Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
3801  MUZIČKA ČITAONICA / Feljtoni / Žarko Petrović — Kad je muzika ratovala poslato: Februar 06, 2011, 05:47:51 pm
*
KAD JE MUZIKA RATOVALA — 18


PESMA O DEVOJCI I SOKOLU
Igumana manastira Mileševa policija tukla zbog ove "četničke" pesme

Često, u blage večeri manastirskog mira, okupili bi se monasi i nešto naroda na tremu Staroga konaka i slušali monaha Aleksija kako poje crkvene pesme, balade o srpskim junacima, carevima i kraljevima, ali i o "Devojci i sokolu". Bila je to pesma o vitezu i devojci, sokolu i gori koju soko iz ljutnje zapali... Optužili su staroga igumana da je to četnička pesma i odveli u staru tvrđavu na "razgovore ugodne"... Dugo posle tih mučenja nesrećni iguman privijao je bokvice na rane i omotavao ih sirovom jagnjećom kožicom ne bi li i dalje mogao da živi i da se Bogu moli...

Znao je iguman Aleksije i srpske pesme iz doba Raške i Dušana. Kada sam sa svojim ocem Milivojem odlazio u manastir Mileševu, slušali smo i pamtili pesmu koja se zove: "Poletela dva bela goluba". Kasnije, otac mi je ovu pesmu često svirao na flauti. Tragao sam za njenim poreklom. Niko nije mogao ništa pouzdano da mi kaže o njoj. Svi mi osećali smo da je stara, Raška i viteška. Zabeležio sam melodiju i stihove.

Igumana Aleksija i moga oca Milivoja nema više na ovome svetu, ali, eto, iz stare sveske, dečačkoga doba i igumana Aleksija, zvuči ova melodija i hrabre ovi stihovi, svojom dostojanstvenom starinom i nežnošću prema majci, ljubi svojoj, a najviše i najodanije prema caru Dušanu.

Evo jedne strofe iz te pesme:

"Poletela, poletela,
Dva bela goluba,
Dva bela goluba,
Zemljo moja, rode mili,
Dva bela goluba,
Dva bela goluba..."

Iguman manastira Mileševe, Aleksije, duboko je verovao i osećao da je ovo omiljena pesma cara Dušana, tvrdeći da je to slušao i od prethodnih monaha. A monasi, stvarno, kao da nasleđuju nešto što se ne zapiše, što se ne naslika, ne vidi i ne čuje. Njima je nešto više i trajnije obećano, od Boga i svetoga Save. Oni to najbolje i čuvaju i prenose u onom času srpske istorije kada to Srbiji najviše treba.

U livadi, pod jasenom

U livadi pod jasenom
Voda izvire, voda izvire,
U livadi pod jasenom,
Aj, voda izvire!

Tu se šeće lepa Kata,
Vodu zahvata, vodu zahvata,
Tu se šeće lepa Kata,
Aj, vodu zahvata!

Momče joj se s brega baca
Zlatnom jabukom, zlatnom jabukom,
"Uzmi Kato, uzmi zlato,
Aj, moja ćeš biti"!

Neću, neću, ne trba mi,
Imam dragoga, imam dragoga,
Neću, neću, ne treba mi,
Aj, imam dragana!

Moj deda Đorđe Topalović, Veselinov sin i otac moje majke Radike, ratovao je za Srbiju od 1912. Vratio se iz rata u svoje selo teško ranjen i tu nastavio da živi kao seljak. Kuća koju je Đorđe sagradio keserom i danas je moj detinji, zeleni i mirni san. U toj kući rodila se i moja majka Radika.

Đorđe je najviše ratovao po južnoj Srbiji. Na reci Radiki, borio se protiv Turaka i Bugara. Dobri konj, vranac, preneo ga je živog preko reke. Po završetku rata, u selo Skružiti stigao je na vrancu iz rata.

Metak je šetao po kostima ratnika. Noć mu je bila u nesanici i beskrajno duga. U bolu. Ispod prozora kuće, u ranu zoru, pre svitanja, čobani su terali svoja stada na ispašu. Tada bi i Đorđe ustao. Pojahao bi svakoga konja i u galopu jahao seoskim sokakom. Zorom, kao i u ratu. Tako je Đorđe jedino mogao da se smiri, da zagreje noge pune neprijateljskog olova. A kada bi se ponovo vratio u stari, plavi i cvetićima išarani krevet i pokrio toplim guberom, zaspao bi.

Kada bi se čobani vraćali "Đorđevim sokakom", govorili bi: "Đorđe je opet jahao! Milijana i Anka, vraćale bi se sa vrela i tihim glasom, pastoralno, kao prepelice, pevale: "U livadi, pod jasenom, voda izvire..."

Kada je Đorđe umro, na grob su mu odveli i njegova konja vrana. At je rzao, kopite su sevale, kao da Đorđe jaše... Posle sedam dana i konj je uginuo... Takvi su konji. Često bolji prijatelji od ljudi.

Đorđe Topalović, ratnik za Srbiju, sahranjen je najlepše: kao seljak iz sela Skržutu. Uz oca Veselina i ženu Dobrilu. Nemam njegovu sliku. Ni odlikovanja. Đorđe to nikome nije ni pokazivao. Ali njegovi ratni drugovi poštovali su ga. Smatrali su ga velikim ratnikom, dobrim čovekom i pravim domaćinom.


Piše: Žarko Petrović
3802  MUZIČKA ČITAONICA / Feljtoni / Žarko Petrović — Kad je muzika ratovala poslato: Februar 06, 2011, 05:47:43 pm
*
KAD JE MUZIKA RATOVALA — 17


PESMA ZA SUDBONOSNE GODINE
Bilo je i onih koji su hteli da menjaju reči, da unesu neukus i nepoštovanje

Šta je bilo s pesmom? Posle zajedničkog doma s braćom, Srbija je spala na beogradski pašaluk, prolila krv, još jednom, ponižena i uvređena... Odnekuda, stigla je i ova pesma "o Srbiji koja nije mala", ali su se pred nju isprečile zabrane, torture i nerazumevanje...

Počeo je da se topi sneg. Uspravio se hod i glasovi mladosti i istine, zazvučali su starom, dobrom pesmom koja ih seća, hrabri i veliča. Još jednom, marširali su stari ratnici ka zapuštenim spomenicima i kapijama pobede svog Velikog rata. Stogodišnji solunci izmešali se sa decom i pričaju o "Srbiji koja je tri puta ratovala".

Bilo je i onih sa lošim namerama. Počeli su da menjaju stihove ove pesme. Hteli su novokomponovanu pesmu u novokomponovanoj priči, neukus i nepoštovanje.

U Vojvodini, u nekim prilikama, stihovi ove pesme izgovarani su na "lalinski način". Umesto "dvanaeste", izgovoreno je "dvanajeste"... Stihove "nije mala, nije mala", zamenjivali su sa tipično lalinskim "očenj mala, očenj mala..."

ČASNA ISTORIJA

Po svoj prilici, pesma se rodila posle Solunskog fronta, da bi se jedno vreme "izgubila".

Ponovo javila se u teškim istorijskim komentarima za Srbiju i njen narod. Tad je "eksplodirala" u pravcu potvrde istorijske istine o veličini i snazi Srbije koja je stvarana od 1912. do 1918. Tada i ponovo, vratila se ova pesma i Srbija u duše, grla, ruke i poruke. Srbi, a naročito mladi, ponovo slave Putnika, Stepu, Mišića, Bojovića, Petra i Aleksandra. Kliču 1912, 1913, 1914. i 1918... Zašto? Zato što je to velika istorija "male Srbije"! I časna!

Poletela dva bela goluba
(Prema pevanju Aleksija,
igumana manastira Mileševe,
uredio Žarko Petrović)

Poletela, poletela
Dva bela goluba,
Dva bela goluba.
Zemljo moja, rode mili,
Dva bela goluba,
Dva bela goluba.
Tamo junak moram stići,
Dva bela goluba,
Dva bela goluba.
Pozdravite majku moju,
Dva bela goluba,
Dva bela goluba.
I Dušana, Cara moga,
Dva bela goluba.
Dva bela goluba.

U delu Srbije koji se naziva Polimlje, u 13. veku kralj Vladislav podiže manastir Mileševu. Znamo šta se sve važno događalo u srpskoj istoriji toga doba.

Borba za presto braće Radoslava i Vladislava, u kojoj pobedi Vladislav, a stric Sava Nemanjić, sve je činio da izmiri sinovce. Vladislav ostade na prestolu Srbije, a Sava Nemanjić umre u Bugarskoj. Sinovac Vladislav prebaci mošti Savine u Mileševu, odakle Turci, preplašeni svetim tragom istorije i veličinom srpskog naroda, njegovim mogućim bunama uz Savinu prisutnost koja večno traje u narodu - preneše mošti svečeve u Beograd i spališe na Vračaru...

Ko zna koliko je monaha, igumana i isposnika, bogomoljaca, naroda okupljenog oko manastira, vekovima stradalo od progona, bitaka, paljevina, seoba okolo manastira, duž ove stare srpske zemlje... Ali, bilo je i pesme, tihe, pobožne, nekada i buntovne, duboko nacionalne u vreme Savino, Dušanovo i kasnije, kada je stigao Vuk da mnogo od toga zabeleži i ostavi za nas i naše doba. Bile su to malo čudne pesme, melodijski i tekstualno, ali epske, narodnjačke, kraljevske i sebarske. Evo jedne koja pominje naš stari, lepi i neuništivi manastir.

Zapisao je Filip Banić iz Stija u Dalmaciji.

"Tamo doli na Irudu gradu,
U njemu je jedan manastire..."

Ili, iz Vukove beležnice, pesma u kojoj devojka žali za vezenom maramom koju su joj ukrali:

"Kojano je golemoga veza,
po krajevi ratari s plugovi
A u sredi crkva Mileševska..."

ODANI LJUDI

Ne znamo koji su sve igumani čuvali ovaj manastir, negovali Boga, Isusa i svetoga Savu u svojim ćelijama i svome miru manastirskom. Ali su svi, to je sigurno, bili smerni, odani i veliki mučenici da bi sačuvali ovaj manastir, njegovo istorijsko i nacionalno blago i doveli Mileševo u naše doba, da bismo i mi uživali u njegovoj uspomeni i sadašnjosti.

Nikada neću zaboraviti igumana Aleksija. Mnogo se namučio ovaj božji čovek. Za vreme rata, okupatori su rušili manastir, proganjali monahe, a najviše igumana. Nove vlasti, posle rata, nastavile su da muče monaštvo i fizički i psihički. Odvodili su monahe u tvrđavu Mileševsku i tu ih ubeđivali i nabeđivali, zakerali i na muke udarali, jer - kaluđeri su se molili Bogu, voleli su svoje vladike, čitali svetovne knjige i pozivali narod na molitvu. Sve je to, u to vreme bilo zabranjeno i proganjano.

Živeo je, dakle, u manastiru Mileševa i iguman Aleksije koga sam kao dečak upoznao. Voleo je i da peva, da igra šah. Pevao je pobožne, stare i nacionalne pesme. Bilo je među tim pesmama i onih koje su u vreme rata bile zabranjene, a posle rata se nisu preporučivale.


Piše: Žarko Petrović
3803  MUZIČKA ČITAONICA / Feljtoni / Žarko Petrović — Kad je muzika ratovala poslato: Februar 06, 2011, 05:47:36 pm
*
KAD JE MUZIKA RATOVALA — 16


DRAMA SLEPOG OFICIRA
Lujo Vitez Lovrić umro je na Sušaku 26. novembra 1986. u 92.

Svi preživeli ratnici Velikoga rata vratili su se kući. Oru zemlju, uče đake, komanduju u vojsci zajedničke države, žene se, pevaju... Lujo, piše majci: "Majko! Nemoj da plaču oči tvoje za oči moje kad ne plačem ja. Nemoj da se bojiš za budućnost moju kad se ne bojim ja. Jer, znaj, budućnost je moja u budućnosti ujedinjenog naroda našeg. U njegovoj sreći, biće i moja sreća..."

U Londonu, napisao je roman "Kroz snijegove i magle". Ali i baladu "U tuđini". Godine 1919, Lujo Vitez Lovrić se oduševljeno vraća u otadžbinu. Na putu od Londona do Pariza piše novi roman "Povratak proleću".

U Zemunu, u školi, učio je slepe ratnike. Sve do Drugog svetskog rata, kada je iz Zemuna morao da beži u Beograd, koji ga je voleo i gde je bio bezbedan.

BRAĆA PO KRVI

Kada sam upoznao Vitez Lovrića, predstavili su me kao stvaraoca nostalgične muzike, jesenjih boja..."Milo mi je. Ja sam napisao roman 'Suzna jesen'. Znači, braća smo po duši. Vi ste Srbin a ja Hrvat. Eto, braća, braća smo i po krvi. Upamtite to! - rekao mi je Lovrić... Upamtio sam. I stao mirno pred porukom slepog oficira.

Iste noći, posle našeg poznanstva, komponovao sam muziku na Lujove stihove. Svakog septembra setim se krvave Balade iz Kokardže i ratnika Luja Viteza Lovrića...

Nosilac odlikovanja Karađorđeve zvezde sa mačevima; Ordena velikog orla sa mačevima; Ordena svetog Đorđa, najvećeg ruskog carskog odlikovanja za hrabrost koje mu je u ime ruskog cara predala velika kneginja Jelena Petrovna u Odesi, rumunskog Ordena beloga lava, koji mu je lično na grudi okačio prvi predsednik Čehoslovačke Tomaš Masarik, Lujo Vitez Lovrić umro je u Sušaku 26. novembra 1986. u 92. godini. Bio je to kraj balade o Vitezu iz Kokardže.

Ko to kaže Srbija je mala?

Ko to kaže, ko to kaže, Srbija je mala? 2x
Nije mala, nije mala, triput put' ratovala! 2x
Dvanaeste, dvanaeste, Turke isterala, 2x
Trinaeste, trinaeste, pred Bugare stala. 2x
Četrn'este, četrn'este, Švaba udario, 2x
Osamn'este, osamn'este, Srbin pobedio 2x
Ko to kaže, ko to kaže, Srbija je mala? 2x
Nije mala, nije mala, tri put ratovala 2x

Nisu poznati autori muzike i stihova ove popularne, nacionalne, rodoljubive, nadahnute, sećajuće, iskrene, pomalo bolne, upotrebljive, sporne i - u jednom istorijskom trenutku — nesrećne pesme.

Sadržaj ove pesme, njena inspiracija i muzička forma, stižu iz deseterca (što se tiče stihova). Njenu melodiju već smo čuli pre mnogo decenija u staroj narodnoj pesmi:

"Čija kola, čija kola
Klepeću sokakom,
To su naša, to su naša,
Idu sa salaša..."

Prva strofa pesme "Ko to kaže, Srbija je mala", glasi: "Ko to kaže, ko to kaže, Srbija je mala,
Nije mala, nije mala, tri put ratovala".

Dakle, ovi stihovi, u epskom desetercu, govore o ratovanju Srbije 1912 - 1918. U tom periodu, Srbija je ratovala protiv Turaka, Bugara i Švaba. Iz ovih stihova, vidi se i sledeće:

"... Turke isterala (1912). Znači borba protiv okupatora;
"... Pred Bugare stala (1913). Znači, Srbija se branila;
"... Švaba udario (1914). Znači, Srbija je napadnuta i ona se branila;
"... Srbin pobedio (1918). Znači, pravda je pobedila!

Srbija je napadnuta. I ona se branila. Ovaj rat za Srbiju bio je oslobodilački. To nam je ispričala i pesma "Ko to kaže, Srbija je mala", verovatno nastala pri kraju Prvog svetskog rata, posle Solunske ofanzive, a moguće i dok je vojska još bila u kasarnama iako je rat bio završen.

PROTIV TRI SILE

Postoji mišljenje da je nastala i kao revolt jednog dela Srba i ratnika protiv stvaranja Jugoslavije. Srbija je dobila rat, sve je uradila za svoje oslobođenje i za stvaranje nove, zajedničke države, kako je onda mala? Divovska borba Davida i Golijata inspirisala je nepoznatog pesnika da napiše ovako dirljiv, ali i istorijski tačan tekst.

Jedan pisac je zabeležio: "Tri sile napale Srbijicu". Tačno. Srbija je pobedila i ova pesma je divljenje Srbina svojoj duši, snazi i odanosti otadžbini "koja ne može biti mala". Posle Prvog svetskog rata i uspešnog oslobođenja Srba i njihove braće, neki Srbi su javno i iskreno postavljali pitanje da li im je Jugoslavija uopšte potrebna. Jer, Srbija nije mala i šta će biti sa njenom trijumfalnom slavom, slobodom, mišlju, krsnom salvom, seljakom i ratnikom...

Došlo je do ovih stihova koji su zračili ponosom, nisu nikoga dirali, ali nisu mogli prećutati da su "isterali, branili i stvarali" preko svoje krvi za sebe i drugoga. Svoje uspehe Srbi su uvek delili s drugima, kojima je tada deoba bila neophodna.


Piše: Žarko Petrović
3804  MUZIČKA ČITAONICA / Feljtoni / Žarko Petrović — Kad je muzika ratovala poslato: Februar 06, 2011, 05:47:29 pm
*
KAD JE MUZIKA RATOVALA — 15


BALADA O VITEZU
Bio je Hrvat sa Sušaka i veliki Jugosloven

Balada o Vitezu
(U tuđini)
Muzika: Žarko Petrović
Stihovi: Lujo Vitez Lovrić

Jel' moguće da su prošli
Mog proljeća radosni dni?
Zar se više vratit' neće
Ti blagi i ljubljeni sni?
Tužnoj pjesmi nitko ne odziva,
Za sirotog nikog nije briga;
U tuđoj si zemlji,
Tuđin se nazivaš...
Mnogo je puta do mog milog kraja,
Teško je doći do mog zavičaja;
U tuđini — blagog sunca nema,
Tekar munja magli odoljeva.
Ovdje slavuj nikada ne pjeva,
Kan'da ovdje ni gavrana nema!
A ljudsko je srce nježno djete
Slabašno je treba silne njege.
Kad ti sudba već oči oduze,
Zašto ti je ostavila suze?

Prvi svetski rat. Iz austrougarske vojske beže Južni Sloveni i stupaju u redove srpske vojske. Sa svih strana sveta dolaze dobrovoljci da pomognu braći. Čuje se njihova pesma:

"Umrijet' ćemo svi do jednog
Il' slobodu svi imati,
Iz potoka krvi naše
Sloboda će zablistati".

Rumunija, 1916. Septembar u Dobrudži, kraj sela Kokardže. Bitka protiv Bugara. Prva i najveća bitka Srpske dobrovoljačke divizije u Prvom svetskom ratu. Dobrovoljački puk u kome je i Imbro Punka, Hrvat iz okoline Vinkovaca, Mita Gajdobranski, Srbin iz Banata, Čeh Prohaska, Lujo Lovrić, Hrvat - ratuju za oslobođene i ujedinjenje Južnih Slovena.

U ovoj bici ginu oba komandanta: srpski pukovnik Mitić i bugarski Ivanov. Čeh Prohaska gubi jedno oko. Lujo Lovrić - oba. Bili su to prvi tonovi krvave balade iz Kokardže đaka sa Sušaka, Luja Lovrića. Mlad i lep, sa mnogo topline u duši i očima, gledao je u budućnost svoga naroda i svoju. Krvavi septembar u Kokardži zamračio mu je vid i život. Septembra 1916., komandir druge čete Drugog dobrovoljačkog puka dobrovoljačke divizije, postao je Vitez. Pored svih najvećih odlikovanja, tamne naočari bile su Luju "najdraži i najveći orden" — kako je to jednom rekao.

Odesa. U luci odjekuju sirene lađa prispelih iz celoga sveta. Žagor trgovaca meša se sa komandnim povicima vojnika. Još jednom pozdravljaju majku Rusiju i unapred pevaju za pobedu ili smrt. Prolaze pored kočija u kojima su lekar i teško ranjeni Lujo Lovrić. Jedan vojnički pozdrav za srpskog oficira!

Evangelistička bolnica u Odesi. Ruski lekari pokušavaju da spasu vid srpskom oficiru. Uz Luja su i njegovi drugovi iz Dobrovoljačkog puka, iz noći u Dobrudži 1916. — Vlado i Stevo.

Uskoro stiže u bolnicu velika kneginja Jelena Petrović, kćerka kralja Petra I i žena velikoga knjaza Romanova.

"Dobar dan i srećne Vam rane, junaci"! — pozdravila je kneginja ratnike. Nikada Lujo Lovrić neće zaboraviti ovaj susret. Osetio je suze u očima kneginje Jelene Petrovne. Plakala je Jelena i u drugim usamljenim petrogradskim noćima, za svojim narodom, ocem i braćom koji su se mučenički kretali po gudurama Albanije...

"Visočanstvo, ja sam svjestan svoje žrtve, i to je sitnica od onoga što je naš celokupni narod dao i što će dati do konačnog oslobođenja i ujedinjenja...", rekao je slepi ratnik kneginji.

U bolnici Luju su vidali čestite rane. Ali i pevali divne ruske romanse i govorili stihove Puškina i Ljermontova. Sestre Tamara i Ljudmila pevale su Luju romansu koju je on i kasnije voleo da sluša:

"Teško mi je što ljubim samo Tebe,
Teško mi je što volim samo Tebe..."

Mučen nostalgijom i svojom zlom sudbinom, Lujo im je govorio Brankove stihove, koje ga je stari, dobri učitelj naučio na Sušaku:

"Lisje žuti veće po drveću,
Lisje žuti dole veće pada,
Zelenoga više ja nikada
Videt' neću!

Kada je Odesom proletao prvi, mekan i srebrni ruski sneg, Lujo se preselio u dom Alekseja i Sofije Filipovne. Pojavio se u novoj, elegantnoj uniformi srpskog oficira. Kćerka Sofijina — Palja — sačekala je Viteza Lovrića u salonu prepunom hrizantema. Lujo je poljubio Palji ruku i otpevao romansu "Uberite ljubičice" od Smirnova. Bila je to pesma kojom će Lujo uvek dočekivati Palju, devojku od sedamnaest ljeta, sve dok ga lađa iz Arhangelska, preko Severnog mora, ne odvede u London.

"Ljubav se javlja između nas od prvog dana našeg poznanstva" — pisao je Lujo u svom romanu "Suzna jesen". "Njene su kose bile uvojito plave i mekane kao svila. Volela je glazbu i knjigu"... U dugim večerima, uz čaj, Palja je svirala Luju na klaviru. Jedno drugome su govorili omiljene stihove. Palja Puškina, a Lujo Branka. "Kada sam mislio da ću biti najsrećniji, morao sam napustiti dom Sofije Filipovne, Palju, Odesu i Rusiju"...

Lađa iz Arhangelska krenula je za Englesku. Poneo je Lujo dušu nežne ruske devojke Palje, pesmu Rusije i hrizanteme. Na doku, jedan lađar svirao je na harmonici i pevao:

"Jamšćiku ne goni konje,
Nemam više kud da žurim,
Nemam viške kog' da ljubim..."

U Londonu, učio je školu za slepe oficire. Mučila ga je nostalgija. I londonske magle i izmaglice. U otadžbini, plakala je njegova majka.


Piše: Žarko Petrović
3805  MUZIČKA ČITAONICA / Feljtoni / Žarko Petrović — Kad je muzika ratovala poslato: Februar 06, 2011, 05:47:22 pm
*
KAD JE MUZIKA RATOVALA — 14


ĐAURKO LEPA
Srpski pesnik islamske vere Osman Đikić autor je "Đaurke", koju su pevali vojnici u predahu između velikih bitaka

Sada je imao Srbiju, Zoru i pesmu kojom je poručivao dušmanima:

"... Ne, nikad neće, ko se Srbom zove,
Pred vama strepit', nit' se molit vama,
Nećete prepast' oči sokolove
Ovoga svjeta najžešćim mukama!"

Osman Đikić skoro da je priznavao bratsku krv kao prvu i trajnu vezu normalnog i zdravog pulsiranja ljudskog srca. U "Himni Srba muslimana", on poručuje:

"Pojmo pjesmu, nek se vije,
Neka bratska ljubav sije,
Kroz naš zavičaj!
Srpska vila eno hiti,
Da nam lovor-vjence kiti,
Pojmo složno haj!

Srpski pesnici Vuk, Zmaj, Šantić, Ćorović, — bili su idoli Osmana Đikića. To je dokazao i svojim pesmama: "Branku", "Zmaj Jovi Jovanoviću", "Vuku Stefanoviću Karadžiću" (pesma napisana povodom prenosa Vukovih kostiju iz Beča u Beograd).

Neki književni kritičari zamerali su Đikiću što malo radi na poezija a mnogo na političkim problemima. Zato su ga podsećali na onu poruku Skerlićevu, upućenu Petru Kočiću: "Ostavite politiku koju može da radi svako i radite književnost, u kojoj ste vi u vašoj zemlji — jedan..."

Ali, Osman Đikić je vodio unutrašnju borbu sa samim sobom, koju Skerlić, normalno, ne bi mogao da shvati. Trebalo je biti dobar musliman i Srbin.

Osman Đikić bio je pod velikim uticajem Jovana Ilića. Naročito u pesmama inspirisanim Orijentom i Bosforom. Ali, iz svih tih stihova, kucalo je srpsko srce i pratilo ga do kraja života. I dalje, gledao je Beograd, hvatao se za bratsku srpsku reč i ruku, i čekao ostvarenje vekovnih snova. U pesmi "Ispovijed", koja je njegova lična himna porekla i rodoslova, Đikić kaže:

"... Islam mi je vjera sveta
Al' mi ona ništ' ne smeta
Da mi kuca srpsko bilo".

U porodici Đikić dve sestre umiru od tuberkuloze. Mostarski pisci, svi redom, umirali su od iste bolesti: braća Šantići, Ćorović, Avdo Karabegović.

U trideset i prvoj godini 30. marta 1912. umro je Osman Đikić. Celoga života, osećao je duboku i bremenitu srpsku krv, pogledao i žurio u Beograd, učio, snevao i ugledao se na Ilića, Zmaja, Šantića, Vuka, Branka... Do kraja života, voleo je Zoru Mihailović i Srbiju.

Srbi su krenuli u Veliki rat. Prvi i Drugi balkanski i Prvi svetski rat. Srpska vojska je krenula na jug, d se brani od Turaka i Bugara. U časovima juriša srpske vojske, čule su se pesme "O, Srbijo", "Domovini", "U boj", ali provirivali su srpski vojnici i u izbe stare Srbije - Prilepa, Prizrena, Kumanova, odakle su dopirale i pesme "Četir' konja debela", "Trojanac", "Pusto beše" i druge. Pesme iz ovoga doba pevale su se u toj ratnoj atmosferi. U zatišju srpsko-turskih okršaja, čula se i pesma "Đaurko mila", brata po krvi, Osmana Đikića.

Sa srpskom vojskom, ova pesma prešla je i u Albaniju i čula se iz vojničkih logora u selu Agios Mateos na Krfu.

Između dva rata pesma "Đaurko mila" ostala je da živi. Srpske i bosanske kafane odjekivale su ovom pesmom. Njeni izvođači bili su najčuveniji vokalni solisti narodne muzike: Vuka Šeherović, Bora Janjić, Uroš Seferović, a kasnije i Vule Jevtić.

U Beogradu, na Dorćolu, pedesetih godina, imao sam čast i zadovoljstvo da provodim duge sate u društvu velikog glumca Dobrice Milutinovića. Pričali smo i pevali. Pre svih stari as Dobrica voleo je pisce s mirisom i zvukom Juga i Istoka: Boru Stankovića, Sremca, Ćipika, Osmana Ćikića. Pesme derta, rujnoga vina, krsnih slava, starih, dobrih vremena. U poslednjim satima dorćolskih kafana, u atmosferi već prevrnutih stolica, još jednom bi velikan bine preživeo svoj čuveni kašalj, koji ga je godinama nervirao. Zajedno, završavali smo noć pesmom: "... Čuj kako srce umilno tepa, ljubim te, ljubim, đaurko lepa..."


Piše: Žarko Petrović
3806  MUZIČKA ČITAONICA / Feljtoni / Žarko Petrović — Kad je muzika ratovala poslato: Februar 06, 2011, 05:47:14 pm
*
KAD JE MUZIKA RATOVALA — 13


ČETIRI VELIKE LJUBAVI
Kneževa romansa sa šesnaestogodišnjom Marijom Berkhauz

Knez Mihailo je imao još jednu crtu u svom karakteru: voleo je žene, ali i one njega.

Bio je muževan, lep, elegantan, sanjar, sentimentalan, romantičan, muzikalan, vanredan igrač, strelac, jahač.

Uopšte, zanosno otmen čovek, tip kavaljera, džentlmena i dendija — kako su o njemu pisali savremenici i biografi. Dakle, drugačiji od oca. Miloš je prema ženama bio sirov i surov. Kažu da je Mihailo osećanja nežnosti i nostalgije poneo od majke — kneginje Ljubice, koja je bila vrlo osetljiva žena. Knez Mihailo Obrenović je imao četiri velike ljubavi.

Iz ljubavne romanse sa šesnaestogodišnjom Marijom Berkhauz, ćerkom lekara iz Rogaške Slatine, rodio se sin Viljem-Velimir 1849. Vanbračnog sina knez je priznao, kao i njegovu majku Mariju.

A onda — jedna Nemica, plemkinja, ušla je u život našeg kneza, ali su njeni roditelji bili protiv ovoga braka.

Zatim, zavoleo je kneginju Juliju Hunjadi. S Julijom, Mihailo je bio u braku devet godina. Knez je voleo Juliju. Ali, Julija, Julija... Saznao je za njenu vezu s knezom Karlom Arenbergom. Jedanaest godina posle smrti kneza Mihaila, Julija se i udala za kneza Karla Arenberga. Umrla je u Beču 1919., u 88. godini.

Međutim, najveći ljubavni jadi kneževi počeli su kada se zaljubio u svoju sestričinu Katarinu. Čaršija i Dvor zgražavali su se nad "rodoskrvnjenjem i nemoralom". U ogorčenju, naročito se isticala Pravoslavna crkva, do koje je knezu mnogo stalo. Skoro tri godine patio je knez i bio u dilemi "biti il' ne biti". Na kraju, knez je i verio Katarinu. Smrt ga je sprečila da se s njom i venča. Ljubav prema Katarini knez Mihailo je odneo u grob.

VOLEO JE MUZIKU

Čovek velike kulture i obrazovanja, knez Mihailo negovao je i umetnost. Najviše je voleo muziku. U njegovo doba, krenule su one "velike muzičke zabave" — uz vojnu muziku, za uveseljavanje publike.

Prilikom svojih boravaka u inostranstvu, često je posećivao dvorane gde su održavane kulturne priredbe. Naročito, je voleo operu. Svirao je klavir. Jednom prilikom kada je boravio u Kragujevcu, odsvirao je čitav klavirski koncert. Iz inostranstva je kupovao note o svom trošku. Gospodina Anastasa Jovanovića molio je da mu iz Beča pošalje celu partituru "Travijate", što je ovaj i učinio.

Od kompozitora, najviše je voleo Mocarta. Žalio je što mu narod nije muzički obrazovan. Pozvao je u Beograd Kornelija Stankovića (1861.), koji se nalazio u inostranstvu, da bi kod "Srpske krune" održao tri koncerta na kojima su bili kneginja Julija i knez Mihailo. Zamolio je Stankovića da posle koncerta pođe po Srbiji i da u narodu notno zabeleži srpske pesme i spase ih od zaborava. I u ovom slučaju, videla se "velika žeđ" kneževa za podizanjem kulture u svome narodu.

Veruje se da je knez svoju pesmu "Što se bore misli moje", napisao u Beču. Da li zbog neverne kneginje Julije ili patnje zbog nedozvoljene ljubavi sa maloletnom Katarinom? U životu kao i u ovoj pesmi, knez pati. Razapet između dve ljubavi, ponosa, džentlmenstva, poroka, čežnje...

Ljubavni jadi muče kneza. I rađa se pesma "Što se bore misli moje". Svaka analiza ovih stihova, suvišna je. Jedno pitanje ostaje: Julija ili Katarina? Ili obe? Nije li duševna borba zrelog muškarca i kneza Srbije bila u kontrapunktu duše koja je istisnula ove stihove? To najbolje govore stihovi pesme, iz "srca iščupane" — kako mi je jednom, u dugim noćima vina i toplih razgovora u "Srpskoj kafani", rekao pesnik Branko Miljković.

Ne zna se ime autora muzike na stihove kneza Mihaila Obrenovića. Jedni smatraju da se radi o građanskom nemačkom licu, drugi o staroj herbejskoj melodiji. U njoj ima sinhronizovanog građanstva, plemićke sete i elegancije, Beča i starih beogradskih sokaka. I našeg plemenitog i lepog kneza Mihaila Obrenovića i njegove ljubavi.

Klavirski virtuozno-briljantno i osećajno, na melodiju "Što se bore misli moje", kompozitor Kornelije Stanković uradio je varijacije na tu temu. Prvo u Beču, a zatim širom Srbije i Evrope, Stanković je oduševljeno izvodio ove varijacije, praćen dugim i iskrenim aplauzima.

OSMAN I ZORA

Srpski pesnik muslimanske vere Osman Đikić (1879—1912) predstavio nam se kao pesnik, autor drama, publicista i političar. Neki kritičari književnosti, komentatori politike toga doba, hroničari stvaralaštva i istorije, smatraju da je Osman Đikić tragična ličnost.

Nedorečena i nervozna priroda, Osman Đikić je imao mnogo ličnih, unutrašnjih sukoba u duši, u životu. Bio je to dobar i civilizovan musliman koji se celoga života borio za lepotu i evropsko shvatanje muslimanske vere, a u njemu, duboko, živela i bujala krv Srbina.

Posle rođenja i prvih školskih dana u Mostaru, Đikić se bori za svoju veru i slobodu, protiv one druge, austrougarske. Zatim, odlazi u Carigrad, gde još više biva musliman. Ali, tamo je i istorija naroda njegove krvi, njegovog srpskog naroda. Osman Đikić je u Carigradu još veći Srbin, i on žuri u Beograd. U Srbiji, objavljuje zbirku poezije "Ašiklije", a onda napušta Beograd i radi kao činovnik u Beču, Brčkom, Sarajevu, Mostaru.

Kada je trebalo osnovati porodicu, svoj dom, Osman Đikić i tada ne zaboravlja da je Srbin. Glumica Zora Mihailović, očarala ga je. U Brčkom, govorila je stihove iz "Kosovske balade", pesme o srpskim vitezovima, o "ludim" srpskim ljubavima. Zora je bila iz Trebinja — "malog srpskog Beograda". Ova ljubav Osmana i Zore, iznenadila je ortodoksne muslimane. Ali, Đikić je želeo u svom domu "svoju malu Srbiju". Pre Zore, život mu je bio "nedovoljno srpski".


Piše: Žarko Petrović
3807  MUZIČKA ČITAONICA / Feljtoni / Žarko Petrović — Kad je muzika ratovala poslato: Februar 06, 2011, 05:47:07 pm
*
KAD JE MUZIKA RATOVALA — 12


BALKANSKI HAMLET
Borio se za kulturu Srbije, civilizaciju, pismenost i umetnost

Kada je srpska vojska, potpomognuta dobrovoljcima, oslobodila otadžbinu, kralj Petar I je rekao: "Sada mi je kao kralju ostala još samo jedna želja: da vidim ceo moj narod, Srbe, Hrvate i Slovence, oslobođene od njihovih ugnjetača i ujedinjene u jednu državu".

Zajednička država dobija svoju "Jugoslovensku narodnu himnu", sastavljenu iz tri dela: "Bože pravde", "Lijepa naša domovino" i "Naprej, zastava slave". Autori su: Davorin i Simon Jenko, Đorđević, Runjanin, Mihanović.

Veliki vojvoda srpske vojske - Živojin Mišić umire 1921. Ali i njegov kralj. Za srpski narod, dve velike tuge. Preko seni kralja i vojvode, razlikuju se himna pomirenja i himna ujedinjenja...

Petar Mrkonjić, iz Nevesinjskog ustanka 1875.; Sonino — iz tajnih boravaka u Zagrebu; poručnik Kara sa francuskih ratišta; general Topola — iz solunskih dana; "Čika Pera" — iz najtoplijih narodnih, seljačkih i vojničkih osećanja — kralj Petar Karađorđević, vraća se kući. Zauvek. U svoju zadužbinu na Oplencu. Kod dede Karađorđa.

Srbiji ostavlja Jugoslaviju, sina Aleksandra i narod da čuvaju državu i himnu. Otišao je Bogu pravde, koga je često zvao u miru i ratu. I svojim topolskim seljacima koji su i dalje stajali mirno i bez šajkače pred himnom "Bože pravde". U Srbiji, ostali su umorni kraljevi ratnici za koje je Moris Meterlek napisao: "Treba napraviti piramidu do neba, a na njen vrh metnuti jednog vojnika kralja Petra..."

Sve do aprila 1941. slušali smo svoju himnu. I njen početak i kraj s porukom Bogu pravde, kralju, narodu i seljaku. A onda — samo ponekad. I krijući. Bez stava mirno. A stajali bismo...
Šta je dalje bilo — znamo.

Što se bore misli moje
Stihovi: Knez Mihailo Obrenović
Notni zapis: Žarko Petrović

Što se bore misli moje
Iskustvo mi ćutat' veli,
Bež'te sada vi oboje
Nek mi srce govori.
Prvi pogled oka tvoga
Sjajnom suncu podoban,
Plenio je srce moje
Učinio robom ga.

Da te ljubim, o jedina,
Celom svetu kazaću
Samo tebi, ah premila,
Tajnu ovu sakriću.

Tebi ljubav javit' ne smem
Jer tvoj biti ne mogu,
A da budeš s drugim sretna
Moliću se ja Bogu.

Mihailo Obrenović, knez Srbije, živeo je od 1823. do 1868. Ubijen je 29. maja 1868. Tom prilikom, francuske novine objavile su tužnu vest: "Umro je balkanski Hamlet"!

Knez Mihailo Obrenović imao je osećanje dubokog patriotizma. Sve je činio i davao za progres i prosperitet srpskoga naroda. Jednom prilikom, čuvaru svojih dobara Pazarcu, rekao je: "Ako Srbija propadne, ne trba ni ja da živim, neka i ja umrem sa njom! Srbija me je rodila, u Srbiji biće moj grob, moj život i sve što je moje, svojina je moga naroda". Knjaz nije samo ovako govorio, on je tako i živeo i postupao — za Srbiju.

BIO PRAVEDAN

Knez Mihailo se borio za kulturu Srbije, civilizaciju, pismenost, uređenje gradova, širenje umetnosti u narodu. Bio je vrlo pravedan vladar i ispravljao mnoge greške administracije prema građanima. Kada je došao na presto, Državnom savetu je napisao da ne želi apanažu za dvor (tzv. civilnu listu) "jer je državi ionako mnogo tereta..." Mnogo je radio na ujedinjenju srpskoga naroda. Imao je veliku slabost prema vojsci, i radio je na stvaranju snažne i moderne vojske. Iz svojih ličnih sredstava plaćao je izdržavanje vojske. Jednom prilikom kupio je oružje u Rusiji i, o svom trošku, preko Rumunije, prebacio ga u Srbiju. U njegovo doba, Srbija je bila prva vojnička sila na Balkanu.

Mnogo bi se moglo pisati o životu i radu "balkanskog Hamleta", ali svakako treba podvući i poštovanje one druge, "protivničke" dinastije — Karađorđevića. I tu je knez Mihailo Obrenović bio pošten. Njegov ađutant, na primer, bio je Aleksandar Karađorđević, sin Karađorđev. Često je Mihailo Obrenović znao da se seća Prvog srpskog ustanka, da o njemu govori s divljenjem. Jednom prilikom, govoreći o Karađorđevim vremenima, rekao je: "... Jedna godina službe pod Karađorđem bila je teža i vrednija nego pet današnjih u miru..."

VOLEO CRKVU

Knez Mihailo je bio vrlo pobožan čovek i, s najvećim osećanjem religije, uvažavao je Srpsku pravoslavnu crkvu. Kosta Hristić, u svojim "Zapisima starog Beograđanina", piše: "... Najčešće, knez je išao u Sabornu crkvu i tamo, nepomično okrenut oltaru, odstajao bi službu na svome postolju sa koga bi silazio pri svečanim momentima liturgije.

Tada bi primao naforu od mitropolita Mihaila i celivao ga u ruku. Krupnim, elegantnim koracima, izlazio bi iz crkve kroz špalir publike, koja bi ga pratila očima, s dubokim poštovanjem i ljubavlju..."

Mnogo i dugo moglo bi se pisati o osobinama vladara i političara — kneza Mihaila Obrenovića.


Piše: Žarko Petrović
3808  MUZIČKA ČITAONICA / Feljtoni / Žarko Petrović — Kad je muzika ratovala poslato: Februar 06, 2011, 05:46:59 pm
*
KAD JE MUZIKA RATOVALA — 11


BOŽE PRAVDE
Pesma posvećena kralju Petru I, 1909. postala himna Srbije

Bože pravde
Stihovi: Jovan Đorđević
Muzika: Davorin Jenko
Horska obrada: V. Ilić

Bože pravde, ti što spase
Od propasti do sad nas,
Čuj i od sad naše glase
I od sad nam budi spas!
Moćnom rukom vodi, brani
Budućnosti srpske brod,
Bože spasi, Bože hrani
Srpskog Kralja, srpski rod!
Složi srpsku braću dragu
Na svak' dičan, slavan rad:
Sloga biće poraz vragu,
A najjači srpstvu grad!
Nek na srpstva blista grani
Bratske sloge zlatan plod,
Bože, spasi, Bože, hrani
Srpskog Kralja, srpski rod!
Nek na srpsko vedro čelo
tvog ne padne gnjeva grom,
Blagoslovi Srbu selo,
Polje, njivu, grad i dom!
Kad postupe borbe dani,
K pobedi mu vodi hod,
Bože, spasi, Bože, hrani
Srpskog Kralja, srpski rod!
Iz mračnoga sinu groba,
Srpske krune novi sjaj,
Nastalo je novo doba, —
Novu sreću, Bože, daj!
Kraljevinu srpsku brani.
Petvekovne borbe plod,
Srpskog Kralja, Bože, hrani,
Moli ti se srpski rod!

U Narodnom pozorištu u Beogradu, 10. avgusta 1872., u čast punoletstva i stupanja na presto kneza Milana Obrenovića, izveden je komad s pevanjem — "Markova sablja". Autor drame je Jovan Đorđević, Srbin. Muziku je komponovao Davorin Jenko, Slovenac. Tom prilikom čula se i himna vladaru — "Bože pravde".

Godine 1882. Milan Obrenović postaje kralj, a najpoznatija i najlepša melodija ovoga komada — "Bože pravde" —  postaje zvanična himna. Ova pesma slavila je i kralja Aleksandra Obrenovića, sve do one noći između 28. i 29. maja 1903. kad su Obrenovići zauvek otišli sa srpskog prestola.

Već 2. juna 1903. srpski narod je izabrao kneza Petra A. Karađorđevića za kralja Srbije.

Iz Ženeve, Petar I putovao je u Beograd preko Beča. Prva čestitanja dobija od srpskih i hrvatskih studenata. "Živeo jugoslovenski kralj" — orila se bečka stanica. Posle 45 godina izbeglištva, Petar I prelazi Savski most i stiže u svoju otadžbinu. U džepu, nosio je najdražu uspomenu, od koje se, kako kažu, nije nikada odvajao. Bila je to jedan šarena maramica, na kojoj se video čvor koji je zavezao Vožd svojom rukom i poslao kumu Vujici Vulićeviću u Srbiji, 1817. Crni Đorđe je javljao da će doći iz Rusije i ponovo podići ustanak.

Odmah po dolasku, Petar I se obraća narodu: "Ja hoću da budem istinski ustavni kralj Srbije". I zatim: "Naučiću srpski narod šta je sloboda".

Ono što se dogodilo u Radovanjskom Lugu, kada su Obrenovići odsekli glavu Voždu, Petar I Karađorđević je tražio izmirenje dinastija i sabornost srpskog naroda. Svoje govore, često je počinjao: "U vreme Đorđa i Miloša..."

PESMA POBEDA

Od 1903. do 1909. Srbija nije imala svoju zvaničnu himnu.
Već 6. juna 1903. iz Beča stiže pesma koja se nudi kao himna. Preko sveštenika Mišića, stižu note i stihovi na adresu ministra prosvete i crkvenih dela akademika Ljube Stojanovića. Bila je to pesma carsko - kraljevskog kompozitora Avgusta Štola, posvećena kralju Petru I.

Bez uspeha prošli su konkursi za himnu Srbije u kojima su učestvovali i Šantić, Kostić, Živković i drugi. Na Petrovdan 1909. kralj Petar I slavio je 65. rođendan. Himna "Bože pravde" iz doba Obrenovića proglašena je zvaničnom himnom Kraljevine Srbije. Bio je to veliki kraljev putokaz srpskom narodu: zajedno, jedinstveno i demokratski. Kralj Petar I je često molio boga, voleo tradiciju, demokratiju i seljake.

Kada su 1912. počeli ratovi za oslobođenje i ujedinjenje, himna "Bože pravde", pratila je sve uspehe Srbije.

U toku proboja Solunskog fronta, sa ratišta, stizali su u Solun saveznički oficiri, na dopust. Kod "Bele kule" pili su metaksu iz kafenih šolja, jer je alkohol za njih bio zabranjen. Englez je pušio lulu, zagledan u daljine ratišta. Italijan sluša orkestar. Rus traži "da svi piju za njegovu smrt"! Francuz i Srbin, kao i na bojištu, sede jedan do drugoga. Francuz peva Srbinu "Marseljezu", a naš oficir njemu — "Bože pravde".

PEVALI JE VOJNICI

U Odesi 1916. smotra Srpsko-hrvatsko-slovenačkog dobrovoljačkog korpusa i svi zajedno pevaju "Bože pravde", a onda i pesme "Lijepa naša..." i "Naprej, zastava slave", zajedno...

U to vreme, sve velike države Evrope imaju himne koje počinju sa "Bože, čuvaj kralja" ili "Bože, čuvaj cara". To je glavna tema engleske, ruske, mađarske himne. I srpske.

Srpska himna obilazi kasarne. Saveznički orkestri je stavljaju na svoje pultove. Naši đaci u Francuskoj, Engleskoj, Rusiji, sa svojom himnom dobijaju prve nagrade na takmičenjima horova. Međutim, nikada nisam čuo tako toplo i nadahnuto izvođenje srpske himne, kao na onom snimku s francuske gramofonske ploče "Veliki rat". Braća u ratu — Francuzi — osetili su veliku poruku naše himne još u rovovima.


Piše: Žarko Petrović
3809  MUZIČKA ČITAONICA / Feljtoni / Žarko Petrović — Kad je muzika ratovala poslato: Februar 06, 2011, 05:46:51 pm
*
KAD JE MUZIKA RATOVALA — 10


UZ SINĐELIĆA SE JURIŠALO
Pevala se u vreme kada se otvoreno slavila velika istorija

Sazidana od srpskih glava junaka sa Kamenice i njihovog vojvode Sinđelića, do današnjeg dana, ona je svetlost srpskog junaštva, viteškog duha i tela, bezmernog rodoljubalja i beskrajna inspiracija pokolenjima koja su i dalje, posle Čegra, išla srpskom istorijom kao i vojvoda resavski-uspravno i herojski.

Vojvoda Sinđelić je bio čovek osrednjeg rasta, širok i koščat, malo plavuškast, sa brkovima i kudravom kosom. Posle njegove smrti ostala su dva sina, Petar i Nikola, koji su živeli u selu Grabovac kod Ćuprije kao zemljoradnici. Od njih su se rodili unuci i praunuci, koji su odgajani sa saznanjem o velikom dedi i pradedi.

ČEGARSKA KLANICA

Jula meseca 1833., boraveći kod Ćele-kule, Lamartin je zapisao: "... Neka Srbi sačuvaju ovaj spomenik! On će naučiti njihovu decu šta vredi nezavisnost jednoga naroda, pokazujući im po kakvu su je celu platili njihovi očevi"...

Knjaz srpski Milan M. Obrenović podigao je skroman spomenik izginulim borcima na Čegru, od belog mermera, uz natpis: "Vojvodi Stevanu Sinđeliću i njegovim neumrlim junacima, slavno palim ovde 19. maja 1809., napadajući Niš". Učinio je to knjaz Milan posle osvajanja Niša 28. decembra 1877. godine. Ono što nije mogao da uradi Sinđelić, Srbi su uradili, kasnije...

Tačno sto godina posle "čegarske klanice" — kako bitku na Čegru naziva Konstantin N. Nenadović — u ime kralja Petra, 1909. godine, venac na Sinđelićev grob na Čegru položio je prestolonaslednik Aleksandar. Na vencu je pisalo: "Slava junaku Stevanu Sinđeliću i njegovim drugovima".

Boj na Čegru, kao uostalom i sve bitke Prvog srpskog ustanka, bio je i ostao velika inspiracija slikarima, piscima, vajarima i kompozitorima. Velika dela urađena su na temu tragedije kod Kamenice. Ali, pesma je pesma...

Ilija Kolarac, veliki dobrotvor, u svoje vreme osnovao je fond za parastos onima koji su pali za slobodu i oslobođenje Srbije 1804.—1815. Tada je pesnik Matija Ban, potresen Ćele-kulom, napisao dirljivu pesmu:

Oj, molimo! Ispolinsko
Pokolenje to bijaše,
Svi od ropstva domovinu
Iskupljujuć' život daše...

A 1878. godine, pesnik Ban je zajedno sa članovima Skupštine iz Niša otišao i poklonio se junacima Čegra:

"... Čusmo, braćo, a sad s ovdje
Svi junački zavjerimo,
Sinovima svet amanet
Što god sami ne svršimo"...

Dakle, pored hrabrosti, herojske smrti, slabosti prema ženama i oduševljenja za Karađorđa i Srbiju, zapamćen je vojvoda Sinđelić zahvaljujući opevanosti njegovog junaštva.

Pesma "Oj, vojvodo Sinđeliću", nastala je u narodu. Čula se, pevala i svirala u vreme kada se otvoreno i srčano slavila velika istorija, njeni umovi, stvaraoci, umetnici i iznad svih — vođe ustanka, vitezovi, državnici, patrijarsi i hrabri narod.

DUGO ZABRANJIVANA

Stari ratnik iz Prvog svetskog rata, Milorad Jevtić, priča da se ova pesma čula na svim srpskim frontovima, u rovovima pred bitku i u toku juriša. Najčešće, čula se od vojnika čuvenog puka "Stevan Sinđelić". Nosili su oni pukovsku zastavu koja se vijorila srpskim planinama i, uz oduševljene zvuke ustaničke pesme vojvodi od Resave ravne, jurišali u slobodu:

"Oj, vojvodo Sinđeliću,
Srpski sine od Resave ravne,
Ti si znao Srbina zakleti,
kako treba za slobodu mreti... "

Pesma vojvodi Sinđeliću dugo je spadala u red pesama koje su bile zabranjene, nepriznate kao iskrene narodne melodije o svome junaku, nepreporučljive za izvođenje, nacionalističke, šovinističke, velikosrpske, hegemonističke, ozloglašene, proskribovane... U vreme najcrnjih i najjačih napada na ovu pesmu, posvećenu hrabrom vojvodi Sinđeliću, orkestrirao sam je za svoj orkestar i vokalnog solistu. Snimak je morao ostati neobjavljen. Zbog izvođenja ove pesme umetnici su imali velikih neprilika. Tako je bilo dugo, dugo. U vreme ataka na kulturu, tradiciju i ponos srpskog naroda.

"Oj, vojvodo Sinđeliću" je pesma o viteštvu Srba i njihovoj neugašenoj zublji svetlosti i časti, koju ovaj narod pronosi kroz vekove.


Piše: Žarko Petrović
3810  MUZIČKA ČITAONICA / Feljtoni / Žarko Petrović — Kad je muzika ratovala poslato: Februar 06, 2011, 05:46:44 pm
*
KAD JE MUZIKA RATOVALA — 09


PESMA MONAŠKE ISTRAJNOSTI
Najverovatnije je Svetosavsku himnu napisao monah posvetivši je najvećem učitelju Srba, takođe monahu

On me je pratio celim putem... Sve što danas ovde blista na suncu svetlosti, ogledalo se u njegovim plavim nemanjićkim očima, očima tog našeg mudraca i pisca, političara i svetitelja, bez kojeg verovatno naša herojska nacija ili ne bi danas uopšte postojala ili bar ne sa njenim današnjim ovako izrazitim odlikama. Ni jedan narod nije imao zaslužnijeg čoveka. A potpunije, otmenije, čistije i ponositije ličnosti mislioca i mistika, ne nalazim nigde drugde...

Trebalo je neizmerno mudrosti i hrišćanske sile svetom Savi da između Carigrada i Rima, koji su nas podjednako pritiskivali, probije put za spasenje moralnog integriteta i duhovnog jedinstva svome narodu. U jednom docnijem momentu, po naredbi iz Rima, šest godina vođen je u Bosni protiv, 'šizmatika', krstaški rat do istrebljenja! Srpski narod imao je protiv sebe dve najstrašnije monarhije, jednu sa istoka i drugu sa zapada, otomansku i austrijsku... Ali je građevina svetog Save ostala i dalje moćna. Nije čudo, dakle, što Srbi koji su na Balkanu pali poslednji, ponovo su se digli prvi... pisao je Dučić.

Otkako se pojavio Rastko Nemanjić, nije prestalo da se priča, piše i peva o njemu. I krvarili smo i radovali se. Prolazilo je oboje. A posle svakog kraja ili za svako novo doba — dolazila je u nas pesma o svetom Savi. I kada je bila zabranjena, tinjala je kao ona najopasnija vatra. A kada smo slobodarili, buktala je i plamtela. Kao najradosnija duša...

Verujem da je monah napisao ovu himnu monaha i Srba. Jer, ova pesma je duša i misao, najveća pesma istrajnosti monaške. Za najvećeg učitelja Srba. A monah ne govori mnogo. On oseća. I ne hvali se svojim dobrim delom. Pogotovu radom za svoj rod. I ne traži nagradu. Monah ne uzima, on daje. Niko kao monah ne nosi u srcu nebo, tajnu i Savinu muku za svoj narod...

Ako autor pesme svetom Savi nije bio u mantiji monaha iz manastira, bio je sveštenik, činovnik Isusa Hrista, Savin sledbenik. Ili je tom Srbinu bila duša monaška, istrajna, nacionalna i duboko religiozna. Ta misao i lepota, ako nije bila u službi manastira ili crkve, bila je oduševljena za kontinuitet veličanstvene istorije, simbiozu i identifikaciju Save Nemanjića, Boga i etike srpskog naroda.

Ako Srbi ne bi imali nikakvu drugu nacionalnu, rodoljubivu, civilizovanu, školsku, otadžbinsku i prosvećenu pesmu, dovoljna bi bila ova srpska himna nad himnama.

Oj, vojvodo Sinđeliću
Zapis: Žarko Petrović

Oj, vojvodo Sinđeliću,
Srpski sine od Resave ravne,
Ti si znao Srbina zakleti,
Kako treba za slobodu mreti.

Puče puška, boj se bije,
A Sinđelić ljutu bitku bije,
Ljutu bitku bije za slobodu,
Za slobodu srpskome narodu.

Oj, vojvodo, ti si pao,
Ali dušman još od tebe strepi,
Ti si dao život za slobodu,
Za slobodu srpskome narodu.

Istorijski podaci govore da je Stevan Sinđelić rođen u selu Grabovac kod Ćuprije, a Lazar Arsenijević piše da je rođen u "selu Vojska, blizu Morave".

Otac Stevanov zvao se Radovan, a majka Sinđelija. Stevan je po majci prozvan Sinđelić. Od prvog dana srpskog ustanka učestvovao je u velikim bitkama. Na Jasenjaru, kod Medveđa, u boju na Ivankovcu 1805. godine istakao se velikom hrabrošću. Tom prilikom dobio je čin vojvode. Borio se na Deligradu, 1806, pod komandom Petra Dobrnjca i pokazao izuzetno junaštvo.

U boju na Kamenici 19. maja 1809., sa svojih 3.000 junaka, Resavaca i četiri topa, branio je šanac na Čegru. Turci su nemilosrdno jurišali. Kada su mnogo jače turske snage prodrle u šanac, Sinđelić je zapalio skladište s municijom. Ceo šanac je otišao u vazduh. Turci su svi izginuli. Ali i hrabri Resavci sa svojim vojvodom Sinđelićem. Kažu da su od Srba ostala živa samo petorica momaka sakrivena među leševima. Turci pljačkaši, otkrili su ih i pokušali da prevedu u tursku veru. Kako to Resavci nisu pristali, osuđeni su na vešala. Junaci sa Čegra skočili su u Nišavu i pobegli u Srbiju.

Posle velikog srpskog stradanja na Čegru i pogibije Stevana Sinđelića, po zapovesti niškog paše, ćurčije su morale da oderu srpske glave i kože napune pamukom. Tako ispunjene kože paša je poslao u Carigrad, a od lobanja sazidao Ćele-kulu, koja se nalazi "malo više od varoši Niša, desno od carigradskog druma, a na levoj obali potoka Grabovac..."

"Dokle god bude na svetu junačkih srca, — "pisao je Milan Đ. Milićević, — "dokle god se bude cenila služba visokim idealima, i najposle, dokle god preziranje smrti bude isključiva svojina velikih duša, dotle će Stevan Sinđelić biti dika i nada ne samo Resavi nego i svoj zemlji srpskoj".


Piše: Žarko Petrović
3811  MUZIČKA ČITAONICA / Feljtoni / Žarko Petrović — Kad je muzika ratovala poslato: Februar 06, 2011, 05:46:36 pm
*
KAD JE MUZIKA RATOVALA — 08


HIMNA NAD HIMNAMA
Ko je pisac stihova svetosavske himne?

Himna svetom Savi

Uskliknimo s ljubavlju
Svetitelju Savi
Srpske crkve i škole —
Svetiteljskoj glavi.
Tamo venci tamo slava
Gde naš srpski pastir Sava.
Pojte mu Srbi,
Pesmu i utrojte!
Blagodarna Srbijo,
Puna si ljubavi
Prema svome pastiru
Svetitelju Savi.
Celo srpstvo slavi slavu
Svoga otac Sava
Sa svih strana svi Srbi
S mora i Dunava
K nebu glave podignite
Savu tamo ugledajte.
Pojte mu Srbi,
Pesmu i utrojte!
Da se Srpska sva srca
S tobom ujedine,
Sunce mira, ljubavi
Da nam svim sine.
Da živimo svi u slozi,
Sveti Savo, ti pomozi,
Počuj glas svoga roda
Srpskoga naroda!
Pet vekova Srbin je
U ropstvu čamio
Svetitelja Save
Ime je slavio.
Sveti Sava Srbe voli
I za njih se Bogu moli.
Pojte mu Srbi,
Pesmu i utrojte!

Noć u Hilandaru, bez sna.

U sobi kralja Aleksandra guber iz Topole, a na jastuku, koji su doneli seljaci sa Oplenca, kao da se još oseća miris sena, kolibe, vršidbe, posela šumadijskog. I nesrećni život kralja Države Srba, Hrvata i Slovenaca. Sa zida, posmatra me kraljev lik. Sve to meša se s plamenom sveće, tišinom careva koji se odmaraju u najsrpskijem manastiru iz doba najvećeg carevanja... Na dverima kraljeve sobe, bogoumilno i tiho, javlja se monah: "Gospodine, molitva",

Od cara do kralja — osam vekova države i vere, pravoslavnih zvona mira i lepote i isto toliko vekova krvi i patnji. Kralju Milutinu, u zlatnoj i najduhovnijoj crkvi Svete Gore, slave život i počinak, njegovi monasi Pajsije, Vasilije, Mitrofan, Serafim, Arsenije... I mi. I tropar svetoj Bogorodici Trojeručici, molistvenije za Nemanju, sve vitezove, despote, knezove, kraljeve i careve srpske. I za nas. Kroz otškrinuta manastirska vrata, jutro unese sunce Svete Gore. Zvona se mešaju s božanstvenim pojanjem:

"Uskliknimo s ljubavlju
Svetitelju Savi
Srpske crkve i škole —
Svetiteljskoj glavi.
Tamo venci, tamo slava
Gde naš srpski pastir Sava.
Pojte mu Srbi,
Pesmu i utrojte!

Najplemenitiji, najnarodniji, najživotvorniji, najpravoslavniji, najnebeskiji i najdržavotvorniji Srbin — Sava Nemanjić — inspiracija je i za "himnu nad himnama".

Kao autori stihova pominju se Jovan Grigorijević, episkop vršački i mitropoliti karlovački, koji je, po nekima, ove stihove napisao još 1735. Književnik Jovan Đorđević piše da je prisustvovao izvođenju pesme o svetom Savi 1839. godine na đačkoj proslavi u Segedinu i ubeđen je da je autor ovih stihova katiheta Pavle Stamatović, njegov profesor.

MONAŠKA DUŠA

Pominje se i ime pisca Aleksandra Sandića kao mogućeg autora Svetosavske himne. I kompozitor Kornelije Stanković (1831.—1864.) zapisao je i za hor uradio ovu pesmu. A onda slede — Mokranjac, Jenko, Krstić...

Dakle, pre svih — monah, episkop, katiheta. Verujem da je himnu svetom Savi napisao monah. Samo je monah mogao ovako da odgovori poruci prvog srpskog patrijarha i njegovim večnim plamenima ljubavi i državnosti . Nikakvo civilizacijsko obrazovanje i shvatanje novijeg doba, posle onog u srednjem veku, kada je bila "bitka nad bitkama" da se Srbin udržavi, oplemeni, opismeni, da bude bogoverujući onome na nebu i poštovajući cara na zemlji, nije moglo da oseti ton i stih koji će zazvučati u himni svetom Savi. Mogao je to samo — monah.

PESMA O NAMA

Ne treba zaboraviti da je Svetosavska himna gromoglasno stigla tek posle Karađorđa. Dakle, posle pet vekova ropstva, sa spaljenim Nemanjićem iz dičnog manastira kralja Vladislava, posle buna i ustanaka Srba. Tako su se ova melodija i stih identifikovali sa sećanjem na slavu Nemanjića, ali i na njihov i naš kraj. Tek nas je Vožd najozbiljnije podsetio da je i sveti Sava sa nama. I pesma o njemu i nama.

Kada su srpski ratnici osvetili Kosovo, opet su stvorili državu i, kao i u miru, obratili se naciji himnom pravosveštenika. Kao dobar kraj, pobeda koja se nikada, uistinu, ne može pretvoriti u trajni poraz. Nemanjićki mač i pero rodili su našu najlepšu pesmu — himnu nad himnama.

Ovako je nekada pisao Miloš Crnjanski: "Kao što sa dinastijom Nemanjića započinje državna istorija srednjovekovne Srbije, tako da je u narodu postojala svest da pre Nemanje države nije ni bilo, tako i istorija srednjovekovne prosvećenosti počinje isključivo svetim Savom, kao da je pre njega i nije bilo..."

DUČIĆEVA POHVALA

A Jovan Dučić, šetajući Judejskom pustinjom, razmišljao je:"... Nemanjići su potrošili sve svoje "kule i gradove" da uzvise ime Gospodnje i da ukrase slavu heroja, i da uznesu mučenika sa Golgote, srpski sveti Sava, veliki pečat naše istorije, jeste po čistoti i neporočnosti njegove ličnosti i po lepoti i obimnosti misije, i po državničkoj prodornosti i ostvarenju, jedna od najvećih figura evropskog Huu veka, bogatog u misticima, veka svetog Bonaventure i Dantea. Zato sam, misleći na Hrista, mislio često ovuda i na ovog njegovog srpskog izvanrednog svetitelja.


Piše: Žarko Petrović
3812  MUZIČKA ČITAONICA / Feljtoni / Žarko Petrović — Kad je muzika ratovala poslato: Februar 06, 2011, 05:46:29 pm
*
KAD JE MUZIKA RATOVALA — 07


ČUVENI GUSLAR PERUN
Zvao se Patar Perunović, bio organizator srpskih dobrovoljaca iz Amerike

Solunski front... Noć septembarska... srpski podnarednik-mitraljezac daje svoje gusle Francuzu... praštaju se, ljube i grle: "Neka te Bog čuva i do viđenja u Srbiji"! Gusle i Srbija... stradanja po ko zna koji put... Posle Golgote dolazi Vaskrs, znaju to gusle, zna to srpski narod iz iskustva... Filip Višnjić, Njegoš, pesme o Lazaru, Milošu...

Jedan od čuvenih guslara iz Velikog rata - Petar Perunović Perun... ranjavan, granata pogodila gusle... rodoljub, organizator srpskih dobrovoljaca iz Amerike... Pred rat, svirao kralju Petru, dobio gusle koje su pripadale kralju Nikoli, bio je komita, zapevao je 1908. na Spomeniku knezu Mihailu: "Aoj, Bosno, sirotice kleta", bio u crnogorskoj vojsci u vreme balkanskih ratova...

Na Mačkovom kamenu uz gusle pevao o bratstvu Muslimana i Hrvata sa Srbima da čuju braća u austrougarskoj vojsci... Kroz Albaniju bodri vojsku... Na Sorboni peva uz gusle: "Smrt majke Jugovića"... U Americi, predsednik Vilson zaplakao slušajući Peruna... Tesla i Pupin čestitali mu... Više uradio nego mnoge diplomate... Gusle su prenosile našu dramatičnu istoriju, istinsku pradedovsku želju da moramo biti složni i slobodni...

Doktor Arčibald Rajs, profesor Lozanskog univerziteta, došao je u Srbiju godine 1914. da kao ekspert ispita zločine okupatora nad srpskim življem. Pošto je to utvrdio, ostaje u Srbiji i stupa u srpsku vojsku kao dobrovoljac. Bio je u Moravskoj diviziji, prešao je Albaniju i bio na Solunskom frontu. Učesnik je bitke na Kajmakčalanu, a 1. novembra 1918. godine sa svojom divizijom ulazi u Beograd.

Radeći na problemima prava čoveka i ispitivanju zverstava okupatora, Rajs je postao veliki srpski rodoljub i posle rata ostao da živi u Srbiji. Bio je počasni predsednik Udruženja rezervnih oficira i počasni kapetan srpske vojske, nosilac je mnogih odlikovanja... Živeo je u skromnoj vili "Dobro polje"...

U testamentu je zahtevao da kada umre, njegovo srce bude sahranjeno na Kajmakčalanu, da tamo počiva sa kostima srpskih ratnika. Želja mu je ispunjena. Rajsovo srce pratila je dostojanstvena melodija zvona sa Spomenika na Kajmakčalanu. To su ona zvona koja je u Americi dao da se izliju naš i svetski naučnik Mihailo Pupin...

Posle sloma 1941. godine bugarski vojnici su bacili Rajsovo srce. Rajsovu urnu pronašao je 1951. komandir karaule, poručnik JNA i vratio je u kapelu na vrh Kajmakčalana (2525 m).

Kada je ekipa TV Beograda snimala emisiju o Kajmakčalanu, 1971, Marija Tarjević, novinar i autor emisije, pronašla je neispaljeni metak ispred Spomenika Rajsu. Sada metak iz čuvenog srpskog karabina stoji u suvenirskoj zbirci mojih oduševljenja. U krvoproliću, jedan metak ostao je neispaljen. Možda je pripadao Arčibaldu Rajsu!?

Vojnikovo pismo

Evo ti pismo šaljem.
U krvav odlazim boj.
Ako se više ne vratim,
Sačuvaj pismo to.
Ko li će za mnom tužit,
Ko li će suze lit?
Ko li će na mom grobu,
Beo cvet posaditi?
Majka će za mnom tužit,
Sestra će suze lit,
A moja mila draga
Beo cvet posadit.
Posadi belu ružu
Na vrhu groba mog,
Možda reč prozbori,
Tako je reko Bog.

Sa Krfa, Vida, iz Tunisa, Rusije, ratnici su slali svoja pisma u Srbiju i sa bolom pozdravljali sve u otadžbini. Njihove reči su pune čežnje, ali i obećanja da će se vratiti i osloboditi zemlju... Njih ovde neću navoditi, već ću navesti nekoliko redova iz pisma jedne Grkinje, onda kad su srpski vojnici napustili Krf. Preveo ga je Čedomir Milošević, a nalazi se u knjizi "Goglota i Vaskrs Srbije 1916.—1918.":

"... Otkako su Srbi došli na Krf, ja ne volim svoju rasu... Za nas bi bilo bolje da vi niste došli na Krf, jer nam je sad gore... Za poslednje tri godine toliko sam se bila navikla na ta pitoma lica vaših vojnika, na njihove poštene i dobroćudne oči... Čudna ste vi rasa... Razgovarala sam neki dan sa jednim ruskim pukovnikom o tome. On veli da je to osobina svih Slovena. Ako je to tako, onda blago ženama i kćerima Slovena... Ove poslednje tri godine dok ste bili ovde, proživele smo lepo i prijatno...

Svaki dan sam trčala na prozor da vidim nekog srpskog oficira, samo da mi se javi, pa ma ko to bio, i da se prijatno na mene osmehne... Vaš narod stalno peva, i na to pevanje i taj žagor bila sam se toliko navikla... Šta nam vredi i lepota i sve druge osobine, koje su Srbi kod nas našli, kad niko u tome ne ume da uživa... Blago onim devojkama koje su Srbi odveli odavde i spasli života na ovom ljubavnom ostrvu"...


Piše: Žarko Petrović
3813  MUZIČKA ČITAONICA / Feljtoni / Žarko Petrović — Kad je muzika ratovala poslato: Februar 06, 2011, 05:46:21 pm
*
KAD JE MUZIKA RATOVALA — 06


LAĐE SUDBONOSNE

Na lađama su srpski vojnici umirali, sa njih bacani u more. Lađe su im donosile smrt i život. Na lađama su poslednji put marširali, na lađama su - pevali... Rodne livade i njive, brda i doline Srbije jedino su bile važnije od lađa... A one su služile da ih vrate kućama...

Iz Rusije, gde su se dobrovoljci okupili, lađe "Car", "Dnjepar", "Carica", "Dvinsk" kretale su se ka solunskoj luci sa dragocenim teretom — oduševljenim budućim Jugoslovenima. Iz Čikaga, Hrvati dobrovoljci preko Bizerte stigli su na prilepsko bojište noseći transparent "Jugosloveni za ujedinjenje", opet lađom... Iz Klivlenda Slovenci.

Krajem 1915. godine, 480 dobrovoljaca iz Amerike — Crnogoraca, Bokelja, Bosanaca, krenulo je za Srbiju... Lađa je kod San Đovanija di Medua naletela na minu...

Dobrovoljci iz Rusije nikada nisu zaboravili putovanje preko Severnog mora do Engleske, da bi otuda stigli u Srbiju, niti lađu "Car" i pesmu "Na severu ledeno je more".

Golgota preko Albanije... Mladi muzičari, trojica braće Urkić, bore se za život, ali ne bacaju svoje instrumente. Najstariji umire, braća ga sahranjuju i saznaju da će uskoro stići lađa u Valonu da ih odveze u Afriku. Lađa dolazi u luku, a drugom Urkiću ostaje samo da je vidi i čuje njenu spasilačku sirenu... Umire. Brat ga sahranjuje, čeka novu lađu i kreće za Afriku. Već na lađi i on se bori za život... Stiže u bolnicu i umire... Niška podoficirska muzička škola, gudure Albanije, smrt, lađe...

Preživeli odlaze francuskim lađama... Krf, Vido... Mnogi odlaze u Plavu grobnicu, mnogi umiru pred dolazak nove lađe... Na lađi - pesma. Možda najlepša, možda himna — "Lađa se kreće francuska"!

Bizerta... Jedna lađa kruži oko pristaništa. Niko joj ne daje znak da pristane. Pristanište ćuti. Jedan čovek, okrenut lađima viče iz sveg grla: "Miserables! Miserables! Jadnici! Jadnici!" Proneo se glas da su stigli srpski vojnici - tifusari. A na lađi, vojnici bez udova, u zavojima, skoro nepomični. Poručnik, ranjen u nogu, ustaje, odgovara: "Nema toga ovde, nema" i komanduje postrojavanje. Vojnici ustaju, jedan vadi frulu i nevešto, nejako, poslednji put, svira "paradni marš"... Iza koraka, stopala nesrećnih vojnika, po kojima je pala komanda "Napred! Marš!", lipti krv... Marširaju ratnici sa Cera i Kolubare. Za njima krv ostaje po palubi... Krvavi marš... frula nesrećnog seljaka... mučenici marširaju, krv maršira sa njima. Lađa se približava pristaništu, sakuplja se poslednja snaga za reči: "Toga ovde nema, nema..."

Lađama i na lečenje i školovanje... "U solunskoj luci, bolesni đaci koji su prešli Albaniju" — kazuje ratnik Jovan Ćirić — "sa divljenjem posmatraju francuski brod "Provansa" koji treba da ih odvede u Francusku da se leče i nastave započeto školovanje kako bi se jednoga dana vratili i pomogli svome narodu... Ja sam jedva koračao a jedan mi je kolega dobacivao: 'Ajde, 'ajde, nećemo dugo, sve će nas pobacati u more! Ali na brodu se ipak stalno čula naša pesma. Francuski mornari su se čudili odakle nam tolika snaga... Evo, najzad i Marselj... Mnogi su klečali i ljubili francusku zemlju kao neku svetinju... A na pristaništu, gledajući te jadne ali ponosite mladiće, žene, majke, samo su ponavljale "pauvres Serbes" (jadni Srbi). A ti srpski mladići u pocepanim i nagorelim šinjelima ili u potpuno oveštaloj odeći, obrazovani u kolonu dvojnih redova, marševskim korakom prolazili su glavnim ulicama Marselja. Sa njihovih usana orila se pesma borbena i ratnička. Išli su slobodno kao na nekom defileu. Na balkonima i prozorima visokih palata načičkao se bio silan svet i upućivao im pozdrave - Bravo, Serb, bravo Serb!"

Brod "Provansa" nije izbegao zloj sudbini. Pri povratku iz Marselja torpedovan je i tom prilikom je nastradao veliki broj francuskih vojnika koji su pošli na Solunski front. Tragične 1915, u masi izbeglica, Albaniju je prešao i pesnik Vladislav Petković Dis. Posle Krfa, našao se u Francuskoj, ali 1917. kreće ponovo lađom "Italija" za Krf. Lađa je torpedovana od jedne nemačke podmornice i Dis nalazi smrt u Jonskom moru. Pesnik snoviđenja, slutnji, kao da je naslutio svoj kraj još 1911., kada mu je izašla zbirka "Utopljene duše". Lađe i utopljene duše...

Završio se Veliki rat. Vrhovni komandant najbolje vojske odlazi u Francusku da poseti najveće prijatelje srpskog naroda. Kreće lađom iz Boke... Iz Marselja, kralja nove zajedničke države — Aleksandra, lađa vraća mrtvog u domovinu. Lađa sudbonosna...

"... Dobrovoljci, obuzeti rešenošću za polazak u borbu za oslobođenje naših naroda iz okova lanaca ropstva, zavetovali su se:

Umrijet' ćemo svi do jednog,
Il' slobodu svi imati,
Iz potoka krvi naše,
Sloboda će zablistati!"

Tako je u knjizi "Dobrovoljci 1912.—1918." zapisao Đuro Parić.

Bilo ih je sa svih strana, svih južnoslovenskih nacionalnosti, sa svih krajeva sveta: Amerike, Južne Amerike, Evrope, Rusije, Kanade, Australije i Novog Zelanda.

Šta su pevali dobrovoljci i saveznici?

Pre svega svoje himne, srpsku, hrvatsku, slovenačku; Česi "Gde domovo moj", Englezi "Tipereri", Francuzi "Marseljezu" Rusi, "Volga, Volga", i mnoge druge pesme koje su ih vezivale za zavičaj, bez obzira čije one bile. Međutim, svi su oni znali i pesme o stradanjima srpskih ratnika i njihovim patnjama — "Tamo daleko", "Lađa se kreće francuska", "O, zar je morala doć"... Diveći se junaštvu srpskih vojnika i pesmama koje su ih bodrile, i saveznici i dobrovoljci zajedno su stupali u borbu za slobodu...


Piše: Žarko Petrović
3814  MUZIČKA ČITAONICA / Feljtoni / Žarko Petrović — Kad je muzika ratovala poslato: Februar 06, 2011, 05:46:14 pm
*
KAD JE MUZIKA RATOVALA — 05


HEJ SLOVENI, SOKOLSKA HIMNA
Pesmu je komponovao Čeh Samuel Tomašik 1834. u Pragu


Hej, Sloveni, jošte živi
Duh naših dedova,
Dok za narod srce bije
Njihovih sinova.

Živi, živi duh slovenski,
Živeće vekov'ma!
Zalud preti ponor pakla,
Zalud vatra groma!

Nek se sada i nad nama
Burom sve raznese,
Stena puca, dub se lama,
Zemlja nek se trese!

Mi stojimo postojano
Kano klisurine,
Proklet bio izdajica
Svoje domovine!

U Pragu je Samuel Tomašik čuo staru poljsku pesmu "Jeszcze Polska nije zginela poki mz žujemz" i njome inspirisan, napisao je stihove "Hej Slovaci, gešte naša slonjenska reč žige". Kasnije je promenio naslov u "Hej, Sloveni" i tako pozvao sve Slovene na slobodu. Bilo je to godine 1834.

Pesma se proširila na sve slovenske krajeve, a kod nas se odomaćila pre sto godina i počela da poprima ulogu pesme-vodilje. Tako je ona dočekala i Veliki rat. Često su je Česi i Slovaci u ratnim sudarima pevali ne bi li izbegli bratsko krvoproliće. Na žalost, događalo se i to da su se uz istu pesmu klali sa braćom Srbima i Rusima.

"Hej, Sloveni" je bila sokolska himna. Sokolstvo je osnovano u Češkoj kao organizacija za telesno vaspitanje. U predratnoj Jugoslaviji bila je to jaka organizacija sportskog ali panslavenskog karaktera. Sokoli Hrvati i Slovenci u Austro-Ugarskoj najljući su neprijatelji Habsburgovca. Masovno se predaju u toku rata Rusima i stupaju u dobrovoljce srpske vojske.

U vreme Velikog rata, pesmu "Hej, Sloveni" srećemo u različitim prilikama sa drugim poznatim patriotskim pesmama. Ona iskazuje neuništivost i snagu slovenstva. Tada se još osećalo da će se ta pesma uvek pevati. Tako je i bilo: nekadašnja sokolska himna, danas je himna Jugoslavije!

Ja ljubim Milu

Ja ljubim Milu očiju plavih,
Što ima ruse kose na glavi,
Ja ljubim Milu i drugu neću,
Za nju ja živim, za njom umreću.

Ustašca njena, ruža rumena,
A njedra bujna ko' salivena.
Ja ljubim Milu i drugu neću,
Za nju ja živim, za njom umreću.

Ti si mi, Mila, rajski anđelak,
A među cvećem sitan đurđevak,
Ja ljubim Milu i drugu neću,
Za nju ja živim, za njom umreću.

Ovu pesmu naročito su pevali pripadnici jugoslovenskih dobrovoljačkih odreda iz Slavonije i ona se čula čak i u Kijevu, Dobrudži, Odesi... Dopisnik "Politike" (slao je posleratne dopise iz Albanije) M. Jelić, u svojoj maloj knjižici "Albanija", kaže da je jedna od najpevanijih pesama u Draču, Elbasanu, Valoni, Tirani bila "Ja ljubim Milju". Danas se ova pesma peva: "Ja ljubim Milu", međutim, tačno je ono kako je ranije pevano: "Ja ljubim Milju".

Uz glavnu melodiju koju autor knjige donosi, izvođači (u horu) dodavali su i pripev:

Ti si Mila moja, moja, moja,
Ja sam tvoj.


Piše: Žarko Petrović
3815  MUZIČKA ČITAONICA / Feljtoni / Žarko Petrović — Kad je muzika ratovala poslato: Februar 06, 2011, 05:46:07 pm
*
KAD JE MUZIKA RATOVALA — 04


VINAVEROVA ODA MLADIMA U RATU
"Svakom obraz osvetlasmo, sve od sebe, sobom dasmo"


Izgurasmo, izdurasmo,
Izgrcasmo, iskičmasmo,
Svakom obraz osvetlasmo,
Sve od sebe, sobom dasmo,
Ograjšima oblistasmo,
Odagnasmo, ogrejasmo,
Kao sunce prosijasmo,
Odolesmo, otrajasmo."

Ovako je književnik Stanislav Vinaver, jedan od 1300 kaplara, napisao o đačkoj omladini u ratu. I svi su tako zajedno, i mladi i stari, i sva braća zajedno — odoleli, oslobodili... zapevali i odigrali Brankovo kolo... i stvorili zajedničku državu.

More je plavo, široko,
Široko, plavo, duboko.
Nigde mu kraja videti,
Ne mogu misli podneti.

Lađa se kreće francuska
Sa pristaništa solunska.
Transport se kreće Srbadi.
Srbadi, braća ranjeni.

Svaki se vojnik borio,
U rovu slavu slavio,
Srećan se Bogu molio,
Da bi se kući vratio.

Radosti nema ni za tren.
Naiđe švapski sumaren,
Svi mole svetog Nikolu,
Njegovu silu na moru.

Putujem tužan, žalostan,
Pomislih: Bože, nisam sam,
I moja braća putuju,
Da sa mnom zajedno tuguju.

Ovu, prvu verziju pesme je posle rata u ediciji Jovana Frajta objavio Nikolas Balon, pariski muzičar koji je i komponovao rondo na ovu temu.

Lađa se kreće francuska
Lađa se kreće francuska
Sa pristaništa solunska.
Transport se kreće Srbadi,
Ranjeni, braća bolesni.

Moleše svetog Nikolu,
Najveću silu na moru,
Živi se vratili kućama,
Živela bratska sloboda!
Živela bratska Francuska!

Ova verzija pesme, verovatno originalna, nalazi se na francuskoj gramofonskoj ploči "Veliki rat" koja je snimljena odmah po završetku rata, a peva je Živan Vasić. Srpska pesma o francuskom ekspedicionom korpusu u Solunu.

Pre nego što je počela velika ofanziva Franše D'Eperea na Vardaru, trupe su bile tesno povezane na tom "mostobranu". Zbog nedostatka zadovoljavajuće sanitetske službe, ranjenici su bili evakuisani brodom ka bolnicama južne Francuske, bolje opremljenim za lečenje.

Brod diže sidro u luci Solunskoj;
Ranjenici, iscrpljeni, izgladneli, jadni, ječe.
Sve više uzburkano more odvlači ih sa sobom,
I svako se seća šančeva gde su se hrabro borili
protiv Nemaca.

Neka nam Bog svima pomogne da postanemo braća
I neka nam dozvoli da se vratimo kućama,
Mi i naši neprijatelji Nemci.
Sveti Nikola od Mora, pošalji nam mir.
Pomozi nam i ti da živimo kao braća!
Neka žive naša francuska braća!
I neka živi Sloboda!


Piše: Žarko Petrović
3816  MUZIČKA ČITAONICA / Feljtoni / Žarko Petrović — Kad je muzika ratovala poslato: Februar 06, 2011, 05:46:00 pm
*
KAD JE MUZIKA RATOVALA — 03


GRKINJE SU IH VOLELE
Posebno su bile oduševljene oficirima

Sa Krfa, Vida, iz Tunisa, Rusije, ratnici su slali svoja pisma u Srbiju i sa bolom pozdravljali sve u otadžbini. Njihove reči su pune čežnje ali i obećanja da će se vratiti i osloboditi zemlju... Njih ovde neću navoditi, već ću navesti nekoliko redova iz pisma jedne Grkinje, napisanog onda kad su srpski vojnici napustili Krf. Preveo ga je Čedomir Milošević, a nalazi se u knjizi "Golgota i Vaskrs Srbije 1916—1918":

"... Otkako su Srbi došli na Krf, ja ne volim svoju rasu... Za nas bi bilo bolje da vi niste došli na Krf, jer nam je sad gore... Za poslednje tri godine toliko sam se bila navikla na ta pitoma lica vaših vojnika, na njihove poštene i dobroćudne oči... Čudna ste vi rasa...

Razgovarala sam neki dan sa jednim ruskim pukovnikom o tome. On veli da je to osobina svih Slovena. Ako je to tako onda blago ženama i kćerima Slovena... Ove poslednje tri godine dok ste bili ovde, proživele smo lepo i prijatno... Svaki dan sam trčala na prozor da vidim nekog srpskog oficira, samo da mi se javi, pa ma ko to bio, i da se prijatno na mene osmehne...

Vaš narod stalno peva, i na to pevanje i taj žagor bila sam se toliko navikla... Šta nam vredi i lepota i sve druge lepe osobine, koje su Srbi kod nas našli, kad niko u tome ne ume da uživa... Blago onim devojkama koje su Srbi odveli odavde i spasli života na ovom ljubavnom ostrvu"...

Mladi kapetane
"Mladi kapetane,
Odakle ideš ti?"
"Ja idem sa Balkana,
Iz boja krvava".

"Mladi kapetane,
Znaš li mi dragog ti?
Običan vojnik beše,
Jovan mu ime bi".

"Mlada udovice,
Znao sam dragog tvog.
U mojoj četi beše,
Kraj mene pogin'o.

Mlada udovice,
Ne plači sada ti,
Jer rata više nema,
Ni borbi krvavih".

Pesma datira još iz balkanskih ratova. Pored teksta koji stoji uz notni zapis ove pesme, postoji i ovaj koji se ranije dosta pevao:

Mladi kapetane, otkuda ideš ti?
Ja idem od gore, iz boja sa Balkan,
Mladi kapetane, ne poznaš li ti
Jedan mladi vojnik na koj' to ime Žan?

Mlada hubavice, kak' da ga ne poznam!
Moja četa beše i ubit pred men' padna.
Mlada hubavice, ela si pred mene,
Da budeš mojta mlada kapetanka.

Mladi kapetane, ja nisam dostojna
Da budem tvoja žena, već mlada kaluđerka.
Moja hubavice, ja sam tvoj Žan,
Pređe kao prost vojnik, sada kapetan.

Prema rečima velikog znalca istorije Prvog svetskog rata i autora izuzetne knjige "Solunci govore" — Antonija Đurića, pesma "Mladi kapetane" vezana je za 4. pešadijski puk "Stevan Nemanja" Drinske divizije koji je bio sastavljen od ratnika Užičana.

Svetislav i Đorđe, dedovi autora zbirke (ratovali su protiv Turaka, Bugara i Švaba), mnogo su voleli ovu pesmu. A bili su ratnici 4. puka, ponosnog, nepobedivog...


Piše: Žarko Petrović
3817  MUZIČKA ČITAONICA / Feljtoni / Žarko Petrović — Kad je muzika ratovala poslato: Februar 06, 2011, 05:44:30 pm
*
KAD JE MUZIKA RATOVALA — 02


DOBROJ PESMI NEMA KRAJA
Iz velikog rata izašla je velika pesma

Tako je zabeležila Stela Frenklin, ali se u jednom prevarila: Srbi su se vratili i oslobodili svoju zemlju! Nije potrebno upuštanje u potpunu muzičku analizu ove pesme, niti iscrpnu istoriju njenog nastanka, jer su druge vrednosti preče, važnije... Ne postoji u svetu i svim vremenima ljudskih ratova pesma u kojoj su se stekli svi bolovi čoveka rodoljuba, napaćenog, u isto vreme i oduševljenog za ono što će doći, kao u pesmi "Tamo daleko"...

Dobroj pesmi nema kraja. Jednostavno — iz Velikog rata izašla je Velika pesma. I večna.

Tamo daleko
I verzija

Tamo daleko,
Daleko od mora,
Tamo je selo moje.
Tamo je Srbija.
Tamo daleko,
Gde cveta limun žut,
Tamo je srpskoj vojsci
Jedini bio put.

Tamo daleko,
Gde cveta beli krin,
Tamo su živote dali
I otac i njegov sin.
Bez otadžbine,
Na Krfu živeh ja,
Ali sam uvek klic'o:
Živela Srbija!

Tamo daleko
Stihovi: Mihailo Zastavniković
Zapis: Žarko Petrović

O, zar je morala doć,
Ta tužna, nesrećna noć,
Kada si, dragane moj,
Otiš'o u krvav boj?
Tamo daleko,
Daleko od mora,
Tamo je selo moje,
Tamo je Srbija,
Tamo daleko,
Gde cveta limun žut,
Tamo je srpskoj vojsci,
Jedini bio put.

Tamo daleko,
Gde cveta beli krin,
Tamo su živote dali
I otac i njegov sin.
Bez otadžbine,
Na Krfu živeh ja,
Ali sam uvek klic'o:
Živela Srbija!

Ovako su Česi pevali srpsku pesmu "Tamo daleko". U stvari, to je prevod ovih stihova naše pesme:

Tamo daleko, daleko od mora,
Tamo je selo moje, tamo je ljubav moja.
Bez Otadžbine, na Krfu živim ja,
I opet kličem burno: Živela Srbija!

Tamo daleko, gde cveću nema kraj,
Tamo su deca moja, tamo je pravi raj.
Tamo daleko, kraj Save, Dunava,
Tamo je varoš moja, tamo je Beograd.

Ovaj naslov dali su Česi i Slovaci legendarnoj pesmi "Tamo daleko". Ne zna se prevodilac, ali je melodija ista i tekst je odmah posle rata objavljen u ediciji Jovana Frajta.

Čeh Libor Hejhal, hirurg (majka mu je Srpkinja, rođen i školovao se u Beogradu) mnogo je učinio za jugoslovensku medicinu u oblasti srca i krvnih sudova. Jednom, predosećajući smrt (od srca!) rekao je: "Kad umrem, voleo bih da mi sviraju pesmu "Tamo daleko". U Pragu, velikom doktoru svirali su na sahrani "Tam v dali"...

Vojnikovo pismo

Evo ti pismo šaljem.
U krvav odlazim boj.
Ako se više ne vratim,
Sačuvaj pismo to.
Ko li će za mnom tužit,
Ko li će suze lit?
Ko li će na mom grobu,
Beo cvet posadit?
Majka će za mnom tužit,
Sestra će suze lit,
A moja mila draga
Beo cvet posadit.
Posadi belu ružu
Na vrhu groba mog,
Možda reč prozori,
Tako je rek'o Bog.


Piše: Žarko Petrović
3818  MUZIČKA ČITAONICA / Feljtoni / Žarko Petrović — Kad je muzika ratovala poslato: Februar 06, 2011, 05:41:08 pm
*
KAD JE MUZIKA RATOVALA — 01


TAMO DALEKO
Ta pesma bi mogla biti proglašena himnom srpskog vojnika

Od svih najrodoljubivijih, najoplakanijih, najmelodičnijih, okrvavljenih, najnacionalnijih, najosećajnijih, najvojničkijih, najseljačkijih naših i nenaših pesama, pesma "Tamo daleko" bi se mogla proglasiti himnom srpskog vojnika.

Posle Cera i Kolubare, srpski vojnik je doneo na Krf silinu Obilića, ali i nežnost Strahinjića Bana, i tu, u Homerovoj postojbini, muški odbolovao svoju tragediju, koju će prometejski pretvoriti u pobedu.

U pesmi "Tamo daleko" srpski vojnici boluju za Srbijom, svojim selom, svojom dragom, čeznu "za daleku varoš Beograd", za "mladost koja prolazi i život bedni". U jednoj verziji pesme vojnik čezne za majkom, za cvetkom iz mladosti, poziva dragu da ga voli... Daleko od mora je i cveće i sreća njegova, Dunav, Drina, Đetinja, Kolubara, Drim... Jedan vojnik se seća crkvice u kojoj se venčao a koju je okupator srušio... Seća se svoje ikone, slave, Veljkovog grada "daleko od mora"... On je daleko, i Krf i Srbija jedno od drugoga...

Za glavni deo pesme, na Krfu se "vezala" još jedna melodija. Italijanski novinar Pizani, koji se sa srpskom vojskom povlačio preko Albanije, naziva je "Krvava noć". Odjek albanske Golgote odmah je ušao u pesmu i zloslutno pitanje — "O, zar je morala doć".

DUHOVNA HRANA

Ova melodija sa ruskim tekstom i danas se čuje u Ukrajini. Nisu li, možda, ruski artiljerci, oni koji su zajedno sa Srbima branili Beograd 1915. ostavili ovu melodiju, a naša vojska je prenela u Solun i na Krf? Možda su tako u jednoj verziji pesme spojena dva dela u jednu kompoziciju?!

Pesma "Tamo daleko" i tragičarski guslarski deseterac bili su duhovna preokupacija srpskog vojnika na Krfu. Kada su naši preneli pesmu u Francusku, Englesku, Švajcarsku, dubina patnje koja izvire iz nje zahvatila je i sve druge. Postala je najčuvenija pesma srpske tragedije u Velikom ratu. S druge strane, gusle su podsećale na istorijsku dramu. Povlačeći se sa srpskom vojskom kroz Crnu Goru, Gerhard Gezeman je primetio da uz gusle, narod najavljuje još jednu tragediju. Znači, prvo gusle, pa onda "Tamo daleko".

Istinski osećaj ne poznaje granice. Širi se. Osvaja. Na Krf stižu ostala braća - dobrovoljci i odmah prihvataju melodiju i reči pesme kao svoju. Oni koji su u otadžbini daleko od mora, tako i pevaju — "daleko od mora", a oni blizu mora — "daleko kraj mora." Ali, pored "Tamo daleko", dobrovoljci čuju i "O, zar je morala doć", ponekad zajedno, i to prihvataju...

Svi učesnici Solunskog fronta prihvataju ovu pesmu kao svoju: Englezi su je naslovili "For anjay over there"; naši veliki prijatelji Francuzi — "Au loin, au lon sur Corfu"; Česi i Slovaci - "Tam v dali"... Ipak, niko je nije mogao bolje doživeti od srpskog vojnika.

U knjizi "Moje uspomene i doživljaji 1892—1919.", Tadija Pavlović piše: "Mesec mart 1916. Kiše koje su stalno padale u mesecu februaru prestale su... Fizičko oporavljenje i nova ratna oprema povratili su one vojničke šale i viceve. Po logorima se orila pesma — Tamo daleko, daleko od mora".

Ratnik Sveta Živković u knjizi "Golgota i Vaskrs Srbije 1916-1918" piše: "Kažu da nas je pesma održala... Mislim da se to odnosi i na našu narodnu pesmu i na naše guslare, ali znam da je tih teških izbegličkih i ratničkih dana pesma doista bila jedna od duhovnih namirnica. Sa svih strana se čula pesma. Najčešće grupna — Tamo daleko, kraj plavog Dunava..."

Ante Kovač, dobrovoljac u srpskoj vojsci od 1916, piše: "Trećeg maja u noći veremo se svojim pukovima. Prva četa sedmom, druga i četvrta osmom, a treća devetom puku. Vidimo male vatrice iz rezerva i na sve strane čujemo pesmu "Tamo daleko" i onu: "Ta zar je morala doć..."

U knjizi "Srpska drama", italijanski novinar Feri Pizani kaže: "Posle borbe na Strumici ostao je živ samo jedan čovek. Bio je to srpski pešak, Ciganin. Nosi violinu pod miškom, jer je u isto vreme i svirač i ratnik. Svaki slovenski puk ima tako po jednog čija ih violina i pesma u časovima bola i tuge blaži. Bog zaštiti svirača! Iako na tri mesta ranjen, uspe da izmakne zločincu, neprijatelju... A ovaj Ciganin opet sviraše onu staru narodnu pesmu:

Da li će jednom proć'
ta crna nesrećna noć,
otkad si dragane moj,
otiš'o u krvav boj?!

KRVAVA NOĆ

Pizani piše dalje: "... Srba ima još 20, malo posle samo 10, potom 5... Ostaju dvojica, pa malo potom jedan jedini: ovaj Ciganin... U maloj kolibi Ciganin peva kao one kobne noći što pevaše..." Svoju priču o pesmi "Krvava noć", Pizani ovako završava: "Iz sviju srpskih logora dopirala je muzika. Kao da moćni ritam jedne vojske koja se budi prelete preko čarobna ostrva! Svi pevaju. Spašeni su.

Njihova duša je bila samo uspavana! Mi ćemo videti Dunav! Pevaju 'Krvava noć'! Drugi, novi glasovi, pridruživahu se prvome, praćahu ga, tako narandžina šumica zabruja sva. I sve drugi i drugi, novi, sve mnogobrojniji glasovi pevahu tužni refren:

Da li će jednom proć'
ta crna krvava noć..."

ŽAL ZA SELOM

Grci-Krfljani i francuski vojnici na Krfu čudili su se Srbima: "Kakav je to narod, umiru a pevaju!" U sedam velikih logora u kojima je srpska vojska bila razmeštena na Krfu, umiralo se, ali i orilo od pesme i igrana su kola.

Stela Frenklin, australijska književnica, stupila je godine 1917. u Bolnicu žena Škotske na Solunskom frontu. Pišući roman o stradanjima srpskih ratnika, ona primećuje i šta Srbi pevaju — "Tamo daleko", pesmu o selu, o devojci, o zemlji... "Srbi su je neprekidno pevali. Ali morali su ponovo u borbu, sa velo malo nade da će se vratiti u Srbiju".


Žarko Petrović: Kad je muzika ratovala — 33 dela | Glas javnosti
3819  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Gordana Stojićević Janković (1955) poslato: Februar 06, 2011, 01:28:15 am
**





GORDANA STOJIĆEVIĆ   Zapisano u vremenu


HOMOLJSKO DEVOJČE
 
Veoma me je obradovalo što će naša, zajednička matična kuća, PGP-RTS, izdati trostruki disk — presek zavidne karijere moje drage Goce StojićeviĆ.
 
U našem zavičajnom Homolju, gde zlatonosni Pek protiče vekovima, Dolinom jorgovana, čuvajući tradiciju narodnog stvaralaštva, davne 1968. godine, na manifestaciji "Homoljski motivi", kao počasni gost — domaćin, imao sam priliku da najavim najmlađeg učesnika. Bila je to dvanaestogodišnja devojčica, izuzetnog glasa, neodoljivog šarma, koja je otpevala vrlo zahtevnu pesmu vlaškog kraja "Mndra mja" i zaslužno pobedila...
 
... Moja sećanja na homoljsko devojče toplog glasa koji se pamti, svaki put bi oživela kroz njene pesme, kroz uspehe kod publike i žirija, koji su se godinama nizali, tokom naših zajedničkih velikih turneja širom nekadašnje Jugoslavije. Kao kamen temeljac "Đerdana", uz Miru Vasiljević, Gordana Stojićević je nastavila putem kvalitetne i trajne pesme...
 
Draga moja Goco, hvala ti za svaku vrhunski otpevanu pesmu koju ćemo, na opšte zadovoljstvo, moći ponovo da slušamo, zahvaljujući ovom izdanju, kad' god nam "srcu treba lek"!

 
Tvoj "Koksi" Đorđe Marjanović

* * *

Sa velikim zadovoljstvom ispisujem ove redove, povodom dragocenog diskografskog izdanja posvećenog Gordani Stojićević, izuzetnoj umetnici, kojim PGP-RTS ispunjava svoj dug perma ovoj sjajnoj interpretatorki.
 
Sa svojih petnaest godina, Goca je hrabro ušla u veliki radijski studio, kao pobednik takmičenja Radio Beograda "Muzička pozivnica", donoseći, svojim umilnim glasom, kao blagi prolećni vetar, pravo osveženje našoj narodnoj muzici. Plenila je svojom ogromnom životnom vedrinom, koja je ni danas ne napušta...
 
Tokom svoje četrdesetogodišnje karijere, Gordana je uvek bila miljenica muzičkih stručnjaka i širokog auditorijuma, što joj je donelo veliku popularnost. Sa izuzetnom muzikalnošću, podjednako dobro je pevala stare tradicionalne pesme, kao i one nove, sa elementima modernog vremena, koje su joj rado poveravali najuspešniji autori. Ko da ne uživa u njenim interpretacijama pesama" Dobro jutro Šumadijo", "Ja ne mogu bez njega", "Zapiši u svom srcu", "Pusti me da nađem srcu lek", "Stari bunar", "Pala ćuprija"....!? Od svih, mnogobrojnih priznanja i nagrada, najznačajnija joj je činjenica da je vremenom lostala primer za ugled budućim pevačkim naraštajima, svojevrstan putokaz kojim treba ići i stići do željenog cilja, za lepšu budućnost srpske narodne pesme.

 
Radoslav Graić (kompozitor, pevač, muzički urednik)
 
* * *

Umetnost je urođeni dar prirode sa kojim čovek dolazi na ovaj svet. A, da li će kasnije poći tim putem zavisi od njega samog, od upornosti, rada i želje da taj dar pretvori u svoj životni poziv. Gordana Stojićević je, na najbolji način, iskoristila ono što je rođenjem razlikovalo od drugih i od svoje rane mladosti krenula uzvišenim putem umetnosti — pevanjem. Nije pogrešila, jer je već 1968. godine, na prvoj smotri "Homoljski motivi", u Kučevu, zapažena od urednika Radio Beograda, što je širom otvorilo vrata, kroz koja je zakoračila putem sve većih i većih muzičkih uspeha, dospevši do samog vrha. Interpretirajući, tokom duge i uspešne karijere, kako srpske, tako i vlaške narodne pesme, na sebi svojstven način, kao niko pre, a ni do danas, obogatila je našu muzičku baštinu, čime je zaslužila brojna priznanja i status Istaknutog umetnika Srbije.
 
Svetislav Vuković (novinar)

* * *

Već dugi niz godina i decenija, Gordana Stojićević nalazi se u samom vrhu interpretatora izvornih i, s' merom i ukusom odabranih komponovanih pesama, zahvaljujući raskošnim vokalnim kvalitetima, snažnoj interpretativnoj ekspresiji i iskrenoj posvećenosti narodnoj pesmi.
 
Njenu solističku karijeru obeležile su izvorne pesme, uglavnom iz Centralne i Istočne Srbije, koje izvodi stilski adekvatno, sjedinjujući sve muzičke karakteristike srpskog i vlaškog folklornog podneblja. Kada je u pitanju komponovana muzika, Goca je ostala dosledna tradicionapnom zvuku birajući kompozicije koje se, u mnogome, oslanjaju na našu izvornu poeziju, melodiku i ritmiku.
 
Muzički program Radio — televizija Srbije obogaćen je mnoštvom trajnih snimaka, koje Gordana interpretira ubedljivo i nadahnuto, a koji su, na moje veliko zadovoljstvo, sačuvani, u Zvučnom arhivu RTS, kao svedočanstvo o jednom vremenu i izuzetnom umetniku. Izdanje PGP-a koje je pred nama, na pravi način će, i široj publici učiniti dostupnim pevački dar i značajan repertoar Gordane Stojićević, od koje će mladi pevači imati šta da nauče.

 
Mr. Mirjana Drobac (etnomuzikolog u Muzičkoj produkciji RTS)

* * *

Među vrhunskim imenima vokalnih izvođača narodne muzike, koja svojim kvalitetom obeležavaju jedan period, svakako je Gordana Stojićević. Ona svaku pesmu peva osećajno i znalački, trudi se da melodiju prilagodi tekstu, uvek vodeći računa o dikciji i dinamici, zato je njena interpretacija izvanredna. Ja sam sa Gocom sarađivao od samog početka njene karijere i ponosan sam na to, jer je Gordana Stojićević, pravi veliki umetnik!
 
Branko Belobrk (korepetitor, violinista, član Narodnog orkestra RTS)

Tekst: CD 3 set — Zapisano u vremenu Gordana Stojićević
Izdanje RTS PGP | 2012.
3820  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Gordana Stojićević Janković (1955) poslato: Februar 06, 2011, 01:27:26 am
**

GORDANA STOJIĆEVIĆ JANKOVIĆ — DISKOGRAFIJA


ALBUM 3 CD


CD 1

01. Rado, kćeri rado
02. Gradinom cveće cvetalo
03. Karanfile, cveće moje
04. Jutros mi je ruža procvetala
05. Oj, javore, javore
06. Pokraj Save badem drvo raste
07. Odrasla sam ovce čuvajući
08. Gajtano, mome mori
09. Bosioče moj zeleni
10. Koje li je doba noći
11. Jesi l' čuo mili rode
12. Siroče sam, na sve mi se žaluje
13. Vetar duše, alkatmer miriše
14. Moj Milane, jabuko sa grane
15. Misli Mile da je meni žao
16. Ej, čula jesam, moj se dragi ženi
17. Kopa cura vinograd
18. Osu se nebo zvezdama
19. Nabrala je devojka
20. Nana nani Savu, ludo dete

CD 2

01. Na uskrs sam se rodila
02. Ja posadih jednu ružu belu
03. Trepetljika trepetala
04. Oj, livado, oj, zelena
05. Jesen stiže, jabuke i kruške zriju
06. Marko i Milica [Duet sa Dobrivojem Topalovićem]
07. Mndra mja
08. Fecica mja
09. Nadojna
10. Vesina
11. Moj Obrade, požuri s' livade
12. Zlato moje
13. Tu nu vrjej [Duet sa Stanišom Paunovićem]
14. Suvo seno, suva trava
15. Šta će mi život
16. Šta učini noć zvezdana
17. Najlepši par bi bili
18. Tugo moja, košuljo od cveća
19. Duga putovanja [Duet sa Radetom Marijanovićem]
20. Dosta suza

CD 3

01. Zagrli me i oprosti mi
02. Pusti me da nađem srcu lek
03. Ja ne mogu bez njega
04. Pala ćuprija
05. Dobro jutro, Šumadijo
06. Zapiši u svom srcu
07. Stari bunar
08. Dobro došli prijatelji
09. Te sam noći prevarila sebe
10. Dok suze teku
11. Nisi znao da me čuvaš
12. Idu putem dvoje
13. Ne traži me
14. Nema više polomljenih čaša
15. Ima Boga, veruj mi
16. Ašik čoček
17. Lepoto moja
18. Zašto si doš'o večeras
19. Svuda te ima
20. Zar jedan čovek razum da mi uzme
3821  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Gordana Stojićević Janković (1955) poslato: Februar 06, 2011, 01:27:08 am
*

GORDANA STOJIĆEVIĆ JANKOVIĆ — DISKOGRAFIJA


ALBUMI


1979. Dobro jutro Šumadijo
01. Iskušenja
02. Dobro jutro Šumadijo
03. Stole bre
04. Hasanagica
05. Ašik čoček
06. Ja ne mogu bez njega
07. Zapiši u svom srcu
08. Mile delijo
09. Zapevajte svati
10. Prekasno je došla sreća


1982. Tražim malo mira Jugodisk
01. Najlepši su devojački dani
02. Čekaću te
03. Stari bunar
04. Ljubav je ludost
05. Potraži me
06. Tražim malo mira
07. Te sam noći prevarila sebe
08. Plakaću sutra ljubavi
09. Pesma oproštaja
10. Ljubi, ljubi zlato moje


1983. Nisi znao da me čuvaš
01. Nisi znao da me čuvaš
02. Moram da mu praštam
03. Kćeri bulka, aber kaži
04. Okreni se, kad od mene pođeš
05. Danče
06. Zagli me i oprosti
07. Reci da me voliš
08. Zagrliću uspomene


1984. Nazdravimo prijatelji Jugodisk
01. Tugo moja, košuljo od cveća
02. Vetropiru moj
03. Nek ti život sreću da
04. Igrajmo Moravac
05. Nazdravimo prijatelji
06. Pusti da nađem srcu lek
07. Mama
08. Zavoleh te među šljivama
3822  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Gordana Stojićević Janković (1955) poslato: Februar 06, 2011, 01:26:37 am
*

GORDANA STOJIĆEVIĆ JANKOVIĆ — DISKOGRAFIJA


SINGLOVI


1971. RTB S 10106
1. Najlepsi par bi bili
2. Ponosi se sa mnom majko

1972. RTB - EP 11094 (25.11.1972)
1. Uspomene iz skole
2. Divan san
3. Tuzan mladic
4. Povratak cekam tvoj

1972. RTB S 10164
1. Majka nas je volela
2. Volela sam beskucnika

1976.
1. Zlatno sunce po basci mi seta

1977. RTB S 10474
1. Ti si covek mojih snova
2. Ne pitaj za prošle dane

1977. (12.12.1977)
1. Goro carna, goro ponosita
2. Zapevajte svati

1978.
1. Kad sam jednom srela oci tvoje
2. Al' ja pevam opet

1978. S 10590 (16.10.1978)
Povratak u zavicaj, duet Rade Marjanovic (Tv serija)
1. Duga putovanja
2. Slika iz pasosa

1979. (21.06.1979)
1. Nasa ljubav umrla je sada
2. Kad ja volim vatra je

1979. Beograddisk SBK 0555
1. Ja ne mogu bez njega
2. Mile delijo

1980. Beograddisk
1. Volim jednog,ljubim dva
2. Kad nestaje ljubav,nestaje i sreća

1980. Beograddisk SBK 0540 (Duet Radisa Markovic)
1. Oj Kozaro, kozarico moja
2. Živela Jugoslavija

1980. Diskos Ndk 40112 (Juzni Vetar)
1. Videce me mama
2. Ja ostavi momu kraj Vardara



NESVRSTANE

Gordana Stojicevic 1976 - Nek nas vide zagrlljene
Gordana Stojicevic 1976 - Zlatno sunce po basci mi seta

Gordana Stojicevic 1977 - Goro carna,goro ponosita
Gordana Stojicevic 1977 - Ti nisi covek mojih snova
Gordana Stojicevic 1977 - Zapevajte svati
Gordana Stojicevic 1977 - Ne pitaj za prošle dane

Gordana Stojicevic 1978 - Al' ja opet pevam
Gordana Stojicevic 1978 - Kad sam jednom srela tvoje oci

Gordana Stojicevic 1979 - Zapisi u svom srcu
Gordana Stojicevic 1979 - Iskusenja
Gordana Stojicevic 1979 - Ja ne mogu bez njega
Gordana Stojicevic 1979 - Kad ja volim vatra je

Gordana Stojicevic 1979 - Nasa ljubav, umrla je sada
Gordana Stojicevic 1979 - Prekasno je dosla sreća
Gordana Stojicevic 1979 - Mile delijo

Gordana Stojicevic 1980 - Videce me mama
Gordana Stojicevic 1980 - Jednog volim,ljubim dva
Gordana Stojicevic 1980 - Kad nestaje ljubav,nestaje i sreća

Gordana Stojicevic 1982 - Najlepsi su devojacki dani
Gordana Stojicevic 1982 - Pesma oprostaja
Gordana Stojicevic 1982 - Cekacu te
Gordana Stojicevic 1982 - Plakacu sutra ljubavi
Gordana Stojicevic 1982 - Stari bunar
Gordana Stojicevic 1982 - Tražim malo mira

Gordana Stojicevic 1983 - Dance
Gordana Stojicevic 1983 - Ljubicice,ljubicice
Gordana Stojicevic 1983 - Moja si ljubav
Gordana Stojicevic 1983 - Moram da mu prastam
Gordana Stojicevic 1983 - Okreni se kad od mene podjes

Gordana Stojicevic 1983 - Reci da me volis
Gordana Stojicevic 1983 - Zagrli me i oprosti
Gordana Stojicevic 1983 - Nisi znao da me cuvas

Gordana Stojicevic 1984 - Tugo moja, kosuljo od cveca
Gordana Stojicevic 1984 - Pusti me da nađemsrcu lek
Gordana Stojicevic 1984 - Nazdravimo prijatelji
Gordana Stojicevic 1984 - Igrajmo Moravac
Gordana Stojicevic 1984 - Vetropiru moj
Gordana Stojicevic 1984 - Nek' ti zivot sreću da
Gordana Stojicevic 1984 - Mama
Gordana Stojicevic 1984 - Zavoleh te među sljivama
Gordana Stojicevic 1984 - Nek' ti zivot sreću da
Gordana Stojicevic 1984 - Vetropiru moj
Gordana Stojicevic 1984 - Zavoleh te među sljivama

Gordana Stojicevic 1997 - 01 U devet u krevet
Gordana Stojicevic 1997 - 02 Moj zivote nemirni
Gordana Stojicevic 1997 - 03 Domaćine, digni casu
Gordana Stojicevic 1997 - 04 Ljubavna nostalgija
Gordana Stojicevic 1997 - 05 Pevaj mi
Gordana Stojicevic 1997 - 06 Kad igraju delije
Gordana Stojicevic 1997 - 07 Gledam kako odlazis
Gordana Stojicevic 1997 - 08 Nasmesi se ljubavi
Gordana Stojicevic 1997 - 09 Svuda te ima
Gordana Stojicevic 1997 - 10 Devojcice mamina

Gordana Stojicevic 2003 - Balada o majci
Gordana Stojicevic 2003 - Cik ako smes
Gordana Stojicevic 2003 - Fecica mja
Gordana Stojicevic 2003 - I Marko i Milicama Boga veruj mi
Gordana Stojicevic 2003 - Komsije
Gordana Stojicevic 2003 - Marko i Milica
Gordana Stojicevic 2003 - Nadojna
Gordana Stojicevic 2003 - Ja ne mogu bez njega

Gordana Stojicevic - Trepetljika trepetala
Gordana Stojicevic - Nema vise polomljenih casa
Gordana Stojicevic - Pita nana
Gordana Stojicevic - Raskopcaj Lence jelece
Gordana Stojicevic - Skreni Stevo malo levo
Gordana Stojicevic - Suvo seno, suva trava
Gordana Stojicevic - Pala Cuprija
Gordana Stojicevic - Promice momce kroz selo
Gordana Stojicevic - Gradinom cvece cvetalo
Gordana Stojicevic - Jesen stize, jabuke i kruske zriju
Gordana Stojicevic - Ej čula jesam,dragi mi se ženi
Gordana Stojicevic - Biser grana
Gordana Stojicevic - Bosioce moj zeleni
Gordana Stojicevic - Budi uvek pored mene
Gordana Stojicevic - Crna kafa
Gordana Stojicevic - Da još jedno srce imam
Gordana Stojicevic - Gledam kako odlazis
Gordana Stojicevic - Hoću da me poljubis, pred svima
Gordana Stojicevic - Hvalila se lepe Mare majka
Gordana Stojicevic - Kad igraju delije
Gordana Stojicevic - Karanfile cvece moje
Gordana Stojicevic - Koje li je doba noći
Gordana Stojicevic - Lancic oko vrata
Gordana Stojicevic - Moj dragane
Gordana Stojicevic - Ne ispravljaj krive Drine
Gordana Stojicevic - Oj javore,javore
Gordana Stojicevic - Oj Jelo, Jelena
Gordana Stojicevic - Poji Mile volove
Gordana Stojicevic - Slatki Rade
Gordana Stojicevic - Soba mala, prozor mali
3823  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Gordana Stojićević Janković (1955) poslato: Februar 06, 2011, 01:26:09 am
**

GORDANA STOJIĆEVIĆ JANKOVIĆ


Gordana Stojićević važi za jednu od najboljih i kvalitetnih pevača. Rođena je 10.06.1955. godine u Beogradu. Rasla je u istočnoj Srbiji u mestima: Blagojev kamen, Neresnica i Kučevo. Tu je završila osnovnu školu i sa nepunih 12 godina počela da peva na raznim festivalima. Godine 1967. na tradicionalnoj smotri izvornog narodnog stvaralaštva istočne Srbije "Homoljski motivi", pobedila je sa jednom vlaškom pesmom "Mndra mja". Program je vodio Đorđe Marjanović.

Prvu ploču je snimila 1971. godine sa čuvenim frulašem, Tihomirom Paunovićem. Naslovna numera je poznata narodna vlaška pesma "Budi uvek uz mene" (obrada Tihomir Paunović).

Nakon završene srednje zubotehničke škole u Požarevcu, iste godine, 1971, postala je vokalni solista Radio Beograda. Uporedo sa muzičkom i estradnom karijerom, završila je veterinarski fakultet u Beogradu.

Od 1974—1977. bila je članica ženske vokalne grupe "Đerdan", da bi potom nastavila solo karijeru. Sarađivala je sa mnogim muzičarima ali posebno ističe saradnju sa ansamblom Radojke i Tineta Živkovića za koje kaže da su njeni estradni roditelji.

Dobitnik je mnogobrojnih nagrada, među kojima su "Estradna nagrada Srbije", zasluženi status istaknutog umetnika itd. Za zvučni arhiv Radio Beograda snimila je oko 100 snimaka, otrgavši od zaborava mnoge narodne pesme.

Sa suprugom Radetom Janković drži restoran "LM" (po ćerkama Lani i Maši) u beogradskom naselju Medaković III, sa prelepom baštom. Petkom uveče sa Gordanom u restoranu nastupa i Izvorinka Milošević, dugogodišnja koleginica iz "Đerdana" i drugarica iz detinjstva sa kojom je nekada pevala po školskim priredbama.


Angelina, avgust 2009.


"...Prva i jedina moja najveća prijateljica je Goca Stojićević. Ona mi je učitelj u svemu i velika podrška. Nikada nisam osetila ni trunku ljubomore i zavisti u njoj. Povremeno pevam kod nje u restoranu i tu se lepo družim sa Izvorinkom Milošević i Nenom Vukadinović. Mi smo kao neke četiri gracije, tako nas zovu. Svaka peva svoje, lepo se družimo i nadam se da će mi i one postati dobre prijateljice."
Jasna Đokić





"Izvanredan talenat dopunjen pedagogom, legendarnom Mirom Vasiljević"...
3824  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Olivera Katarina (1940) poslato: Februar 05, 2011, 10:34:34 pm
*

OLIVERA KATARINA

19.06.2008. — Sava Centar, Beograd, Srbija

U četvrtak 19. juna 2008. godine u 20.30h u Sava Centru, Beograd, Olivera Katarina će održati svoj solistički koncert — i to nakon trideset godina odsustva sa muzičke scene! Da to bude pravi spektakl, pobrinuće se pre svega fantastičan glas Olivere Katarine, zatim ansambl Groš iz Niša koji će je pratiti sa 12 muzičara, interesantni gosti iznenađenja, nezaobilazni trubači, kao i rediteljska palica Gorčin Stojanovića.

Bogat repertoar, koji će probuditi mnoge emocije, uključiće nežne francuske šansone, vatrenu cigansku muziku i neprevaziđene izvorne narodne pesme iz Srbije. Biće to jedno nezaboravno muzičko iskustvo, koje će nas provesti kroz mnoge predele i epohe — sve vreme slaveći život!

Jedna od najvećih glumačkih i muzičkih zvezda Srbije, žena sa biografijom po kojoj se može snimiti film, diva za sva vremena — to je Olivera Katarina. Tome u prilog govori i činjenica da ni posle ogromne medijske pauze i nekoliko decenija izbivanja sa scene, ona nikada nije zaboravljena. Olivera Katarina ponovo je snažno uzburkala strasti nakon nedavnog povratka na veliko platno ulogom Velike Boginje u filmu "Čarlston za Ognjenku".

Ova glumica i pevačica karijeru je započela još kao student, glavnom ulogom u predstavi "Koštana" u Narodnom pozorištu Beograd. Žena izuzetne lepote i još većeg talenta odmah je skrenula pažnju na sebe, pa su usledila brojne uloge na filmu i u televizijskim projektima. Glumila je u više od dvadeset filmova, a za nju su bili zainteresovani kako domaći, tako i inostrani reditelji, pa je igrala u filmovima Parolinija, Alberta Latuade, Majkla Armstronga, Konrada Vulfa... Za film "Goja" nagrađena je na filmskim festivalima u Moskvi i Veneciji, a njena najpoznatija uloga je u ostvarenju "Skupljači perja" (1967) Aleksandra Saše Petrovića, koji je nagrađen na filmskom festivalu u Kanu. Inače, Olivera Katarina je ovaj festival zatvorila koncertom gde su pored nje pevale i Nana Muskuri i Dajan Vorvik.

Njena karijera naprasno je prekinuta krajem sedamdesetih godina kada je tadašnje komunističko rukovodstvo ocenilo da je srpski nacionalista. Tada nastupa medijska blokada Olivere Katarine, ali uprkos tome, publika nikada nije zaboravila ko je ona. Čak i nove generacije rođene mnogo posle njenog izgnanstva sa scene, čule su za nju. A onda se posle više od tri decenije glumačkog posta, Olivera Katarina pojavila na velikom platnu u filmu Uroša Stojanovića "Čarlston za Ognjenku". Očarala je publiku, kako svojim glumačkim umećem, tako i fantastičnim glasom. U "Čarlstonu za Ognjenku" ponovo je i zapevala na filmu i to na muziku koju je uradio poznati japanski kompozitor Šigeru Umebajaši.

Inače, kao interpretator izvornih narodnih pesama i ciganskih romansi održala je više od stotinu koncerata širom sveta. Pevala je sve: i izvornu muziku i francuske šansone, a njena pesma "Sedim u jednom pariškom lokalu" postala je antologijska. Nezaboravni su njeni snimci izvornih narodnih pesama: "Alaj mi je večeras po volji", "A što ti je mila kčeri", "Djelem, djelem", "Niška banja", "Crvena jabuka", "Evo banke, cigane moj"... Od šansona koje je pavala izdvajamo: "U ime ljubavi", "Ljubav (Sedim u jednom pariškom lokalu)", "Pričaj mi o ljubavi", "Budi moj", "Nikad ne zaboravi dane naše ljubavi", "Šošana"...

U čuvenoj francuskoj "Olimpiji" održala je 72 uzastopna koncerta kojima su prisustvovale sve vodeće francuske zvezde filma i muzike toga vremena, a dva puta je svojim koncertima zatvarala filmski festival u Kanu! U skorije vreme, 2006. godine, učestvovala je u performansu Marine Abramović u Gugenhajm muzeju u Njujorku, o čemu je pohvalno pisala svetska štampa.

Autor je zbirke pesama "Beli badnjaci" koja govori o stradanju Srba na Kosovu, a njena dela zastupljena su u Antologiji pesama o Kosovu. Gorčinu koju je nosila u sebi zbog medijske blokade kojoj je bila izložena, pretočila je u autobiografsku delo "Aristokratsko stopalo", koje je objavila 2003. godine. Knjiga je postigla ogroman uspeh i izazvala veliko interesovanje čitalaca, a bila jedna od deset najčitanijih knjiga Narodne biblioteke Srbije za 2003. godinu.


Informacije: Marko Vasić | Beograd, Srbija
3825  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Olivera Katarina (1940) poslato: Februar 05, 2011, 09:27:28 pm
*
INTERVJU: OLIVERA KATARINA


PEVAM BOLJE NEGO KADA SAM BILA MLADA

Olivera Katarina kaže da će 19. juna, u Sava centru, iz nje pevati i sve njene rane, a priča i o prvoj ljubavi, vaterpolisti Muškatiroviću, razočarenju i u novu vlast, jednoj ponudi uz ružu, filmu koji joj je doneo novu nadu...

Velikim koncertom u Sava centru, u četvrtak, 19. juna, Olivera Katarina-Šakić, izuzetna pevačica i glumica, rođena Beograđanka, prvi put će, javno, uživo, izaći na srpsku scenu posle više od — trideset godina!

Ona je bila na vrhuncu popularnosti krajem šezdesetih, posle svetskog uspeha sa kultnim filmom "Skupljači perja", reditelja Aleksandra Saše Petrovića i sa dvojicom posebnih glumaca: Bekimom Fehmijuom i Velimirom Batom Živojinovićem.

A pesma iz tog filma „Đelem, đelem” širom joj je otvorila vrata čuvene pariske "Olimpije" u kojoj je održala čak sedamdeset i dva uzastopna koncerta!

Uvertira za njen novi koncert, u četvrtak, u Sava centru, bio je film "Čarlston za Ognjenku", reditelja Uroša Stojanovića, u kome Olivera ima značajnu ulogu.

U međuvremenu, u proteklih tridesetak godina, ona je, sa sinom Manetom, pre i posle smrti muža, Miladina Šakića, kako kaže, "bukvalno proganjana i zastrašivana i živela od prodaje svoje imovine".

Da li imate tremu pred ovaj koncert?

Pozitivnu da, onu koja me tera da budem bolja od sebe. Ali jedva čekam da dođe taj dan. Odlučila sam da pokažem našim ljudima šta su sve propustili što me tolike godine nisu ni videli ni čuli. Koncert će biti iz tri dela. U prvom će biti moji poznati hitovi i šansone Edit Pjaf. U drugom ću pevati bisere naše stare, izvorne muzike, a u trećem ciganske pesme pune ritma i žara.

Ko će biti uz Vas?

Pratiće me niški bend "Groš". Oni su vredni momci i veoma dobri muzičari. Pripremili smo tridesetak pesama svih vrsta. Pre neki dan sam osam sati pevala bez odmora, a ovi mladi muzičari su to lako odradili. Biće tu još muzičara, jedan hor, prateći vokali, pa trubači... A biće i iznenađenja... Brigu o organizaciji i režiji preuzeo je reditelj Gorčin Stojanović, direktor drame Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Da li će doći kolege sa klase, sa Akademije?

Studirala sam glumu uz Milenu Dravić, Stanislavu Pešić, Petra Kralja, Duška Golumbovskog... Bila je to vrlo jaka klasa. Ali putevi su nam se razišli. Stanislave više nema. Sad, samo ponekad, sretnem Petra...

A stare ljubavi?   

Ni njih više nema. Živ je samo Vuk Vučo. Prvi put sam se ozbiljno zaljubila kad sam imala petnaest godina. Moj dečko je bio Milan Muškatirović, vaterpolo golman Partizana. Svake večeri me dočekivao ispred škola, pa me pratio do kuće...

Da li ste gledali Milana u igri?

Kako da ne... Odlazila sam na sve utakmice. I najbučnije sam navijala. Pre svega za njega. On je veoma brzo stekao svetsko sportsko ime. Bio je najbolji golman sveta, ali i veoma obrazovan mladić, student tehnologije... Bili smo zajedno više godina. I ja sam plivala, amaterski, ali uporno. Mogla sam od starog mosta da doplivam do Ade. A to je uzvodno!

Šta je Milan želeo?

Imao je ozbiljne namere, ali i stroge zahteve. Nije želeo da studiram glumu već pravo. I poslušala sam ga, ali nisam dugo izdržala. Pošteno sam mu sve kazala i svako od nas je otišao na svoju stranu. Ostali smo dobri prijatelji.

Kad ste upoznali publiku?

Već na drugoj godini Akademije. Dobila sam stalni angažman u Narodnom pozorištu, za ulogu Koštane. I tada se dogodilo čudo. Ošamarila sam novinara Vuka Vuča zbog kritike da sam "milolika priučena balerina". Posle toga smo se zbližili do te mere da smo "preko noći" ušli u bračne vode. Ipak, u tom odnosu nismo se zadržali duže od godinu i po.

Kojim putem ste tada pošli?

Nisam menjala smer. Ostala sam u pozorištu, ali ne sama. Uz mene je tada bio Ratko Dražević, srpski "Džems Bond", ozbiljan srpski obaveštajac, žestoki patriota, koji, je, istovremeno, bio prvi čovek srpske filmske industrije. Živeli smo sedam godina u vanbračnoj zajednici. Bila je to velika, dramatična ljubav.

Ko Vas je uveo u film "Skupljači perja"?

Reditelj Saša Petrović. A kad mi je pokazao prve snimke htela sam da odustanem. Kad sam se videla, doživela sam šok. Ništa mi se nije dopalo. Počela sam da plačem, a Saša se smejao... I ubedio me da ostanem na snimanju. Rekao mi je da će sve biti dobro. I bilo je. To je film za sva vremena. U Kanu je te 1967. godine nagrađen, a u "Njujork tajmsu" su za mene napisali da je rođena "nova Ana Manjani".

Šta Vam je doneo taj film?

Veliku svetsku popularnost. Na zatvaranju festivala u Kanu imala sam istu minutažu za pevanje kao i Grkinja Nana Muskuri i Amerikanka Dajana Vorvik. A posle toga sam u Parizu, u "Olimpiji", održala sedamdeset i dva uzastopna koncerta! Pevala sam melodije iz filma, pa francuske šansone, romanse, ciganske i srpske narodne, izvorne pesme...

Kad je u Vaš život ušao novi čovek?

Upoznala sam 1969. čoveka za nezaborav. Bio je to Miladin Šakić, potpredsednik Beograda u vreme kad je Branko Pešić bio predsednik gradske vlade. Ratko Dražević je bio čovek veoma značajan za moju karijeru, a Miladin Šakić je značajan za moje ispunjenje kao žene i kao majke. Sa Miladinom imam Maneta (37), našeg divnog sina, lepog mladića, akademskog slikara... Nažalost, Miladin je umro kad je Mane imao samo petnaest godina.

Kako se to dogodilo?

Sve se zbilo kao u nekom horor filmu. Još dok je Mane bio u pelenama, kad je imao sedam meseci, Miladin je doživeo strašnu saobraćajnu nesreću na službenom putu. Ovaj događaj podseća na onaj kad je poginuo visoki funkcioner Slobodan Penezić Krcun. U kolima su, uz šofera, bili Branko Pešić i moj Miladin. Nisu poginuli, ali su imali tako teške povrede od kojih su se godinama lečili. Miladin je imao dve frakture baze lobanje, zdrobljen lakat, izliv krvi u pluća... Postao je ozbiljan bolesnik koji je četrnaest godina kasnije umro od infarkta.

Šta ste tada učinili?

Bili smo pritisnuti sa svih strana. Nestala sam kao glumica i pevačica. Vlast nas je "sahranila žive". Nisam mogla ni za Novu godinu da pevam. Miladin je, onako slomljen, jako patio sve do smrti. Nismo nikad dobili stan. Onaj koji smo imali kupili smo našim novcem, uglavnom onim koji sam zaradila u Parizu.

Zašto se to dogodilo?

Nisam to saznala. Ostala sam bez posla, a sedam puta su nam provaljivali u stan. Sve su nam preturili, a ništa nisu uzeli! Pokupili su nam samo Miladinovo oružje. Bila je to, očigledno, neka vrsta političkog progona koji nikad nisam razumela.

Od čega ste živeli?

Prodavala sam svoju imovinu: slike, delove nameštaja a, na kraju, i stan. Odrekla sam se stana da bi 1999. godine, posle bombardovanja, omogućila sinu da ode u Španiju, a ja sam ostala u Beogradu u iznajmljenoj garsonjeri, sa penzijom od 19.000 dinara.

A kad je stigao 5. oktobar?

Samo sam te večeri bila srećna. Verovala sam da je najgore prošlo. Kad sam čula da zovu umetnike pred Gradsku kuću, priključila sam se toj grupi. Jedna pevačica je izviždana, a kad sam stigla na balkon i zapevala pesmu "Alaj mi je večeras po volji" ljudi su me burno pozdravili, pevali su, bacali kape uvis... Tada sam pomislila da će mi nova vlast omogućiti da se vratim umetnosti. Ali, to se nije dogodilo do 2006. godine, kad sam dobila ponudu da igram u filmu "Čarlston za Ognjenku".

Kako se to dogodilo?

Mladi reditelj Uroš Stojanović mi je zakazao sastanak u kafiću. Doneo mi je ružu i ponudio ulogu za koju je kazao da je po meri Grete Garbo... Posle premijere dobila sam mnogo pohvala i čestitki. Usmenih i pismenih. I mnogo cveća... Zato sad, sa velikim uzbuđenjem, očekujem ovaj svoj koncert koji će se održati u četvrtak, 19. juna, u Sava centru.

A nove uloge?

Verujem da će ih sad biti. Evo, na ovaj moj koncert će doći jedna filmska ekipa iz Francuske. Biće tu i zbog filma "Čarlston za Ognjenku" i zbog koncerta. U pitanju je velika uloga... Ali, sad mi je u prvom planu ovaj koncert.

Kako ćete pevati?

Bolje nego ikad. Dokazaću to. Ljudi koji me sad slušaju na probama ne mogu da veruju kako dobro pevam. Čak bolje nego kad sam bila mlada i razdragana. To se događa i zato što sad, posle ovoliko životnih muka, iz mene pevaju i sve moje rane. Ali nisam ogorčena, nisam izgubila veru u ljude...

Kako živite?

Vrlo usamljeno.

Da li je Vaša samoća odluka ili prinuda?

I jedno i drugo. Jer, ženu lepu i ženu ženku svako želi. Svako bi da bude sa njom. A kad prođu godine i dođu životni problemi, nigde nikog nema. Svi se uplaše, razbeže... Mnogo mi je žao što sam, u toku života, upoznala i mnogo kukavica.

A da li ste odvajali ljubav od onoga što sledi..?

Ne. Nikad. To je apsolutno nerazdvojivo. To što sledi je samo plod, kruna ljubavi. Pisala sam i pesme. Odgovoriću vam na ovo pitanje i u stihu: U krevetu sam znala da si muško. E, da je život postelja meka znala bih da imam pravog čoveka...


Slavko Trošelj | 15.06.2008. | Politika
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »