Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
3751  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Jadranka Stojaković (1950—2016) poslato: Februar 07, 2011, 12:21:11 am
**





JADRANKA STOJAKOVIĆ

Jadranka Stojaković je svoje prve muzičke korake započela u rodnom Sarajevu kao interpretator tada popularne akustičarske muzike, prateći se uz gitaru i usnu harmoniku. Vrlo brzo njen "topao i mek" vokal nalazi put do publike. Posle pojavljivanja na festivalima "Omladina" i "Vaš šlager sezone" stiče pravu popularnost pevajući pesme "Muzika je svirala" i "Ti ne znaš dom gde živi on".

Godine 1974. zapocčnje saradnju sa Goranom Bregović i peva njegovu pesmu, u rok maniru "Čekala sam" kao i "Ima neka tajna veza" u akustičnoj verziji.

Uporedo sa muzikom Jadranka se bavi i slikarstvom koje je diplomira na Likovnoj akademiji u Sarajevu. Na poziv organizatora festivala odlazi u Japan gde uzastopno dve godine, sa uspehom, nastupa da bi 1988. godine otisša da tamo živi i radi.

Njena karijera se sa uspehom nastavlja, snima ploče na više jezika a često u pesmama koristi teme i zvuke sa ovih prostora.

U toku svoje jugoslovenske karijere snimila je pet albuma i puno singlova. Ovaj CD je podsećanje na njene najuspešnije pesme koje i sa ove vremenske distance još uvek zvuče dopadljivo i sveže.


Tekst preuzet sa CD Jadranke Stojaković iz 2000. godine | "Sve smo mogli mi.... i drugi hitovi".

[postavljeno 11.10.2008]
3752  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Jadranka Stojaković (1950—2016) poslato: Februar 07, 2011, 12:20:49 am
*
INTERVJU


JADRANKA STOJAKOVIĆ

Zaima Imamovića sam slušala kao hipnotisana u sarajevskim kafanama, uz meku rakiju. Toliko me je njegova interpretacija emotivno uznemiravala da sam sličan osećaj imala mnogo godina kasnije kada sam otkrila portugalski fado, počinje ispovest za "Blic nedelje" Jadranka Stojaković, jedna od najtalentovanijih i najomiljenijih kantautorki bivše Jugoslavije.

Ideja da čovek ustane i u kafani dostojanstveno oboji svojim glasom ljubav, čežnju, bol, tugu svojstvena je samo narodima u kojima vri dert. "Kad ja pođoh na Bembašu", "Stade se cveće rosom kititi" sevdalinke su koje diraju pravo u srce. Kada Nada Mamula peva "Da sam ptica", to je bosanski fado.


Lična karta
Jadranka Stojaković je rođena u Sarajevu 24.jula 1950. godine. Diplomirala je slikarstvo na Akademiji primenjenih umetnosti u Sarajevu. Komponovala je primenjenu muziku za Dečiji program Televizije Sarajevo. Proslavile su je obrade bosanskih sevdalinki i starogradske muzike. Interpretacijom pesama, "Što te nema" i "Sve smo mogli mi" proslavila se na prostoru bivše SFRJ i stekla status zvezde akustičarskog talasa. Krajem osamdesetih godina prošlog veka otišla u Japan gde joj je i danas stalna adresa.

Detinjstvo  
Mama je iz Dalmacije kao mlada uciteljica stigla u Bosnu posle Drugog svetskog rata i sa mojim ocem i kolegom, koji je iz Doboja, otišao u selo u okolini Bosanskog Novog. Škola im je bila radno mesto i dom. Najbliže selo nalazilo se na dva kilometra od njihove škole, pa su mi kroz šalu pricali da su im zimi jedino društvo pravili vukovi i domace životinje. Prve dve godine života provela sam u toj školi igrajuci se sa djacima u skromnim stambenim uslovima koji su podrazumevali toplu, sobu drvenu kolevku i uspavanku od vucijeg zavijanja. Onda su se moji roditelji rastali i ja sam sa mamom prešla u Sarajevo, a potom u Dubrovnik, Gradac na moru, Vareš. Zatim smo se vratile u okolinu Sarajeva i po selima selile iz škole u školu, gde sam mnogo zavolela životinje i naucila da se brinem o njima.

Koze i krave
Volela sam da se igram sa kozama i da grlim krave. Nekad je mama vikala na mene, jer sam ulazila u kucu umazanog lica pošto bi me krave svu jezikom umokrile. U familiji sam nailazila na rodjake razlicitih nacionalnosti i veroispovesti što je za ondašnje vreme bilo sasvim normalno. Uživala sam u njihovim obicajima i folkloru radujuci se proslavljanju verskih i državnih praznika jer bi se tu uvek, u zavisnosti od kuce gde se praznuju, dogodilo nešto uzbudljivo, novo… Bilo je i kolaca. Kasnije mi je to puno znacilo jer nije bilo jela koje nisam umela da skuvam, pesme koju nisam mogla da otpevam i narecja kojim nisam mogla govoriti sa prostora bivše SFRJ. Živeli smo jedan multikulturalni festival.

Batine zbog usne harmonike
Uporno sam tražila od mame da mi kupi gitaru i ona je svoju koleginicu koja je vodila školski orkestar zamolila da mi donese kuci neki instrument. Ona je u našu kucu donela mandolinu na koju sam se samo namrštila i spakovala je u orman. Mnogo interesantnija mi je bila velika ceška dupla usna harmonika koja je pripadala mom ujaku Vukašinu Radulovicu. Pamticu taj instrument celog života, jer sam bila obavezna da je glancam svako vece. Nekoliko puta je mama pred spavanje zatekla otiske mojih prstiju na srebrnoj površini usne harmonike i propisno me nalupala. Zbog toga uopšte nisam volela svog ujaka, koji je sa nama stanovao kod bake, njegove mame, ali pošto je studirao slikarstvo i bio džez muzicar njegove price i slike po zidovima su opredelile moja interesovanja za ceo život. Zajedno smo slušali Beni Gudmena na Radio Luksemburgu. Posle me je ujak naterao da sviram trombon, ali sam i zbog te muzicke avanture dobila batine.

Gitara i "Mišel"
U srednjoj školi za primenjenu umetnost profesorka ruskog jezika je donela gitaru na cas ali nikome nije htela da je da u ruke. Pošto su u to doba svi vec slušali Bitlse i Rolingstonse zamolila sam je da mi pod njenim nadzorom na kratko pozajmi instrument. Više od svega sam želela da naucim da sviram na gitari pesmu "Mišel", tadašnji hit Bitlsa. Zabavljala sam društvo svirajuci tu pesmu pre odlaska na prvu igranku, u prvim najlon carapama. Imala sam 18 godina kada sam videla Indekse na sceni. Momentalno sam se zaljubila u gitaristu Bodu i umesto plesanja sa prijateljima igranku provela zureci u njegove ruke ne bi li uspela da "naopako" skinem neki od njegovih hvatova na gitari. Srce mi je igralo i znala sam da cu život provesti sa gitarom.

Mladi pevaju proleću
Pošto je pred maturu pola škole već sviralo gitaru u Sarajevu je otvoren autorski i instrumentalni konkurs za festival "Mladi pevaju proleću". Kompozitor Đorđe Novković bio je glavni selektor festivala. Tada je američki folk dobio svog heroja u talentu Boba Dilana i svi smo bili pod jakim uticajem njegovih pesama. Pred Đorđem Novkovićem sam svirala jedan od njegovih hitova ali mi je on rekao da odem kući i navežbam domaći pop hit "Stari Pjer". Ušla sam u užu konkurenciju i tada upoznala Ismetu Krvavac koja je kasnije sa "Ambasadorima" pevala "Zemljo moja" kao predstavnik SFRJ na takmičenju za pesmu Evrovizije. Meni je bilo osamnaest a njoj četrnaest godina i nekoliko dana posle festivala našle smo se sa Željkom Bebekom i tadašnjim "Kodeksima" bez Gorana Bregovića na turneji po Češkoj.

U ujakovom bendu
Po povratku stigli smo do granice na kojoj su stajali ruski tenkovi i branili nam da udemo u Jugoslaviju. Nekako smo prešli granicu ali moj "ludi" ujak je u meduvremenu oženio neku "švabicu" i ja se spremim ponovo na put kao zamena za Italijana, basistu koji je tada napustio njegov bend. Svirala sam sve i svašta u ujakovom bendu na turneji kojom smo prokrstarili celu Nemacku.

Akustičarski talas
Pocetkom sedamdesetih godina prošlog veka Jovan Ristic je na Televiziji Beograd režirao zanimljive muzicke emisije. Pozvali su me da ucestvujem u snimanju jednog od tih programa, pa sam u beogradskom Domu Omladine upoznala clanove sastava "S vremena na vreme". Tada sam otpevala pesmu "Muzika mi svira". Iz pozicije današnjih žanrovskih odredenja mi smo bili pop-etno muzicari ali smo se na tadašnju scenu pozicionirali samo kao akusticari. Uz nas publika je volela "Suncokrete" Bore Đorđevica i "Rani Mraz" Đorđa Balaševica. A svi mi zajedno smo obožavali Arsena Dedica. U Sarajevu je pesnik Duško Trifunovic pozvao talentovane klince da pevaju njegove stihove. Zabavljali smo se na umeren nacin bez opijanja osim Pimpeka (pokojni Davorin Popovic, pevac "Indeksa").

Umereni u svemu
Nismo u Sarajevu voleli da preterujemo u bilo čemu. Za Gorana Bregovića smo znali da će napraviti veliku karijeru, jer je bio mnogo talentovan, a privatno jako proračunat. Nekako je menadžerski od prvog trenutka plasirao svoju muziku. Bili smo slobodni jer nam je pasoš omogućavao da stignemo gde poželimo. Krajem sedamdesetih sam iz Sarajeva stopom i vozom neizmenično stigla preko Nemačke do Luksemburga kako bi uživo gledala koncert Ele Ficdžerald. Ali najluđi provod je bio 1981. godine kada sam uz Ismetu Krvavac i Nedu Ukraden pevala prateće vokale Seadu Memiću - Vajti za pesmu "Lejla", koja je bila naš predstavnik na Pesmi Evrovizije. Vajta je čovek sa najzaraznijim osmehom na svetu. Plačeš od smeha samo dok te gleda. Kada progovori to je najluđi šou.

Moj život u Japanu
Posle Olimpijade u Sarajevu 1984. godine za koju sam napisala nekoliko tema u komercijalne svrhe, jedan producent je stupio u kontakt sa Komunistickom partijom Japana ciji sam cetiri godine bila gost. Ostala sam da živim sve do danas izlažuci slike u tamošnjim galerijama. Cak sam i album izdala na japanskom. Nikada nisam razumela strah Japanaca od slobodnog vremena. Prosto nisu spremni na odmor. To je deo njihove kulture koja je inace sjajna i puna uvažavanja i casti u meduljudskim odnosima. Kod njih svi zaposleni bez obzira na obaveze sede na poslu sve dok šef ne ode kuci. A on ode kuci ponekad u devet uvece i tek tada svi idu iz kancelarija. Hrana, red, preciznost su stvari koje su mi se svidele. Najteže mi je bilo kada je besneo rat u Bosni i cinilo mi se tada da od tuge mrtva stojim na nogama. Tada nisam izlazila iz kuce jer je u Japanu sramota ako dolazite iz ratom zahvacenog područja. Svaka zemlja ima svoju tugu, a u Japanu je to zemljotres na koji više niko ne obraca pažnju.

Tri puta sam volela
Nikada nisam uspela da uskladim moju zavisnost od muzike i slikanja sa srećom u ljubavi. Na studijama slikarstva sam imala momka, ali smo bili premladi. Posle sam u Norveškoj zavolela čoveka, ali je ujak potpisao ugovor pa sam morala sa njim na turneju po Nemačkoj. Japan, druga kultura drugačiji ljudi, dok sam se snašla. Sve ukupno sam tri puta volela, ali su me ili slikarstvo ili muzika uvek odvajali od zajednice sa nekim čovekom.


Aleksandar Nikolić | 14.09.2008 | Blic
3753  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Jadranka Stojaković (1950—2016) poslato: Februar 07, 2011, 12:20:27 am
*
PESME JADRANKE STOJAKOVIĆ


SVE SMO MOGLI MI
Ž. Šipka — S. Kovačević — V. Žujo
Godina 1975.


Sve smo mogli mi
da je duži bio dan;
da si našao
zame malo vremena...

Sve smo mogli mi
da si samo htio ti;
biti nježan kao nekada.

Kako naći put
koji vodi do tebe?
Kako naći mir
kad je svega nestalo?...

Sve smo mogli mi
da si samo htio ti;
biti nježan kao nekada.

Nikoga nema u sivom gradu,
ulice moje korake kradu
i ja kao sjena sad lutam.
U tvome srcu padaju kiše
i sve se naše polako briše —
iz svijeta tog...



TI NE ZNAŠ DOM GDE ŽIVI ON
V. Miloš — I. Arautalić — V. Miloš
Godina 1973.


Život tužnu je napravio priču,
sad sam sama ja ostala u njoj
a svi kažu da pricč o mladiću
samo laž je jer on nije moj.

I lutam sad po svetu tom
a ne znam dom gde živi on.

Na mom putu je stanica daleka,
tako sama ja neću naći nju.
Pa i onaj što kaže da me čeka
nikad nije ni dolazio tu.

I lutam sad po svetu tom
a ne znam dom gde živi on.

Jedna zvjezda sa neba već je pala,
jedna ljubav je umrla sa njom.
Samo suza na obrazu je sjala
kao spomen vjerovanju mom.

I lutam sad po svetu tom
a ne znam dom gde živi on.



Slušaj ih…
Pevuši ih, pa neka neka i kapne.
Al' najviše se smej, smej...






Jadranka Stojaković — Sve smo mogli mi
Jadranka Stojaković — Ti ne znaš dom gde živi on
3754  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Jadranka Stojaković (1950—2016) poslato: Februar 07, 2011, 12:20:17 am
*

JADRANKA STOJAKOVIĆ — DISKOGRAFIJA


ALBUMI




3755  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Jadranka Stojaković (1950—2016) poslato: Februar 07, 2011, 12:19:48 am
*

JADRANKA STOJAKOVIĆ — DISKOGRAFIJA


SINGLOVI







3756  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Jadranka Stojaković (1950—2016) poslato: Februar 07, 2011, 12:19:17 am
*




JADRANKA STOJAKOVIĆ  
(Sarajevo, 24.07.1950 — Banjaluka, 03.05.2016)


Jadranka Stojaković, rođena je 24. jula 1950. godine u Sarajevu, gde je i počela sa svojom jedinstvenom muzičkom karijerom. Tokom kasnih 1970-ih počela je da se bavi obradom bosanskih sevdalinki i starih gradskih ljubavnih pesama u novom muzičkom aranžmanu. Radila i primenjenu muziku za televiziju (Dečije emisije Televizije Sarajevo).

Muzički počeci Jadranke Stojaković desili su se s kraja 60-ih, kada je počela u grupi Kombo 6. Prvi put kao solista nastupila je 1968. na festivalu "Mladi pjevaju proljeću", pa nastup u TV emisiji "Na ti" (autora Duška Trifunovića), kroz koju su prodefilirali svi ondašnji muzičari, da bi napokon s pesmom "Ti ne znaš dom gdje živi on" Vlade Miloša nastupila na Omladinskom festivalu u Subotici 1973. i dobila prvu nagradu.

Taj njen prvi singl s ovom pesmom objavio je PGP RTB, jer u Sarajevu još nije postojala diskografska kuća. Potom su usledile "Muzika je svirala" (1974) i "Sve smo mogli mi" (1975), autora Valerijana Žuje i Žarka Šipke, da bi ubrzo počela da snima back-vokale na pločama Indexa i grupe Cod. Ismeta Dervoz i Jadranka Stojaković su tada bile tandem i za prateće vokale u pesmama s popularnog festivala Vaš šlager sezone.

U dva navrata je 1974. išla je na turneju po Rusiji, prvi put s Daliborom Brunom, Višnjom Korbar i grupom "One i oni", a drugi put s Oliverom Dragojevićem, Minjom Subotom i Slađanom Milošević. S tih dalekih i napornih turneja seća se i teških trenutaka — jednom se onesvestila na sceni od silnog napora – ali i neobičnih detalja: u Gruziji im je bilo zabranjeno da sviraju harmoniku, jer je asocirala na Švabe.

Prvi zvanični album Svitanje, ne računajući kompilaciju Putovanja, Jadranka Stojaković je snimila 1981. za sarajevski Diskoton. Iako je kasnije snimila i druge albume, i dalje kao svoje najdraže izdvaja pesme "Čarobnjaci" i "Što te nema". Prva potonja se našla i na kompilaciji, u svetu hvaljenoj, Bentbaša — Sevdalinka, bosanska ljubavna pesma, u njenoj novoj izvedbi s japanskim muzičarima.

Te, 1981. godine zajedno sa Nedom Ukraden i Ismetom Dervoz-Krvavac, biva izabrana da peva prateće vokale u Vajtinoj pesmi Lajla, koja je predstavljala Jugoslaviju na Evroviziji 1981. godine.

Potom kreće prekretnica u Jadrankinoj karijeri — Japan. Sve je krenulo kad ju je jedan novinar iz Japana slušao na 14. Zimskim olimpijskim igrama u Sarajevu 1984. godine, za koje je napisala zvaničnu muzičku temu. Bila je zadužena da nakon dodele medalja pesmom zabavlja goste. U to vreme Diskoton je objavio kompilacijski album s obradama jugoslovenskih narodnih pesama. Tako je do te ploče došao i japanski novinar, koji ju je čuo i u emisiji Televizije Sarajevo kako peva "Sarajevo — Vas" (tako se nekada zvalo Sarajevo). Ploču je odneo u Japan i dao prijateljima iz muzičkog businessa. Oni su je preslušali i za vrlo kratko vreme pozvali Jadranku da gostuje na Internacionalnom festivalu japanske Komunističke partije. Kada su se uverili da ju je publika prihvatila, ponudili su joj ugovor na četiri godine, koji je sklopila 1988. Debi album za ondašnje tržište objavila sam za Toshiba-EMI.

Taman kad je krenula u osvajanje japanskog tržišta, izbio je rat u Bosni.

Posle izvesnog vremena, Jadranka je ostala bez pasoša, jer na njemu više nije bilo mesta za pečate. U tom trenutku nije imala kome da se obrati, jer je Japan BiH priznao tek 1998. Nije mogla da izađe iz zemlje, ali je od japanske vlade dobila papir da može ostati. Tek 1999., kada je u Zetri organizovan koncert povodom obnavljanja dvorane, trebalo je da dođe u Bosnu. No, počelo je Nato bombardovanje u Srbiji, i kako su bili zabranjeni svi letovi i iznad Bosne, morala je da se vrati u Japan. Tako je u Bosnu konačno kročila 2000. godine, kada je dovela grupu japanskih muzičara i priredila koncert.

U početku, japanski tiraži albuma Jadranke Stojaković nisu bili veliki. Otežavajuća okolnost bila je i što je Bosna postala poznata po ratu. Nije mogla doći do posla, jer velike kompanije nisu želele da im peva naslovnu komercijalnu temu zbog toga što joj je zemlja takva kakva jeste.

Iako je Jadranka poznata po nežnim stihovima, koje peva uz pratnju akustične gitare, priznaje da najviše voli zvuk distorzirane električne gitare. S bendom Bondage Fruit često nastupa u light house klubovima, u kojima se sviraju specifični muzički žanrovi. Jednom godišnje priredi svoj pravi koncert u Tokiju. U ostalim gradovima to je već teže napraviti, pa su nastupi izvan metropole bili retki.

U Tokiju, najnatrpanijem mestu na svetu, živi u iznajmljenom stanu, jer je preskupo i da pomisli na kupovinu vlastitog. Za razliku od muka sa životnim prostorom, kaže da je japanska hrana super. Kao prava Bosanka, voli pitu, ali dobrom smatra i ribu, koju sprema na razne načine. Bosanske specijalitete, za koje tamo ne može nabaviti ništa, zamenila je morskim algama i korenjem raznih biljaka.

O svom životu u Japanu, Jadranka u jednom listu kaže: "Svaka zemlja ima svoju tugu. U Japanu se svaki dan zemlja trese, ljudi se ubijaju zbog odgovornosti, desi se da djeca ubiju roditelje zbog pritiska koji ne mogu podnijeti. S druge strane, za turiste nema ljepše i interesantnije zemlje. Japanci su najciviliziraniji narod na svijetu. Iako nisu izmiješani s drugim narodima, paze da nikog ne povrijede. Ali, u zadnje je vrijeme uočljivo da napuštaju tradicionalni način života. Po našoj zajedničkoj istočnjačkoj liniji imamo nekih sličnosti. Tamo se, kao i kod nas, niko ne cijeni previše. A već je poznata činjenica da najveći broj kompanija radi do trenutka kad šef ustane i ode kući. Odušak od posla ljudi, nažalost traže u piću".

Ipak Jadranka razmišlja o povratku u svoje Sarajevo: "Ja nikada neću postati prava Japanka. Kao ni drugi stranci. Zato je povratak neminovan. Naravno, uz ono osnovno što se zove nostalgija... "

Nažalost, i na tom putu povratka Jadranku Stojaković čekaju iskušenja. Ona još pokušava da vrati svoj stan u Sarajevu, u ulici Porodice Ribara. Međutim, u ratnim vremenima u taj stan se neko uselio, a onda ga kasnije – prodao. Trebaće Jadranki i vremena i strpljenja da se izbori s pravnim i administrativnim zavrzlama.


http://www.svastara.com
3757  NASLEĐE / Narodna i umetnička muzika Srba / Zabavna muzika poslato: Februar 07, 2011, 12:07:37 am
*

ZABAVNA MUZIKA


Zabavna muzika je termin koji podrazumjeva grupu muzičkih stilova a karakterišu je jednostavnije harmonije i lako pamtljive melodije, kao i tekstovi obično na ljubavne teme. U Srbiji, u najnovije doba, zabavna muzika ima primesa tzv. folk muzike kao i nekih žanrova popularne muzike, najčešće popa i densa, ali nekad i elektronske muzike i hip hopa.

Ova vrsta muzike je jednostavna i pjevljiva i uz nju se može plesati. Pristupačna je velikom broju slušalaca. Djela zabavne muzike žive sa trenutnom publikom i nemaju trajnost koju ima "umjetnička muzika". Jedan hit zamenjuje se drugim.

Šlager, nastao u prvoj polovini 20. veka, je imao osjetan uticaj na zabavnu muziku. Šlageri su popularne vokalne kompozicije sa jednostavnom instrumentalnom pratnjom. Šlageri su bili popularne arije i pesme iz opereta izvođene van muzičke scene. Kasnije nastaju i originalne kompozicije. Otuda i izraz šlager (nemački Schlag-udar), što znači pjesma čija melodija brzo, "na prepad", osvaja ljubitelje zabavne muzike, pretežno omladinu.

Poseban uticaj na zabavnu muziku izvršili su šansoni, jednostavne pjesme ljubavnog sadržaja uz instrumentalnu pratnju, francuskog porekla, koja potiče još iz 11. vijeka. Među najpoznatijim šansonjerima druge polovine 20. vijeka su Edit Pjaf, Šarl Aznavur, Iv Montan, Žilber Beko. Kod nas izvanredan kompozitor, pisac tekstova i izvođač šansone je Đorđe Balašević.

Zabavna muzika u Srbiji postojala je verovatno i pre drugog svetskog rata, ali o tome nema za sada tačnih podataka. Recimo, poznato je da je dvadesetih godina u Beogradu gostovala čuvena Džozefina Beker, pa se može zaključiti (na šta upućuje i izjava glumice Ognjenke Het date u emisiji Kod Dva Bela Goluba Radio Beograda 1, 1986) da je u to vreme u Srbiji već bilo i gramofonskih ploča sa ovom vrstom muzike. Na prostoru bivše Jugoslavije, zabavna muzika bila je mnogo zastupljenija u Hrvatskoj, gde se javlja jedan od prvih kantautora Vlaho Paljetak, a zatim i pevači kao što su Andrija Konc i Ivo Robić. U Srbiji u to vreme popularnije su romanse, havajske i starogradske pesme, koje su izvodili između ostalih Edo Ljubić, Fulgencije Vucemilović, Mijat Mijatović, Sofka Nikolić, Bora Janjić Šapčanin, Milan Timotić i mnogi drugi sada potpuno zaboravljeni izvođači. Među prvim nama poznatim pevačima zabavne muzike, bio je Vojin Popović, koji se pojavljuje još za vreme rata sa pesmom "Ne brini majčice mila". Jedan od prvih kompozitora zabavne muzike bio je Darko Kraljić, sa kompozicijama "Zašto si pospan Čo", "Čamac na Tisi", itd.

Sa dolaskom komunističke vlasti, zabavna muzika biva proganjana, kao ostatak buržoaske kulture. Ipak, zabavna muzika preživljava na marginama, često izvođena i od džez muzičara. Postoje retki sačuvani snimci, uglavnom na pločama od 78 okretaja izdanje beogradskog Jugodiska i zagrebačkog Jugotona. Prekid tesnih veza sa Sovjetskim Savezom i otvaranje ka zapadu znači i poboljšanje položaja zabavne muzike. Pedesetih godina javljaju se pevači kao što su Zorana Lola Novaković, Dušan Jakšić, Nada Knedžević, a zatim i veoma popularni Đorđe Marjanović. U isto doba, nastupa i veoma kvalitetan vokalni kvarter Predraga Ivanovića kao i Predrag Gojković Cune, pevač veoma širokog repertoara, kasnije poznatiji kao interpretator meksikanskih i narodnih pesama. Šezdesetih godina, u grupu popularnih pevača ulaze i Miodrag Miki Jevremović, Ljiljana Petrović, Radmila Karaklajić, Tihomir Petrović, Krsta Petrović, Zafir Hadžimanov, Leo Martin i mnogi drugi. Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, zabavna muzika postepeno uzmiče prvo pred rok muzikom a zatim sve više pred folkom, tom iskvarenom varijantom tradicionalne muzike. Devedesete godine, godine sveopšte krize i propasti društvene supstance Srpskog društva, nisu poštedile ni zabavnu muziku koja je potpuno marginalizovana i saterana u uzak krug obožavalaca iz osiromašene srednje klase.

Za domaću zabavnu muziku veoma su značajni različiti festivali. Većina festivala odigravala se van Srbije, u gradovima kao što su Opatija (zvanični radijski festival, kasnije služio za izbor domaćeg takmičara za Pesmu Evrovizije), Zagreb, Split, Sarajevo (Vaš šlager sezone). U Srbiji (Beogradu) održavani su festivali Beogradsko proleće i kasnije osamdesetih godina 20. veka MESAM (Međunarodni Sajam Muzike). Od 1967. do 1972. održava se i veliki jugoslovenski festival Pesma leta, u kome je karavan pevača obilazio, sa istim repertoarom, jugoslovenske gradove, a pobednik festivala određivan je glasovima publike. Prva tri pobednika ovog festivala bili su Lola Novaković, Đorđe Marjanović i Radmila Karaklajić.


http://sr.wikipedia.org

~ ~ ~



  
Sleva na desno: Ljiljana Petrović, Radmila Karaklajić i Nada Knežević
3758  NASLEĐE / Narodna i umetnička muzika Srba / Zabavna muzika poslato: Februar 07, 2011, 12:07:15 am
**

ZABAVNA MUZIKA


Zabavna muzika je vrsta muzike lakseg sadrzaja, jednostavne, dopadljive melodije i uproscene harmonije. jednostavnija i pevljivija od umetnicke muzike, ona ne trazi preveliku angazovanost, niti dodatno tumacenje. Ova muzika dobrog raspolozenja, koja moze da se slusa i uzgred kada zelimo da se razonodimo ili igramo, postala je pristupacna velikom broju slusalaca. Ona je postala potreba svih, kojoj manje ili vise poklanjamo paznju.

Zabavna muzika nema vremensku trajnost umetnicke muzike. Dela jednoga Baha, Mocarta, Betovena ili bilo kog drugog velikana slusaju se i posle sto ili dvesta godina sa istim zarom i postovanjem. Dela zabavne muzike zive sa trenutnom publikom. Jedan hit zamenjuje sa drugim. Ako se neka popularna melodija iz proslosti i sacuva, ona vise ima znacaj za one koji su sa njom odrasli. Slusajuci je posle mnogo godina, vraca nas u mladost, kao i stare slike sa pozutelih stranica albuma. Muzika "nase mladosti" retko ostaje buducim pokolenjima. Pa ipak, za neke od njih, one najbolje, vezuje se novi mladi narastaji. Takve melodije se zovu evergrin (uvek sveze).

Potreba velikog broja ljudi za "zabavljanjem uz muziku" opravdava i njeno postojanje. Uostalom, zabavna muzika je oduvek postojala. Podrucju zabavne muzike pripadaju i Bahova Kantana o selu i Kantana o kafi, koje su se izvodile za vreme lajpciskih sajmova. Barokna svita ili kasnije Hajdnova i Mocartova divertimenta i serenade takodje imaju karakter "zabavnog". Od 19. veka, sa usponom gradjanske klase, zabavna muzika se izdvaja kao poseban vid muzike. Opereta (Johan Straus — sin, Zak Ofenbah), valceri, virtuozne varijacije za klavir na narodne melodije (Srpska nacionalna pesma K. Stankovica) i na popularne operske i operetske arije postaju oblici muzike za zabavu u doba romantizma.

U 20. veku produkcija gramofonskih ploca i kaseta, zatim radio, film i televizija omogucili su jos vece sirenje zabavne muzike.

U prvoj polovini 20. veka, kao oblik zabavne muzike, javlja se slager, popularna vokalna kompozicija sa jednostavnom instrumentalnom pratnjom. Prvi slageri bili su popularne arije i pesme iz opereta izvodjene van muzicke scene. Kasnije nastaju i originalne kompozicije koje svojom melodioznoscu i izrazenim ritmom osvajaju svet.


Gordana Stojanović & Nadežda Ćirić

[postavljeno 15.10.2007]
3759  MUZIČKA ČITAONICA / Muzička dešavanja, zanimljivosti i ličnosti / Da li je nestala zabavna muzika? poslato: Februar 06, 2011, 11:54:20 pm
*

DA LI JE NESTALA ZABAVNA MUZIKA?


Šta se desilo sa zabavnom muzikom, koja je dve-tri decenije na ovim prostorima predstavljala nezaobilazan element društvenog života. Da li je potpuno nestala ili se, možda, preoblikovala u neki drugi muzički žanr?

Kriza zabavne muzike, na neki način, krenula je u Srbiji još početkom osamdesetih godina — kada se veći deo urednika programa medija i muzičkih festivala okreće nadolazećem muzičkom žanru — novom talasu, da bi tokom devedesetih, praktično, zabavna muzika potpuno nestala iz vidokruga. U tom talasu narodnjačkog i nacionalističkog naboja nestaju, ili se guraju u alternativu i mnogi drugi muzički pravci, prepuštajući tako vodeću poziciju medijski sveprisutnom folku, koji će uskoro iznedriti i hibride sličnog zvuka — dens, dens-folk, turbo-folk i slično…

O nestanku zabavne muzike — sociolog kulture Milena Dragičević-Šešić: "Klasična zabavna muzika, na način kako su je nekada prezentovali na primjer Lola Novaković ili veliki kompozitor Aleksandar Korać, prosto je izgubila tu vrstu svoje reprezentativne grupe kreatora koji će imati svoje značajno mesto i svoje medijsko mesto i svoje prostore izvođenja, jer su danas prosto stvoreni neki drugi prostori i oni su počeli da se vezuju ili za folk, turbo-folk, pa onda i dens, a manjim delom kao alternativni prostor za neku vrstu muzičke alternative."

Iako mnogi autori i promoteri sadašnjih domaćih muzičkih proizvoda pokušavaju da predstave to kao nastavak ili nadgradnju onoga što je nekad bila zabavna ili pop muzika, iz ugla većine muzikologa ova pojava ima sasvim drugačiju dimenziju.

Kornelije Kovač: "Glavni uzrok što tog pravca u takozvanoj popularnoj muzici nema je, po mom mišljenju, pojava raznih tehničkih pomagala koji sada služe za snimanje muzike. Sada imamo na raspolaganju kompjutere u koje aranžeri stavljaju svoje ideje, aranžmane, snimaju i tako dalje. I pošto većina takozvanih aranžera nema osnovno znanje o muzici, koriste se programima koji sve doteruju na crtu. Što znači da će sve zvučati mehanički i super precizno. To nije bila odlika takozvane zabavne muzike."

Ono što je nekad krasilo tu muziku je životnost i atmosfera koja proističe iz autentičnog zvuka instrumenta i glasa. Stilski, to je bila sinteza kompozitorovog rada sa sjajnim aranžmanima i sjajnim izvođenjem pevača, kaže Kornelije Kovač: "Onda se sve sviralo uživo — živi muzičari, živo izvođenje pesama. Ne kao, recimo, na crnogorskom festivalu u Herceg Novom gde pevači samo otvaraju usta, a ide kompletan snimak.  A onda se takvim 'pevačima' dodeljuju nagrade za interpretaciju koja je ustvari rađena u studiju. Ponavljano je deset, dvanaest, petnaest, dvadeset puta dok se nije dobilo to što se dobilo."

Retki su autori koji bi se danas mogli klasifikovati kao nastavljači tog zabavnog ili pop žanra, kao na primjer  Vlado Georgijev,  Aleksandra Radović, Sergej Ćetković ili Aleksandra Kovač: "Gledajući našu, domaću muzičku scenu, stvarno moram da kažem da tu, nažalost, nema mnogo inovacija, nema mnogo hrabrosti. Ti ljudi se uglavnom drže nečeg što se prodaje ili što možda ne zahteva dublje ulaženje u muziku. Ono što je po meni, najtužnije, većina ljudi se ovde bavi muzikom zbog novca, ne zbog toga što iskreno vole muziku i što je to njihovo životno opredjeljenje."

To što se u Srbiji dogodio tako nagli prekid sa mnogim žanrovima u domenu kulture i umetnosti, u svakom slučaju je posledica politike tog vremena. Uz jednu opštu ekonomsku krizu, mnogi segmenti društva stavljeni su pod kontrolu državnog vrha, pa tako i onaj medijski.

Milena Dragičević-Šešić: "Svi oni koji nisu direktno bili uključeni u projekat stvaranja jednonacionalne države, koji se, dakle, nisu bavili etno-zvukovima, folkom i komercijalizacijom tog istog, to jest činjenjem tog istog popularnim. Očito da je politika kod nas uticala na mnoge fenomene, na mnoge pojave. Onog trenutka kada jedan umetnički žanr izgubi mogućnost medijalizacije, izgubi mogućnost medijskog plasmana, ako mu se ukinu festivali, ako nestane Beogradsko proleće, ako nestanu mnoga druga žarišta koja su podržavala tu vrstu muzike, ne treba zaboraviti da je smanjivanje zemlje zadalo najveći udarac upravo zabavnoj muzici jer je ta vrsta umetnosti bila negovana pre svega u Hrvatskoj."


Nebojša Grabež
3760  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Svetlana Veličković Ražnatović (1973) poslato: Februar 06, 2011, 11:41:29 pm
**




SVETLANA VELIČKOVIĆ RAŽNATOVIĆ


"... OBOŽAVANA I LINČOVANA, A TO NIJE UTICALO NI NA NJEN POGLED NI NA OSMEH.
GLEDALA JE ISTO PRAVO I PONOSNO KAD JE PEVALA NA "MARAKANI" I KAD JE TRPELA NAJJAČE UDARCE!"
Isidora Bjelica


"Krv i suze su poslednjih decenija najniža cena života u Srbiji. Tu cenu plaćali su, nažalost, i ljudi sa margine, ali i sa vrha društvene piramide. Svako na svoj način. Taj ceh platila je i najslavnija balkanska estradna umetnica Ceca. Rođena kao Svetlana Veličković, a udata kao Svetlana Ražnatović, prva dama balkanske pop scene poznafa je javnosti ponajviše kao Ceca. Njena rođena sestra Lidija od malena, a i danas zove je Seka. Život je hteo da se kroz biografiju ove tridesetogodišnje pop pevačice prelomi sudbina srpskog naroda. Biograf srpskih velikana Isidora Bjelica zato i kaže da je Svetlana Ražnatović nova Draga Mašin, jer je žrtvovana zbog srpstva..." Marko Lopušina
3761  MUZIČKA ČITAONICA / U razgovoru sa... / Neđo Rastović — U zatvor zbog Tita i Gertrude poslato: Februar 06, 2011, 11:24:43 pm
*

ZATVOR ZBOG TITA I GERTRUDE

Neđo Rastović prošao "kafkijanski" pakao nakon što je na Titovom rođendanu otpevao pesmu koja je udbaše asocirala na maršalovu tajnu vezu sa operskom pevačicom Gertrudom Munitić

Teško je ljubiti tajno,
kad to ne sme biti javno,
kad to ne sme niko znati,
samo, draga, ja i ti!


Ovi benigni, ljubavni stihovi, su pre 32 godine, na proslavi rođendana Josipa Broza Tita, zapečatili karijeru mladog pevača Neđa Rastovića. Ovaj "glasoviti" Srbin iz Bosne vlasnik je prave "kafkijanske" biografije, koja svedoči o tome kako jedna bizarna okolnost može da preokrene ceo život!

Neđo je rođen najznačajnijeg datuma za sve jugoslovenske narode i narodnosti — 25. maja 1950. godine, u Milićima kod Zvornika, kao sin jedinac četničkog komandanta istočne Bosne, Andrije Rastovića! U 19. godini, želeći da pobegne od teškog detinjstva obeleženog "grešnim" poreklom, dolazi u Beograd.

Zaposlio sam se u "Lasti", počeo pomalo da pevam, i uskoro položio audiciju za Radio Beograd. Za njihovu arhivu sam snimio četiri pesme, što je bila velika privilegija. Potom sam na takmičenju mladih pevača SFRJ zauzeo treće mesto, a nastupao sam i u poznatom restoranu "Romantičar". Gosti su me voleli, i počeo sam da se nadam velikoj karijeri, koju su mi predviđale i veličine poput kompozitora Obrena Pjevovića, čije su pesme proslavile i Miroslava Ilića — priseća se Neđo sa setom.


UDBA KAO ZLA SUDBINA

Da je mladi Bosanac krenuo ka vrhu, dokazao je i poziv da nastupi na proslavi Titovog — a i svog (!) — rođendana u Domu omladine, što je bila čast koja se ni u snu nije mogla odbiti. Neđo je na probi otpevao dosta pesama, između ostalih i "Teško je ljubiti tajno", ali je za proslavu odabrana druga numera. Došao je i "dan D", koji je zauvek promenio Neđin život...

Orkestar je počeo da svira poznati foršpil, i ja sam mahinalno počeo da pevam tu "tajnu" pesmu, što je greška koja se dešava i profesionalnim pevačima. Tita su stihovi očito ganuli, mada nisam znao zašto. Rekao je: "Kak' mladi divno pjevaju, to treba gajiti, ne?", i pozvao me na proslavu u Beli dvor, na šta sam mu uzvratio: "Dođite Vi kod mene na rođendan u samački hotel na Novom Beogradu!" To mu je bilo toliko simpatično da je ostao 40 minuta van protokola! — kaže Rastović.

Udbaši, međutim, nisu delili oduševljenje svog "šefa", pa su pevača odmah posle priredbe strpali u maricu i odveli u istražni zatvor, gde je proveo mesec dana! Besomučno su zbunjenog Neđu ispitivali zašto je odabrao spornu pesmu, kako se usuđuje da provocira Tita, za koga radi... Spasao ga je šef orkestra, koji je posvedočio da je on, kao neiskusan pevač, slučajno otpevao tu pesmu. Istinu je otkrio tek posle nekoliko godina:

Tito se u to vreme viđao sa zagrebačkom operskom divom Gertrudom Munitić, što je bila strogo čuvana tajna, koju je čaršija "provalila" mnogo kasnije. Ja sam bio žrtveno jagnje, a i namerno su me odabrali da pevam, jer su znali da sam četnički sin, kako bi se pokazali demokratični u javnosti.

Posle toga, Rastović je snimio jednu "singlicu", ali je ona, kada je direktor "Diskotona" saznao za njegov "slučaj", povučena sa tržišta. To je bio kraj njegove karijere. Zbog "tajne ljubavi" "zaradio" je dosije i ignorisanje poznanika, a hleb je, umesto uz pomoć mikrofona, zarađivao za volanom, kao vozač!


NADA UMIRE POSLEDNJA

U narednim decenijama Neđo se oženio, dobio ćerku i sina, proputovao celu Evropu, a pevanje "stavio ad akta". Godinama mu je muzika bila rak-rana, a ponovo je propevao tek za vreme bombardovanja, u skloništu svoje zgrade u naselju Medaković. Danas se, na nagovor porodice i prijatelja, priprema za povratak ili, bolje rečeno, novi početak:

Nisam podlegao gorčini, srećan sam što sam živ i zdrav i što sam sačuvao porodicu, što nije uspelo većini poznatih pevača. Pevam bolje nego ikada, dosta i komponujem, tako da ću, ako nađem sponzora, konačno snimiti album. Još dobro izgledam, malo sam, doduše, osedeo, ali to mi, kako kažu dame, samo dodaje na šarmu! Uostalom, UDBA mi je uzela mnogo, ali talenat nije mogla! — optimistički zaključuje Neđo.


Tekst: Lara Golubović | 25. mart 2004. | Kurir
3762  MUZIČKA ČITAONICA / Muzička dešavanja, zanimljivosti i ličnosti / Miloš Lazić — Pevali za platu i viski kod Tita poslato: Februar 06, 2011, 11:02:56 pm
*

PEVALI ZA PLATU I VISKI KOD TITA

Sve do pojave televizije, muzičari i pevači dobijali su fiksne plate ili honorare za svoje pesme i nastupe. Onda je Lepa Lukić sa "Dva putića" napravila revoluciju, uvertiru za početak bespoštednog uzimanja para, mada je Mica Trofrtaljka na Ibarskoj magistrali u to vreme uzimala tri puta veću lovu

Pevači, posebno oni koji su se posvetili takozvanoj novokomponovanoj (narodnoj) pesmi, danas se svrstavaju među najveće poreske obveznike. Uprkos zdravom razumu, mnogi se otvoreno hvale kako su za, recimo, nekoliko dana praznične ili svadbarske "gaže" zaradili količinu novca koju prosečan čovek ne može da vidi ni za ceo svoj radni vek.

U razgovoru za naš časopis pevačica Neda Ukraden nedavno je priznala da joj je pesma "Zora je svanula", na samom početku probijanja u vrh popularnosti, donela zaradu od čak sedamdeset hiljada nemačkih maraka! Njena koleginica Jelena Karleuša je svojevremeno izjavila da joj je za trodnevni novogodišnji nastup bio ponuđen honorar od osamdeset hiljada evra, koji je ona, je l’ te, odbila...

Da li je to moguće?

Jeste, bar koliko i to da je Dragan Toković, nekada najpopularniji pevač i kompozitor koji je imao privilegiju da prvi nastupi pred auditorijumom Jugoslovenske televizije, završio kao klošar, ili da Dubravka Nešović, jedini magistar muzike među pevačima, dane svoje pozne mladosti provodi u staračkom domu na Karaburmi.

U ovom feljtonu pokušaćemo da osvetlimo tu misteriju iz najboljeg ugla, dakle kroz priču samih muzičara.


Dragan Toković, vrsni muzičar i jedan od najpopularnijih autora i interpretatora zabavne muzike, kraj života je dočekao takoreći kao uboga sirotinja. To što su njegove kompozicije čak i danas prepoznatljivi evergrin naše muzičke scene, što ih još izvode proslavljeni zabavljači razmaženih gostiju ekskluzivnih svratišta svetskog džet-seta, ili ih plagiraju novokomponovani a bezobzirni, nije ga spaslo bede. Jer, izgleda da je živeo, stvarao i pevao — u pogrešno vreme i za pogrešne "kupce". Dragan je bio najpopularniji jugoslovenski pevač i kompozitor, pa su zlobnici, da bi mu napakostili, tada smislili priču da je Ivo Robić autor kompozicije "Stranac u noći", koju je, navodno, uspeo da proda oduševljenom Frenku Sinatri za ogromnu dolarsku sumu (Frenki boj se zbog te izmišljotine verovatno i danas prevrće u grobu).

Postoje i kompozicije na kojima su se muzičari obogatili — kaže profesor Mihajlo Blam, naš čuveni basista. — Ali, mnogo je više onih koje, uprkos uspehu čak u svetskim razmerama, svojim akterima nisu donele - ni dinara… Osim slave, koja je bila samo propusnica za nešto drugo.

Svoju priču je počeo u vreme snimanja ploča na 78 obrtaja, u onome što je "praistorija" za novu generaciju, kad je sve udarne stvari svirao bubnjar Spasa Milutinović, sa svojim sekstetom. Tih pedesetih godina prošlog veka, oni su bili nešto kao naš — "Radio Luksemburg"! Sve je bilo beleženo na već zaboravljenim pločama na 78 obrtaja koje su se tada prodavale srazmerno broju gramofona, u svakom slučaju dobro, ali od toga Spasa i društvo nisu videli ni dinara.

Vašim čitaocima je bliži primer Žarka Petrovića. Pa, malo ko danas zna šta je sve taj čovek komponovao, iako nesvesno mnogi zvižduću njegove evergrin kompozicije. Predrag Ivanović, legendarni Šimpa, komponovao je i sa svojim kvartetom izvodio "Sjaj zvezda": to se tada vrtelo na svim radio-stanicama, klinci je i danas pevuše, a sve bez ikakve nadoknade. Ozbiljno bavljenje tim fenomenom otkrilo bi mnogo toga što bi danas izgledalo gotovo neverovatno; dovoljno je spomenuti "Čamac na Tisi", na primer… To je, inače, isto kao i sa velemajstorima fudbala iz takozvane "amaterske ere": njima ovi današnji nazovi profesionalci ne bi mogli da glancaju kopačke, ali su se i sa lošim pikanjem lopte basnoslovno obogatili.

Otkuda to da su pevači, posebno interpretatori takozvane novokomponovane (narodne) muzike, danas svrstani među najveće poreske obveznike i da se, uprkos zdravom razumu, otvoreno hvale kako su za, recimo, nekoliko dana novogodišnje "gaže" zaradili desetine, pa i stotine hiljada evra?


RUSKE ROMANSE UMESTO ZABAVNJAKA

Mi i nemamo narodnu muziku! Ne u Srbiji: to je samo radni naziv. Postoji podela na edukovane muzičare iz urbane varijante i one kakve mali Perica zamišlja kada pomisli na kombinovanje novih instrumenata, ritmova i ukusa, a što se kod nas tek uslovno naziva folk. Čak i ono što smo od prave narodne muzike slučajno uspeli da sačuvamo, čami po fonotekama i čeka na bolja vremena. Sem ako nije zabeleženo u knjigama Miodraga Vasiljevića, našeg najvećeg etnomuzikologa. Ali, ova nova muzika očigledno donosi enormnu zaradu. A kako i zašto, ne znam: to i mene zanima?!

Nekad su, kaže, postojale dve paralelne priče: restoranska, koja je podrazumevala da je samo ono što je zaista vredelo moglo da priviri u elitne gradske restorane, i koncertno-tezgaroška delatnost sa turnejama po zabitim selendrama koje postoje jedino na vojnim mapama. Ništa se nije zaobilazilo, ali su priređivana i po dva koncerta u dva mesta dnevno, da bi se to isplatilo. Tad se pred "Šumatovcem", najvećom berzom rada za muzičare, stajalo u redu za takve turneje. Ali, na njih nije mogao da krene svako.

"Studio 6 vam pruža šansu", kultna emisija Radio Beograda koja je zbilja davala šansu, bila je katalizator: ona je iznedrila mnoge naše ozbiljne pevače. A pre toga Carevac! Gospodin čovek, predratni komunista, posleratni Bog. Ko je prošao kod njega, taj je mogao da peva: Danica Obrenić ili Anđelija Matić, na primer, imale su veliku sreću da im upravo Carevac "blagoslovi" potonju uspešnu karijeru.

Sramežljivo su se pojavili zabavnjaci, do tada prokazani kao nepoželjan dah zapada. Do tada smo imali svečane akademije, a posle njih obaveznu "muziku za igru", kada bi Duško Jakšić ili Olivera Marković pevali ruske romanse. Tek mnogo posle toga, zahvaljujući Bubiši Simiću i društvu, pojavljuju se džez, a zatim i istinska zabavna muzika. Kruna je bilo — "Beogradsko proleće". Festivali su napravili pravi preokret u muzici: danas se ne zna da su beogradski muzičari preko svog udruženja osnovali mnoge, pa čak i onaj Opatijski.

Bilo je tu izvanrednih kompozicija, ali zarada je ostajala PGP-u ili "Jugotonu". Muzičari, a misli se i na pevače, radili su za platu. Sa ostalima koji nisu bili u radnom odnosu sa Radio Beogradom ili nekom drugom radio stanicom, sklapao se ugovor: takvi su angažovani da odsviraju ili otpevaju to i to, po ceni toj i toj, i - kraj. Miša Blam kaže da u kući čuva jedan takav ugovor koji je njegov pokojni otac sklopio sa Radio Beogradom još pre rata.

Malo ljudi zna da je PGP u to vreme bila osma kompanija te vrste u svetu. Sad čujem da bi trebalo da se privatizuju?! Ali, kupiće ga neko zbog poslovnog prostora i ne sanjajući čega sve ima tamo! Inače, najbolji muzičari su tada nastupali za Tita i protokol, gde su bili u prilici da se ogrebu i za malo viskija, strane cigarete i nešto slave. Ali, samo to!


GDE SU SE RAĐALE ZVEZDE

Pare ulaze u igru tek sredinom šezdesetih. A zaista velika lova tek sa odlaskom naših muzičara u Sovjetski Savez. Tu se pre svih misli na Đorđa Marjanovića i "Sedmoricu mladih". ("Šta da ti kažem: za tri meseca turneje po SSSR-u, ja sam kupio stan.") Tamo su išli malobrojni, nije mogao svako. Paralelno, pojavljuju se muzičari koji su odlazili u Nemačku i nastupali u američkim vojnim bazama: Leo Martin,"„Montenegro 5", ili "Beogradski orkestar"… Ali, kako je bilo nastupati za pijane i bahate američke vojnike, makar i za dobre pare, niko docnije nije hteo da priča.

Tek ulazak televizije u svaki dom donosi pravu lovu. To je vreme kada su ljudi još pisali pisma: pa kada ti u redakciju dođe pet hiljada pisama za nekog pevača, onda to nešto znači. Pojavila se i "Pesma leta", iza koje je stajao drug Stane Dolanc. To je bila zaista ogromna lova! Pa, posle jedne "Pesme" ostalo je trinaest "tojota" ("Tojota" je bila jedan od pokrovitelja), mogao je da ih uzme ko je hteo. Zabadava! Ono - ključ u bravu. A honorari — više nego carski!

A onda se pojavio legendarni "Čik", zabavni časopis koji je nekima pomrsio račune, ali i mnoge vinuo među zvezdane vrhove. Posle "Čika" se više nije ulazilo u legendu, već u lovu! Ogromnu lovu. "Mala Grkinja", kompozicija Nikole Karovića, doživela je nepojmljive tiraže! ("Pa to je bilo davljenje u parama.") Zatim su nahrupnuli Zlatko Golubović, pa Cune Gojković sa kompozicijom "Kafu mi, draga, ispeci"…

Leposava Lukić je sa "Dva putića" napravila revoluciju, uvertiru za početak bespoštednog uzimanja para… mada je Mica Trofrtaljka na Ibarskoj magistrali u to vreme uzimala tri puta veću lovu. Ne pamti se više da su joj pijani šoferi nudili čak i kamione.

Poseban fenomen je bio hotel "Jugoslavija". U taj hotel su dolazili najveći privrednici… ali i najveći udbaši ondašnje SFR Jugoslavije. Bilo je to u vreme Krste Crnčevića, koji je bio ugostiteljski genije: radilo se kao u Las Vegasu, bukvalno, bili smo mnogo liberalnija zemlja nego docnije. Uostalom, i Fahreta Jahić, alijas Lepa Brena, upravo je u "Jugoslaviji" započela svoj vrtoglavi uspon.

[Brena započela vrtoglavi uspon u hotelu "Jugoslavija" u koji su dolazili najveći privrednici, dok je Džej najveće pare zgrtao u Beču]

Jedina žrtva, kolateralna šteta tog vremena u kome se zgrtala nepojmljiva lova, bio je Aca Matić — kaže Miša. — Njemu se neko osvetio zbog ličnih sukoba onda, kada je uhapšen i osuđen zbog navodne utaje poreza… jer, bila je to za ono vreme i onolike zarade zaista smešna suma, ali time su svima nama pokazani zubi.


VAŽNO JE PROČITATI

Svoja prva dva albuma do tada anonimni Šaban Bajramović snimio je za produkciju ploča Radio-televizije Ljubljana. Uprkos vrtoglavom uspehu i neverovatnim tiražima, veliki pevač nije zaradio gotovo ni dinara. Poturen mu je na potpis ugovor koji ga je zamalo doveo do prosjačkog štapa.

Ispostavilo se da su urednici iz predstavništva RTV Ljubljana u Beogradu nekako saznali da je Šaban nepismen, pa su mu ugovorom isključili autorstvo, aranžmane, tekst...


KAKO OBEZBEDITI NASLEDNIKE

Sjaj zvezda, kompozicija Predraga Ivanovića Šimpe, koju je napisao krajem pedesetih i dugo svirao sa svojim kvartetom, najizvođenija je kod nas i u svetu, a na svom repertoaru je mnogi imaju i danas.

Ali, Šimpa je "Sjaj" komponovao za — platu koju je primao u Radio Beogradu; kao slobodan umetnik. Ma gde u svetu, on bi samo zahvaljujući toj kompoziciji vrlo brzo obezbedio budućnost, i za sebe, i svoje potomstvo... Štaviše, čak ni njegovi naslednici ne mogu da se pozovu na autorska prava jer ona (verovatno) pripadaju Radio Beogradu.


M. Lazić
http://www.politika.rs/ilustro/2510/3.htm


__ __ __ __ __ __


MIHAJLO MIŠA BLAM  

Mihajlo Blam, muzičar, kompozitor, aranžer, džez publicista, menadžer, slobodni umetnik.  
Rođen 15.12.1947. u Beogradu. Obrazovanje: Srednja muzička škola "Stanković", Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu i u Belgiji. Prvi je i jedini Jugosloven koji je položio audiciju kod Karajana.
Član Beogradske filharmonije (1968—71); kamernog orkestra "Dušan Skovran", Velikog narodnog orkestra RTB (1973—76); Velikog džez orkestra RTB — Big band (1978-89) i Orquestra Sinfonika Nacional — Santo Domingo (1993—94).
Osnivač specijalizovanog mesečnika za džez muziku "JAZZ" (1990) i agencije "Jazz international" (1991). Autor i umetnički direktor "Summertime Jazz & Blues and World Music Festivala" (Sava centar, 1991). Organizator i finansijer "Prvog srpskog Božićnog džez festivala" — ostvareno preko 150 različitih umetničkih programa (Muzej Mihajla Blama — SKC, 1993).Jedan je od inicijatira i osnivača jazz odseka u Muzičkoj školi "Stanković" u Beogradu, a potom i profesor u istoj. Miša Blam je direktor i vlasnik Beogradskog Jazz festivala.

http://jazzns.eunet.yu
3763  MUZIČKA ČITAONICA / U razgovoru sa... / Miloš Lazić — Sve himne Miloja Popovića poslato: Februar 06, 2011, 10:27:32 pm
*

DNEVNIK PUTOVANJA: MIĆA VUJIČIĆ

Miloje Popović je pisac poeme — teksta koji se peva uz slavnu kompoziciju "Marš na Drinu" Stanislava Biničkog.

No, to nije jedina "himna" Miloja Popovića. Na engleskom je napisao poemu i posvetio je malom ostrvu Hilton Hed. Pesma je proglašena himnom ostrva, a Milojeva pesma o Nikoli Tesli ušla je u Antologiju američke poezije. Osim engleskog — pronašao sam i taj podatak — ovaj čovek govori francuski, španski i ruski jezik. Iako diplomirani pravnik, Miloje Popović je poznat kao novinar i književnik. Ali, njegov životni put je buran. Bio je urednik u "Studentu" i "Mladosti", zatim partijski funkcioner, onda novinar. Radi u "Politici" od sredine šezdesetih do 1972., kada je postavljen za direktora Jugoslovenskog kulturnog centra u Njujorku. Šest godina kasnije postao je prvi direktor Centra "Sava", a posle osam godina je imenovan za opunomoćenog ministra u Sekretarijatu inostranih poslova. Od 1987. bio je rukovodilac resora za turizam u Saveznoj vladi. Putovao u sedamdeset zemalja. "Onda je došao Milošević, a ja sam otišao iz politike i sa javne scene."

Danas je specijalni konsultant u poznatoj svetskoj kompaniji DHL koja caruje na terenu ekspresnog transporta. Još su živopisnije fotke koje su mi ponuđene na upit "Miloje Popovic". Čovek priča sa Titom, pa je onda na fotki sa Miloševićem, sa Koštunicom... Naravno, zanimalo me je da li je pisao knjige. Dvadeset objavljenih naslova! Odmah sam otišao na portal knjižara.com i video dva naslova iz pera ovog zanimljivog čoveka koja su me naročito zainteresovala. Pre svega "Dnevničke beleške o Ivanu Stamboliću" (koji mu je bio dobar prijatelj) i "Moji novinarski mini-memoari". Objavio ih je "Prometej".—


Životopis: 30. maj 2006.
Deo teksta preuzet sa interneta
3764  MUZIČKA ČITAONICA / U razgovoru sa... / Miloš Lazić — Sve himne Miloja Popovića poslato: Februar 06, 2011, 09:05:35 pm
*

SVE HIMNE MILOJA POPOVIĆA

"Kada je jedan srpski poltron, te 1964, požurio kod Broza da bi mu se požalio kako Srbi opet lumpuju uz neke nove nacionalističke pesme, ko zna šta bi se dogodilo da nije spomenuo da je reč upravo o najpopularnijem delu Stanislava Biničkog, na šta mu je Stari odgovorio da on, lično, obožava tu kompoziciju"

Zadesio sam se tu baš kada mu je gospođa Ljiljana Josifović javila da je nedavno pokraden Muzej Stanislava Biničkog u Kruševcu. Za to je, reče, doznala dok je davala četrdesetodnevni pomen suprugu Mikiju, poznatom prevodiocu i sudskom tumaču, unuku slavnog kompozitora. Novine to nisu zabeležile: nestanak ostavštine autora najpopularnijeg i najčešće izvođenog srpskog marša i nesuđene himne izgleda da nije dovoljno zanimljiva tema za urednike kulturnih rubrika i za njihove kolege iz crnih hronika. Ako ih to, ipak, zainteresuje jednog dana, možda će im biti od koristi podatak da su artefakti iz muzeja nestali, a da ništa nije obijeno?!

Povod za razgovor je bila njegova upravo objavljena knjiga o nesrećnom Ivici Stamboliću i o vremenu njihovog druženja, ali se drska krađa, kao iz inata, zbila u godini u kojoj se obeležava devedesetogodišnjica Cerske bitke, prve srpske i savezničke pobede u Prvom svetskom ratu, isto toliko od nastanka "Marša na Drinu" i četrdeset godina odkako je napisan tekst istoimene pesme, pa je naš razgovor krenuo drukčijim tokom. Jer, upravo je Miloje autor poeme koja se od 1964. godine peva uz ovaj vojnički marš Stanislava Biničkog, koji je komponovan na samom bojištu, na Ceru, tokom vojnih operacija, a pod imenom "Na Drinu".

KAD SRBI LUMPUJU

Bilo je to u vreme za koje se pogrešno veruje da su se čak i krsne slave proslavljale bogohulno smerno i u potaji. A, ko tako priča — slabo pamti.
 
Tačno je da se nerado gledalo na dočekivanja Nove godine po starom, julijanskom kalendaru i da su se kafane tada najčešće zatvarale mnogo pre ponoći, ali ta vrsta boljševizma je već bila na izdisaju — seća se Miloje. — O tome znam dosta, jer sam tada bio sekretar Opštinskog komiteta Saveza komunista Palilule, ali i predsednik društva "Ivo Lola Ribar", što su bili poslovi koji su se na izvestan način sukobljavali i isključivali. Kada sam napisao "Marš na Drinu", a bilo je to povodom obeležavanja pola veka od Cerske bitke, hor "Lole" ga je izveo prvi put; malo kasnije je snimljena ploča na kojoj je ovu pesmu, uz muzičku pratnju Miodraga Jašarevića i orkestra "Carevac", otpevao Ljubivoje Vidosavljević. Još je živ i dobro se drži, čuli smo se nedavno telefonom… E, ta verzija je sigurno najpoznatija. Kad se pesma pojavila u javnosti, mislim da nije prošlo duže od mesec dana, a već je bilo teško naići na bolji kafanski orkestar koji je nije imao na repertoaru. Ne bih rekao da je tada zavladala nekakva euforija, ali je jedan naš srpski poltron, da mu ne spominjem ime jer je još živ, odmah požurio kod Tita da bi mu se požalio: "Eno, Srbi opet lumpuju uz neke nove nacionalističke pesme". I ko zna šta bi se tad dogodilo da nije spomenuo "Marš na Drinu", na šta mu je Stari odgovorio da on, lično, obožava tu kompoziciju i da u tome ne vidi ništa loše. Mislim da je Tito poštovao tu srpsku vojničku tradiciju i da je nipošto nije povezivao sa srpskim nacionalizmom. Postojala je tu i jedna izjava Dobrice Ćosića, koji je tada mudro primetio da je to herojski marš partizanskih očeva, što je sa ove kompozicije skidalo svaku sumnju.

Kao da se naljutio zbog nečega što mu je upravo palo na um, pa je okrenuo priču na tradiciju koja se kod nas u poslednje vreme neopravdano zapostavlja i guši, ali i zloupotrebljava; rekao je kako ćemo uskoro početi da podižemo montažno-demontažne spomenike, sa glavama koje će biti na šraf, da mogu da se skidaju i zamenjuju drugim kad god se promeni vlast.

To je zato što je Slobodan Milošević uveo nešto što je bilo potpuni kontrapunkt komunizmu — razmišljao je naglas. — Takozvana antibirokratska revolucija je bila zapravo čist nacional-socijalizam; ona je poništila sve vrednosti bivše ideologije. U njoj su stradali mir, naš ugled, prosperitet zemlje, ali i ljudi, građana… Nova demokratska alternativa nije uspela sasvim da se otarasi nasleđa tog nacional-socijalizma, a, s druge strane, ona je u osnovi preuzela i neke tekovine iz Titovog perioda…

Sluteći kako bi ovaj monolog mogao dalje teći, prekinuo sam ga zapitkujući nešto o "Maršu na Drinu".

Sad kad razmišljam o toj pesmi, imam utisak kao da mi je neko izdiktirao! Jer, šta je Stanislav Binički želeo da kaže svojom muzikom? Čini mi se upravo ovo. Ali, nije bilo sve tako lako i jednostavno. Naime, to što sam napisao poemu nikako nije značilo i da će se ona izvesti. Jer, Binički je umro 1942, pa sam saglasnost za to morao da tražim od njegovih ćerki. Tada sam upoznao Zoru Binički-Milić, Maru, Olgu, Stevanu, divne osobe. Očigledno je da su pristale.

SVAKOM SVOJA "MARSELJEZA"

Onda mi je naizust izgovorio celu poemu. Iznenadio sam se jer je mnogo duža nego što sam verovao, nego što se zna.

Nije, nepoznato da je "Marš na Drinu", još od početka raspada zemlje i sledstvene potrage za nekim novim državnim i nacionalnim simbolima, uvek bio u konkurenciji za — himnu! Jer, priznavali su to i protivnici ovakve ideje, to je bila i ostala jedina popularna kompozicija na koju ljudi ustaju dok je slušaju, čak i kad se izvodi u kafani.

Stanislav Binički je ovaj svoj marš posvetio pukovniku Milivoju Stojanoviću, zvanom Brka, poznatom junaku, komandantu Drugog pešadijskog puka, koji je opevan i u stihovima Milosava Jevtića — objašnjavao je Miloje. — Izvođen je na ratištima, ali i u savezničkim zemljama, a posebno uzbudljivo je bilo u Nišu, 12. oktobra 1918, kad je slavna Drinska divizija marširala kroz tek oslobođeni grad uz zvuke marša "Na Drinu". Dakle, imao sam tada pred sobom veoma težak zadatak da napišem reči na već postojeću muziku, mada je uobičajeno obrnuto, kao i da tekstom ispoštujem sve ono što ovaj marš znači u istoriji i svesti srpskog naroda. Verujem da sam u tome uspeo…

I zaista, kada su počele stručne i javne rasprave o novoj himni Srbije, "Marš na Drinu" je odneo plebiscitarnu pobedu ne samo kao jedina svečana pesma koja je već utkana u naš nacionalni milje pa niko ne bi morao da je sriče i uči ispočetka, već i zbog toga što izražava suštinu bića srpske nacije, a nije opterećena ideologijom.

Ovih dana je u toku još jedna rasprava o srpskoj himni i ja sam pozvan da u njoj učestvujem, što je velika čast, ali i znak da "Marš" još nije sasvim odbačen, mada se smatra da su "Vostani Serbije" i "Bože pravde" izgledniji konkurenti. Ipak, meni u tome smeta nešto što se stalno ponavlja. Pamtim, u ono vreme, pred tekstopisca buduće himne je postavljan zadatak da u reči te pesme utka socijalizam, samoupravljanje, radničke savete, partiju, čak i Tita… Danas nekima smeta što se u mogućoj himni spominje kralj, a mi smo, je l' te, republika! Pa šta?! Kada je kapetan Rože de Lil spevao "Marseljezu" na umu je imao samo revoluciju, što bi, dakle, kod današnjih Francuza trebalo da izazove zgražavanje i odbojnost?! Ma, taman posla. Naprotiv, ona budi najuzvišenija osećanja. Uostalom i "Marseljeza" je marš, ako je neko zaboravio.

Znao sam da Srbija nema himnu praktično od kapitulacije u Drugom svetskom ratu, ali nisam smeo da izustim jer bih time dao Miloju priliku da elaborira ovu temu do kraja.

ČOVEK IZ ANTOLOGIJE

Ali, to nije bilo tako jednostavno. Jer, Miloje Popović je zaista autor jedne himne!

Ne, nije šala — uveravao me je. — Ja sam 1993. godine, tokom mog boravka u Americi, napisao jednu kratku poemu na engleskom i posvetio je malom ostrvu Hilton Hedu. Ta pesma je proglašena za — himnu ostrva!

Tako se doznaje i neverovatan podatak da je Miloje ušao u Antologiju američke poezije sa svojom poemom koju je posvetio Nikoli Tesli još 1976. godine. Poetski forum Njujorka ga je stoga proglasio za — pesnika godine!

Dobio sam novčanu nagradu u iznosu od pet hiljada dolara, ali kako sam radio u diplomatiji, nisam smeo da je primim lično, pa sam je uplatio u Titov fond za stipendiranje mladih radnika. Mark Barkan, kompozitor čuvenog "Flaminga", napisao je muziku za tu poemu i ona je na ploči. Nažalost, nikad nije emitovana kod nas, možda zato što je otpevana na engleskom jeziku?! Da, napisao sam je na engleskom, ali sam je prepevao i na srpski. Govorim još i francuski, španski i ruski jezik, učio sam kad je bilo vreme.

Ovo je otvorilo sasvim novo pitanje: šta je, zapravo, Miloje po profesiji?

Sve, samo ne ono za šta sam se školovao — uzdahnuo je. — Ja sam diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu, ali se nikada nisam bavio pravom i žalim zbog toga: tek sada shvatam koliko je to divna profesija kada joj se čovek istinski posveti. A, bio sam urednik u "Studentu" i "Mladosti", zatim partijski funkcioner, onda novinar… Radio sam u "Politici" od sredine šezdesetih do 1972, kada sam postavljen za direktora Jugoslovenskog kulturnog centra u Njujorku. Šest godina kasnije sam postavljen za prvog direktora Centra "Sava", a posle osam godina sam imenovan za opunomoćenog ministra u Sekretarijatu inostranih poslova. Od 1987. bio sam rukovodilac resora za turizam u Saveznoj vladi… Možda je zanimljiv podatak da sam proputovao čak sedamdeset zemalja?! Onda je došao Milošević, a ja sam otišao iz politike i sa javne scene.

Podsetio sam ga na čuvenu epizodu poznatu pod nazivom — Olimpijski Beograd. Dugo se smejao, a onda namah uozbiljio.

Ma šta ko mislio, to je bila izvanredna ideja. Dogodilo se to avgusta 1984, u vreme kada su svi bili na godišnjem odmoru. U tom interegnumu, Živorad Višić, Svetozar Mihajlović i ja održimo konferenciju za novinare na kojoj smo, bez ičijeg znanja, proglasili Beograd za Olimpijski grad 1992. godine. Bio je to zaista prevelik zalogaj, ali ideja se mnogima svidela, pa su mene proglasili za prvog predsednika Odbora za pripremu. E, sad, ko zna da li bi naša kandidatura prošla da nam se nije dogodilo sve što nam se dogodilo?! Ali, bilo je lepo uljuljkavati se takvim slatkim maštarijama.

Još sam doznao da, iako je rođen u Beogradu, korene vuče iz Šavnika. Da je napisao više od dvadeset knjiga, a da su još neke u pripremi, da trenutno radi kao specijalni konsultant u poznatoj kompaniji DHL, da raspolaže dokumentacijom na kojoj bi mu pozavidele i novine od ugleda, kao i da je jedan od retkih koji je bio lični prijatelj svih predsednika bivše Jugoslavije: od Tita, preko Dobrice Ćosića, Zorana Lilića i Slobodana Miloševića, do Vojislava Koštunice.

Sumnjao sam u ovo dok nisam video zajedničke fotografije s njima.


Piše: Miloš Lazić | 14.08.2004. | Ilustrovana politika
3765  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzikolozi • Zapisivači i proučavaoci narodnih igara i pesama — biografija i prilozi / Dragoslav Dević (1925) poslato: Februar 06, 2011, 08:46:38 pm
*




DRAGOSLAV DEVIĆ

Dragoslav Dević, rođen je 1925. godine u Požarevcu. Diplomirao je na Muzičkoj akademiji u Beogradu (1951 — teorija) a zatim i na Filozofskom fakultetu (1958 — etnologija). Doktor je muzičkih nauka (etnomuzikologija) i redovni profesor Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu (Katedra za istoriju muzike i muzicki folklor).

Naučno istraživačkim radom bavi se preko 30 godina (pribiranje i proučavanje muzičko-folklorne građe). Putovao je u mnoge naše oblasti i snimio preko 10.000 muzičkih komada (narodne pesme, svirka i dr.), što je pohranjeno u zvučnom arhivu Fakulteta zajedno sa preko 500 primeraka raznih narodnih muzičkih instrumenata.

Za potrebe nastave objavio je udžbeničku literaturu (Etnomuzikologija I,II,III — skripta; Osnovna melografska uputstva i dr.) i dve obimnije studije, knjige: Narodna muzika Dragačeva (oblici i razvoj), Beograd, 1986. i Narodna muzika Crnorečja (u svetlosti etnogenetskih procesa), Beograd, 1990.; kao i preko 50 naučnih studija i rasprava, štampanih u raznim časopisima u zemlji i inostranstvu.

Dobio je više priznanja i nagrada (I Međunarodna nagrada za muzičku emisiju iz oblasti narodnog života — "Plutonovo carstvo u Homolju" — Dablin, Engleska; Gran-pri Italija za radiodramsku emisiju "Dozivanja"; Premiju republičke zajednice za kulturu za najuspešniji koncert na BEMUS-u i dr.).

Aktivan je član stručnih udruženja i organizacija u zemlji i inostranstvu (Matica Srpska u Novom Sadu; Udruženje folklorista Srbije; član međunarodne organizacije na narodnu muziku, ICTM — Njujork; član-predsednik komiteta za naučna istraživanja IOF — Austrija) a bavi se i dalje terenskim istraživanjima i studijom srpskog muzičkog folklora i folklora drugih balkanskih naroda.


Savez društava muzičkih i baletskih pedagoga Srbije
Fotografija: RTS
3766  MUZIČKA ČITAONICA / Muzičke teme / Boško Obradović — Kultura rokenrola i droga poslato: Februar 06, 2011, 08:34:49 pm
*
POVODOM KNJIGE MONAHA ARSENIJA "BOG I ROKENROL"


KULTURA ROKENROLA I DROGA

Šta je muzika? Jedna emocija duše, umetničko delo ili način života? Ovo je prvo pitanje sa kojim se suočavamo dok počinjemo veliku i dramatičnu priču o rokenrolu. Jer bez odgovora na ovo pitanje ne možemo objasniti ovaj neobični duhovni eksperiment koji se naziva rokenrol.

Muzika je, nema sumnje, jedno od najtananijih osećanja koja potiču iz ljudske duše. Tu mislimo i na osećaj za stvaranje i za slušanje muzike. Muzika dolazi iz dubina čovekovog bića i njima se vraća.

Muzika je i vrhunski domet ljudskog stvaralaštva. Jedna od najlepših, najintimnijih i najmoćnijih vrsta umetnosti. Oni koji je slušaju obično su ljudi sa posebnom vrstom osećajnosti, sa specifičnim emotivnim sklopom, jer muzika traži nežne duše. Agresivnost moderne muzike najbolji je pokazatelj duševnih promena kod savremenog čoveka.

Nema emotivno i vrednosno neutralne muzike. Svaka muzika u sebi nosi duhovni svet svoga tvorca, njegova unutrašnja misaona kretanja i osećanja.

Konačno, muzika je tvoritelj ukupnog duha jednog naroda. Kakvu muziku slušamo, takvi smo: takvim duhom dišemo, tim idealima i osećanjima živimo.

Da li je važno odakle nam neka muzika dolazi? Zasigurno, muzika ne dolazi sama, već sa sobom pokreće i donosi celu kulturu iz koje je nastala, prenoseći nadaleko duševne ritmove svojih prvih stvaralaca.

Svakako bitna osobenost jednog naroda jeste njegova nacionalna muzika. I srpski narod bi o tome trebalo da razmisli, barem o ovoj 150-godišnjici od rođenja Stevana Stojanovića Mokranjca. Zato je vrlo važno podsetiti se na jednog od najvećih srpskih pesnika 20. veka, Momčila Nastasijevića, koji je muziku smatrao važnim stubom nacionalnog identiteta i u svojim esejima se zalagao "za maternju melodiju". Na koju ti muziku zaigra srce, te si gore list. Na koju muziku igra srce naših današnjih generacija? Koju muziku danas slušamo i šta ona o nama govori?


ŠTA SLUŠAMO?

Turbo folk, koji je zavladao 90-ih, posledica je više poremećaja našeg društvenog života: gubljenja nacionalne svesti pod komunizmom, urušavanja sistema vrednosti, nepoznavanja vlastite muzičke tradicije, novog pogleda na svet koji je izrastao u postkomunizmu, a svoj izraz pokazao i u muzici. Kult lake zarade, lakih žena i lake zabave, junaci naših dana kao što su mafijaši i pevačice, nekontrolisan upliv tuđinskih ritmova koji se pogrešno doživljavaju kao narodna muzika, do te mere su izvitoperili i izobličili naš muzički ukus da su potrebne godine muzičkog posta i očišćenja da uopšte dođemo sebi.

Na drugoj strani stoji naše, i opravdano i neopravdano, bekstvo iz ovakve ponude u najrazličitije, ne manje besmislene, ali lepše upakovane zapadne muzičke standarde, koji na drugi način upisuju nove mentalne matrice u duše naše omladine. Rokenrol je danas "starkelja" od preko 50 godina koga je davno pregazilo vreme. Novi zvuk otišao je mnogo dalje, u veće brzine i veći besmisao. Muzika se, kao i vreme u kome živimo, ubrzava do beskonačnosti, kada će nastati tajac i, nadamo se, povratak harmoniji.

Na trećoj strani, klasična muzika, starogradska pesma i kvalitetna zabavna muzika teško dolaze do mesta na kulturnoj mapi Srbije, jer traže i ozbiljne umetnike i ozbiljnu publiku. Ono što je u svemu tome pozitivno jeste veliki preporod duhovne i etno muzike koje već daju vrhunske domete, time na najuspešniji, dakle, savremen način obnavljajući naše muzičko nasleđe. Ovoga ne bi bilo da u društvu nije došlo do procesa duhovne obnove koji neminovno traži i svoj umetnički izraz.

Zašto onda pričati o rokenrolu, kada danas, recimo, narkomanije nema manje u turbo folku ili tehno muzici? Zato što su svi oni samo nusprodukti jedne civilizacije kojoj je potreban veštački stimulans da pobegne od životnog besmisla i pokuša da dostigne "veštački raj". Rokenrol je, paradoksalno, bio i prvi pobunjenik protiv te civilizacije, ali i najbolji glasnogovornik njenog apsurda.

Da li je to slučajnost, tek istorija rokenrola počinje kad i jedna velika duhovna promena unutar zapadne civilizacije koja 60-ih godina 20. veka definitivno nastoji da raskrsti sa svojim hrišćanskim identitetom. Da li je rokenrol moguće razumeti bez seksualne i svih drugih revolucija novoga doba? Životne devize poput "Živi brzo, umri mlad, budi lep leš" i "Seks, droga i rokenrol" jasno je šta znače i koju poruku šalju. Domaći rok razlikovao se od stranog u tome što je u njemu bilo znatno manje satanizma, ali podjednako promiskuiteta i droge. Domaći rok je odobren od komunističkih vlasti kao zgodan ventil za omladinsku pobunu koja će tako ipak ostati unutar sistema. Kao i na Zapadu, pobuna se završila pravljenjem industrije zabave i velike zarade, i glumljenjem pobunjeništva koje više ništa nije značilo.


PRAVOSLAVLJE I ROKENROL

Da li je rokenrol više od muzike: pogled na svet, filosofija i način života? Kao muzički pravac on nije sporan, jer u muzičke ukuse ne možemo ulaziti. Kao omladinski bunt i način zabave takođe je razumljiv, jer je to danak tih godina. Problem nastaje kada se od rokenrola pravi ideologija, jedan novi pogled na svet koji propagira svoj način života. Jer to onda znači raskid sa tradicionalnim moralom, okretanje životu bez odgovornosti za stvaranje braka i porodice i postepeno propadanje ličnosti, sve pod parolom osvajanja višeg egzistencijalnog smisla.

Da li je rokenrol muziku moguće slušati bez veštačkih stimulansa? Alkohol, droga i telesni razvrat razumeju se kao neophodni pratioci života iza rokenrol scene. Nesumnjivo je da je posebno i prvo droga u rokerskom svetu pronašla svoje velike pristalice i konzumente. Da li to baš mora biti tako? Da li je moguće spojiti rokenrol i pravoslavlje? Ili u krajnjoj meri, može li se barem samo slušati rokenrol muzika i biti pravoslavni hrišćanin?

U našoj pravoslavnoj literaturi po ovom pitanju postoje dva pristupa: jedan koji isključuje mogućnost dodirnih tačaka između Pravoslavlja i rokenrola, i drugi koji ih pronalazi. Po prvom shvatanju, Pravoslavlje i rokenrol su dva suprotna sveta, koja promovišu dva potpuno različita sistema vrednosti i ne mogu se pomiriti. Jedino rešenje je ostaviti rokenrol način života i okrenuti se pravoslavlju. Pritom, Pravoslavlje ne može ništa dobiti već samo izgubiti u susretu i mešanju sa rokenrolom. U muzičkom smislu, Pravoslavlje ne treba da traži svoj rokenrol izraz, već rokeri treba da ostave svoju muziku i upoznaju svet duhovne muzike i bogoslužbene pesme.

Po drugom shvatanju, prostora za susret između Pravoslavlja i rokenrola ipak ima. Rokenrol, po tom shvatanju, nije samo bogootpadnička filosofija života, već i tragedija ljudskog otuđenja od smisla života koja baš na taj paradoksalan način ište smisao. Naročito to rokenrol čini kroz svoje pobunjenike i bogotražitelje, koji se ne zadovoljavaju ispraznim svetom u kome žive. Vrhunac ovog pristupa, u muzičkom smislu, postignut je pravljenjem albuma "Iznad Istoka i Zapada", koji je pokušao da u novoj muzičkoj formi ponudi pravoslavni sadržaj. Ne ulazeći ovde u uspešnost ovog projekta, važno je primetiti da je jedna takva inicijativa ozbiljno uzdrmala onu ideologiju koja je smatrala da neprikosnoveno vlada rokenrolom.

No, interesovanje za ovu temu u našoj Crkvi nije slučajno. Za to ima više neobično dragocenih razloga.

Prvo, veliki broj mladih ljudi koji danas čine Crkvu potiče iz rokenrol sveta. Da li je slučajno da su baš te duše tragale i došle do crkvenih dveri? U tom smislu, vredelo bi uraditi analizu šta su, u najvećem procentu, kao muziku slušali današnji novoobraćenici u našim hramovima.

Drugo, ono najbolje u rokenrolu jeste njegova nepomirenost sa običnim odgovorima na najvažnija životna pitanja i traganje do kraja za konačnim rešenjima. U tom tragalaštvu leži i put propasti kojim su mnogi otišli, ali i put izlaska u pravoslavnu veru i život ka čemu mnogi hode.

Najzad, nekoliko naših manastira danas su mesta za lečenje bolesnika koji zavise od droge. Više niko ozbiljan ne spori da bez nalaženja duhovnog uporišta i zajednice ljubavi ovu bolest gotovo da nije moguće savladati.


JEDNO LIČNO SVEDOČANSTVO

Povod za pisanje ovog teksta je knjiga "Bog i rokenrol", koja se sa blagoslovom Njegovog Preosveštenstva Episkopa raško-prizrenskog dr Artemija nedavno pojavila u izdanju manastira Crna Reka. U knjizi su data, kako je već u podnaslovu rečeno, "sećanja i izvodi iz dnevnika jednog monaha o njegovom voljenom i najboljem prijatelju iz mladosti, pokojnom slikaru Dušanu Gerziću Geri, i još ponešto o Bogu, duši, Crkvi, savremenoj umetnosti i današnjem vremenu". Do sada najbolju recenziju ove knjige dao je Aleksandar Marić, pesnik iz Kraljeva: "Pred nama je knjiga svedočenja o uzletu i stradanju rokenrol generacije. To je priča iz ugla neposrednog učesnika dešavanja u umetničkim krugovima osamdesetih i početka devedesetih. Ova knjiga je i javna ispovest i podseća na prva vremena hrišćanstva, kada su se vernici javno ispovedali pred Crkvom. Ona je vraćanje duga i revnovanje za više darove i oprost grehova čitave generacije postradale u bezdanima narkomanije. Ova knjiga je i sozercanje životnih pitanja umetnika i smisla same umetnosti. Ona daje i mnoge odgovore i praktične savete kako se odupreti veštačkim stimulansima i na ključnim mestima i raskršćima tema daje molitve snažne poetike i pune iskrenosti u obraćanju Bogu. Ova knjiga je i album slika koji oslikava modernu umetnost koja je stvarana pod uticajem palih duhovnih sila i daje svakoj pandan u ikonografskom predstavljanju Gospoda Hrista i Bogorodice, preko Svetih ratnika, do Anđela, dolaska Gospodnjeg i, naravno, Pantokratora - Gospoda našeg Svedržitelja Isusa Hrista. Ova knjiga je i istorija mikro sredine koju je zadesila makro tragedija. Ova knjiga je i pobuna kulture života protiv kulture smrti. Ona je i veliki znak uzvika za nove generacije koje su krenule istim dušegubnim putem ili to tek nameravaju.

Dve su, potcrtali bismo, posebne vrednosti ove knjige. Svako njeno poglavlje završava se molitvom za sve one koji lutaše i još lutaju svetom rokenrola, u velikim duševnim lomovima i bez jasnog oslonca u smislu života. Ova dirljiva molitvena sećanja na sebe nekadašnjeg, svoje prijatelje i sve mlade ljude donose knjizi jednu iskrenu notu hrišćanske ljubavi i brige za spasenje bližnjih, što nam danas često nedostaje. Pisano štivo ne bi bilo dovoljno sugestivno da nije likovnih ilustracija knjige koje nedvosmisleno svedoče o dva duha ovog sveta: deformisanim, pocepanim i nakaznim likovima palih anđela i ikoničnim predstavama Boga i Božjih svetitelja. Frensis Bejkon, Pablo Pikaso, Radovan Hiršl i njihov srpski učenik Dušan Gerzić naspram Andreja Rubljova, Teofana Grka i drugih, nepoznatih ikonopisaca najlepših pravoslavnih fresaka. Ko ne razume tekst, razumeće sliku.

Ova knjiga nije teoretisanje nekoga ko ima nešto protiv rokenrola. Ona dolazi iz samog srca jedne ljudske sudbine koja je taj put do kraja prošla, osetila na svojo koži njegovu laž i stajala pred samoubistvom. Poput Prepodobnog Serafima Rouza, najvećeg američkog podvižnika 20. veka, i ovaj srpski monah prošao je sva beogradska i njujorška iskušenja i bio izbavljen Božjim promislom da o svemu tome posvedoči novim generacijama. I nikakvoj teoriji se ne može više verovati od ove ispovesti o čitavoj jednog generaciji beogradske omladine iz dobrostojećih komunističkih porodica, uglavnom razvedenih roditelja, koja je probala sve ne nalazeći ništa, izuzev duhovne i fizičke smrti.

Knjiga opominje na ozbiljno shvatanje rokenrola. Još jednom: ne kao muzike i prolazne tinejdžerske mode, koji ne moraju biti sporni, već kao načina života koji nastoji ili samo da promoviše sjaj i bedu telesnog čoveka, ili da glumi duhovna traganja koja se prečesto ispostave kao putevi bez povratka.
 

Tekst: Boško Obradović

Pravoslavlje
Sva prava zadržana. Adresa ovog teksta:
http://www.pravoslavlje.org.yu/broj/939/tekst/kultura-rokenrola-i-droga/
3767  MUZIČKA ČITAONICA / Muzičke teme / Slavoljub Todorović — Pevaju najbolji poslato: Februar 06, 2011, 08:30:37 pm
*
EMISIJE U KOJOJ VODITELJI PEVUŠE


PEVAJU NAJBOLJI

Na našim televizijama sve je manje dobre narodne muzike i lepog pevanja. Važniji je izgled i stas nego glas... Obično se pevaju pesme mimo naroda i cilj je samo doći do novca. Pod devizom "bolje da ljulja nego da žulja" pojavljuju se "zvezde" i "zvezdice" u raznim emisijama i na koncertima. Više "nogatanje" nego pevanje demantuje onu maksimu "ko peva zlo ne misli" jer je mnogi nazovipevači ili zabavljači to zloupotrebiše.

Ipak dve emisije, dve naše televizije RTS i BK, demantuju zablude o pevanju i doprinose povratku pravih vrednosti. Jedna od najgledanijih emisija RTS-a, "Jedna pesma, jedna želja" — proslavila je prošle godine dvestoto emitovanje. Kroz nju su prošli svi pevači koji nešto znače na našoj muzičkoj sceni. Preko leta karavan RTS putuje kroz Srbiju, priređujući koncerte na trgovima, uz orkestar Miše Mijatovića. Kad mogu, pojavljuju se sa svojim orkestrima Branimir Ćokić i Ljubiša Pavković.

Od pevača pomenimo neke velikane poput: Lepa Lukić, Miroslav Ilić, Merima Njegomir, Šaban Šaulić, Usnija Redžepova, Marinko Rokvić, Snežana Đurišić, Radoša Uroćević, Vera Matović, Dragan Živković Tozovac, Gordana Lazarević, Staniša Stošić, Vesna Zmijanac, Nedeljko Bilkić, Biljana Jevtić, Ana Bekuta... Uz sjajni voditeljski par — Nataša Ilić i Višeslav Petković, ljubiteljima izvornog narodnog melosa, garantovano je uživanje pored TV.

I druga emisija "Od bisera grana" voditelja Vanje Bulića već godinama čuva vrednosti i doprinosi da se ne otrgnu od zaborava stare dobre pesme — lepo pevanje, lagano za merak... U lepom muzičkom zanosu i voditelj Vanja zapeva... Tako u emisiji od 14. januara uz goste Senu, "Korene", braću Bajić...

Kada su u pitanju "Koreni", njihovi nastupi na koncertima ili televiziji kao u već pomenutoj emisiji predstavljaju događaj devojaka i mladih ljudi koji od srca pevaju... primer "Još litar jedan dobrog vina..." i druge pesme prosto plene i potvrđuju da muzika oplemenjuje srca. Muzika je Božji dar...

Zato — hvala Udruženju "Koreni". Hvala Televiziji. To je... narodna. Hvala i gospođi Neni Kunijević koja se, poput "poslednjeg Mohikanca" borila i izborila za tretman narodne muzike. Doduše u redakciji Nene Kunijević, kako je sama javno rekla, postoje urednici koji sumnjaju u autentičnost pisama u kojima gledaoci hvale emisije narodne muzike. Autor ovih redova svoje priloge i ovaj potpisuje punim imenom i prezimenom.


Slavoljub Ž. Todorović, Mladenovac
3768  MUZIČKA ČITAONICA / Muzičke teme / Slavoljub Todorović — Više stas nego glas poslato: Februar 06, 2011, 08:25:48 pm
*

VIŠE STAS NEGO GLAS

Srbi su po prirodi vesela i muzikalna nacija. Za igru, pesmu i veselje lakše se nalaze razlozi nego za rešenja naših mnogobrojnih problema. Što reče pesnik, "manastiri i krivo gudalo, to je srpski narod održalo", još da dodamo i gusle javorove, setimo se Filipa Višnjića... A naš narod kaže "peva k'o slavuj..."ili "ko peva zlo ne misli". Imati glas je dar Božji.

Mi jesmo muzikalna nacija, ali ove stare dobre maksime, uz onu izrečenu za sva vremena "Pesma nas je održala, njojzi hvala". Ali, kome danas "hvala", kad sve ove velike misli nigde tako nisu zloupotrebljene kao u muzici. Ako bismo se ozbiljno zapitali šta se radi na našoj estradi, može se ukratko reći: ništa novo, uz "nogatanje" folk "zvezda" i "zvezdica", jer nije važan glas koliko stas... Bolje da ljulja, nego da žulja.

FOLK FOLIRANJE

Pod etiketom narodne muzike nudi nam se folk-foliranje, turbo-folk-"srpske pesme ni za lek, a dobro došli u 21. vek" — što reče M. Popović Zahar. Uz nogatanje i ubijanje, pa i zavijanje, skikanje. Konkretno rečeno: skrnavljenje srpske narodne muzike i kulture - što vodi ka duhovnom ponoru. Muziku koja nije sa našeg podneblja, u kojoj se ciči, skiči i zavija nametnuli su neki "pametnjakovići" kao novokomponovanu "narodnu" muziku.

Kroz razne medijske emisije propagandnog tipa kao "Grand šou" TV Pink, u stilu — narod to hoće i traži. To su pesme mimo naroda. Važno je samo doći do novca. Sve ostalo je nebitno. To nije folk. To je "fol" - kičeraj i šund. Legendarni šumadijski "slavuj" Miroslav Ilić, koji nedavno proslavi u Centru "Sava" (30 godina muzičkog rada i stvaralaštva, ili pesnik, sa sela živa legenda), i Dobrica Erić, Miroslavu Iliću napisao tekst za prvu pesmu "Devojka iz grada" — potvrdili bi ove navode.

Takođe i Bora Dugić, koji se prosto "igra" sa frulom i Miša Mijatović sa svojim orkestrom koji su bili gosti Miroslava Ilića, i tako uveličali jednu dugu i uspešnu karijeru, koja traje. I tako treba raditi i stvarati, a kič je životni saputnik savremenog čoveka i ima ga na svakom koraku. Ne možemo ga preskočiti pa čak da se trudimo da kroz život idemo zatvorenih očiju. Mnogi tvrde da se danas bez kiča ne može.

U muzici postoje različiti ukusi, i o njima se ne raspravlja. Ali ovde se radi o nečem drugom, vreme je svedok vrednosti, ono što je dobro ostaje i — traje. Kao muzička remek-dela, za sva vremena. Svaki dobar muzičar, pevač teži da ostvari nešto trajno. Sećanje, kao i Vida Pavlović, "Ostala je pesma moja". Ili nekrunisana "kraljica" srpske pesme Lepa Lukić, danas Merima Njegomir, te Cune, Toza, Staniša koji su mnogo zadužili našu muziku i kulturu.

...Nove godine su se nekad slavile uz maestralni repertoar melodija i sjajne izvođače. Pevale su se i kič i nekič kompozicije — pesme. Tada se znalo da su do ponoći nastupali solisti koji su izvodili laganije klasične melodije, a od ponoći su na scenu stupali oni koji pevaju pesme za "pod sto" i za "na sto".

PROMENI PROGRAM

Danas rasporeda više nema, a na marginu su potisnuti školovani glasovi. Prevagnuli su uporniji. Ima onih koji se bave muzikom iz ljubavi i onih koji to rade zbog biznisa i novca. Gledamo te programe u kojima su izmešani Mulen-ruž i harmonika. Čovek poželi da je u toku. Jednom je neka od tih "zvezdica" iz istog lonca rekla-ne moraš da gledaš, promeni kanal! To nije rešenje.

Neko će se jednom upitati — gde sam to ja, kako to da nemam više osećaj za lepo. Pitanje na šta će ličiti naša omladina koja sada ima između 15 i 23 godine. Naš mladi svet je izabrao liniju manjeg otpora. Šta će sa njima biti za 10 godina, kako će oni da čuju svet, šapat vetra kada nemaju osnovni odnos prema današnjoj muzici koja je uvredljiva.


Slavoljub Ž. Todorović
Mladenovac
3769  MUZIČKA ČITAONICA / Muzičke teme / Vojislav Simić — Srbi se kasno setili pravoslavlja poslato: Februar 06, 2011, 08:19:20 pm
*

SRBI SE KASNO SETILI PRAVOSLAVLJA


U Titovoj Jugoslaviji Srbi su se trudili da budu što bolji Jugosloveni, a što gori Srbi. Hrvati su svoj jezik zvali hrvatski, a mi svoj srpskohrvatski. I pridev srpski je trebalo izbegavati, da ne uvredimo druge narode. Srpska duhovna muzika, sem u velikim crkvama, izvodi se tek od sredine sedamdesetih, dok smo pre toga interpretirali kantate i oratorijume katoličke i protestantske muzike.

Naše patriotske pesme iz prošlih ratova, svirane čak i 1945, nestale su s repertoara kao — opasne. Teško onom ko bi u kafani naručio "Marš na Drinu", inače uvršten u sve pesmarice. Moglo se dopasti i zatvora, iako nijedna od tih pesama nikad nije zvanično zabranjena. Na Pravoslavnu novu godinu kafane su zatvarane u 23 časa, da bi se sprečila proslava. Mada je film "Marš na Drinu" snimljen 1964, te godine, kad je trebalo proslaviti Cersku bitku, ali ni 1968, na godišnjicu proboja Solunskog fronta, niti deset godina kasnije, dozvola za proslavu nije dobijena.

Preuzeo sam 1986. hor seniora KUD "Branko Krsmanović". Počeli smo s evergrin muzikom i crnačkim duhovnim pesmama, ali smo dve godine kasnije rešili da obeležimo 70 godina od kraja Prvog svetskog rata. Koncert na Kolarcu, organizovan s Društvom za očuvanje spomenika srpskim ratnicima 1912—1918, bio je prava senzacija. Došao je ceo stari Beograd, koji je prvi put posle 40 godina čuo pesmu "Oj, Srbijo, mila mati", kojom smo počeli nastup. Cela sala je ustala na noge, a mnogi su i plakali. Izveli smo i već zaboravljene pesme: "Hej, trubaču", "Rado ide Srbin u vojnike", "Srpkinja", zatim one sa Solunskog fronta "Kreće se lađa francuska" ili "Tamo daleko", te dve čuvene savezničke "It’s a long way to Tipperary" i "Madelaine". Bilo je jako dirljivo i predsednik Društva starih srpskih ratnika g. Tošić predao mi je orden u znak zahvalnosti.

Kasnije smo program, koji je vodio Dušan Jakšić, dopunili recitacijama i pričama iz Prvog svetskog rata. Pored hora i orkestra "Branka Krsmanovića", pevali su Cune Gojković i Bane Simonović, učestvovali glumci Petar Bogićević i Lepomir Ivković. Ti nastupi su u celoj Srbiji imali ogroman uspeh. No, 1989. zavladala je euforija nacionalizma i pravoslavlja, što je Milošević i želeo. Patriotizam je u Srbiji postao profesija i kad su svi počeli da se utrkuju ko će biti bolji Srbin, mi smo se vratili evergrinu, ne želeći da učestvujemo u obmani naroda. Ipak smo, za inat režimu, novembra 1990. otpevali, prvi put javno, staru srpsku himnu "Bože, pravde".

Počeo je rat i znali smo da će se to loše završiti po nas. Oktobra 1991. zamoljeni smo da sviramo rodoljubive pesme u Ćupriji, za godišnjicu oslobođenja grada. Prvo sam odbio, ali na molbu starih ratnika prihvatio sam poziv, uz uslov da nam organizuju i koncert duhovne muzike u manastiru Ravanici. Pred nastup u Ćupriji, došao je ministar policije Radmilo Bogdanović i tražio da koncert počnemo sa "Hej, Sloveni", a ne "Bože, pravde". Odbio sam zahtev rekavši da smo njegovu himnu — zaboravili.

Nakon "Bože, pravde", na binu je izašao Lepomir Ivković u seljačkom odelu i, onako kršan, povikao: "Pomoz Bog, braćo", ali se odgovor jedva čuo. Na primedbu da ne čuje dobro otpozdrav, dvadesetak njih je kroz zube procedilo: "Bog ti pomogao". Shvatili smo našu zabludu: u sali su prvoborci koji su očekivali pesme na koje su već 40 godina navikli. Kad je glumac Petar Bogićević odrecitovao poznati govoro majora Gavrilovića u odbrani Beograda 1915, koji se završava: "Živeo kralj, živela Srbija", iz sale se čulo glasno negodovanje. Posetioci su verovatno mislili da im se podsmevamo, jer je do juče glorifikovan Tito, a sada opet kralj. Koncert se ipak dobro završio, "Maršem na Drinu", koji je doživeo ovacije.

Kad smo krenuli u Dom JNA na ručak, prolazeći pored spomenika starim srpskim ratnicima, zastali smo i otpevali "Njest Svajat" iz Mokranjčevog "Opela". U restoranu nas niko nije ni dočekao ni pozdravio. U gornjem delu stola zvaničnici su već jeli i pili. Nisu nas ni pogledali, očigledno uvređeni što nismo izveli program koji su očekivali i što smo pevali pred spomenikom starim ratnicima, a ne onom posvećenom borcima NOR-a. Posle ručka smo izvadili instrumente i počeli da pevamo za svoju dušu. Rukovodioci su nam prišli da pevaju s nama. Kad je raspoloženje počelo da raste, namerno sam prekinuo pevanje, rekavši da idemo u Ravanicu i pozvao sve prisutne da dođu tamo. Zgledali su se, ali svi su pošli.

Na ulazu u manastir sačekao nas je šumadijski vladika Sava. Uživao sam gledajući stare komuniste kako mu ljube ruku, koju im je on vešto poturao. Koncert je bio za pamćenje. Pevali smo duhovne pesme Mokranjca, Marinkovića i Hristića, a glumac Momić Bradić je nad ćivotom kneza Lazara recitovao Jefimijinu odu knezu. U crkvi je bilo polumračno i zvuci hora su se razlivali po njoj, sveci su nas gledali sa fresaka, i osećao se dah srednjovekovne vizantijske mistike. Posle koncerta, igumanija nas je poslužila rakijom, hladnom vodom i slatkim od dunja. Ubrzo smo zaboravili koncert u Ćupriji.


Vojislav Simić
3770  MUZIČKA ČITAONICA / Muzičke teme / Stevan Tonković Pipuš — Lice i naličje folklora poslato: Februar 06, 2011, 08:05:59 pm
*

LICE I NALIČJE FOLKLORA


U medijima, a posebno u šemama TV programa je relativno mali broj tekstova i emisija koje su posvećene narodnom stvaralaštvu. Kada se tako nešto i dešava, često se može postaviti pitanje da li su to vrednosti koje zaista možemo pripisati folklornom stvaralaštvu? Pogotovo je to pitanje aktuelno, kada su u pitanju narodne igre.

Izvesno je da se pod plaštom narodnih igara često kriju igre koje u većini svojih segmenata to nisu, počev od samih igračkih elemenata (koraka), muzičke pratnje, sastava orkestra, delova, pa čak i kompletne nošnje....

Uzroci ovakvih pojava su višestruki. Svakako da je jedan od osnovnih, to što u TV kućama ima vrlo malo stručnog kadra, koji je u stanju raspoznati prave vrednosti od onih drugih. To nije nikakvo čudo, jer je kadrove za ovakvu vrstu delatnosti vrlo teško naći. Ako želimo zaista sačuvati kulturno nasleđe, mora se hitno intervenisati.

Podsetimo se samo kako je veliki uticaj medija, a pogotovo televizije na prosečnog gledaoca. Tom uticaju vrlo često podleđu i oni koji se bave prenošenjem narodnih igara, pesama i običaja na sceni. Izuzetak u tome nisu čak ni vrhunski stručnjaci ove oblasti.

Konkretan primer, koji dokazuje ovu tvrdnju su koreografije bunjevačkih narodnih igara, koji se igraju na sceni širom Hrvatske, a sve pod uticajem jednog snimka o kojem će ovde biti reči. Posebna je priča to, što je ovaj snimak bio putokaz svima, sve do 1966. godine, odnosno do prve Međunarodne smotre folklora u Zagrebu. Da se ne zavaravamo, ni Vojvodina nije bolja što se tiče prezentacije ovih igara. Navedimo samo podatak da se tek 1979. godine pojavila prva koreografija bunjevačkih igara izvedena na zvaničnoj smotri "Rumskog festivala", koju je postavio Bunjevac1. Sve do te godine na scenama raznih smotri i festivala su mogle videti koreografije autora iz Budimpešte, Beograda, Zagreba, Zrenjanina, Pančeva...., koji ne samo da nisu bili Bunjevci, nego neki od njih nikada nisu vršili ni istraživanje ovih igara na terenu.

Interesovanje koje vlada u krugu ljubitelja folklora po pitanju bunjevačkih narodnih igara, te otkrića do kojih sam došao tokom istraživanja objavljenih u Tavankutu u Subotici, a najviše želja da istina o segmentu bunjevačkog folklora, izađe na videlo, daje mi pravo i slobodu da na ovaj način uputim apel ne samo onima koji su vezani za bunjevačko, nego i za svekoliko narodno stvaralaštvo.

Neposredni povod za istraživanje je video snimak "Bunjevačkog momačkog kola" koji datira iz davne 1948. godine.

Maltene svim ljubiteljima narodnih igara su poznate bunjevačke igre, koje su predstavljale, a i danas predstavljaju izazov kako za izvođače, tako i za koreografe. Činjenica je da su to tehnički ubedljivo ako ne najzahtevnije, a ono u samom vrhu tehničke briljantnosti narodnih igara uopšte. Zbog toga su veoma retki ansambli koji mogu da ih prezentuju na pravi način.

Pre nego što pređem na samu srž ovog pisma, moram da podsetim na neka osnovna pravila koja su nepremostiva ako se vrši scenski pristup narodnih igara i običaja. Primarno je svakako istraživanje izvornih oblika istih, koja se sprovode isključivo na terenu. Ako su se igre izgubile na terenu, onda je potrebno koristiti eventualne postojeće zapise: video, audio, notne, kinetografske..., pa ih onda proveriti2 ukoliko ima, a još i danas se mogu naći maltene na svim područijim živi svedoci, koji i ako ne mogu odplesati, barem mogu dati svoj sud o korektnosti igre, nošnje, muzičke pratnje, tekstova etc....

Naredni neizostavni posao je, da se dobro proučena građa prenese na scenu. Ovaj složeni posao zahteva od koreografa, da između ostalog poštuje osnovne scenske zakone, od kojih su neki univerzalni za svaki scenski pristup.

Za razliku od ostalih segmenata buževačkog života, o kojim su napisane desetine dela, narodnim igrama nije posvećeno baš puno pažnje, tako da izuzev zapisa tri igre sestara Janković, na koje se ne može baš puno pouzdati, (o kojima jednom drugom prilikom), sve do 2001.3 godine ne postoje zapisi, a da nisu bazirani na onima koje su zapisale navedene autorke.

Jedan izuzetak ipak postoji. Doduše on nije deskriptivan, nego video, što bi svakako trebalo biti još verodostojnije. Ali,......!

Dugo vremena sam slušao o postojanju misterioznog snimka bunjevačkih igara, gde je vertikala plesača tokom plesa izrazito visoka, gde su igrači (plesači) sa ispasanim košuljama, gde devojke imaju "cveće" u kosi.... Bez obzira na moja nastojanja i uprkos mnogim obećanjima da će mi neko ko poseduje taj snimak omogućiti da ga vidim, prošlo je više od 20 godina dok nisam došao do istog.

Dakle, pomenute 1948. godine, jedan od elitnih režisera dokumentaraca Rudolf Sremec, sa ekipom "Jadran filma" snimio je film pod nazivom "Jugoslovenski narodni plesovi",  koji su trebalo poslužiti, uglavnom jesu, očuvanju plesnih tradicija tadašnje Jugoslavije.

Moto filma je sadržan u najvanoj špici koja za aktere kaže: "Igraju ih sami seljaci, u svojim selima, u svom kraju, u svojim narodnim nošnjama, koje još i danas žive".

Među ostalim snimcima nalazi se snimak citiram: "Momačko kolo" - Subotica.4

I zaista, skoro sve što je rečeno u tom filmu je istina. Neprijatno sam se time iznenadio, a poznajući dobro način plesa i oblačenje Bunjevaca, osetio sam da se tu nešto krije, što sam dužan da otkrijem i razjasnim.

Prvo što mi je bilo sumljivo je bilo to, što je iz snimka jasno vidljivo da je u pitanju koreografija, a ne izvorni ples.

Istovremeno se na prvi pogled zapaža da bunjevačke svile na igračicama "vise".
"Igraći" na igračima prilično slobodno landaraju.
Svaka igračica ima u kosi perle.5
Muškarci na tom snimku imaju ispasane košulje preko pantalona.
U igranju devojaka je izražena vertikala u istoj meri kao kod muškaraca.
Muzička tema "A" odudara od uobičajenognačina sviranja.
Od ukupnog sastava orkestra prepoznao sam tri člana koja su bila aktivna od vremena mojih početaka igranja, sve do polovine sedamdesetih godina u KUDŽ "Bratstvo - Jedinstvo" iz Subotice.

Istraživanjem kod na svu sreću još nekolicine živih aktera, od kojih mi je posebnu pomoć pružila jedna od članica osnivača HKPD "Matija Gubec" iz Tavankuta, - Kata Stipić, koja je živa Legenda Društva, koja je do pre nekoliko godina bila aktivna u Društvu (izuzetno poznata i priznata u krugu stručnjaka za folklor u Vojvodini, a još više u Hrvatskoj), te pronalaženjem tekstova autora u čiju reputaciju i znanje je teško posumljati6, a objavljenih u raznim publikacijama i prilikama, došao sam do sledećih saznanja:

Prvu konstataciju da je u pitanju koreografija potkrepljujem činjenicama da je postavka trojki koje su igrale "Momačko kolo" (ispravno je "Bunjevačko momačko kolo"), urađena na tipičan scenski nastup, gde je jedna od trojki uvek izlazila u prvi plan. Takođe je evidentno da je tokom igre formirana zvezda, što na terenu nikad nije slučaj.7

Sledeća stvar koja nikako ne pristoji izvornom načinu oblačenja je to što su igračice bile obučene veoma "usko". Naime devojke su oblačile i do devet podsuknja da bi gornja suknja što lepše i šire stajala, što ovde sigurno nije slučaj. Iz iskustva znam da ove igračice nisu mogle imati više od dve podsuknje, a minimum za scenu, pod uslovom da su znalački uštirkane i obučene je barem tri, dok se na terenu taj broj kreće od četiri naviše.

Kada se vezuju "igrači" pravilo je da se oni postavljaju sa desne strane igračice, a ovde su postavljeni u zavisnosti od toga sa koje strane igrača se nalazi igrač. Ovo takođe govori o tome da nisu u pitanju "...seljaci, ....... u svojim narodnim nošnjama, ....".

Istovremeno su "mašne" tako vezane da padaju zajedno sa krajevima, što ne sme biti slučaj.

O ukrasima u kosi pogledati belešku br.4

Izvesno je da bunjevačke igre nisu tipa ukrajinskog horovoda, te da postoje određena vertikalna gibanja, naročito kod igrača za vreme pojedinih elemenata iskvrcavanja. Igračice imaju vertikalnu izraženu samo utoliko, koliko je potrebno za "cupkanje", a niukom slučaju skakutanje, što je uočljivo na ovom snimku.

Muzička tema "A" je u svom drugom delu muzičkog pitanja i odgovara uproštena, ali je prihvatljiva, mada nije preporučljiva ukoliko želimo dati pun muzički pečat bunjevačkih igara.

Sve ovo uslovilo je da su mnogi autori po ugledu na ovde viđeno, postavili koreografije bunjevačkih narodnih igara, ili plagijate istih, a u boljem slučaju dali svoje viđenje bunjevačkih narodnih igara. No, ni jedni ni drugi nisu proveravali detalje na terenu, počev od plesnih elemenata, oglavlja, delova nošnje, kao i njihovog načina oblačenja.

Postavlja se pitanje koga sad kriviti za neprocenjivu štetu koje je ovaj snimak naneo bunjevačkom folkloru?

Iako se snimak nalazi na sajtu "Matije Gubeca" iz Tavan kuta, izvesno je da oni nisu izvođači ove koreografije. Na osnovu dokaza pribavljanih tokom istraživanja od (na svu sreću), još nekolicine živih aktera iz tog vremena, kao i zapisa, fotografija, te obavljenih publikacija došao sam do nesumljivog zaključka da je izvođač tadašnje KUDŽ "Bratstvo-Jedinstvo."8 Prava istina, kao da obilazi aktere ovog snimka. Jedini, koji ga nisu snimli ("Matija Gubec" iz Tavankuta ga prisvaja i postavlja na svoj sajt, a oni koji su učestvovali u snimanju, uprkos neoborivim činjenicama da su to bili oni (KUDŽ Bratstvo-Jedinstvo, Subotica), uporno beže od snimka, verovatno se stideći grešaka svojih prethodnika.

Obzirom da mi nije namera, barem u ovom obraćanju osuđivati bilo koga, nego samo izneti čistu, nepatvorenu istinu, neka ostane na ovome:

Bunjevci NIKADA nisu imali ispasane košulje kada su bili u "čakširama" (pantalonama).

Bunjevke NIKADA nisu izvodile nikakve plesne elemente u kojima je bilo poskakivanja, skakanje ili iskvrcavanje.

Verovali ili ne, bunjevačke igre su samo jedna kap u moru narodnih igara koje često viđamo u raznim scenskim prikazima narodnih igara kao što su smotre, koncerti, TV snimci..., koje ponekad nemaju ni slovo N od NARODNOG. No, neka svako brine za čistoću svog dvorišta. U mojem ima još puno toga da se radi, a bez pomoći ljudi dobre volje, koji su mi ovom prilikom pomogli, teško da ga mogu očistiti.


____________________

01 Čak su i subotička društva igrale koreografije autora koji nisu bili Bunjevci. Izuzetak je nekoliko autora koreografija u OKUD "Mladost" Subotica. No, one nisu učestvovale na smotrama, nego su bile postavljene po političkom "ključu", jer se u to vreme tako moralo. Kasnije su skinute sa repertoara.

02 Čudi me da je veliki broj folklornih grupa uvrstio u program bunjevačke narodne igre bez ikakvih provera na terenu, kad je poznato da u sistemu istraživanja, nije dovoljan jedan kazivač, ili izvor, zbog subjektivnosti od koje niko nije "operisan", nego se naprotiv podrazumeva, da svaki segment istraživanja, pre nego što možemo utvrditi da je istinit, mora imati barem nekoliko izvora koji potvrđuju onaj do kojeg smo prvo došli.

03 Stevan Tonković - Pipuš: "Dragulji bunjevačke riznice" - zapis 10 bunjevačkih narodnih igara, (deskriptivo i koreografski), sa opisom običaja, nošnje, muzičke pratnje, muz. aranžmana....)

04 prim.: nelogično je, ako je snimljnjno u Tavankutu da tako i ne piše, jer se na ostalim snimcima istog filma navodi stvarno mesto snimanja, bez obzira koliko je ono po veličini, a Tavankut je veći od dosta takvih mesta sa filma.

05 Ukrasi u kosi kod Bunjevaka su bili mogući samo u dva slučaja. Prvi je bio u svatovima, gde su samo "jenge"  mogle imati perlice kao što su na dotičnom snimku (veće od uobičajnih), a ostale "divojke" skromnije i manje od prvih. Drugi slučaj je bio za vreme dužijance. U tom slučaju perlice su se radile od klasja.

06 korišćeni materijal i kazivanja:
- Uprava KUD "Matija Gubec" Tavankut/ Ive Prćić-gospodar Prikaz rada Društva1946-1969/ Subotica 1969
- Pavo Bačić: Pero Tumbas Hajo umetnik tamburice/1969
- kazivanja: Kate Stipić Tavankut, Subotica
- pismo dr. Ivana Ivančana Molve /1999.

07 Jedno od mogućih rešenja kretanja na sceni može biti i one koje je viđeno na snimku. Ako je 3 trojke onda je trokraka, 4 trojke-križ, je 5 trojki-petokraka. U svakom slučaju nije izvorni oblik kretanja po prostoru.

08 Ovde se postavlja pitanje moralnost u smislu prisvajanja tuđih dela, a isto tako i nebrige oko sopstvene arhive pojedinih folklornih asocijacija, što je posebna tema.


Piše: Stevan Tonković Pipuš
http://www.folklorsrbija.org/FS_Tekstovi_Lice_I_Nalicje_Folklora.html
3771  MUZIČKA ČITAONICA / Muzička dešavanja, zanimljivosti i ličnosti / Danijela Kljajić — Stihovi kraj fjordova poslato: Februar 06, 2011, 07:57:51 pm
**
PESMA "KUĆERAK U SREMU" VLADE KANIĆA VIŠE OD DVE DECENIJE ŽIVI KAO NARODNA


STIHOVI KRAJ FJORDOVA

Pesmu o vinogrodu, mladosti i roditeljskom domu Konić osmislio u dalekoj Norveškoj

IMA jedan kućerak u Sremu, ali, taj kućerak... više nije moj. Peva se po čardama, uz špricer. U Skadarliji, za turiste. Na svadbama. Slikari ga slikaju. Onako, iz glave. Dve kafane nazvane su po njemu. U okolini Iriga već četvoricu sahranili uz "Kućerak". Bez popa. Samo uz tambure. Narod ga, eto, prisvojio. Otkačio se, zaživeo svoj život i — postao narodna pesma.

Uz "Kućerak",
Norvežane naučio da pevaju i
"Ko te ima, taj te nema"

Ovako, ekskluzivno za "Novosti", o svojoj pesmi "Kućerak u Sremu". 21 godinu posle njenog nastanka pripoveda Vlada Kanić, građevinski inženjer, kantautor i, kako sam voli da kaže, neizlečivi nostalgičar, koji u NorveškoJ živi pune tri decenije.

— Posle pesme na "Beogradskom proleću" 1967. godine, sa svojim orkestrom "Mediteran" krenuo sam u Skandinaviju (1968), na "kraću vdšeju". a ostao do danas. U međuvremenu, završio sam studije građevine, osnovao porodicu, radio kao iženjer do pre tri godpne. A sve to vreme, vraćao sam se starim mirisima detinjstva, parkovima, očevom vinogradu — kao da otvara dnevnik uspomena naš sagovornik.

Taj san, usanjan u dubokim vodama norveških fjordova i u ledenim, belim noćima severa, obrvan žudnjom za dalekim Dunavom i ljubavlju prema ravnici, Kanić je 1986. godine pretočno u pesmu "Kućerak u Sremu", koja je kod nas vremenom prihvaćena kao narodna.

— Neka tako i ostane, ako treba. To je pesma o vinogradu moga oca, o sećanju na mladost i roditeljski dom, o nostalgiji, koja vam je najjača veza sa zavicajem. Ali, to je i pesma za moj narod, onaj sa kojim sam živeo tu i onaj koji sada srećem kada dođem iz Stavangera — priča Vlada.

Iako za muziku voli da kaže da mu je poluprofesija, vratio joj se na velika vrata, sa dva CD-a, na srpskom i norveškom jeziku, ponosan što je nepristupačne Skanpdinavce naučio da shvate naše melodije i osete suptilnu slovensku dušu.

— Romske i ruske pesme prepevao sam na norveški jezik i objavio ih 2000. godine, a u pripremi je CD na kome ćemo uz "Kućerak" na norveškom ispevati i pesmu "Ko te ima, taj te nema" — kaže Vlada.

Podsećajući da Norvežani vole da slušaju naše izvorne narodne pesme i etnozvuk, naš sagovornik ne krije da imamo umetnike sa sjajnim muzičkim mogućnostima i da bi to trebalo da bude naša viza za Evropu i svet. Dok slušamo pesme koje je posvetio rodnom Zemunu, koji je nekad pripadao Sremu, Kanić poručuje:

— Možeš zauvek da odeš iz nekog grada koji si voleo, ali taj grad nikada ne može da ode nz tvoje glave. I tvoje duše.


SVOJATANJE
DA je pesma "Kućerak u Sremu", koja počinje sa "Ima jedan kućerak u Sremu", postala kultna, kazuje i podatak da su njeno ime pozajmili razni ljudi u raznim krajevima, već bivše nam zemlje. Vlada Kanić otkriva:

— Najstarija kuća u Sremskim Karlovcima je kafana "Kućerak u Sremu", u Novim Karlovcima, pak, jedna žena, slikar naivac, svoju kolekciju je nazvala po mojoj pesmi. Sa promenjenim tekstom "Kućerak" peva i tamburaški orkestar "Dike" iz Hrvatske, pojedini ga još prisvajaju, stavljaju na svoje albume, mene niko ništa ne pita. Najbitnije je da je ta pesma nastala od srca...

NOVOSTI • Nedelja, 3. jun 2007.
Danijela Kljajić


~ ~ ~


KUĆERAK U SREMU

Ima jedan kućerak u Sremu,
zidan je od blata iz inata,
s pogledom na jablanovo granje
i salonom za plakanje.

Iznad kuće vinograd u bregu,
podrum čuva kuče zvano Đole,
kuma su mu treznili od vina,
pa je Đole sada Đina.

Hej, hej, kad bi srce,
hej, hej, kad bi duša,
hej, hej, kad bi sudba,
vratila me domu mome,
Sremu voljenome.

Znam za jedan kućerak u Sremu,
mladost moja stanuje u njemu,
ostala je sputanih ramena
u pižami od vremena.

Tamo gde se u društvu boema,
pilo s nogu bežalo od žena,
pevalo se najlepše na svetu,
pokraj lampe na buretu.
Ref.

Hej, hoće srce, hej hoće duša,
hej, neda sudba da se vratim domu mome,
Sremu dalekome.


~ ~ ~




Opis: Vlada Kanić je rođen i odrastao u Zemunu. Karijeru je započeo sedamdesetih godina na muzičkom festivalu u Subotici.
Autor je legendarne pesme "Kućerak u Sremu" za koju je napisao tekst i otpevao je 1968. na ploči "Tamburice 5".
Autor: Vlada Kanić
Izdavač: Vojvodina Music
3772  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Mirsada Mirjana Bajraktarević (1951—1976) poslato: Februar 06, 2011, 07:49:35 pm
**


MIRJANA BAJRAKTAREVIĆ — DISKOGRAFIJA


SINGLOVI & ALBUMI


1975. Mirjana Bajraktarević | RTB LP 1388

01. Imala sam drugaricu (R. Graić)
02. Doleteće beli golub (R. Graić)
03. Samo njega sanjam (I. Gavrilović — Đ. Vučić)
04. Ne sećaj se više mene (M. Bajraktarević)
05. Ne zovi me ja ti neću doći (B. Jovanović)
06. Pesma o našoj ljubavi (M. Bajraktarević)
07. Kraj potka bistre vode (narodna)
08. Ah, moj Aljo, crne oči (narodna)
09. Moj zumbule (narodna)
10. Mujo kuje (narodna)
11. Dođi, dođi zeljo moja (R. Graić)
12. Moj delija (R. Graić)
Numere 01, 02, 03, 04, 05 i 06 uz pratnju ansambla Bokija Miloševića
Numere 07, 08, 09, 10, 11 i 12 uz pratnju ansambla Ljubiše Pavkovića



OSTALE PESME

Pamtiš li ljubav
Plave oči "Ilidža" 1971.
Zašto duša pati i boli 1969.
Ah meraka, u večeri rane
Banjaluko vatrom izgorela
Bosno moja
Djevojka sokolu
Evo srcu mom radosti
Nit' ja spavam, nit' ja dremam
Oj javore, javore
Povela je Jelka
Sini jarko sa istoka sunce

... "Kraj potoka bistre vode", jedna je od težih bosanskih sevdalinki. Mirjana je želela da je snimi, ali nije bila sigurna da će moći i da je otpeva. Za jednu ovakvu pesmu potrebno je i posebno raspoloženje. I kada je tokom snimanja u jednom trenutku osetila da je došao taj trenutak, pesma je krenula sama od sebe.
Bobana Veselinović
3773  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Mirsada Mirjana Bajraktarević (1951—1976) poslato: Februar 06, 2011, 07:49:04 pm
**




MIRJANA BAJRAKTAREVIĆ
(Doboj, 1951— Kolari, 10.10.1976)

Mnogi naši pevači imali su sreću da se na početku karijere predstave u najboljem svetlu, da zapevaju melodiju koja je već sutradan postala pravi hit. Manji je broj, naročito u narodnoj muzici, onih pevača koji su najpre skrenuli pažnju na sebe samo bojom glasa i interpretacijom, ali su na pravu pesmu morali da čekaju godinu pa i više.

Ovoj grupi pipada i Mirjana Bajraktarević, koja je na našoj estradi i u svetu ploča debitovala još 1969. godine sa kompozicijom Aleksandra Stepića "Zašto duša pati i boli". Pa iako je ova ploča dostigla srebrni tiraž, iako je Bajraktarevićevoj pomogla da skrene pažnju na sebe, mlada pevačica tek posle sest godina dočekala je svoju pravu šansu.

Bilo je to na "Hit paradi" narodne muzike 1975, kad je publici predstavila kompoziciju Radoslava Graića "Imala sam drugaricu". Već posle nekoliko taktova bilo je jasno da je pravu pesmu zapevao pravi pevač — to je bila vrhunska interpretacija jedne izuzetne kompozicije, kakva odavno nije napisana.

Saradnja između Radoslava Graića i Mirjane Bajraktarević datira odavno, pa je kompozitor dobro upoznao sve glasovne kvalitete pevačice. Tako uspeh melodije "Imala sam drugaricu", koja je zauzela počasno mesto na Mirinoj prvoj LP ploči, nije ni malo slučajan. Zato za ovu melodiju možemo slobodno reći da je najbolja u ovogodišnjoj produkciji, a Mirjana Bajraktarević apsolutno pevač 1975...

Želela je da se predstavi u najboljem svetlu i Mirjana Bajraktarević je to u potpunosti uspela. Sazrevala je polako, nije hitala na uspeh preko noći, jer takav meteorski uspeh ne mora da bude siguran...


Piše: Bobana Veselinović, 1975.

* * *

Na autoputu Beograd — Niš, kod mesta Kolari, 10.10.1976. su u istim kolima, žureći na koncert, tragično nastradale sestre Mirjana (Mirsada) Bajraktarević i Silvana (Zilha) Armenulić, kao i majstor violine Miodrag Jašarević, šef Narodnog orkestra RTB koji je te noći vozio Silvanin auto.
Sahranjene su na Novom groblju u Beogradu.

[Postavljeno 15.10.2007]
3774  MUZIČKA ČITAONICA / Feljtoni / Saša Janoš — Istorija radijskog pevanja narodne muzike... poslato: Februar 06, 2011, 05:55:55 pm
*
ISTORIJA RADIJSKOG PEVANJA NARODNE MUZIKE OD 1935. DO 1975. GODINE — XII


KOMERCIJALIZACIJA NARODNE MUZIKE I ODUMIRANJE RADIO-PEVANJA

Kao početak nestajanja klasičnog radio-pevanja uzima se vreme nakon smrti Vlastimira Pavlovića Carevca 1965. godine, kada muzički tokovi kreću u drugom pravcu. Skidanjem makedonskih, slovenačkih i dalmatinskih pesama s programa Radio Beograda i repertoar za pevače je smanjen. U emisijama narodne muzike počinju da se pojavljuju nove, to jest komponovane narodne pesme s gramofonskih ploča, a sve manje se obraća pažnja na izražajnost, glas i samo pevanje. Orkestri, da bi opstali, počinju da se prilagođavaju i prihvataju pevače koje traže organizatori različitih nastupa, bez obzira na to da li su kvalitetni ili ne, sve pod izgovorom da "publika voli baš te pevače". Na taj način stvorena je lažna slika o tome šta narod voli, iza čega se, u stvari, krila ideja da je nastupilo vreme da se "od pesme živi", nasuprot pređašnjem mišljenju radio-pevača da se "za pesmu živi". Glas i pevanje sve češće su samo prateći element novih pevača, koji sve više preuzimaju ulogu i zabavljača, što za radio-pevače, nenaviknute na takav način rada, postaje deprimirajuće i neki od njih se polako povlače iz javnog života. Sve ređe prihvataju pozive i javne nastupe, shvativši da je došlo novo vreme, drugačije od onog kada su glas i interpretacija bili najvažniji aduti jednog pevača i na osnovu čega se procenjivalo da li je neko pevač ili bi to samo želeo da bude. Najsnalažljiviji se prilagođavaju i pokušavaju da zadrže prave vrednosti umetničkog izraza, dok se oni manje snalažljivi nadaju da je to samo prolazan talas i čekaju da prođe, ali uzalud. Posledice tog stava i danas su vidljive, što je uslovilo da ima sve manje pravih i dobrih pevača koji ne mogu da dođu do izražaja od novokomponovanog primitivizma. I dok se nekada pesma slušala, danas se sve više gleda.

Pedesetih i šezdesetih godina koncerti narodne muzike priređivani su na Kolarčevom narodnom univerzitetu, jedinom mestu gde je publika imala priliku da uživo sluša pevače Radio Beograda i goste iz drugih gradova tadašnje Jugoslavije. Koncerti su bili osmišljeni kao nastup više pevača odabranih prema koncepciji koncerta, koja se zasnivala na ravnomernoj zastupljenosti melosa uglavnom iz svih krajeva SFRJ. Zatim se otvara i Dom sindikata, a počinju da se organizuju i solistički koncerti, što je zahtevalo da pevači budu i šoumeni kako se publika ne bi dosađivala. Takvoj promeni mnogo je doprineo i PGP RTB, koji je od pevača pravio zvezde i doveo do pravljenja razlike ko je od koga bolji, dok su do tada svi smatrani jednako dobrim. Strogost i krutost muzičkih urednika Radio Beograda takođe su doprineli odumiranju kvalitetnog pevanja, jer se insistiralo na pevanju isključivo izvornih narodnih i gradskih pesama, bez mogućnosti da se u programu čuju i kvalitetne kompozicije u duhu narodnog melosa. To je kod običnih slušalaca izazvalo dosadu i zasićenje istim repertoarom. Kada su s programa skinute narodne pesme u obradi, otvoren je prostor za muziku s gramofonskih ploča.





Posle Carevčeve smrti na Radio su došli Dušica Stefanović-Bilkić, Silvana Armenulić (pravo ime Zilha Barjaktarević), Lepa Lukić (rođena Mušović), Jordan Nikolić, Staniša Stošić i Predrag Živković Tozovac, a početkom sedamdesetih najznačajniji su bili Merima Njegomir (rođena Kurtiš), Ivanka Stefanović, Vera Ivković i Gordana Stojićević. Oni su za Radio snimali trajne snimke narodnih pesama, ali nikada nisu pevali uživo, niti su imali školu i časove pevanja, koji su za vreme Carevca bili obavezni za sve pevače. Rad s interpretatorima nastavio je šef Narodnog orkestra Žarko Milanović. Međutim, sve je to smatrano "starom školom", a novopridošli muzički urednici tom načinu rada nisu pridavali mnogo značaja, što je pevače nateralo da se sve više bave estradnim nastupima i snimanjem gramofonskih ploča. Nastaje trka za nastupe i koncerte i počinje korupcija u muzičkoj produkciji i podilaženje ukusu neobrazovane publike, pod izgovorom da je dosta akademizma i da običan narod treba da se zabavlja. Značajan faktor u svemu bilo je vreme u kome se narod već oporavio od Drugog svetskog rata i želeo je da se zabavi i da im pevači pevaju u kafani za stolom. To do tada nije bila praksa. Opstali su oni koji su bili manje kvalitetni, ali su želeli da se pokažu, dok je pravim radio-pevačima bilo zabranjeno da pevaju u kafanama.

Svako vreme nosi svoje dobre i loše strane. Promene su neminovne, ali uvek moraju biti usmeravane stručno i planirano. Da li su one u vreme sedamdesetih bile takve, videlo se tek kasnije. Narodna pesma uvek je odslikavala vreme u kome je nastala. Postalo je staromodno pevati o ljubavi među šljivama i kukuruzima, jer to nikoga više nije interesovalo. Kompozitori su u traženju aktuelnih tema i melodija otišli toliko daleko da se narodna pesma pretvorila u zabavnu muziku, a tekstovi postali sve prostiji i banalniji. Pojavila bi se poneka pesma koja je imala korene u narodnom folkloru i takve kompozicije su opstale. A onda se 1980. godine pojavila Lepa Brena i tada je narodna muzika doživela svoj veliki krah od koga se ni do danas nije oporavila.


piše: Saša Janoš
http://www.pancevac.eu
3775  MUZIČKA ČITAONICA / Feljtoni / Saša Janoš — Istorija radijskog pevanja narodne muzike... poslato: Februar 06, 2011, 05:55:35 pm
*
ISTORIJA RADIJSKOG PEVANJA NARODNE MUZIKE OD 1935. DO 1975. GODINE — XI


NARODNA PESMA U OBRADI

Tokom niza godina razvoja narodne melodije očuvali su se mnogi narodni stihovi i tako je uspela da se održi veza s iskonskim narodnim izvorima. O tome svedoči i Vuk St. Karadžić: "Različno pjevanje po narodu, očevidno, da sve pjesme nijesu odma, u prvom početku svome, postale onakve kakve su, nego jedan počne i sastavi što, kako on zna, pa poslije, idući od usta do usta, raste i kiti se, a kašto i umaljuje se i kvari, jer kakogod što jedan čovjek ljepše i jasnije govori od drugoga, tako i pjesme pjeva i kazuje". Tako je pesma u jednom momentu postala i "narodna pesma u obradi", što predstavlja pogled nekog pojedinca na način izvođenja narodne pesme. Time je izvođenje pesme formalizovano, bez mogućnosti promene u interpretaciji, kao što se i arije u operi pevaju uvek onako kako ih je kompozitor napisao. Međutim, suština narodne muzike i u nastajanju i u izvođenju zapravo leži u stalnim promenama i potpunoj slobodi da svako može da je peva na svoj način, onako kako zna, ume, voli i želi. Elementi narodne muzičke tradicije razvijali su se naporedo: prvi je bio sakupljanje narodnih melodija, drugi njihova prezentacija, a treći i najstariji narodno izvođenje narodne muzike na terenu. Pesma se obogaćivala improvizacijom; tako su pesme nastajale i nestajale, od jedne su nastajale dve ili su se dve spajale u jednu.

Prve obrade su vezane za rad Radio Rakovice od 1924. do 1926. godine, kada su mahom operski pevači izvodili narodne pesme uz klavirsku pratnju, u harmonizaciji Jovana Frajta (bio je i izdavač notnih materijala), Jovana Srbulja i Petra Konjovića. Od osnivanja Radio Beograda (1929) pa do 1936. godine orkestri su svirali u neorganizovanom haosu, kako bilo i šta bilo, samo da ne bude tišine. S dolaskom Mihajla Vukdragovića za rukovodioca narodne muzike, energično je pokrenuta akcija uvođenja obrađenih narodnih pesama na radio programu, a na prvom konkursu pobedio je kompozitor i muzikolog Ljubomir Bošnjaković, čije su obrade po stilu stvaranja bile prihvatljive, a i danas su sačuvane i aktuelne. Posle Drugog svetskog rata pojava Narodnog orkestra Vlastimira Pavlovića Carevca donela je pravo osveženje u programu Radija, a muzička pratnja dobila je organizovan i kultivisan zvuk, stilski vrlo precizan i bez dodatih folklornih elemenata stranih naroda. Carevac je stilizovao narodnu muziku kombinovano s improvizovanim načinom izvođenja i zato je ona kompozitorski bila malo usmerena, a s druge strane zvučala je potpuno neposredno i prihvatljivo za uho običnog slušaoca.





Đorđe Karaklajić, glavni muzički urednik Radija, 1957. godine osnovao je Veliki narodni orkestar, koji je imao 38 članova. Tada je počelo fabrikovanje obrađenih narodnih pesama, a i danas postoji po nekoliko snimaka iste pesme s istim aranžmanom, ali u interpretaciji različitih pevača, koji nisu smeli da unose emociju, već je bilo neophodno da je otpevaju tačno po notnom zapisu. Obrade su imale veliku podršku svih tadašnjih kompozitora koji su bili angažovani, a finansijske stimulacije na ime autorskih prava bile su vrlo primamljive. Carevčeva interpretacija sve češće je bila skidana s programa i proglašavana primitivnom improvizacijom bez organizovane pratnje, a obrade su nazivane kvalitetnom muzikom. Među tim kompozicijama bilo je i vrlo uspelih, npr. pesme u obradi Stevana Hristića, Ljubomira Bošnjakovića, Milenka Živkovića, Petra Konjovića, kao i obrađena kola Milana Ristića. Usled poplave narodnih pesama u obradi, koje su učinile više zla nego dobra, nastao je veliki sukob između slušalaca i Radija. Postoje čak priče da su ljudi bacali radio-aparat (u to doba retku i skupu stvar) kroz prozor kada bi ih čuli. Kako Radio nije mogao da izdrži da bude u stalnoj opoziciji sa željama slušalaca, obrade su potpuno skinute s programa krajem šezdesetih i stvoren je brisan prostor u koji je uletela novokomponovana narodna muzika s gramofonskih ploča. Treba napomenuti da je produkcija ploča bila i alternativa Radiju; radio-pevači bili su ređe snimani jer je to bilo rezervisano za one pesme i pevače koji nisu zadovoljavali kriterijume Radija i javnog izvođenja, a njihove ploče bile su za individualno slušanje.

Obrade su u početku pevali školovani, operski i solo pevači, ali dobro je bilo to što su ih kasnije izvodili i pevači narodne muzike. Oni su im davali prirodan prizvuk, jer narodna pesma, po svim svojim obeležjima, nije savršenstvo već težnja ka savršenom. Kao što neprirodno zvuči kada opersku ariju peva neškolovan pevač, tako je i kada operski pevači izvode narodnu pesmu. Glas i sluh svakako su najbitniji, ali za operu je potrebna tehnika, dok se narodna pesma peva srcem, i tu niko nije mogao da prevari slušaoce. Uživanje u pevanju, praćenje pevanja i samo pevanje kod čoveka predstavljaju objektivnu umetničku i životnu potrebu, što važi i za zabavu. Prva je potreba za saznanjem muzičkih narodnih umetničkih dostignuća, a druga je svakodnevna potreba za vrstom muzičke zabave izgrađenom po današnjem ukusu. Današnje kompozicije u nazovinarodnom duhu, s primesama stranih melosa, kao muzika za zabavu još su u prodoru i ne treba brinuti za njihovo mesto, ali za mesto narodne muzičke umetnosti u javnosti danas zaista ima mnogo razloga za zabrinutost.


piše: Saša Janoš
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »