati svirač i pevač — znameniti muzičar. Ipak, nije mu to bilo umetničko ime, kako bi se dalo pretpostaviti. Kad je već izašao na glas, prozvao ga je Andolija, kako je sam pričao, neki "Stefan, okružni načelnik, pa posle ministar", zbog fizičke sličnosti sa lokalnim, šabačkim mesarom, koji je nosio isti nadimak. A taj mesar je bio visok i korpulentan, kao i Vasa, koji je bio "stasit, crn, krupan". Unuka Menka bi dodala da je nosio bradicu i poseban šešir — hapcilinder. Kao i članovi njegove družine, odevao se u elegantno građansko odelo.

Teško je danas reći gde je sve Andolija, sa svojom družinom, u Šapcu muzicirao. Ili bolje rečeno, gde sve nije svirao. Pošto je, zajedno sa Cicvarićima, godinama predstavljao šabačku znamenitost, jasno je da mu, u vreme ugodnog i meraklijskog čivijaškog života, nije bilo teško da pronađe povoljan angažman. Kako u javnim objektima, tako i po pozivu imućnih Šapčana, na bogatim svadbama i drugim porodičnim slavljima i veseljima.

Putujući Srbijom, zadesio se, 1878. godine, u Nišu. Kako je njegova pesma već tada bila zapažena, čuo je za nju i srpski knez Milan Obrenović. Pozvao ga je i od tada mu je Andolija često svirao. Kad je knez Milan, 1882. godine, poneo oznake kraljevskog dostojanstva, Andolija ga je pratio na putu po Srbiji i svirao u Nišu, Užicu i Valjevu.

Oduševljen njegovom pesmom, pre svega rodoljubivom, kralj Milan odluči da ga pošalje u porobljeno Skoplje. Povodom toga, ugovoren je sastanak u Šapcu. No, kako je Andolija bio sprečen da tome sastanku prisustvuje, kralj Milan mu je, po narodnim poslanicima Savi Iliću i Konstantinu-Koki Fotiću, poslao 1.450 dinara, za ovo gostovanje. Međutim, nije mu se dalo. U to vreme, u Skoplju je umro naš konzul, Šapčanin Milosav Kurtović, "jedan od prvih propagatora hipizma u Srbiji", kako kaže R. Marković, ma šta to, u ondašnjim relacijama značilo.

U Skoplju će, ipak, gostovati docnije.
4088  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Borislav Janjić Šapčanin (1905—1965) poslato: Februar 05, 2011, 12:01:00 am
*
SA IZLOŽBE "TRAG PESME 1907—2007"


BORISLAV JANJIĆ ŠAPČANIN





Sa izložbe "Trag pesme 1907—2007" koju je organizovao Dragan Petrović.

[postavljeno 26.05.2008.]
4089  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Borislav Janjić Šapčanin (1905—1965) poslato: Februar 05, 2011, 12:00:42 am
**


PESME IZ BORINOG BOGATOG REPERTOARA








Fotografija: www.foto-srbija.net
4090  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Borislav Janjić Šapčanin (1905—1965) poslato: Februar 05, 2011, 12:00:22 am
**



BORISLAV JANJIĆ ŠAPČANIN
(Tabanović, 1905 — Šabac, 1965)


Borislav Janjić Šapčanin bio je poznati kafanski svirač i pevač, muzičar na harmonici dugmetari. Rođen je u mačvanskom selu Tabanoviću, 1905. godine, uveče Lazareve subote. U njegovoj krštenici kao godina rođena upisana je 1907. kako bi odložio odlazak u vojsku. Bio je jedinac. Godine 1906. roditelji, otac Živojin, pandur, i majka Milka, domačica, preselili su se u Šabac. Prodali su svu svoju imovinu i kupili kuću u Stojana Novakovića gde još uvek živi Borin sin Miodrag. Na Kamičku su otvorili kafanu "Bele ovce".

Osnovnu školu, četiri razreda, Bora je završio u Šapcu. Nakon toga, roditelji su ga upisali na šusterski zanat ali ga zanat nimalo nije interesovao tako da je to značilo redovnu borbu sa roditeljima. Njegov sin, Miodrag, kaže da i dan danas ima tragova alata po kući.

Borislav Janjić je od malena zavoleo kafansku muziku i voleo je da peva. Roditelji su mu kupili malu dvorednu harmoniku od koje se više nije odvajao. Učio je da svira u podrumu kafane. Sa 12-13 godina počeo je pevati u kafani kod svojih roditelja. Ubrzo potom pročuo se po gradu po dobroj svirci i glasu. Sve češće je sa harmonikom na leđima odlazio u njemu drage i tada ugledne šabačke kafane. Na svadbama nije pevao.

Krajem dvadesetih godina prošlog veka, (moguće 1926. godina), Bora je otišao na odsluženje vojnog roka u Beogradu. U vojsci je bio dve godine ali je i dalje svirao i pevao. Nakon odslužene vojske, vratio se u Šabac. Upoznao je Vukosavu Antonić Vuku iz Loznice, tada učenicu III godine šabačke učiteljske škole, koja je u to vreme stanovala kod tetke u Šapcu. Sa Vukom je imao dva sina — Miodraga (1928) i Slobodana (1930). Mile, građevinac po struci, jedno vreme je bio direktor šabačke "Izgradnje". Slobodan je bio ugledni arhitekta. Projektovao je zgradu "Politike" u Beogradu, kupolu "Sajmišta", "Avalski toranj", hotel "Slobodu" u Šapcu i druge građevinske objekte. Živeo je jedno vreme u Venecueli. Umro je pre par godina. Sahranjen je u Beogradu, u "Aleji velikana". Mile živi sa suprugom i sinom u Šapcu. Jedan deo godine provodi u vikendici na Ušću.  

Borislav Janjić počeo se ozbiljno baviti muzikom posle vojske kada je i stekao slavu. Svirao je i pevao solo. Beležio je pesme; ima ih oko 400 zapisanih u beležnici. To je sačuvano. Pričalo se da je pesmu "Golubice bela" on napisao ali njegov sin Mile ovo ne može da potvrdi. Bila je to Borina omiljena pesma koju je vrlo često pevao. Osim ove pesme, najviše je voleo pevati pesme: "Kad sam sinoć pošla iz dućana", "Svi su, svi su, kao moj geđa nisi", "Rosa rosi livadicu"...

Borisav Janjić je svirao i pevao gdegod su ga tražili. Može se reći da ga je poznavala cela stara Jugoslavija. Najradije je gostovao u Beogradu, Banji Koviljači, Novom Sadu, Kragujevcu i Sarajevu. U Beogradu je nastupao, između ostalih, i u kafanama "Kragujevac", "Vardar", "Imperijal". U Sarajevu se najviše družio sa kolegom, poznatim pevačem, Zaimom Imamović, koji je jednom prilikom rekao: "Veliki pjevač bio je prije ovoga rata Boro Janjić; veliki pjevači velika popularnost. Dolazio je ovamo u Sarajevo, begovima pjevao, zaradio velike pare. U to se vrijeme nije pjevalo puno pjesama. Desetak dobrih ako si znao, više ti nije trebalo".

Za vreme II Svetskog rata, krajem 1943. godine pevao je u "Imperijalu" na Kalemegdanu kada su došli četnici i poveli ga sa sobom. Svirao im je u manastiru "Tronoša". Nakon rata, dobio je godinu dana zatvora. Još jednu godinu zatvora dobio je zbog kockanja u Novom Sadu i 16 meseci zatvora jer je psovao majku Moši Pijadu na Vardaru. Ali, i kao zatvorenik, Bora je obilazio celu bivšu Jugoslaviju svirajući i pevajući.

Najveselije dane i noći Borislav Janjić provodio je u Banji Koviljači (region Podrinje). U to vreme Banja Koviljača je bila pravo mondensko mesto, sa vilama "Bled", "Bosna" i parkom koji je tada bio jedan od najlepše uređenih u zemlji. U središtu parka nalazi se i danas fontana sa raskošnim vodoskokom. Isticao se hotel "Podrinje" u kojem je Bora često pevao bogatim gostima a ovi ga zasipali zlatnicima. Tu je i "Kur-salon" sa brojnim mestima za zabavu, koji je Aleksandar Prvi Karađorđević izgradio 1928. godine i sam bio čest gost. Ova "dvorana za uživanje" podseća na zamak. Zidana je sa ljubavlju, pažnjom i ukusom.
 
Starijem sinu, Borislav je često je govorio: "Sine, ja sam željan života." Bio je boem. Voleo je život, žene, kafane i karte. Uvek je bio elegantno obučen. Novac mu nije mnogo značio. Kako ga je lako zarađivao, tako lako ga je i trošio. Žene su ga obožavale. Po priči sina Mileta, starih Šapčana i prema podacima iz štampe, Bora je umeo, nakon dužeg odsustva, na svoj način doći u Šabac. Znao je zakupiti tri fijakera. U prvom se nalazila njegova harmonika; u drugom su sedeli on i tadašnji predsednik šabačke opštine Ilija Spirinovac. U trećem fijakeru nalazili su se Borin šešir i štap. S toga nije nikakvo čudo što su mu mnogi zavideli.

I, tako je nastala u Šapcu čuvena pesma posvećena Borisavu Janjiću: "Kad je deda lumpovao..."

Bori je sve bilo dozvoljeno. Čak su i njegova deca ponekad imali privilegije. Borin sin Mile seća se jednog događaja iz detinjstva u Banji Koviljači dok se igrao u fontani. Čuvar je pritrčao, vidno uzbuđen, vičući mu da se udalji. Bora je svo vreme mirno sedeo na klupi, pogledao je u pravcu sina a potom u čuvara i rekao: "Ja sam Bora Janjić", na šta se čuvar osmehnuo i udaljio.

Bora je u svojoj kući više bio gost nego domaćin. Neka sećanja sina Mileta na oca nisu prijatna. Kada se "pojavljivao, bilo je"... Decu je tada obasipao poklonima, kupovao im sve i svašta, oblačio ih... Ali, Bora je često bio odsutan. Majka Vuka uglavnom je sama brinula o deci. U svom stanu, držala je uvek đake srednjoškolce iz okolnih sela da bi sinovima omogućila pristojan život i školovanje. Obilazila ih je redovno dok su studirali u Beogradu, noseći uvek dva kofera: jedan sa hranom, drugi sa drvima (za ogrev). "Velika majka".

Borislav Janjić bio je stalni solista Radio Beograda. Snimio je dvadesetak gramofonskih ploča, uglavnom narodnih, između ostalih i za firmu "Odeon" a prvu ploču je snimio u Parizu. Ostale ploče je snimio u Berlinu, Pragu i Beču. Nažalost, skoro sve ploče koje je donosio kući, deca su polupala, igrajući se s njima. Majka nije marila.

Borislav Janjić je umro 1. marta 1965. godine. Sahranjen je na Kamičkom groblju. Zadnjih godina bio je bolestan i živeo je povučeno. Iza njega, u kući, u ulici Stojana Novakovića, ostale su polupane ploče, beležnica, nešto alata... Kofer sa njegovim stvarima je bačen.


Angelina, 05. april 2008.

Fotografija: www.foto-srbija.net
4091  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Teodora Boberić Arsenović (1885—1960) poslato: Februar 04, 2011, 11:58:21 pm
**


PESME TEODORE BOBERIĆ ARSENOVIĆ



1926. singl 78 rpm
Odeon / D-2-040
01. Dude, belo dude
02. Deka se čulo, videlo

 
1926.? singl 78 rpm
Odeon / D-2-054
01. Vilinska pesma
02. Aman, aman


19xx. singl 78 rpm
Edison Bell Electron / D-2-379
01. Na kraj sela šarena česma  
02. Moj dilbere




NESVRSTANE


01. Hvalila se žuta dunja
02. Oj mladosti, tužni dani
4092  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Teodora Boberić Arsenović (1885—1960) poslato: Februar 04, 2011, 11:58:04 pm
**

TEODORA BOBERIĆ ARSENOVIĆ


ARSENOVIĆ (Boberić), Teodora, dramska glumica i operska pevačica. Godine 1906 članica hora Narodnog pozorišta, ubrzo zatim dobija uloge u komadima s pevanjem (E. Toth, Seoska lola; M. Petrović, Seljančica; B. Stanković, Koštana; S. Sremac, Zona Zamfirova i dr.). Do osnivanja stalne opere u Beogradu, a i kratko vreme posle toga, ona je i nosilac glavnih mezzosopranskih partija u operama Carmen (G. Bizet), Trubadur (G. Verdi), Madame Butterfly (G. Puccini), Cavalleria Rusticana (P. Mascagni). Iako je drama glavno područje njene umetničke delatnosti, Arsenović  je u stvaranju i izgrađivanju beogradske opere odigrala korisnu pionirsku ulogu.    

Stana Đurić Klajn

Muzička Enciklopedija 1 A — J
Leksikografski zavod FNRJ
Godina izdanja MCMLVIII


[postavljeno 08.09.2009
4093  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Teodora Boberić Arsenović (1885—1960) poslato: Februar 04, 2011, 11:57:28 pm
*

TEODORA BOBERIĆ ARSENOVIĆ
(Vranjevo, 23.12.1885 — Beograd, 18.10.1960)


TEODORA ARSENOVIĆ-BOBERIĆ rođena 22. decembra 1886. godine u Vranjevu. Isticala se svojom lepotom i darovitošću za pesmu i glumu još u Diletantskoj družini "Napredak" u Vranjevu. U Narodnom pozorištu u Beogradu je od 1906. godine gde je upočetku pevala u pozorišnom horu, a zapaženije uloge je dobila već 1907. godine "Čučuk Stana" i od tada dobija u komadima sa pevanjem i operetama glavne uloge. U Beogradskoj operi je pevala od njenog osnivanja 1908. i imala je zapažene uspehe. Ali, kako nije školovala glas, izuzev što je polazila nekoliko časova pevanja kod Miroslave Binički — supruge Stanislava Biničkog, vratila se drami. Tada je počela sa uspehom da igra Koštanu u istoimenom komadu. U toj ulozi publika ju je dočekivala aplauzom. Ulogu Koštane nasledila je od vrsne glumice i još bolje interpretatorice vranjanskog melosa Drage Spasić, što je za svakog mogao da bude veliki hendikep. Teodora se tu vrlo brzo potvrdila, pa se čak i danas smatra za jednu od tri najbolje Koštane na beogradskoj sceni.

U komadima sa pevanjem bila je nenadmašna i prosto je — kako je to neko zapisao — omilela narodnu melodiju na sceni.

Skoro od početka rada Radio Beograda, pa do godinu, dve pred svoju smrt (1960. godine), bila je interpretator narodnih pesama na Radio Beogradu.

Imala je Teodora tu čast, da u našem prvom igranom filmu "Karađorđe" snimljen još 1911. godine, da igra ulogu Jelene supruge Karađorđeve.

Umrla je u Beogradu 18. oktobra 1960. godine.


Život prolazi sećanja ostaju, Lazar Mečkić
4094  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Olga Hristilić Ilić (1880—1945) poslato: Februar 04, 2011, 11:56:21 pm
*
OLGA ILIĆ


SRPSKA SARA BERNAR





...Ti si došla kao Esmeralda. Moji drugovi i ja zanesmo se od prve. Ti, rođena estetična donese ono što nemački penik zove "večno žensko". Tvoja lepa artistična glava, glava one Sare Bernar, koja bi, da nije bila glumica, zamenila samu božicu glume, Taliju... Tvoj erotični glas koji miluje kao prvi i kao poslednji ljubavni sastanak, doprinese da... i mi rđavi đaci pogubimo glave. Krijući jedan od drugoga, volesmo te na toj svetkovini romantike i naše mladosti.

Iz propratnog pisma g. Dušana S. Nikolajevića, književnika, povodom 35-godišnjice jubileja g-đe Olge Ilić


Niti je bila srpkinja, niti Sara Bernar, bila je jedna i jedina, nezaboravna, a zaboravljena, Olga Ilić – Ilićka, glumica, tragetkinja, komičarka i pevačica "meraklijskih pesama punih sevdaha".

Rođena je u Solunu 1880. godine, kao vanbračno dete od oca francuza Gastona Santa i majke Marije Gašparović, koja je imala "zamršeno balkansko poreklo, jer je po krvi pripadala svim plemenima poluotoka". Olga nije zbog toga imala problem s identitetom. Genetski zapis je uz pomoć okolnosti i sudbine preokrenula u svoju korist — postala je glumica u četrnaestoj godini! Najranije detinjstvo provela je u francuskom manastiru, gde su "kaluđerice ličile na bele galebove koji svake večeri vrište na zidinama Bejaz kule". Uz molitve koje je svakodnevno slušala prolamala su se dozivanja mujazina sa okolnih minareta — religiozna atmosfera koja je u njenom mladom srcu ostavila duboke tragove svetskog šara.

Kada je imala sedam godina umire joj otac, te je majka naprasno odvodi u Niš, gde dobija zaposlenje u hotelu "Evropa" kao konobarica. Koliko simbolike ima u tom imenu za Olgin sveukupni život, postaće jasno kada prvi put kao dete od deset ili dvanaest godina bude, pukim slučajem, zaigrala, i to mušku ulogu, na daskama pozorišta "Sinđelić", koje se nalazilo u samom hotelu. Iako je geografska mapa njenih kasnijih vagabundskih putešestvija bila vezana za "zamršeni" balkanski poluotok, upravo će kroz taj hotel s glasovitim imenom, kročiti duhom u svet najznačajnijih dramskih likova evropske i svetske pozorišne baštine. Međutim, prvu ulogu koju Olga priznaje za svoju istinsku glumačku inicijaciju, odigraće u svojoj četrnaestoj godini u komadu, opet simboličkog naslova, "Trnje i lovorike". "Ceo moj život bio je jedan venac gde je trnje bilo upleteno lovorikom", piše ona u autobiografiji setnog naslova "O njoj, koja se ne vraća". S kakvim talentom se susrela nišlijska publika "koja još nije izašla iza visokih zidova patrijarhalnosti", bilo je sasvim očigledno kada je sa petnaest dobila da igra, ni manje ni više nego, ulogu Dezdemone u Šekspirovom "Otelu". Partner joj beše mnogo stariji i iskusniji Ljuba Stojanović, koji se prvo zgranuo kada je ugledao devojčicu u kratkoj suknjici s lutkom, a na kraju pedstave, uz ovacije publike, snažno je zagrlio, pa je, kako se Olga šali, Dezdemona mogla biti "dva puta udavljena". Tada je prvi put okusila sladostrašće slave i sa sedmog neba, u koje se beše vinula, "pala direkno u cirkus".

Tih dana u Nišu gostovao je cirkus "Fiori". Videvši konje kako galopiraju po taktu muzike i graciozne akrobatkinje posute šljokicama kako hodaju po žici s crvenim amrelima, a po svemu sudeći i zaljubivši se u jednog klovna, bilo je sasvim prirodno da ostane u toj najlepšoj dečijoj sobi gde su sve igračke oživele. Upala je u svet "crne magije" iz koga nipošto nije htela da ode čak ni uz pratnju policijskog pisara. Ali, đavo joj nije dao mira, ubrzo potom obrela se u "pikolo teatru", lutkarskom pozorištu, iz koga su je pod prinudom bacili u najsuroviju realnost — brak. Udala se za glumca Kostu Ilića, čije je prezime morala uzeti, ali Kostu nikada nije zavolela kao ljubavnika, već ga je do pred sam kraj života mrzela kao tiranina koji je upao u njenu dečiju sobu i zagzio sve njene igračke. Nije mogla da mu oprosti zato što je u svom tiranskom gnevu tresnuo njenu omiljenu lutku o pod, pa joj je ispalo njeno "začuđeno plavo oko koje je umelo i da spava". To oko bilo je Olgina detinja duša, koju je život hteo ozbiljno da uništi. Ali, Olga je prevarila život, potpuno se predala najvećoj od svih prevara — glumačkoj umetnosti i zauvek ostala među kripicama i lutkicama u svojoj putujućoj dečijoj sobi.

Tako su Olga i Kosta, u njihovoj zamršenoj ljubavnoj vezi punoj mržnje, gonjeni glumačkom strašću i boemskim nemirom, lutali zamršenim balkanskim poluotokom.

Igrali su u Varaždinu, Splitu, Šapcu i ko zna gde još sve nisu prikazali raskoš svog talenata, jer Kosta je takođe bio darovit glumac, izvrstan komičar i pevač.

A, u Šapcu čuveni Cicvarići opili su Olginu dušu sevdahom za vajkada. Doduše, u tim danima ona nije mogla ni sanjati da će za života snimiti preko dvadeset pet ploča i za koju godinu postati "omiljena i poznata pevačica tih istih sevdalinki".






U međuvremenu Olga je u svojim beogradskim boemskim noćima upoznala "jednog bledog čoveka", koji je bio njena "platonska ljubav". Taj čovek zvao se Žarko Ilić. Bio je novinar, prevodilac Šekspirovog dela "Troil i Kresida", ali i "najbolji usmeni pripovedač", koji je glumicu "uveo u svet duha". U kući Ilića, Olga je propevala. Uz Žarkovog oca Jovu i njegova dva brata čuvene pesnike Vojislava i Dragutina Ilića, čini se da je provela nezaboravne trenutke. U njenoj autobiografiji između redova se da naslutiti da joj je upravo drugovanje s ovom naočitom gospodom pomoglo da definitivno raskrsti sa svojim mužem "tiraninom".

Tako i bi. Olga i Kosta su poslednji put zaigrali u privatnom pozorištu Brane Cvetkovića. Bili su atrakcija, ali to je bio ujedno i poslednji trzaj njihove veze. Program se odigravao u elitnoj Kolarčevoj sali, a, zapravo, svodio se na humoreske sa pevanjem. Olga je pevala šansone, koje su tada bile "evropski novitet" i sevdalinke koje su bile "renesansa narodnog pevanja". Ostaće u sećanjima, onih retkih starih Beograđana, njene izvedbe pesama "Lepa Jelka ljubi Janka", "Ja imam jednog goluba" i "At mu sedi nane". "Verujem da će se njihove oči ovlažiti kao i moje, na tu divnu uspomenu, jer će ih setiti na mladost, a mladost je uvek pesma", seća se Olga nostalgično. To su bili dani njene najveće slave. Muškarci su trčali za njom, a žene su je, kao po običaju, ogovarale.

Tih dana dolazi do njenog drugog ulaska u Narodno pozorište i tad skandali zauzimaju svoj vrhunac. Olga je dobila ulogu u delu indijskog klasika Kalidasa "Sakuntala". (Spisateljica ovih redova ne može a da ne primeti, koliko je raznovrstan bio pozorišni repertoar u Srbiji s kraja 19. i početkom 20. veka!). Upravnik pozorišta bio je, niko drugi do, Branislav Nušić. Putujuća glumica je po drugi put nameračila da se skrasi u Narodnom pozorištu, ali ni ovoga puta nije uspela. U autobiografiji navodi prilično glup i nerealan razlog svog neuspeha. Navodno, zahtevala je raskošnu toaletu za ulogu goluždrave indijke, a surovi Ben Akiba nipošto nije hteo da odreši kesu. Odjednom pojavljuje se Olgina gotovo naga fotografija s obnaženim grudima, u ulozi Sakuntale. Neka čitaoci ovih redova zaključe sami šta se stvarno dogodilo, ali stalni angažman u pozorištu (i pored pornografskog momenta, još neviđenog na Balkanu!) nije dobila.

Međutim, ono što se sigurno zbilo je skori razvod od Koste i njena, nije preterano reći, bežanija čak u Sarajevo. Na predlog glumca Koste Delinija, otišla (čitaj: pobegla) je sa svojom trupom na turneju po Bosni i Hercegovini. Posle administrativnih peripetija, jer tada to beše umiruća Austro-Ugarska, Olgina glumačka družina dobila je, ne samo dozvolu za rad, već i besplatan prevoz železnicom po čitavoj Bosni i Hercegovini. Zasluga za to pripala je Egmontovoj Klarici, koju je s oduševljenjem gledao u Beogradu Kosta Herman, ondašnji bosanski vladin savetnik, koji je tada svoje oduševljenje pretočio u članak o zapanjenoj glumici, a sada joj se našao u nevolji. Turneja je prošla više nego uspešno, a Olga sa ponosom ističe da je iz Bosne donela dva nova šlagera: "Oj, boga ti siva tico sokole" i "Pošetala Ana pelivana".

Po povratku u Beograd ponovo je zaigrala na daskama Narodnog pozorišta, gde se nije dugo zadržala. Ali, to nije bio samk sveta, jer baš u to vreme dobija poziv Jefte Ugričića da zaigra u pozorištu na "Bulevaru". U tom pozorištu okupila se plejada izvrsnih glumaca. Osnovao ga je njen stari znalac Bogoboj Rucović, sa kojim je igrala kao još dete svoju prvu ozbiljnu ulogu u komadu "Trnje i lovorike".

I, tako, krug se polako zatvarao. Olga je postala primadona pozorišta na "Bulevaru", gde je njen talenat došao do usijanja. Igrala je Ofeliju u Hamletu, Margaretu u Dami s kamelijama, Tosku, Klodovu ženu, Spirijenu u Razvedimo se. Te uloge bile su "preživljeni život i zagledanje u najdublji bezdan ljudskih duša" i predstavljale su "krajnju sintezu glumačkog stvaranja".






Nažalost, onog momenta kada je pozorište krenulo na turneju, tog momenta se i raspalo. Na istom mestu, na "Bulevaru", osniva se prva srpska opera. U prvi mah, Olga je bila začuđena pozivom da igra u operetama, s obzirom na to da je do tada bila isključivo dramska glumica. Sasvim neočekivano, tu doživljava svoj novi veliki uspeh. Nažalost, ovaj misionarski poduhvat biva osujećen od strane konzervativne i strogo patrijarhalne publike, koja nije imala sluha za novotarije.

Ne dugo posle toga Olga pakuje kofere i odlučuje se da konačno zatvori krug svoga života i karijere. Vraća se u Niš, treperavu varoš iz koje je kao dete krenula u surovi svet. Tada počinje njena stvarna Golgota, ali i prosvetljenje. Pozorište njene mladosti još uvek je bilo tu, ali sa novim upravnikom, poznatim Kostom Delinijem. Rešena da vrati uspomenu na devojačke dane, kada je igrala uglavnom muške uloge, Olga se, po uzoru na Saru Bernar, hrabro upustila u najzahtevniju mušku dramsku ulogu ikada napisanu — Hamleta. Kritičari su zapisali da je Olga tu ulogu odigrala "vrlo inteligentno i psihološki produbljeno govorila tekst", za razliku od njenih slavnijih muških kolega Cvetića i Stanojevića koji su "delovali teško i patetično".

Postala je prvi ženski Hamlet na Balkanu!

Nastavljajući s glumačkim opitima odigrala je opet mušku ulogu, Stevu Dragića u "Seoskom loli". Naravno, ni "Koštana" Bore Stankovića nije je zaobišla. Ni tada, pored svih uspeha, Olga nije uspela da se skrasi na jednom mestu, nego je s Bogobojem krenula na mnogobrojne turneje, a lovorike su se nizale jedna preko druge.



     


Prilikom angažmana u Osjeku, njen kapric došao je dotle da je čak promenila i ime. Više nije bila Olga Ilićka, već Olivera Sant, odavši time poslednju počast svome neznanom ocu, Gastonu Santu.

U tim danima besneli su na jugu balkanski ratovi, a po njihovom stišavanju kultura je opet procvala. U Skoplju se osniva Narodno pozorište, a na njegovo čelo stupa strogi Branislav Nušić, koji nije zaboravio Olgu, mada se o nju itekako ogrešio. Postala je opet Olga Ilić. U gradu je vladala slavljenička atmosfera, a ulicama se prolamala pobedonosna euforija. Upravo tada desio se najači slom u Olginom životu. Spletom gotovo grotesknih okolnosti dospela je u zatvor, jer rat je još uvek trajao. Bugarske vlasti smatrajući je "opasnom za njihovu bezbednost" interniraju je u Leskovac, posle u Niš, pa u Knjaževac. "Da li je bilo snošljivo tih dana okupacije?", pita se Olga i odgovara samoj sebi: "Šta znam, hlebac je bio dar božiji, grumen šećera bogatstvo..."

Pošto su joj sve stvari ostale u Skoplju, zatražila je dozvolu od bugarskih vlasti da ode ih sredi. To je bilo baš onih dana kada je probijen solunski front, a Bugari pred kapitulacijom. Olga, kao i većina glumaca u svim ratnim vremenima, bila je potpuno apolitična. Došla je naivno u Skoplje, a pošto nije završila poslove, tražila je produženje boravka. U tom času u Skoplje je ušla srpska vojska. To je bilo samo prividno olakšanje. Samo nekoliko dana po oslobođenju u njen stan upali su žandarmi, s ozloglašenim policijskim pisarom, da izvrše pretres, a ona je taman sredila sve svoje stvari. Isprva je pomislila da je u pitanju rutinska stvar, jer na takve upade beše sasvim naviknuta u vreme Bugara. Prevarila se. Odmah posle pretresa odvedena je u "Okružno načelstvo", a tamo joj je saopšteno da je optužena za izdaju! Korpus delikti bio je nož iz "Toske" i neki revolver, zaostala pozorišna rekvizita koja joj je došla glave.

U pozadini ovog nemilog događaja nalazio se neki ozlojeđeni udvarač, koji je "sačekao čas da mi se osveti za uvredu koju mu ja nikada nisam nanela". Osveta je bila nemilosrdna. Olga je zahvaljujući tom nikad imenovanom, bolesno sujetnom, osvetniku provela čitava tri meseca u podrumu skopskog zatvora. Spavala je na goloj zemlji, jer joj čak nisu dozvolili da od kuće donese prekrivače. Dani su joj prolazili u mučnom čekanju da se obrazuje sud u Skoplju, a njeni prijatelji nisu mogli ništa da urade da joj pomognu. Najzad, prvostepeni sud bio je obrazovan i Olga biva proglašena nevinom i puštena, jer nije imalo zašta da joj se sudi. Olga čak nije bila u stanju da se raduje svojoj slobodi, jer "blistava krila koja su me dotle nosila kroz život nikada nisu više zalepršala starim elanom". A, "onome čoveku koji me je tako okleveto...niti mogu, niti hoću da se svetim, ali bih htela samo bar jednom da mu pogledam u oči i ništa da mu ne kažem, jer bi moj pogled kazao sve, svu mržnju koju imam prema takvoj jednoj sitnoj duši..."

Ali, tada je sa njenog srca pao jedan veliki kamen, stena. Neočekivano, u priču vratio se njen nesrećni bivši muž Kosta, koji se svojski zauzeo za nju u tim teškim vremenima. "Tada sam mu oprostila i plavo oko moje lutke i do smrti njegove ostali smo najbolji i najidealniji prijatelji".  

U Skoplju je poslednji put odigrala Koštanu, a "sevdalinke su umrle, kao beli labudovi jedne mladosti koja je umirala". I Kosta je umro, kada su Olgi bile četrdeset tri godine. Da li zato, ili iz čiste ludosti, Olga se ponovo udala. Njen izabranik bio je Petar Hristilić, glumac i komičar. Tada Olga preuzima dirigensku palicu. Počinje da režira. Ponovo, osvedočuje se u pionirskom poslu, kao prva srpska rediteljka. Godine 1929., željna odmora odlazi u Novi Sad, gde igra nekoliko godina skoro u svakom komadu. Ali, mir se ne nalazi spolja, već dolazi iznutra. Olga ga nikako nije mogla naći. Nespokoj će je i pod stare dane oterati iz mirne vojvođanske prestonice u Narodno pozorište moravske banovine, a odatle opet u Niš, gde konačno stavlja tačku na svoju blistavu glumačku karijeru.

U danima Olginog sutona njene uloge bile su obojene tužnim tonovima tragičnih ženskih likova. I ko zna, da nije prošla kroz svo to "Trnje i lovorike", da li bi ikada našla svoj zreli glumački izraz. Ipak, kao što to obično biva sa svim našim značajnim ličnostima, život će skončati u Beogradu, u bedi, gotovo zaboravljena, živeći od dostojanstvenog "prosjačenja" od onih koji je još uvek nisu zaboravili.






Svoju autobiografiju završava predivnim rečima:

"I kada prolazim ulicama i čujem sa gramofonske ploče zvonki i srebrni glas nekadašnje Olge, zasuzi samo oko, ne od žalosti, nego od sreće, jer ja sam imala prošlost. Imala sam je!
Beše...."


Irina Marković | Koreni
4095  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Olga Hristilić Ilić (1880—1945) poslato: Februar 04, 2011, 11:55:53 pm
**

PESME OLGE ILIĆ
4096  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Olga Hristilić Ilić (1880—1945) poslato: Februar 04, 2011, 11:55:25 pm
**

OLGA ILIĆ


Ilić Hristilić, Olga, glumica (Solun, 5. II 1880 — Beograd, 17. I 1945)

Kao devojčica, rođ. Gašparović, doselila se sa majkom iz Soluna u Niš, gde je završila dva razreda gimnazije i u četrnaestoj godini stupila na scenu pozorišta "Sinđelić" ulogom Stefana u predstavi Trnje i lovorike. Udala se za glumca Kostu Ilića i sa njim glumila od 1896. do 1898. u nekoliko putujućih pozorišta i u gradskim pozorištima u Varaždinu i Šapcu. Zatim je angažovana u Narodnom pozorištu u Beogradu do marta 1900, a po njegovom napuštanju nastupala je u beogradskim revijalnim pozorištima: "Vesele večeri" Koste Delinija 1900, "Orfeum" Brane Cvetkovića 1901, "Veselo pozorište" Mike Bakića 1903. Sama je vodila putujuće pozorište kroz Bosnu (1904—1905), zatim stupila u beogradsko "Pozorište kod sloge" Mike Stojkovića i gradsko pozorište u Šapcu 1906. Naredne tri godine gostovala je na mnogim putujućim i gradskim scenama, 1909. bila prvakinja beogradskog "Pozorišta kod Bulevara" pod upravom Bogoboja Rucovića, od jeseni 1910. beogradske Opere Žarka Savića, sa kojim je gostovala i u Novom Sadu 1911. Tokom 1912. nastupala je u Osječkom kazalištu pod imenom Olivera Sant, a od 1913. u novoosnovanom NP u Skoplju. Kada se udala za glumca Petra Hristilića, postala je član i reditelj njegove putujuće trupe (1923—1929), zatim član Novosadsko-osječkog pozorišta (1930—1932) i NP u Nišu (1932—1934), gde je obeležila 35-godišnji umetnički jubilej ulogom Lukrecije Bordžije u istoimenoj drami V. Igoa i tim povodom objavila autobiografiju. Raspolagala je značajnim rasponom izražajnih mogućnosti dramske glumice na velikoj sceni. Ekscentrična u stilu Sare Bernar, u godinama pred balkanske ratove repertoari pozorišta podešavani su njenim težnjama da se afirmiše u reprezentativnom dramskom žanru. Tih godina tumačila je i dve muške uloge (Hamlet, Steva Dragić) a posle rata role duhovitih dama u francuskim konverzacionim komadima, dostižući najviši stepen nadahnuća, ramske snage i scenske ekspresije.
 
DELA: uloge: Ofelija (V. Šekspir, Hamlet); Dezdemona (V. Šekspir, Otelo); Porcija i Džesika (V. Šekspir, Mletački trgovac); Ebolijeva (F. Šiler, Don Karlos); Debora (S. Mozental, Debora); Lukrecija Bordžija (V. Igo, Lukrecija Bordžija); Esmeralda (Š. Birh-Pfajfer, Zvonar Bogorodičine crkve); Margareta (Dima Sin, Dama s kamelijama); Jelena (Ž. Ofenbah, Lepa Jelena); Jevrosima (L. Kostić, Maksim Crnojević); Zona i Vaske (S. Sremac, Zona Zamfirova); knjiga: O njoj, koja se ne vraća, autobiografija (1895—1934), Niš 1934.

 

LITERATURA: Ljubomir Petrović, Olga Ilić, Pravda, 6. III 1934; Trideset i pet godina glumovanja Olge Ilić, Politika, 1934, br. 9270, 7; Predstava u korist stare glumice Olge Ilić, NV, 1. i 2. I 1944; Milan Grol, Iz pozorišta predratne Srbije, Beograd 1952; Borivoje S. Stojković, Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba (drama i opera), Beograd 1979; Siniša Janić, Borivoje S. Stojković, Niško pozorište 1887—1944, Teatron, 1981, br. 30/31/32; Blistava i neuporediva, Politika, 3. V 1992; Dušan Životić, Moje uspomene, Beograd 1992; Putujuće pozorišne družine u Srba do 1944. godine, Beograd 1993; Zoran T. Jovanović, Narodno pozorište "Kralj Aleksandar I" u Skoplju (1913—1941), Novi Sad 2005.
 
Olga Marković
Odabrane biografije (tom I—IV) | Matica Srpska
4097  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Olga Hristilić Ilić (1880—1945) poslato: Februar 04, 2011, 11:55:07 pm
*

OLGA ILIĆ
(Solun, 1880 — Beograd, 1945)



Olga Ilić (1900)


Olga Ilić-Hristilić (Solun, 05.02. 1880. — Beograd, 17.01.1945) je bila srpska glumica. Otac Olge Ilić bio je Francuz Gaston Sant, a majka Marija Gašparović. Prezime Ilić dobila je udajom za glumca Kostu Ilića.

Prvu ulogu odigrala je 1894. u Nišu u pozorištu Sinđelić, a zatim pola veka igrala u raznim pozorištima (Varaždin, Split, Šabac, Narodno u Beogradu, pozorišta Brane Cvetkovića i Bulevar u Beogradu, Osijek, Skoplje, Novi Sad, Leskovac itd) i putujućim družinama. 1930-tih godina vratila se u Niš i igrala i režirala u tamošnjem pozorišu. Igrala je brojne vodeće uloge, kao što su Dezdemona, Kordelija, Ofelija, Toska i Koštana, ali i muške kao što su Hamlet i Steva Dragić.

Olga Ilić bila je glumica velikog talenta i inteligencije, bogatog temperamenta i emocionalnosti, čudesne igre očiju i besprekorne dikcije.

U mladosti je nastupala u cirkusu. Dobro je pevala i nastupala je kao pevačica. Snimila je 25 ploča narodnih pesama i tadašnjih šlagera. Pevala je i u prvim operama i operetama u Beogradu.

Umrla je u bedi u staračkom domu.
Wikipedia
4098  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Dušan Mitrović (1882—1943) poslato: Februar 04, 2011, 11:53:06 pm
**


PESME DUŠANA MITROVIĆA




Pesme snimljene 1909. godine za
GRAMOPHONE CONCERT BEOGRAD

01. U tuđoj zemlji
02. Maro Resavkinjo
03. Srbine...
04. Pred tvojom sam evo kućom
05. Magla padnala
06. Svatovac
07. Već dugo budim
08. Tvoje oči
09. De ćeš biti mila Kejo
10. Akđam ide
11. Šta to miče kroz šibljice
12. Ala cura oči ima
13. Vino piju nane
14. Ala umem ala znam cure da varam
15. Kad bi ove ruže male
16. Zora zori petli poje
17. Šarena česma

Pevao na radio Beogradu 1929. godine.

[postavljeno 22.02.2009]
4099  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Dušan Mitrović (1882—1943) poslato: Februar 04, 2011, 11:52:41 pm
**




DUŠAN M. MITROVIĆ ŠABALIJA
(Šabac, 21. III 1882 — Beograd, 22. III 1943)


Dušan M. Mitrović Šabalija spada među pionire muzičke kulture na beogradskoj sceni, ali se umetnički razvio znatno docnije i to u Operi u Osijeku. Zazršio je dva razreda gimnazije. U pevačkom usavršavanju su mu pomogli prvo od 1898. godine Herl, tada horovođa u Šapcu, zatim tenorista M. Spajić, muzički pedagog Dušan Janković i Stevan Mokranjac u Beogradu. Prvi put se pojavio na sceni u septembru 1901. u NP u Beogradu i tu je sve do 16. XI 1906, a zatim u NK u Osijeku 1909-12, 1912-13. je na muzičkom usavršavanju u Beču odakle se u junu 1913. vratio u operu u Osijeku.

Posle izbijanja rata 1914. austrougarske vlasti su ga kao Srbina uhapsile, pa je, na posredovanje pozorišne uprave, oslobođen. Od 1915. do 1929. stalno je pevao u Operi u Osijeku. Od 1930. do 31. VIII 1931. bio je prvo direktor, pa tehnički direktor NP Vrbaske banovine u Banjaluci. Njegov visoki, izražajno jaki tenor bio je metalno zvučan i vrlo prijatne boje. Pošto je bio i dobar naročito karakterni glumac svoje pevačke partije obrađivao je i glumski vrlo brižljivo i lepo.

Njegove su uloge: Grof Almaviva ("Seviljski berberin"), Pinkerton ("Madam Butterfly"), Holman ("Hofmanove priče),  Kavaradosi ("Toska"), Vojvoda od Mantove ("Rigoletto"), Paris ("Lepa Jelena").


Tekst i fotografija: Foto Srbija

[postavljeno 22.02.2009]
4100  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Mijat Mijatović (1887—1937) poslato: Februar 04, 2011, 11:51:41 pm
*

ELEKTRONSKA NOSTALGIJA





Fotografija na kojoj se vidi elegantno odeveni gospodin srednjih godina sa kriglom piva u jednoj i štapom u drugoj ruci, današnjim ljubiteljima starih novinskih zapisa neće odgonetnuti ko je taj čovek. Ako se ovom opisu slike doda i nešto teksta citiranog iz dnevnog lista "Vreme", jun 1937, informacija će biti potpuna. Reč je o delu iz nekrologa:

"Pokojni Mijat Mijatović koji je preminuo sinoć u svom stanu u Beogradu, proslavio se interpretacijom naših narodnih pesama ne samo u otadžbini nego i u inostranstvu gde je priredio bezbroj koncerata. Zbirka narodnih pesama koju je sakupio i harmonizovao po njemu je dobila naziv 'Mijatovke' i ona obuhvata najpopularnije i najlepše naše pesme. Advokat Mijat Mijatović je bio jedan od najpopularnijih naših radio pevača, a snimio je i veliki broj ploča...", — piše "Vreme".

I taman kada se poverovalo da su te stare iskrzane ploče pred naletom novokomponovane zabave, otišle zauvek u zaborav, a sa njima i muzika predratnih zabavljača, pojavila se, rečeno jezikom našeg vremena "nostalgija na Internetu". Ovaj svakako neobičan sociološki fenomen ne bi trebalo smetnuti s uma kada se gradi "robna marka" zemlje u domenima kulture, jer eto čuda , i "mijatovke" mogu da se upišu u naše ikone sa oznakom "baština", dakle ne samo dnevna politika, izborna obećanja i trivijalna borba za glasove neposlušnih birača.

Elektronska "raspodela" pesama najpopularnijih pevača naše narodne muzike koji su snimili svoje ploče ne samo u Americi do izbijanja Drugog svetskog rata, počela je pre koju godinu sasvim spontano između jednog trija čija će imena svakako ući u modernu istoriju naše "paralelne kulture", na relaciji: Minhen — Dover (država Delaver, SAD) — Ohajo. Ovu grupu ljudi koja se lično nikada nije srela, čine mladi dr Dragoljub Pokrajac, profesor računarstva na državnom univerzitetu Delaver, gospodin Kozbarić, Amerikanac koji ne zna srpski i naturalizovani Nemac iz Tuzle Nadir Efendić. Ono što spaja ove ljude jeste njihova strast za slušanjem tih starih, iskrzanih ploča sa kojih odjekuju glasovi i muzika sa ukusom veselja u nekadašnjim kafanama, šljivovice, ćevapčića, špricera, romantičnih ljubavi... Radoznalost i nostalgija da se uđe u neki drugi prohujali svet spojila je uz pomoć elektronike ovu trojicu a pokazalo se da nisu usamljeni.

Ako Gugl omogućava da se locira "stara dedina trešnja" na Rudniku ili bilo koji drugi objekat u svetu, zašto onda ova država iz privatnog života ovih zaljubljenika, ne izvuče neku korist i od tih starih pesama ne načini nacionalni sajt. Ako nema ponude zbilja se ne zna čije će srce zakucati uz zvuke te stare izvorne muzike.

U građenju virtuelnog imidža zemlje, dobro će poslužiti katalog etničkih pesama objavljen u SAD, sastavljača Roberta Spotsvuda, poglavlje "Muzika južnoslovenskih naroda" (1904—1944) sa imenima pevača čije su ploče snimljene u Americi do 1941, ali i kasnije. Evo izvoda: Dušan Jovanović, "Čika Pera jaše konja bela", Njujork 1925; Tamburaški zbor "Jorgovan" i pesma "U kafani nas dva brata", Njujork 1926; Duet Aneta Nikolić i Vlada Konstantinović "Mene djevu ženi vrag", Njujork 1929; Mješoviti trio "Jugoslavija" izvodi "Brankovo kolo", Njujork 1929; Banat tamburica "Radikalsko kolo"; Milan Verni i tamburica orkestar: "Na te mislim djevo mila", Njujork 1940; Braća Kapuđi i Mel Dokić: "Bulbul mi poje", Njujork 1940; Edo Ljubić "Sanjaj Marela", Čikago 1941. itd.

U ovu priču uključuje se još jedan mlad čovek iz Borče kod Beograda, Saša Spasojević, kelner po zanimanju, koji ne izbija iz Narodne biblioteke tragajući po predratnim novinama za istorijom muzike sa ploča. Iz svoje velike zbirke izdvaja jednu ploču sa snimkom Ženskog kvarteta Kraljevskog narodnog pozorišta iz 1909. sa pesmom "Kakve Ajka oči ima" koja takođe kruži Internetom zahvaljujući onoj trojici čija su imena pomenuta.

I dok ovaj virtuelni koncert traje bez prestanka, prošle godine je iz Amerike u Beograd doputovao dr Pokrajac i svojim glasom i talentom za pesmu, kako to obično biva, slučajno, potvrdio postmodernistričku tezu dr Aleksandra Jerkova profesora Filološkog fakulteta "da svemir čuva i dan danas trag apsolutno svega izgovorenog....". U opisu Pokrajčevog glasa, poslužimo se opet citatom iz "Vremena": Glas Mijata Mijatovića je "veoma lep tenor koji je zadržao svežinu i milozvučnost." Baš tako, Pokrajac je pevao "Mijatovke" u Sali Etnografskog muzeja kao da je direktni potomak čuvenog pevača uz pratnju muzičara "Dr Gruja i prijatelji" koji su svojom svirkom „skinuli“ kolege koji su u ona stara vremena pratili advokata Mijata. Iako je koncert oglašen u javnosti, na koncertu nije bilo nikog od iz, na primer, Ministarstva kulture.

Poznati zemunski pevač Petar iz generacije koja najbolje pamti prvu polovinu XX veka, sa neobičnim prezimenom, Onica, kao emigrant u Australiji 1956. o svom trošku snima ploču sa osam starogradskih pesama, čije izvodjenje apsolutno podseća na iste pesme snimljene pre poslednjeg svetskog rata u Jugoslaviji. Opet ta nostalgija. Ali, Onica nije imao sreću da njegova ploča izađe izvan šireg prijateljskog kruga, pa je ta divna muzika ostala kao deo pamćenja zagranične kulture.

"Elektronska nostalgija" je tako kao nov sociološki fenomen u Srba našla svoje plodno tlo među ljubiteljima starih, okrzanih, šuštećih ploča sa narodnom muzikom snimljenom pre Drugog svetskog rata u Americi. Ko zna šta sve još postoji u muzičkim škrinjama po svetu, a nosi oznaku "made in Srbija — YU"...

Posle svega postavlja se pitanje da li će srpska vlada prihvatiti neke od najboljih ideja "paralelne kulture" ili će sve ostati na virtuelnim zamislima pojedinaca koji kao u ovom slučaju leče nostalgiju preko Interneta!? Sada su na potezu srpska država i njeni činovnici, mada, ako ćemo pravo, birokratija nikad nije bila kreativna pa ovaj fenomen "mijatovki" na Internetu bar će ostati kao fenomen potrebe za identitetom naše mlade emigracije. Bar za sada.

Piše: Dragoslav Simić | Čiode, 17. oktobar 2007. | Čiode
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »