Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
3826  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Olivera Katarina (1940) poslato: Februar 05, 2011, 09:27:01 pm
*
OLIVERA KATARINA


ŽENA SA VITEŠKIM SRCEM

Kao interpretator izvornih narodnih pesama i ciganskih romansi održala je više od stotinu koncerata širom sveta. Pevala je i izvornu muziku i francuske šansone, a njena pesma Sedim u jednom pariskom lokalu postala je antologijska. U čuvenoj francuskoj "Olimpiji" održala je 72 uzastopna koncerta kojima su prisustvovale sve vodeće francuske zvezde filma i muzike toga vremena, a dva puta je svojim koncertima zatvarala Filmski festival u Kanu. Jača nego ikada, žena impresivne biografije i zadivljujuće lepote, sa osmehom na licu, bez treme, čeka 19. jun kada će u Sava centru održati spektakularan koncert.

Decenijama sam želela da imam koncert, ali nisam mogla da dobijem ničiju pomoć. Nijedna institucija, Ministarstvo za kulturu, koje me ni sada nije podržalo, niti neka državna institucija, nikada mi nije pomogla. Međutim, sve počinje sa filmom Čarlston za Ognjenku i rešenošću Uroša Stojanovića da se vratim dostojanstveno kako smatra da zaslužujem. Uroš je imao želju da se koncert prikaže posle premijere, ali opet su sredstva bila u pitanju.

STALNO NAILAZIM NA PREPREKE

Začuđeno pitam kako to da nema reklamu na televiziji, jer njeno ime to svakako zaslužuje.  — Uvek su me tražili u svetu, gde sam imala poštovanje, a ovde su me omalovažavali i potcenjivali. Kako sam mogla pre dve godine, uz oduševljenje Marine Abramović, koja je plakala skoro jedan sat dok sam pevala, da osvojim publiku u Americi, a ovde nailazim na toliki otpor i hladnoću. Veoma bih volela da znam ko je ta Šuša? Jedino po čemu se čulo za nju je to što je realizovala Evroviziju. I tu smatram da nije dobro iskorišćena prilika, trebalo je mnogo više da se izreklamira Srbija, da se pokažu sve lepote naše zemlje. E, tada sam čula za tu Šušu koja je odbijala da potpiše ugovor sa kućom Blue sound, koja mi organizuje koncert, da njega televizija snimi, kako bih mogla da dobijem kakvu-takvu reklamu. Tada sam shvatila da je ona urednik muzičkog programa RTS-a i to je odgovor zašto mene ovih godina nije ni bilo u drugim muzičkim emisijama. Voljom jedne anonimne žene, iza koje ne znam šta stoji, sem tog kičastog programa koji sada dižu u nebesa. Zar nije sramota za Srbiju da imam tolike prepreke i dan-danas, posle 30 godina? Da niko nije rekao: "Dozvolite joj da se dostojanstveno predstavi publici".

ZA OLIVERU ZNA CEO SVET

I pored toga što se reklama ne vrti na televiziji, činjenica je da je interesovanje za koncert Olivere Katarine veliko. Pitam je šta misli, da li će Sava centar biti pun tog 19. juna.

Mislim da ću napuniti Sava centar. Pogledajte samo šta je sve pokačeno po gradu: koncert Hulija Iglesijasa i još nekih stranaca, kojima se mi večito udvaramo. Oni su uvek dobrodošli, u njih se ulažu ogromna sredstva. Mi smo jedna od najsiromašnijih zemalja, ali, eto, imamo sredstva za Madonu, a ni dinar nemamo za srpsku umetnicu koja predstavlja srpsku kulturu.

Posle tri decenije izolacije, konačno će hrabro i dostojanstveno stati pred vernu publiku koja joj je sve ove godine pružala podršku i reči utehe. Ipak, najviše je raduje činjenica da mladi ljudi na internetu razmenjuju informacije o njenim filmovima, pesmama, slikama.

Moram da priznam da mi se duša raduje jer je istina o meni doprla do mladih ljudi, koji su stali na moju stranu. I pored mog nestanka od trideset godina, mladi se interesuju za mene i moj život. Pa i vi, novinari sa kojima ovih dana razgovaram, svi ste mladi i mnogo vam hvala što me podržavate. Eto, recimo, mom kolegi, ministru za kulturu nije palo na pamet da me podrži, treba da pišem neke dopise, da molim njegovo visočanstvo. Pa zar on nije glumac, zar on nema dovoljno svesti da jednog umetnika posle trideset godina treba podržati? Ili stvarno misli da je bogomdan, da je najveća zvezda koja ne može da se spusti na moj nivo, da o meni razmišlja? On je lokalni glumac, to mora da zna, za njega u svetu niko ne zna, za mene svet zna. Možda ovo grubo zvuči, ali stvar je dovedena do apsurda i ja ne mogu drugačije da reagujem.

KONCERT POSVEĆUJEM SINU

Koncert posvećuje sinu jedincu Manetu, koji je svih ovih teških godina bio uz nju, koji je deo njene borbe. Takođe, ovim koncertom Olivera želi da slavi život i zato obećava da će biti radosti na sceni.

Moj koncert je namenjen onom narodu koji me je držao u srcu svih ovih godina, koji me nije zaboravio. Onoj divnoj našoj seljanki koja na Kalenić pijaci prodaje povrće, mojim dragim Romima. Želim i oni da dođu. I svi ljudi koji su me sretali na ulici i često plakali i govorili mi da budem jaka, da izdržim, da ću pobediti jer ima Boga. Na koncertu će biti evropskih pesama, trubača, kolo i romske muzike, koju obožavam. Volela bih da mi dođu i stari Beograđani, a znam da će doći moja generacija sa kojom sam maturirala u Petoj beogradskoj gimnaziji. Pre svega, dugujem zahvalnost monasima sa Svete gore. Svest da se oni svakodnevno mole za spas moga sina i mene, to je nešto što me je mnogo snažilo da ovo izdržim, a da ne poludim ili, ne daj bože, podignem ruku na sebe.

ČUVAR SRPSKIH IZVORNIH PESAMA

Ovih dana Oliveru svi pitaju ima li tremu, ali ona stalno ponavlja da se oseća neverovatno mirno, jer je temeljno radila.

Išla sam redovno u Niš, gde sam imala divne uslove. Bilo je dana kada sam i po osam sati punim grlom pevala. I sama sam se čudila odakle mi ta snaga. Dobro sam se pripremila, toliko sam dugo ovo čekala i nemam tremu. Koncert režira Gorčin Stojanović, čovek koji ima veliko iskustvo, tu su dve divne devojke koje će mi biti prateći vokali, ansambl Groš, ali i predivni hor niškog SKC-a. Verujem da će sve biti dobro, samo mi je žao što se neki koji ne bi smeli da se prave gluvi, ne odazivaju.

Ne možemo da ne spomenemo njene snimke izvornih narodnih pesama: Alaj mi je večeras po volji, A što ti je mila kćeri, Đelem, đelem, Niška banja, ali i šansone: U ime ljubavi, Ljubav, aj mi o ljubavi, Budi moj, Nikad ne zaboravi dane naše ljubavi, Šošana... Pitam kojom pesmom će otvoriti koncert. Sa osmehom kaže da neće to da otkrije, ali obećava da će biti specijalnih iznenađenja. A koja joj je pesma najdraža, Olivera kaže:

Postoji pesma koja je postala svetski hit u mom izvođenju u filmu Skupljači perja Đelem, đelem. Naravno, postoje i neke druge pesme za koje sam mnogo vezana, na primer Šu, šu. Tada se nije smelo pominjati ništa o Srbiji i to je bio jedan tajni znak, šu, šu i svi znamo na šta se to odnosi.

JA SAM ROĐENI BORAC

Olivera poručuje svima koji će doći na koncert da pevaju sa njom iz sveg glasa, jer će joj to dati krila.

Želim da im poručim da se ne ustežu, da me spontano podrže, jer će mi to dati još više žara i snage. Ne želim da se ukoče i da budu stegnuti, molim ih da budu spontani.

Upitala sam ovu ženu izuzetne snage i energije, misli li da njeno vreme ponovo dolazi.

Potpuno sam svesna koliko imam godina. I zato ni ovaj koncert ne može mimoići jedna molska vertikala. Ipak, svako ko me bude slušao, u sebi će nositi svest da trideset godina ovaj glas nije mogao da se čuje. To je velika srpska sramota. Ipak, boriću se dalje, ja sam rođeni borac. Nisam nimalo ustuknula, iako je bilo mnogo padova i sudara sa samim sobom, jer toliko te raspamete da te skoro ubede da si beznačajan, da nemaš svoje mesto pod suncem. Njega su zauzeli neki drugi ljudi, a ti možeš samo pod zemlju. Ubede te da ne vrediš ništa. Ipak, to su bili samo trenuci iz kojih sam samo izranjala moćnija i snažnija. I spremnija za sledeću bitku. Ja sam jedna žena, koja nije na konju i nije vitez, ali koja nosi viteško srce.


Autor: Milica Prelević | 09.06.2008. | Stil magazin
3827  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Olivera Katarina (1940) poslato: Februar 05, 2011, 09:26:34 pm
*

MANE I JA, DVA RATNA DRUGA

Posle tri decenije mraka Olivera Katarina je stala pred kamere i odigrala fantastičnu ulogu Velike boginje koja je pobrala najbolje kritike i najviše aplauza i sinu Manetu ispunila davno dato obećanje

Posle premijere Čarlstona za Ognjenku kritičari su rekli da je vratila dostojanstvo ženskoj ulozi na našem filmu. Salvador Dali rekao je davno posle njenog koncerta: „Doživeo sam pravi požar dlanova od aplaudiranja Oliveri posle koncerta u 'Olimpiji'", a Timoti Bajford oduševljeno je zaključio: "Nemojte biti tužni što vas nema, vi ste već legenda kao Greta Garbo". Kada sam došla kod Olivere, sa osmehom mi je otvorila vrata novog doma u kojem živi sa sinom. Njena najveća želja se ispunila, njen sin Mane se vratio u Srbiju. Pobedili su.

Kako ste se osećali posle trideset godina izolacije kada vam je Uroš Stojanović ponudio ulogu u filmu Čarlston za Ognjenku?

Kada sam videla da je moj lik krajnje neobičan i zanimljiv, prihvatila sam ulogu. Uroš je prema meni bio više nego pažljiv i zaista se ophodio sa velikim poštovanjem, prosto sam dobijala krila dok sam radila sa njim. Pevajući sam snimila tu ulogu koja je zahtevala mnogo snage. Urošu želim veliku svetsku karijeru i ubeđena sam da će je on i postići. Bilo mi je drago što će koristiti i mene kao pevačicu, moj glas i što će kompoziciju za mene pisati čuveni Umebajaši. Sve je to obećavalo jedan uspešan povratak i s velikim oduševljenjem smo snimali taj projekat. Ipak, dugo se čekalo do premijere filma, čak sam se pitala da li sam ja ukleta, da li će nešto krenuti naopako pa da film ne izađe uopšte.

Kakve su vas emocije preplavile posle premijere?

Bilo mi je veliko zadovoljstvo kada sam sa sinom prošetala crvenim tepihom, jer sam osetila da sam ispunila obećanje koje sam mu pre mnogo godina dala u emisiji Marine Rajević kada sam rekla: "Mane, sine, pobedićemo!" I to sam stvarno doživela kao ispunjenje date reči svom sinu koji je mnogo propatio zbog svega što se sa mnom dešavalo, sve se prelamalo kroz njegov život.

Šta biste voleli da vam se desi posle ovog velikog povratka: novi film, koncert...?

Veoma bih volela, i ne mogu da shvatim da mi to do sada nije omogućeno, da napravim veliki koncert u Beogradu. Smatram da sam posle trideset godina to i zaslužila. Toliko ima smešnih pojava koje pevaju na svakom koraku, a onima koji zaista vrede ova zemlja ne omogućava tako nešto. Očekujem da će Ministarstvo za kulturu učiniti nešto povodom toga, da će omogućiti da se umetnici bave umetnošću, a da zabavljači zabavljaju. U svetu sam na najuglednijim mestima mogla da imam koncerte, zašto onda ne mogu i u Beogradu? Ali, kako da odem u to ministarstvo kada znam da me je neko izbrisao sa spiska za nacionalnu penziju, iako me je udruženje kandidovalo. Kako onda mogu nešto da tražim i da očekujem, iako imam apsolutnu podršku naroda, što doživljavam svakodnevno. Narod jedva čeka da se pojavim sa jednim koncertom, što se i videlo na premijeri filma kada se aplauz prolomio samo na zvuk moga glasa. Ne razumem zašto onda neko nema sluha za to, kako nekome mogu nebrojeno puta da daju enormne sume, a ja ne mogu da dobijem za jedan koncert, ne mogu to da shvatim.

Oduvek ste žarko želeli sina. Dok ste bili u vezi sa Ratkom Draževićem, on vam je govorio da ne treba da se ostvarite kao majka. Ipak, materinstvo ste stavili ispred karijere, što je danas retkost.

Ratko je znao da kaže da svaka žena može da bude majka, ali samo je jedna Olivera i da umetnica treba potpuno da se posveti umetnosti. Taj materinski poriv u meni je bio toliko jak. Nije me zanimala svetska karijera i zato sam i pobegla iz Rima i prekinula svoj uspon u svetu da bih postala majka. Ne kajem se, jer kada se žena ostvari kao majka, ona je bogatija i kao ličnost i kao umetnik. Uvek bih materinstvo stavila ispred karijere.

Ubrzo posle udaje za Miladina Šakića ostali ste u drugom stanju. Kako ste se osećali kada ste saznali da će vam se ispuniti najveća želja?

To je bila najveća radost za mene. Toliko sam bila srećna kada sam rodila sina, i danas sam srećna što ga imam. To me ispunjava. Dužnost svake žene je da se realizuje kao majka, a danas se, nažalost, može čuti među mladima kako je važno ostvariti se, imati karijeru, uspeti, uspeti i samo uspeti... Šta je to, uopšte, uspeh? Kada sve to dođe do nekog nivoa, shvatite kako uspeh ništa ne znači ako nemate normalnu porodicu, ako nemate dete kojim ćete produžiti život. Naše mlade devojke greše što odlažu udaju i trudnoću. Mladost prođe, uspeha se zasitiš, a materinstvo je nešto najlepše na svetu, to oplemenjuje ženu. Pa, kako bi izgledao moj život da nemam sina? Mene ne bi mogla da ispuni samo karijera i te uloge. Vidite kako su se tu dešavale razne stvari, kao što su se i meni desile, da se ta karijera iz potpuno neobjašnjivih razloga sruši. Da sam bila sama, ne znam da li bih izdržala, sigurno bih na neki način prepukla. Osećanje odgovornosti prema sinu me je držalo u snazi, on je bio veliki motiv da se borim i da izdržim.

Danas se mnoge žene plaše porođaja. Da li je to bio slučaj i sa vama?

Uopšte se nisam plašila, za mene je sve to bilo nekako prirodno. Danas se žene boje svega i svačega, viška kilograma, neće da doje da im se ne opuste grudi... Pa šta i ako se malo opuste grudi, da li je to tako velika tragedija? Mnogo je lepše kada možete da nahranite svoje dete, kada ono dobije zdravlje preko tog mleka. Danas mnoge žene neće ni da doje i to je jedan satanski egoizam koji je sa Zapada stigao kod nas, žene misle samo o sebi, ne misle o svom porodu, o produženju vrste. Ne završava se sa nama svet, on treba večno da živi. Kakav je to satanizam da žene neće da rađaju i da doje? Mnogo mi je žao što majke nemaju dovoljnu svest, nego čujem da za maturu kao poklon svojim kćerkama daju da ugrade silikone. To je strašno, treba sve činiti da se tim majkama podigne svest, da ne prave od svoje dece invalide. Zašto bi se mlade devojčice sekle i ugrađivale te strane materije u telo, čemu to ludilo i teror mladosti i lepote? Lepota nije samo u pravilnosti tela i lica, lepota je pre svega u zračenju duše i duha. Mnogo pametnije bi bilo kada bi te majke radile na oplemenjavanju svoje dece, da ih obrazuju, uče lepoti i ljubavi umesto da paradiraju kao neke porno-zvezde.

Kako ste odlučili da sinu date ime Mane?

Želela sam da se zove kao moj svekar, Miladinov otac. Njegov deda je bio jedan divan čovek. Kada je Mane imao prijemni ispit na Teološkom fakultetu, tada mu je vladika Atanasije Jeftić, koji je tada predavao na fakultetu, objasnio da to ime potiče od Emanuil, od imena Hrista.

Mane je rano ostao bez oca. Na koji način ste se trudili da mu nadomestite taj gubitak?

Moj Mane se postavio kao stub porodice. Kada mu je otac umro, on je rekao: "Tate više nema, sad sam ja glava porodice." Odjedanput sam videla jednu zrelost kod svog sina, koji je imao samo šesnaest godina. On je na sebe uzeo to breme, da ne nestanemo oboje. Opet, oboje smo vrlo ponosni, nismo želeli nikoga ni za šta da molimo, kao ni da se unizimo ni pred kim... Pošto sam nastojala da od njega sakrijem svoju patnju, noću sam plakala da on ne vidi. Ipak, kada nisam mogla da izdržim, kada bi me emocije preplavile i ako bih pustila suzu pred njim, on je tako strogo reagovao, grdio me je, govorio da ne smem da budem tako slaba, da ne smem da popuštam, da će moji neprijatelji uživati ako vide da sam slomljena. Govorio mi je da ne smem da budem slomljena, da podignem glavu i da se osećam superiorno, da neće da vidi da plačem. Tako je on mene bodrio da izdržim.

Niste imali lak život, čak ste posle smrti vašeg supruga morali da prodate neku imovinu da biste preživeli...

Sve što smo stekli poštenim i krvavim radom morali smo da otuđimo. To je krenulo sa vikendicom koju smo prodali pa je od toga Mane otvorio kafić da bismo preživeli. Živeli smo od toga što smo prodavali stvari iz kuće, počev od slika koje sam dobijala od naših najvećih slikara, a koje sam prodavala budzašto samo da bismo preživeli, do njegovih dukata. To je bilo strašno...

Kao ni vama, ni Manetu nije bilo lako...

I on je bio izložen pritiscima i zastrašivanju. Hapšen je svake večeri jer se neko nameračio da sruši tu kuću u Golsvordijevoj, u kojoj je bio kafić, i da na tom mestu podigne višespratnicu. Drugi kafić mu je otet od strane jednog policajca. I dan-danas se taj kafić vodi na ime njegove žene i taj kafić i danas u Požarevačkoj ulici radi. Tada je Mane shvatio da mora da ode, jer ovde ne može da radi i nemamo od čega da živimo. Tada smo prodali i stan koji je Mane nasledio od oca i koji nam, uvek naglašavam, niko nije poklonio. Bili smo prinuđeni da to prodamo i onda je Mane otišao u svet i u njemu uspeo.

Dok je Mane bio u Madridu, vi ste bili ovde potpuno sami, bez posla. Ko vam je u tim trenucima najviše pomogao?

Meni niko nije pomagao. Imala sam svoje prijatelje, koje imam i danas. Oni pripadaju građanskoj klasi koja je osiromašila i koji su i sami veoma teško živeli. Provodili smo vreme uz šoljicu kafe, tešeći jedni druge. Delili smo emocije i tugovali zajedno, ali niko mi nije prišao da mi pomogne, apsolutno niko. Nikoga čak i nije interesovalo što sam ja došla u takvu situaciju, verovatno su se neki i radovali. Od penzije koju imam ne bih mogla da plaćam stan, a selila sam se sedam-osam puta. Naravno, imala sam apsolutnu podršku svog sina, bez čije pomoći ne bih mogla da preživim.

Koliko je teško biti samohrana majka?

Naše društvo ne misli dovoljno o majkama, čak pokazuje i neku nemilosrdnost. Mene toliko nervira to što ne oslobađaju od poreza te stvari za bebe, to je stvarno strašno. S jedne strane, mi nestajemo kao narod, bela kuga nas pojede, a s druge strane, majka nema nikakve olakšice. Šokirala me je nemilosrdnost koju sam ja osetila kao žena, niko od onih koji su mogli da mi pomognu nisu pokazali ni mrvicu saosećajnosti niti su mi na bilo koji način olakšali. Niti su mi dali privremeno na upotrebu neki mali stan, ne, ja to nisam mogla da dobijem, niti sam dobila pristojnu penziju koju smatram da sam zaslužila. Nikoga se nije ticalo da li ću ja preživeti ili ću umreti, sem mog sina. Mislim da je majka ugrožena i mogu misliti kroz šta sve prolaze mlade majke koje nisu zaposlene. Ovo društvo mora da pomogne majkama ako misli da mi opstanemo kao narod, mora da ih stimuliše, vlast mora nešto energično da učini da bi se majkama pomoglo. Ja znam kako je teško podizati dete kad nemaš posao, kad nemaš stan i još ako je žena udovica, to je katastrofa.

Na koga Mane liči, čiju narav ima?

Na deda Budu, kapetana broda. On je kao orkan, ume da bude i miran, da ćuti, ali je vrlo temperamentan i impulsivan. Mane nosi gene moga oca, koji očigledno ima vrlo jake gene jer čitava familija Petrovića nosi njegove gene.

Kada smo se prošli put videle, rekli ste mi da vam je najveća želja da se Mane vrati u Srbiju. Da li vam se ta želja ispunila?

Vratio se, to mi je mnogo milo. Izdržao je osam godina, a kafić "Olivera" je postao najelitnije mesto u Madridu gde su se skupljali španski i svetski umetnici, pesnici, reditelji, glumci. Sada se ovde prilagođava, nije još počeo da radi, ali ima nameru da napravi izložbu, da se predstavi ovoj sredini. Želja mu je da otvori neki kafić kao što je imao, jer mu mnogi drugari kažu da otvori bilo gde, oni će ići za njim. Mane se u Španiji bavio i enterijerima, za šta je i dobio nagradu, i u tome je bio vrlo uspešan. Takođe, imam želju i da se oženi.

Kakvu snahu biste voleli za svog sina?

Naravno da bude naša, da bude zdrava, normalna, plemenita, da želi da bude majka i da rađa. Sigurna sam da će moj sin sve da obezbedi svojoj ženi. Volela bih da ona pre svega bude žena i majka, jer je to najlepše. Valjda ću i to doživeti. Što se mene tiče, ja bih u mišju rupu otišla samo da oni budu srećni.

S obzirom na vaše bogato iskustvo, šta biste vi danas poručili samohranim majkama?

One su majke i ja sam uz njih. Njih nemam šta da savetujem, mogu samo da poručim ovoj državi da je krajnje vreme da pomogne mladim majkama da opstanu, da se ne muče, da ne budu nervozne prema deci jer im je u glavama šta će sutra da daju detetu za jelo, kako će da ga obuku. Jedan od prvih zadataka u ovoj zemlji mora biti pomoć samohranim majkama. Mogu samo svim majkama da kažem da vole svoju decu, da se trude da svoju nervozu sakriju od deteta, da deca ne ispaštaju.[/color]

Autor: Milica Prelević | 18.02.2008. | Stil magazin
3828  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Olivera Katarina (1940) poslato: Februar 05, 2011, 09:26:09 pm
*
NEDELJNO ĆASKANJE — Olivera Katarina, pevačka i filmska diva


TUŽNO JE KOLIKO SE STIDIMO SEBE

Još pre trideset godina borila sam se za to da se ne odreknemo onoga lepog što imamo i što treba da pokažemo svetu. To su između ostalog i frula, i truba, i narodna nošnja, i izvorno i grupno pojanje, i "Đelem, đelem"... Sve to se uvek dopadalo silnim strancima kada dođu, samo se ne dopada nekim "srpskim" ideolozima

Čak i da se povremeno na malim ekranima ne pojavi antologijska scena iz filma "Skupljači perja" (1967) Aleksandra-Saše Petrovića, kada Bekim Fehmiju razbija čašu, a ona peva "Đelem, đelem" ime Olivere Katarine ostalo bi krupnim slovima upisao u hronikama koncerata, budući da je u čuvenoj francuskoj "Olimpiji" održala 72 uzastopna koncerta, kojima su prisustvovale sve vodeće francuske filmske i muzičke zvezde toga vremena. Oliveru u "Leksikonu Ju-mitologije" nazivaju najvećom jugoslovenskom glumačkom i muzičkom divom, a mnogi muškarci "od ukusa" govorili su da je, bez premca, bila najlepša žena koju su ikada videli. Igrala je u dvadesetak domaćih i nešto manje stranih filmova. Autor je zbirke pesama "Beli badnjaci", autobiografske proze "Aristokratsko stopalo", ove godine vratila se filmom "Čarlston za Ognjenku" Uroša Stojanovića. Pevala je i izvorne narodne pesme i francuske šansone - a njene pesme "Ljubav", "Ala mi je večeras po volji", "Nikad ne zaboravi dane naše ljubavi", "Nije to, ljudi, istina" postale su antologijske. U četvrtak, 19. juna, u Centru "Sava" na velikom koncertu ponovo će se oriti njen glas.

Kako ste osmislili koncert?

Prvi deo će biti pesme komponovane za mene i francuske šansone, drugi deo će biti tradicionalna srpska muzika koju ću pevati "a kapela", sa jednom grupom pevača iz Požege. Nastupiće i mladi duvači iz tog kraja i profesionalni ansambl "Kolo". Mislim da je sve jako dobro zamišljeno i da se već polako stvara jedna divna atmosfera. Na probama smo svi bili oduševljeni kako to zvuči. Treći deo je ciganski, u kome će me hor pratiti u izvođenju romske muzike. Zadovoljna sam zvukom i očekujem da će me beogradska publika lepo primiti.

Zahvaljujući vama pesma "Đelem, đelem" našla se i na repertoaru grupe "Vaja kon dios". Kako ste došli do nje?

Pokojni urednik Radio Beograda Duško Radetić, koji je imao i svoj poznati ansambl, išao je na studijska putovanja po Rusiji, Moldaviji i Rumuniji. Tako je jednom prilikom u Moldaviji među tamošnjim Romima našao pesmu "Đelem, đelem". To kako Romi sa severa Moldavije pevaju pesmu razlikuje se od izvođenja južnih Roma iz Turske ili nekih drugih krajeva. Pesma je ušla u film "Skupljači perja" i obišla svet. Neposredno posle filma postala je svetska himna Roma. Mnogo godina kasnije pojavila su se različita izvođenja te pesme.

Nikada se niste stideli srpskog porekla?

Pevala sam u narodnoj nošnji "Zarudela zora na Moravi" i posle toga sam zbrisana sa televizije. Tužno je koliko se stidimo sebe. Stidimo se opanka, šajkače, svoje prelepo izvezene narodne nošnje. Trebalo je da dođe jedan Francuz Žan-Pol Gotje i da pre nekoliko dana u Etnografskom muzeju vidi blago Srbije i kaže da to može da ga inspiriše, te da Srbi treba da budu ponosni na ono što imaju i da treba da im je čast što pokazuju deo svoje kulture i tradicije. Ovde je vladalo sumanuto mišljenje da narodnu nošnju ne treba isticati. Bila sam prisutna kada je političar Marković opomenuo grupu "Đerdan", koja izvodi isključivo narodne pesme, da treba da nose "gradska" odela. Izloženi smo ogromnim pritiscima na identitet, koji jako dugo traju i to je davnašnja tema. Još pre trideset godina borila sam se za to da se ne odreknemo onoga lepog što imamo i što treba da pokažemo svetu. To je između ostalog i frula i truba i narodna nošnja i izvorno i grupno pojanje i "Đelem, đelem"... Sve to se uvek dopadalo silnim strancima kada dođu, samo se ne dopada nekim "srpskim" ideolozima. Tužno je što ovaj mali narod nema pravo na svoju posebnost.

Glumica ste, pevačica, pisali ste i pesme i prozu. Stiče se utisak da vam mnogo toga ide od ruke?

Nažalost, ništa mi ne ide s lakoćom, sve ide s mukom samo što ja zaista jesam veliki borac i istrajavam na ovom teškom putu. Zaista ne nailazim na razumevanje ni kod koga osim kod naroda. Čini mi se da me naš narod voli i to mi daje, nekako, snagu. To mi neverovatno daje krila. To pomaže umetniku, kad oseti da prelazi "rampu". Kada oseti da se njegove emocije pretaču u krvotok onih koji imaju priliku da upoznaju to što umetnik ispreda u bilo kojoj formi. Ne mogu da se pohvalim da sam nailazila na podršku zvaničnika. Ni u vreme mog najvećeg uzleta u svetu nisam ovde imala podršku. Nailazila sam na ruganje. Sećam se da su ispredali kako je "Olimpija" jedna kafana i da sam pevala na stolu. Tako se pričalo, verovali ili ne?!

Odakle vam tolika snaga za sve?

Verujem da je osnovni izvor moje energije, za koju ljudi govore da je fantastična, u velikoj povređenosti moje duše. U dubokoj povređenosti i želji da iznova priđem ljudima i da pokušam da ih urazumim, da ne budu baš toliko nepravedni prema meni. Sve mi se čini da će me neko ipak razumeti sa više dobrote, sa više pravdoljubivosti i iskrenosti. Čini mi se da sam u pravu kad vidim da uspevam da doprem do mladih. Veoma mladi ljudi od 19-20 godina me sada otkrivaju preko knjige, mojih snimaka, muzike i filmova koje razmenjuju preko Interneta. Ako me nije razumela moja generacija, koja je dozvolila da živim u grobu, u mraku bez mogućnosti da preživim, neka to čini taj klub mojih mladih poštovalaca. Istina ipak dopre, doduše, ovog puta, kasno. Više nisam u stanju da nađem pravu reč za sve ono kroz šta prolazim svih ovih decenija. I dan-danas me isto prati. Očekivala sam da će se u ovim mojim godinama naći bar neko ko će mi pružiti podršku da moj povratak prođe što dostojanstvenije. Osećam se kao nahoče Srbije. Zašto je to tako, analiziraće jednom ovi mladi koji su uz mene, jer za to što se dešava sa mnom ne postoji nijedno realno, nijedno pravo objašnjenje. Tu vam staje pamet. U ime čega se i ko odriče moga dara!



LIČNA KARTA

Ime: Olivera Katarina rođena Petrović
Datum rođenja: 5. mart u Beogradu
Horoskopski znak: Riba
Osobenosti: Opisivali su je kao rasnu, vatrenu crnku, sa očima koje plamte strašću
Privatni život: Bila je supruga pozorišnog kritičara Vuka Vuča. Iz braka sa političarem Miladinom Šakićem ima sina Maneta Šakića.


OD POLITIČARA NI RUŽA

Niste se libili da otvoreno podržite političare?

To me je žestoko koštalo. Onog trenutka kada sam podržala Nikolića, a tada sam tako i mislila i osećala i to sam javno i rekla, pre glasanja, svi donatori koji su mi nudili pomoć su nestali. A od ovih koje sam podržala nisam ništa više očekivala — do jedne ruže. Ali nisam ni tu ružu dobila.

Ipak na snimanje filma "Čarlston za Ognjenku" došao je sam predsednik Tadić i želeo da se fotografiše sa vama?

Sve to stoji. Vrlo je lepo što je došao da proprati snimanje i da podrži našu ekipu i naš film koji smo tako ambiciozno radili, ali sam očekivala od moćnih ljudi ove zemlje, osim toga što umeju da budu veoma civilizovani i ljubazni, da učine nešto više za umetnika koji čeka svoju šansu 30 godina. Da nađu načina da mi pomognu. Nisam očekivala kule i gradove, već da mi se nekim gestom olakša da taj koncert izgleda onako kako ja mislim da zaslužuje jedan umetnik posle tri decenije nepravednog čekanja.


Autor: Olivera Stojmirović | 15.06.2008. | Glas javnosti
3829  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Olivera Katarina (1940) poslato: Februar 05, 2011, 09:25:47 pm
*
INTERVJU — OLIVERA KATARINA


MLAĐE BOLJE RAZUMEM NEGO SVOJU GENERACIJU

Kao što pisca prepoznaš po prvoj rečenici kojom počinje roman, tako glumac prepozna reditelja pri prvom ekspozeu. Kada nas je okupio i krenuo da objašnjava šta od nas očekuje, videla sam da taj mladi reditelj zna šta hoće, ne luta, nije nesiguran, ima čvrsto mišljenje koje sledi, i osetila sam se potpuno u sigurnim rukama kao što sam se osećala kod Saše Petrovića — kaže glumica Olivera Katarina, koja se ulogom u filmu "Čarlston za Ognjenku", reditelja Uroša Stojanovića, vratila posle trideset godina na filmsko platno.

Uroša od početka snimanja poredite sa Sašom Petrovićem? U čemu se ogleda njihova sličnost?

Oni su pravi veliki umetnici kod kojih se glumac oseti zaštićeno. Poznata sam po tome da se teško predajem svakom reditelju. Predam se samo onda kada sam potpuno sigurna da je on u pravu i da je na pravom putu na kome mogu da ga sledim. Sledim reditelja kada vidim da je to čvrst stav, ali da ima imaginaciju. Uroš ima izuzetnu snagu ličnosti, a to što radi nije uobičajeno. Isto tako Saša je celu ekipu doveo u euforično stanje radosti i želje da zajedno, kao kolektiv, učinimo nešto značajno. To je isto bilo kod Uroša. Mi smo radili u oduševljenju. Snimali smo na teškim lokacijama, po hladnom vremenu, penjala sam se po kranovima, stajala na ledenoj vodi, ležala na pesku, ali sve smo izdržali.

Film "Čarlston za Ognjenku" prati pozitivna aura, mnogi ga najavljuju kao prekretnicu u domaćem filmu. Kako ga vi doživljavate?

Mi superiorno nastupamo jer smo uvereni da smo uradili nešto značajno i lepo. Ovom prilikom želim da zahvalim divnom čoveku — producentu Bati Neneziću, koji je imao hrabrosti, srca i ljubavi prema umetnosti da je poverovao u mladog Uroša, da mu je pružio neverovatne mogućnosti u ovim vremenima kada je teško doći do novca.

Igrate ulogu kakva nije do sada viđena na domaćem filmu. Koliko vam je ovo iskustvo bilo novo, neobično?

Igram Veliku Boginju, baku dvema devojkama, Maloj Boginji koju igra Katarina Radivojević i Ognjenki koju tumači Sonja Kolačarić. Dušan Kovačević je kad je došao na snimanje rekao: "Znao sam da ćeš se vratiti, makar kao duh!" S velikim uživanjem sam radila tu ulogu, pri tom u komplikovanom kostimu. Imala sam stalno opanak na glavi. Taj kostim mi je pomogao da igram. Ovde sam se prvi put na filmu susrela s novom tehnologijom. Kada zaustim da nešto kažem, iz mojih usta kreću leptiri, i to sam morala da odigram, da bi se ti leptiri kasnije kompjuterski dodali.

Da li je postojao bilo kakav generacijski jaz tokom rada na filmu?

Odgovorno tvrdim da me mlada generacija mnogo bolje razume nego moja generacija. Pre svega, Uroš, koji je godina moga sina, prepoznao me je kao glumicu. Dopuštao mi je slobodu da dodam, da improvizujem, obogatim scenu nekim rešenjem, davao mi je mogućnosti. Uroš izuzetno poštuje glumca. Radila sam s raznim rediteljima, neki su nervozni, galame na glumce, vrše neke pritiske, sve to nije slučaj s Urošem, s njim se sve moglo dogovoriti, i ako imaš jak argument uvek će da ga prihvati, ali njegova će biti poslednja, što je i prirodno. Postoji velika generacijska razlika s glumicama s kojima sam imala direktne scene. Meni ništa nije bilo teško, unosila sam radni elan, sve ih hrabrila kada nastanu momenti umora, prezasićenosti od čekanja. Na filmu je poznato koliko su dugi sati čekanja na zimi, uz sendviče.

U filmu i pevate. Koliko numera?

Izgleda da ima više numera. Pevam pesmu japanskog kompozitora Šigeru Umebajašija. To je drugi Japanac koji je za mene pisao muziku. Prvi je bio Dome Suzuki, japanski kompozitor čiju sam pesmu pevala na velikom festivalu u Tokiju i zastupala Japan na njihovom jeziku. To, nažalost, naša publika nikada nije imala prilike da čuje.

Od skorašnjih izleta u svet, prošle godine ostvarili ste izuzetnu saradnju s Marinom Abramović, koja vas je uključila u jedan od svojih scenskih performansa?

Divno smo sarađivale. Uključila me je u svoj projekat koji sam izvela u okviru njenog performansa u Gugenhajm muzeju u Njujorku, gde se nastupa samo po pozivu. Moje pevanje je pobudilo velike emocije. Marina je plakala dok sam snimala, i stalno mi je govorila da ne može da shvati da imam takav glas i takve emocije. Uzvikivala je stalno: "Ovakve emocije ne postoje na Zapadu."

Da li je po završetku snimanja bilo drugih poziva?

Čekam drugi Urošev film, jer sam izgleda za njega sudbinski vezana. Borim se kako znam i umem da posle trideset godina napravim oproštajni koncert. Kada sam to rekla Urošu, on se naježio. Moj sin to neće da prihvati, a ja bih volela i taj jedan da mi daju. Je l' ova Srbija normalna, zašto mi ne daju da pevam? Zar je moguće da sam mogla da pevam u Gugenhajmu, 72 puta u "Olimpiji", u Kanu, Lenjingradu, Rimu, gde sve nisam, a da mi u mojoj Srbiji ne daju.

Kako bi izgledao taj koncert?

Želela sam da na sceni imam Evropu, da napravim atmosferu Pariza. Da mi "banu" moji Cigani, za koje sam sudbinski vezana, koji me vole i koje volim. Sa kojima sam pevala u "Olimpiji". Sa Ciganima sam jedne godine pevala na Kalenić pijaci uz trubače. Zar to nije tragikomično da ja mogu da pevam samo na pijaci? Oni po sto hiljada evra daju nekom da peva na trgu, a ne daju za umetnički program koji želim da podarim svojoj publici. I da završim sa izvornim narodnim pesmama po kojima sam isto tako poznata. Prva sam se izborila da truba dođe na televiziju. Bila je to "Zarudela zora na Moravi", kada sam dovela trubače i zemljoradnike iz Mrčajevaca sa čika Obrenom Pjevovićem koji je autentični pesnik i kompozitor.

Kakvi su vaši planovi?

S obzirom na to da je knjiga "Aristokratsko stopalo" čitana i da je "Prosveta" štampala dupli tiraž, odmah sam dogovorila sledeću knjigu. Gospođica Maja Gojković me je pozvala da napravim koncert u Novom Sadu u Srpskom narodnom pozorištu. Hvala joj. Što se tiče moje muzike, PGP mi je obećao da će štampati trostruki album. Ma, meni mnogi obećavaju, i to samo kao nekim čarobnim štapićem nestane.


BEZ NACIONALNE PENZIJE

Bila sam iznenađena kada me je Lane Gutović, koji je bio član komisije za dodelu nacionalnih penzija, pozvao u svoju emisiju. To je bilo neposredno posle odluke po kojoj sam odbijena. Rekao mi je da uopšte nisam bila na spisku, tako da me nisu ni uzeli u razmatranje. Znači, neko me je izbacio sa spiska, jer me je Udruženje filmskih glumaca Srbije kandidovalo. Ako on nije imao priliku da govori o meni kao moj kolega, ko je to odlučio? Imala sam zasluge po dve linije, muzičkoj i glumačkoj. Ko je mene sklonio sa spiska? To je pitanje komisiji i pitam ministra zašto sam nestala sa spiska?
[/td][/tr][/table]


VIŠE OD 70 KONCERATA U "OLIMPIJI"

Olivera Katarina igrala je u desetak domaćih i isto toliko inostranih filmova. Za film "Goja" nagrađena je na filmskim festivalima u Moskvi i Veneciji, a njena najpoznatija uloga je u filmu "Skupljači perja" (1967) Aleksandra - Saše Petrovića, koji je nagrađen na filmskom festivalu u Kanu. Kao interpretator izvornih narodnih pesama i ciganskih romansi održala je više od stotinu koncerata širom sveta. Pevala je kompozicije Enia Morikonea, Šarla Demona, Doma Suzukija, Mikisa Teodorakisa... U čuvenoj francuskoj "Olimpiji" održala je 72 koncerta.






Autor: N. Tusić | 13.01.2008. | Blic Online
3830  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Olivera Katarina (1940) poslato: Februar 05, 2011, 09:25:27 pm
*
Olivera Katarina o svojoj knjizi, sećanjima, izgonu...


NEĆU DA SE IZVINJAVAM ŠTO SAM SRPKINJA

Oni koji su me najviše mučili u ono prošle vreme nisu mogli da me razočaraju jer od njih nisam mogla ni da očekujem nešto bolje. Ali su me, nažalost, razočarali oni kojima sam veoma verovala. Sve što sam radila, radila sam iskreno i srcem. Nisam pravila gafove kojih bih se danas stidela.

Olivera Katarina, nazvana je u "Leksikonu Ju-mitologije" nekadašnjom najvećom jugoslovenskom glumačkom i muzičkom divom. Za nju su mnogi muškarci "od ukusa" onog vremena rekli da je bez premca bila najlepša žena koju su ikada videli.

Vikipedija, navodi da je studirala na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Svoju pozorišnu karijeru kao student počela je u Ateljea 212, a usledila je glavna uloga u Narodnom pozorištu u predstavi "Koštana". Postaje supruga tadašnjeg pozorišnog kritičara Vuka Vuča. Igrala je u dvadesetak domaćih i nešto manje, desetak, inostranih filmova. A film "Goja" nagrađen je na filmskim festivalima u Moskvi i Veneciji. Ipak njena najpoznatija uloga je u filmu "Skupljači perja" iz 1967. godine Aleksandra Petrovića Sase koji je nagrađen na filmskom festivalu u Kanu. Olivera Katarina imala je privilegiju da dva puta zatvori koncertom ovaj festival gde su pored nje pevale Nana Muskuri i Dajan Vorvik.

Kao interpretator izvornih narodnih pesama i ciganskih romansi održala je više od stotinu koncerata širom sveta. U čuvenoj francuskoj "Olimpiji" održala je 72 uzastopna koncerta kojima su prisustvovale sve vodeće francuske zvezde filma i muzike toga vremena. I sada se na Internetu mogu kupiti kompilacije sa njenim pesmama iako ovde decenijama nije ništa snimala.

Iz braka sa političarem Miladinom Šakićem ima sina Maneta koji poslednjih godina živi u Madridu kao uspešan slikar.

Olivera je autor zbirke pesama "Beli badnjaci", a nedavno je promovisala drugo dopunjeno izdanje svoje autobiografske proze "Aristokratsko stopalo", pored toga nastupila je u Gugenhajmu u performansku Marine Abramović, a u 2007. godini pred njom je premijera filma "Čarlston za Ognjenku" Uroša Stojanovića.

Do ove, kako je zove, povratničke godine, nismo prečesto imali priliku da je vidimo samo je RTS uporno, s vremena na vreme, emitovao onaj njen čuveni snimak (u to vreme nije bilo spotova) kako u izazovnoj mini haljini, sa dubokim dekolteom peva "Šu, šu, Šumadijo..." Tek, retko je emitovan poneki njen stari film, i ponekad bi se na ekranu pojavila ona antologijska scena iz filma "Skupljači perja", kada Bekim Fehmiju razbija čašu, a Olivera peva "Đelem, đelem"... O svojoj knjizi, sećanjima, izgonu iz javnosti i još po nečemu govori za Glas.

Ova godina je ponovo pokušaj da doprem do svoje publike, što mi je bilo uskraćeno decenijama. Ko je čitao novine imao je prilike da vidi da se svakih deset godina najavljuje moj povratak i onda se opet dogodi da nestanem i da budem onemogućena. Zašto je to tako, za mene je još enigma. Učinila sam napor da jedan otkrijem šta mi se sve dešavalo knjigom "Aristokratsko stopalo". Jako mi je bilo teško da opišem te neke događaje koji su bili veoma bolni i kojih se trebalo setiti do detalja posle toliko godina. Poneko sećanje na to šta je tačno bilo '78. i '79. godine veoma me je opteretilo. Bilo je to, verujte mi, i hrabro i bolno za mene. To mogu samo oni čiji su životi čisti i nemaju čega da se stide, a ja sam ta. Sve što sam radila, radila sam iskreno i srcem. Nisam pravila gafove zbog kojih bih se danas stidela. Zato i mogu da iznosim punu istinu o svom životu. Možda nisam sve rekla, možda sam neke ljude čuvala. Možda će uslediti nastavak, još ne znam.

Ono što danas znam to je da je život veomo težak ali čovek mora da izdrži, a i tako postaje jači. Naročito bolno bilo je kad sam pisala o brodu "Nirvana". Došla sam potpuno čedno među taj svet ne očekujući ništa slično. Ruku na srce, zagrebačka publika prihvatila me je sa velikim oduševljenjem. Tada sam bila u jednom posebnom stanju i zato je bilo teško sve to evocirati. Mnogo bola sam ponovo proživljavala dok su mi se vraćale te slike. Čak sam u nekim trenucima i bacala papire na kojima sam pisala i htela da odustanem. Toliko mi je bilo teško da rekonstruišem neka događanja.

Olivera ni danas nema odgovor na to kome i zašto je smetala njena karijera i lepota.


NE PRISTAJEM NA PONIŽENJA

Neki televizijski urednici su se naljutili kada su čuli da neću da pevam u emisijama u kojima voditelji i gosti sede okolo, a ja treba da ustanem pa da pevam kao u kafani. Smatram da je to ponižavajuće. Ne pristajem na to, pa ne moram nikad da nastupam. Neću na taj način da profanišem svoje stvaralaštvo.

GOŠĆA GRUPE "VAJA KON DIOS"

Oko dva sata po podne pozvana sam da sa Deni Klajn, pevačicom grupe "Vaja kon Dios" ručam. Oko pet, ona mi je predložila da budem njen gost na koncertu u Centru "Sava" i otpevam "Đelem, đelem", ona bi je samo počela. Drugog dana njenog boravka u Beogradu to sam prihvatila i pojavila sam se. Publika me je izuzetno toplo pozdravila. Upala sam u njen džez aranžman, posle samo jedne probe oko sedam sati, i odmah se uklopila.

ZLATNO PERCE

Kako je krenulo uskoro će mi zabraniti da pevam "Đelem, đelem". Izgleda da sam kriva što sam od te pesme, kroz film "Skupljači perija", napravila svetski hit, koji ima nebrojeno interpretacija u svetu. Samo "Vaja kon Dios" je prodala 10 u tiražu od milion primeraka, a znamo da i u Rusiji i Italiji i Španiji ima nebrojeno verzija, da ne pominjem ove nove. I vidim da bi svako hteo po jedno (zlatno) perce iz "perjara" da se njime zakiti. Nemam ništa protiv ali ako je krenulo daće uskoro meni biti zabranjeno da je pevam.


Tekst: Olivera Stojimirović | Glas Javnosti
3831  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Olivera Katarina (1940) poslato: Februar 05, 2011, 09:25:07 pm
*
Olivera Katarina, najveća muzička i filmska diva
bivše Jugoslavije možda ponovo na filmu






PROGONE ME 30 GODINA

Zbog nacionalizma uklonjena iz javnog života. Izdržava je sin, pošto ima penziju 10.000 dinara

Možda najveća filmska i muzička diva bivše Jugoslavije, Olivera Katarina, ovih dana nestrpljivo čeka vesti o sudbini filma "Čarlston za Ognjenku", njene prve filmske uloge trideset godina nakon što su komunistički moćnici odlučili da naglo unište njenu do tada burnu umetničku karijeru.

"Zvali su me (producenti) i dali mi lepu i veliku ulogu u filmu. Snimanje je trebalo da počne u avgustu ali ne znam šta se trenutno dešava sa filmom" — govori vidno razočarano Olivera.

Nije raspoložena da kaže nešto više o samom projektu ili o kakvoj se ulozi radi i priznaje da nije sigurna da li je ovo trenutak kada će biti prekinut njen "filmski post" koji traje od 1974. godine, kada se poslednji put pojavila u čak četiri filma:

"Intimno su mi poverili: 'samo nemojte da kažete da ćete vi igrati jer kada se to čuje nećemo dobiti sredstva za film'. Eto kakve sam sreće. Milion puta mi neko nešto obeća i sve tako padne u vodu" — kaže umetnica.

Smatra da je sazrelo vreme da se konačno revidira njena karijera u očima kritike i javnosti i to je bio jedan od razloga da objavi autobiografsku knjigu "Aristokratsko stopalo", u kojoj nudi objašnjenja zašto je prekinuta njena karijera i zašto je neki i danas onemogućavaju da je nastavi.

"Zašto se to desilo? Zato što sam etiketirana kao srpski nacionalista! Pevala pesme svih naroda sveta, proslavila se romskom muzikom ali kad sam zapevala izvornu srpsku muziku sa trubačima, to je bio skandal jer je to za tadašnji režim bila muzika koja vuče na nacionalizam što je bilo nepoželjno" — seća se Olivera Katarina.

Ključni trenutak kada su je "Bogovi iz Centralnog komiteta zbrisali i sklonili sa televizije i iz umetnosti za sva vremena", prema njenim rečima, nastupio je kada je pred televizijskim kamerama u srpskoj narodnoj nošnji izvela pesmu "Zarudela zora na Moravi".

Kada to govori, sa smeškom se priseća da je u to vreme u njenoj televizijskoj emisiji nastupio i Oliver Dragojević, i da su u duetu izveli jednu srpsku narodnu pesmu, naravno oboje obučeni u šumadijske nošnje.

Smatra da je lep potez što su se predsednici Srbije i Crne Gore i Hrvatske izvinili za počinjene ratne zločine ali naglašava:

"Dragojević kaže da neće u Srbiju jer su sveže rane i da još nije vreme, i ja njega razumem i to poštujem. Imam isti takav odnos i nemam nameru da idem u Hrvatsku da pevam sve dok se Srbima ne omogući da se vrate svojim kućama" — odlučno kaže.

Ne snima filmove, nema je na televiziji, ne dobija pozive da održi koncerte, ploče snima povremeno, i bez pravog odjeka u javnosti, a njen novi materijal nema ko da izda.

Ipak, upitana da li možda pesma "Romanija", posvećena Radovanu Karadžiću na njenom poslednjem izdanju izvornih pesama, objavljenom u Republici Srpskoj, potvrđuje navode o njenom nacionalizmu i u trenutnoj političkoj situaciji još više pomaže da bude bačena na marginu, Olivera odlučno kaže da se ne odriče svojih stavova.

"Bila sam na ratištu i toga se ne odričem. Dok su ovde mnogi sedeli i pili čaj, bila sam na prvim linijama kod Knina, u Baniji, na Majevici pa sve do Osijeka, da vidim šta se tamo stvarno dešava dok gine naša mladost. Nisam tamo bila sa puškom i u to vreme sam napravila tu pesmu" — seća se Olivera.

Tragedija srpskog naroda je velika i još je nismo dovoljno svesni, kaže Olivera, i dodaje da je već nekoliko puta boravila na Kosovu i Metohiji, i da je za nju "bolno i tragično kako Srbi tamo žive".

Iako ima status istaknutog umetnika kaže da joj je penzija od 10.000 dinara mala i da ne bi mogla živeti da je ne izdržava sin koji živi u Španiji. "To je realnost i moj život. Bila sam na mestima koje mnogi nisu dosegli, svojom pesmom sam zatvarala filmski festival u Kanu.

Žao mi je što sam prerano uklonjena iz javnog života a mogla sam mnogo više da uradim. Moja priča nije vesela i boli me što mi se čini da sam ostala neshvaćena. Mislim da sam išla ispred vremena" — zaključila je Olivera Katarina.


Aleksandar Arežina
3832  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Olivera Katarina (1940) poslato: Februar 05, 2011, 09:24:46 pm
*
KAZIVANJA
Olivera Katarina, glumica i pevačica


SVE SU UČINILI DA ME OTERAJU IZ SRBIJE

Moram da verujem da se vise nece ponavljati moja sudbina, da ce moj sin i slicni njemu pozeleti da se vrate u svoju zemlju, da ce umetnost biti vracena umetnicima a ne diletantima. Posle svega sto sam prezivela to mi je jedina nada.

Punih 20 godina je nije bilo na sceni. Samo je RTS uporno, svako malo, emitovala onaj njen cuveni snimak (u to vreme nije bilo spotova) kako u izazovnoj mini haljini sa dubokim dekolteom peva "Su, su, su, su, Sumadijo..." Ponekad bi se emitovao poneki njen stari film, i ponekad bi se na ekranu pojavila ona antologijska scena iz filma "Skupljaci perja" kada Bekim Fehmiju razbija casu i krvavi ruke, a Olivera peva "Djelem, djelem". Zaboravljeno je na desetine njenih filmova, domacih i kooprodukcionih, zaboravljene su njene sansone, njene izvorne narodne pesme.

A onda je sa balkona Gradske skupstine zapevala "Alaj mi je veceras po volji", na mitingu posle pobede DOS-a. Narod je pevao sa njom i ponovo je pocela da se pojavljuje u javnosti. Mada je u medjuvremenu svoj zivot "raspolutila" izmedju Madrida i Beograda:

"Otisla sam prosle godine posle bombardovanja. Kad kazem otisla, to znaci da sam prodala jedinu imovinu koju sam imala, svoj stan, pa smo moj sin Mane i ja otisli u Spaniju. Za njega i za mene ovde vise nije bilo hleba. Moj sin je slikar, ali od slikarstva nije mogao da zivi pa se okrenuo drugom poslu. Medjutim, posle godinu dana uspesnog vodjenja "Libera" kafica na Vracaru, njemu je onemoguceno da dalje radi. Probao je sa drugim kaficem, na drugom mestu, i opet su se isprecili neki mocnici iz senke i bilo je jasno da za jednog mladog postenog coveka nema hleba. Onda smo prodali nas stan, i to kome, tadasnjem ministru telekomunikacija u Saveznoj vladi, portparolu JUL-a Ivanu Markovicu. Dolazio je dva puta da gleda moj stan, dopao mu se, i onda ga je Vlada Srbije kupila za njega. Tako sam napustila svoju zemlju placuci, jer su me na kraju ipak oterali naslednici onih koji su me preko noci skinuli sa svih televizija, radija i iz svih novina."

Godine rata na ovim prostorima odvodile su Oliveru cesto medju srpske borce u Republici Srpskoj, isla je na Kosovo, pevala je vojnicima, govorila svoje stihove:

"Ja sam bila Srpkinja onda kada se prosto nije smelo reci. Hrvati su mogli da budu Hrvati, Slovenci su mogli da budu Slovenci, Makedonci da budu Makedonci, Siptari da budu Albanci, samo je bio jeres reci da si Srbin. I zbog toga smo kao Srbi tako strasno prosli poslednjih desetak godina. Svi su dobili svoje drzave, samo smo mi najvise iskrvarili i najvise izgubili. Dojucerasnja vlast je izdala sve nacionalne interese sada nam ostaje da se uspravljamo kao Srbi pred svetom koji nas je istinski nepravedno satanizovao."

Oliverin sin Mane Sakic (iz braka sa nekadasnjim politicarem, pokojnim Miladinom Sakicem) je u Madridu otvorio kafic "Olivera" i tamo se mogu cuti njene pesme. Spanci vole njenu muziku. Neki pamte njen film "Goja" u kojem je igrala knjeginju od Albe:

"U pitanju je sasvim druga kultura koja neguje svoje vrednosti i postuje tudje. Umetnik je umetnik, bez obzira na godine. Mi smo jedna od retkih kinematografija u kojoj glumice moraju biti samo mlade da bi igrale na filmu, a pevacica posle tridesete nema sta da trazi na sceni. Moje najbolje godine zrelosti prosle su u potpunoj zabrani da igram i pevam, tako da su dosle generacije koje prakticno i ne znaju ko je bila Olivera Katarina."

Na pitanje da li je muzika koja je poslednjih desetak godina zaposela radio i tv stanice potisnula onu izvornu pesmu kojom je ona plenila sedamdesetih, Olivera kaze:

"Kada sam pocela da pevam nase domace, narodne pesme, imala sam silne prepreke da uvedem trubace na scenu. I kada su ih pustili, videlo se da su oni nas najbolji izvozni artikal. Mnogo godina kasnije to su svetu pokazali Emir Kusturica i Goran Bregovic. Kada sam imala koncerte u pariskoj "Olimpiji" najveci uspeh sam imala sa ciganskim i nasim pesmama. Trudila sam se da svetu predstavim nasu autenticnu muziku. Ono sto je poslednjih godina nudjeno publici, predstavlja sramotu za narod. To nije muzika ovog naroda i samo je takva vlast kao sto je bila u to vreme mogla da zaglupljuje narod raznim iransko-tursko-arapskim zavijanjem. Iskreno se nadam da ce Srbi posle svega vratiti sebi u svemu, pa i u muzici."

Olivera Katarina je objavila dve zbirke pesama, kompletan je autor desetine novih kompozicija koje nikada nisu emitovani ni na jednoj radio stanici u Srbiji (kaseta je pre nekoliko godina snimljena u Republici Srpskoj) i sva je prilika da bi se opet mogla vratiti pozornici:

"Moj povratak ne moze da izbrise cinjenicu da me 20 godina nije bilo. Niti to da je moj sin bio prinudjen da napusti svoju zemlju, kao i vecina mladih ljudi koji su predstavljali bolji deo nase populacije. Zao mi je kada vidim kako dostojanstveno moj sin predstavlja Srbe u Spaniji, i ne samo on vec svi ti mladi ljudi, a morali su da odu kako bi imali od cega da zive. Svuda u svetu se cuvaju oni u cije skolovanje drzava ulozila, a iz ove zemlje su odlazili obrazovani, skolovani, oni koji govore jezike, poznaju istoriju, patriote u najplemenitijem smislu te reci. I takvim svojim osobinama oni imponuju strancima. Samo ovom rezimu gde su primitivci i kriminalci diktirali nacin zivota, nisu odgovarali.

Moram da verujem da se vise nece ponavljati moja sudbina, da ce moj sin i slicni njemu pozeleti da se vrate u svoju zemlju, da ce umetnost biti vracena umetnicima a ne diletantima. Posle svega sto sam prezivela to mi je jedina nada."


Piše Radmila Stanković | 18.11.2000.
3833  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Olivera Katarina (1940) poslato: Februar 05, 2011, 09:24:00 pm
**

OLIVERA KATARINA — SET 3 CD
CIGANSKE






YouTube: Olivera Katarina — Čerda mile
YouTube: Olivera Katarina — Beslo Rako (Sedi Raka)
YouTube: Olivera Katarina — Trajo
YouTube: Olivera Katarina — Kaljina, maljina (Nar. — obr: O. Vučo)
3834  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Olivera Katarina (1940) poslato: Februar 05, 2011, 09:23:42 pm
*

ZA KRST

Zvone zvona Svetog Spasa,
Srbadija sva talasa
Preko brda i dolina
svoga sina
 
U boj ide Srbadija junačka,
protv srpskih dušmana,
u boj ide Srbadija ognjena
protv srpskih dušmana —
za krst, za krst Nemanjića,
za slavu, za slavu Obilića.
 
Banjaluko naša diko
ne daj da te robi niko.
 
Srba ima kao lista
nema vise komunista!

Srpske Pale, vrh planine
osvetlaše naše himne
Višegradi, Posavina
sve je Srbin do Srbina
 
Bihać, Doboj, Treskavca,
Ozren, Igman, Majevica
Ilidža i Grbavica,
Goradže i Srebrenica!
Nevesinje i Trebinje
branilo je Srpsko ime!

Reči lažne pohranite
i junaci svome rodu
... za slobodu

Stasala je naša dika
nova Srpska Republika!
za krst, za krst Nemanjića,
za slavu, za slavu Obilića.
Za krst, za krst!


YouTube: Olivera Katarina — Za krst
3835  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Olivera Katarina (1940) poslato: Februar 05, 2011, 09:23:16 pm
*


3836  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Olivera Katarina (1940) poslato: Februar 05, 2011, 09:22:54 pm
**





Fotografija sa singla "Ža, Ža"
Ostale pesme: "lidu, lidu", "Verka Kaluđerka" i "Kaljina, maljina".
PGP RTB EP 16 278



YouTube: Olivera Katarina — Za-za
3837  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Olivera Katarina (1940) poslato: Februar 05, 2011, 09:22:28 pm
*
PESME OLIVERE KATARINE


LJUBAV

Sedim u jednom pariskom lokalu
i lažno se smešim čoveku što gleda.
Svuda oko mene devojke se ljube
a ja tražim oči, oči kao tvoje.

Muzika svira, lelujaju senke
mahnite od snage ovog letnjeg vina.
Misli sve su dalje al' samo ja sam ovde —
sedim tako sama kao dobra vila.

Ja te sanjam ove noći,
moja duša za tobom vene sva.
Ja te zovem iz daljina
jer te volim do groba.







YouTube: Olivera Katarina — Ljubav
3838  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Olivera Katarina (1940) poslato: Februar 05, 2011, 09:22:07 pm
*
PESME OLIVERE KATARINE


VATRA

Nema jedinoga dela,
nema dela moga tela.
Da ga nisu žarom pekli,
da me bolom nisu sekli...

Ehej, sve me, sve me boli...
Telo moje gori!

Ja hoću još da volim,
pa neka sagorim!...

Duša ima mnogo toga, što bi htela reći,
ne nalazi nikad pravu reč...
Suze peku oči moje, srce ludo bije...
Niko nema prave strasti, niko nema prave časti,
Meni samo čista ljubav može biti lek...
Niti vatru možeš peći, niti vodu možeš seći,
Ljubav meni snagu daje, ljubav snaga jedina je!

Ehej, sve me, sve me boli..
Telo moje gori!

Ja hoću još da volim,
pa neka sagorim!...


1971.






YouTube: Olivera Katarina — Vatra
3839  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Olivera Katarina (1940) poslato: Februar 05, 2011, 09:21:38 pm
*
PESME OLIVERE KATARINE


ĐELEM, ĐELEM  

Đelem, đelem lungome dromeja,
mala dilem čorore romesa.
Đelem đelem lungome dromeja
mala dilem baht ale romesa.

A, romalen, a čavalen...

Kindem lake lolo diklo tursko
ni volim ma ačol latar pusto
ala volim lake kale jaka,
kaj si gudlje sar duj kalje drakha.

Aj, Romalen, aj čavalen.

 




Fotografija sa singla "Đelem, đelem".
Pored pesme "Đelem, đelem" na singlu se nalaze još pet romskih pesama iz filma "Skupljači perja":
"Rino", "Trajo — trajo", "Bida", "Niška banja" i "Čerda Mile".
Izdavački zavod JU-1733-1, 1967.



YouTube: Olivera Katarina — Đelem, đelem
3840  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Olivera Katarina (1940) poslato: Februar 05, 2011, 09:20:36 pm
*
PESME OLIVERE KATARINE


ŠU... ŠU...
P. Ivanović — B. Timotijević

Šu... šu... šu... šum... šum... šum...
šuma... šuma... šuma...
di... di... di... joj joj joj...

Šumadijo, oj, zelena!
U tebi se moje srce
rascvetalo, oj! Oj, joj!

Rascvetalo, i umilo,
ponosom se zadojilo,
Šumadijo, oj!

Seno, slama, slama, seno,
svuda kolo zapleteno,
zapleteno, opleteno...

Seno slama, slama, seno,
svuda kolo zapleteno,
opleteno, zapleteno...

Šu.. ma.. di.. jo! Oj!!

Šumadijo, rodni kraju,
u tebi je ko u raju!

Oj!!






Fotografija sa singla "Šu... šu..." iz 1967. godine.
Ostale pesme sa singlploče su: "Tula", "Baš sam srećna ja" i "Eri".
PGP RTB EP 50337, 1967. i LP 5232 1974.



YouTube: Olivera Katarina — Šu... šu...
3841  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Olivera Katarina (1940) poslato: Februar 05, 2011, 09:20:11 pm
*
POVRATAK: OLIVERA KATARINA O VESKU SAVIĆU





LET IZNAD KUKAVIČIJEG GNEZDA

Dok su tekli dani i godine moje samoće i duboke izolacije, jedino mesto gde sam bila u društvu sa ljudima sa kojima sam mogla na miru da razgovaram i da razmenjujem mišljenje, i gde sam sretala mnoge zanimljive ličnosti, bio je salon doktora Veselina Savića, neuropsihijatra.

Tada je on bio već u penziji i teško je hodao. Po ceo dan je sedeo na kauču, prekrštenih nogu kao Buda, a ljudi su svakodnevno dolazili i odlazili u velikom broju. Silazio je sa kreveta samo kad baš mora. Inače, tu je dremao i ručao za malim stolom, koji mu je svakodnevno primicala njegova mlada supruga Tanja. Prvi zalogaj je obavezno davao malom crno-belom psu Lotiju, pa je tek onda on otpočinjao da jede.

Tu sam upoznala mnoge akademike, profesore univerziteta, poznate umetnike, naučnike, sve do policajaca i raznih otpadnika, ljudi sa margine života.

Svaki od njih nosio je svoju priču, a sve ih je spajao osećaj teskobe, straha i nezadovoljstva u komunističkom totalitarizmu.

Vesko je bio kontroverzna ličnost. Neki su ga voleli, a neki ogovarali, kao što uvek biva sa vanserijskim snažnim ličnostima, ali niko prema njemu nije ostajao ravnodušan.

Veselin je po poreklu bio Hercegovac i kao mlad došao je da studira medicinu u Beogradu. Jedno vreme se izdržavao, radeći kao mesar.

Često nas je uveseljavao pričama kako je mahao satarom u ruci, iza tezge i vikao, da privuče kupce: "Žene, žene, dođite kod mene!"

Bio je to čovek markantan, snažan, oštrog orlovskog pogleda ,o kome su se ispredale razne priče, istine i poluistine, od one da li je bio mason ili ne, da li je tajno sarađivao sa Udbom ili ne, da li je radio za neke specijalne strane službe, i za koje. Bez obzira na sve te nedoumice, bio je to čovek, čiji je ogroman značaj besumnje bio pre svega, u tome što je hrabrio usamljene, odbačene prognanike režima. Davao im podršku i na razne načine pomagao.

Pričalo se da je "političke krivce" ponekad tajno smeštao na Neuropsihijatrijsku kliniku, kako bi ih spasao zatvora. A poneke od njih je i proglašavao ludim, i na taj način im pomagao da budu slobodni.

Pa i njega samog, neki su zvali "ludi Vesko", a on je onda uz smeh komentarisao: "Lepo je biti pomalo lud, ali uvek slobodan"!

Često sam ga slušala, kad zagrmi onako sočno, uz psovku: "Srbi, majku vam vašu, dokle ćete se bojati?! Kako se ja nikoga ne bojim".

Mnogo mi danas nedostaje ta njegova psovka, iako sam mu onda često prebacivala što toliko psuje. On se pravdao da je i Sveti Ilija grmeo, i gađao kamenjem, kad je bio ljut. Govorio mi je, takođe, da je psovka ponekad zdrava i da oslobađa čoveka skučenosti, grča i strahova.

Poznata je njegova anegdota o tome kako je Titov sin Žarko Broz došao jednom kod njega, da ga pozove da pregleda Tita: "Nešto se Stari žali na glavobolju. Trebalo bi, doktore Saviću, da ga pregledate. Rekao mi je da Vas dovezem". A Vesko mu najednom odbrusi: "Kaži ti njemu da ide u pičku materinu"! Žarko skoči kao oparen, maši se za pištolj i uperi u Veska, koji momentalno reaguje: "Dela, dela, upucaj me, pa će nasred Terazija da bude obelisk, podignut sa natpisom kako su doktora Veselina Savića — lično Brozovi ubili". Kao iskusni psihijatar, svojim snažnim autoritetom, uspeo je da smiri Žarka Broza, koji je onda vratio pištolj u futrolu, a Vesko mu je dodao: "Smiri se, Žarko, znaš zašto neću da idem, ako mu kažem zašto ga boli glava — boleće ga još više".


TITO JE VESKA ČESTO OSUĐIVAO NA SMRT

O Titu nam je često govorio: "On je mene dva puta osuđivao na smrt pre rata. Kuku meni, vi i ne znate ko je taj Tito!?

Da da li je on baš znao, ostala je zauvek tajna. Mi smo mu se tada podsmevali, što on ipak od Tita prima korpe mandarina, na poklon, koje je Tito lično brao.

Vesko je bio član Kominterne i, po svom pričanju, napustio je kada je uvideo da treba da radi protiv svog srpskog naroda, na razaranju srpske kulture i tradicije, jer je to bilo u interesu Crvene internacionale, kako bi se smanjio uticaj najmnogobrojnijeg državotvornog naroda na Balkanu.

"E, to nisam mogao"! Neki su ga sumnjičili da je bio proglašen za trockistu, što je on uvek negirao. Vesko je bio protiv svake satrapije, diktature i svake vrste fašizma. Bio je demokrata po ubeđenju. I svi koji su dolazili kod njega, učili su se demokratiji, toleranciji i privikavali se da smire strasti, da sa uvažavanjem prihvataju i tuđe mišljenje.

Bilo je izuzetno zanimljivo slušati žestoke verbalne duele između ibeovca, koji je prošao Goli otok, i četnika koji se, posle dugogodišnjeg progonstva, vratio u zemlju.

Jednom sam kod Veska srela i Dobrosava Paragu, kome je on pomagao kada je imao neke probleme u vojsci, iako je poznato da je on veliki hrvatski nacionalista. Tako ga je, u stvari, lečio od mržnje prema Srbima.

Kod Veska su redovno dolazili Vuk i Danica Drašković, koju je Vesko zvao Danilo. Dopadala mu se Danina hrabrost i srčanost. Prema Vuku je bio slab. Voleo ga je kao sina, njegovu rečitost i šarm, ali ga je i psovao kao sina. Dolazio je tu i Matija Bećković, Dobrica Ćosić, Mihajlo Marković, Vojislav Šešelj, Dragoljub Mićunović, Mihiz, Steva Raičković, koji je Vesku posvetio jednu pesmu. Dolazio je i filozof Ljuba Tadić čiju je pamet i čestitost Veselin izuzetno cenio. Dolazila je tu i Klara Mandić.

A vrlo često kod Veska sam sretala i Milovana Đilasa. Ma šta o njemu mislili, čovek nije mogao da se ne divi njegovoj izuzetnoj vitalnosti, već u dubokoj starosti i fascinantnom pamćenju. Nisam mogla da se otmem osećanju kako je to morao biti mnogo opasan čovek, u mladosti. Snažan, hladnokrvan, smiren i hrabar, ali čovek iz tuđe priče, koja je meni bila toliko strana. Uvek bi mi, dok sam ga posmatrala, niz leđa kretala neka hladna jeza pri pomisli, šta je bilo koji fanatizam u stanju da učini od ljudi. Vrlo često bi, čim Đilas sedne, Vesko prstom pokazao na gusle i zapovedio: "Deder Đido, pevaj!" I Đilas ko malo dete, ustane, uzme gusle i krene da peva. Tako je jednom Đilas došao na ideju da bi bilo dobro da on i ja snimimo ploču za američko tržište, on da peva uz gusle, a ja da pevam izvorne narodne pesme. Vesko me je nagovarao žestoko da to prihvatim.

"Jesi li luda", kaže mi, "prihvati, vidiš da nemaš ni dinara. Tako ćeš da zaradiš!. Cela Amerika se divi Đidu kao borcu za slobodu!"

Vesko je znao da pomiri duhove, da među njima uspostavi izgubljenu ravnotežu. Kao psihijatar, zračio je snažnim magnetizmom, koji je tako različite ljude držao na okupu. Nije bilo čoveka za koga on nije imao razumevanja i strpljenja, pa i kad se radilo o najvećim zločincima.

Često je govorio s tugom: "E, moj sinko, šta je sve čovek u stanju da uradi čoveku, što nikad ne može nijedna zver"!?.

Kad sevnu varnice i dođe do svađe, onda nas Vesko miri, uz obavezne psovke: "Kuku meni, kud ću s vama ovakvima!? Svi ste puni sebe, nadmeni, uobraženi i svaki misli da je najpametniji"!


KO JE PRVI PREDVIDEO NATO BOMBARDOVANJE

Voleo je da se zajedljivo podsmeva nekim akademicima i da ih podrugljivo proziva da su članovi Titove Akademije nauka, gde se po njegovom mišljenju, učlanjivalo po podobnosti, a ne po znanju i stručnosti.

Danas, kad Veska više nema, mnogi kažu kako hvataju sebe da krenu Krušedolskom i hoće da se popnu na sedmi sprat zgrade jedan. A, a onda se osveste da Veska tu više nema!

Nema ni njegove Tanje, odselila se.

Beograd je izgubio najzanimljiviji salon, u kome se rađala opozicija i nicala demokratija. Bila je to nesvakidašnja ordinacija za pronalaženje i lečenje duše i za mirenje strasti. Neka vrsta ispovedaonice, ali ne u četiri oka, kao pred sveštenikkom, već uvek pred desetoro i više ljudi, kao neka vrsta kolektivne terapije i lečenja od straha. Ali, bilo je tu i buđenjanacionalne svesti i ljudskog dostojanstva.

Vesko nas je hrabrio da se suprotstavimo režimu, da podignemo svoj glas, da ustanemo, budio nas je iz samrtnog sna. Stalno je ponavljao: "Majku vam vašu Srbi, dokle ćete se bojati, kako se ja ničega ne bojim? I čega se bojite kad nema muka? Ako te izlože i najvećim mukama, organizam se brani, i kad više bol ne može da se izdrži, čovek se onesvesti. Ne znate vi deco moja, šta sve čovek može da izdrži".

Često sam tako dugo u noć ostajala sama sa Tanjom i Veskom, kada je znao da mi se požali: "Kome da govorim danas kad nema dobrih ljudi!? Zemlja je u rukama zlih! Živimo u svetu neshvatljivom našem saznanju. Svi govore samo o pravima, a niko ne pominje dostojanstvo. Čovečanstvo je napravilo veliku štetu što je ukinulo dvoboj, pa prešlo na ljudska prava".

E, moj Vesko, šta bi tek rekao da je doživeo bombardovanje naše male nezavisne zemlje od udruženih devetnaest NATO država. Sigurna sam da bi nas terao da sa njegovog velikog balkona posmatramo te rakete, ubice, iznad naših glava, jer se dogodilo baš onako kako je jednom, na tom istom balkonu, koji je okrenut ka hramu Svetog Save i spomeniku Karađorđu, slikar Sveta Đukić, koga smo svi zvali Sveta-Srce, vidoviti prozorljivi umetnik, koji je bio jedan od medijuma Veselina Savića, jednoga leta pričao sve ono što će se kasnije i dogoditi.

Gleda Sveta u nebo, a mi zabezeknuti u njega, i priča: "Vi ne verujete, znam", i sa podignutim prstom prema nebu kaže: "Ali, evo ih, dolaze, pristižu eskadrile, ja ih vidim dobro. Kreću na nas u velikom broju i sa svih strana. Pa jeste li slepi, kako ih ne vidite, eno ih, ja ih vidim"! I onda krene da nam opisuje kako izgledaju te neverovatne letilice: "Pa onda kažu — Sveta lud. Nije Sveta lud, već vidi dalje i bolje od drugih, ali šta vredi vama govoriti, znam da vi u to ne verujete"!

I zaista, mnogo godina kasnije, doživeli smo bukvalno sve što je Sveta opisivao do detalja, te specijalne letilice za koje do tada nikada nismo čuli, niti mogli da ih zamislimo, te zvezde ubice koje su survavale na nas hiljade tona eksploziva.

Slikar je video jasno. Dogodilo mu se isto ono što se dogodilo meni na Tari i na brdu "Nirvana". Ja sam videla krv, mnogo krvi, užasan rat. Pitam se odakle to Treće oko iz nas crpi snagu. Kakva je to energija potisnute spoznaje.

Da li je Vesko, putem magnetizma, o kome je često govorio, primenjivao neke eksperimente čiju tajnu je odneo u grob!? Vesko se bavio magnetizmom. Pod njegovim uticajem, dovodio me je do velike koncentracije, tako da sam uspevala da oko svoje ruke vidim sopstvenu auru i da prepoznam njenu osnovnu plavu boju, koju sam mnogo kasnije kod vajara Labata, prilikom jednog njegovog eksperimenta, takođe videla plavo.

Labat je jednom prilikom pred mene stavio jednu grafiku, žutu poluloptu, sa tačkom u sredini, koja je imala izvesne godove i on je tražio da se smirim, a da u ruci držim jedan kamen, koji mi je dao i da posmatram tu poluloptu, koncentrišem se. I ja sam to i činila, sve do momenta kad sam kriknula: "Kakvo plavetnilo! Kakva fantastična plava boja!" Osetila sam kao da sam zaronila u nebesko plavetnilo. Kriknula sam od uzbuđenja. Kako je moguće da je presečena žuta lopta u mojim očima postala nebeski plava. Labat je sa strane nešto radio sa viskom, dok sam ja to posmatrala. Nisam mogla da pratim šta on to radi, jer sam bila koncentrisana na taj sunčani krug. Onda me je Labat pitao otkud meni to iskustvo i da li sam ja radila na sebi, jer, po njegovom mišljenju, reagujem kako bi reagovao monah, koji je trideset godina bio u isposnici i meditaciji u sozercanju. Rekao mi je takođe, da je ta energija, koju je on merio jedinicom koju je nazivao "svar", po staroslovenskom bogu Svarogu, nekoliko puta veća nego kod drugih ljudi.


VOLEO JE MOJ MAGNETIZAM I ISKRENOST

Tačno je da je Veselin Savić, ispitivao moj magnetizam i da je i on tvrdio da je izuzetno snažan. Vesko je razvijao moju vidovitost. Radio je na tome. Na primer, terao me je da govorim o ljudima koje prvi put vidim, čim izađu iz njegove sobe. Kako ih doživljavam, šta u njima zapažam, koje su njihove karakterne osobine i uvek se divio onome što sam ja videla, iako te ljude nisam uopšte poznavala.

Vesko je imao poverenja u mene. Često je naglašavao da sam najiskrenija žena koju je sreo u karijeri. Ako već posedujem izvesnu prozorljivost, bio je siguran da neću manipulisati njome, već da ću govoriti samo punu istinu.

Ja sam svake večeri odlazila kod Veselina i družila se sa velikim brojem najrazličitijih ljudi, raznih vera, nacija, ideologija. Danas sam potpuno svesna da me je to osnažilo, jer sam kod Veska Savića naučila da se svojom intuicijom služim, da ne sumnjam u nju kao ranije, da ne padam u dilemu da to možda jeste, a možda i nije stvarno. Postala sam sigurna, a život mi je pokazao da sam u pravu.

Danas verujem da je velikim delom za to zaslužan Veselin Savić, koga su svi zvali psihijatrom za zdrave. Njega nisu uopšte interesovali obični problemi ljudske psihe. On se interesovao naročito za kreativne ljude, i umeo je da utiče da se stvaralački duh u njima razmaše, da se razvije i uzleti. Na primer, meni je često govorio da je ubeđen da mogu da postanem ozbiljan pisac, ali da postoij samo jedan problem, kako da suzbijem svoje strasti.

Govorio je o tome sočno "Slušaj mala, moram te zašiti"!

A ja mislim, da je pored toga, bilo veoma važno da se ja oslobodim sujete. Ako jednu ženu proglase lepom u ranoj mladosti, pa joj se godinama udvaraju, duvaju joj u jedra, dive joj se, zavode je, pa je onda razmaze, opasno je da ona izgubi objektivnost prema sebi i da postane narcis i sama sebi dovoljna.

U ušima mi zato odzvanja Veskova rečenica "E, moj sinko, teško je nositi lepotu"!

Ja sam onda jedno vreme, izlazila bez i malo šminke, oblačila se kako stignem, bez ikakve želje da ostavim utisak, i bez brige o tome da uvek budem elegantna i nalickana. Navlačila sam Manetove patike, koje su mi bile velike, i u njima koračala ulicom. Uživala sam da posmatram kako ljudi u susretu sa mnom bivaju zapanjeni kako ona Olivera, koja je za sobom ostavljala oblake parfema, i prkosno zabacivala svoju bujnu negovanu kosu, obično utegnuta u tesne haljine koje su pokazivale obline, odjednom ide posivela, ugojena, po svemu drugom zapuštena, osim po higijeni. Jedino što nikad nisam propuštala, to je bilo kupanje.


KAKO ME ISLEĐIVALA POLICIJA

Jednoga dana zvoni mi telefon: "Ovde Savezni SUP. Hoćemo da dođemo kod vas sada, na informativni razgovor"!

Tih dana, ja sam išla na demonstracije diljem zemlje. Noge mi se odsekoše. Čim sam spustila slušalicu, zazvonim kod komšinice Mire: "Dođi, Miro, Mane mi nije kod kuće, sama sam, a izgleda policija dolazi da me hapsi". Okrenem Veskov telefon: "Veseline, evo dolaze iz Saveznog SUP-a da me preslišavaju, šta da radim?" Šta hoće, majku im njihovu? Čim budu došli, odmah me zovi!"

Nije prošlo desetak minuta, zvoni neko. Dvojica policajaca u civilu. Primam ih u stan. Mira je već tu. Oni je odmah zamole da se udalji. Au, šta li će da mi rade? Počnu oni da me ispituju zašto ja idem na demonstracije, i kako sa tim treba da prekinem, jer to može biti vrlo opasno za mene i sve u tom tonu. Kreće isleđivanje, kažu mi da su među ženama koje su bile u Skupštini, kada smo mi organizovale prve demonstracije, i upale u unutra, bile i neke žene četnici. Tu su verovatno mislili na Danu Drašković. Savetuju mi, da bi ja trebalo od njih da se distanciram.

"Ne dolazi u obzir", kažem ja.

Sve smo mi majke i žene Srbije. Između nas nema nikakvih podela. Ne možemo više da trpimo progon Srba na Kosovu. Tu nešto mora da se uradi da se to zaustavi.

Zvoni telefon, grmi Vesko Savić s druge strane žice. "Jesu ovi došli?" Kažem jesu. "Smesta da si im rekla, da im Vesko Savić poručuje, da idu u pičku materinu, napolje iz tvoje kuće. Šta oni tu traže? Šta hoće s tobom?" Ja zbunjena, počnem nešto da zamuckujem, a Vesko još žešće "Jesi li me razumela, šta ti kažem? Smesta da si to uradila! Daj mi ih ovamo na telefon!"

Ja, kao iz topa, okrenem se prema policajcima i zagrmim isto onako kao Vesko: "Poručio vam doktor Veselin Savić da smesta idete u pičku materinu, napolje iz moje kuće!"

Jedan policajac uzme telefon, dugo je nešto razgovarao sa Veselinom. U međuvremenu, kod mene je već stigla Veskova supruga Tanja. Stvar se nekako smirila. Očigledno im je Vesko ozbiljno zapretio.

Policajci su rekli kako vrlo cene i poštuju profesora Veselina Savića. Smiriše se ko jaganjci. Samo što mi se nisu izvinjavali. Tanja ih povede kod Veska.

Kasnije mi je Veselin govorio: "Dok sam ti ja živ, niko te više ne sme dirati. Kad mene ne bude bilo, sinko, moraš se boriti sama"!

Pošto nije bilo mogućnosti da me Vesko gleda i sluša na nekom koncertu, jer mi je bilo onemogućeno da se bilo gde pojavim, a on je uživao da me sluša kako pevam i igram, često me je terao da zaigram kolo pred ljudima i sa oduševljenjem je uzvikivao: "Vidite li je kakva je?"


MOJ PRIVATNI KONCERT ZA VESKA

Organizovala sam koncert u njegovom stanu, pevajući sa pesnikom Slobodanom Markovićem - Liberom, uz gitaru. Sve smo pripremali, u želji da posebno obradujemo Veska. U znak zahvalnosti, priredila sam za Veselina i Tanju koncert u mom stanu. Spremila sam bogatu večeru, zbog koje me je Veselin kasnije hvalio kako sam dobra domaćica. Zamolila sam orkestar "Lola" da dođe.

Vesko se smestio na trosedu, svečano odeven, u pumparice do kolena, bele dokolenice, lakovane cipele i somotsko crno odelo, sa leptir mašnom. Uvalio se udobno pored svoje Tanje, koja je bila tanušna, odevena u crno. Ja svečano odevena, kao za pravi koncert. Koncert je mogao da počne. Pevala sam sve ono što sam znala da on voli. Stare narodne pesme i ruske romanse, a pratio me je tamburaški orkestar "Lola", koji je pevao zajedno sa mnom. Bilo je to nezaboravno veče, koje je Veselina oduševilo.

Dugo je posle toga psovao: "Majku im njihovu, kakve budalčine! Kolika je to šteta što joj ne daju da se pojavljuje pred publikom!". A ja ga onda pitam: "Vesko, šta misliš, da li će mi ipak jednom dozvoliti da se pojavim?" "Sinko moj, nikad ti neće dati da se vratiš." "Pa zašto Veseline? Gde je ta moja krivica? Objasni mi zašto im ja toliko smetam?"

Sinko moj, ti nosiš magnetizam, koji deluje na mase. Budiš ih, a oni to ne žele. Oni žele uspavanu amorfnu masu, kojom se može manipulisati. Zato su im potrebni drugi. Oni koji će svojim lažnim optimizmom i bezrazložnom lažnom radošću, da narod dovode do zaborava, kako bi sve manje bili svesni u kakvom kalu žive. Svako ko tu baruštinu zatalasa, opasan je i nepoželjan."

Jednom sam u stanu Veselina Savića, srela ženu koja je dugo godina bila zadužena da prisluškuje stanove u kojima su živeli ljudi za čije živote su neke tajne službe bile zainteresovane. Lice joj je bilo mrtvo, okoštalo sa izgubljenim pogledom. Biće ispunjeno prazninom. Mučenica, koja je decenijama iz dana u dan, noći i noć, osluškivala tuđe živote. Šta rade ljudi u svojoj kuhinji, kupatilu, o čemu razgovaraju u bračnim krevetima i kakvi su u seksu. Takvoj jadnici nijedna ćelija u telu nije mogla ostati njena sopstvena. Celo joj je biće bilo ispunjeno tuđim sudbinama, pa je delovala kao strašilo od krpa, ispunjeno slamom, koje služi za zastrašivanje ptica. Hranila se tuđim emocijama. Upijala je tuđu maštu. Sopstvenu žeđ je gasila tuđim suzama, a iščezli zaboravljeni ljubavni zov budila je i naslađivala se vampirski tuđim strastima. Nije imala vremena za sopstveni život. Živela je u korpi tuđeg prljavog veša, iz koje do kraja života nije mogla da se iskobelja. Ostala je tu na dnu, udavljena, kao leš čiji se zadah nezadrživo širio svuda unaokolo.

Uvek me je obuzimala ledena jeza od takvih ljudi. Pitala sam se kako na sve to pristanu. Čime ih primoraju. Verujem da im u početku sve liči na igru, a onda to podmuklo, tajno, zavereničko osluškivanje tuđih duša počinje da ih truje, i tako prelaze u bolest i patologiju.

Prisluškivač postaje svedok, porota, sudija, navijač, a možda se i zaljubi. Javi se ljubomora, zloba, zavist, pakost, a iz svega toga izobličenog stvara se jedna deformisana bolesna ličnost iz koje proizilaze patološki odnosi prema žrtvi, pa i mimo onoga što se od prisluškivača traži, stupa u sasvim lični privatni odnos sa žrtvom, što može da dovede i do zločina.

Verujem duboko da sam bila jedna od žrtava takvih ludaka, koji su se potajno patološki zaljubljivali u mene, dok su skrivenim okom pratili kako se odvija moj život. Znali su ti, bednici, da u stvarnom realnom životu ne mogu ni u kom slučaju dopreti do mene, pa su mi se svetili na najneverovatnije načine, uživajući potajno skriveni u svojim pacovskim rupama, naslađivali su se mojim izazvanim paničnim strahovima, mojim očajem i suzama. Moj lični let "iznad kukavičjeg gnezda" nisu mogli da podnesu. Gađali su pticu u meni, bedno, kukavički, s leđa, iz svojih skrovišta, uživajući sadistički u bespomoćnom letu mojih slomljenih krila.

Sećam se kad me je Vesko u Beogradu, posmatrajući moju besparicu poslao u Ameriku, za Čikago, da nešto zaradim, ali sa zadatkom da mirim pozavađene Srbe, jer kaže: "Kad oni vide tvoju dušu, tebi će sigurno verovati. Svi oni što im drže govore, lažu ih. Tebi će verovati, jer ih nećeš lagati".

Bio je organizovano da se smestim kod jednog sveštenika i njegove žene u državi Ilinois u Libertvilu. Popadija je uveče radila u velikom restoranu u Čikagu koji se zvao "Miomir", po gazdi koji je pre svoje smrti podigao sebi spomenik na kome je pisalo "Oj, Moravo". Manetu je tada bilo šesnaest godina.

Čim smo stigli na aerodrom u Čikago, sačekao nas je gazda Miomir, razbarušene kose, razdrljene košulje, sa zlatnim krstom na lancu, koji mi je odmah objasnio da se nalazim u slobodnoj zemlji, jer ja sam najzad izašla iza gvozdenih rešetki. Oni će, kaže, a ja se pitam koji su to "oni", da preuzmu brigu o meni i mom sinu. Velika američka kola voze me u državu Ilinois, u kuću sveštenika. Tu ćemo biti privremeno smešteni, dok se ne nađe bolje rešenje.

On drži veliki restoran u Čikagu, kako reče, gde nije dozvoljavao da nastupi nijedna od tih novokomponovanih turbo pevačica iz starog zavičaja. Ali, s obzirom da znaju da sam ja u nemilosti kod režima, i ne pripadam tom sloju, meni će to omogućiti. I zaista, kasnije sam se uverila da je to bio veliki restoran za sedam stotina zvanica, sa međunarodnim programom i izvođačima, koji su se menjali, sa ruskim orkestrom, a nastupala je tu jedna bugarska pevačica, jedan italijanski pevač, a svirao je i naš orkestar, odande...
Revija 92
3842  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Olivera Katarina (1940) poslato: Februar 05, 2011, 09:18:59 pm
*
OLIVERA KATARINA


TRUBAČI, EDIT PIAF I MORAVAC — SVE MOŽE, SAMO JE STVAR STILA

Olivera Katarina, karijeru je započela kao student ulogom Koštane u Narodnom pozorištu. Vanserijsa lepota, ukrašena talentom i moćnim glasom otvorila joj je, širom, vrata filma i televizije. Glumila je u više od dvadeset filmova. Obožavali su je i jugoslovenski i evropski reditelji, Mogla je sve, a ostala je zapamćena po ulozi u filmu "Goja" za koju je nagrađena na festivalima u Moskvi i Veneciji i, svakako, briljantno tumačenje fatalne Ciganke u "Skupljačima perja", zabog koje je bacila Cannes pod noge.

Olivera Katarina je, tek, zakoračila na scenu, a Sava centar je, već, bio na nagama. Beograd je dugim aplauzom poželeo, nekada najlepšoj ženi sveta, povratak pesmi. "Sedim u jednom pariskom lokalu" — zapevala je diva koja je, svojevremeno, održala 72 uzastopna koncerta u čuvenoj francuskoj Olimpiji, koja je dva puta zatvarala svojim koncertima filmski festival u Kanu.

U raskošnom belom kostimu, Olivera Katarina je u prvom delu nastupa pevala svoje najpoznatije balade — "Pričaj mi o ljubavi", "Sanjam"... u čas, njoj omiljene, Edit Piaf, otpevala je i, dalje, moćnim grlenim glasom, dve francuske šansone.





Usledila je prva pauza. Na scenu je izašao novi orkestar u srpsko narodnoj nošnji, a zatim i članovi ansambla "Kolo". Splet igara iz Srbije, ponovo, je izmamio veliki aplauz. Jaki muški vokali zapevali su izvorne pesme, a Olivera im se, u stilizovanoj narodnoj nošnji, pridružila. Drugi deo nastupa doživeo je vrhunac kada je, neprevaziđena zvezda 60-tih i 70-tih odpevala "Alaj mi je večeras po volji".

Živan Saramandić, operska zvezda bivše nam zemlje, pevajući ruske pesme najavio je treći, naduži i najvatrniji deo koncerta.





U raskošnoj crvenoj haljini, Olivera Katarina, zapevala je ruske ciganske pesme, koje su prerasle u pesme vojvođanskih, pa vrenjanskih Cigana, na tamburi ju je pratio sin neprevaziđenog Janike Balaša.

Buknuli su i scena i publika. Smenjivale su se "Šošana", "Niška banja" i, svakako, "Đelem, đelem" — čuvena pesma iz kultnog filma Saše Petrovića "Skupljači perja"...

Jedan, drugi bis, publika je plakala, pevala, igrala. Hor i prateći vokali su tražili od velike zvezde "Molitvu", pesmu koju je Olivera Katarina komponovala za nastup u Guggenheim muzeju sa Marinom Abramovič.





"Moram da se smirim za ovu pesmu koja govori o, večito, neshvaćenoj Slovenskoj duši" - rekla je šezdesetosmogodišnja glumica i pevačica i zatražila stolicu. Duboki uzdah i prvrih par stihova i kraj — "Zaplakaću, a obećala sam sebi da neće biti suza na sceni" — kazala je i publiku ispratila ponovnim izvođennjem "Niške banje".

Ako se, poštovani čitaoče pitaš — ko je Olivera Katarina, onda imaš manje od 25 godina i pravi je trenutak da pročitaš kako lepota i patriotizam mogu biti prokletstvo.

Olivera Katarina, karijeru je započela kao student ulogom Koštane u Narodnom pozorištu. Vanserijsa lepota, ukrašena talentom i moćnim glasom otvorila joj je, širom, vrata filma i televizije. Glumila je u više od dvadeset filmova. Obožavali su je i jugoslovenski i evropski reditelji, Mogla je sve, a ostala je zapamćena po ulozi u filmu "Goja" za koju je nagrađena na festivalima u Moskvi i Veneciji i, svakako, briljantno tumačenje fatalne Ciganke u "Skupljačima perja", zabog koje je bacila Cannes pod noge.

Pevala je romsku muziku neponovljivo i obilazila svet.

Karijera Olivere Katarine, naglo je prekinuta krajem sedamdesetih kada je tadašnje komunističko rukovodstvo ocenilo da je srpski nacionalista. Nastupa, gotovo, tridesetogodišnja medijska blokada i potpuno ignorisanje.

Gorčinu koju je nosila u sebi pretočila je 2003. u autobiografsko delo "Aristokratsko stopalo". Knjiga je doživela nekoliko izdanja.

Pravi, veliki povratak Olivera Katarina imala je sa mladim rediteljem Urošem Stojanovićem koji ju je vratio u svet filma ulogom Velike Boginje u svom prvencu "Čarlston za Ognjenku".





Prošlo je trideset godina tišine u kojima publika nije zaboravila antologijsku lepotu, glas i glumu Olivere Katarine.

Velikim koncertom koji je režirao priznati reditelj Gorčin Stijanivić, koji je režirao i nastup Marije Šerifović na Eurosongu, Olivera je pokazala da joj vreme nije naudilo, ako jesu ljudi.


Autor: Dragana Ćosić | Datum vesti: 24.06.2008.
3843  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Olivera Katarina (1940) poslato: Februar 05, 2011, 09:18:14 pm
*
nastavak

U periodu od 1967—1969 izdala je desetak extended play singl ploča. Na njima su bile pesme raznih naroda i narodnosti — od afričke narodne pesme - "Jer ljubav, to je miris belog cveća", preko hebrejske narodne — "Svu noć je padao sneg", do indonežanske narodne — "Suliram". Kao što je bio običaj u jugoslovenskoj zabavnoj muzici, pevala je obrade poznatih hitova — "Sendi — Marioneta" ("Puppet On A String"), "Baš sam srećna ja" ("La felicidad"). Međutim, posebno ostvarenje u oblasti zabavne muzike u Jugoslaviji, Olivera je ostvarila pesmom "Šu... šu...", kada je ubacila etno motive u domaću zabavnu muziku. Pojavila se na sceni u kratkoj haljini sa potpeticama, i na taj način bacila sve pod svoje noge. Izuzetno značajnim, smatra se njen extended play ploča "Četiri balade" na kompozicije Vokija Kostića, koji je sadržao četiri pesme poznatih pesnika, koje su pevale o različitim temama - "Balada o Vijetnamu... (Vest sa Juga)", "Balada o ženi", "Balada o ružama" i "Mačija balada".

U tom periodu je snimljen i legendarni film Saše Petrovića — "Skupljači perja" (1967), sa kojim su osvojili prvu nagradu u Kanu, što je bio prvi veliki uspeh Jugoslovenskog filma u svetu. Taj film je oduševio publiku širom sveta, kao i tadašnji žiri u Kanu, kojim je predsedavala velika zvezda Širli Mek Lejn. Svetska štampa je bila prepuna članaka koji su izražavali oduševljenje filmom "Skupljači perja". "Njujork tajms" je za Oliveru napisao: "Rođena je nova Ana Manjani". Francuska štampa je bila prepuna Oliverinih fotografija. Francuzi su govorili da "Olivera Vučo nema na čemu da zavidi Brižit Bardo", koja je u to vreme bila prava francuska ikona. Direktor pariske "Olimpije", doputovao je u Beograd, samo da bi upoznao Oliveru o kojoj se toliko pisalo i pričalo, iako nije odgledao njen film, jer je u vreme projekcije bio u Japanu. Ponudio je Oliveri gostovanje u tom pariskom svetilištu muzike, u kojoj je velika čast bila (i još uvek je) zapevati. Bilo joj je čudno - kako to da je angažuje "na slepo" kada nije ni video njen film, niti je čuo kako peva. Gospodin Kokatriks je izjavio da je dovoljno što se toliko piše i priča o njoj, da mu ne treba ni jedna druga potvrda. Te 1968. godine, potpisala je ugovor sa gospodinom Kokatriksom, i čak SEDAMSESET I DVA PUTA izlazila pred parisku publiku sa orkestrom Janike Balaša!!! Pariska publika ju je primila oduševljeno, skoro zaljubljeno! Diskografske kuće su se praktično otimale o Oliveru. Čuveni francuski kompozitor Šarl Dimon, koji je pisao čuvene šansone za Edit Pjaf, nagovarao je Oliveru da snimi njegove kompozicije za "Philips". Posvetio joj je jednu kompoziciju koju je otpevala uz njegovu pratnju na klaviru — "Jedan dan posle kraja sveta". Žilber Beko nije propuštao ni jedno veče da sluša Oliveru, nazivajući je "najboljim jugoslovenskim ambasadorom u svetu".

Učestvovala je i na tadašnjem Jugoslovenskom izboru za pesmu Evrovizije, 1969. godine, sa pesmom "Poigraj, poigraj, devojče". Te godine, snimila je dva filma: u Italiji — "Gospođica doktor" ("Fraulein Doktor"), Alberta Latuada a u Nemačkoj — "Veštica iz đavolje šume" ("Hexen bis aufs Blut gealt") Majkla Armstronga, gde joj je partner bio Udo Kier, koji se danas može videti u spotovima Madonne.

Potom se desila još jedna velika prekretnica u Oliverinom životu - upoznavanje sa Miladinom Šakićem, koji je tada bio potpredsednik grada Beograda. U vreme kada je srela Miladina, Oliverina majka Katarina se teško razbolela. Olivera ju je svakodnevno obilazila u bolnici, hranila i pazila. Osećala je kako je sve više gubi. Miladin joj je tada mnogo pomagao, i bezuspešno pokušavao da je uteši. Pred smrt, majka je zatražila da joj donese televizor, da bi mogla svoju kćer da gleda u "Novogodišnjem programu" koji je snimala u to doba, sa velikom mukom. Doček Nove godine je provela kraj njenog uzglavlja. Drugog januara se probudila, i kako je tada išla repriza šou programa, uspela je da po poslednji put vidi svoju jedinicu. Preminula je dva dana kasnije, 04.01.1969. godine. Olivera je bila u velikom šoku. Izgubila je glas. Sa okolinom je komunicirala preko ceduljica. Tada je, u čast svoje majke, odlučila da svom scenskom imenu, uz svoje kršteno ime, pridoda i majčino ime — Olivera Katarina.

Venčanje sa Miladinom (1970) je proslavljeno u Skupštini grada Beograda, po želji njihovog kuma Branka Pešića, predsednika Grada. Miladin je bio divan muž — beskrajno nežan i pažljiv. Upravo zbog svega toga, njih dvoje su izazivali veliku ljubomoru i zavist, kad god bi se negde pojavili zajedno. Ta velika ljubav, burnih osećanja iznedrila im je sina, 01. februara 1971. godine. Nazvali su ga Mane, po Miladinovom ocu. Olivera nije ni sanjala u kakav će pakao zakoračiti. Sedam meseci posle rođenja deteta, Miladin je doživeo strašan udes kolima na službenom putu kod Milanovca. Zadobio je teške povrede glave i lakat razbijen u sedamnaest delova. Ništa više nije bilo kao pre.

Pored svega toga, Olivera je nastavila da snima filmove. Po prvi put, jedna jugoslovenska glumica je glumila u inostranom filmu. Igrala je veliku ljubav Franciska Goje — groficu od Albe, poznatu po njegovim platnima Maya nuda i Maya desnuda. Film "Goya — oder Der arge Weg der Erkenntnis" (1971) u nemačko-ruskoj koprodukciji se snimao duže od godinu dana u Lenjingradu, u predelima Sočija, u Berlinu, na Crnom moru u Bugarskoj i u Dubrovniku. Jedva je čekala premijeru u Beogradu. Premijera je, međutim, protekla bez ikakve reklame. Nije bilo ni jednog novinara. Potpuni bojkot. Nigde ni kritike u novinama, a radilo se o filmu sa dve međunarodne nagrade. Na skromnom prijemu u Udruženju filmskih glumaca, poklonili su joj sliku Miće Popovića. U Berlinu na premijeri, nemački ministar za kulturu je izjavio: "Od sada će nemački narod pamtiti Gojinu Maju po Vašoj ulozi u ovom filmu".

Dve godine posle toga, japanski kompozitor Dome Suzuki, poslao joj je ponudu da na Međunarodnom festivalu u Tokiju zastupa Japan sa njegovom kompozicijom na japanskom jeziku. Snimila je još par pesama, koje su se našle na toj ploči, snimanoj u tokijskom studiju, 1973. godine — Wakamono ha kaeranakatta i Koi ha... U Beogradu nikada niko nije poželeo da emituje te pesme, iako je to bio kuriozitet — jedna Srpkinja je zastupala Japan na japanskom jeziku. U Japanu je bila praćena velikom reklamom. Već na samom aerodromu, priređen joj je sjajan doček sa transparentima i japanskim suncobranima na kojima su visile njene fotografije.

U periodu od 1974—1977 snimila je dva albuma. Njena matična kuća PGP RTB je 1974. izdala kompilacijski album sa uspešnim pesmama sa singl ploča, gde su se našle nezaboravne pesme: "Alba", "Plovi lađa Dunavom", "Budi moj", "Treperi jedno veče", "Suliram". Te godine, izdat je i album iz TV šou programa — "Alaj mi je večeras po volji". Dve godine kasnije, 1976., Olivera je objavila svoj, takoreći prvi (ako se izuzme kompilacijski LP i album sa pesmama iz šou programa), šlagerski orjentisan LP. Na njemu su se našle kompozicije Đorđa Novkovića, S. Kalođere i Željka Sabola. Sa toga albuma, poznate su kompozicije: "U ime ljubavi", "Opa, opa uz buzuki" i fantastična, antologijska pesma "Skrivni pogled" za koju je Olivera sama napisala tekst. Godine 1977. izašao je album sa ciganskim pesmama u modernom aranžmanu.

Bila je pozvana da peva drugu Titu i drugarici Jovanki, posle dočeka Nove 1975. godine na Brionima. Tri godine kasnije (1978), Olivera je ponovo pevala pred Titom. Ovoga puta na planini Tara. Na Tari je trebalo ostati šest dana. Olivera je trebalo samo da se pobrine za orkestar. Tada se desilo nešto, što danas može izgledati samo kao anegdota, ako se zanemari pozadina tog događaja. Naime, kada je trebalo da obavi poslednji razgovor sa orkestrom pred nastup, iznenada su joj javili da je čitav orkestar vraćen u Beograd. Srećom, tu se zatekao Milutin Popović Zahar, koji se ponudio da joj pomogne. Bila van sebe od straha. Počela je da peva svoju pesmu "Ti si moje janje", koja može da se izvodi bez orkestra. Međutim, umesto da izgovori "Ti si moje janje", Olivera je otpevala "Ti si naše janje", i ukopala se od straha. Nije znala kako će to da protumače, jer nije želela da pomisle da je ona Titu poručila da je ovca. Izvinila se odmah. A jedan od političara je dodao — "Ne zaboravite — ona je glumica". Dobila je veliki aplauz i vrtoglavo nestala sa scene.

Godine 1979., Olivera snima jako uspešnu ploču sa Kornelijem Kovačem u Londonu. Kao tekstopisci se pojavljuju Duško Trifunović i Bora Đorđević. Nazvali su je simboličnim nazivom — "Osvetnica". Može se zaključiti zbog čega. Ploča je, međutim, bila puna ljubavnih pesama. Pesma "Letnja avantura" snimljena je kao duet sa Michael de Albuquerqueom.

Sledeće, 1980. godine, Olivera je potpuno promenila muzički stil. Okrenula se potpuno izvornom narodnom, grlenom, slovenskom načinu pojanja. Obren Pjevović je za nju napisao 7 divnih narodnih pesama. Osma pesma, sa kojom je zatvorila LP "Zarudela zora na Moravi", bila je upravo ona kojom je izašla pred druga Tita dve godine ranije, na Tari — "Ti si moje janje". Ploča je doživela veliki uspeh, i zlatni tiraž.

Na sledećoj ploči, snimljenoj 1982. godine, Olivera je ostvarila saradnju sa Milutinom Popovićem - Zaharom. LP je nazvan "Idu momci u vojnike". Pored melosa južne Srbije, Olivera je obradila i jednu rumunsku pesmu — "Dani mog detinjstva".

Godine 1984. snima svoj poslednji LP, pre potpunog odlaska u izolaciju i mrak — "Retka zverka". Album je bio inspirisan modernim, novokomponovanim folk motivima. Prošao je gotovo nezapaženo.

Onda su usledile godine tuge, samoće i izolacije. Miladina više nije bilo. Oliveri je najteže padalo što je kroz sve to morao da prolazi i njihov sin Mane. Prema njemu se u školi postupalo strože, samo zato što je bio sin Olivere i Miladina Šakića. Mane je upisao Teologiju, a potom i Likovnu akademiju i danas živi i radi u Madridu kao slikar.

Tokom mračnih devedesetih, dok je živela u zabrani i izolaciji, imala je malo pravih prijatelja. Mogla ih je nabrojati na prste jedne ruke. Svi oni su se sastajali u domu dr Veselina Savića, neuropsihijatra koji je Oliveri mnogo puta pomogao. Zahvaljujući njemu, Olivera se oslobodila sujete. "Kada ženu u mladosti proglase lepom i dive joj se, pa je tako razmaze, ona opasno izgubi objektivnost prema sebi i postane narcis i sama sebi dovoljna" — tako razmišlja Olivera. Jedno vreme je izlazila na ulicu bez imalo šminke i oblačila se kako stigne, bez ikakve želje da ostavi utisak i bez želje da bude elegantna i nalickana. Navlačila je Manetove patike i u njima koračala ulicom. Posmatrala je zapanjenost ljudi u susretu sa njom, jer su navikli da za Oliverom Katarinom uvek ostaje oblak parfema, bujna, negovana kosa, i vitko telo utegnuto u tesne haljine. Sada je tu stajala Olivera, posivela, ugojena, po svemu drugom zapuštena, osim po higijeni.

Pošto nije bilo mogućnosti da Oliveru iko vidi na nekom koncertu, onaje često priređivala zabave za svoje prijatelje. Pevala bi sve što oni vole — stare narodne pesme, ruske romanse, šlagere...

Stan je morala da proda. Živela je u iznajmljenim stanovima i garsonjerama. Svi oni komadi nameštaja koje je godinama skupljala rasejani su na nekoliko mesta — deo je u Valjevu, deo u beogradskim naseljima Sremčica i Krnjača. Deo je sa njom u stanu u kojem bi trenutno živela — Manetove slike, knjige i neke sitnice, samo njoj važne. Živela je u gomili ruševina svoga života, otkrivena lica, gledajući pravo u oči sve one sa maskom, koji su je doveli do toga... Strpljivo je čekala...
....
Najzad, čudo se dogodilo! Posle više od dve decenije izolacije, vrata pravde su se otvorila Oliveri! Godine 2005. je sarađivala sa Marinom Abramović na performansu Balcan Epic, u Gugenhajm muzeju u Njujorku, sa velikim uspehom.

Ponovo je zaigrala na velikom platnu u filmu Uroša Stojanovića — "Čarlston za Ognjenku", čija je premijera bila u januaru 2008. godine. Tu se nije završilo Oliverino otkrivanje - 19.06.2008. godine je imala veliki solistički koncert u prepunoj dvorani beogradskog Sava Centra. Bio je to veliki skup emocija, pesme i suza. Koncert se sastojao iz tri dela - prvi deo je bio šlagerskog tipa, gde je otpevala svoje nezaboravne pesme - "Ljubav", "Nikad' ne zaboravi dane naše ljubavi", "Sanjam", "Pričaj mi o ljubavi". Na sceni se pojavila u raskošnoj paperjastoj beloj haljini. Otpevala je tada i dve nezaboravne šansone Edit Pjaf — "La vie en rose" i "Milord". Drugi deo koncerta bio je posvećen tradicionalnoj, srpskoj narodnoj pesmi — "Alaj mi je večeras po volji", "Verka kaluđerka" i niz grlenih pesama. Treći deo koncerta je bio posvećen ruskim romansama i ciganskoj pesmi. Pojavila se u crvenom kostimu ruske princeze. Ređale su se — "Đelem, đelem", "Crvena jabuka", "Kuna", "Čororo". Publika se veselila i plakala zajedno sa Oliverom, koja je na toj velikoj sceni slavila život!
....
Šta je sledeće, što će ova veličanstvena žena uraditi i zaseniti sve nas svojom veličinom i jednostavnošću? Neka to ostane kao iznenađenje…

U tekstu korišćeni citati iz knjige "Aristokratsko stopalo", Olivere Katarine. Izdavač Karić fondacija, 2002., prvo izdanje i Prosveta, drugo, dopunjeno izdanje, 2006.

"Hvala mojoj dragoj Oliveri na mnoštvu korisnih saveta i na mnoštvu predivnih fotografija i novinskih članaka koje mi je ustupila za ovu priliku", Marko.


Autor: Marko Vasić,
Beograd, Srbija


~ ~ ~

3844  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Olivera Katarina (1940) poslato: Februar 05, 2011, 09:17:56 pm
*
Autor: Marko Vasić,
Beograd, Srbija


OLIVERA KATARINA


B I O G R A F I J A

Olivera Šakić rođena je u porodici Budimira Petrovića i Katarine Petrović (rođene Jovančić) 5. marta 1940. godine u Beogradu. Otac Budimir bio je jedan od mnogobrojnih potomaka Alekse i Drage Petrović. Porodica Petrović živela je u Hercegovini u gazdinskoj kući okruženoj velikim vrtom. Oliverini Jovančići su ime dobili po svecu kojeg su poštovali — svetom Jovanu. Bežeći od Turaka sa Kosova i Pomoravlja i Save i Dunava u Ugarsku, naselili su se u Dobanovce kod Beograda. Za vreme Prvog svetskog rata, Nemci su im porušili porodičnu kuću, ali je Oliverin deda Ljubomir, po povratku iz Francuske, gde se posle rata i školovao, zajedno sa svojom vernom ženom, Sremicom Nerandžom sagradio kuću, najlepšu u Dobanovcima.

Olivera je krštena u crkvi Svetog Nikole u Dobanovcima, po dedinoj želji. Kao što je red, veselilo se, jelo i pilo, pa se dogodilo, da je kum usled sveg tog veselja, ponesen pićem zaboravio koje ime je trebalo da saopšti svešteniku. Tu se našla njegova mala kćer, koja ga je, povukavši za rukav od košulje, zamolila: "Tata, nek se beba zove Olivera" (kako se i sama devojčica zvala). Pra-lik imena Olivera nalazi se u maslinovoj grančici, koju je biblijski golub doneo Noju posle potopa.

Svoje detinjstvo, Olivera je provodila igrajući se sa vršnjacima po ratnim ruševinama Beograda. Dok je trajao rat, njena porodica se često selila iz Beograda u Dobanovce, iz Dobanovaca u Valjevo, iz Valjeva u Zemun, da bi se na posletku nastanili u Pop Lukinoj ulici br. 15., pored mosta na Savi (današnji Brankov most). Baš taj, Brankov most, bio je glavno okupljalište Olivere i njene družine, koji su se, iako svesni rizika od neke zalutale bombe i obrušavanja zidina, ipak igrali na njemu. Olivera je praktično živela na reci. U zimsko doba, sankanje je bilo glavna zabava. Kako su sve ulice u blizini Brankovog mosta mahom strme, deca su ih "pretvarala" u malene klizaonice.

Olivera je pohađala osnovnu školu kod Saborne crkve (1947 — 1951), a uporedo je bila upisana i na balet, kod Ruskinje Sofije Velikove. Spremajući svoje učenice za baletsku predstavu "Pepeljuga", profesorica Sofija je Oliveri u predstavi dodelila ulogu Pahuljice, a njena drugarica dobila je ulogu Pepeljuge. Majka Katarina je uveliko šila belu haljinicu od tila. Premijera se bližila i trebalo je da se održi u današnjem pozorištu "Boško Buha". Na dan premijere, dogodilo se da glavna glumica nije došla na predstavu. Profesorica je bila neutešna, jer je mislila da će propasti čitav trud oko pripreme. Međutim, ona nije ni slutila da je Olivera, čeznući što nije dobila glavnu ulogu, krišom učila tekst za vreme proba. Iznenadno ju je zamolila da prihvati ulogu Pepeljuge, što je Olivera sa ponosom uradila. Predstava je protekla bez greške. Publika je bila oduševljena. Sofija Velikova takođe. To je bio Oliverin prvi iskorak na polje glume i njena prva velika, glavna uloga.

Po završetku osnovne škole, Olivera upisuje Drugu žensku gimnaziju (1951 — 1955), koja se nalazila u Ulici Narodnog fronta. U to vreme, pored baleta, Olivera je pohađala i časove klavira. Njen otac Budimir, brodski kapetan, bio je jako strog čovek. Olivera nije smela da dolazi kasno kući. Krajnja granica je bila osam sati naveče. Njen prkos prema ocu je bio veliki. Njemu u inat, nosila je pantalone, pa bi je mati čekala u haustoru ispred kuće sa haljinom u ruci, samo da se ne bi pred ocem pojavila u pantalonama. Kad god bi nešto zabrljala, majka bi je slala u krevet, da je spase.

Stigao je i period zaljubljivanja i prve ljubavi. Oliverina prva, velika i nezaboravna ljubav bio je Milan Muškatirović - Gale, visoki momak, krupnih očiju, tada poznati vaterpolista, sudent Tehnološkog fakulteta. Bile su to čežnjive i pune snova, kasne pedesete. Svakoga dana, Gale bi čekao Oliveru posle škole, a zatim bi dugo hodali sve do njene kuće. Njih dvoje su često šetali na Adi koja je u njihovo vreme bila divlja i neukrotiva, baš kao i njih dvoje...

Olivera se po želji svoga oca i Galetovoj želji upisala na Pravni fakultet (1958). Svi su bili zadovoljni osim nje. Redovno je pohađala predavanja, ali bez obzira na to, ona nikad sebe nije mogla da zamisli kao sudiju ili advokata. Gale je dosta uticao na njeno vaspitanje. Međutim, nije mogao da utiče na Oliverine gene i na ono, čega je još kao mala postala svesna, dok je slušala iz muzičke kutije glas koji je pevao "Belle amie" i plakala svaki put kad bi se pesma završila. U početku nije imala snage da progovori istinu i pretvarala se da uživa, pohađajući Pravni fakultet. Međutim, želja u njenoj duši je bila toliko jaka, da je na kraju plačeći molila Galeta da joj dozvoli da ode na Akademiju. Sve je isplanirala — dok on bude na odsluženju vojnog roka, ona će biti u Parizu da nauči jezik. Bio je to početak 1959. godine. Sa svojih nepunih devetnaest godina, spremno je rešila da ode u Pariz. Majka joj se oštro protivila, iz straha da se tamo neće snaći. Odlučila da svoju Oliveru prati do Venecije vozom.

Bila je ubeđena da će se dotle predomisliti. Verovala je da nema hrabrosti da ode u inostrani grad bez ijedne adrese, bez preporuke. Olivera, međutim, nije popuštala u svojoj zamisli da ode u Pariz. Ukrcala se na voz i otišla u Pariz, ostavljajući ubledelu majku na peronu u Veneciji. Prvi utisak na pariskoj železničkoj stanici bio je poražavajući. Hladan doček. Upisala se u školu francuskog jezika "Alliance Francaise", i upoznala devojke iz Beograda, koje su je lepo prihvatile. Pokušavala je da nađe posao, ali Francuskinje su odbijale da je zaposle, jer su mislile da je iz "Čehoslovakije", a i njena lepota i mladost nije ulivala poverenje. Bila je često gladna i sama, ali je izdržala da do kraja leta ostane u Parizu.

Došao je septembar. Bilo je vreme da se vrati u Beograd. Pomalo je bila umorna od tolike užurbanosti, metroa, vike njene gazdarice i stalne strepnje da negde ne zakasni. Vratila se u svoju zemlju za kojom je čeznula sve vreme boravka u Parizu. Ponovo je bila sa svojim Galetom. Dugo su šetali Kalemegdanom. Međutim, ćutanje se među njih dvoje isprečilo. Ljubomora se uvukla u Galetovo srce. I strepnja i sumnja. Oliverin neizbežan odlazak na Akademiju je presudio.

Tog septembra 1959. godine, prijavila se na Akademiju. Otišla je do Mire Stupice, da bi ona procenila ima li dara za glumu. Donela joj je monolog Lavrensije iz komada Lope de Vega i jednu japansku pesmu. Petnaest dana je Olivera pred majkom naglas vežbala tekst. Izašla je na prijemni ispit. Krenula je prvo sa japanskom pesmom. Time nije mogla da izkaže svoj vreli i nemirni temperament. Odmah su je ironično upitali: "I ti želiš sa OVIM da budeš glumica?!" To je nije obeshrabrilo! Kao iz topa je krenula da sipa monolog Lavrensije, koji je upućen ocu, pun žestine i prekora. Ostavila je potom, veoma dobar utisak na komisiju. Primljena je na Akademiju u klasi profesorke Ognjenke Milićević, zajedno sa Petrom Kraljem, Stanislavom Pešić, Milenom Dravić i Mićom Uzelcem. Olivera je bila prepuna radosti i zadovoljstva i sa velikom pažnjom je pohađala sva predavanja. Već na prvoj godini je bila zapažena i dobila je angažman za Atelje 212 koji je tada bio u zgradi "Borbe", da odigra ulogu u farsi "Kad je žena nema" (1960) sa Borom Todorovićem, Taškom Načićem i drugima. Sve više je ulazila u svet glume. Gale je bivao sve uznemireniji. Sve su se ređe viđali, a kada bi se videli, izbila bi svađa. Svemu tome, doprinelo je i potajno udvaranje Miloša Žutića, Oliverinog starijeg kolege, koji je umeo da joj šalje po čitave korpe cveća. Budio je u njoj nežnost i poštovanje, ali ne i nešto više od toga...

Olivera je uveliko bila u glumačkom svetu, i uživala bi u društvu svojih kolega u punom bifeu pozorišta, posle uspešno izvedene predstave. Jedan od tih susreta iza scene, imaće veliki uticaj na Oliverin život. Naime, posle odigrane predstave "Koštana" Bore Stankovića (1960), u kojoj je Olivera imala glavnu ulogu, sastali su se u bifeu Narodnog pozorišta reditelj predstave — Milenko Maričić, Olivera, Miloš Žutić, Ljiljana Dulović, Ljiljana Kontić i drugi umetnici. Raspravljali su o ostvarenju "Koštana" koje je bilo koncipirano isuviše ispred svog vremena. Vrlo smela predstava, oslobođena folklornih elemenata, ali pomalo hladna i lišena emocija, na koje je publika navikla, kada odlazi da gleda "Koštanu". Olivera je ovo uočila još na probama i nije nikako bila time zadovoljna. Želela je da odustane, ali joj je Mira Stupica savetovala da ostane do kraja. "Koštana" je trebalo da bude njen prvi veliki uspeh, a postala je njen prvi poraz, koji nije mogla da podnese. Svi su analizirali njen rad u bifeu. Hvalili su njen dar za karakterni balet, njeno umeće da sa velikom veštinom i bez greške prati disonantne tonove zaglušujućih udaraljki i da održava intonaciju, ali Olivera je bila potištena. Kritika je bilo raznih. Najviše joj je uši parala rečenica mladog reditelja Vuka Vuča — "Milolika, priučena balerina".

Osećala je takav bes prema tom čoveku zbog te rečenice, da se zarekla majci da će ošamariti Vuka, čim ga bude videla. Uveravali su je da je Vučo to namerno uradio, da privuče pažnju na sebe, jer je bio zaljubljen u Oliveru. Sedela je u bifeu, snuždena, sa Milošem Žutićem. Iznenada, u bife je ušao Vuk Vučo. Skočila je kao oparena i drsko i samouvereno ga pitala — "Da li ste Vi taj nadobudni kritičar koji veruje da je duhovit?!" Vuk joj je odgovorio da je ono o balerini zaista bila šala, jer inače, oni ne bi razgovarali večeras, da se to nije desilo. Usledilo je jedno dugo veče upleteno u raspravu o tome — da li je umesno pisati pozorišne kritike u kojima će biti ismejani glumci koji treba da budu usmereni... U čitavom tom metežu, Vuk je iznenadno, pred svim tim ljudima, upitao Oliveru da li želi da bude njegova žena. Zanemela je i upitala ga da li joj se on i sada podsmeva. Odgovor je ostao u vazduhu.

Olivera je po prvi put zanoćila van kuće, a da se nije javila roditeljima. Ujutru su već jurili za svojim dokumentima na Akademiji, jer je popodne trebalo da se organizuje venčanje. Olivera je bila ispijena i bleda od neprospavane noći u bifeu. Bila je obučena u crno, pod uticajem Žilijet Greko — crna suknja iznad kolena, crne čarape, šimi crne cipele sa visokom petom. Samo je iza crne duge kose sakrivala svoje bledo i umorno lice. Venčanje se odigralo u 13h u opštini koje se Olivera ne seća. Seća se samo da je izgovorila sudbonosno DA, kada je za to došlo vreme. Posle ceremonije, otišli su u Vukovu kuću, u naselju Senjak. Vuk je objavio ukućanima da je sa sobom doveo svoju ženu, Oliveru Vučo, kojom se danas oženio. Olivera je bila sva pometena. Počela je da plače kao dete i da moli i preklinje Vukovu dadilju da joj da njen kaput, da ide kući, kod majke. Vuk je, međutim, strogo zabranio dadilji da tako nešto učini. Utom je zazvonio telefon. Oliverin otac je odnekud grmeo da će je se odreći i govorio da je izazvala tragediju, jer se Miloš Žutić otrovao i da je u bolnici. Olivera je otela svoj kaput i izletela na ulicu iz kuće Vuča. U noć. Otišla je svojoj kući, u Pop Lukinu 15. Otac joj nije bio kod kuće, a majka ju je puna razumevanja prekorevala kako je mogla da učini tako nešto.

Budimir se iznenada vratio kući. "Šta ćeš ti tu?" — upita je. Puče šamar. "Tebi ovde više nije mesto! Obrukala si kuću Petrovića i ja ću da te se odreknem!" Puče još jedan šamar. Isterao je svoju jedinu kćer, Oliveru, na ulicu. Samu, bez ičega. Samo u onome u čemu je došla. Otišla je pred zgradu Narodnog pozorišta. Tu je zatekla svog profesora Milenka Maričića, koji je počeo da je teši onako promrzlu i mokru. Licemerno. Na silu. Želeći što pre samo da je ostavi i da se iščupa jer nije mogao da prizna svoju grešku zbog koje je "Koštana" tako loše prošla. Ostavio je samu na uglu ulice. Stajavši tako pokisla i promrzla, osetila je nečiju ruku na svom ramenu. Znala je da je to Vuk. Očajnički ju je tražio cele noći po celom gradu. Jako je bio žalostan što je pobegla iz njegove kuće. Dugo su razgovarali o svemu što se desilo. Odlučila je da mu se vrati. Dala mu je priliku da ga upozna. Olivera je počela da gaji prijateljska osećanja prema Vuku. Podsticala ga je da unese malo grubosti u svoje aristokratske stavove i načine izražavanja. Učila ga je da prodire dublje u analizu pojava i ličnosti, da ode "do dna".

Vuk se sve više menjao jer nije mogao da se uskladi sa Oliverinim vatrenim temperamentom. Činilo se da ona vodi glavnu reč, ali to nije bilo tako, što bi pokazivao batinama koje su Oliveri komplikovale život, a nikako nisu vodile u razrešenje životne situacije. Vuk je sve više pio, Olivera sve više ostajala sama u kući. Priželjkivala je razvod. Vuk je bio u vojsci. Po povratku iz vojske, sve mu je ispričala. Nije želeo da joj da razvod. Ali pustio ju je da ode. Rastali su se uz zvuke Albinonijevog Adađa, u kome se prepoznaju turobni zvuci dalekih koraka i kucanje dalekog sata, kao odlazak u neku duboku večnost.

Nastavila je da igra u pozorištu. Dobija ulogu u komadu "Masna čorba" (1963), gde je trebalo da sa divom Nevenkom Urbanovom igra isti lik, samo u mlađim godinama. Predstava je trebalo da bude veliki povratak dive Urbanove na scenu. Sve je teklo savršeno, sve do premijere. Urbanova je odlučila da ipak ne zaigra, jer je smatrala da joj ta predstava ne bi sasvim odgovarala kao "povratnička". Tada je Mira Trailović "skinula" i Oliveru sa repertoara, pod izgovorom da se ne uklapa u šemu sa novoodabranom glumicom koja bi zamenila Urbanovu. Predstava nikad nije izvedena.

Kada je trebalo da se sprema "Idiot" Dostojevskog, uloga Nastasje Filipovne je dodeljena Miri Stupici, jer je njen suprug Bojan Stupica režirao predstavu. Olivera je morala da popusti pred svojom "pozorišnom majkom", iako je smatrala da je rođena za tu ulogu! (to joj je mnogo godina nasnije potvrdio i ruski poeta Voznesenski, kada joj je pred čitavom salom na svojoj književnoj večeri spontano potvrdio da je rođena za ulogu Nastasje Filipovne).

Snimivši film "Vojnik" — 1966. godine, Olivera odlazi na Kanski festival. Iako Pozorište nije zbog toga trpelo, ipak je dobila otkaz. Čim se vratila iz Kana, obrazovan je Sud časti koji je bio smišljen da se Olivera odstrani iz Pozorišta. Članovi suda — Divna Đoković, Jovan Milićević i Bora Grigorović su joj presudili nemilosrdnim otkazom bez ikakvog razloga. Izgovor je bio da niko ne može da radi šta mu se prohte, a da ne ostane nekažnjen.

U to vreme, Olivera je dosta putovala u inostranstvo. Jednom prilikom je bila Pjer Kardenova gošća u Francuskoj. Ponudio joj je da u njegovom pozorištu "Espas Karden" održi koncert. Sa njim se kasnije susrela i u Beogradu, u Skadarliji, gde su sedeli zajedno jedne večeri. Tada ju je čuo kako peva. Ponudio joj je da za njen nastup u svom pozorištu izmeni izgled sale — da fotelje zameni šarenim jastucima, sa vatrom u sredini, kako bi potpuno napravio atmosferu ciganske čerge. Želeo je da je obuče u crno i boju vatre, jer je smatrao da te dve boje najbolje idu uz Oliveru. Oliverina karijera je bila u svom naglom usponu u to doba. Obilazila je i ostale velike TV centre Evrope, kako bi se što bolje promovisala. Osim Evrope, gostovala je u Njujorku, ni manje ni više, nego u "Džoni Karson šou". Često je nastupala sa tamburaškim orkestrom Janike Balaša. Stizali su pozivi sa svih strana za koncerte. Tako je direktor Kanskog festivala, Favr le Bre, uporno, bez odustajanja, nekoliko godina posle "Skupljača perja" (1967) insistirao sa Olivera zatvori Kanski festival. Pristala je najzad da to učini. Pojavila se u raskošnoj ciganskoj haljini, koju su kreirali u Rimu, duge, raspuštene kose, bosa. Ovacije! Ovacije!

O Oliverinom glasu se pisalo svugde u svetu, gde je nastupala. Radio televizija Italije — RAI ju je proglasila za najoriginalniji glas Mediterana. U Jugoslaviji, je, međutim, taj glas bio ismevan. Mnogi bili sumnjičavi prema kvaliteti tog glasa, koji kao da je dolazio iz grla u koje se "zaglavio kliker". Govorili su da je moguće tako grleno pevati samo u studiju, pod tehnikom, koja bi to sve uobličila. A nikada nisu govorili — šta je uzrok tolikoj omiljenosti Oliverinog grlenog, slovenskog pevanja kod publike? Nisu smeli o tome da pričaju. Narod ju je prihvatio posle prve snimljene extended play ploče!
3845  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Olivera Katarina (1940) poslato: Februar 05, 2011, 09:17:36 pm
*







OLIVERA KATARINA — IZDATE KNJIGE



Autor je zbirke pesama Beli badnjaci i zastupljena je u Antologiji pesama o Kosovu. Napisala je memoarsku prozu pod nazivom Aristokratsko stopalo.—

Opis: Autobiografija pisana pažljivo i polako sa mnogo fotografija žene, umetnice, majke. Olivera Katarina ili Olivera Vučo je srpska glumica i pevačica. Rođena je 5. marta 1940. u Beogradu. Studirala je na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Svoju pozorišnu karijeru kao student počela je glavnom ulogom u Narodnom pozorištu u predstavi "Koštana". Postaje supruga tadašnjeg pozorišnog kritičara Vuka Vuča. Igrala je u desetak domaćih i isto toliko inostranih filmova. Za film Goja nagrađena je na filmskim festivalima u Moskvi i Veneciji, a njena najpoznatija uloga je u filmu Skupljači perja (1967.) Aleksandra Saše Petrovića, koji je nagrađen na filmskom festivalu u Kanu. Ovaj festival je zatvorila koncertom gde su pored nje pevale i Nana Muskuri i Dajan Vorvik. Glumila je u filmovima Puriše Đorđevića, Miće Popovića, Soje Jovanović, Đorđa Kadijevića... Kod inostranih režisera igrala je u filmovima Đanfranka Parolinija, Alberta Latuade, Majkla Armstronga, Konrada Vulfa...

Kao interpretator izvornih narodnih pesama i ciganskih romansi održala je više od stotinu koncerata širom sveta, snimila je singl i LP ploče sa srpskom, ciganskom, grčkom, indonežanskom i crnačkom muzikom. Pevala je kompozicije Enia Morikonea, Šarla Demona, Doma Suzukija, Mikisa Teodorakisa, Kornelija Kovača... U čuvenoj francuskoj "Olimpiji" održala je 72 uzastopna koncerta kojima su prisustvovale sve vodeće francuske zvezde filma i muzike toga vremena. Nezaboravni su njeni snimci izvornih narodnih pesama: "Alaj mi je večeras po volji", "A što ti je mila kćeri", "Đelem, đelem", "Verka kaluđerka", "Niška banja", "Crvena jabuka", "Evo banke, cigane moj"... Pevala je šansone i pop muziku: "U ime ljubavi", "Ljubav (sedim u jednom pariskom lokalu)", "Pričaj mi o ljubavi", "Budi moj", "Nikad ne zaboravi dane naše ljubavi", "Nije to, ljudi, istina", "Šošana"...
yu4you.com




Povez: broširan
Broj strana: 352 strana
Format: 15 x 21 cm
Pismo: Ćirilica / Autor: Olivera Katarina
Izdavač: Prosveta
3846  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Olivera Katarina (1940) poslato: Februar 05, 2011, 09:17:14 pm
*

OLIVERA KATARINA — FILMOGRAFIJA



1964. Dobra kob (Rezija: Milutin Kosovac)
1964. Put oko sveta kao Rebeka (Rezija: Sofija Soja Jovanovic)
1966. Ponedeljak ili utorak (Režija: Vatroslav Mimica)
1966. Roj (Režija: Miodrag Popović MIca)
1966. San (Režija: Mladomir Puriša Đorđević)
1966. Vojnik — The Soldier (Režija: George Breakston)
1966. Ponedeljak ili utorak
1966. Kommissar X — Jagd auf Unbekannt
1967. Skupljači perja kao Lenče (Rezija: Aleksandar Petrović)
1968. Ima ljubavi, nema ljubavi (Režija: Nikola Rajić)
1968. Planina gneva (Režija: Ljubiša Georgijevski)
1968. Uzrok smrti ne pominjati kao Marija (J. Živanovic)
1969. Gospođica doktor Faeulein Doktor — Špijunka bez imena (Režija: Alberto Lattuada)
1970. Ann och Eve — de erotiska
1971. Ein Grober graublauer Vogel
1971. Goya
1973. Devičanska svirka
1974. Crveni udar (Režija: Predrag Golubović)
1974. Derviš i smrt (Režija: Zdravko Velimirović)
1974. Partizani (Režija: Stole Janković)
1974. Polenov prah (N. Stojanović)
2005. Čarlston za Ognjenku



TELEVIZIJA

1965. Akcija inspektora Rukavine
1974. Partizani
1979. Zarudela zora na Moravi
1982. Jelena Gavanski
1982. Urime, Urime
1987. Vuk Karadžić


UKRATKO:

"Glumačku karijeru počinje u pozorištu kao Koštana. Od 1964. ('Dobra kob' M. Kosovca) nastupila je u petnaestak filmova. Glavne uloge igrala je u filmovima 'San' (P. Đorđević, 1966), 'Skupljači perja' (A. Petrović, 1967), 'Uzrok smrti ne pominjati' (J. Živanović, 1968), 'Polenov prah' (N. Stojanović, 1974) i 'Derviš i smrt' (Z. Velimirović, 1974).

Njenu glumačku karijeru prati neuobičajena krivulja angažmana: od 4 filma godišnje, do višegodišnje pauze koju je ispunila svojim drugim pozivom — kao pevačica izvorne, komponovane narodne i zabavne muzike."



Scena iz filma Skupljači perja





"Rustični život ravničarskih Roma, skupljača perja. Oni žive svoj život, prema svojim zakonima večnih skitača, sa svojim čežnjama i strastima, sa dertom i ljubavlju zbog koje se ubija".

režija: Aleksandar Petrović
uloge: Bekim Fehmiu, Velimir Bata Živojinović, Olivera Vučo, Gordana Jovanović, Mija Aleksić, Rahela Ferari
3847  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Olivera Katarina (1940) poslato: Februar 05, 2011, 09:16:53 pm
**

OLIVERA KATARINA — SET 3 CD


REKLI SU O OLIVERI...


Jedino Olivera može da nasledi Marlen Ditrih jer ima otmenu lepotu, spontani temperament, ali i neku tajnu.
Bruno Kokatriks, vlasnik "Olimpije"

Doživeo sam pravi požar dlanova od skandiranja Oliveri posle koncerta u Olimpiji.
Salvador Dali, slikar

Jugoslavija nije mogla da odabere boljeg ambasadora od Olivere.
Žilber Beko, šansonijer

Ta devojčica je sazdana od kamena i duše.
Dušan Prelević, umetnik

Izuzetan glas i lepota.
Alen Delon, glumac

Olivera nema na čemu da zavidi Brižit Bardo.
Nice Matine

Olivera je jugoslovenska Žana Moro.
"L'Orore", francuski list

Jedina žena koja zna šta hoće, imponuje sigurnošću i verom u sebe.
Vuk Vučo, književnik

Engleska nema takvu pojavu. Olivera je već legenda kao Greta Garbo.
Timoti Džon Bajford, reditelj

Ona je veoma lepa, sva treperava, sjajnog glasa, pogleda tigrice i romantičnog osmeha.
Le Figaro

Socijalistička Elizabet Tejlor... sinteza lepote Sofije Loren i Silvane Mangano... njene oči govore o ponosu izvanredne žene.
Japanska štampa

Glas joj je tragičan, izazovan, detinjast i ozbiljan. Puna je topline i neke poezije.
Dušan Janićijević, glumac

Zlatne strune njenog glasa čine da se svi uzbude od lepote.
Ani Žirardo, filmska glumica

Olivera je Lola, drug, prijatelj, ajkulica, ždrebe (može opasno da udari).
Sima Janićijević, glumac

Neverovatna energija. Govori ciganski kao ciganka.
Janika Balaž, muzičar

Tvrdim da ploča na kojoj Olivera peva "Đelem, đelem" i ostale pesme, u istoriji naše muzike nije snimljena.
Dragan Živković Tozovac





Olivera Katarina
TAJNA... — 3 CD
RTS PGP — 2008
3848  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Olivera Katarina (1940) poslato: Februar 05, 2011, 08:01:38 pm
**

OLIVERA KATARINA — SET 3 CD


TAJNA...

Umesto buketa cveća, na dan povratničkog koncerta, posle 30 godina izolacije, u Sava Centru, u Beogradu, 2008. godine, sa dubokim naklonom dr Nedeljka Pavlović, poklonila mi je ovu svoju pesmu u prozi.
 
Zapevaj večeras, Olivera, kako nikad nisi. Potopi nas sve od reda, tugom i bolom svoje pesme decenijama ne otpevane! Vrisni noćas pesmu, tugu i bol do neba, Olivera! Ne štedi nas večeras! Nismo ovde stobom da nam razgališ dušu.
 
Uznemiri, protresi i uzdrmaj do temelja, svaku pojedinu jadnu dušu, koja je godinama već gladna Tvoje pesme!
 
Ti, koja poznaješ sva lica ljudskog bola i patnje, razboli nas večeras glasom i darom od Boga blagoslovenim, da se za dugo ne oporavimo!
 
Svih ovih godina nosim i čuvam tugu zbog sudbine Tvoje, sa kojom se nisi mimoišla, kojoj nisi utekla, pred kojom nisi uzmakla, ni pala, no koju tako gospodstveno nosiš.
 
U čamcu od orahove ljuske, prošla si sve tesnace i zlokobne klance, nadvladala virove života i na talasu nepobedivom opet banula pred nas.
 
Za protekle tri decenije, nije se pojavila ama baš ni jedna, za koju bi svet pomislio ili rekao: "Ista Olivera!", ili bar — "Liči na Oliveru!". Ni jedna jedina nije nam zaličila na tebe, ni glasom, ni stasom. Tačka!

Zar zbilja još uvek ne znaš, koliko si neponovljiva? A uprkos bolu, koji se gomila i traje, bez izvesnosti da se okonča, morala si kad-kad ipak da se upitaš u zlovremenima: "Nije li sve ovo što me snađe, samo golemo iskušenje, pred koje me Bog stavlja, kušajući moju snagu i dušu?".

Odnekud, eto, znam da si spoznala istinu, jer da nisi, ne bi tako velika opet zakoračila među nas.
 
Svih ovih godina, ja sam te čula, Olivera: "Hej, vi, magle, guste magle, kud ste tako gusto nagle!" Iz dubine tame, iz guste magle, izranjaš, obasjana sasvim.
 
Ne radujem se ja večeras, no puštam duši na volju da pati tvoju patnju, da tuguje tvoju tugu i da je tvoja pesma boli koliko može i koliko ne može da podnese.
 
Ti ne dotičeš dušu! Ti ciljaš i pogađaš u samo središte duše!
 
Završiće se ovaj koncert, Olivera, ali ti svoju pesmu nećeš otpevati do kraja, po strunama tvoga glasa tek će život da prebira, podsećajući te, na svaki način, nemilosrdno, uvek, da si na ovaj svet i među ljude i neljude poslata da PESMOM PRKOSIŠ TAMI I SILAMA ZLA!
 
A ja ću — s Tvojom pesmom u duši i na usnama — uz Božiju pomoć, da putujem dalje kroz tegobni život... OHRABRENA!"


ĐELEM

Putujući kroz Moldaviju, pokojni Dušan Radetić, muzički urednik Radio Beograda, zabeležio je pesmu moldavskih Cigana, možda svestan, a možda i potpuno nesvestan posledica koje će ona ostaviti u našoj i u svetskoj popularnoj kulturi. Bila je to pesma "Đelem, đelem".
 
Najdublji trag, međutim, ova pesma, kao kakav usud, ostavila je u životu i karijeri jedne srpske devojke, koja joj je, izgleda, rođenjem svojim bila predodređena, i koju je sama pesma, pesma moldavskih lutalica, vekovima čekala da bude, za nju, rođena. Ime ove devojke bilo je Olivera Katarina, a bajka o pesmi i devojci počela je da se pronosi svetom još davne 1967. godine, filmom Aleksandra Saše Petrovića, "Skupljači perja" i najprestižnijom internacionalnom nagradom za filmska dostignuća, kanskom "Zlatnom palmom", prvom koja se našla u rukama jednog jugoslovenskog reditelja. Svetsku slavu, tako, uz nagrađeni film, stekle su i lutalačka pesma, "Đelem, đelem", ali i mediteranska sirena, Olivera Katarina, čija je fatalna lepota, šarm i glas, u trenutku ceo svet pretvorilau bespomoćne, zavedene i na uzburkanom moru izgubljene mornare. Salvador Dali, Katarina Balente, Deni Klajn (Vaya Con Dios), Timoti Džon Bajford, Miloš Đurić, Marina Abramović, Madona, Najdžel Kenedi, Šaban Bajramović — pripadali su i pripadaju tim zanavek omamljenim lutalicama, i za sve njih, i još mnoge druge, širom sveta, poznate i nepoznate, Olivera Katarina i pesma Đelem, đelem" postale su najvažniji razlog jednog zanesenjaštva ahasverskom i utoliko možda romantičarskom sudbinom evropskih Roma. Da su ova srpska devojka i pesma postale jedno, neraskidiva slatka i otrovna celina, uobličena za celu večnost koja dolazi za nama, znak je svakako bila serija od sedamdeset i dva koncerta za redom održanih u čuvenoj francuskoj "Olimpiji". Od tada, Olivera je nebrojeno puta pevala tu pesmu širom sveta, a već nakon kanske premijere pesma "Đelem; đelem" postala je i zvanična himna Roma.
 
Danas, nakon više od četrdeset godina, bajci o pesmi i devojci kraj se ne nazire, a trostruko izdanje Olivere Katarine, koje je PGP RTS priredio za Vas, samo govori o tome da ovu bajku valja još dugo, dugo pričati, predavati se potpuno bespomoćno glasu naše sirene, predavati se njenoj neodoljivoj pesmi.





Olivera Katarina
TAJNA... — 3 CD
RTS PGP — 2008
3849  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Olivera Katarina (1940) poslato: Februar 05, 2011, 08:01:20 pm
*

OLIVERA KATARINA — DISKOGRAFIJA



SET 3 CD

3850  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Olivera Katarina (1940) poslato: Februar 05, 2011, 08:01:12 pm
*

OLIVERA KATARINA — DISKOGRAFIJA



ALBUMI


1980  Zarudela zora na Moravi& Vokalna grupa Šumadija
1. Nemoj, Mile na me da se srdiš
2. Obesi venac o drenac
3. Zarudela zora na Moravi
4. Mrčajevci moje rodno selo
5. Ja sam mlada žito žela
6. Nevena
7. Mileva
8. Ti si moje janje

1982
01. Idu momci u vojnike
02. Ti si moja sudbina
03. Dani mog detinjstva
04. Olivera, Olivera
05. Ječam žela
06. Otići ću u perjare
07. Hej, Omere
08. Hoće mi se, hoće mi se
09. Kada volim, ludo volim
10. Ja verujem u ljubav

1984
1. Korak po duši
2. Čočk, čoček
3. Sreća prava
4. Zašto snove nisam poslušala
5. Budim se
6. Era Srbijanac
7. Grlio si, grlila sam
8. Retka zverka

1999
Alaj mi je večeras po volji
Ćororo
Crvena jabuka
Dimitrijo
Đelem, đelem
Ječam žela
Kuna
Maruška
Nemoj Mile na me da se srdiš
Obesi venac o drenac
Šu, šu Šumadijo
Verka kaluđerka

19xx.
01. Romanija
02. Pleme moje
03. Mara Resavkinja
04. Daleko je moje rodno mesto
05. Molitva
06. Siv sokole
07. Mahni mi sa neba
08. Drino vodo
09. Oj, Lazare
10. Za krst


Najlepse pesme

01. Djelem djelem
02. Cororo
03. Verka kaludjerka
04. Maruska
05. Alaj mi je veceras po volji
06. Dimitrijo
07. A sto ti je mila kceri
08. Jecam zela
09. Nemoj mile na me da se srdis
10. Crvena jabuka
11. Su su
12. Necu tebe
13. U ime ljubavi Opa opa uz buzuki
14. Budi moj
15. Ljubav
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »