Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
4051  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Miroslav Ilić (1950) poslato: Februar 05, 2011, 04:13:37 pm
**

MIROSLAV ILIĆ
Srpski Džoni Keš


Čitava priča o narodnoj, novoj narodnoj muzici, neo-folku ili kako je već sve ova muzika nazivana, spada u jedan od bizarnih segmenata istorije ovog nedefinisanog prostora u poslednjih tridesetak godina — prostora koji je bio osuđen da oscilira između ideologije i normalnog života, politike i tržišta, ratova i saradnje. Ukratko, čitav ovaj pravac razvio se zahvaljujući tome što je Jugoslavija od šezdesetih godina bila prinuđena da se u velikoj meri transformiše u pravcu tržišne privrede. Upravo ta činjenica je omogućila znatnu demokratizaciju javnog i medijskog prostora, te inicirala stvaranje široke, razvijene i vrlo dinamične muzičke industrije sa izdavačkim kućama, velikim distributivnim lancima, revijalnom štampom, brojnim radio stanicama, kulturom koncerata i koncertnih prostora, dakle svih onih delova insfrastrukture i sistema prezentacije popularne muzike kakvi su u to vreme bili uobičajeni na zapadu.
 
Sve ovo izgrađeno je uz veliko protivljenje, žaljenje i opstrukciju komunističke elite (posebno one akademske). Problem je dolazio iz dva izvora: prvo, sama ideja tržišta je značila razvoj određene vrste pluralizma, liberalizacije i demokratizacije muzičke prakse i svakodnevnog života koja se ne može apsolutno kontrolisati. Drugo, naspram uvreženih predrasuda da je rokenrol ovde imao subverzivnu ulogu, treba shvatiti da je stvarno subverzivni žanr pre svega bila novokomponovana muzika. Ona je razbijala komunističke iluzije o svemogućnosti socijalnog inžinjeringa; svojom iskrenošću pevači su pokazivali rascepljenost običnog čoveka koga su komunisti terali u gradove, a koji se tamo osećao pogubljenim i čeznuo za sigurnošću sela, svog prirodnog okruženja, dok su mnogobrojne pesme o kafanama, pijanstvima, izgubljenim ljubavima, takođe nagrizale iluziju o sreći samoupravljača. Ova muzika je govorila o stvarnom životu najvećeg dela stanovništva, o permanentnoj raspolućenosti i time ugrožavala komunistički model kulturne politike koji je prihvatao samo elitnu kulturu, okamenjeno i mrtvo narodno stvaralaštvo iz ranijih vremena i sve više zabavnu muziku pa rokenrol kao izraz "modernizacije" i "urbanosti". Elita je svih ovih godina nastavila da čitavu tu realnu i ukorenjenu muzičku praksu osuđuje, prezire, proglašava šundom, stideći se valjda svojih korena, gena i nasleđa.

Od retkih glasova koji su se osamdesetih podigli protiv takvog ideološkog snobizma treba pomenuti Ivana Čolovića (Divlja književnost), Petra Lukovića (Bolja prošlost) te Milana Vlajčića koji je u sjajnom eseju posvećenom upravo Miroslavu 1983. pisao: "Netrpeljivost koja u akademskim kulturnim krugovima i delu javnosti prati novokomponovanu narodnu muziku kao deo industrije zabave, kulturološki je razumljiva ali samo produbljuje jaz između takozvane visoke i niske kulture. Čak i zagovornici nekih drugih oblika masovne kulture (rok, film, televizija, strip, naučna fantastika) ne kriju svoj prezir prema ovoj oblasti kulture, prenebregavajući jednostavnu činjenicu da su u odnosu na klasičnu definiciju kulture... i njihovi modeli podjednako marginalni i sporni".1
 
U takvom kontekstu je sredinom osamdestih nastala i razvila se do neverovatnih razmera zvezda Miroslava Ilića koja i dalje nastavlja da svetli. Njegova biografija ima puno toga sličnog sa biografijom i pojavama velikih zvezda američkog kantrija kao što su Džoni Keš ili Gart Bruks. Kao što ovi veliki heroji američke narodne muzike dolaze iz samog srca zemlje, sa čuvenog srednjeg zapada, duboko ukorenjeni u tradiciju snažnih, energičnih pionira, usidreni u centar kontinenta, u svoje tradicionalne moralne vrednosti, crkvu, kafanu i ogromna prostranstva zemlje koju obrađuju i na kojoj čvrsto stoje sa obe noge, dok gledaju Tragače i glasaju za Republikance, tako i Miroslav dolazi iz Šumadije kao samog srca Srbije, iz Mrčajevaca pored Čačka, kraja pored bogate Morave gde su najbolje šljive na Balkanu i gde se peče najbolja rakija i pravi najbolji kajmak. Priča o njegovom životu je tipična priča o karakteristikama, lutanjima, usponima, padovima, nadama, razočarenjima, vrlinama i manama te Srbije u poslednjih četrdesetak godina; Srbije koja je često naivna, nepromišljena, neartikulisana, često reaguje sa previše emocija, ali uprkos svemu iskrena, dosledna sebi, posvećena onome što radi, sposobna da brani svoje i poštuje tuđe i da radi, stvara i uči.
 
Ilić je rođen 1950. i odrastao je na tada popularnim bosanskim sevdalinkama ritmički vrlo srodnim šumadijskoj dvojci. Prvi nastup je imao sa deset godina, nakon čega ga je veliki Obren Pjevović uključio u svoju grupu Raspevana Šumadija koja je kretala na turneju. Miroslav je tako već u četvrtom razredu osnovne škole upoznao sve muke pevačkog zanata, i već te godine snimio svoj prvi singl. Druga važna etapa je pokušaj studiranja elektrotehnike u Skoplju 1970—1971. Rastrzan između potrebe da završi fakultet i svoje dve velike ljubavi proveo je jedno vreme lomeći se, a onda doneo odluku da se vrati u svoje Mrčajevce, oženi Gordanom i posveti pevanju. 1972. mu je donela prvi pravi singl Vesnu stjuardesu, na čijoj se B strani našla pesma Pjevovića i Dobrice Erića, Devojka iz grada, koja je i do danas ostala njegova lična karta. Ova mitska pesma, ovekovečena kasnije u spotu u kome devojku igra Sonja Savić, sa svojom pričom o čoveku iz sela koji potpada pod varljive čari grada, da bi se razočaran vratio svom selu, kafani i moravskim širinama, predstavlja najbolju metaforu za razumevanje stvarnog položaja velikog dela Jugoslovena u to doba.
 
Usledile su godine muzičkog lutanja i porodičnih kriza, koje su se okončale nakon dolaska iz vojske 1978. Od kad je snimio Zaharovu Vino točim a vino ne pijem i počeo da sarađuje sa Draganom Aleksandrićem i Predragom Vukovićem, usledio je period neverovatnog uspona i stvaranja istinske neo-folk klasike. Ređaju se hitovi: Najlepša si kad se smeješ, Luckasta si ti, Oj Moravo tija reko, Polomiću čaše od kristala. U maju 1981. Ilić pravi prvi solistički koncert u Domu sindikata i objavljuje LP Tako mi nedostaješ koji ruši sve pred sobom i najavljuje potpunu histeriju koja će 1983. uslediti sa albumom Shvatio sam ne mogu bez tebe, koji je otišao u preko milion primeraka!
 
Marta te godine deset puta puni Dom sindikata, pa tri puta Sava centar (sve ukupno 30.000 ljudi), i prekida seriju jer polazi na već ugovorenu turneju u preko 40 gradova širom zemlje. U Mostaru na stadionu preko 35.000 ljudi nosi kape, šalove, majice sa Ilićevim likom. Histerija i sledeće godine: Album Putujem, putujem, dvanaest koncerata u Beogradu, nova turneja, ploča sa Lepom Brenom Jedan dan života... Iz tog perioda su ostale Pozdravi je, pozdravi, Joj Rado joj Radmila i mnoštvo drugih legendarnih pesama. Kao posledica ogromne popularnosti u Bugarskoj stiže kumstvo sa nekada najboljim igračem Evrope Hristom Stojičkovim.
 
Iako se euforija stišala, kroz drugu polovinu osamdesetih Ilić prolazi kao neko ko je daleko iznad svih. Kao i sve velike zvezde stalno uključene u mašinu Miroslav je mnogo pio, tako da je ostao i niz skandala poput demoliranja prostorija ZAM-a, tuče sa kompozitorom Vukasom, flaše u glavu menadžera Miše Jelovca i velike krize braka. Kao u romanima, obrt je došao sa njegovom najčuvenijom baladom Tebi koju je posvetio ženi Gordani, prestao je da pije i ušao u sledeću fazu života.
 
Devedesete su donele potpuni haos u kome je Miroslav lutao kao i celo društvo. Dosta aktivno se uključio u politiku i nacional-romantičarski talas s početka devedestih, doživeo je puno razočarenja u svoju partiju, svoju izdavačku kuću, nekadašnje najbolje prijatelje i saradnike, ukupnu profesiju. Čuven je, na primer, njegov sukob iz 1999. sa Šabanom Šaulićem kada je raskinuto tridesetogodišnje prijateljstvo uz mnoge teške i prljave reči. Međutim, i kroz sav taj period pokušavao je da zadrži minimum dostojanstva za sebe, svoju naciju i svoju profesiju. Halid Bešlić je isticao kako ga je za vreme rata jedino Miroslav zvao da pita kako je. Ilić je još osamdestih sve činio da se odvoji od estradnog cirkusa i da za svoj žanr izbori dostojanstveni status. Pažljivo je negovao imidž gospodina koji poštuje svoju publiku: na svojim velikim koncertima po pravilu nosi smoking i mašnu, nastup nikada ne traje ispod dva sata, sa njim nastupa vrhunski orkestar. I u doba krize Miroslav je odabrao da plati cenu svog konzervativizma: nije se skidao go poput Mitra Mirića, nije glumio tinejdžera poput Ere Ojdanića, odbio je da se uključi u talas krađe orijentalnih melodija. Ostao je dosledan sebi, objavljujući na dve–tri godine po album, sa kog uvek ostane po nekoliko pesama koje traju. Iz tog perioda ostalo je interesantno iskustvo Tri srpska tenora kada je sa Cunetom i Tozovcem pevao klasike srpske narodne pesme.
 
Nakon 2000. kada su uslovi poslovanja polako počeli da se sređuju, Miroslav je obnovio veliki deo svoje popularnosti. Prvi je napravio mini-turneju po Hrvatskoj gde ga je na zgražanje domaće javnosti u euforiji dočekalo na desetine hiljada fanova i to uglavnom mlade publike. Gostovao je i u čuvenoj Latinici. 2002 je obeležio trideset godina rada sa tri antologijska diska na kojima su spakovani njegovi najveći hitovi. I danas bez problema puni Sava centar na dan svog rođendana, a dočekao je da mu na koncert dođe i predsednik države. Ciklus RTS-a, Jedna pesma jedna želja, ponovo je pokazao koliko je Miroslav zaista ispred svih drugih i koliko ljudi vole da čuju njegov snažni glas i vide karakteristične visoko podignute ruke. Čak i čuveni pokret jezikom, zbog koga ga zovu i Miki Zmija, postao je deo njegove specifične pojave. Dugo već najavljuje svoje memoare. Biće to svakako vredan dokument o jednoj od najznačajnijih pojava popularne kulture na Balkanu. Sa 54 godine, u punoj snazi, Ilić je odavno živa legenda.

*
 
Politika je, kako je i sam govorio, prokletstvo od koga na ovim prostorima ne može da se pobegne jer sve od nje zavisi. Nakon gubljenja vere u Jugoslaviju, kojoj je posvetio i jednu svoju pesmu, ponet talasom srbovanja Miroslav se uključio u SPS i gorko razočarao, padajući u nemilost nakon dolaska JUL-a na vlast. Nije se libio da iznese svoje stavove, da odvoji ono u šta je verovao od onog što mu se nije svidelo. Posle 5. oktobra rekao je: "Jednom sam se prevario; nikad više politika". Nije, međutim, prošlo ni par godina, a Ilić je podržao Borisa Tadića u predsedničkoj kampanji. Tajna nije samo u činjenici da mu je Borisova desna ruka, Šutanovac, zet već i da se u Srbiji stvarno bez politike, kao bez droge ne može. Baš kao i bez fudbala koji Miroslav kao neostvareni fudbaler strašno voli. Čak je bio i u upravnom odboru Zvezde. Inače, najveći političar za njega je Tito, ali najveća ličnost Draža Mihajlović.

 *

Njegovu karijeru obeležila je vernost izvornoj šumadijskoj dvojci koju je branio i po cenu eliminisanja drugih žanrova, koje je ranije više poštovao. Repertoar mu se sastoji kako od poskočica tipa Joj, Rado Radmila ili Sladak šećer, hladna voda, tako i od elegičnih balada kao što su Tebi ili Jesen sedamdeset i neke. Možda su ipak najznačajnije pesme jasnog, smirenog toka poput Pozdravi je, pozdravi, ili Shvatio sam ne mogu bez tebe, u kojima njegov zaista divovski glas bez suvišnog vibrata i ikakvog trilerisanja suvereno šeta po skalama prenoseći publici stvarnu lirsku dramatiku i veliku količinu emocija. I danas veoma pažljivo bira pesme koje u osnovi čuvaju istu harmonsku strukturu kao pre dvadeset godina. Razlog za manje tiraže treba tražiti pre svega u produkciji i aranžmanima koji predstavljaju loš pokušaj modernizacije i osavremenjavanja zvuka. I poslednji album je kao i nekoliko prethodnih potpuno digitalizovan, sve se gradi na tehno-matricama, čak i harmonika je provučena i izgubljena kroz digitalnu tehnologiju, pasaži se uglavnom grade sintizajzerima kojih ima nepotrebno mnogo, čak se koriste i bemisleni elektronski disko efekti, ili distorzirana električna gitara, sa previše manirizma. Time kao da se takmiči sa Grand produkcijom, što je pogrešan put. Sve te pesme mnogo bolje zvuče na koncertu s punim narodnim orkestrom i izvornim zvukom harmonike, violina ili Dugićeve frule. I Miroslav bi — poput velikih džez majstora (pomenimo Skofildov briljantni album Kvajet) — morao da batali digitalni zvuk i da se vrati analognoj produkciji i stvarnim instrumentima.


Miša Đurković

_______________

1 Milan Vlajčić, Ćuti i plivaj dalje, Narodna knjiga, Beograd, 1983, str. 255.

Miša Đurković SLIKA, ZVUK I MOĆ Ogledi iz pop-politike | Izdavač  MST Gajić | Beograd, 2009
4052  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Miroslav Ilić (1950) poslato: Februar 05, 2011, 04:13:16 pm
*

MIROSLAVJEVO JEVANĐELJE

Ljudi imaju predstavu o meni kao o alkoholičaru, a ja, u stvari, alkohol nikada nisam podnosio





Zaista je malo onih koji na našoj estradi, takvoj kakva jeste, opstanu duže od nekoliko godina. Pritisci svake vrste, tezgarenja, kolegijalna spletkarenja, vrlo brzo izbrišu onu lepšu stranu pevačkog zanata i kao jedini izlaz čini se lagani zaborav, uz nekoliko požutelih omota ploča u uglu dnevne sobe. U takvoj atmosferi, opstati više od trideset godina dođe mu nešto kao priča za Ginisovu knjigu rekorda. A jedan od najozbiljnijih kandidata da se tamo upiše svakako je Miroslav Ilić, legenda srpske narodne muzike.

MRČAJEVCI — Mrčajevci nikada ne mogu da budu sećanje. Ta plava seljačka krv teče u meni punom snagom i danas. Odrastao sam u ambijentu u kom je veselje bilo nešto što se podrazumevalo. Tri familije — Ilići, Ljubičići i Stojanovići — stalno su se nadmetale ko ima boljeg svirača, pevača... Moja kuća nikada nije bila nešto prebogata, ali smo bili jedni od retkih srećnika koji su imali radio. Tamo kako otvoriš oči nešto ti peva, da li slavuj, da li žaba kreketuša, svraka ili golub — uvek nešto peva.

ŠTOFANO ODELO — Prve pesme sam naučio od moje pokojne majke. U osnovnoj školi zvali su me Sarajčica, pošto sam na jednoj priredbi pevao sevdalinku "Sarajčice, hajdemo, bona...". Želja moje majke bila je da završim gimnaziju, pa studije... Navijala je za medicinu, pošto je, bog da joj dušu prosti, bila često vezana za taj bolnički ambijent. Kada sam bio osmi razred, čika Dragan Aleksić iz Mrčajevaca odveo me je u Niš (tada su bila samo dva studija — u Beogradu i Nišu) i tamo sam snimio prvu ploču. Od tog honorara majka je kupila neki štof i sašila mi prvo odelo u životu.

MIRO ROKER — Pripadam srednjoškolskoj generaciji s početka hipi pokreta. Morali smo dosta toga da pretrpimo noseći dugu kosu i duže zulufe, oblačeći malo tešnje farmerke. Noću smo slušali Radio Luksemburg i na njemu prvo "Šedouze", posle "Bitlse", "Iglse"... Sećam se, kada sam upisao elektrotehniku u Skoplju, koliko sam bio važan jer sam imao album "Iglsa" "Hotel Kalifornija". Pre neku godinu čujem sina kako sluša tu pesmu i pitam ga odakle mu. Kaže: "Otkud ti, ćale, znaš za 'Iglse'?!" E, sine moj, znaš li ti koji sam ja badža bio te '70! Nije mogla žurka da prođe, a da me ne pozovu. Taj album sam ljubomorno čuvao.

DEVOJKA IZ GRADA — Vrlo mlad sam se oženio. U Skoplje je došla moja gimnazijska ljubav. Čekali smo '71. godinu u mojoj studentskoj sobi. Ja sam imao 20, a ona 19 godina. Na pravdi boga, rešila deca da se venčaju. Niko nam nije davao ni šest meseci, a mi smo u ovoj novogodišnjoj noći proslavili 32 godine braka. Posle venčanja vratili smo se u Čačak, gde je Goca maturirala privatno, pošto je odmah ostala u drugom stanju, a ja upisao Višu elektrotehničku. Trebale su nam pare. Prijavio sam se na neku audiciju u Beogradu, pobedio, ali od toga nije bilo ništa. Onda me je sreo pokojni čika Obren Pjevović i rekao da mu treba mlad pevač. Ponudio mi je pesmu koju niko nije hteo. Bila je to "Devojka iz grada".

DEČKO KOJI OBEĆAVA — Bio sam dečko koji obećava. Nije bilo kao ovo danas — snimiš prvi CD i odmah si zvezda. Morao si da se dokazuješ. Posle "Devojke" imao sam lepih pesama, antologijskih, ali još uvek nisam bio popularan. Onda je usledio veliki pad, pa odlazak u vojsku. Kada sam izašao iz armije 1978. godine, praktično nisam postojao na estradnoj mapi. Počeo sam od nule. Znaš kakav se razgovor vodio između mene i Gordane te godine? "Gordana, hajde još jedno dve godine da se bakćem sa muzikom. Ako bude nešto - bude, ako ne, onda ću naći nešto drugo da radim." Kakva slava, kakva popularnost! Milutin Popović Zahar doneo mi je tada pesmu "Vino točim, a vino ne pijem", sledeće godine sam snimio "Oj, Moravo, tija reko", "Luckasta si ti"... Posle deset godina padova i dizanja, slava je zakucala na moja vrata.

ALKOHOL I TUČE — Ne odričem se nijednog delića svoje biografije. Ljudi imaju predstavu da sam bio alkoholičar, a ja, u stvari, alkohol nikada nisam podnosio. Svi problemi i repovi koji se i danas za mnom vuku potiču od toga što sam bio javna njonja izložena svim mogućim pogledima, a pri tom sam neizmerno voleo druženje, veselje, kafane, frke... E, jebi ga, kad u toj gužvi malo potegneš, onda napraviš neku glupost. Jednog dana sam sebi rekao: "Alo, bre, magarče, vidiš da ti ne ide!" Mnogi novinari su me posle toga pitali: "A, jeste li imali traume, krize? Jeste li se lečili?" Ama, man'te me, bre, ljudi, samo sam došao kući i rekao: "Tačka, gotovo."

KRAJ SFRJ — Raspad zemlje sam dočekao nespreman. Spadao sam u romantične magarce koji su verovali da će se to apsolutno završiti bez nasilja. Umeo sam da se potučem, opsujem, da reagujem žestoko, ali u suštini ne volim nasilje. Bio sam jako tužan čovek. I danas sam na neki način tužan što se to tako desilo i nikad se neće roditi niko ko će me ubediti da to sve nije moglo da prođe bez ubijanja.

NATO BOMBE — Osuda kolega koji su pobegli u inostranstvo pred NATO bombama me je koštala nekih velikih prijateljstava, ali ni milimetar nisam odstupio od svake izgovorene reči. Ti ljudi su živi, rade isti posao. Znači, ništa im nisam naškodio, niti je to bila moja namera. Samo sam osudio tu pojavu. I šta sad? Treba još i da im češkam tabane?! Ne možeš da pevaš jednom narodu, da živiš od njega, a da, kada ga snađe golema nevolja — nestaneš. To onda znači da si podla i sebična kukavica i da mi nisi po volji. Što nisi poveo braću, sestre, prijatelje... Nisam ostao ovde da bih podržao ovu ili onu politiku. Boli me dupe za politiku kad moju zemlju razaraju bombe i kad ginu deca.

PRVIH TRIDESET GODINA — To je trebalo da bude simpatično — prvih trideset godina. Ne daj bože da moram još toliko. Bilo bi neumesno i neukusno prema meni samom. Ali, još koju godinu sigurno. Nisam čovek bez ambicija.


Aleksandra Mitrović, 29.01.2004. | Kurir
4053  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Miroslav Ilić (1950) poslato: Februar 05, 2011, 04:12:54 pm
*

ROMANTIČNI SLAVUJ

Jednom je sanjao da ga budi Džon Vejn.Ali ubrzo je shvatio da je lepše uživati u Mrčajevcima u krugu porodice i gledati omiljene filmove u bioskopskoj sali u kojoj je dozvoljeno grickanje semenki.


O ZAVIČAJU — Mrčajevci su u mojim venama. Zavičaj je nešto od čega nikada ne treba bežati. Uvek sam težio da ga afirmišem. Moje rodno selo je moja prirodna sredina. Ja se u gradu lako adaptiram, ali genetika je nešto jače. Nikada selo nisam smatrao svojim hendikepom, već svojom prednošću, jer znam gde život izvire.

NAJDRAŽA USPOMENA IZ DETINJSTVA — To je jedna gumena lopta koju mi je otac kupio kad sam imao devet godina. Krpljena je ko zna koliko puta, svašta je preživela i na kraju postala najdraža uspomena.

PRVA LJUBAV — Neuzvraćena! Zvala se Slavica. Sećam se kako je za vreme školskog odmora umelo da mi zadrhti srce. Mislim da ona to nije ni znala, a ja nisam ni znao kako se to pokazuje.

ŠTA JE DALO NEIZBRISIV PEČAT VAŠEM ŽIVOTU? — U to vreme je mene na nekom lepom mestu u Beogradu tura pića koštala ondašnja tri miliona dinara. Odem u Mrčajevce, dođe moja strina i pita me imam li možda da joj pozajmim petsto hiljada do prvog. To mi je bio nauk, opomena da nikada ne dozvolim da se odlepim od zemlje, da ostanem čvrsto na njoj uprkos slavi i moći koju ona nosi sa sobom. Taj događaj je za mene bio kao — šamar.

UZORI — Maštao sam da se probudim kao Džon Vejn.

SLAVA — Celog života sam se od toga branio, jer sam na vreme shvatio koliko je opasna. Naročito sam kuću branio od toga. Sto puta su novinari znali da dođu u moj dom i uvek su se iznenadili kada tamo nisu zaticali sva obeležja slave koja me je pratila.

BRAK — Brak je uzimanje i davanje, i odmah na početku treba uvažiti razlike. Ne verujem da je ijedan brak na svetu bio brak dva identična tipa, da su dve osobe imale u svemu i prema svemu isti odnos i mišljenje. Zato ga smatram kompromisom. Zar treba da bude problem što sam ja Džona Vejna zavoleo još u ranoj mladosti, što obožavam miris bioskopskih dvorana, te i dan-danas odem tamo birajući one u kojima mogu da se jedu semenke. Moja supruga to ne voli, ali za to vreme sebi nađe drugu zabavu, nešto gde, možda, meni nije mesto.

PRAŠTANJE — Kao provereno, romantična sam magarčina, i to sam uvek smatrao vrlinom. Uostalom, pravoslavlje nas i uči tome. I u molitvi se kaže: "I oprosti nam dugove naše kao što mi opraštamo dužnicima svojim."

KAJANJE — Umeo sam uvek da se pokajem i ne stidim se zbog toga. Nije greh pogrešiti. Greh je istrajati u grehu. Ja mogu da se pokajem i okajem, ali znam da moje greške nisu nikog bolele.

VERNOST — Za sebe mislim da sam veran. Bez obzira na to što sebe ne smatram nekom cvećkom i svecem, ali ako sam duže od trideset godina u braku, smatram to dovoljnim dokazom da sam veran i braku i svojoj supruzi.

SMRT — Nisam nimalo prepadnut kad se ona spomene.Onog trenutka kad se rodimo, mi počinjemo da starimo. Zato je smrt realnost.

NOVAC — Ja ga nisam imao. I znam kako je kad ga nemam. Onda sam u jednom trenutku imao više nego što sam smeo da pomislim kad ga nisam imao, pa me je to zbunilo. Važno ga je imati. Ali, za mene je najvažnije ne dozvoliti da mu budeš rob i da mu budeš potčinjen.

VRLINE — Veran sam prijatelj. Nisam zlonameran. Ne volim abrove.

NEPRIJATELJI — Ja ih samo molim: isključite me kao rešo. Negde u prirodi mog zanata ima puno neprijateljstava. Trudio sam se da budem izvan gomile. Ja bih to ilustrovao kao trku na osamsto metara. Nekad sam prvi, nekad me stižu. Važno mi je da trčim mojom kondicijom i mojom snagom.

NAJGORA ODLUKA — Osamdeset i četvrte godine Brena i ja smo radili zajedno. Tada su neke opštine uvele veliki porez na veće prihode, a u nekima je ta stopa bila niska. Brena se razumno prijavila na nekoj drugoj opštini, dok sam ja tvrdoglavo, kao drčan magarac, ostao u Čačku i tamo, umesto 11, plaćao 85 posto poreza.

SUDBINA — Nisam preterano sujeveran, ali mi se čini da ima nešto. Jednom sam se sa ženom vraćao iz Minhena kolima. U jednom momentu je pukla guma, auto je prešao na suprotnu stranu upravo kada se otud približavao kamion. Sledio sam se, ali mi je uspelo da auto brzo okrenem. Tada sam gledao smrti u oči. Ja to nazivam sudbinom.

NAJVEĆA RADOST U ŽIVOTU — Deca i unuci.

NAJVEĆA TUGA — Za majkom. Imala je 47 godina kad je umrla. Rastužuje me mnogo što nije doživela da vidi da je njen Miro napravio nešto od života.

ŽIVOTNI MOTO — Živi i pusti druge da žive.

VI IZ VAŠEG UGLA — Romantična magarčina.


Autor: Mila Milosavljević | Stil magazin
4054  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Miroslav Ilić (1950) poslato: Februar 05, 2011, 04:12:34 pm
*
Ko je ovaj čovek


MIROSLAV ILIĆ
(Srbin u Sarajavo, Srbin iz Sarajeva)

Početak — rođen je 10. decembra 1950. u selu Mrčajevci — da li uopšte postoji Srbin koji ne zna ovo? "Desi se uveče, dok gledamo televiziju, meni tako nešto dođe, skočim i kažem: Odoh ja malo do Mrčajevaca. Žena me pita gde ću tako kasno, a ja samo kažem: "Moram malo". I tako, provedem tamo par sati ili prespavam. Sutradan sam kao nov. Više puta sam to rekao: Mrčajevci i, uošte selo, to je moj prirodni ambijent. U mojim venama teče seljačka krv..." Otac Žića ponosan je na sina, iako nije postao inženjer, a posebno ga obraduju sadnice cveća koje mu Miki (kako ga prijatelji zovu) donosi iz celog sveta.


DETINJSTVO — kako mu je bilo opevao je u pesmama.

VERSKA OPREDELJENOST — pravoslavna, u Boga se uzda kad god novi posao počinje...

NACIONALNOST — Srbin, Šumadinac. Trudi se da izvorno srpsko sačuva od zuba vremena, i da komšije Hrvate i muslimane podseti kako to Srbi pevaju. Nedavno je na koncertu za Srpsku novu godinu u Podgorici, posle par pesama priznao da su mu proradile emocije, i obratio se publici sledećim rečima: "Poštovani prijatelji, mene su ovde zvali da pevam, ali verujte mi: emocije su proradile, moram ipak nešto da vam kažem. Mene niko do sad ništa nije pitao. Ali ako me sutra neko bude pitao, da li ja Šumadinac želim da živim s vama u istoj državi, moj odgovor je — želim."

OBRAZOVANJE — završio je gimnaziju, upisao Elektrotehnički fakultet u Beogradu i na vreme odustao.

KARIJERA — dan kada je sreo čuvenog kompozitora narodnog melosa Obrena Pjevovića bio je njegov srećan čas. Još kad mu je Dobrica Erić dao pesmu "Voleo sam devojku iz grada", posle čega je za aleksandrovački "Diskos" snimio prvu singl-ploču mogao je da krene na put ka vrhu estrade. Evo, tako, punih 30 godina, a i gde bi, što sam reče, drugo?

Snimio je 19 albuma (prvu LP ploču snimio je 1979, sa hitom "Sreli smo se, bilo je to davno"), omiljeni mu je "Kad si sa mnom ne misli na vreme", a najveći hit, sam kaže, " Voleo sam devojku iz grada". Učestvovao je na mnogim festivalima, izdvaja Ilidžu, Mesam, Šumadijski sabor. Veći deo karijere proveo je u PGP-u, a posebno plodonosnu saradnju ostvario je sa sad pokojnim Rakom Đokićem, kad počinje da nastupa sa Lepom Brenom. Iz ovog perioda datira duet pesma "Jedan dan života", ali zbog nezgodne naravi (manje i alkohola više) prekida saradnju s Đokićem. Bilo je to veoma bučno razdvajanje, polomio je ceo studio ZAM-a, demolirao kancelariju.

Iz istih razloga, ovaj zaista vredni pevač, pravi profesionalac, prekida saradnju s kompozitorom Vukasom, a u jednom selu kraj Čačka raspravu s menadžerom Mišom Jelovcem završava tako što ga je flašom udario u glavu. Svađa se i sa suprugom Gordanom, brak im je u krizi i, onda čini najpametniju stvar u životu — prestaje da pije!

Istovremeno, Radmila Mudrinić, pesnikinja, piše mu najlepšu baladu "Tebi" i vraća ga u zagrljaj Gordani, ali i mnogobrojnim fanovima...

Ipak, nervčik kakav je, i dalje ne može da prećuti, mora da ukaže na sve negativne stvari. S kolegama često polemiše preko novina. Na primer, sa Šabanom Šaulićem, koga je optužio da je pobegao iz zemlje u vreme NATO bombardovanja. Posebno oštar duel imao je sa Zoricom Brunclik, koju je, zajedno sa suprugom joj, Miroljubom Kemišem, napao zbog članstva u JUL-u. Njih dvoje su ga tužili, on nije uzmakao. Tako je narodni pevač postao popularan i u krugovima koji su "pretplaćeni" na Dženis Džoplin, ili Džimija Hendriksa...

Prvi je "probio led" i održao koncert u Hrvatskoj, posle 11 godina. Bilo je tu malo šumadijskog melosa usred "njihove lijepe" i malo "izvinjavajućeg objašnjavanja" od strane našeg "diva iz Mrčajevaca". Onda je otišao u Sarajevo i proveo se ko bos po trnju. U međuvremenu, piše knjigu, neku vrstu autobiografije, koja, kako kaže, neće biti ni slična onoj "Kad zamirišu jorgovani" Vesne Zmijanac.

STRANAČKI ANGAŽMAN — "Jednom sam se opekao, nikad više", veli čovek kome je omiljeni političar Tito, a političarka Majka Tereza.

ZANIMLJIVOSTI — obožava Crvenu zvezdu, čita dela Ćosića, voli i Bernarda Šoa. Kune se da je vredan, zna da bude kritičan i oštar. Priznaje da je nervčik. Kumovi su mu Dobrivoje Topalović i Hristo Stoičkov, nekad najbolji fudbaler sveta. Omiljena istorijska ličnost mu je Draža Mihajlović. Uživa u aplauzu publike i srpskom pečenju. Od slatkiša ovo "dete sela" najviše ceni marmeladu! Životni moto mu je: "Živi i pusti druge da žive."

Oženjen je Gordanom, imaju dvoje dece, i već velikog unuka koji najviše voli da sluša svog dedu. Naravno.


piše: Zorica Zarić, 21.07.2002. | Glas javnosti
4055  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Miroslav Ilić (1950) poslato: Februar 05, 2011, 04:12:08 pm
*
Muzika čačanske kotline:


ŠUMADIJSKA PESNIČKA VERTIKALA

Miroslav Ilić je najveće ime novokomponovane narodne muzike u Srbiji. Ali, on je mnogo više od toga, on je izdanak jedne posebne muzičke i poetske kulture čije zračenje seže daleko van novokomponovane narodne muzike.
On je jedan od lirskih bardova Šumadije



    Od Mrčajevaca do Arene: Miroslav Ilić dečak...


Svi znaju za legendarnu podelu na svinjski i vinski Srem. U Šumadiji je to dvojstvo manje geografsko i agrikulturno (mada i ono postoji, ono na "visoku", voćarsku /vinsku/ i "nisku", zemljoradničku /svinjsku, jakako/ Šumadiju) a više je civilizacijsko i kulturno: to je priča o epskoj i lirskoj Šumadiji, o zemlji neukrotivih pobunjenika i epskih slobodara, ljudi iz februara 1804, ljudi iz Takova 1815, ljudi od 27. marta 1941. na jednoj strani, ali i priča o jednoj samonikloj i snažnoj lirskoj tradiciji, o neskladu sa njenim ratničkim i "državničkim" vokacijama, na drugoj strani. Reč je o unutrašnjem dvojstvu u samoj ideji Šumadije kao kulturne, istorijske i političke celine. S jedne strane, to je Šumadija koja je uvek bila predvodnik svakakvih pobuna i revolucija, barem u moderno doba, zemlja montanjara-dinarida koji su sišli u ove pitomije krajeve ali zadržali svoj bundžijski i hajdučki mentalitet. Na uskom prostoru od 60-ak kilometara, od Ravne gore, preko Takova do Orašca, sve su važne međašne istorijske reference ove epske, ratničke, guslarske ali i državotvorne Šumadije, koja je predvodila i u pobunama ali i u izgradnji moderne srpske države.


    ...na početku karijere...


Ali, kad se iz tih gudura i obronaka Suvobora, Rudnika i Bukulje spustite malo na jug, u dolinu reke Gruže i čačansku kotlinu oko Zapadne Morave, stigli ste u postojbinu pesnika i pevača, stigli ste u zemlju Dobrice Erića i Obrena Pjevovića, zemlju u kojoj je ponikao najveći deo onog što danas u muzici zovemo "starom dobrom šumadijskom ćirilicom". To je zemlja koja je opevala vodoplavnu Moravu, "tiju reku", njene vrbake i povrtnjake, njene vodenice, to je zemlja u kojoj su ponikla sva ona šumadijska kola, i umetnost njihove igre, umetnost zbog koje još važi izreka "kroz Bosnu nemoj da pevaš, a kroz Srbiju nemoj da igraš" (jer će ti se podsmevati i u jednom i u drugom slučaju kao neznalici). Ali, to nije samo zemlja muzičke ćirilice: to je zemlja koja je samo u dolini Gruže, u tridesetak ubogih seoskih naselja, tokom druge polovine ovog veka dala trideset istaknutih pesnika, naivaca, od kojih su neki izuzetni. To je jedan nevidljiv pesnički kontinent koji po rečima Milovana Danojlića, najvećeg šumadijskog pesnika ovog vremena, "deluje i opstoji mimo svih škola, a opet u svojevrsnom 'seljačkom' dosluhu sa svim školama". Duboka unutrašnja veza spaja ove prividno divergentne lukove poezije i muzike. To je transverzala izvorne kulture u kojoj je pesničko uobličenje isksustva jednako prirodna stvar kao i muzička melodija tog iskustva, tačka indiferencije muzičkog i poetskog koja je opstajala mnogo vekova u tradicionalnom plemenskom iskustvu sveta, a na tom relativno malom prostoru južne Šumadije i Zapadne Morave zadobila svoju prepoznatljivu i upečatljivu estetsku kristalizaciju. To je jedan kraj Srbije u kome su pesma i pevanje oduvek bili jedno.


   ...i 35 godina kasnije


To je istovremeno svet iz koga je pre 35 godina iz anonimnosti iskoračio pod estradna svetla mladić iz Mrčajevaca Miroslav Ilić da otpeva "Devojku iz grada" Obrena Pjevovića (takođe Mrčajevčanina), i time zauvek postane najveća zvezda novokomponovane narodne muzike u ovoj zemlji. Saradnja sa "Čika Obrenom" Pjevovićem ostaće do današnjeg dana najsvetliji deo muzičke karijere Miroslava Ilića (kao i mnogih drugih karijera — pomenimo samo Miroslavljevog kuma Dobrivoja Topalovića iz Preljine, još jednog izdanka "zapadnomoravske škole"): iako će on, Miroslav, snimati i kasnije neke antologijske pesme koje će za duga vremena postavljati standarde u novokomponovanom žanru, ipak pesme poput rečene "Devojke iz grada", te "Moravskog predvečerja", "Oj Moravo tija reko", "Mrčajevci, moje rodno selo", "Šumadija" i nekoliko sličnih ostaju verovatno najsvetliji trag ovog pevača u domaćoj narodnoj muzici. Iako će njegovi veliki hitovi sa milionskim tiražima iz 80-ih godina uvek figurirati ne samo kao komercijalni i finansijski megauspesi već i kao nedostižan muzički standard za savremenu turbo-folk produkciju, ipak to nije ono što će Miroslava ostaviti u muzičkoj istoriji za naredna desetleća. Nije to po čemu se on najviše i najdublje voli. Nije to ono po čemu je on "slavuj iz Mrčajevaca". To je rani Miroslav Ilić, dečak iz šinjela Obrena Pjevovića, pojac i tumač moravsko-gružanske pesničke vertikale, autentični i neponovljivi glas lirske Šumadije i njenog muzičkog nerva.

Cune Gojković je jednom rekao kako se posle rata nije smela pominjati Šumadija u pesmi. To je bio danak koji je "lirska Šumadija" plaćala za političke "grehe" epske. Danas, naravno, više nije tako ali je i u preovlađujućim muzičkim ukusima prestoničkih ljudi zainteresovanih za "etno-zvuk" i izvornu muziku prisutna jedna latentna "antišumadijska predrasuda": dok su folklori skoro svih regiona u Srbiji (a još više oni izvan nje) zabavni, "duboki" i zagonetni, i to sve zabavniji i dublji što su dalji od Beograda i manje poznati, dotle je folklor Šumadije često doživljen kao nešto vulgarno i predmet sprdnje. Deo razloga za to svakako možemo naći u činjenici da je osnovna potka tog folklora poslužila kao polazište potkulture Ibarske magistrale iz koje će izrasti "turbo-folk" 90-ih. Kao što je s razlogom ili bez razloga "šumadijski nacionalizam" bio viđen kao reakcionarna ideologija kongruentna sa najnovijim nacionalizmom 90-ih i njegovim nedelima, tako je i šumadijska ćirilica u raznim vidovima zadržala nekakvu nezasluženu stigmu i odbacivanje kao predložak onog što se ponekad vidi kao kulturni ekvivalent te ratne politike — turbo-folka 90-ih.


   Na Apolu: Obren Pjevović


Upravo zato, važan je Miroslav Ilić kao prenosilac muzičkog nasleđa Šumadije, kao jedno drugo lice Ibarske magistrale, kao glas koji spaja novu muziku sa starim lirskim sazvučjima i narodnim rimama i životnim ritmovima; neko ko vraća tu muziku iz prigradske kafane u njen prirodni kontekst — selo kraj Morave. "Duh palanke je duh plemena u agoniji", pisao je Radomir Konstantinović pre skoro 40 godina. Novokomponovana muzika kakvu danas znamo, a kakva je začeta još 80-ih godina, zapravo je jedan takav duh bez duha, duh plemena u agoniji koji sasvim nije napustio selo, samo zato što nije u stanju da stigne do grada, već simbolički ostaje an Ibarskoj magistrali, ili danas u mnogim studijima koji produciraju novu folk muziku. "Rani" Miroslav Ilić, iz pesmarice Obrena Pjevovića, pokazuje retroaktivno put tom duhu natrag u sebe samog. Obren Pjevović je najveći pesnik Morave (zapadne), tije reke, i tuge za njom onog ko "odlazi nadaleko", Orfej neutešne tuge za predvečerjima, vodenicama i "poljanom rodnom", za izgubljenim svetom detinjstva i mladosti čoveka koji je sada možda u gradu, i možda sasvim urban. Ali, to nije nikakav politički "patriotizam", to je ista ona tamna elegija japanskog haiku pesnika koji čezne za zavičajem, i "svisnuće" Crnjanskog za njegovim "sremskim vinogradom". Obren Pjevović je neprevaziđeni majstor ove pesničke elegije za Šumadijom, a Miroslav Ilić njen najsnažniji pevački tumač.


piše: Ivan Janković, filozof iz Jagnjila i urednik časopisa "Katalaksija" | Vreme
4056  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Miroslav Ilić (1950) poslato: Februar 05, 2011, 04:11:46 pm
*

Najlepše pesme Miroslava Ilića











Autor fotografije nepoznat
4057  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Miroslav Ilić (1950) poslato: Februar 05, 2011, 04:11:24 pm
*


MIROSLAV ILIĆ — DISKOGRAFIJA



ALBUMI


4058  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Miroslav Ilić (1950) poslato: Februar 05, 2011, 04:11:05 pm
*


MIROSLAV ILIĆ — DISKOGRAFIJA



SINGLOVI



4059  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Miroslav Ilić (1950) poslato: Februar 05, 2011, 04:10:45 pm
*




MIROSLAV ILIĆ
(Mrčajevci, 10.12.1950)

Biografija

Ko dečkić sa dugom kosom u svom selu Mrčajevci, Miroslav Ilić je bio poznat da zna lepo da zapeva na nekoj slavi, rođendanu pa i svadbi gde bi ga poveli roditelji. Kada je završio gimnaziju ni tada nije znao da će njegov put biti posut estradnim zvezdama, jer je upisao Elektrotehnički fakultet u Beogradu, i dao nekoliko ispita.

Susret sa poetom i pravim kompozitorom narodng melosa čika Obrenom Pjevovićem bio je presudan za njegov život. Poeta Dobrica Erić dao je čika Obrenu sjajnu pesmu "Voleo sam devojku iz grada", a on je uhvatio pod ruku Miroslava, odveo ga u aleksandrovački "Diskos" i 1977. godine snima svoju prvu singl-ploču. Kolika je popularnost ove pesme, svedoči podatak da je ta pesma i danas njegova lična karta. Slede lepe pesme i mega hitovi "Oj, Moravo, tija reko", "Moravsko predvečerje","Šumadijo", tako da 1979. godine snima i prvu LP ploču "Sreli smo se, bilo je to davno" za najmoćniju diskografsku kuću druge Jugoslavije Produkciju gramofonskih ploča Radio televizije Beograd (PGP RTB).

Plodonosnu saradnju sa čika Obrenom Pjevovićem ne prekida, ali započinje saradnju sa kompozitorskim bardovima Draganom Aleksandrićem, Predragom Vukovićem Vukasom i jednom od najboljih poetesa folka Radmilom Todorović Babić, tako da 1983. godine dolazi do kulminacije njegove karijere, kada je čvrsto zauzeo vrh i estradni Olimp. Snima album "Kad si sa mnom ne misli na vreme", koji se prodao u preko milion primeraka sa mega-hitom za sva vremena, pesmom "Pozdravi je, pozdravi". Kreće na trijumfalnu turneju širom druge Juge — od Vardara do Triglava, i puni sportske stadione i sportske hale. Primera radi, na stadionu FK "Veleža" pod Bijelim bregom u Mostaru, oboren je rekord od preko 35.000 posetilaca. Ilićevi fanovi su nosili majice, kape, zastavice sa njegovim likom, na rukometnom stadionu u Splitu bilo je preko 4.000 posetilaca, više dana puni salu beogradskom Doma sindikata...

Brigu oko njegove karijere preuzima menadžer Raka Đokić i nastupa na koncertima sa Lepom Brenom, kao — najtraženiji i najtiražniji estradni duet. Snimaju i mini-LP sa hit-pesmom "Jedan dan života". Posle nekoliko godina saradnje sa Đokićem, usledili su nesporazumi. Jednoga dana, Miroslav je malo nakresan (dosta je pio kada je bio na vrhuncu slave) osetio da je prevaren od strane Đokića, ušao je u prostorije "ZAM-a" i demolirao kancelariju, o čemu je pisala kompletna jugoslovenska štampa. Kao fer saradnik, veliki profesionalac, samo je pravio problema kada malo više popije. Potukao se sa svojim kompozitorom Vukasom u Preljini nadomak Čačka, udario je flašom u glavu menadžera Mišu Jelovca... Krajem osamdesetih godina imao je krizu u braku i malo je falilo da se razvede od svoje supruge Gordane. Tada je pesnikinja Radmila Mudrinić napisala njegovu najlepšu baladu "Tebi", i preokrenula njegov život. Miroslav je ostavio alkohol (i danas je zakleti antialkoholičar), promenio način života i sačuvao brak sa suprugom Gordanom.

Slede veliki hitovi koji su evergrin narodne muzike: "Najlepša si kad se smeješ", "Naljutićeš me ti", "Bili smo drugovi", "Tako mi nedostaješ", "Prošlost moja", "Selo je moje Amerika cela", "Božanstvena ženo", "Lidija".... Više dana puni Centar "Sava", gde svake godine, tradicionalno, održava svoje solističke koncerte. Počasni je član SD "Crvena zvezda", gde ide na utakmice sa svojim kumom i najboljim prijateljem Dobrivojem Topalovićem. U međuvremenu, postaje kum i sa nekada najboljim fudbalerom Evrope i sveta Hristom Stoićkovim. I danas je jedan od najpopularnijih inostranih pevača u Bugarskoj.

Prilikom NATO agresije žestoko je napao sve pevače koji su pobegli iz zemlje, a ponajviše svog bivšeg drugara Šabana Šaulića. Oštro u štampi kritikuje političku angažovanost Zorice Brunclik i Miroljuba Aranđelovića Kemiša (sa kojim je radio albume), i govori kako su njih dvoje "upropastili moćnu disko-kucu PGP RTS". Zbog tih kritika Zorica i Kemiš su ga tužili redovnom sudu zbog klevete u sredstvima javnog informisanja i javnih uvreda.

Miroslav Ilić nastavlja sa kontinuiranim diskografskim radom i ne posustaje na estradi. I dalje je u samom estradnom vrhu sa istim stilom i imidžom — pevača pravog narodnog melosa. Zato i dalje sa pravom nosi naziv "div iz Mrčajevca". I dalje nema pravog naslednika među mladim pevačima folka.


Balkan media | 24.06.2009.

Fotografija: album "Tako mi nedostaješ", 1981.
4060  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Milan Timotić (1908—1988) poslato: Februar 05, 2011, 03:56:54 pm
*

MILAN D. TIMOTIĆ BATA


...Postoje novi podaci u vezi osobe/pevača koji je pevao u "Maratoncima...". Njegovo ime je Milan Timotić, bio je advokat koji se izdržavao pevanjem i jedan od veoma popularnih i poznatih pevača onog doba.

Timotićeva sudbina bila je poprilično okrutna (ali i duboko vezana za uobičajene šablone onog doba): posle rata osuđen je kao "narodni neprijatelj" na smrt streljanjem, ali ju je ipak izbegao, nekako, osetivši povoljan moment, i skloni se u u Ameriku. Tu je i dalje ponešto pevao, mahom za krugove naše emigracije, ali ovaj deo njegove karijere je potpuno nerazjašnjen (nema zasada podataka da li je tamo, recimo, snimio neku ploču).

Umro je krajem sedamdesetih godina, i nikada se više nije vratio u zemlju. Nije dakle misteriozno nestao, već veoma "uobičajeno".

Pre rata snimio je pregršt ploča koje su označavale crossover od narodne muzike ka popularnim pesmama i šansonama/romansama. Od ovih izvođenja treba izdvojiti: "Adio Mare" (koju je komponovao jedan advokat iz Novog Sada još 1909., a ne kako se to pogrešno navodi Vlaho Paljetak), "Kad trepću zvezdice male", "Kad mi pišeš mila mati"... Nije zasada poznato da li je pesma koja je zabeležena u filmu "Svi vi (I vi?) što maštate o sreći" snimljena i za gramofonsku ploču (iako je poznato da je Timotić pred rat potpisao ugovor za "Columbia" izdavačku kuću, a dotle snimao za zagrebački Edison Bell Penkala). Osim toga, u ranijem perodu, a osim romansi i šlagera poznato je da je snimio još i neke pesme koje ga čvrto vezuju za narodni repertoar: "Maglata padnala" (pesma je sa Kosova, ako sam dobro protumačio) i "Oj ti mico pevačico" (iz koje se danas najčešće sećamo stiha — Cajka, Cajka iz Novoga Sada). I pored uspeha i nesumnjivih kvaliteta Timotić je živeo veoma bedno, jedva krpeći kraj s krajem, što je pronađeno u jednom sačuvanom pismu rodbini.

Jedno davno poređenje ovog pevača sa Mijatom Mijatovićem nije toliko nesuvislo: pre rata su ga i zvali "Mali Mijat" ili "Novi Mijat" (Mijatović je umro 1937. godine).

Može se slobodno reći da je Timotić, u neku ruku, bio za Beograd ono što je Paljetak bio u Hrvatskoj i za Zagreb/Split/Dubrovnik u isto doba, a posebno posle Mijatovićeve smrti.

Neko je spominjao da je traka sačuvana u "Maratoncima..." jedino što je ostalo od "Nedovršene simfonije jednog grada", što nikako nije tačno. Film je sačuvan u celosti, i nadamo se da će neko, iz Kinoteke, imati dovoljno sluha i na novom montažnom stolu dobijenom kao donacija japanske vlade uspeti da digitalizuje i učini svima dostupnima ovaj neobični i veoma vredan, eksperimentalni film talentovanog režisera Maksa Kalmića.


Deo teksta preuzet sa interneta
4061  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Cveta Mihajlović Seka (1904—1983) poslato: Februar 05, 2011, 03:56:26 pm
**
TRAG PESME 1907 — 2007


CVETA MIHAJLOVIĆ SEKA





Sa izložbe Dragana Petrovića "Trag pesme" 1907 — 2007,
septembar 2007. godine, Šabac.



[postavljeno 16.05.2008]
4062  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Cveta Mihajlović Seka (1904—1983) poslato: Februar 05, 2011, 03:55:18 pm
**



CVETA MIHAJLOVIĆ SEKA
Šabac, 1904 — Šabac, 1983


JEDAN NEISKORIŠĆENI TALENAT

Čitavu senzaciju izazvala je prošle godine g-ca Cveta Mihajlović Seka jedna mlada i lepa učiteljica sa svojim vanrednim glasom. Ona je snimila za firmu "Odeon" dvadeset naših narodnih pesama.

G-ca Seka Mihajlović, učiteljica je u selu Oridu kod Šapca i ima takav lirski sopran po svom kvailitetu i intezivitetu, da bi školovanjem njenog sjajnog glasa postigla karijeru. Al, na veliku žalost, g-ca Mihajlovićeva, svojim okolnostima lišena je tako sjajne budućnosti.

Nezainteresovanost nadležnih potencira tu nehat i tako će ovaj veliki talenat završiti u prašnjavoj učionici seoske škole.


M. M. K.


Isečak iz "Nedeljne ilustracije". Godina štampanja nepoznata.

[postavljeno 15.05.2008]
4063  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — S poslato: Februar 05, 2011, 01:59:25 am
*

SRPSKA SE TRUBA S KOSOVA ČUJE

Srpska se truba s Kosova čuje,
Srbina svakog da obraduje.
Trubite braćo, silnije, bolje,
opet je srpsko Kosovo Polje.

Srpski junaci, sunce vam sinu,
osvetiste se vi dušmaninu.
Osvetili ste Cara Lazara,
sve Jugoviće, Bogdana stara.

Ivana, Milana, Miloša lava,
Srpstvo im kliče hvala i slava.
Banović Strahinju, Kraljević Marka,
sve nas je srpska rodila majka.

YouTube: Radiša Urošević — Srpska se truba s Kosova čuje
4064  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — S poslato: Februar 05, 2011, 01:58:54 am
*

S A D R Ž A J


Srpska se truba s Kosova čuje
Sedi moma na visoko
Stanika mi bolna
Sabazorski vetrovi
Simbil cveće *
Sedenća
Stara varoš
Sedam sati udara
Srce mi boluje
Sinđirići zveče
Slavej pile, ne poj rano
Slavuj pile, ne budi mi gospodara
Svunoć mi slavuj prepeva
Set' se draga tih prošlih vremena *
Sama sedi i dušmane kune *
Svu noć odim *
Sinoćke te videh, lele, Zone *
Soko mi leti visoko
Stojna moma *
Stojna moma brazdu kopa
Sedi Mara na kamen studencu (Maro, Maro, od bisera grano) *
Sve livada nigde 'lada nema / Tri livade
Sedlaj konja, Rado
Sastale se tri devojke
Sitan kamen
Samo ti se čudim, Cveto
Svani zoro
Stojane, sine
Sadila moma lojze
Spava moma...
Svu noć sedim na kapiju
Smilj' Smiljana, smilj' po gori brala
Smilj Smiljana
Sejdefu majka buđaše *
Sadila Milena lojze
Sazdade se crni oblak
4065  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači [Izvođači drevne srpske muzike] / Pevačka grupa "Moba" poslato: Februar 05, 2011, 12:26:18 am
*

PEVAČKA GRUPA "MOBA"


Ženska (a kapela) pevačka grupa Moba jedan je od retkih ansambala u Srbiji koji izvode srpske narodne pesme u tradicionalnom obliku, bez obrade, stilizacije, verno "originalu" ili, drugim rečima, izvodi ih onako kako se to nekada, u seoskim sredinama, pre svega, činilo. Grupa je oformljena u Beogradu, 1993. godine kada počinje da, na osnovu terenskih snimaka, zatim uz pomoć notnih zapisa kao i ličnih kontakata sa seoskim kazivačima, upoznaje i uvežbava narodne pesme i postepeno gradi svoj repertoar koji će potom, uz stalno obogaćivanje, osvežavanje, proširivanje, plasirati i u zemlji i u inostranstvu, na brojnim koncertima, festivalima... sve do današnjih dana, u kontinuitetu. Ansambl izvodi seoske pesme Srba iz geografskih oblasti gde Srbi žive ili su živeli, do migracija izazvanih ratovima krajem XX veka, i pritom nastoji da u svojim interpretacijama pesama tih različitih oblasti, kako starijeg tako i novijeg vokalnog sloja, očuva autentične stilske karakteristike izvođenja s obzirom na žanr i kraj iz kog pesme potiču. Pesme sa repertoara grupe uvrštene su na nekoliko domaćih i inostranih kompilacija, kao i na nekoliko naučnih etnomuzikoloških izdanja.

Mobu čine: Sanja Ranković, Jelena Jovanović, Aleksandra Pavićević, Zvezdana (Anastasija) Ostojić, Jelena Glavaš, Dragana Jović, Ana Milosavljević, Marija Delić i Maja Stojanović.

O Mobi, o njihovim aktivnostima, o pristupu, doživljaju i posvećenosti tradicionalnom zvuku, ali uz osvrt i na "Muziku Sveta", razgovaramo sa dvema članicama grupe, magistrima etnomuzikologije: Jelenom Jovanović i Sanjom Ranković.

Etnoumlje: Prošlo je punih šesnaest godina od kako je osnovan sastav Moba. Za sve to vreme, vi dosledno sprovodite svoju početnu ideju — negovanje srpske tradicionalne narodne pesme u njenom izvornom obliku. Koliko je teško, ili lako, ostati i opstajati na putu koji ste zacrtali, pogotovo ako se u obzir uzmu, s jedne strane, komercijalizacija u muzici i zahtevi tržišta i, s druge strane, intenzivno bujanje world music žanra?

Jelena Jovanović: Održavanje početne ideje vodilje ovog ansambla ne bih okarakterisala ni kao teško, ni kao lako. Svako nastojanje ima svoje teškoće, prepreke, iskušenja, ali istovremeno, paralelno, i potvrde ispravnosti istrajavanja na tom putu. Sam rad ima svoje velike, svetle trenutke koje, takve kakvi jesu, ne bismo menjale za neka druga i drugačija muzička iskustva. Zahtevi tržišta i bujanje svetski rasprostranjenog žanra o kome govorite, čini mi se, nemaju nikakve dodirne tačke s ovim što mi radimo; oni, naprosto, imaju većeg uticaja na široku publiku, jer im svi mediji poklanjaju više pažnje.

Sanja Ranković: Mislim da je kroz istoriju uvek postojala neka vrsta popularne muzike za narod a paralelno sa njom opstajali su i drugi muzički žanrovi. Srpska tradicionalna pesma, kojoj smo se mi priklonile, bila je deo svakodnevice srpske seoske zajednice. Danas kada to više nije ipak predstavlja avangardu zbog svoje specifičnosti u odnosu na druge muzičke pravce i ima svoju publiku. Bez obzira na brojnost njene publike vredi je negovati jer je ona deo naše nematerijalne kulturne baštine, za čiju zaštitu postoji i projekat UNESKA. Kada imate cilj i vidite svrhu onoga što radite ne postavljate pitanje težine opstajanja već se borite za svoje ideje.

Etnoumlje: Konačan proizvod koji nudi sastav Moba je — pevanje tradicionalne narodne pesme. A šta je ono što tom proizvodu prethodi ili, drugim rečima, šta to sve spada u aktivnosti vaše grupe a kojima je krajnji rezultat — narodna pesma?

Jelena Jovanović: Pre svega, "zaronjenost" u tradicionalni zvuk, u terenske snimke, u iskustva susreta sa kazivačima, a to nikada ne podrazumeva samo puko preuzimanje melodija ili načina pevanja, već i dela njihovog životnog iskustva, mudrosti i ljubavi koju nam predaju zajedno, može se reći i ravnopravno, sa svojim muzičkim blagom. A zatim, eksperimentisanje zvukom, glasom, traženje pravih rešenja, rad na uspostavljanju i održavanju zajedničke energije koja je preduslov dobrog izvođenja; važan činilac je i poklanjanje pažnje tehničkoj strani posla... baš kao i u izvođaštvu u drugim muzičkim žanrovima.

Sanja Ranković: Proces usvajanja pesme, dugotrajan je i zavisi od vokalnih problema koje treba savladati. "Sroditi" se sa pesmom i proniknuti u njenu poruku koja se reinterpretira u našem izvođenju znači kompletno prihvatiti duhovni svet njenih "autora". Krajnji ishod je prenošenje pesme drugima na koncertima i različitim okupljanjima kada mi imamo tu privilegiju da je izvedemo i „obojimo“ sopstvenom duhovnom snagom od koje zavisi prijem kod slušalaca.

Etnoumlje: Da li mislite da muzika koju vi izvodite, ili, da budem preciznija, kako je vi izvodite, može dostići veću razmeru prihvaćenosti u Srbiji i koliko ste zadovoljni do sada stečenim obimom publike?

Jelena Jovanović: Razmera prihvaćenosti Mobe u Srbiji i obim, ali i sastav njene publike, pokazatelj su da Moba do sada nikada nije na prvo mesto stavljala publicitet, već kvalitet svog rada, tako da je njen put, pokazuje se, sasvim nenametljiv. Utoliko, mislim da i postignutim rezultatima možemo biti zadovoljne.

Neki od naših dobronamernih prijatelja i kolega već duže vreme nam savetuju "osavremenjivanje" uz pomoć aranžmana, dodatka instrumenata, sa argumentom da bi nam to, što se publiciteta tiče, dobro došlo; navode da su i sami, primera radi, do najkvalitetnijeg izvornog bluza dolazili preko njegovih modernijih verzija... No, vrlo je verovatno da bi nas takvi eksperimenti "povukli" u pravcu koji bi naškodio načinu na koji radimo, iz koga više ne bismo umele "nazad", i zato takve sugestije nećemo prihvatati. Tišina koja okružuje ove pesme, jednostavnost i svedenost muzičkih sredstava, a nasuprot tome maksimalna ekspresivnost, elementi su koje nemamo potrebu da "preznačavamo" u neki drugi žanrovski muzički jezik. O tome se može govoriti i kao o svojevrsnom muzičkom asketizmu...

Sanja Ranković: Muzika koju mi izvodimo nije komercijalna i malo se emituje na TV ekranima i o njoj se malo piše tako da široka javnost ima mnogo predrasuda o sopstvenim muzičkim korenima. Ako uzmemo u obzir da je moć televizije velika i da sve ono što se ne vidi na ovom mediju kao i da ne postoji, jasno je da ne možemo očekivati brojne poklonike naše pesme. Međutim, oni koji to vole su ljudi različitih uzrasta, a posebno nas ohrabruje što među njima ima puno mladih. Iz nekih kontakata sa poštovaocima našeg rada primećujem da je tu puno dobrih ljudi koji nam daju snagu da istrajemo u onome što radimo.

Etnoumlje: Putovali ste... imali ste nastupe u inostranstvu... Kakav je odnos publike i muzičara drugih zemalja prema sopstvenoj kao i tuđoj arhaičnoj, sirovoj, neobrađenoj, tradicionalnoj muzici u poređenju sa situacijom u našoj zemlji?

Jelena Jovanović: Iznenadilo nas je koliko je publika u inostranstvu, u celini, otvorenija prema tradicionalnom zvuku, nego što je to kod nas. Uglavnom smo na svojim nastupima van zemlje nailazile na blagonaklonost, radoznalost, nedostatak predrasuda. U Francuskoj i Nemačkoj imale smo izuzetno uspele nastupe: u Rudolštatu, štaviše, na velikoj sceni na gradskom trgu održale smo jedno predavanje o srpskoj seoskoj pesmi uz demonstracije, i jedan koncert uz komentare, i publika je bila iznenađujuće pažljiva i posvećena, upijala je svaku našu reč. U Grčkoj je situacija nešto drugačija: tamo nije bilo takvog diskontinuiteta, takvog prekida u prenošenju i gajenju tradicionalnih pesama kao što se dogodio kod nas, i veoma su rafinirani slušaoci, koji, prirodno, lakše prihvataju ono što je sličnije njihovoj muzičkoj kulturi. U Litvaniji, Rusiji i Poljskoj postoje, kao i u Srbiji, pokreti za obnovu i očuvanje tradicionalne pesme u njenom izvornom obliku, tako da smo tamo, u tom kontekstu, i mi, sa svojim iskustvom, rado viđene, pogotovo sa ovako karakterističnim, arhaičnim, čak u nekim slučajevima i endemskim, izuzetno zanimljivim, atraktivnim primerima vokalne tradicije.

Mislim da jedan od razloga odbojnosti prema ovakvom zvuku u našoj zemlji svakako leži u višedecenijskom medijskom usmeravanju ukusa publike u drugom pravcu: od Drugog svetskog rata do kraja osamdesetih, favorizovane su "narodne pesme u obradi", dok je sve što ima znake "seljačkog" senzibiliteta izbegavano, ili predstavljano u vrlo malim količinama... i to je ostavilo traga na muzički ukus našeg društva.

Sanja Ranković: U Vašem pitanju je i odgovor. Publika u inostranstvu ne smatra našu muziku SIROVOM i NEOBRAĐENOM već umetničkim delom koje treba prihvatiti takvim kakvo jeste. To što naša javnost ima kompleks od sopstvene tradicije koju smatra dekadentnom i retrogradnom ne znači da je tako svuda. Veliki srpski problem je nedostatak kulturne politike koja bi vodila ka negovanju svih vrednosti koje mogu da izgrade bolju duhovnu budućnost. To što mi ne umemo da poštujemo svoje i ne nalazimo vrednost u tome ne znači da je neki drugi ljudi, neopterećeni predrasudama, ne vide. Naprotiv, oni prihvataju ono što čuju sa željom da shvate muziku različitu od svoje.

Etnoumlje: Dragan Dautovski je svojevremeno izjavio da "uvek kada se na globalnom planu nametala potreba za novim muzičkim stilom, to je počinjalo od tradicionalne muzike". Polovinom 1980-ih godina nastao je novi muzički pravac, nazvan "world music" koji je direktno nadahnut tradicionalnom muzikom. Kakvo je vaše shvatanje pravca world music?

Jelena Jovanović: Veoma poštujem taj pravac. Reč je o nesputanom ljudskom stvaralaštvu, o mašti, daru, osećanju za lepo, potrebi za ličnim izrazom u okviru zajedničkih, opšte prihvaćenih kodova, o potrebi za komunikacijom, za "nalaženjem" sa drugima. Ono što mi lično ponekad smeta, jeste nedovoljno precizno profilisanje stepena obrade, stepena distance u odnosu na originalni muzički materijal: smatram da je, ukoliko je reč o aranžmanima ili nadgradnji, uvek neophodno to i navesti.

Sanja Ranković: World music se nametnuo i ima svoje izvođače i publiku. Kao i u drugim muzičkim pravcima, ima boljih i lošijih predstavnika, odnosno onih koji su u stanju da suvereno iznose svoju muzičku zamisao i onih koji se manje vešto snalaze. Nadovezala bih se na Jeleninu opasku da joj smeta precizno profilisanje stepena obrade jer mislim da to često govori o nedovoljnoj upućenosti izvođača u ono čime se bave, kao i o površnosti u radu.

Etnoumlje: Kako gledate na kvalitet i status world music u globalnim okvirima i da li je moguće da nova hibridna muzika u budućnosti degradira tradicionalnu muziku?

Jelena Jovanović: Ono što me zabrinjava, jeste momenat komercijalizacije, što neumitno utiče na kvalitet. S druge strane, verujem da, kao i u svim sferama tradicije, i takvi spojevi mogu dati zanimljive i vredne rezultate, ako su spontani, iskreni, ako su autentični. Ali, smatram da paralelno uz novu muziku može i treba da opstaje i žanr tradicionalne pesme i svirke bez stilizacije, ravnopravno sa, na primer, srednjovekovnom ili renesansnom muzikom. Apsurd je da se za tradicionalnu pesmu vezuju atributi "zastarelo", "prevaziđeno", da je potreba za njenim očuvanjem okarakterisana kao relikt romantičarskih pogleda na svet, a da se kao ključni "argument" za njeno zanemarivanje poteže "otkriće" da, zaboga, živimo u 21. veku. Na taj način se, kad su u pitanju muzike drugih istorijskih perioda, pa i muzike koje pripadaju tuđim tradicijama, nikada ne govori.

Savršenstvo tradicionalnih formi ima u sebi dimenziju bezvremenosti, i toga su svi veliki stvaraoci bili svesni. Ovde se, zapravo, zalažem za oslobađanje ovog muzičkog žanra od ideoloških konotacija i za nastavak njegovog života kao MUZIKE vredne pažnje.

Sanja Ranković: Teško je predvideti šta će imati primat u budućnosti. Smatram da će duže opstati onaj pravac koji bude imao iskrenije i ubedljivije izvođače. Može se postaviti i pitanje — da li će degradirati world music? Da li će na svom vrhuncu doživeti dekadenciju? Zašto se uvek od tradicionalne muzike očekuje da nestane? Pitanje opstanka tradicionalne muzike svakog naroda za mene je kao postaviti pitanje da li će se ljudski rod odreći LJUBAVI... Bojim se da će mediji dosta uticati na formiranje ukusa ljudi. U moru informacija koje svakodnevno dobijamo jureći kroz sopstveni život suviše dozvoljavamo da neko drugi utiče na naše mišljenje a da toga nismo ni svesni.

Moje lično mišljenje je da će uvek biti poklonika nove muzike, ali i tradicionalne, samo je pitanje u kom obimu.

Etnoumlje: Da li ste za ovih šesnaest godina postojanja sastava Moba, a kao osobe koje u muzici imaju i teorijsko i praktično znanje i iskustvo, i koje zvučni deo našeg folklornog nasleđa drže "u malom prstu", ikada pomislile ili bile radoznale da probate da se "igrate" sa srpskom tradicionalnom narodnom muzikom, da je na neki svoj način obradite, aranžirate, da je "pomešate" sa nekim drugačijim zvukovima?

Jelena Jovanović: "U malom prstu"... daleko od toga! Ne, za sada nisam imala potrebu za tom vrstom iskoraka — toliko je toga što od samog našeg muzičkog nasleđa još treba upoznati — mislim, upoznati na živ, praktičan način... za sada je svako novo saznanje propraćeno zanimanjem za "obraz", za "lik" te muzike, i poštovanjem prema njemu, tako da nema mesta, ni vremena za improvizacije i "igru" s tim. Za sada...

Znate, krajem osamdesetih godina, na međunarodnom seminaru za makedonske narodne igre, koji je na Prespi držao veliki igrač, koreograf i gajdaš Petre Atanasovski, a koji sam i sama pohađala u nekoliko navrata, pojavio se jednom turista iz Amerike koji je već trećeg dana seminara počeo da se snebiva i negoduje što svi polaznici tako disciplinovano slede pravila za svako oro. "Ja bih", govorio je, "voleo da malo nešto PROMENIM, da moje telo ima mnogo veću slobodu... Osećao bih se mnogo bolje...". Iako u to vreme sasvim mlada, bila sam zgranuta — čovek je u prilici da uživo sluša i gleda jednog pravog majstora igre, izvanrednog nosioca orske tradicije, a nije u stanju da ceni bogatstvo koje je u prilici da dobije; ništa mu ne znači etos te igre; nema predstavu o značenjima koja se kriju iza igračkih obrazaca, iza telesnog stava; potpuno je nesvestan da se ta značenja mogu otkriti samo sopstvenom otvorenošću i baš kroz tu disciplinu, koja mu je tako mrska... Bilo mi ga ja beskrajno žao.

Sanja Ranković: U svom muzičkom razvoju imala sam fazu kada sam pravila takve pokušaje. Pevala sam u okviru nekih projekata i ostvarila saradnju sa divnim muzičarima ali moram priznati da što sam više saznavala o tradicionalnoj muzici to mi je bilo sve apsurdnije da intervenišem na nečemu što je skladno. U periodu dok sam se "igrala" osećala sam blagu nelagodnost jer to nisam bila JA. Nisam se u tome prepoznala i pronašla kao što se pronalazim u tradicionalnom zvuku.  

Etnoumlje: Kakvi su Vaši lični utisci o domaćoj world music sceni? Da li u tom svetu ima izvođača, grupa, aranžera, muzičara, pevača, instrumentalista koje biste vi izdvojili u pogledu muzikalnosti a posebno stručnosti i odnosa prema tradicionalnoj muzici?

Jelena Jovanović: U pogledu odnosa prema narodnoj pesmi i umetničkih dometa, lično bih uz pohvale izdvojila rad Branke Vasić i Vlade Maričića; poštovalac sam prirodnog pevačkog dara i intuicije Pavla Aksentijevića, a izuzetno cenim vanredno darovitu, vrednu i hrabru Svetlanu Spajić. Kad je reč o stručnosti, to je neko sasvim drugo pitanje, koje, čini mi se, ne spada ovde! Izuzetak je, naravno, ličnost Miloša Nikolića, koji na krajnje odgovoran način, inteligentno i sa velikim darom, uspeva da muzici koju izvodi — bilo da je u pitanju pevanje ili sviranje — priđe istovremeno kao stručnjak, profesionalac, i kao izvođač: sa neophodnom dozom racija, a opet sa toplinom i pažnjom pravog umetnika.

Sanja Ranković: I ja mislim da stručnost podrazumeva jedan malo drugačiji pristup problemu a pre svega POZNAVANJE tradicionalne muzike sa svih aspekata, te ne vidim da iko sem pojedinih etnomuzikologa može kompetentno da se nosi sa tim pitanjem. Među izvođačima srpske world music scene ima veoma muzikalnih i profesionalnih izvođača od kojih bih posebno izdvojila Vladu Maričića.

Etnoumlje: Da li postoji i kakva je saradnja između vas kao i vama srodnih izvođača tradicionalne, "roots" muzike i nosioca world music žanra? Koliko se vama, članicama sastava Moba kao stručnjacima u oblasti folklora obraćaju predstavnici world music npr. u pogledu repertoara, stila itd. i s druge strane, koliko ste vi, lično, upućeni i koliko intenzivno pratite i komentarišete dešavanja i aktuelnosti na ovdašnjoj world music sceni?

Jelena Jovanović: Moba je sarađivala sa ansamblom Beogradska čalgija i sa Stefanom Sablićem, u izvođenju nekoliko gradskih pesama, koje pripadaju balkanskoj, srpskoj i jevrejskoj tradiciji. Ja sam lično sarađivala samo sa muzičarima iz oblasti tradicionalne muzike: sa članovima mladog skopskog ansambla Pece Atanasovski, posebno sa sjajnim gajdašem i kavalistom Ristom Solunčevim, zatim sa našim muzičarima na više duvačkih instrumenata — Bokanom Stankovićem i Milošem Nikolićem i sa pevačicom Bojanom Nikolić.

Kad je reč o muzičarima iz žanra world music, sa žaljenjem moram da kažem da se ponekad sa neverovatnom lakoćom obrušavaju na etnomuzikologe bez ikakvih vidljivih povoda, a s druge strane očekuju i traže od njih pomoć, sugestije, literaturu... Ne znam za slučaj da je neki etnomuzikolog tražio stručne savete od ovih muzičara; obrnutih primera ima koliko hoćete. Otuda mi je neshvatljiva netrpeljivost prema ljudima iz svoje struke, koja je ponekad čak i sasvim neskrivena, očigledna. Više puta sam se uverila da razlozi za tu netrpeljivost po pravilu leže u nedovoljnoj obaveštenosti, ali i u opštem nedostatku dijaloga.  

Sanja Ranković: Ja imam veoma kvalitetnu saradnju sa sviračima na tradicionalnim instrumentima — Milošem Nikolićem i Bokanom Stankovićem. Sarađivala sam i sa Vladom Maričićem na njegovom projektu RITUAL i moram priznati da je to za mene bilo novo i veoma korisno iskustvo. Sa ostalim izvođačima nikada nisam sarađivala i nisam mnogo upućena u to kako oni formiraju svoj repertoar. Ponekad se čini da sedimo svako na svojoj obali reke.

Etnoumlje: Bez obzira na to da li su neki muzičari odnosno muzički sastavi skloni stalnom eksperimentisanju i "menjanju" sebe ili su, naprotiv, veoma dosledni, usmereni, određeni, sasvim je prirodno da se u ovom kao i svakom drugom poslu, uvek nešto "dešava", da dolazi do povremenih, makar i jedva vidljivih promena, pomeranja, jednom rečju — razvoja. Kada pogledate unazad, na protekli period od šesnaest godina postojanja i rada, u kom smislu se razvijao muzički izraz grupe Moba?

Jelena Jovanović: Ovakvo pitanje zahteva vrlo kompleksan odgovor... Pokušaću da ga sažmem: u početku smo savlađivale probleme međusobnog usklađivanja boja glasova, zatim smo radile na upoznavanju sa pesmama koje pripadaju različitim pevačkih stilovima, ogledanju u vodećim i pratećim deonicama; veliko iskustvo predstavlja rad na različitim tonskim strukturama — nije, naime, svejedno kolika je sekunda između glasova ako pevate pesmu iz okoline Valjeva ili iz okoline Sokobanje, tonska boja je takođe drugačija, izraz, karakter... Ove pesme, sa svojim "skučenim" muzičkim jezikom, zahtevaju ogromnu preciznost i disciplinu u izvođenju.

Zato sa njima moramo biti pažljivi i ozbiljno ih shvatiti: one u sebi, u svojoj strukturi, sadrže pravilnost koja se mora dobro "raščitati" i bezuslovno poštovati; u protivnom, ukoliko se izvedu loše, pa još a kapela, potpuno su neslušljive. Tu se otvara polje vrhunskog profesionalizma u njihovoj interpretaciji.

Sanja Ranković: Moba je u svojoj ideji ista, samo je od devojčice porasla u devojku, sazrela je. Puno smo uradile na repertoaru, popravile smo neke vokalne nedostatke, sve više i kvalitetnije interpretiramo pesme sa netemperovanim tonskim potencijalom i ovladale smo novim oblicima pevanja.

Etnoumlje: Koji su trenutni angažmani grupe Moba i šta možemo da očekujemo u narednom periodu? Možda neko novo audio-izdanje, koncert, projekat...?

Jelena Jovanović: U pripremi je novi album pod naslovom "Otvor' porte", po početnom stihu jedne starinske obredne, lazaričke pesme iz vranjske Pčinje, koju je zabeležila naša koleginica Jasminka Dokmanović. Petnaest godina postojanja grupe obeleženo je jednim lepim muzičkim događajem u Beogradu, u okviru Beogradskih muzičkih svečanosti 2008: agencija Jugokoncert, na čelu sa gospođom Biljanom Zdravković, ukazala mi je poverenje i čast da budem selektor za tradicionalni nedeljni koncert narodnog stvaralaštva. Koncert je nosio naslov "Etnomuzikologija i izvođaštvo: Sloveni, Baltik, Balkan" i na njemu je, uz Mobu, nastupilo još tri ansambla kojima rukovode etnomuzikolozi, a čija je orijentacija istovetna našoj: Tris Keturioze iz Litvanije, Drevo iz Ukrajine i Ruska muzika iz Rusije. Ovaj koncert je, po mom mišljenju, bio veliki uspeh za našu sredinu, jer je pokazao, s jedne strane, visoke izvođačke mogućnosti u tradicionalnom idiomu, a, s druge strane, da ovaj muzički žanr ima sve izglede da opstane zahvaljujući kvalitetima koje sam poseduje, za koje samo treba imati dovoljno razumevanja.

U međuvremenu, Moba nastoji da u repertoar uvrsti nove pesme; paralelno se etnomuzikolozi iz Mobe bave pedagoškim radom i imaju divne, mlade sledbenike koji su, uz druge soliste i ansamble, pa i uz Mobu, nastupili na nedavnom koncertu u Beogradu pod naslovom "Arhaični muzički kôd u beogradskoj kulturnoj sredini" u organizaciji Srpskog etnomuzikološkog društva. Posećenost koncerta i atmosfera za vreme njegovog trajanja i danima kasnije pokazuju da ovakav pristup narodnoj muzici itekako ima svoju publiku, svoje poštovaoce, posvećenike, i da se kvalitet napogrešivo prepoznaje, ma u koliko malom "pakovanju" bio prezentovan kod nas.

Uvek kad o tome mislim, setim se odgovora jednog posetioca koncerta ove vrste krajem devedesetih, odgovora na anketu koju je tom prilikom sprovela Gordana Blagojević, etnolog; na pitanje zašto mu se dopadaju narodne pesme pevane a kapela, čovek je odgovorio: "Te pesme nam čine dobro, vole nas, podučavaju."

Sanja Ranković: U ovom trenutku, rad Mobe je povezan sa našim ličnim obavezama van grupe. To podrazumeva različita profesionalna angažovanja koja se dopunjuju sa pevanjem u Mobi. Ono što nam predstoji je izrada doktorskih disertacija iz etnomuzikologije. Za sada u grupi imamo jednog doktora etnologije i antropologije, Aleksandru Pavićević, i nadamo se da ćemo joj se uskoro priključiti Jelena i ja, čime bismo dodatno doprinele radu i ugledu grupe.

Važno je reći i to da je iskustvo u Mobi bilo od odlučujućeg značaja za razvoj metodologije mog pedagoškog rada na Etnomuzikološkom odseku Muzičke škole "Mokranjac". Uz to, sa zadovoljstvom mogu da kažem da su čak tri moje učenice (dve nekadašnje i jedna koja ove godine završava srednju školu) danas članice Mobe; pozvale smo ih u grupu računajući na to da će one jednog dana nastaviti da rade na očuvanju Mobe kao ideje i pokreta u cilju očuvanja srpske tradicionalne pesme.


Autor: Marija Vitas | World music
4066  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači [Izvođači drevne srpske muzike] / Pevačka grupa "Moba" poslato: Februar 05, 2011, 12:19:46 am
*
MUZIKA NA IZVORU: PEVAČKA GRUPA "MOBA"


PRODUŽENI ŽIVOT PESME

Autenticna narodna pesma pocela je da odumire zajedno sa srpskim izvornim selom. Grupa gradskih devojaka odlucila je da obicajno-obredne pesme sacuva od zaborava

"Jetrve se na dvor sabiraju". Sam naslov nedavno objavljene muzicke audio kasete kazuje da je rec o muzici s kojom se ne susrecemo tako cesto. Naziv deluje arhaicno i narodski. I to je upravo i objasnjenje...

Rec je o grupi "Moba", profesionalno pevackoj druzini sedam gradskih mladih zena koje su, ipak, odlucile da se posvete seoskim srpskim obicajno-obrednim pesmama. Clanice grupe nastoje da pesme izvode sto blize njihovom tradicionalnom obliku.

Kako su clanice "Mobe" uopste dosle do ovog muzickog materijala, upitace se svaki slusalac ove posebne i za gradsku publiku gotovo nepoznate muzike. Pesme su naucene, pre svega, na osnovu snimaka seoskog pevanja sa terena, ali i uz pomoc transkripcija. Cilj grupe "Moba" jeste da izvodi srpske pesme iz svih oblasti gde Srbi zive, ili su ziveli do nedavnih migracija. Utoliko su nastojanja "Mobe" dragocenija.

Moba oznacava obicaj, obicaj da se ljudi okupljaju da bi jedni drugima pomogli pri velikim seoskim poslovima (zetva, branje i komisanje kukuruza, zidanje kuce...). Jedan od razloga sto ansambl nosi ovo ime - isticu njegove clanice - jeste i pokusaj da se u danasnjim uslovima opste srpske razjedinjenosti prisustvom ovog narodnog izraza u javnosti sugerise postojanje lepog obicaja u nasem narodu. On podrazumeva slogu i svest o sustinskoj povezanosti kojom je uslovljen opstanak citave zajednice. Grupa "Moba" pokusava da srpske seoske pesme koje se u nasem narodu sve redje i redje pevaju ponovo restaurise, na izvestan nacin i ozivi, ili im bar produzi zivot, ucinivsi ih lakse dostupnim sirokoj publici. Ove pomalo misticne i intimne pesme pocele su da nestaju zajedno sa odumiranjem izvornog srpskog sela.

Clanice ansambla poticu, dakle, iz urbane sredine, one su etnomuzikolozi, etnolozi, jedna je profesor francuskog, jedna spanskog, a jedna student Uciteljskog fakulteta. To su Sanja Rankovic, Jelena Jovanovic, Aleksandra Pavicevic, Anastasija Ostojic, Tatjana Jovanovic, Jelena Glavas i Dragana Jovic. Zajedno su pocele da pevaju jos 1993. godine, a i dan-danas su suocene sa nedostatkom prostora za vezbanje. imao i brojna nastupanja na k Pored jos jedne audio kasete "Prioni, mobo" iz 1994. ansambl je do sada oncertima u zemlji ali i u Grckoj, na Prvom balkanskom festivalu u Solunu, kao i u Makedoniji.


M. Ognjanović
http://www.moba.rs/kultura/grupa.html
4067  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Milan Timotić (1908—1988) poslato: Februar 05, 2011, 12:14:34 am
**
IZ DNEVNE ŠTAMPE


MILAN D. TIMOTIĆ BATA

Posle duge i teške bolesti ispustio je svoju plemenitu dušu u nedelju 13 novembra 1988 godine — Milan Timotić.

Milan je poznat srpskoj emigraciji kao Milanče, koji je ceo svoj život posvetio pesmi. Ako može za nekoga da se kaže: "Ko peva zlo ne misli", to je moglo sa sigurnošću, da se kaže za Milana. On je svoje misli, svoju ljubav prema Srpstvu izražavao kroz pesmu. Pevao je i uveseljavao ljude gde god je stigao, mogao i bio pozvan. Pevao je na mnogim priredbama, zabavama, banketima, koncertima i sedeljkama. Pevao je i bez nagrade, najčešće sa rečima: "Za tvoju i moju dušu".

Milan je živeo u Čikagu, gde se i oženio sa poznatom pianiskinjom Džoen.

Za sobom je ostavio ženu, rođake u Srbiji i mnogobrojne prijatelje.

Duši, dragog nam Milana, želimo rajsko naselje a njegovoj supruzi i mnogobrojnoj porodici, naše iskreno saučešće u velikom bolu.

Uređivački odbor
Glas Srbije
godina VIII broj 85
februar 1989


~ ~ ~




Milan Timotić ili "novi Mijat", ime koje je stekao već kao student.


Fotografija: Tamburitza 78[/size]

[postavljeno 06.11.2008]
4068  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Milan Timotić (1908—1988) poslato: Februar 05, 2011, 12:14:14 am
**
IZ DNEVNE ŠTAMPE


MILAN D. TIMOTIĆ BATA





Bečka publika i kritika oduševljeno su primili
Timotića na njegovom prvom koncertu u Beču


~ ~ ~

MILAN D. TIMOTIĆ

G. Milan D. Timotić koji peva, u petak 27 februara u 20 časova, uz pratnju gitara. Toplota glasa koja se oseća u pesmama g. Timotića poznata je pretplatnicima Radio stanice. na programu od petka su sedam pesama: "Kad se setam", "Radna alma", "Pod Tuzlom se zeleni meraja", "Razbole se grivna", "Nema jada ko kad kiša pada", "Ovce čuva" i "Moj jarane".

G. Timotić, koji se da videti u veselim društvima, student je prava. Rođen je 1908 g. u Banovom Polju kod Šapca. U Beogradu, kao student živi dve godine, a za to kratko vreme uspeo je da stekne ime "novog Mijata Mijatovića".


27. februar 1931.

[postavljeno 16.05.2008]
4069  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Milan Timotić (1908—1988) poslato: Februar 05, 2011, 12:13:38 am
**

Milan D. Timotić Bata  
"Za moju i tvoju dušu"


SAMA SEDI I DUŠMANE KUNE

Aj, sama sedi, aman,
i dušmane kune:
Aj, bog ubio, aman,
ko nas rastavio.

Oj, koren grizo, aman,
s lista vodu pio!
Aj studen kamen, aman
pod pasom nosio.

Oj, studena mu aman,
srce u njedrima!
Aj, kamen bio, aman
ko ga je rodio.
Oj, u sinji se
kamen pretvorio.





RAVNO POLJE, ŽAO MI JE NA TE

Ravno polje,  
žao mi je na te;
što moj dragi
otide ni za te.

On je majko bekrija,
bekrija i delija.
On je majko sve!
On je majko bekrija,
bekrija i delija.
On je sve i sva!


Ja se za njim,  
jabukama bacam
a on na me
ni kamenom neće.




OJ TI MICO, PEVAČICO

4070  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Milan Timotić (1908—1988) poslato: Februar 05, 2011, 12:13:21 am
**


PESME IZ MILANOVOG BOGATOG REPERTOARA



Od 1929 — 1933 godine Milan Timotić snimio je sledeće pesme:

01. Kad je bilo noću u ložnici
02. Služim caru
03. Oprosti mi mila mati                                                          
04. Jednu noć samo                    
05. Magla padnala
06. Oj ti Mico pevačico
07. Kad mi pišeš mila mati
08. Cigansko sam dete
09. Ne plači mala
10. Uspavanka
11. Adio Mare
12. Kaži mome istine ti
13. Moj se dragi na put sprema
14. Uzeh džugum i mastrafu
15. Opkladi se momče i devojče
16. Lenče popovo
17. Senkina snaga
18. Trepću zvezdice male
19. Ajde sunce zađe
20. Čekaću te
21. Ravno polje, žao mi je na te


Gramofonske ploče snimile kompanije:
— Edison Bell
— Odeon






[postavljeno 22.11.2007]
4071  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Milan Timotić (1908—1988) poslato: Februar 05, 2011, 12:13:02 am
**




MILAN D. TIMOTIĆ BATA  
(Banovo Polje, 1908 — Čikago, 13.11.1988)

Milan Timotić, za prijatelje Bata, rođen je 1908. godine u Banovom Polju, u Mačvi. Nakon završena četiri razreda gimnazije u Šapcu, odlazi u Beograd gde završаva prava i radi kao opštinski službenik.

U Beogradu je započeo uspešnu muzičku karijeru. Bio je stalni član Kraljevske opere. Negujući narodnu pesmu, muzička uprava Beogradske radio stanice uvela je novinu. Naime, pored poznatih radio pevača, narodnu pesmu su mogli interpretirati i naši najbolji operski pevači. U to vreme, Milan Timotić je bio jedan od najpopularnijih pevača sa prostora Kraljevine Jugoslavije. Zbog sličnosti interpretacije sa Mijatom Mijatovićem dobio je nadimak "Novi Mijat".

Rat je dočekao služeći vojni rok u Bijeljini. Za vreme rata radio je u Krušiku. Bio je oženjen sa Milenom Vuković. Nisu imali dece. Ilegalnim putem napustio je zauvek Srbiju. Jedno vreme je boravio u Salzburgu, potom u Beču. Na prvom solističkom koncertu arija i pesama pod protektoratom Branka Lazarevića, našeg poslanika, bečka publika i kritika oduševljeno su ga primili. "Publika se ponašala kao prilikom otkrivanja jednog novog tenorskog fenomena". Veliki bečki listovi najpohvalnijim rečima pisali su o Timotiću, upoređujući ga sa Ričardom Tauberom i Šmitom. Nakon uspešne karijere u Austriji, odlazi u Njujork da bi se potom trajno nastanio u Čikagu. U međuvremenu se razveo.

Godine 1959. upoznao je 25. godina mlađu pijanistkinju Joan Cornell. Venčali su se dve godine kasnije. Zajedno sa Džoen priređivao je brojne koncerte širom Amerike i uporedo je snimao za firmu gramofonskih ploča "Balkan". Zbog zdravstvenih problema sa srcem Milan i Džoen su tokom zimskih meseci boravili u Kaliforniji.




Milan kao dever kod Vesić Drage i Mladena
Bogatić, 1928. godine (iz privatnog foto-albuma)


Za zagrebački "Edison Bell", snimio je više ploča: "Služim cara", "Magla padnala", "Kad je bilo noću u ložnici", "Oj ti Mico, pevačico" uz pratnju kapele Paje Todorovića i harmonikaša i kompozitora Kostice Stanisavljevića.  

Imao je izuzetno bogat i raznovrstan repertoar, od popularne operske arije do narodne pesme. Na njegovom repertoaru nalazile su se, između ostalih, i pesme: "Kad mi pišeš mila mati", "Adio Mare", "Ne plači mala", "Moj se dragi na put sprema", "Ravno polje, žao mi je na te", "Ajde, s'lnce zajde", "Cigansko sam dete", Oprosti mi, mila mati", i "Opkladi se momče i devojče". Njegovo bogato muzičko stvaralaštvo još uvek je nedovoljno istaženo.

Preminuo je 13. novembra 1988. godine u Čikagu, u 81. godini života.


Angelina, 22.11.2007.
4072  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Sofka Nikolić (1907—1982) poslato: Februar 05, 2011, 12:11:57 am
*

SOFKA POČIVA U GROBU BEZ BILJEGA


Kada je Sofka pjevala u Mostaru "Eminu" ostarjelom Aleksi Šantiću, okolnim ulicama se nije moglo proći, a kada je u Sarajevu, u Hotelu "Evropa", pjevala "Kolika je Jahorina planina", nije bilo dovoljno stolica za sve goste...

U Parizu, dok je snimala prvu ploču, Sofkini obožavaoci provalili su vrata na studiju, pa im je ona bez muzike zapjevala... U beogradskoj Skadarliji gosti su plaćali dukatima da piju vino iz njenih cipela... Sve su to Sofkini tragovi i sjećanja svih, jer su je svi i znali.

Bilo je to vrijeme njenog meteorskog uspona — Njujork i Rudolf Valentino, Madrid, Beč, Berlin, London, Rim — pa opet Beograd. Sofkinu pjesmu "Cojle Manojle" pjevali su svi šegrti i kalfe, a kasnije i majstori.

Daira u njenim rukama zvečeći su drhtala — drhtala je to Sofkina duša.

Pred Drugi svjetski rat od tuberkuloze u Banji Koviljači razboljela se njena kćerka Mariola. Spasa joj nije bilo. Utihle su Sofkine daire. Mariolu je balzamovala i sahranila u novoizgrađenu kapelu kod ulaza u bijeljinsko groblje Pučile. Iznad kripte postavila je četiri porculanske kćerkine fotografije. Na dvije je ona sa Mariolom i to je sve što podsjeća na legendarnu Sofku.

Legenda je samovala i tugovala u Bijeljini. Govorila je: "Tuga je da se tuguje, pjesma je da se pjeva". Svakodnevno je odlazila u kapelu i dugo sjedila u kripti pored balzamovanog Mariolinog tijela.

Tu je bila i kada su 1968. godine snimali film o njoj. Od nekadašnje slave ostale su samo požutjele fotografije i jedna okrnjena gramofonska ploča. To je jedino mogla da pokaže filmadžijama i da im priča o dairima, Skadarliji, o uzavreloj Evropi, o pjesmi... O svojoj tragediji je ćutala. Uspjeli su samo da je snime kako s buketom cvijeća ulazi u bijeljinsko groblje.

Prije dvadeset i šest godina, bolesna i skrhana, posjetila je Zvornik — mjesto u kojem je počela njena slava. U susjednom Malom Zvorniku mjesni fotograf Slobodan Alanović načinio je njenu posljednju fotografiju. Sa Drine otišla je u starački dom i tamo se upokojila.

Sahranili su je pored kćerke. Cio dan je lila kiša — plakalo je i samo nebo nad Bijeljinom za ovom jedinstvenom i neponovljivom ženom. Ulaz u kriptu je betoniran. Oko kapele počivaju Sofkina braća, muž Rade i rođaci. Samo se još stari Bijeljinci sjećaju da je i legenda sahranjena u toj kapeli. Za koju godinu znaće samo još poneko.

Ispred kapele neko od njenih obožavalaca upali joj svijeću! Iza toga ostane samo barica voska. Nedavno je Sofki svijeću zapalio, takođe legenda, ali našeg putopisnog novinarstva, Kamenko Katić. Dok je snimao emisiju o Sofki plamičak na svijeći je plazucao na pragu kapele u kojoj ona i dalje počiva u neobilježenom grobu.

Bijeljinci su, doduše, dali Sofkino ime jednoj dugoj, uskoj i krivudavoj ulici...

Nezaboravno je  vrijeme Sofkinog  meteorskog uspona — Njujork i Rudolf Valentino, Madrid, Beč, Berlin, London, Rim — pa opet Beograd...

Sofkinu pjesmu "Cojle Manojle" pjevali su svi šegrti i kalfe, a kasnije i majstori. Daire u njenim rukama zvečeći su drhtale — drhtala je to Sofkina duša.


Tihomir Nestorivić
04.07.2008.
4073  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Sofka Nikolić (1907—1982) poslato: Februar 05, 2011, 12:11:38 am
**

KAKO SMO GLASOM OSVAJALI ZLATO

Srpska predratna muzika osvajala je publiku širom sveta. Zlatno doba naše narodne diskografije trajalo je između 1927. i 1934. godine, a najpolularniji naš predstavnik bila je Sofka Nikolić

Beograd, rani XX vek — Već preksinoć Sofka je prestala da peva u Beogradu. Obožavaoci njenog glasa i njenih "sevdalinki", koji su ovde mnogobrojni uzalud su preksinoć čekali kod "Potrošačke Zadruge"... da se pojavi. Paja (njen suprug i prateći vilionista, prim. aut.) hteo je da se Sofka lepo odmori da bi joj u Parizu, gde treba reprezentovati, glas bio odmoran i svež.

Ovako su pisale beogradske novine uoči odlaska najpopularnije srpske predratne pevačice Sofke Nikolić u Pariz, gde je snimala albume. Sofka je inače, predstavnica zlatnog doba naše narodne diskografije, koja je trajala između 1927. i 1934. godine.


PREDRATNA ZVEZDA

Muzika koju danas nazivamo starogradskom u Srbiji počinje da se snima oko 1900. godine, mada postoje neke indikacije da je počela i nešto ranije. U bogatoj diskografskoj industriji, tokom tri, četiri decenije snimalo je oko 400 pevača. Grub prekid predstavljala je pojava radija, koji je do 1934. godine sa scene potpuno skrajnuo diskografiju - objašnjava Saša Spasojević iz Borče, koji se već decenijama bavi istraživanjem predratne muzike i kolekcionarstvom.

Predratna narodna muzika je, poput današnje novokomponovane, u Srbiji bila veoma popularna, a od pojave Sofke Nikolić u Beogradu je porasla cena kafanskim pevačicama. Sofka je bila naša najveća predratna estradna zvezda, počela je da snima 1927. godine; snimila je više desetina ploča, pevala je u Skadarliji, kao i u ostalim eskluzivnim srpskim kafanama 20. veka. Jednom rečju, bila je prava zvezda — obožavana od naroda, koji se čak nije libio da je čeka ispred kafane uprkos najavama da je otputovala za Pariz. Toliko obožavanje Sofki je donelo i veliku zaradu.

Sofka je na vrhuncu slave za samo jednu noć dobijala 1.000 dinara, a tih godina je dnevna novina "Politika" koštala samo dinar. Operske pevačice nisu toliko dobijale ni za mesec dana. Sa 10.000 prodatih ploča, Sofka je dobila "Zlatnu potkovu" u Parizu i ponela titulu najtiraznije pevačice u dotadašnjoj istoriji. Ispred nje je sa sličnim tiražom u Evropi bio samo Enriko Karuzo, proslavljeni italijanski tenor — priča Spasojević.

O Sofkinom bogastvu govori i podatak da je njena kuća bila opremljena nameštajem Luja XIV, kao i da je često putovala po Evropi...


I PATRIJARH U KAFANI

Velika je zabluda misliti da je predratna muzika bila šund kafanskog tipa.

Našu predratnu muziku uglavnom su pevali operski pevači koji su bili priznati u Evropi i koje su pratile najbolje svetske filharmonije. To su bili iskusni, popularni i vrhunski pevači koji su uporedo s operom i berlinskom filharmonijom snimali i narodnu muziku s poznatim ciganskim orkestrima, kojih je i bilo najviše. Međutim, ploče su mogli da snime samo vrhunski orkestri. Tačan broj predratnih ploča se ni danas ne zna, ali se pretpostavlja da je snimljeno vise hiljada — kaže Spasojević.

Osim Sofke Nikolić, vrhunsku slavu uživao je i Mijat Mijatović, koji je pevao italijanske šlagere, snimao na engleskom i čija je diskografija bila čak i nešto bogatija od Sofkine.

Kada bi Mijat zapevao, u kafanama bi počelo pravo bančenje. Znao je da se među gostima nađe čak i patrijarh srpski Varnava ili delegacija iz Sent Andreje, razni ministri i generali, od kojih je većina volela kafanu. I sam Mijat je u svoje vreme bio cenjen advokat — objašnjava Spasojević.

Kafanski život je bio veoma bogat i u te dve, tri decenije uoči II svetskog rata. Ipak, to je više bio boemski život nego savremena terevenka. Naravno, bilo je i kafana u kojima je muzika bila na nižem novou, kao i danas, ali su prednjačili pravi boemski restorani.

Inače, prema Spasojevićevim rečima, u inostranstvu osim Sofke nije snimalo puno nasih pevača. Većina njih je snimala u Srbiji jer su svetske diskografske kuće slale svoje tehničare na Balkan iz čisto ekonomskih razloga. Naime, na taj način je sniman daleko veći broj ploča, a uz to su ovde mogli i da prodaju gramofone.

Od pesama koje su odolele vremenu, Spasojević pominje "Kad bi znala, dilber Stano", "Igrali se vrani konji", "Zapevala bulbul ptica"...

Osim Sofke i Mijata, često je snimao i orkestar Kraljeve garde. Među poznatijima su i ciganski orkestri Dušana Popaza, Steve Nikolića, Ante Grujića. Ne treba zaboraviti ni Vojislava Turinskog i Živojina Tomića, koji su bili operski pevači, zatim Ružu Koritarku, Nadu Aleksandrović, Olgu Ilić, guslara Svetslava Tisu Jaćimovića, virtouza na fruli Adama Milutinovića Vilzona i harmonikaša Radovana Manasijevića Samovca.

Saša Spasojević se već deceniju bavi istraživanjem predratne diskografije i sakupljanjem ploča, od kojih je najstarija 103. leto. Saša je došao na ideju da uz pomoć zainteresovanih entuzijasta napravi prvu enciklopediju koja bi se bavila ovom tematikom. Nažalost, mi smo jedina evropska zemlja koja to danas nema.

Voleo bih da skupimo sva ta blaga i da tako sačuvamo istoriju. Nažalost, teško je nabaviti sav materijal, pa bih molio sve zainteresovane da mi u tome pomognu — kaže Spasojević.


Irena Radisavljević
12.08.2007.

[postavljeno 15.05.2008]
4074  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Sofka Nikolić (1907—1982) poslato: Februar 05, 2011, 12:11:12 am
*

SOFKA NIKOLIĆ


Stariji Bijljinci i Semberci se rado sjećaju i pamte ko je bila Sofka Nikolić, koja je umrla u Bijeljini u junu 1982. godine. Ova žena se još za života preselila u legendu, jer je kao izuzetna pjevačica uz slavnog Italijana Enrika Karuza, prva žena dobitnik zlatne ploče u Evropi za produkciju ploče u preko sto hiljada komada.

Bila je neprevaziđena "kraljica sevdaha", megazvijezda sjetskih pozornica, ljepotica zbog koje su ljudi gubili glave i basnoslovna bogastva. Smatrali su je čudom od pjevačice koju su zasipali uraganom aplauza na mnogim poznatim koncertnim dvoranama, od pariske Olimpije do beogradske Skadarlije.

Ova nekrunisana "kraljica sevdaha" i romanse pronijela je ljepotu naše pjesme širom Evrope na koncertnim podijumima evropskih metropola i mjesta gdje je gostovala.

U naponu i slavi svoje astralne karijere snimila je mnogo ploča u velikim tiražima u tada poznatim diskografskim kućama Pariza i Beča. O njoj pišu hvalospjeve tadašnje novine, i o njoj govore kao o muzičkom čudu: Jugoslovenska pošta, Jugoslovenska Zastava, Vrbaske novine, Leskovačke novine, Nedeljne ilustracije, Politika, Jadranska pošta i strane novine. U svim tekstovima Sofka je, kažu oni, sjajni dragulj na muzičkom nebu Jugoslavije.

Sofka Nikolić je svoju pjevačku karijeru započela veoma rano, u svojoj četrnaestoj godini, zato su je slušali i čudili se: ni mlađe pjevačice, ni boljeg glasa i većeg talenta. Ubrzo su je zapazili vlasnici kafane "Lira". U tu kafanu su redovno svraćali predstavnici mostarske intelektualne elite, među kojima su bili redovni gosti Šantić, Dučić i Ćorović. Jedne večeri joj je tu, u baštu restorana, oduševljen njenim glasom i pjesmom, Aleksa Šantić, donio tekst svoje pjesme "Emina" i pjevušeći pokazao joj melodiju koju je ona sa lakoćom prihvatila i naučila. Čak su je zajedno i pjevali, jer je poznato da je Šantić bio muzički obrazovan. Tako je ta pjesma, zahvaljujući Sofki, postala poznata i van Mostara.

Sofka je tom pjesmom o ljepotici Emini ovjekovječila veliku pjesnikovu ljubav. Od toga vremena, od tadašnjeg Mostara, koji je bio centar sevdaha i pjesme, nizala su se mjesta uspješnog Sofkinog gostovanja: Sarajevo, Beograd, Zagreb, Osijek... Glas o njenoj slavi i ljepoti, a možda najviše o pjesmi i pjevanju, već je rasprostirao se preko granice i Okeana, do Amerike... Sa orkestrom koji je brojao 25 članova-a svojom pjesmom žarila i palila Beogradom.

Poslije stečene slave i reputacije u Sarajevu i Beogradu, uslijedila su gostovanja u inostranstvu: Sofija, Beč, Pariz, Madrid, Prag, Moskva, Rim, London i druge metropole. U Parizu se upoznala sa Džozefinom Beker, pjevačicom i glumcima Rudolfom Valentinom i ramonom Novarom. Bili su to dani slave, sjaja i bogatstva. Svega napretek. Snimila je brojne ploče za razne poznate diskografske kuće. Danas je, nažalost, od toga malo sačuvano.

Sa svojim mužem Pajom Nikolićem i njegovim orkestrom gostovala je svuda gdje su je tražili. Tako je bilo sve do 1939. Godine. Onda, najednom, zamrli su njeni defovi i utihnuo je njen glas zauvijek. Umrla joj je kćerka Marica, jedinica u sedamnaestoj godini, od tuberkuloze. Uzalud su bile intervencije u Francuskoj, Austriji, Jugoslaviji. Tijelo je balzamovala i za nju sagradila kapelicu na groblju, a za sebe kraj groblja na osami kuću, gdje je stanovala i provodila potpuno nov život — skromno, tiho, povučeno.
Bijeljina turizam
4075  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Sofka Nikolić (1907—1982) poslato: Februar 05, 2011, 12:10:47 am
**

O SOFKI NIKOLIĆ


"Ovdje u kapelici u bijeljanskom groblju, leži s kćerkom Maricom Sofka Nikolić, nekrunisana kraljica 'sevdaha'. Svojom pjesmom i pojavom žarila je i palila Evropom između dva svijetska rata. Njeni vefovi utihnuli su veoma rano. Samo je 33 godine imala kada kad joj je jedinica umrla. 1939. povuče se Sofka u tugovanje".

U nju su begovi i meraklije gledali k'o u čudo. Već kao devojčica, počela je pevati po vašarima. Vrlo brzo, još je bila devojčurak, iz mačvanskog Duvaništa, rođena u braku Perse i Nikole Vasiljevića, krenula je gostovati po kafanama. Prve nastupe imala je u Zvorniku u kojem se vrlo mlada udala za Paju Nikolić, šefa velikog orkestra.

Ubrzo ih dočekuje Šantićev Mostar u kojem Sofku, gde god bi kročila, prihvataju sa oduševljenjem. Bogati Mostarci nisu žalili para i dukata da čuju prijatan glas, vide lepotu i Sofkinu eleganciju. Pevala im je narodne pesme, romanse, italijanske serenade, mađarske narodne pesme. Šantića je oduševljavala izvodeći njegovu Eminu.

Posle četiri godine boravka u Mostaru, kraljica sevdaha došla je u grad 'sevdaha'. U sarajevskoj kafani 'Ruža' bilo je pretesno za Sofku. Prelazi u kafanu kod pozorišta koju je držao poznati Žarko Milanović. Prate je orkestri Pere Jovanovića i Nikole Stojkovića. Sarajlije napustaju lokale i odlaze samo u jedan, tamo gde peva Sofka.

Sarajevske age i begovi nisu stegli novac.

Deo života u Sarajavu za Sofku je označavan i po tome sto je tu rodila svoju, ćerku Milioru, Maricu, ali od milošte je zvala Miliorom.

Iz Sarajeva Sofka odlazi u Beograd. U prestonici su je čekali novi pevački izazovi. A gde bi drugde, nego u 'Skadarliji'. Mesto, gde se život živio punim plućima. U beogradskom kultnom sastajalištu pesnika, glumaca i ostalog boemskog sveta, čvrsto mesto je zauzela i Sofka. Ona im nije samo pevala, ona im je postala i ravnopravan sagovornik.

Najviše joj je odgovaralo ovo boemsko društvo književnika i glumaca. Ona je najčešće sedela u društvu sa Branislavom Nušićem, sa Tinom Ujevićem, Gustavom Krklecom, Radom Drainjcem. Od glumaca stalno društvo joj je bio 'Čica' Ilija Stanojević, Miloje Živanović, Raša Plaović.

Prisećajući se nekadašnjeg beogradskog kluba poznatih, Sofka je pričala: 'Nušića se sećam po duhovitosti. Čim bi sela za njegov sto ispričao bi nešto što je bilo dovoljno da se smejemo celo veče. Dovodio me je u situaciju da sam se mučila kako da se uzdržim od smeha kada ga pogledam za vreme pesme. Nikad nije ponovio stari štos. Bio je nepresušni izvor šala i dosetki.'

Sofka Nikolić je promenula dotadašnji bahati odnos vlasnika kafana prema pevačicama. I još bahatijih gostiju. Ona je bila pojava u svakom pogledu. Štampa joj je poklanjala veliku pažnju. Za kratko vreme zaradila je veliki novac, kupila veliku kuću u Beogradu i opremila je raskošno.

A kako se živelo u toj Sofkinoj kući?"...


Autor teksta nepoznat

[postavljeno 24.11.2007]
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »