Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
3601  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Dobrivoje Topalović (1944) poslato: Februar 07, 2011, 07:54:47 pm
**





DOBRIVOJE TOPALOVIĆ
(Preljina, 21. septembar 1944)

Dobrivoje Topalović je rođen 21. septembra 1944. godine na malu Gospoinu, u selu Preljina kod Čačka. U Preljini je odrastao i završio osnovnu šklolu a u Čačku tehničku školu, smer mašinski. Nakon završene srednje škole, radio je u preduzeću "Cer" nepunih dva meseca. U Beogradu je upisao višu tehničku ali je nakon dve godine izgubio pravo na dalje studiranje. Velika želja njegove majke je bila da joj sin bude inženjer. Kasnije je Dobrivoje pesmu Dobrice Erića "Gajila me majka kraj fenjera, negovala sa suzom u licu, želela je sina inženjera a dobila lutalicu..." posvetio majci.

Pevačku karijeru započeo je u kulturno-umetničkom društvu u Čačku. Želja mu je bila da snimi ploču. Prijavljivao se na seoska takmičenja pevača amatera ali nigde nije mogao da osvoji prvu nagradu jer je u to vreme čačanski kraj bio poznat po dobrim pevačima.

U to vreme, u Mrčajevcima, u susednom selu, živeo je Dragan Aleksić, harmonikaš i kompozitor, koji je već snimao za Diskos. Jednom prilikom, kada je Aleksić bio u nekoj kafani, Dobrivoje je zamolio orkestar da otpeva jednu pesmu kako bi ga Aleksić čuo. Nakon toga Aleksić ga je pozvao za sto, i tako je počela saradnja sa Aleksićem. Sa njim je snimio prve četiri singl ploče. Pesme nisu prošle tako slavno i uglavnom su se čule u čačanskom okrugu.

Prvi javni nastup imao je na festivalu "Ilidže" 1970. godine sa pesmom koju je Spasoje Dukić odbio, i osvojio je I nagradu publike.  

Nakon "Ilidže" je sve bilo mnogo lakše. U međuvremenu je prešao iz Diskosa u PGP. U Beogradu je počeo saradnju sa Milankovićem, međutim još uvek nije imao dobru pesmu. Prekretnica u njegovoj muzičkoj karijeri bila je pesma Obrena Pjevovića "Eh da mi je" koju je pevao na "Hit paradi". Nakon toga snimao je ploču sa kumom, Miroslavom Ilićem: "Otvor' prozor curice malena" i počeo saradnju sa čuvenim Draganom Aleksandrićem, kompozitorom, instrumentalistom, i aranžerom koji je za Topalovića napravio nekoliko vrlo uspešnih pesama: "Volim te, jedino moje", "Progovori sliko", "Kad bi mog'o i umro bih za te".

Godine 1986. u saradnji sa Miroljubom Aranđelovićem Kemišom snimio je za PGP RTB jednu od najlepših pesama: "Crno vino". Antologijska. Stihove je napisala pesnikinja Radmila Mudrinić. Za ovu pesmu Dobrivoje kaže da mu je "ta pesma otvorila vrata i kod mlade publike. Ipak, mladi diktiraju šta će se slušati".

Polagao je audiciju i snimio 10-12 trajnih snimaka za Radio Beograd. Uzete su i neke njegove pesme: "Ej da mi je", "Imali smo bašču šljiva", "Progovori sliko".

Dobrivoje Topalović je snimio veći broj singl ploča i albuma, nekoliko koktel ploča i više koktel video kaseta — ukupnog tiraža od preko milion primeraka. Pevao je na svim značajnijim domaćim festivalima narodne muzike i osvojio je više nagrada. Upoznao je i sarađivao sa mnogim kompozitorima i gostovao je skoro na svim kontinentima.

Živi u rodnom selu Preljini a zimu provodi u Beogradu. Oženjen je, ima ćerku i unuka Radovana. Pevačku karijeru polako privodi kraju i želja mu je da snimi "još neku lepu pesmu kao što je i do sada radio" i dodaje da je "možda greška" što prilikom odabira pesama "nikada nije razmišljao da li će se pesma svideti publici, već njemu".
 

Angelina
3602  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Gordana Jovanović (1951—1999) poslato: Februar 07, 2011, 07:48:04 pm
**


GORDANA JOVANOVIĆ — DISKOGRAFIJA


SINGLOVI & ALBUMI
3603  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači II / Gordana Jovanović (?) poslato: Februar 07, 2011, 07:47:45 pm
*




 
GORDANA JOVANOVIĆ
3604  MUZIČKA ČITAONICA / Muzičke teme / Ratko Dmitrović — Narodnjaci kao mera sramote poslato: Februar 07, 2011, 03:33:28 pm
*

NARODNJACI KAO MERA SRAMOTE

Ovih dana oženio se Nenad Konstantinović, poslanik Demokratske stranke u Skupštini Srbije, predsednik Administrativnog odbora parlamenta i jedan od osnivača i najvažnijih članova organizacije "Otpor" koja je, ako se sećate, ulagala značajne napore (uz vrlo značajna sredstva iz Amerike) na poslu rušenja Slobodana Miloševića. Uoči svadbe, Nenad je beogradskom Pressu izjavio da će na veselje pozvati stotinak prijatelja i poznanika, njegovih i supruge mu Nede, da će okupljene zabavljati živa svirka ali, osetio je potrebu da naglasi, "neće biti narodnjaka".

Otkuda ta potreba? Zašto je važno spomenuti narodnjake? Znači li to da su oni koji slušaju narodnjake manje vredni?

Pre godinu-dve, legendarni srpski košarkaš Aleksandar — Saša Đorđević dao je intervju jednom beogradskom dnevnom listu i na pitanje koju vrstu muzike sluša odgovorio: Sve osim narodnjaka.

Verovatno je slagao, ne što se tiče narodnjaka, za koje verujem da ih zaista ne sluša, već zbog onoga "sve" pošto je malo verovatno da neko sa istim žarom sluša, uzmimo, Vladu Georgijeva, Šopena, Severinu, Vivaldija i Olivera Dragojevića. To ne biva, ali to ovde i nije u središtu pažnje. Razlog su narodne pesme koje, eto, ni Đorđević ne sluša.

Odavno ulažem trud da objasnim onima koji me slušaju ili čitaju da javna ličnost, u bilo kojoj društvenoj sferi, ima obavezu da pazi šta govori, posebno ljudi kakav je Saša Đorđević čije postere dečaci koji sanjaju o košarkaškoj karijeri drže iznad kreveta.

Takvima je Đorđević više od uzora; sve što kaže Sale za njih je neupitno. Njihov sistem vrednosti formira se u skladu sa delom i stavom (uključujući stav o narodnoj muzici) njihovih uzora, idola.

Hoću da kažem da Đorđeviću niko ne može i ne sme osporiti muzički ukus, to je privatna stvar, ali mu neko treba i mora reći da je narodna muzika sastavni deo kulturne tradicije naroda kojem pripada i da se izjavama kakvu je dao nanosi velika šteta upravo tom narodu.

Konstantinović je ovde usputna pojava, tek da Sale ne bude sam. On jeste javna ličnost, ali njegov uticaj na formiranje bilo kakvog stava i vrednosnog sistema u društvu beznačajan je. Kad napusti skupštinske klupe ostaće u sećanju i vidokrugu samo najbližim rođacima.

Siguran sam da Saša Đorđević uopšte ne zna šta je narodna muzika, odnosno, da ne pravi razliku između onoga što danas pevaju, uzmimo, Seka Aleksić i Ceca Ražnatović i što su nekada pevale Nada Mamula, Radmila Dimić, Zora Dubljević, Danica Obrenić... pa i Lepa Lukić, tamo negde do sredine osamdesetih. To što ne zna, ne opravdava ga.

Sve ovo je samo majušno otvaranje jedne kolosalno velike teme koja je sastavni deo opšteg srpskog sunovrata. Radi se o odnosu pojedinaca prema tradiciji naroda iz kojeg potiču. Među takve, nema sumnje, spadaju "poznavaoci" muzike i kulture kakvi su Đorđević i Konstantinović.

Jedino je, valjda, u Srbiji sramota držati do tradicije. Jedino se u srpskom narodu mogu naći osobe (popriličan broj) koje se stide sopstvenog porekla i tradicije naroda iz kojeg potiču, ali se ne stide da tu sramotu javnosti predstavljaju kao vrlinu.


Ratko Dmitrović | 02.06.2010. | Vesti online
3605  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Živan Milić (1937—1993) poslato: Februar 07, 2011, 03:31:32 pm
*
PESME ŽIVANA MILIĆA


BOLESNO MI LEŽI ZLATO MOJE

Bolesno mi leži
zlato moje,
a na krilu mile
majke svoje.
  
Dok je majka dvori
ona tiho zbori —
da joj jednu malu
želju ispuni.
  
"Aoj, mila moja
mili cvete moj,
što predaješ zemlji
mlađan život svoj?"
  
"Ustaj, ustaj, mila,
sedi mi na krila,
da još jednom ljubim
lice belo."

"Mila moja majko
podigni me malko
da još jednom
vidim sunce žarko."


JEDNU ČAŠU DRŽIM U RUCI
IZAĐI IZ MOJE DUŠE
stihovi: Z. Tešić?
muzika i tekst: Bata Bogdanović?

Jednu čašu držim u ruci
polako je okrećem;
iako si otišla od mene
ja gledam te u vinu i plačem.

I pijem za tvoje oči
pijem za tvoju ljubav
jer hoću da se smirim.
Izađi iz moje čaše,
izađi iz moje duše
jer hoću da te zaboravim.

Polako noć prolazi
ja sedim i pijem.
I pijem za tvoju ljubav
i pijem za našu sreću.


ŠTO TO ŠUŠTI BAGREM BELI
Frater Lorand — Farkas Imre/Z. Balays Ištvan

Što to šušti bagrem beli
svojim cvetom uvelim?
Kad ga lahor tiho dirne,
sav u duši zatreptim.
 
Pa se setim prošlih dana —
divno doba, gde si sad? —
kad sam ispod cvetnih grana
najsrećniji bio ja.
 
Ne voliš ti mene više,
zalud tajiš od mene.
Ne varam se na tvoj pogled,
ni na tvoje zakletve.
 
Lažno sjaje oči tvoje
kad mi kažeš: volim te,
al' ja ipak sve to jačim,
većim žarom ljubim te.

YouTube: Živan Milić — Zlato moje (Bolesno mi leži zlato moje) I
YouTube: Živan Milić — Izađi iz moje caše
YouTube: Živan Milić — Bolesno mi leži zlato moje
YouTube: Živan Milić — Što to šušti bagrem beli
3606  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Đorđe Marjanović (1931) poslato: Februar 07, 2011, 03:30:04 pm
*

ĐORĐE MARJANOVIĆ — MAGIČNI "ZVIŽDUK U OSAM" V


KONCERT PUN SUZA

Kobno veče u Melburnu 14. aprila 1990. Posle šest godina pauze, ponovo u Rusiji, dočekan kao u najbolja vremena. Oporavak i oproštaj od publike, pre dve godine, u beogradskom Domu sindikata

OSAMDESETIH godina prošlog veka, pred naletom rok muzike, posebno novog talasa, kao i pred ekspanzijom novokomponovanog folka sa Lepom Brenom na čelu, zabavna muzika je izgubila važnost i odumrla. Đorđe Marjanović, međutim, ni tada nije izgubio vernu publiku i dobru reputaciju. Kao živoj legendi, odobravano mu je sve, pa i "kolaboracija sa novokomponovanim narodnjacima". Njegova karijera nesmetano je trajala sve do 14. aprila 1990, kada je u Melburnu, gde je gostovao na koncertu Lepe Brene, tokom izvođenja pesme "Mene nema ko da žali" doživeo moždani udar. Oduzela mu se desna strana i izgubio je moć govora. Pao je na kolena, oči su mu bile pune suza, ali su mnogi mislili da je to deo njegovog šoua. Nažalost, nije bilo tako.

Bože, kad se setim tog Uskrsa — pričala je u jednom intervjuu Eli, Đorđeva supruga. — Skoro nedelju dana lekari su se u Melburnu borili za njegov život. Mnogo sveta je htelo da ga vidi, ali su posete bile zabranjene. Jedino su sveštenicima dozvoljavali da ga obilaze.

U istom tekstu, Đorđe je zahvaljivao nebesima, kao i svima koji su ga bodrili i lečili.

Hvala Bogu i lekarima — govorio je legendarni pevač. — Kad smo se vratili iz Australije, telefon je prosto bio usijan. Znao sam da sam popularan, ali nisam očekivao toliko more ljubavi. U početku nisam hteo nikog da vidim. Zatvorio sam se u sebe. Sve se srušilo! Nema pevanja, nema scene, nema publike. Najteže je bilo suočiti se sa bolešću. Otišao sam u totalnu izolaciju. Od spoljnog sveta viđao sam samo čoveka koji je dolazio da me obrije i podšiša.

USKORO se, međutim, u Đorđu javio inat. Obuzet novom energijom, rešio je da prohoda, progovori i počne da se smeje. Na rehabilitaciji je radio i više nego što su lekari tražili. Ljudi oko njega hrabrili su ga i podsticali. Kada bi rekao da nešto ne može, govorili su mu: "Možeš, na sceni si mogao i mnogo više. Ne daj se, legendo!" I stvarno se nije dao. Ne samo što je počeo da se kreće i govori, nego se vratio i u javni život, dočekan burom aplauza i istinskim ovacijama. Najpre se pojavio kao maneken na reviji modne kuće "Nikolas". Tako je razbio nagomilani strah od pojavljivanja pred ljudima.

Sredinom devedesetih čak je ponovo otputovao u Rusiju, na festival "Slavjanski bazar". Kada je u sali, u Vitepsku, objavljeno da se u publici nalazi i Đorđe Marjanović, skoro hiljadu i po ljudi je ustalo i počelo frenetično da aplaudira. Naravno, Marjanović je morao da se popne na scenu. Posle šest godina, prvi put je zapevao. Publika je stajala na nogama i plakala. I naredna Marjanovićeva pojavljivanja u Rusiji proticala su prekrasno: kao u najbolja vremena, dočekivali su ga obožavaoci i mediji. Svuda ga je pratila velika gužva i neprestano mu je bilo poklanjano cveće.

A onda je, 1999. godine, Đorđe došao i na "sveto" mesto, u beogradski Dom sindikata, gde je bila organizovana svečanost u njegovu čast. Na istom mestu se, maja 2004, i zvanično oprostio od publike.

Naravno, najvažniji deo Marjanovićeve karijere ipak je bio zapečaćen nesrećnim koncertom u Melburnu. Međutim, i deceniju i po posle toga, njegov ugled, pa čak i popularnost, ostaju neokrnjeni. Nedavno, povodom njegovog 75. rođendana, pisani su opširni novinski tekstovi i intervjui. Uz to, Kulturno-obrazovni program RTS-a napravio je seriju od pet epizoda o životu i karijeri Đorđa Marjanovića. Promocija serije, nazvane "K’o nekad u osam", održana je u Ruskom domu, a među prisutnima su bile delegacije Rusije, Belorusije i Ukrajine, kao i dopisnici iz ove tri zemlje.
Ako je neko iz ovdašnjeg šou biznisa zaslužio tako velike i tople rođendanske čestitke, onda je to svakako Đorđe Marjanović, čovek s čije biografije nikada neće spasti pozlata i koji nam je godinama grejao srce.
Živeo sto godina, Milorde!


Ivan Ivačković | 7. decembar 2006. | Večernje novosti
3607  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Đorđe Marjanović (1931) poslato: Februar 07, 2011, 03:29:47 pm
*

ĐORĐE MARJANOVIĆ — MAGIČNI "ZVIŽDUK U OSAM" IV


OREOL SVETSKE SLAVE

Američka štampa: Mladalački izgled nestašnog dečaka — to je pevač bez presedana Džordž Marjanović, koji oduševljava sovjetske devojke. Svaki ispraćaj svog idola u SSSR, kod obožavateljki prerastao u histeriju

GODINE 1963, Đorđe Marjanović je otvorio novo poglavlje karijere, i to u Sovjetskom Savezu. Tamošnja publika ga je od prvog trenutka prihvatila frenetično, pošto je i njoj, kao i jugoslovenskoj nekoliko godina ranije, doneo dah zapadne dekadencije. Ne samo što joj je pevao francuske šansone i italijanske kancone, nego joj je nudio i obrade "Bitlsa", "Enimalsa", Boba Dilana i drugih. U SSSR-u je postao toliko popularan da je na stadionu "Lenjin" imao petnaest uzastopnih koncerata, pevajući svake večeri pred petnaestak hiljada ljudi!

Novinarka Višnja Marjanović svojevremeno je pisala kako je "teško, gotovo nemoguće sagledati prave dimenzije Đorđeve popularnosti u Sovjetskom Savezu". Onda je nastavljala: "Ima ljudi koji su spremni da se zakunu da bi u slučaju istovremenog gostovanja Đorđa i Aznavura u dve moskovske koncertne dvorane, Đorđeva sigurno bila ispunjena do poslednjeg mesta, a Aznavurova — ko zna...".

Sovjetska štampa takođe je bila oduševljena Marjanovićem. "Pravda" je pisala: "Slušaoci su odmah ocenili da pred sobom imaju majstora koji zaslužuje pljesak. Marjanović peva jednostavno i sa izvanrednom snagom mladosti. On peva kao čovek koji bi sa osmehom i raširenim rukama odgovorio na pitanje: šta je to sreća? Njegov repertoar je dobar i čini čast jugoslovenskoj zabavnoj muzici." A "Literaturnaja gazeta" je zapisala: "Marjanović peva spontano i bleštavo i traži od nas da sledimo poruku njegove pesme. Nema mnogo pevača koji to postižu."

O Marjanovićevim neverovatnim uspesima u Sovjetskom Savezu pisao je čak i američki "Njuzvik", jedan od dva najprestižnija politička magazina na svetu. Kako je primetila Višnja Marjanović, "Njuzvik" je to učinio, jer je takva vladavina stranog pevača u nekoj zemlji bila "slučaj bez presedana". Novinar "Njuzvika" pisao je: "Dvadeset šest godina, repertoar sastavljen od pesama 'Bitlsa', Džonija Holideja i festivala u San Remu, mladalački izgled nestašnog dečaka — to je pevač, ime mu je Džordž Marjanović, koji oduševljava sovjetske devojke i mladiće. Njegova popularnost u ovoj zemlji je tolika da baca u zasenak sve ostale zvezde."

Pored profesionalnih uspeha, Đorđe je u Sovjetskom Savezu pronašao i novu ljubav: visoku, lepu plavušu Eli. Razveo se od Zlate, bilo je, kako su pisale novine, "trzavica, zastoja i peripetija" u njegovom životu, ali se ispostavilo da je ljubav između njega i Eli jedna od pravih.

Marjanović je, inače, u Sovjetskom Savezu ukupno gostovao nešto više od trideset puta, bivajući proglašen za počasnog člana "Komsomola", organizacije sovjetske omladine. Svečanu plaketu i ručni sat dobio je za "učvršćivanje prijateljskih odnosa između omladine Sovjetskog Saveza i Jugoslavije". Nepunih trideset godina posle Marjanovićevog proboja u SSSR-u, tadašnji predsednik Mihail Gorbačov odlikovao ga je ordenom prijateljstva naroda.

Đorđevi odlasci u Sovjetski Savez izazivali su ogromnu tugu među njegovim obožavateljkama u Jugoslaviji. Neke od njih su, po sopstvenom svedočenju, "plakale, klečale ispred pragova vagona i ljubile Đorđeve noge. Đorđe, koji je takođe plakao, sklopio je ruke i molio nas da ne tugujemo i ne pravimo gluposti. Htele smo da se bacimo pod voz, ali je lokomotiva bila predaleko. Bilo je strašno, nismo bile svesne šta činimo". Ne čudi, dakle, to što Marjanović nije zapostavljao ni karijeru u SFRJ. Tenziju je držao hitovima "Potraži me u predgrađu", "Medison", "Da čekić imam ja" i "Romana". Sedamdesetih se redovno pojavljivao na festivalima zabavne muzike, a posebno zadovoljstvo svojoj publici pružao je na tradicionalnim koncertima u Domu sindikata.


Ivan Ivačković | 6.12.2006. | Večernje novosti
3608  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Đorđe Marjanović (1931) poslato: Februar 07, 2011, 03:29:24 pm
*

ĐORĐE MARJANOVIĆ — MAGIČNI "ZVIŽDUK U OSAM" III


PISMO JOVANKE BROZ

Prvo mesto u zabavnoj muzici priznala mu i konkurencija. Omiljen i kod vlasti. Titova supruga uputila mu, povodom muzičkog maratona u Domu sindikata, poruku: Molim Vas, Đorđe, izvinite, nisam u mogućnosti da dođem na Vaš koncert

MA koliko bilo veliko i neobično, sve što se događalo oko Đorđa Marjanovića predstavljalo je dečju igru u odnosu na buku koja se podigla kada on 1961. godine u Beogradu nije dobio nijednu od tri ravnopravne nagrade na festivalu "Zlatni mikrofon". Tada su se u Jugoslaviji desili prvi ulični protesti: masa se okupila ispred Doma sindikata, gde je održana dodela nagrada. Publika je iznela Đorđa na rukama, odnela ga do hotela "Moskva" i tamo tražila da joj peva. Bez orkestra, ali podržan horom od — kako je sam procenjivao — 7.000 ljudi, sat posle ponoći, u istinski dirljivoj atmosferi, pevao je "Zvižduk u osam", čuvenog "Milorda", i tako dalje. Tokom dva časa, masa je paralisala saobraćaj u gradu.

Kada je objavljeno da nisam dobio nijednu nagradu, ceo Dom sindikata demonstrativno je okrenuo leđa pozornici i ljudi su počeli masovno da izlaze — priseća se Marjanović. — Spiker je objavio da se radio i televizijski prenos prekida iz tehničkih razloga.

LJUDI su kod kuća osetili da se nešto neobično događa i pohrlili su na ulice. Đorđe nije znao šta se zbiva u gradu. On pamti da je, čitav sat posle koncerta, sedeo u garderobi i da su ga neki ljudi tešili, mada mu baš nikakva uteha nije bila potrebna. Naprotiv, bio je srećan što ga je publika podržala.

U jednom trenutku, krenem ja na službeni izlaz, gde je takođe bilo mnogo ljudi — kaže Marjanović. — Ali, pomislio sam da će biti kao i obično. I samo čujem urlike: "Eno ga, eno ga!" I ja više uopšte ne znam šta se zbilo. Mene su podigli, izneli na trg, na Terazije. To je bilo strahovito. Masa koja se ljulja, pogledi puni ljubavi. Svako hoće da te takne, da ti ljubi ruku. To je bilo nešto neverovatno, nešto što se više nikada, nikada neće ponoviti. Nikome.

TE noći izbrisana je granica između mita i realnosti, a status masovnog heroja Đorđu Marjanoviću su, osim njegovih navijača, takozvanih đokista, priznavali mediji, konkurencija, pa čak i vlast. Za vreme jednog maratona od jedanaest koncerata u Domu sindikata — a tvrdi se da je moglo da ih bude duplo više, samo da su postojali slobodni termini - Marjanoviću je stigla ovakva poruka: "Molim Vas, Đorđe, izvinite, nisam u mogućnosti da dođem na Vaš koncert." U potpisu je stajalo ime Jovanke Broz, Titove supruge. Zato je, obrnuto, Marjanović "bio u mogućnosti", i koristio je, da Titu peva u Karađorđevu, Gradskoj skupštini ili, čak, na brodu. Poznanstvo Đorđa Marjanovića i Josipa Broza Tita dobilo je i zvaničan ukras kada je 1972. predsednik odlikovao pevača Ordenom rada sa srebrnim vencem.


OD PORAZA DO KULTA

POJAVLJIVANJE Đorđa Marjanovića na filmu izazvalo je podeljene reakcije. Film "Zvižduk u osam", reditelja Save Mrmaka, naišao je na nož i podsmeh kod kritičara. Sa tek nešto malo duhovitog preterivanja, Bogdan Tirnanić je, mnogo godina kasnije, podsećao: "Ne pamti se da je neki film još od 1895. godine (pronalazak braće Limijer) dobio poraznije kritike."

Kritičari su jedva dočekali da me zbog tog filma sravne sa zemljom - sećao se Marjanović kasnije, u jednom feljtonu. — Film zaista nije bio blistav, ali način na koji su ga "sahranili" bio je stvarno neumeren.
Publika je, međutim, bila oduševljena. Štaviše, kako su godine prolazile, "Zvižduk u osam" je imao sve bolji rejting, da bi na kraju stekao status kulta i postao jedna od obaveznih stanica na današnjim sentimentalnim putovanjima po bivšoj SFRJ.


Ivan Ivačković | 5. decembar 2006.
3609  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Đorđe Marjanović (1931) poslato: Februar 07, 2011, 03:29:06 pm
*

ĐORĐE MARJANOVIĆ — MAGIČNI "ZVIŽDUK U OSAM" II


ZEMLJOTRES NA BINI

Na koncertu u Nišu 1958. gromoglasni aplauzi kao da se ruši tribina. Najavljen s jednom pesmom, a morao da otpeva ceo svoj repertoar, posle čega je usledilo pevanje na bis. Na kraju se odbranio: Ljudi ne znam više

KONCERT u Nišu smatra se prelomnom tačkom Đorđeve karijere. Ironija je u tome što je on tamo otišao gotovo slučajno, na nagovor Duška Radančevića, šefa jednog malog beogradskog benda — odnosno, kako se tada govorilo, ansambla — koji je pratio humoriste i pevače. Marjanović je u Niš stigao bez ikakvih ambicija. Štaviše, po sopstvenom priznanju, toliko se uplašio kad je video krcatu Letnju pozornicu, da je rešio da odustane. Srećom, na vreme se predomislio i, pod jakom tremom, izašao na scenu.

Toliko sveta video sam samo na fudbalskim utakmicama — sećao se kasnije. — I sad najave nekog Đorđa Marjanovića. Ja počnem "Zvižduk u osam". Otpevao sam prvi deo. Tu sad dolazi orkestarski intermeco. Odjednom začujem neobičan zvuk. Prvo mi se učinilo da su se srušile tribine, ali onda sam shvatio da je to aplauz. Otpevam pesmu do kraja, zatim odmah "Plavo u plavom", i onda počne skandiranje: "Đorđe! Đorđe! Đorđe..." Ja odem iza scene, pošto mi je Duško Radančević rekao da pevam samo dve pesme. Izađe čovek da najavi sledećeg pevača ali, đavola, nije uspeo. I, Radančević mi da znak očima da pevam treću pesmu. Ja otpevam "Stidljivu serenadu". Opet ista reakcija. Gromoglasan aplauz. Duško mi opet da znak i ja otpevam onu kaubojsku pesmu iz filma "Crvene podvezice". A onda nastane lom i pakao. Morao sam da pevam na bis, ali više nisam imao pesama. Ponovo sam otpevao one četiri i na kraju rekao: "Ljudi, ne znam više!"

POSLE prvog zaleta, Đorđeva karijera bila je prekinuta zbog odlaska u vojsku. Međutim, kad se vratio, pojavio se na Opatijskom festivalu, koji je bio toliko popularan da je praznio ulice tadašnje Jugoslavije. Sa dve pesme, osvojio je tri nagrade i postao prva ličnost festivala, pretekavši Gabi Novak, Ivu Robića, Senku Veletanlić i druge. Čak je i Vice Vukov pred njim morao da skine kapu. Slobodan Novaković, u to vreme mladi kritičar "Mladosti", pisao je: "Đorđe Marjanović predstavlja zasebno poglavlje Opatijskog festivala. Od svojih pesama on je napravio dramske uloge. Interpretirao ih je sa estradnom lakoćom, obično se koristeći mimikom."
 
Naravno, nije se pričalo samo o Marjanovićevom pevanju, nego i o njegovoj vezi — koja je posle dve godine prerasla u brak — sa Zlatom Rakić iz Radio Beograda. Govorilo se da je Zlata "drmator u Radiju" i da će Đorđa "progurati čak i u Ameriku" (i jedno i drugo je, naravno, predstavljalo besmislicu). Osim toga, beogradski kuloari su se, nemajući pametnija posla, zabavljali pričama kako je Marjanović stradao u automobilskoj nesreći, oboleo od leukemije, i tako dalje. On je sve to podnosio sa dostojanstvom, pronašavši upravo u Zlati utočište. Vremenom, ona je, osim supruge, postala njegov menadžer, savetodavac, sekretarica i šofer. Đorđe je u nju imao bezgranično poverenje i nije ubacivao nove pesme u repertoar dok se sa njom ne konsultuje.


NESUĐENI APOTEKAR

ĐORĐE Marjanović je rođen 30. oktobra 1931. godine u Kučevu. Gimnaziju je završio u Požarevcu, a onda je došao u Beograd i upisao farmaciju. Pošto je zapostavio studije, novac je zarađivao istovarujući vagone na železničkoj stanici, raznoseći mleko i novine, radeći kao inkasant u Radio Beogradu i statirajući u filmu "Svi na more" i predstavama Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Proslavio se 1958, pevajući kompoziciju Darka Kraljića "Zvižduk u osam". Te godine, na Marjanovićevom nastupu u Nišu, nastao je pravi lom: publika mu nije dala da ode sa scene, a on se, pošto je imao spremne samo četiri pesme, izvinjavao i snebivao. "Dogodilo se nešto jedinstveno", govorio je kasnije. "Publika je bila u delirijumu, a ja u šoku. Mislio sam da mi neće zapamtiti ni ime."


Ivan Ivačković | 4. decembar 2006.
3610  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Đorđe Marjanović (1931) poslato: Februar 07, 2011, 03:28:50 pm
*

ĐORĐE MARJANOVIĆ — MAGIČNI "ZVIŽDUK U OSAM" I


ĐOKISTI U TRANSU

Na koncertima publika u delirijumu, obožavateljke izjavljuju da ga vole više od oca i majke. Masa koja se ljulja, pogledi puni ljubavi, svako hoće da te dotakne — sećao se Đorđe Marjanović

NIJEDAN pevač s prostora bivše Jugoslavije, a verovatno i celog Balkana, nije mogao, niti danas može, da se meri sa Đorđem Marjanovićem, čija je popularnost bacila u senku ne samo njegove takmace s kraja pedesetih i ranih šezdesetih, nego i sve koji su došli posle njega.

Podaci uvek najbolje govore, pa bi zgodno bilo podsetiti da je Marjanovićev debi album, naslovljen "Muzika za igru", objavljen 1959. godine, bio prodat u 11.000 primeraka, u zemlji u kojoj je tada bilo svega 20.000 gramofona!
Marjanović je poštu obožavalaca dobijao u džakovima i pratila ga je prva histerija viđena u SFRJ. On je, nesumnjivo, bio revolucija u jugoslovenskom šou biznisu. Pored ostalog, na scenu je uveo potpuno novo ponašanje i dinamiku. Skidao je mikrofon sa stalka, šetao kroz publiku, svlačio sako i bacao ga među obožavateljke... Ni u svetu, čak ni na rok sceni, u to vreme nije bilo mnogo ljudi koji su isijavali takvu energiju.

ZAČETAK histerije video se u Nišu, 1958. godine.

Tamo se dogodilo nešto jedinstveno — govorio je Đorđe kasnije. — Publika je bila u delirijumu, a ja u šoku. Mislio sam da mi neće zapamtiti ni ime, a umesto toga nisu me puštali sa scene.

Posle tog koncerta sve je eksplodiralo, i Marjanović je, stekavši status božanstva, pokorio celu Jugoslaviju. Nizao je hitove: "Lazarela", "O, kakav mesec", "Vera", "Stari frak", "Volim te, devojčice", "Pesma raznosača mleka", "Zvižduk u osam", "Milord", "Romana"... Njegove obožavateljke su ovako pisale: "Volimo ga više od oca i majke. Htele smo da se ubijemo kada je neko telefonom javio da je Đorđe na festivalu u Opatiji dobio paralizu vilice i da više neće pevati. Rekle smo: ako se do ponoći ne pojavi na malim ekranima, sa nama je svršeno. Našu decu ćemo vaspitavati u đokističkom duhu, jer smatramo da treba prenositi ljubav za Đorđem sa kolena na koleno."

GODINE 1961, zbog Marjanovića su izbili i prvi ulični protesti u Jugoslaviji. Na festivalu "Zlatni mikrofon", u beogradskom Domu sindikata, žiri mu nije dodelio nijednu nagradu. Revoltirana publika okrenula je leđa pozornici, napustila dvoranu, iznela svog heroja na rukama i posadila ga na krov jednog "fiće" kod hotela "Moskva". Videvši šta se događa, počeli su da stižu i ljudi iz okolnih ulica. Na kraju je Đorđe, pred nekoliko hiljada duša, sam, bez orkestra i mikrofona, pevao "Zvižduk u osam", "Milorda" i druge pesme.

To je bilo strahovito — sećao se kasnije. — Masa koja se ljulja, pogledi puni ljubavi, svako hoće da te takne, da ti ljubi ruke. Na kraju me je milicija spasla.

POČETKOM šezdesetih, Marjanović je otvorio novo poglavlje karijere, i to u Sovjetskom Savezu, gde je postao toliko popularan da je pevao na stadionima petnaest večeri uzastopno!

Sedamdesetih i osamdesetih je uspevao da karijeru održi na pristojnom nivou, ali je, na samom početku devedesetih, na koncertu u Melburnu, doživeo moždani udar koji je stavio tačku na najvažniji deo njegove profesionalne biografije. Zvanično se od publike oprostio 2004, u Domu sindikata.

Tridesetog oktobra ove godine, Marjanović je proslavio 75. rođendan. Tim povodom, "Večernje novosti" objavljuju i ovaj feljton.


Ivan Ivačković | 03. decembar 2006. | Večernje novosti
3611  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Đorđe Marjanović (1931) poslato: Februar 07, 2011, 03:28:32 pm
*

ZVIŽDUK ZA SVA VREMENA

"Olimp je planina bogova, ali Bog živi na ovom spratu", grafit je u zgradi u beogradskoj Ulici Miloša Pocerca, u kojoj živi Đorđe Marjanović.

— Ne, nisam Bog, niti to mogu da budem — otežano, polako iskidanim rečima, u fotelji svog stana priča Đorđe Marjanović. — Narod je Božji...

Potpuno bele kose, ali sa neizbežnim osmehom, u društvu svoje supruge Eli i ćerke Nevene, pije sok od jagode.

— Dobio sam pozivnicu za premijeru dokumentarca "Ko nekad u osam...", Milana Šarca — kaže on. — Nisam znao da se išta sprema.

Osmeh i dalje ne silazi sa lica, na kojem bore beleže godine. Nedavno, tačnije 30. oktobra, Đorđe Marjanović, jedina legenda sa čije karijere nikad neće pasti zlatna prašina, proslavio je 75. rođendan. Oči zaiskre.

— Ne mogu da ne zaplačem kad se pojave svi ti ljudi — objašnjava Marjanović. — "Đokisti" postoje i tamo, dalje od Srbije, ima ih u Rusiji, Belorusiji, sreću me u Parizu, Londonu... — Na rođendanu su se pojavile mnogobrojne žene, mlađe sa ćerkama, starije sa unukama — smeje se Marjanović. — Štedele su tokom čitave godine samo da dođu, da pozvone na vrata mog stana i čestitaju mi rođendan... Donose mi razne sitnice.

Stara kuća u Kučevu, gde je Marjanović rođen, prepuna je sitnica koje su mu poklanjali obožavaoci, pre svega obožavateljke. I on je poklanjao njima.

— Eli je sve to stoički podnela — kroz smeh se seća ranijih godina Marjanović. — Taj buljuk žena koje su želele da me dodirnu, poljube, ćušnu mi svoj broj telefona u ruku... Eli je dama, koja je držala porodicu na okupu. Iskreno, mislim da je centar svega — ljubav. Sve se radi iz ljubavi ...


Porodica

Đorđe, Eli, dve ćerke Natalija i Nevena i sin Marko. Kaže, porodica je deset odsto njegovog života, ostalih 90 otpada na koncerte, scenu...

Udovoljavao je Marjanović svojoj deci. Ona su, ipak, čeznula da sa ocem provedu Božić, proslave dolazak nove godine, odu na letovanje. Ali, muzika je bila njegov porok, sa kojim se nisu borili, niti su hteli. Imao je svojevremeno, Đorđe, još jedan porok...

— Eli, imaš li para? — pitao je svoju suprugu na samom početku putovanja po Monte Karlu. Kad mu je ona rekla da je sav novac namenjen putovanju kod njega, odgovorio je:

— Sve sam prokockao!

U kazinu je ostavio novac namenjen za izlete, poklone, provod u Italiji... Novac za Elinu bundu.

— Od tada, nikad više nisam igrao rulet — vrti glavom Marjanović.

Telefon zvoni, prijatelji ga pitaju kako je. Skroman, zbog čega je verovatno toliko i veliki, Đorđe odgovara uljudno, zahvaljujući na svakom pozivu.

Mada se zvanično od koncerata i druženja sa publikom oprostio pre tri godine, reklo bi se, karijera je stala u godini (1989.) kada je u Melburnu doživeo moždani udar pevajući na koncertu Lepe Brene pesmu "Mene nema ko da žali".

— Prošlo je mnogo od vremena kada sam bacao sako u publiku i skidao mikrofon sa stalka, ali pisma ne prestaju da stižu — govori nam Marjanović.

— Danas, u eri kompjutera, kada su pisma gotovo iskorenjena, moje sanduče je puno. Da mogu da vratim vreme unazad, opet bih se vratio na sve te koncerte, pod svetlo reflektora. Pevao bih "Romanu", "Lazarelu", snimao bih mjuzikle... I ništa, ama baš ništa, u svom životu ne bih promenio.


Pevao od srca

Bilo je dana kad je Đorđe Marjanović otkazivao svoje tezge samo da bi zapevao na nekom humanitarnom koncertu za slepe, paraplegičare... Prema rečima njegovih najbližih, Marjanović je pomagao svima koji su dolazili na njegova vrata i zatražili nešto.


Legende i naslednici

Đorđe Marjanović voli da sluša muziku Zdravka Čolića, Vlade Georgijeva, Željka Joksimovića... Obožava da gleda "Utisak nedelje".


Silvana Stanković | 27. novembar 2006. | Večernje novosti
3612  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Đorđe Marjanović (1931) poslato: Februar 07, 2011, 03:28:11 pm
*
ĐORĐE MARJANOVIĆ


SVE NAJBOLJE, MILORDE!

Đorđe Marjanović, najpopularniji jugoslovenski pevač svih vremena, slavi 75. rođendan

Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija imala je pevače čija je popularnost bila skoro zastrašujuća. Rokenrol je ponudio Zorana Miščevića, Boru Đorđevića i Željka Bebeka, folk scenom drmali su Cune Gojković, Miroslav Ilić i dva Halida (Bešlić i Muslimović), a pop muzika — ili zabavna, kako su je nazivali pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih — imala je svoje šampione u Mikiju Jevremoviću i Vici Vukovu. Ipak, iznad svih ovih ljudi bio je Đorđe Marjanović, čiji se status kretao između superstara i istinskog božanstva. Jedini pevač koji mu se ozbiljnije približio — ali ga ipak nije dostigao — jeste Zdravko Čolić.

Đorđe Marjanović je, drugim rečima, ne samo najkrupnije ime jugoslovenske zabavne muzike, nego najveća muška pevačka zvezda koja se uopšte pojavila u SFRJ (od žena ga je pretekla samo Lepa Brena). Marjanović je imao publiku lojalnu do fanatizma: pošta obožavalaca stizala mu je u džakovima, a žene su mu svakodnevno predlagale seks i(li) brak. Neke su ga i bukvalno posmatrale kao natprirodno biće, pišući: "Mi želimo da uverimo sebe da je on običan čovek, smrtni, ali ne uspevamo. On je za nas — bog!"...

"Bog" je na koncerte — ili, po tadašnjoj terminologiji, "priredbe" — uveo rokenrol ikonografiju: skidao je mikrofon sa stalka, skakao je i valjao se po bini, svlačio je sako i bacao ga u publiku. Reći da je to činio prvi u Jugoslaviji, bilo bi nepotpuno i nepravedno; puna istina glasi da je Marjanović sve ovo radio četiri godine pre Mika Džegera i devet godina pre Džima Morisona. Sasvim je, takođe, tačno da je Đorđe Marjanović izazvao prvu histeriju u Jugoslaviji: na njegovim koncertima žene su padale u nesvest ili su držale ruke pod suknjama. U to vreme, na prelasku pedesetih u šezdesete, u krutoj, konzervativnoj zemlji kakva je bila Jugoslavija, tako nešto delovalo je nestvarno. Zapravo, objašnjenje Marjanovićeve popularnosti nalazilo se upravo u činjenici da je on doneo duh Zapada u Jugoslaviju, zemlju koja se gušila u prašini i sivilu "samoupravnog socijalizma". To je kod publike naišlo na odjek koji je bio preko svih očekivanja, a u establišmentu izazvalo kritike koje iz današnje perspektive deluju komično. U novinama su se, na primer, pominjali "neukusni gestovi i pokreti kojima se neki domaći pevači služe, bedno imitirajući Zapad koji nam nikad, ni u čemu, neće biti uzor".

Đorđe Marjanović je rođen 30. oktobra 1931. godine u Kučevu. Gimnaziju je završio u Požarevcu, a onda je došao u Beograd i upisao farmaciju. Pošto je zapostavio studije, novac je zarađivao istovarujući vagone na železničkoj stanici, raznoseći mleko i novine, radeći kao inkasant u Radio Beogradu i statirajući u filmu "Svi na more" i predstavama Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Proslavio se 1958, pevajući kompoziciju Darka Kraljića "Zvižduk u osam". Te godine, na Marjanovićevom nastupu u Nišu, nastao je pravi lom: publika mu nije dala da ode sa scene, a on se, pošto je imao spremne samo četiri pesme, izvinjavao i snebivao. "Dogodilo se nešto jedinstveno", govorio je kasnije. "Publika je bila u delirijumu, a ja u šoku. Mislio sam da mi neće zapamtiti ni ime."

Posle Niša, Đorđe je pokorio Jugoslaviju, nižući hitove kao što su "Lazarela", "O, kakav mesec", "Vera", "Stari frak" i "Volim te, devojčice". Godine 1960, sa autobiografski naslovljenom "Pesmom raznosača mleka" trijumfovao je na Opatijskom festivalu. Intonacija u štampi se promenila, pa je o njemu pisano i ovo: "Od svojih pesama on je napravio dramske uloge (...) Poznato je da ovaj pevač veoma dugo i brižljivo proučava tekstove svojih pesama i u tom pogledu bi mnogi mogli da se ugledaju na njega".

Ali, sve je to bila dečja igra u odnosu na buku koja se podigla kada Marjanović 1961. godine u Beogradu nije dobio nijednu od tri ravnopravne nagrade na festivalu Zlatni mikrofon. Tada su se u Jugoslaviji dogodili prvi ulični protesti: masa se okupila ispred Doma sindikata, gde je održana dodela nagrada. Publika je iznela Đorđa na rukama, odnela ga do hotela Moskva i tamo tražila da joj peva. Bez orkestra, ali podržan horom od — kako je sam procenjivao — 7.000 ljudi, sat posle ponoći, u istinski dirljivoj atmosferi, pevao je "Zvižduk u osam", čuvenog "Milorda", i tako dalje. "To je bilo strahovito", prisećao se mnogo kasnije. "Masa koja se ljulja, pogledi puni ljubavi, svako hoće da te takne, da ti ljubi ruke. Na kraju me milicija spasla."

Te noći izbrisana je granica između mita i realnosti, a status masovnog heroja Đorđu Marjanoviću su, osim njegovih navijača, takozvanih đokista, priznavali mediji, konkurencija, pa čak i vlast. Za vreme maratona od jedanaest koncerata u Domu sindikata — a tvrdi se da je moglo da ih bude duplo više, samo da su postojali slobodni termini – Marjanoviću je stigla ovakva poruka: "Molim Vas, Đorđe, izvinite, nisam u mogućnosti da dođem na Vaš koncert". U potpisu je stajalo ime Jovanke Broz, Titove supruge. Zato je, obrnuto, Marjanović "bio u mogućnosti", i koristio je, da Titu peva u Karađorđevu, Gradskoj skupštini ili, čak, na brodu. Poznanstvo Đorđa Marjanovića i Josipa Broza Tita dobilo je i zvaničan ukras kada je 1972. predsednik odlikovao pevača Ordenom rada sa srebrnim vencem.

Godine 1963. Marjanović je otvorio novo poglavlje karijere, i to u Sovjetskom Savezu (SSSR). Tamošnja publika ga je od prvog trenutka prihvatila frenetično, pošto je i njoj, kao i jugoslovenskoj nekoliko godina ranije, doneo dah zapadne dekadencije. Ne samo što joj je pevao francuske šansone i italijanske kancone, nego joj je nudio i obrade Bitlsa, Enimalsa, Boba Dilana i drugih. U SSSR-u je postao toliko popularan da je na stadionu Lenjin imao petnaest uzastopnih koncerata, pevajući svake večeri pred petnaestak hiljada ljudi! Ukupno je u Sovjetskom Savezu gostovao nešto više od trideset puta, bivajući proglašen za počasnog člana Komsomola, organizacije sovjetske omladine. Svečanu plaketu i ručni sat dobio je za "učvršćivanje prijateljskih odnosa između omladine Sovjetskog Saveza i Jugoslavije". Nepunih trideset godina posle Marjanovićevog proboja u SSSR-u, tadašnji predsednik Mihail Gorbačov odlikovao ga je Ordenom prijateljstva naroda.

Marjanovićevi odlasci u Sovjetski Savez izazivali su ogromnu tugu među njegovim obožavateljkama u Jugoslaviji. Neke od njih su, po sopstvenom svedočenju, "plakale, klečale ispred pragova vagona i ljubile Đorđeve noge. Đorđe, koji je takođe plakao, sklopio je ruke i molio nas da ne tugujemo i ne pravimo gluposti. Htele smo da se bacimo pod voz, ali je lokomotiva bila predaleko. Bilo je strašno, nismo bile svesne šta činimo". Ne čudi, dakle, to što Marjanović nije zapostavljao ni karijeru u SFRJ. Tenziju je držao hitovima "Potraži me u predgrađu", "Medison", "Da čekić imam ja" i "Romana". Sedamdesetih se redovno pojavljivao na festivalima zabavne muzike, a posebno zadovoljstvo svojoj publici pružao je na tradicionalnim koncertima u Domu sindikata. Osamdesetih, pred naletom rok muzike, posebno novog talasa, kao i pred ekspanzijom novokomponovanog folka na čelu sa Lepom Brenom, zabavna muzika je izgubila važnost i odumrla. Marjanović, međutim, nije izgubio ni vernu publiku ni dobru reputaciju. Kao živoj legendi, odobravano mu je sve, pa i "kolaboracija sa narodnjacima". Njegova karijera nesmetano je trajala sve do 14. aprila 1989. kada je u Melburnu, gde je gostovao na koncertu Lepe Brene, tokom izvođenja pesme "Mene nema ko da žali" doživeo moždani udar. "Tri dana sam bio bez svesti, a kada sam se probudio, poželeo sam da umrem."

Mada se, srećom, oporavio, i mada se zvanično oprostio tek maja 2004. u Domu sindikata, Marjanovićeva profesionalna biografija završila se tim nesrećnim koncertom u Melburnu. Naravno, i deceniju i po posle toga, njegov ugled, pa čak i popularnost, ostali su neokrnjeni. "Niko me nije zaboravio", kaže Marjanović. "Kad prolazim gradom, ljudi mi se javljaju i svuda — na ulici kod lekara — govore tople reči. Posle moždanog udara govorili su mi: Ne daj se, legendo... A kad sam ih ubeđivao da nešto ne mogu, govorili su mi: Možeš, na sceni si mogao i mnogo više." I stvarno, mogao je. Više nego bilo ko pre ili posle njega.

Đorđe Marjanović, čovek sa čije karijere nikada neće spasti pozlata i koji nam je godinama grejao srce, upravo je proslavio 75. rođendan. Ovim tekstom TV novosti mu šalju iskrene čestitke. Živeo sto godina, Milorde!


Ivan Ivačković | 2006. | TV novosti
3613  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Đorđe Marjanović (1931) poslato: Februar 07, 2011, 03:27:36 pm
*

ĐORĐE MARJANOVIĆ


MILORD U OSAM

Prva mega zvezda domaće zabavne muzike, kako beleže hroničari, Đorđe Marjanović "oprostio se" poslednjeg dana ovogodišnjeg maja od beogradske i uopšte muzičke publike, koncertom u Sava centru (31. maja 2004.), na kome su pevali svi. I prijatelji na sceni i publika u sali.

Rođen 30. oktobra 1931. u Kučevu, Đorđe Marjanović na sebe je skrenuo pažnju početkom šezdesetih, kada je skinuo svoj sako i zavitlao ga u publiku. Ova je reagovala jedinstveno, zaljubila se u njega zauvek, medijski poslenici, uglavnom, mislili su da je reč o klovnu.

A, sve je krenulo 1954. na audiciji za pevače koju je organizovalo Udruženje džez muzičara Srbije. Pevao je tada, a i kasnije će, "Mulen Ruž" i "Usamljenog gauča". Muzika ga je odvojila od farmacije, koju je upisao 1950. u Beogradu, prešavši tamo iz Požarevca gde je završio gimnaziju. U "slobodno vreme" izdržavao se "prazneći" vagone na železničkoj stanici, raznoseći mleko i novine, a uspeo je da dođe i do pozicije inkasanta na Radio Beogradu. Usput je "pevao" Duška Jakšića i Ivu Robića, da bi 1957. u svoj repertoar uvrstio "Zvižduk u osam" Darka Kraljića.

Prelomna godina je 1958. Tada ga publika u Nišu, kao autsajdera na koncertu, prati ovacijama. Ne smeta, pritom, njegov "nedostatak pevačkog talenta i klovnovsko ponašanje". Korak u susret čini Darko Pivnički, prvak Beogradske opere, koji se prihvata zadatka da ga nauči pevanju. Godine 1959. pojavljuje se prvi vinil sa zabavnom muzikom, ujedno i prvo izdanje novoformirane PGP RTB. Na "Muzici za igru" noseća je pesma "Zvižduk u osam". Već za Marjanovićev rođendan, 30. oktobra 1959, pojavljuje se i LP, doduše u odsustvu protagoniste koji je služio svoj vojni rok u Ljubljani. Tiraž je prodat za mesec dana, a tvrdi se da je iznosio čitavih 11 hiljada primeraka, što je u zemlji koja se dičila sa ukupno 20 hiljada gramofona, verovatno "ginisovski rekord".

Tri nagrade na Opatiji 1960. i skandal na Zlatnom mikrofonu sledeće godine, dodatno su ubrzanje legendi koja se širi. Te 1961. u martu mesecu, naime, Đorđe Marjanović skrivio je i prve (valjda) ulične demonstracije na ovim prostorima. Više od sedam hiljada ljudi opkolilo je tada Dom sindikata u Beogradu, a kasnije su svi oni i još neki koji su stigli, zajedno pevali ispred hotela Moskva. Đorđe nije dobio Zlatni mikrofon, ali je "pozlatio" svoju karijeru. Snimljen je i film "Zvižduk u osam" koji je kritika iskasapila, ali je publika hrlila u bioskope.

Hitmejker koji je trasirao mnoge puteve u budućnosti, 1963. godine "otkriva" SSSR i tako više od trideset puta. Ni Tito mu ne ostaje dužan — 1972. odlikuje ga Ordenom rada sa srebrnim vencem, ali da ne nabrajamo nagrade i ostatak karijere. "Đokistima" se punom snagom, verovatno poslednji put, "odužio" 1989. na tradicionalnom koncertu u beogradskom Domu sindikata, promovišuću LP "Milord za sva vremena". Već sledeće godine, 14. aprila u Melburnu, kao gost Lepe Brene, doživeo je moždani udar. Oporavio se, doduše, i povukao, sa povremenim "izlascima". CD "Prijatelji zdravo" objavljen je 1995.

Pet hiljada koncerata i više, zabeleženo je, pored snimljenih materijala, ostaće kao trajna uspomena "Đokistima" i svima onima koji su ga voleli, kudili, uzdizali i spuštali. Malo li je?


Tekst: Dragan Stošić | utorak, 1. jun 2004.
3614  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Đorđe Marjanović (1931) poslato: Februar 07, 2011, 03:27:17 pm
*

ĐORĐE MARJANOVIĆ


MOJI VERNI "ĐOKISTI" ME NISU ZABORAVILI

Moji verni "Đokisti" me nisu zaboravili, i dolaze danas kod mene kući na moj rođendan

Sećam se bio je 14. april 1989. godine, Uskrs, koncert u Melburnu. Bio sam gost Lepoj Breni, pevao cetvrtu pesmu po redu "Mene nema ko da zali". Sve se desilo naglo. Nikakve smetnje pre toga nisam imao. Bio sam u top-formi i razmisljao da je sve sto sam do tada uradio tek pocetak. Mislio, sad sam zreo i uradicu prave stvari. Tri dana bio sam bez svesti i nisam znao da sam preziveo mozdani udar. Pamtim samo publiku, dvorana je bila prepuna. Nerado pricam o tome. Tesko mi je... Dosla je tada u Australiju moja supruga Ela. Secam se da su me ona i neka gospodja vozile u kolicima... Pozeleo sam tada da umrem. U to vreme rodila se i moja unuka Ana. Onako majusna bila je poput iskre zivota koja mi je vratila volju. Donosili su je u bolnicu u Sokobanjskoj. U pocetku sam je drzao nesigurno, ali su me terali da je drzim. Njeno rodjenje bilo je za mene presudno, taj osecaj da sam tom malom bicu potreban.

Posle tog kobnog koncerta u Australiji Lepa Brena me nije ni posetila, nije ni obavestila moju porodicu o bolesti koja me je zadesila. Menadzer Raka Djokic me je posecivao, koga, na zalost, vise nema sa nama. Brenin postupak mi je neshvatljiv, ali ne zelim o tome da govorim. Jednostavno, ne razumem, ne mogu to da objasnim!?

Moja porodica je jedan zivot, drugi je na sceni. Jos uvek ne mogu normalno da pevam. Danas, kada gledam svoje koncerte ponekad mi se cini kao da je to bilo juce, a nekad imam osecaj kao da to nisam ja. Ne mislim cesto o tome, sada sve manje. U pocetku nisam imao snage da se suocim sa sobom kao sa pevacem. Dugo su predamnom iskljucivali, ne samo moje, nego i sve zabavne pesme. Slusao sam samo zabavnu muziku i klasiku. Tek od pre godinu dana i svoje pesme, ali i danas ima trenutaka kad ni to ne mogu. Strasno! Toliko se uzbudim, pa gutam tablete za smirenje.

Nekada je nas beogradski stan bio premalen za sve one koji su zeleli da mi cestitaju rodjendan. Bilo je to, za moje obozavaoce, za moje "djokiste", njihov praznik. I ove godine zvali su me iz Moskve. Sada smo malo u Beogradu, stigli smo par dana pre rodjendana, pa mnogi nisu ni znali da sam ovde. Mislim da nema potrebe da nekog zovem. Ipak, setili su se iz Radio Novog Sada, pa je dosla Andjelka sa svojom mamom. Doslo je mnogo mladih sa mamama. Dosao je i jedan decak od tri godine. Gledali smo kasete, razmenjivali zelje... Bila je puna kuca.

Pevaci rade uvece. Pre, na taj dan dolazili su danju. Znate, ljudi sa estrade nemaju puno vremena za kucne posete. Uostalom, moj rodjendan je uvek, pa tako i ove godine, bio posvecen mojim obozavaocima. Dolaze bez ustrucavanja, sa pravom koje im i pripada.

Niko me nije zaboravio. Kad prolazim gradom i kad mi se ljudi javljaju, odaju mi priznanje, to mi je najveca podrska. Svuda, kod lekara, na ulici, govore mi tople reci, bodre me. Recimo, u Igalu, dok sam bio na rehabilitaciji govorili su: "Ne daj se legendo...", fizijatar kaze: "Djordje, specijalno cu vas izmasirati." Kad ih ubedjujem da nesto ne mogu govore mi: "Mozes, na sceni si mogao mnogo vise." Znam da su me voleli, ali tada je bilo puno cveca, aplauza. Danas je ova podrska topla, ljudska, mnogo mi znaci.

Sva ta brojna pisma obozavalaca su kod mene i jos ih cuvam. Imam ih toliko, ali pamtim ih sve do najmanje sitnice. Bile su to ispovesti u kojima su mi ponekad govorili i ono sto ne kazu ni majci. Necu da kazem da li sam odgovarao na ljubavna pisma i bracne ponude. Ha, ha, ha... Jednostavno, nosio sam sa sobom slike moje porodice, dece.

Radio sam i nisam razmisljao ni o pohvalama ni o pokudama muzicke kritike. Pevao sam kako sam najbolje mogao i razmisljao samo o tome kako da pesmu donesem i mislio uvek da to nije dovoljno dobro. Kad danas slusam one koji su na sceni, imam obicaj da kazem da sam za njih Karuzo.

Tesko mi je da odredim najbolje pevace mog vremena i da napravim neku rang listu, od prvog mesta pa... Nije lako odrediti kome bih dao prvo mesto. Bilo je mnogo dobrih pevaca, ne znam ko je bio bolji. Da li Lola Novakovic, ili Nada Knezevic, Zlatko Golubovic, Dusan Jaksic, Miki Jevremovic, Tihomir Petrovic, Senka i Zafir Hadzimanov, Bisera Veletanlic, Radmila Karaklajic, Dragan Stojnic... Vazno je da sam medju najboljima, legenda, da mi to priznaju i oni koji su dosli odmah za nama, poput Lea Martina, Olivere Katarine, Ljiljane Petrovic, Slavka Perovica, Beti Djordjevic, Mire Besirevic... Uvek je beogradska zabavnomuzicka scena bila najjaca na Balkanu.


Balkan media | Oktobar, 2001.
3615  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Đorđe Marjanović (1931) poslato: Februar 07, 2011, 03:26:58 pm
*

ĐORĐE MARJANOVIĆ


MNOGI PEVAČI POLTRONIŠU POLITIČARIMA

U svojoj knjizi "Bolja proslost", Petar Lukovic je ovako opisao Djordja Marjanovica, najpopularnijeg pevaca druge Jugoslavije sezdesetih godina: "Kod nas je bilo isto kao u Sovjetskom Savezu. Zaboravljali smo na plenume i kongrese, liberale i levicare, revizioniste i anarhiste. Trg Republike je bio sirok ali nedovoljan za sve koji su obozavali Djordja. Pevao je, a mi smo ga voleli, nosili ga sredinom sezdesetih na ramenima preko Terazija kada mu je uskracena jedna festivalska pobeda u Domu sindikata... Mnogo godina kasnije Madona je u publiku bacila donji ves. Bilo je kasno, Djoka je nesto slicno vec ucinio mnogo pre."

Na proslavi 850 godina Moskve bio je pocasni gost, jer je u nekadasnjem SSSR-u dobio sva moguca priznanja i pocasti, cak i najvece odlikovanje — orden rada sa zlatnim vencem. Mnogo pre Gorbacova pokrenuo je Djordje muzicku "perestrojku" u Sovjetskom Savezu. Zbog njegovog veka trajanja i popularnosti, prozvali su ga srpskim, beogradskim Frenk Sinatrom. Na ruskom trzistu prodato je preko sto miliona ploca i kaseta sa njegovim pesmama, odrzao je tamo na stotine koncerata, a o onima koji su zeleli da ga preslikaju na sceni kaze:

Mnogi su me bezuspesno kopirali, pa su cak pojedinci koje ne zelim da prozivam, na sceni pravili od toga vrhunski kiceraj. Ipak, najdraze mi je priznanje vrhunskog pevaca Zdravka Colica koji je otvoreno rekao da je preslikao moju scenografiju i koreografiju. Posteno, nema sta!

U zagrebackoj stampi Tereza Kesovija je demantovala Djordjevu izjavu da je prilikom susreta u Moskvi 1997. godine, ona prva pevacica koja ga je pozvala da peva u Zagrebu. Tereza je rekla: "Tako nesto preko mojih usta ne bi preslo ni na samrti! Tog bolesnog coveka sam samo pozdravila iz pristojnosti. I to je bilo sve..." Djordje je, pomalo ljutito, a pomalo razocarano, ovako prokomentarisao ovaj njen ispad:

Podjimo redom: veliki organizatori Rade Mumin i Milan Savic iz koncertne kuce "Beogradska estrada", godinama su joj radili sirom Srbije, druge Jugoslavije, ali i u inostranstvu. PGP RTS je stampala Terezi ploce i kasete, a u Televiziji Beograd se ponasala nonsalantno, kao kod svoje kuce. Decenijama je njena slika stajala u foajeu hrama zabavne muzike i estrade, beogradskog Doma sindikata. U tom istom Domu sindikata Tereza je imala solisticke koncerte, pobedjivala je na festivalu "Beogradsko prolece", imala bezrezervnu podrsku beogradske publike i cele Srbije. Cak je i neopravdano tuzila redovnom sudu novinara Zorana Predica, iako je on godinama pisao o njoj hvalospeve u "TV reviji", izvestavajuci sa festivala "Split", "Zagreb-festa"... Verovali ili ne — sve koje sam pomenuo kao njene saradnike govorili su mi listom da je Tereza los covek i nikakav saradnik. Zena koja je egoista, koja misli samo na svoj uspeh, svoj dzep i ne zanimaju je oni koji joj pomazu da dodje do novca. Cak je i njen bivsi suprug Ronald Lopatni, cuveni vaterpolista, rekao da ju je tukao, ali da to nije vredelo, jer nije uspeo da od nje napravi dobru zenu! Zaboravila je sve beogradske novinare, muzicke urednike sa televizije i radija, estradne poslenike koji su je svojski podrzavali. O njoj niko nije rekao lepu rec, a ja sam je non-stop branio kao cenjenu koleginicu i estradnu umetnicu. Nisam verovao da je moguce da ta zena-vulkan, bude u stvari — zla žena! Eto, sad sam se uverio u to.

Kada smo se sreli u Moskvi povodom 850-godisnjice tog velegrada, sa ovih prostora bili su samnom jos Radmila Karaklajic i Miki Jevremovic, koji mogu da potvrde ovu moju pricu. Iako smo mi u prvi mah bili rezervisani, zbog njenih nekolegijalnih i sovinistickih izjava u stampi, Tereza nam je prva prisla. Sa svima se srdacno pozdravila i izljubila a Mikiju je poklonila i svoj najnoviji CD sa posvetom. Nije bilo ni reci o politici vec o daljoj saradnji, kao u stara dobra vremena. Tako sam saznao da se njen sin Alen ozenio, da je postala baba, i tada me je obradovalo sto ponovo zivi sa svojim bivsim suprugom Mirom Ungarom, od koga se krajem sedamdesetih razvela. Rekla mi je da ce me pozvati da budem njen specijalni gost na njenom solistickom koncertu u Zagrebu. Razdragano sam poziv prihvatio jer u tom gradu nisam bio od onog nezeljenog konflikta sa Vice Vukovim 1969. godine o cemu je pisala celokupna YU-stampa (tada je Vukov opsovao Djordju "srpsku majku", a to ga je kostalo da u naredne dve decenije do dolaska Tudjmana na vlast u Hrvatskoj — vise javno ne zapeva sirom tadasnje Jugoslavije, kada su se nacional-sovinisticki ispadi strogo sankcionisali ob.aut). Rekao sam joj da ona mora biti moj gost na mom beogradskom koncertu, jer je u Beogradu uvek dobro dosla. Odusevljeno je pred svima nama prihvatila moj poziv, nije reagovala kada sam to izjavio u stampi, da bi tek godinu dana posle Moskve — sve to negirala!? Cuo sam u medjuvremenu da ju je zagrebacki list "Imperijal" zestoko napao zbog druzenja u Moskvi, sa, kako su oni umobolno napisali "srbocetnickim pevacima Djordjem Marjanovicem, Radmilom Karaklajic i Mikijem Jevremovicem"!? Medjutim, sada shvatam da je Tereza pravi licemer i dvolicna osoba. Posle svih tih njenih insinuacija, lazi i ruznih reci, koje su prenele sve nase novine, mogu samo da joj porucim — Tereza, stidi se svojih postupaka. Sram te bilo! Bog ce da ti naplati za sve ono sto si rekla o meni, naivku, koji je svih ranijih godina ziveo u zabludi da smo drugari!

Nije nemoguce da ponovo zapevam u Zagrebu i u Hrvatskoj, jer dobijam sa tih prostora pisma od mojih vernih obozavateljki, koje su danas bake, lepe kao i nekada. Nikada nisam voleo da besedim o politici. Potpuno sam apolitican — bio i ostao. Nikada nisam bio partijski opredeljen, i glat sam odbio pozive raznih stranaka koje su zelele da me kandiduju za gradskoj odbornika, republickog poslanika... Protivnik sam toga da se ljudi iz sveta umetnosti bave politikom.

Pogotovu mi je smesno kada vidim koliko na sve strane ima pevaca poltrona koji se petljaju u politiku, ali to je njihova stvar. Nisu svesni da tim potezom gube dosta publike. Kao protivnik nasilja, militarizacije, rata, kriminala, mislim da svi patimo za onim lepim i bezbriznim vremenima. Nadam se da cu doziveti da se vrate osmesi na lica ljudi, a i to da mi vrate novac koji su oteli od moje zaradjene devizne i dinarske ustedjevine, pa da opet zivim lepo i dostojanstveno, a ne kao danas - od danas do sutra. Jedino sam siguran da ce estradni mostovi ponovo biti uspostavljeni. Moramo da saradjujemo jer imamo iste muzicke afinitete. Muzika je grana umetnosti koja ne priznaje medje, i zbog svega toga ne volim kada neko kritikuje jugonostalgicare kojih je, priznao to neko ili ne, sve vise. Ipak, treba biti optimista i setiti se istine da svakom zlu i haosu mora doci kraj.

Puno je pravih muzickih nistarija. Pravo rasulo vlada u pop, rok i dens muzici, medju reperima... i ko zna kojim jos pravcima antimuzike! Stihovi su frazerski, tendenciozni i previse vulgarni. Uz neukusni imidz, na nosacima zvuka lansiraju se besmislice i frazeologija kvazi-intelektualaca. Ja ne vidim tu nikakvu filozofiju osim sokantnih strofa gde se velica droga, nasilje, bezumlje, haos, seksualne devijacije, nekultura... Sve to nikome ne sluzi na cast.

Najzalosnije je da se u tekstovima mladih rok stvaraoca na sve moguce nacine vulgarizuje i deformise pojam ljubavi. Grozno je pljuvati po voljenoj ili voljenom! Kome je to potrebno? Prvi "avangardni stvaraoci" poput Dzonija Stulica, "Idola", pankera, unistili su lepu muziku. Bora Djordjevic je pravi maher za skrnavljenje ljubavne poetike. Ponekada mi se ucini da je taj covek jako iskompleksiran kada slusam njegove pesme! Slusam i stihove "on je mali ali nije los, ti ga hoces jos", "poljubi me pravo u dupe", "mala fukam te do zorata", "mala grupa pedera dugo nam je smetala", "fafala si mi ga, hvala ti", "Popusi mi ponos draga"... Prljavi i neuredni Rambo Amadeus javno psuje ljudima majku i oca, vredja slusaoce, omalovazava i prezire svoju publiku, neki debeli kvaziroker, uz nerazumljivu preglasnu muziku na koncertu skida gace i pokazuje guzicu publici...! Tu idiotariju, taj kretenizam, na zalost, prihvataju i konzumiraju mladi od 10—20 godina. Autori nemaju prava da sve to naturaju deci koja jos nisu osetila pravu ljubav i poetiku. A vec slusaju kroz pesme o raznim perverzijama, abortusu, napijanju i drogiranju, kriminalu, tekstopisci i kompozitori prosto klincima i klincezama naturaju psovke, neuctivost i dekadentnu ljubavnu pornografiju. Zivot ce ih kad-tad nauciti mnogim crno-belim stvarima. Ne treba ih na silu prerano unakazivati i demoralisati. Mladi ne treba da budu prerano seksualno izopaceni. Rok stvaraoci kao da samo misle na skrnavljenje ljubavi i upotrebu narkotika. Pisu tekstove kao da su svi doziveli velike traume! Kao da pesme poticu od seksualnih manijaka i najgorih mafijasa! Treba mlade odgajati da veruju u ljubav, pa makar stihovi bili i lazni. Ne treba svaku zabavu odmah muzicki ugurati u krevet. Gde je onda tu umetnost!?

Kao gost na koncertu Lepe Brene u australijskom gradu Melburnu, u toku pesme "Mene nema ko da zali", doziveo sam mozdani udar. Menadzer Raka Djokic me je posecivao. Brena me za sest godina, nikada nije posetila, niti se interesovala za moje zdravlje. Neshvatljivo, i ne zelim o tom da govorim. Jednostavno, ne razumem, ne mogu to da objasnim. Uteha su mi moji verni "djokisti" koji su mi pomogli da prezdravim i da stignem do scene.

Za mnoge danasnje pevace sa estrade sam Karuzo. Jos mi kazu: "Ne daj se legendo".
Balkan media
 

Knjiga P. Lukovića "Bolja prošlost", objavljena je 1989.
3616  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Đorđe Marjanović (1931) poslato: Februar 07, 2011, 03:26:38 pm
*

Đoletove pesme

3617  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Đorđe Marjanović (1931) poslato: Februar 07, 2011, 03:26:29 pm
*

Đoletove pesme


KO NEKAD U OSAM
 
Ko nekad u 8 i sad prođem ulicom tvojom
I stanem sam pod prozor tvoj.
Ponekad u 8 i sad zviždim ulicom tvojom,
Zastanem sam pod prozor tvoj.

Ref:
I mada znam nisi tu,
Čekam kao u snu,
Mislim negde u daljini čućeš ti,
Tri kišne kapi na oknima
Zadnje suze dve,
U očima zaboravljeni sni... i znaj,
 
Ko nekad u 8 i sad prođem ulicom tvojom,
I stanem sam pod prozor tvoj.

Ref:
I mada znam, nisi tu...

Ko nekad u 8 i sad prođem ulicom tvojom
I stanem sam pod prozor tvoj,
I zviždim tad, naš stari znak...
(zvizduk).



ROMANA

Ko li ukra od noći deo najcrnjih boja,
pa ti utka u oči i dade im sjaj, Romana.
Ko li natera ptice da se odreknu glasa,
da pred tobom zaneme i izgube dah, Romana.

Bolje da te nikad nisam video
ni poželeo ja.
Bolje da sam i životom platio
kad te ugledah ja.

Šta je vatra vulkana pred vulkanom tog žara,
koga igrom razgara, šta bacaš na nas, Romana.
I sve oči zažele da te pomamno piju,
i sve ruke bi htele da te dotaknu bar, Romana.

Bolje da te nikad nisam video...

Jedne noći za tebe tvoja pesma sam bio,
pesma koja se sutra zaboravlja već, Romana.
Jer od strasti je jača tvoja nemirna ljubav
koja pripada svetu u kojem nisam ja, Romana.

Bolje da te nikad nisam video
ni poželeo ja.
Bolje da sam i životom platio
kad te izgubih ja.



3618  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Đorđe Marjanović (1931) poslato: Februar 07, 2011, 03:26:01 pm
*

ĐORĐE MARJANOVIĆ — DISKOGRAFIJA



ALBUMI

3619  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Đorđe Marjanović (1931) poslato: Februar 07, 2011, 03:25:44 pm
*

ĐORĐE MARJANOVIĆ — DISKOGRAFIJA



SINGLOVI

Marjanovic - A zivot tece dalje
Marjanovic - Ako ljubavi nema
Marjanovic - Ako me zelis draga
Marjanovic - Bela dama, crni kralj
Marjanovic - Beograde
Marjanovic - Cinge linge
Marjanovic - Da mi je ova pamet bila
Marjanovic - Devojka moga grada
Marjanovic - Didu-lidu-dadu
Marjanovic - Digi-digi-dajge
Marjanovic - Dirlada
Marjanovic - Dolazi noc
Marjanovic - Ema, Emili
Marjanovic - Express kafa
Marjanovic - Gresnica
Marjanovic - Hvala vam prijatelji
Marjanovic - Ja placam ove noci
Marjanovic - Jos jenu noc
Marjanovic - Ljiljana
Marjanovic - Lubenice
Marjanovic - Maj, maj,maj
Marjanovic - Malo je, malo je
Marjanovic - Marija, Marija
Marjanovic - Mene nema ko da zali
Marjanovic - Milord
Marjanovic - Moje ludo srce
Marjanovic - Na grudima tvojim
Marjanovic - Natali
Marjanovic - Nemoj nikad da me ostavljas
Marjanovic - Nikad nije kasno
Marjanovic - O, Kerol
Marjanovic - O kakav mesec
Marjanovic - Od ljubavi do mrznje
Marjanovic - Ona me ne voli vise
Marjanovic - Pevac (Chanter)
Marjanovic - Poslednji voz
Marjanovic - Potrazi me u predgradju
Marjanovic - Prijatelji, zdravo
Marjanovic - Razbila se casa
Marjanovic - Romana
Marjanovic - Sajanora
Marjanovic – Svirajte, svirajte
Marjanovic - Ta tuzna muzika
Marjanovic - Vrati se
Marjanovic - Za dane ljubavi
Marjanovic - Zvizduk u 8

Marjanovićev debi album, i debi ploča uopšte, sa naslovom "Muzika za igru" bio je i prvi vinil sa zabavnom muzikom objavljen pod tek osnovanom etiketom PGP RTB. Ploča je izašla na Marjanovićev rođendan, 30. oktobra 1959. godine, i za mesec dana je bila prodata u 11.000 primeraka. U Jugoslaviji, inače, tada nije bilo više od 20.000 gramofona!
3620  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Đorđe Marjanović (1931) poslato: Februar 07, 2011, 03:25:21 pm
*




ĐORĐE  M A R J A N O V I Ć

Đorđe Marjanović (Kučevo, 30. oktobar 1931) je poznati srpski pevač.

Rođen je u Kučevu. Studirao je i apsolvirao farmaciju.[1] Njegovo pojavljivanje na televiziji sa pesmom "Zvižduk u osam" se odmah pretvorilo u opštu histeriju. On je bio prvi pevač zabavne muzike koji nije samo stajao za mikrofonom već je padao na kolena, valjao se po podu, plakao, bacao sako u publiku. Publika je na svakom koncertu bila u delirijumu! Na festivalu, "Beogradsko proleće" u domu sindikata, po mišljenju publike nepravedno mu je oduzeto prvo mesto i nezadovoljni "Đokisti" su na trgu Marksa i Engelsa (danas Nikole Pašića) napravili demonstracije i ulične nerede, tako da je milicija morala da interveniše. Da bi nekako smirio razbesnelu masu Đorđe se popeo na krov automobila i odatle pevao svojim obožavaocima.

Prve LP gramofonske ploče Đorđa Marjanovića (produkcija PGP RTB) su bile "Muzika za igru" i "Mustafa". Omote za njih oblikovao je istaknuti srpski dizajner Ljubomir Pavićević Fis.

Po Srbiji su postojali klubovi obožavaoca Đorđa Marjanovića, Đokisti, koje je on redovno obilazio, rukovao se sa narodom, slikao sa bebama, a školskoj deci pregledao zadatke!

U tadašnjem Sovjetskom Savezu Đorđe je bio apsolutno najpopularniji pevač. Pevao je u najvećim dvoranama i bio dočekivan kao kralj! Na jednom od tih putovanja Đorđe je upoznao i svoju suprugu Eli sa kojom ima troje dece.

Iako skromnijih glasovnih mogućnosti, Đorđe je na vreme shvatio važnost scenskog nastupa tako da je bio i ostao najpopularniji i najuspešniji pop pevač sa ovih prostora.

Neki od njegovih hitova su: Milord, Devojko mala, Romana, Đavoli, Dirlada, Lazarela, Natali.

Pojavljivao se i u nekoliko filmova gde je uglavnom glumio pevače.

14. aprila 1989. je doživeo moždani udar na koncertu u Melburnu (Australija) gde je bio gost Lepe Brene. Udar je doživeo na sceni dok je pevao pesmu "Mene nema ko da žali". Posle toga jedno vreme ostao je potpuno bez govora. Kasnije mu se govor povratio u izvesnoj meri tako da može da priča ali otežano.

Uprkos bolesti na insistiranje svojih obožavalaca priređivao je koncerte gde je uglavnom pevao sa gostima i na plejbek svoje stare hitove. Pojavljivao se i na koncertima drugih pevača i kao gost na televiziji. Oprostio se od muzičke publike i publike uopšte 31. maja 2004. koncertom u centru Sava.

Na Beoviziji 2009. je nastupio zajedno sa Oskarom i sastavom Bjuti kvins u pesmi Superstar Ognjena Amidžića, Vladimira Graića i Saše Miloševića Mareta.[2]

Živi u Beogradu.

Od nagrada i priznanja dobio je: Zlatnu plaketu Beograda, Orden rada, Orden zasluga za narod sa srebrnim vencem. Predsednik SSSR Mihail Gorbačov dodelio mu je Orden za učvršćivanje prijateljstva i širenje kulturnih veza između Jugoslavije i SSSR.[1]



Đorđe Marjanović sa singl omota "Bela dama — crni konj" | RTB S 52 749 — 19.05.1977.
3621  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Miodrag Jevremović Miki (1941—2017) poslato: Februar 07, 2011, 03:23:25 pm
*

MIKI JEVREMOVIĆ


PEVAO SAM I U POLARNOM KRUGU

Miodrag Miki Jevremović, jedan od najpopularnijih pevača zabavne muzike i šansona na prostorima bivše Jugoslavije, svojim je pesmama osvajao ženska srca. Za karijeru dugu četiri i po decenije, milionske tiraže i brojna priznanja zaslužni su hitovi "Pijem", "Meseče ti stari druže", "Adio", "Grkinja", "Neka toče staro vino", "Ako jednom vidiš Mariju", "Jedina moja", "S kim si sada kad je tužno vreme", "Kad bih znao da je sama"; "Narcisi plaču, ljubavi"...





Mikiju, koji danas ima 69 godina, pesma je uvek bila lek za mnoge teške trenutke, pa se često dešavalo da je pred publikom davao sve od sebe i onda kada mu nije bilo do pevanja.
  
Rođen sam u Beogradu, jer je to tata mogao da priušti mami. U Požarevcu smo živeli do 13. godine i za taj grad me vežu prelepe uspomene. Imali smo kuću i dva velika dvorišta, a okolo su bile poljane na kojima sam se igrao sa drugarima. Bio sam nemiran i vešt u raznim ujdurmama. Pored ulice bio je dud, a u dvorištu trešnje. Poranim ujutru i naberem one velike trešnje i obesim ih na dud. Kad su ljudi tuda prolazili odlazeći na posao krstili su se i čudili kad su videli one trešnje na dudu. Ja sam ih gledao iz prikrajka i smejao se.
  
Kaže da sledeći stihovi oslikavaju taj period njegovog života:
  
Uvek ću se sećati debele Mire iz mog sokaka, bio sam najslabiji i najžmigaviji od svih dečaka, i starijih i mlađih i mojih vršnjaka, a Mira divna i debela za ono posleratno doba, branila me od svih i zaljubio sam se do groba, u to vreme hemijskih olovaka i krpenjača, donkihotovanja i prvih vetrenjača, ta Mira od čijih pogleda sam bio još slabiji, ta Mira znam da negde živi, sad već jak, oguglao i mnogo stariji, iako stalno pevam o nekoj Mariji, a godinama već želim da smislim za tu Miru, ali ne da mi se jer bledi detinjstvo u meni i mom nemiru, i samo ponekad zvezde kad umiru zaiskri sećanje na prvi jogurt, na riblji zejtin, na krpenjaču, na vetrenjaču, na tu debelu Miru.


NESUĐENI INŽENJER

Sa 13 godina Miki se sa porodicom preselio u Valjevo jer je njegov otac dobio zaposlenje u tom gradu.
  
Tamo sam kao dečkić počeo da sviram gitaru, tamo sam se prvi put zaljubio. Počeo sam da pevam u horovima, pobeđivao na školskim takmičenjima i stekao samopouzdanje. Pobedio sam na nadmetanju "Traži se najveselija emisija u Jugoslaviji" i postao najbolji amater tadašnje zajedničke države. Time su mi se odškrinula vrata Radio-Beograda i snimio sam nekoliko singlova.

Malo je poznato da je popularni pevač nesuđeni inženjer.
  
Došao sam u Beograd i upisao mašinstvo pošto sam dobio stipendiju od "Krušika". Apsolvirao sam u roku i bio dobar student, a na pesmu i stihove sam se bacio ostatkom svoje ličnosti. Za vreme junskog roka trebalo je da biram da li ću izaći na ispit iz fluida ili otići na turneju. Iako sam imao 10 iz kolokvijuma,odlučio sam se za turneju i nikada više nisam polagao taj predmet. "Uhvatila" me je muzika i zbog toga se ne kajem mada ponekad osetim krivicu što nisam udovoljio roditeljima. Dobio sam šansu da snimim prvu ploču koja je prodavana u milionskim tiražima.
  
Na Opatijskom festivalu 1962. izašao je iz anonimnosti.
  
Tada su se ugavnom snimale prepevane strane pesme. Pevao sam "Dilajlu", a pre toga "18 žutih ruža", za koju sam sročio tekst iz mog nekog ugla. Producent se naljutio na mene zašto je nisam otpevao u originalu. Posle se ispostavilo da sam bio u pravu, jer je pesma bila prodata u više od 200.000 primeraka i to je bila dvostruka zlatna ploča, prva takva u našoj zemlji. Tada nije bilo ni 100.000 gramofona, a ona je prodata u 200.000 primeraka.
  
Nikada nije imao tremu i u publici je uvek video prijatelje.

Obožavaci Đorđa Marjanovića su bili "đokisti", a moji "mikisti". Družili smo se po kućama. Ta društva su postojala u Požarevcu, Beogradu, Osijeku... Išao sam čak i na roditeljske sastanke članova, rođendane, a dva puta nedeljno smo održavali sastanke.


DVA BRAKA, DVA RAZVODA

Kada je snimio ploču, Mikiju se život poptuno promenio.
  
Kada sam došao u Beograd tri meseca sam proveo na stanici jer nisam imao gde da spavam. S druge strane, ostao sam isti. Jednog jutra kada sam se vraćao sa turneje, napisao sam pesmu: "Crni kofer i gitara, moja dobra dva drugara, to je sve što mi treba, pa ću stići na kraj neba". Ima ta slava svoju cenu. Posebno je bilo opasno na turnejama u Sovjetskom Savezu. Dva puta sam se prevrtao kolima, izvukao sam jedva živu glavu. Bilo je klizavo, brzo sam vozio i završio na krovu. Moj brat Zoran mi je uvek govorio da sam najbolji vozač ali na krovu. Čovek i ne primeti da i porodica mnogo trpi zbog posla. Živeo sam 120 na sat. Ne osetiš da neke stvari pucaju. Imao sam dva braka i razveo se, ali sam sačuvao porodicu. Imam troje dece, koja su uz mene i ja sam svoje obavio.
  
Turneje po tadašnjem Sovjetskom Savezu su bile nezaboravne.
  
U Rusiji sam iščačkao neku njihovu staru pesmu o ljubavi u partizanima. Zainatio sam se kao stranac da je snimim i razbijem tamošnje zidove. Pesma je proglašena za hit godine, a ja sam proglašen za najboljeg pevača. Turneje su bile mamutske, pođemo sa namerom da budemo dva meseca, a ostanemo pet. Obišao sam ceo Sovjetski Savez od Murmanska do Habarovska, ceo Sibir, bio sam tamo gde običan građanin ne može da dođe. To su bile baze, vojni objekti, pevao sam i u polarnoj stanici. Nas muzičara je bilo 11, a slušalo nas je devetoro. Pevali samo sa istim žarom kao da nastupamo pred 20.000 ljudi. Toliko je bilo hladno da su ljudi pili pola litre špiritusa da bi se ugrejali. I ja sam probao i umalo da izgorim. U Murmansku sam za pet dana održao 20 koncerata. Zbog belih noći nismo mogli da spavamo. Pevao sam pola repertoara na ruskom, iako nisam zano ruski, ali sam ga brzo naučio.


NA LEDU ZBOG KORČNOJA

Na turneje je išao najčešće sa Đorđem Marjanovićem, Radmilom Karaklajić, Ivicom Šerfezijem.
  
Bili smo u pravom smislu zvezde. Stalno smo dobijali poklone. Jednom prilikom kad sam se vraćao imao sam 14 kofera, od toga 12 sa darovima. Jednom sam mesec dana nastupao u dvorani "Lužniki" u Moskvi i za to vreme me je čulo milion ljudi. N poslednjem koncertu neko od organizatora je doznao da sam dobio sina. Nastup je posle svake pesme bio prekidan jer su ljudi stajali u redu da bi mi poklonili medvedića za sina. Na kraju je bina bila prekrivena igračkama. Nisam znao šta ću sa tim, pa sam sve morao nažalost da ostavim.
  
Samo zbog jedne rečenice Jevremović je 18 godina bio zabranjen u SSSR-u.

Na proslavi 100. emisije "Indirekta" u beogradskom "Pioniru" spiker je bila Danka Novović. Reče mi da je počeo šahovski meč Karpov-Korčnoj i pitala me za koga navijam. Kao iz topa sam odgovorio: "Za Korčnoja", uz obrazloženje da je sam na svetu, jer je emigrirao iz SSSR gde je ostavio ženu i dva sina. Sutradan sam imao neki sastanak u ambasadi SSSR. Pripremili su zakusku, sve je bilo lepo, u jednom trenutku mi je prišao njihov ataše i rekao: "Sinoć ste pevali u jednoj emisiji". Od tada mi se niko nije javljao iz SSSR-a verovatno zbog moje podrške Korčnoju. Bio sam malo ljut, jer sam u toj zemlji ostavio deo života. Dugo posle toga je jedan njihov novinar razgovarao sa mnom i pitao me zašto nisam bio 18 godina u njegovoj zemlji. Kad sam mu rekao objavio je veliki tekst i stavio naslov "Jedna reč Korčnoj, kazna od 18 godina". Posle toga sam se okrenuo zapadu i obišao Ameriku u Australiju. Zahvaljujući pesmi prokrstario sam planetom...


REMI SA KARPOVOM

Šah sam zavoleo još u najranijoj mladosti. Igrao sam na mnogim turnirima u zemlji i inostranstvu, a najveći uspeh mi je remi sa svetskim prvakom Anatolijem Karpovom. Trenutno sam amater i igram za Čukarički. U Italiji sam dobio čak titulu majstora. Možda jednog dana odem potpuno u šah.

  
JELENA NASLEDILA OCA

Iz prvog braka imam sina Đorđa, čiji je kum na krštenju bio čuveni grčki kompozitor Georgis Jorgos Zambetas. Đorđe je oženjen i živi u Novom Beogradu i ne bavi se muzikom. Mlađi Stefan se opredelio za školu kompjutera i to ga trenutno najviše zaokupira. Jedino kći Jelena, koja mi je podarila unuka Lazara, živi za note.

 
S. Đurić | 17.10.2010. | Vesti online






Miki Jevremović i Aleksandar Subota

Fotografija: Aleksandar Subota


3622  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Miodrag Jevremović Miki (1941—2017) poslato: Februar 07, 2011, 03:23:08 pm
*

MIKI JEVREMOVIĆ


NAUČIO SAM DA ŽIVIM
SA DIJABETESOM





Usled stresa tokom bombardovanja Beograda, čuveni pevač Miki Jevremović oboleo je od dijabetesa, a otkako se nedavno njegov sin podvrgao operaciji pluća, muzičarevo zdravlje ozbiljno je narušeno

Zbog brojnih problema koji ga iznova sustižu, popularni pevač šansona i balada Miki Jevremović već godinama vodi upornu bitku protiv dijabetesa. Pozitivnom energijom, verom da će jednog dana sve biti bolje i da će sunce konačno obasjati i njega, ovaj umetnik pokušava da suzbije napredovanje surove bolesti. Ipak, Miki je svestan da nikada neće biti potpuno zdrav čovek i da će do kraja života morati da pazi šta jede i pije, kao i da će mu obavljanje svakodnevnih obaveza povremeno biti otežano. S ovim grubim saznanjem pevač se susreo u trenutku kada se prvi put začuo zvuk aviona koji su preletali Beograd.

Kada je 24. marta 1999. godine prva bomba pala na Beograd, od straha i nerviranja dobio sam šećer s kojim se i danas borim. Bilo mi je strašno to što je počeo taj rat koji smo vodili protiv nadmoćnijeg i nevidljivog neprijatelja, tako da sam se momentalno razboleo. Međutim, vremenom sam naučio da se pridržavam raznih dijeta kako bih mirno živeo i vodio bitku protiv ove bolesti — kaže ovaj legendarni šezdesetosmogodišnjak.

Od tada pa do danas, kada god se iznervira ili čuje neku lošu vest, Mikiju se podigne nivo šećera u krvi, ali na svu sreću još nema potrebe za insulinskom terapijom. Vest da će njegova voljena ćerka Jelena Nedeljković posle nekoliko godina provedenih u Parizu nastaviti život sa svojom porodicom u Beogradu, pomogla je pevaču da se poslednjih meseci oseća mnogo bolje. Međutim, teška operacija njegovog sina Đorđa učinila je da se pevač zabrine i za sinovljevo, ali i svoje zdravlje.

Taman kada sam saznao da će moja ćerka sa jednoipogodišnjim sinom Lazarom i zetom Predragom nastaviti život u Beogradu i da ću moći svakodnevno da uživam u odrastanju tog malog dečaka čiji me pogled uvek nasmeje, saznao sam da mi je najstariji sin veoma bolestan i da će morati na operaciju pluća. Naime, pošto i inače ne vodi računa o svom zdravlju, ne znajući da je ozbiljno bolestan, nije reagovao na tegobe koje je osetio, mislio je da ima samo temperaturu i kako ništa nije strašno. Kada je naknadno otišao kod lekara jer se i dalje nije osećao dobro, saznao je da je na nogama preležao upalu plića i oštetio plućno krilo, zbog čega je hitno morao da se podvrgne operaciji. Verujte mi, tih nekoliko dana koliko je on proveo u bolnici, bili su najduži u mom životu. Neprestano sam molio Boga da sve prođe kako treba i on je uslišio moje molitve. Nisam razmišljao o sebi, nego sve vreme strahovao za njega, ali skočio mi je šećer i dobio sam hipertenziju, povišen krvni pritisak. Srećom, sve je prošlo kako treba, mada me on stalno puno sekira jer uopšte ne vodi računa o svom zdravlju — zaključuje Miki koji se nada da će u skorijoj budućnosti dobiti nacionalnu penziju.


Aleksandra Dimitrijević | 20.12.2009. | Story
Fotografija: Luka Šarac
3623  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Miodrag Jevremović Miki (1941—2017) poslato: Februar 07, 2011, 03:22:50 pm
*

MOJE DRUGO JA — Miki Jevremović, legenda zabavne muzike


PEVAČ SA SLUHOM ZA ŠAH-MAT

Šah je zavoleo još u najranijoj mladosti, igrao je na mnogim turnirima u zemlji i inostranstvu, a najveći uspeh mu je remi sa svetskim prvakom Anatolijem Karpovom





Za karijeru koja traje 45 godina, milionske tiraže na prostoru čitave bivše Jugoslavije i brojna priznanja i nagrade Mikija Jevremovića zaslužni su hitovi "Pijem", "Grkinja", "Ako jednom vidiš Mariju", "S kim si sada kad je tužno vreme", "Kad bih znao da je sama", "Narcisi plaču, ljubavi"... Sve te i mnoge druge pesme publika će moći da čuje 4. decembra na koncertu u Domu sindikata, kada će legendarni pevač proslaviti jubilej.

Nisam se nikada pokajao što sam se posvetio muzici. Studirao sam mašinstvo i dobro mi je išlo. Sećam se da je pred junski ispitni rok trebalo da biram da li ću izaći na ispit iz predmeta Fluidi ili otići na turneju. Profesor je pitao da li će neko izaći na ispit u junu i sećam se da smo svi spustili glave. Niko se nije javio, pošto su ti Fluidi bili jako težak ispit. Onda je on pitao: "A ti, Jevremoviću?" Bilo mu je logično da, pošto sam imao desetke iz svih kolokvijuma, izađem na ispit prvom prilikom. Odgovorim kako je u vreme junskog roka biciklistička trka. I profesor začuđen pita: "A kakve to veze ima sa mnom". Objasnio sam da će u svakom gradu u kome se završi jedna etapa trke uveče biti koncert i da sam pozvan da se pridržim ekipi naših elitnih pevača. I tako nikada nisam položio Fluide, jer je i u vreme sledećeg ispitnog roka bila neka turneja. Moj izbor ipak je bila muzika.

Miki se ne kaje što se zarazio poslom pevača, mada ponekad oseti krivicu što nije udovoljio roditeljima.

Desetak godina kasnije, pre povratka sa jedne turneje koja ja trajala tri meseca, roditelji su mi nešto preuređivali stan. I tako se u jednom ćošku stvorila gomila nekih beležnica i knjiga. Bila su to dva štosa knjiga po pola metra visine. Pogledam radoznalo — moj rukopis. Iako mi ni jedna jedina rečenica nije zvučala poznato, shvatio sam da se radi o skriptama sa fakulteta. Oni su u stvari pokušali su da mi "podmetnu" ideju da završim fakultet. Ali, već je bilo kasno.

Iako biografija Mikija Jevremovića sadrži podatak da je rođen u Beogradu za njegovo poreklo otimaju se — druga dva grada.

Iako sam rođen i najveći deo života proveo u Beogradu, postoji ta čuvena svađa između Požarevljana i Valjevaca čiji sam. Najranije detinjstvo proveo sam u Požarevcu i tamo sam završio niže razrede osnovne škole. Onda smo se, kada mi je bilo 11-12 godina, preselili u Valjevo, gde sam odrastao. Otud ta dilema.

Pored toga što je legenda estrade, Jevremović je i odličan šahista. Igrao je na mnogim turnirima u zemlji i inostranstvu, njegovi mečevi sa Ljubojevićem se prepričavaju, a najveći uspeh mu je remi sa svetskim prvakom Anatolijem Karpovom.

Nedavno sam imao priliku da igram sa jednim mladim majstorom, neću reći ime, koji se pre partije pohvalio da će me "razbiti u 20 poteza". Bio je to motiv da se baš potrudim. I tako stignemo mi do 23-24. poteza partije, on se uveliko razigrava. Kod 32—33. poteza bilo je jasno da ne može da me dobije. I pobedio sam ga u 43. potezu.

Šahom je počeo da se bavi još u najranijoj mladosti, a prve susrete sa Ljubojevićem igrao je u studentskim danima. Veruje da između šaha i muzike postoji neka tajna veza jer su mnogi vrhunski šahisti koje je upoznao i vrhunski pevači.

Ne samo da vole da pevaju, nego i znaju — kaže Miki.

Jevremović ima troje dece. Iz prvog braka sina Đorđa, koji se ne bavi muzikom i čiji je kum čuveni grčki kompozitor Georgis - Jorgos Zambetas. Iz drugog braka ima sina Stefana i ćerku Jelenu, koja je pošla očevim stopama.

U Jeleni sam rano prepoznao kvalitetan sluh i glas, ali je ona sama odabrala šta je želela. Iako je tek počela da se bavi ovim poslom, već ima priliku da okusi ono najnegativnije što estrada nosi sa sobom. Tablodi su umeli da njenu otvorenost i druželjubivost zloupotrebe na najgori način i pisali su svašta. Jedne večeri, kada smo znali da će se u sutrašnjem izdanju pojaviti "nešto", pošao sam do kioska u komšiluku koji uvek ima i prvo izdanje. Kad, nedaleko od kioska, vidim da je ona već tu i drhteći čeka da novine stignu. Kad je uzela primerak, prvo se prekrstila i izgovorila: "Hajde, Bože, pomozi". Potom je otvorila novina i zaplakala. Bio je to za mene, kao oca, jedan od najtežih trenutaka da iz prikrajka gledam kako mi ćerka plače i da ne znam šta da učinim. Imao sam želju da ih tužim. Međutim, kod nas od toga nema vajde — kaže Miki.



LENJI PESNIK Iako je pomalo, kako kaže, lenj da posao završi na vreme, Jevremović ovih dan privodi kraju rad na zbirci pesama. Zbirka je trebalo da ugleda svetlost dana na Sajmu knjiga, ali je zakasnio.

Dugo su sve te pesme kao celovite postojale samo u mojoj glavi. Znam da niko ne pamti pesme koje piše već ih stavlja na papir, meni se sve do nedavno nije dalo. Sada će se se sve to naći u knjizi koja će objediniti oko stotinjah pesama čiji sam ja autor. Stihovi su u moj život ušli kao logični pratioci muzike. Kako su u ona vremena kada sam počinjao prepevi stranih pesama bili veoma popularni i garantovali hit, dešavalo se da sam "prevod" neke melodije morao da uradim sam i tako je to počelo. Kasnije su pesme dolazile i same, kao posledica nečeg preživljenog ili emocija.


Olivera Stojmirović | 18-11-2007 | Glas javnosti
3624  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Miodrag Jevremović Miki (1941—2017) poslato: Februar 07, 2011, 03:21:57 pm
*

MIKI JEVREMOVIĆ





"Turban folk" i dalje uništava našu prebogatu muzičku baštinu

Proteklog leta moja kcerka Jelena Jevremovic (koja je valjda na mene nasledila muzicki talenat) konkurisala je sa jednom lepom pesmom za prvo vece mladih nada festivala zabavne i pop muzike "Suncane skale" u Herceg Novom. Svi u porodici smo bili presrecni sto je pesma jednodusno prihvacena i uvrstena u to prvo festivalsko vece "Novih zvijezda" Naravno, Jelena je lebdela od srece i svim snagama se spremala za taj julski nastup. Pre pocetka "Suncanih skala", direktor ove smotre Slobodan Bucevac organizuje u beogrdskom hotelu "Slavija" organizuje press - konferenciju. Posao sam sa Jelenom naivno verujuci da ce joj moje ime i popularnost nesto znaciti, ali, iskreno da kazem, i pomoci. Bucevac i nije razgovarao sa mnom. Ispostavilo se da sam ja svojoj kcerci bio balast!

Elem, mi smo se svojski spremali za festival: napravili smo promotivni CD, nasli sponzore, stampali Jelenine reklamne slicice, majice sa njenim likom... Kao sto se u "San Remu" predstavljaju najpoznatije svetske zvezde i asovi italijanske kancone. Koliko smo novaca i mi sami ulozili iz kucnog budzeta danas ne smem da pricam, jer smo i onako skroman budzet dobro ispraznili.

A onda, nedelju dana pred festival, stize vest da Jelene upste nema na spisku izvodjaca. Tu vest dobijam iz prostorija TV "YU info", koja je bila u organizaciji ove estradne manifestacije. Jelenini snovi su se rasprsili kao kula od karata. Sva njena nadanja, kao mlade devojke, koja misli da zivi u jednom normalnom drustvu, srusena su. Potom saznajem da je alfa i omega svih festivalskih muckanja bas famozni Bucevac. Ko zna sta bi on sve predlozio Jeleni u hotelu "Slavija" da nije bilo mene! Cuo sam od novosadske pevacice pop-muzike Mis Svetlane da su je trazili za vece "Novih zvijezda" samo za ucesce (bez bilo kakvih nagrada) 2.000 maraka!!?? To znaci da su mnogi izmanipulisani a javnost ne zna da se, nazalost, na nasim festivalima sve kupuje, pa se cak i ucesce naplacuje! Neko placa novcem a pevacice koje imaju plitak dzep i dolaze na festivale bez bogatih mecena — i krevetom!?

Dobio sam 1995. godine Nagradu za zivotno delo. Nagrade su, bez lazne skromnosti, svakodnevica u mom zivotu sto je, uostalom i normalno kad sam citav zivot proveo na koncertima, festivalima, sceni... Pre mene su ovu nagradu dobili Dusko Jaksic, Djordje Marjanovic i ja sam je shvatio kao jedno veliko priznanje. Dodeljena je za zivot posvecen muzici, a taj zivot traje i trajace.

Bio sam samo malo postidjen jer je bar desetak mojih kolega zasluzilo da ovu nagradu dobije, ali zivecemo pa ce moje kolege koje su bespotrebno napustile estradu biti u prilici da je prime. Mislim na celu plejadu mojih kolega koji su bili u reprezentaciji, ne samo Jugoslavije nego i Balkana. Lola Novakovic, Nada Knezevic, Dusko Jaksic, Tihomir Petrovic, Senka i Zafir Hadzimanov, Dragan Antic, Boba Stefanovic, Djordje Marjanovic, takodje, dobro sad zbog bolesti, ali ni pre toga nije imao dovoljno prostora, kao uostalom ni svi mi.

Eto, samo Ceca Raznatovic i Dragana Mirkovic pune sale. Vesna Zmijanac je morala da otkaze pola koncerata na turneji. Dzej koji je meni licno simpatican i koji peva lepe pesme, je jedva odrzao turneju. Ceca ce ponovo da puni stadione i hale jer je medijski ineresantna, ima lepe pesme, lep nastup uz neverovatnu reklamu. Verovatno ce i Dragana kad snimi novi album poceti da puni sale. Ona je, recimo, pre devet godina pevala bas lepo, srpsku muziku, kao prava srpska seljancica. Sad pokusava da peva i pop muziku sto je smesno onima koji to dobro rade. Izmislili su nekakav turbo-folk koji nigde u svetu ne postoji, unistili nesto iskonsko kao sto je folk, isprljali ga!

Pojavili su se na muzickoj sceni nekadasnji rokeri, ali oni koji nisu uspeli da se u roku dokazu, pa su se jedno vreme probijali zahvaljujuci turcizmu a kad je to vreme proslo onda su se pojavili i izmislili turbo-folk!

Bilo mi je stvarno tuzno da gledam Kebu kako se svoijski upinje da peva takvu vrstu muzike, ali mu to nikako ne ide! Eto, verovali ili ne, Keba se hrabro odvazio da peva svetski hit "Oboji u crno" legendarnih "Rolingstounsa"! Uzasno i smesno u isti mah!?

Ceca je jedna od retkih koja je svoje koncerte sjajno odradila. U njene koncerte sigurno je puno ulozeno, scenski efekti su bili odlicni. Ali ljudi su otisli kuci zadovoljni, kao da su dva sata dzogirali. Medjutim, sumnjam da im je nesto ostalo u srcima, jer su to pesme za zaborav a nikako za pamcenje.

Svojim primerom pokazao sam jos pre sedam godina da zabavna muzika ima jos uvek svoju brojnu publiku. Organizovao sam koncert u Sava centru i sala je bila prepuna. Posle mene ucinio je to i Dragan Stojnic, Zeljko Samardzic sjajno radi turneje, a zao mi je sto se nije vratila na scenu Nada Knezevic a znam da je imala zarku zelju.

Poslednjih godina uspeli smo i uz pomoc mog Udruzenja zabavnih, rok i dzez muzicara Srbije, na cijem celu sam bio punu deceniju, da napravimo i iznedrimo tim vrhunskih pevaca zabavne i pop muzike koji bi trebalo da naslede nas koji imamo toliko staza. Madam Piano, Filip Zmaher, Bojan Milanovic, Bajone, Maja Nikolic, Scepa, a poslednjih godina izdvojili su se Ceca Slavkovic, Goca Trzan, Maja Markovic, Zeljko Joksimovic... Medjutim, prica se ponavlja. Jedan Zmaher osvaja nagrade, ali jos uvek nema snimljeni CD!

Narodnjaci na svadbama zaradjuju onaj crni novac, sami sebe finansiraju, snimanje ploca, spotova, pojavljuju se na televiziji, placaju sami veliku reklamu i tu se krug zatvara. Madam Piano i Scepa retko snimaju... Jednostavno: ko ima novac, nazalost, kreira tokove na muzickoj sceni. Sta je sve Srbija dozivela, da peva i bilo koji mesar ili kelner, samo ako imaju lovu, a o kvalitetu niko i ne zamislja. Ako ne znaju da pevaju, platice, pa ce u studiju drugi pevati umesto njih!?

Danas je moja publika cak 70 procenata mladih. Vidim da znaju sve tekstove mojih pesama, ocigledno su ih mame i tate naucile, ili su im pustali moje stare ploce.

Eto, pet puta sam osvajao nagradu Splitskog festivala kao najbolji interpretator, ali prvu nagradu strucnog zirija — nikad. Tamo nisam mogao da pobedim, tako je dekretom bilo odredjeno, iako sam pevao pesme zagrebackih autora Nikice Kalodjere, Stjepana Mihaljinca..., isao na turneje sirom Jadranske obale, dobijao aplauze od mojih obozavalaca u Zadru, Sibeniku, Puli, Splitu, Makarskoj... Stajao sam 1978. godine blizu mesta gde su prebrojavani glasovi. Video sam kada je Oliver Mlakar koji je vodio Splitski festival zaokruzio nasu pesmu kao pobednicku. Odjednom, stiglo je 250 glasova iz Australije za Olivera Dragojevica, velikog mog prijatelja i pevaca. Oliver je izbio na prvo mesto. Tad sam prvi put u zivotu zarko zeleo da napravim veliki javni skandal, i da medijima predstavim kako se namestaju, laziraju rezultati i kako je Oliver sa svojom ekipom kupio festivalsko odlicje. Da ne izadjem i ne primim nagradu. Brat Zoran me je smirio. Rekao mi je stalozeno: "Burazeru, idi, bre, tamo na binu i odrzi im cas pevanja uzivo — iz inata." Posle svih ovih gluposti koje su nam se izdesavale pomalo zalim sto sam ga poslusao.

Moja supruga Sonja je iz Sarajeva. To je grad koji sam voleo, u kojem sam cesto boravio, pevao. Na "Slageru sezone" 1978. godine pobedio sam u tom gradu sa pesmom "Aleksandra, devojka sa Tasmajdana". Pesmom za koju je reci pisala jedna Zagrepcanka, a muziku Splicanka. Pa sam pevao i "Sarajevo, spava, Sarajevo sanja". Imao sam u Sarajevu mnogo prjatelja, medju njima i mog velikog prijatelja Kemala Montena.

Balkan media
3625  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Miodrag Jevremović Miki (1941—2017) poslato: Februar 07, 2011, 03:21:39 pm
*

MIKI JEVREMOVIĆ

Godinama se borim za poboljšanje našeg statusa

Godinama se borim za poboljsanje naseg statusa u drustvenoj zajednici, trudim se da dokazem kolegama da je kolegijalnost na prvom mestu, i da ako mi nismo slozni niko nam sa strane nece pomoci. Eto, moje kolege na celu sa Branimirom Banetom Djokicem zakazale su sastanak sa novim ministrom kulture Branislavom Lecicem. Svi su posle 5. oktobra i promena ocekivali da ce i kulturnom establismentu vec jednom svanuti. Moje kolege su bile odusevljene kada su culi da ce poznati glumac Lecic zameniti inertne Nadu Popovic Perisic, Zeljka Simica i druge bivse ministre kulture koji ama bas nista nisu uradili za estradne radnike i priznate estradne umetnike. Elem, zavrsio se taj sastanak zvizducima i nekim pogrdnim recima kojima su moje kolege ispratile hladnokrvnog Lecica, koji ih je samo udostojio svoga prisustva, pogledavao svakog trenutka na sat, klimao potvrdno glavom i — nista nije uradio osim sto je ponudio nekakva hladna obecanja po onom narodnom — obecanje, ludom radovanje. Moje kolege su opet ispale naivne: ocekuju pomoc od Branislava Lecica koji gleda samo svoje interese i cak nije otvorio tradicionalni Beogradski sajam knjiga, koji je kulturni dogadjaj godine, objasnivsi taj svoj potez za Riplija izjavama — "nisam mogao da budem kloniran i u istom trenutku na dve strane" i "ja sam pre svega glumac i nisam mogao otvoriti Sajam jer sam u Zrenjaninu imao pozorisnu predstavu"...! Kako bi hladni Englezi rekli — no comment!?

Ucinili smo u ovoj Srbiji sve sto je protiv nase muzike i estrade: Beograd vise nema nijedan festival popularne muzike, ukinut je na kraju i najstariji festival zabavne muzike, nove gradske i decije pesme eks-Jugoslavije "Beogradsko prolece", u programima televizijskih kuca Studio B, Politika, YU info, ART televizija, BK Televizija, B 92 - uopste se ne emituje prava i lepa srpska narodna muzika. Mnogim estradnim radnicima i umetnicima (od kojih mnogi zive na ivici materijalne egzistencije) oduzet je status i sami moraju da placaju staz i socijalno osiguranje, niko od nas nema pravo na poreske olaksice oko uvoza i kupovine muzickih instrumenata koji su muzicarima osnovna sredstva za rad... Ono sto smo godinama ulagali kroz poreze i doprinose drzavi pojela je maca, jer ako, ne daj ti Boze, zatrazimo usluge lekara u bolnicama sve moramo da placamo iz svog dzepa. Onaj ko nema novac, moze da ide pravo Bogu na ispovest! Mi koji smo ovoj drzavi milione i milione maraka doneli nasim pevanjem u humanitarne svrhe (za izgradnju bolnica, decijih ustanova, za stare, slepe, invalide rada, za borbu protiv alkoholizma i narkomanije, za izgradnje brzih i ostalih pruga, za nabavku lekova...) sada sve to — puj pike ne vazi! Kada potrazimo nakakve poreske olaksice i zdravstvenu zastitu, svi okrecu glave! S druge strane, svi trce za nama i zovu sve estradne trudbenike kada treba odrzati koncerte solidarnosti i sakupiti novac za potrebe drustva. Mi smo danas u ovoj trecoj Jugoslaviji i drzavi Srbiji, na zalost — gradjani drugog reda!?

S druge strane, svima sa strane otvaramo sirom vrata! Dobrodosli su svi pevaci, kompozitori i grupe iz Hrvatske, Federacije Bosne i Hercegovine, Slovenije a sada i iz Makedonije!? Od svih izvodjaca iz ovih sredina pravimo zvezde, dajemo im sirokogrudo festivalske nagrade i estradna odlicja, dobijaju besplatan marketing u stampi i svim medijima (koji izvodjaci iz Srbije treba da plate iz svog dzepa!), otvaraju im se sirom vrata najuglednijih nasih sala i hala i prestiznog "Centra "Sava"...!? S druge strane u Zagrebu, Sarajevu, Mostaru, Tuzli i mnogim drugim gradovima - zabranjeno je u drzavnim i privatnim radio i TV stanicama emitovati bilo kog izvodjaca iz Srbije i Beograda! U Makedoniji od 1992. godine nijedan pojedinac ne moze dobiti dozvolu za solisticki koncert u njihovoj najboljoj sali "Univerzalnoj" dvorani u Skoplju! Ja sam dobio preko nekih vezica takvu dozvolu, ali soliticki koncert, ipak, nisam odrzao. U drzavama eks-Jugoslavije nasi pevaci mogu pevati samo ilegalno, ili da nastupaju u zadimljenim bircuzima, restoranima i kafancinama koji su ispod svakog nivoa! Lepu Brenu i "Elektricni orgazam" samo sto nisu proterali samo jer su se drnuli da zapevaju u kafani, a Giletu i rokerima je u Zagrebu podmetnuta afera! Sa malkice "kokaina medj instrumentima", Kebi je zabranjen solisticki koncert u Sarajevu, "Ribljoj corbi" nije dozvoljeno da nastupi u Sloveniji i Makedoniji, Dzeja su privodili u Bosni... Jednom recju — mi smo svi nepozeljni u tim sredinama, a u Makedoniji dozvola za koncert ne moze cak ni da se kupi!!??

A kod nas su "srpski" izvodjaci" vec postali Doris Dragovic, Leo, "Hari Mata Hari", "Haris Dzinovic, "Seven up", Tose Proeski, Karolina, "Magazin", Hanka Paldum, Ivana Banfic, Sandi, Dino Dvornik...! Non-stop vrtimo Olivera Dragojevica, Misu Kovaca i Kemala Montena, ali oni jasno i glasno kazu da vise ne zele da pevaju u Beogradu. Arsen Dedic kaze kako vise nikada njegova noga nece krociti na ove prostore... Da ne bi bilo zabune, nemam nista licno protiv pomenutih kolega, od kojih su mi neki bili dobri prijatelj, drugari, a mozda su i sada ostali, ali se nismo culi. Eto, zajedno sa Djordjem Marjanovicem izljublio sam se u Moskvi sa Terezom Kesovijom, a ona posle par meseci u stampi kaze kako se "nismo ni sreli" u Rusiji!? Svaka njima cast, zelim im uspesnu karijeru i svako od njih ima pravo na svoje misljenje. Medjutim, mi kao da nemamo mozga, i sve one koji nas ignorisu uzvracamo — bezgranicnim postovanjem! Sve inostrane pevace vise emitujemo i reklamiramo, a one istinske umetnike iz svog dvorista zaboravljamo! Izvodjaci iz Srbije moraju da plate reklamu, a mi proglasavamo Dina Merlina "najslusanijim izvodjacem godine", dok on izjavljuje za pokojnog legendarnog Davorina Popovica kako "ko god zapjeva u Beogradu mora da dobije rak!!!?? To je vec monstruozna izjava!?

Vise sam umoran od objasnjavanja svih nasih gluposti i ne znam da li cemo se ikada opametiti i da li ce nam se glave razbistriti, pa da ne pruzamo ruku onome ko je — ne prihvata!? I posle svega, priznajem, prihvatam onu sjajnu izreku maestralnog rokera Bore Djordjevica alias Bore Corbe koji rece kako je za Srbe — tudje g.... uvek sladje od domaceg!!?? Balkan media
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »