Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
3526  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Blek Panters poslato: Februar 09, 2011, 01:04:44 am
*

B L E K   P A N T E R S


Najpoznatiji srbijanski klupski bend "Blek Panters" na sceni je već punih 30 godina. Iza sebe imaju samo jedan album, koji ih je konačno "digao" iz sivila, tako da se za njih čulo i van granica Srbije. Nakon objavljivanja albuma na kojem se našla pjesma "Kakvu ženu imam" sve više sviraju i po BiH i Hrvatskoj, Makedoniji, Crnoj Gori...

Nedavno gostovanje popularnih "pantera" u Banjaluci iskoristili smo da razgovaramo s njihovim frontmenom, legendarnim Tomom Jovanović.

NN: Iza vas je bogat muzički staž.

JOVANOVIĆ: Postojimo od davne 1980. godine i nakon skoro tri decenije nedavno smo se odlučili da izdamo album. U bendu svira 18 članova od kojih je samo jedan Stanković i to vođa benda kontrabasista, zvani Čarls Bronson, dok smo svi ostali Jovanovići i to svi u užem srodstvu.

NN: Zašto se na album čekalo 25 godina?

JOVANOVIĆ: Ja sam već treća generacija Jovanovića koja svira na Adi. Od nas starih ostalo je troje; malo smo se podmladili. Terali su nas odavno da snimimo nešto, ali nas to nije interesovalo. Ovi mlađi su sad rešili, zvali ljude i ispala prava stvar. Tu je 15 starih, kafanskih pesama - "Kakvu ženu imam, bolje da je nemam", "Haljinica boje lila", "Ciganka sam mala"... i naravno, "Barbara", himna benda.

NN: Znači, pjesma "Kakvu ženu imam" nije vaša kompozicija?

JOVANOVIĆ: Ne, nije... To je pesma stara više od 20 godina koju je snimio naš kralj Šaban Bajramović, ali tada nije postala hit. Od kada sam je čuo znao sam da će kad-tad biti hit.

NN: Zašto se zovete "Crni panteri" i zašto koristite engleski jezik u nazivu?

JOVANOVIĆ: Jedan naš kolega je na samom početku karijere tokom jedne svirke kada je uzavrela atmosfera počeo da viče: "Skačite, panteri", "Idemo, mi smo crni panteri" i to je ostalo tako. A što se tiče ovoga "Black panthers", pa isto je to, j... ga, samo što je na engleski.

NN: Ima li to ikakve veze sa militantnom organizacijom iz SAD?

JOVANOVIĆ: Ma ne. Čuli smo da postoje i tamo neki crni panteri ali nismo uopšte koristili njihov naziv kao motiv za naš. To je, kažem, delo našeg kolege.

NN: Uvjerili smo se na koncertu u Banjaluci da ste pravi "štimung majstori". U čemu je recept dobre zabave?

JOVANOVIĆ: Prvo, mora nama i gostima da bude lepo. Lepo je kada bend napravi atmosferu. Ako je lepo publici, lepo je i nama, a ako se tu onda doda malo "kerozina" (alkohola, op. aut), nama je još lepše.

NN: Sve je to dobro. Atmosfera, muzika... Ali, može li se živjeti od muzike?

JOVANOVIĆ: Može. Jeste malo naporno. Putuj tamo, putuj ovamo. Čovek se izmori, ali život nije savršen nikome pa tako ni nama muzičarima. Pored toga, mi imamo i svoj splav "Crni Panteri" na Adi Ciganliji koji dobro radi već 15 godina.

NN: Ko su najčešći gosti na splavovima?

JOVANOVIĆ: Dolaze svi. Sportisti, političari, muzičari... Evo i Milorad Čavić je kod nas sa društvom proslavio osvajanje srebrne medalje na Olimpijadi.

NN: Da li su političari najlakši na bakšišu?

JOVANOVIĆ: Da, da... Jesu, ali kada dođu sa ženama onda ništa. Moram da kažem da i pojedini političari iz RS dolaze na splav, ali ostaće tajna ko su oni.

NN: Koji tip svirke vam je načešći i gdje sve svirate?

JOVANOVIĆ: Sviramo sve. Svadbe, krštenja, razvode, ali i pokope. Da, da i pokope, ali najčešće po Srbiji. Sviramo po klubovima i u BiH, mada manje nego što bi želeli, a često smo i u Hrvatskoj. Mi volimo Bosnu i Banjaluku. Pokojni otac je služio vojsku u Banjaluci i uvek se sećam da kada se posvađa sa majkom uzme harmoniku i kaže - odoh ja u Banjaluku, tamo ima lepih cura.

NN: Pomenuli ste da svirate i razvode i sahrane. Pa, to je baš rijetko i čudno.

JOVANOVIĆ: Bogami u pravu ste da je čudno, ali u zadnje vrijeme nije retko. Nešto su ovi razvodi učestali i zovu nas ljudi. Još od kada smo snimili "Kakvu ženu imam" ne možemo da se odbranimo od poziva. I sahrane sviramo jer kada čovek za života dođe na naš splav uveri se kako radimo i onda "traži" da mu omiljenu pesmu sviramo i na pogrebu. Uvek govorim: "Kumstvo i svirka na sahrani se ne odbija".

NN: Sjećate li se anegdota sa putovanja? Šta vam je ostalo najupečatljivije?

JOVANOVIĆ: Ma ima anagdota, ali brate uvek nam Hrvati prave problema. Često nastupamo po Hrvatskoj i od sedam prelaza granice tri pređemo bez problema, ostalo sve neki problemi. Jednom prilikom išla je koleginica Jelena sa nama. Mi svi crnomanjasti, a ona jedina bela. Držali su nas sat vremena na granici misleći da švercujemo belo roblje (smeh).

NN: Kada publika može da očekuje novi album?

JOVANOVIĆ: Eksluzivno mogu da kažem da je sve gotovo. Početkom septembra možete očekivati promociju albuma.

NN: Imate li korektnu saradnju sa novinarima?

JOVANOVIĆ: I više nego korektnu. Zovu nas, traže, pa pojedine kolege kažu da ih plaćamo. Ma, smešno. Samo da ste vi nama živi i zdravi.


Toma Jovanović: Muzikom tešimo rastavljene i ucveljene
Autor: Željko Derajić | Datum: 01.09.2008. | Nezavisne novine
3527  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Narodni orkestar RTS poslato: Februar 09, 2011, 12:21:27 am
*

NARODNI ORKESTAR RTS
 


                          

Narodni orkestar je osnovan 1934. godine, kao manji sastav koji je tokom godina (pod upravom D. Obrenovića, V. Pavlovića – Carevca i R. Jašarevića) prerastao u Veliki narodni orkestar. Danas je Narodni orkestar pod upravom Vlade Panovića.

Veliki narodni orkestar je 1981. godine transformisan u Narodni orkestar RTS pod upravom Ljubiše Pavkovića. Prema programskim zahtevima i dalje radi kao Veliki narodni orkestar RTS.

Tokom dugogodišnjeg postojanja i rada, Narodni orkestar RTS je ostvario veliki broj nagrada i priznanja učestvujući na najvećim muzičkim manifestacijama u zemlji i inostranstvu, tako da su postali institucija za srpsku nacionalnu muziku (priznanje za 2007. godinu od Kulturne zajednice grada Beograda "Zlatni beočug").

Narodni orkestar decenijama uspešno neguje srpsko muzičko-folklorno nasleđe kao i muziku ostalih balkanskih naroda. Tradicionalno usmeren ka pravim, iskonskim muzičkim i umetničkim vrednostima, ovaj renomirani orkestar sastavljen je od vrhunskih solista i orkestarskih muzičara.

Narodni orkestar RTS beleži učešća na gotovo svim festivalima narodne muzike u Srbiji među kojima izdvajamo: Beogradski sabor, Beogradsko proleće, Prvi glas Srbije, MESAM, Festival kulture mladih — Knjaževac, Festival narodne muzike — Banja Luka, Balkan folk fest (Festival narodne muzike balkanskih zemalja)…

Pored toga, Narodni orkestar RTS je učestvovao u čuvenim emisijama Radio Beograda: "Selo   veselo", "Autobus u pola šest", "Turističko kolo", "Dragovanje", "Karavan", i emisijama televizije Beograd: "Folk parada", "Folk majstori", "Cune i prijatelji", "Leti, leti pesmo moja mila", "U gostima kod orkestra", "Jedna pesma, jedna želja"...

U Fonoteci Radio Beograda za trajno su sačuvani brojni snimci narodnih pesama i igara, koji predstavljaju muzičko blago neprocenjive vrednosti.

Repertoar narodnog orkestra je vrlo raznovrstan i sastoji se od instrumentalne i vokalne muzike koju interpretiraju najrenomiraniji solisti.

Narodni orkestar danas vodi Vlada Panović.

Odgovorni urednik Narodnih redakcija muzičke produkcije RTS i PGP je Merima Njegomir.

Redakcija Narodne muzike: etnomuzikolog Mirjana Drobac, organizator Rastko Popović.
rts.rs


ČLANOVI NARODNOG ORKESTRA RTS
POD UPRAVOM LJUBIŠE PAVKOVIĆA


Ljubiša Pavković, umetnički rukovodilac orkestra, harmonika
Vladimir Panović, harmonika
Momčilo Stanojević, violina
Zoran Bahucki, violina
Dobrosav Vasić, violina
Bojan Pavlović, violina
Zoran Kovačević, violina
Milan Ilić, violina
Predrag Savatović,viola
Dušan Radoičić, violončelo
Dragan Grujić, klarinet
Miroljub Todorović, flauta
Petar Pavišić, kontrabas
Slobodan Vukašinović, gitara
Đorđe Beljaković, bubnjevi
3528  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Narodni orkestar "Romalen" [Beogard] poslato: Februar 09, 2011, 12:20:19 am
*

ORKESTAR "ROMALEN"


Orkestar pod upravom čuvenog Boška Vasića - Pargara, je jedan od najboljih orkestara koji su postojali scenom 60-ih i 70-ih godina.
 
Orkestar koji u svom sastavu ima više od 15 članova, zove se Veliki Narodni orkestar i podrazumeva se da ima svog rukovodioca koji rukovodi orkestrom i piše aranžmane kako bi odnos instrumenata u orkestru bio skladan i izvođenje kompozicije bilo na odgovarajucem nivou.

Aranžmane za orkestar Romalen su pisali Boško Vasić Pargar inače rukovodilac i šef orkestra, Danilo Vasić pijanista i na daleko čuveni Dragan Knežević o kome piše i doktor Sveta Mitić — u jednoj od tema ovog foruma o aranžmanima, a koji se navodi kao aranžer i dirigent orkestra Romalen.

Orkestar su činili sledeći članovi:
(oprostite mi ako sam izostavio nekoga)

01. Šef orkestra Boško Vasić - Pargar (violina),
02. Vlastimir Jovanović - Vlasta (violina),
03. Danilo Vasić - Dane (klavir),
04. Svetozar Milosavljević - Đula (harmonika),
05. Dobrica Vasić,
06. Vasa Petrović,
07. Vojisav Vasić,
08. Steva Kardoš,
09. Steva Markov - Stevica,
10. Milorad Balić - Mića,
11. Staniša Mitrović - Stanko,
12. Slobodan Stefanović - Sloba,
13. Miga (violončelo),
14. Slavko Ilicć
15. Branko Paganini,
16. Mića Kapetan,
17. Hasan Garde,
18. Filipović (flauta),
19. Branko (klarinet)
20. Dragan Knežević i drugi...

Orketar je pratio velike Bardove kako Romske muzike, (navešću Divnu Kostić), tako i aktuelne pevačke legende tog vremena. Veliki broj pesama Tome Zdravkovića, Olivere Katarine koje su antologija jednog vremena i kompozicija drugih pevača koje je aranžirao Dragan Knežević ili snimio Orkestar Romalen su jako prepoznatljive, i dobri poznavaoci muzike na prvo slušanje mogu prepoznati izvođače.


Deo teksta preuzet sa: yumidi.com
3529  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Prvo beogradsko pevačko društvo poslato: Februar 09, 2011, 12:20:01 am
*

STEVAN STOJANOVIĆ
(1856—1914)


U slavu svog naroda

Slavni kompozitor i horski dirigent, radio je i kao nastavnik muzike u Prvoj beogradskoj gimnaziji i pojanja u Bogosloviji, sakupljao je i zapisivao narodne melodije, i svetovne i crkvene, pisao prve folklorne studije o njima i postao osnivač muzičke nauke kod nas, jedan je od osnivača prvog gudačkog kvarteta i Saveza pevačkih društava, osnivač, profesor i direktor prve muzičke škole u Srbiji... Bio je veseljak, boem — priroda koja je znala da se zanese balkanskim karasevdahom, bio je to umetnik koji se na štetu svog ličnog stvaralaštva sav posvećivao okolini, društvu u kome je živeo, bio je ličnost o kojoj niko, izuzev profesionalnih zavidljivaca, nije izgovorio ružnu reč kada su u pitanju njegove karakterne crte — ovako su Stevana Mokranjca opisivali njegovi savremenici.

Linija njegovog života i stvaralaštva ide paralelno s usponom građanske klase i sa velikim političkim vrenjima i dinastičkim promenama koje su tokom poslednjih decenija XIX veka do Prvog svetskog rata ispunjavale političku istoriju Srbije. Kao što je proces akumulacije kapitala kod nas imao sasvim drugačiji karakter nego u zapadnim zemljama, tako je i stvaranje građanske duhovne kulture imalo svoja specifična obeležja: umetnička muzika — kao i umetost i kultura uopšte, tako i običaji i naravi — zadugo je još bila mešavina gradskog i seoskog, srpskog i orijentalnog.


Svestrani stvaralac

Više nego ma koji muzičar tog doba, Mokranjac je srastao sa svojom sredinom i njena osnovna stremljenja došla su do jasnog izraza u njegovom umetničkom i društvenom delovanju. Slično prvim srpskim realističnim piscima, Milovanu Glišiću i Lazi Lazareviću, koji daju sliku sprskog sela, Mokranjac se svim srcem okreće narodu i njegovoj pesmi. Na taj način se u njegovom stvaralaštvu susreće i odražava odumiranje romantizma i stvaranje realizma u srpskoj muzici.
 
Njegov značaj u našoj kulturi ogleda se kako na stvaralačkom, tako i na izvođačkom polju, pri čemu ništa nije manja ni po kvalitetu ni po rezultatima njegova delatnost organizatora, pokretača i aktivizatora muzičkog života.
 
Stevan Stojanović Mokranjac rodio se 9. januara 1856. godine u Negotinu. Osnovnu školu i gimnaziju učio je naizmenično u rodnom gradu, Zaječaru i Beogradu. Došavši u prestonicu 1870, on zatiče već stvorene, mada skromne uslove za muzički rad: Beogradsko pevačko društvo je postojalo skoro 20 godina, a Narodno pozorište je već ispunjavalo svoj repertoar muzikom, a bilo je i nastavnika muzike. Takve učitelje je imao u Karlu Rešu za violinu i Antoniju Cimbriću za pevanje. Ali, njihova skromna znanja nisu mu bila dovoljna, pa je sam počeo da istražuje sisteme za lestvice, intervale, tonske polove...


Na raskrsnici

Po završetku gimnazije, ponet socijalističkim idejama Svetozara Markovića, pripadao je struji koja je, kako sam kaže, "tada obuhvatala skoro svu omladinu i koja je odbacivala umetnost pa čak i lepu literaturu kao nekorisnu". Zato se upisao na prirodno-matematički odsek Velike škole u Beogradu. U to vreme postaje i član, pevač Beogradskog pevačkog društva.
 
Kao izuzetno muzikalan, a po preporukama Društva, napušta studije i dobija stipendiju radi muzičkog usavršavanja u inostranstvu. Odlazi 1879. na Konzervatorijum u Minhen, gde studira haromoniju i kompoziciju.
 
Predosećajući da će mu zameriti što se posvetio muzici, prestao je da veruje u racionalistička i materijalistička tumačenja Svetozara Markovića, pa iste godine, u pismu Milanu Nedeljkoviću, nekadašnjem članu Beogradskog pevačkog društva a tada studentu astronomije u Parizu, izlaže i brani svoj stav o potrebi i ulozi umetnosti u životnoj stvarnosti srpskog naroda:

"Jamačno si čuo da sam ja ovde došao o trošku Pevačkog društva, da se usavršim u muzici, te da tom strukom pripomognem koliko toliko napretku našeg naroda, razvijajući mu ukus za lepo i uzvišeno, za sklad i haromoniju. Ja sam uveren da si ti jedan od onog, na žalost, malenog kola, koje misli na budućnost našeg naroda i veruje u nju, i uveren sam da napredak ne shvataš olako, jednostrano, te po tome, da ćeš mi odobriti što sam se i ja, zanesen mišlju da svojoj domovini koristim, odao baš na tu struku. Mnogi od mojih školskih a i inače drugova, prebacivaće mi što sam izabrao veštinu za svoju studiju, i što nisam uzeo kaku, po njihovome, "realniju" struku. Jadnici, realnost im se tako lepi za usta, a ne shvataju je! Ne znaju kako je pojam realnost veoma rastegljiv, kako se ne da lako ukalupiti, ne znaju da su potrebe čovekove veoma rastegljive, veoma raznostruke, a realnosti je merilo čovek; ne znaju da se ona meri ne samo po namirivanju naših takozvanih "prvih" potreba, već i po nečem drugom, po nečem, što je još uzvišenije: po namirivanju duhovnih potreba naših. Što se mene tiče, ja sam tvrdo ubeđen da je svakome narodu, ako hoće da je narod, nužno da se razvija ne samo u jednom pravcu (kao što je naša literatura u poslednje doba bila zabasala), već i raznostruko u svim granama nauke i u svim granama umetnosti".


Gubitak stipendije

Zbog nesuglasica sa direktorom Konzervatorijuma, Mokranjac u trećoj godini studija gubi državnu stipendiju, vraća se u Beograd i postaje horovođa Beogradskog pevačkog društva. Njegovi uspesi, kao horovođe i kompozitora Prve rukoveti i Opela u g-molu, omogućuju mu da se rehabilituje, te dobija stipendiju i odlazi u Rim, gde 1884/85. izučava polifoni stil kod Parizotija. Studije nastavlja 1885/87. na Konzervatorijumu u Lajpcigu, gde usavršava teoretske predmete i dirigovanje. Po povratku u Beograd nastavlja rad na mestu horovođe Beogradskog pevačkog društva i ostaje vezan za taj hor i njegove velike umetničke uspehe gotovo do kraja života.
 
Tvorac velikog opusa, Mokranjac je postao jedan od klasika jugoslovenske muzike. Kao gotovo isključivo horski kompozitor, on je doprineo stvaranju pojma i rađanju stila srpske nacionalne muzičke umetnosti. Vrednost njegovog stvaralaštva prvenstveno je u njegovom odnosu prema folkloru kao materiji od koje je stvarao umetničko delo. Zato se u njegovom kompozitorskom radu izdvajaju dve grane: jedna kojoj pripada umetnička stilizacija folklora i druga koja obuhvata originalne tvorevine. Na prvo mesto dolaze Rukoveti, kao primer skladnosti i mere u spajanju raznolikih pesama, ravnoteže i ukusa uz sjajne kontraste koje je Mokranjac doveo u jedinstvenu celinu. Tako je Mokranjac stvorio originalan oblik kako po izboru tonskog materijala — narodnih melodija — tako i po načinu njegove harmonijske obrade. Sve je to naročito izraženo u veličanstvenoj poemi ljubavi, tuge i mladenačkog nestašluka u Desetoj rukoveti.


Odanost ideji

Ono što Mokranjca čini izrazito orginalnim tvorcem jesu njegove duhovne kompozicije. I, kao što je do majstorstva u obradi narodnog melosa došao neposrednim kontaktom u samom narodu, tako je i crkvenim napevom ovladao prvo pevajući kao dečak u crkvi, a zatim temeljnim proučavanjem, upoređivanjem i slušanjem poznatih pojaca i znalaca crkvenog pojanja. Rezultat predstavljuju zbornici zapisanih melodija Osmoglasnik (1908) i Strano pjenije (1914), koji nose pečat naučnog melografskog rada. Mokranjac je tako izgradio monumentalne tvorevine svoje orginalne duhovne kompozicije. Majstorsko vođenje glasova, njihova plemenita lepota i i slivanje u harmonijski bogatu zvučnu arhitekturu izvanredne stilske čistote, čine da se kompozicije kao što su Akatisti Bogorodici, Herivumska pesma, Tebe boga hvalim, a naročito Opelo.
 
Neobično aktivan duh, sposoban organizator, duboko odan ideji da u svojoj sredini mora da radi na širenju i popularisanju muzike, Mokranjac se ne zaustavlja samo na širenju muzike horskom pesmom. Godine 1889. osniva Gudački kvartet, sa kojim sve do 1893. izvodi niz dela klasične i savremene kamerne literature. Inicijator je i pokretač Saveza pevačkih društava (1903), kao i učesnik u radu i stvaranju Udruženja srpskih muzičara (1907) i, najzad, 1889. Mokranjac sa pijanistom Cvetkom Manojlovićem i kompozitorom Stanislavom Biničkim, osniva Srpsku muzičku školu, u kojoj je vršio dužnost direktora i nastavnika teoretskih predmeta. Godine 1906. godine izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije.

O privatnom životu Stevana Mokranjaca, najvernije svedočanstvo predstavljaju intimne zabeleške kompozitorove supruge Mice, koje se čuvaju u Muzeju grada Beograda.


Micin dnevnik

Marija Mica Predić, rođena je 1876. u Banatskom Karlovcu (Karlsdorfu). Sa ocem i maćehom, preselila se u Beograd, gde je široko obrazovanje dobila u tada poznatom "Cermankinom zavodu". Njen otac Stevan, koji je napustio oficirsku karijeru i zaposlio se kao profesor nemačkog jezika, izvesno vreme je bio i na mestu srekretara u Ministarstvu prosvete, stric Uroš Predić, najistaknutiji srpski slikar svoga doba i braća koja su zauzela istaknuto mesto u našoj kulturi, činili su bogatu duhovnu porodicu. Micin muzički talenat i divan sopranski glas bili su zapaženi i tako je postala idealan kandidat za članicu hora Beogradskog pevačkog društva kojim je rukovodio Stevan Mokranjac. Međutim, patrijarhalni nazori njenog oca o učešću kćeri u mešovitom horu i to na javnim mestima, slomljena su tek pošto je delegacija Društva uspela da ga privoli da dopusti Mici da im se pridruži.

"Steva, pošto su mu predstavljeni članovi od kojih je polovinu i više poznavao, uzeo je pojedinačno da oproba glasove. Kad je došao na mene red, srce mi je lupalo kao da mi život zavisi od tih otpevanih tonova. Sav trud i volju uložila sam da što bolje upravljam glasom. Pogledao me je ispod cvikera ispitujući i znalački, kao da je bio svestan utiska koji je činilo to prvo lično poznanstvo i razgovor sa tim "Stevom Mokranjcem". Pitao me dal sam učila pevati, ja rekoh u zavodu kod Josifa Marinkovića. Kad smo se spremali da pođemo kući, a on još sedeći za klavirom vikne me da se vratim i tiho mi reče: "Vi treba da dođete u Beogradsko pevačko društvo, putovaće se u Dubrovnik, trebaće dobrih glasova, mladih i svežih". Ja mu rekoh: "Mama i tata me neće pustiti, i pobegoh", zapisala je Mica u svom dnevniku.

Međutim, ipak je otputovala u pratnji maćehe. Svoje prvo inostranstvo je doživela kao najlepši san, a ono je imalo i srećan nastavak, Rusija, Carigrad, Solun... Idilična priča o članici hora i dirigenta, koji ju je uvek stavljao u prvi red, ispred sebe, da bi je stalno gledao izbliza, završio se brakom.

"Ušla sam u nov život, sa najvećom željom da ti ugodim, da ti život bude mio, da možeš sa još više volje i ljubavi da se posvetiš svojoj struci, svojim Rukovetima, koje sam i ja toliko volela".


Poslednje pevanje
 
U prvim godinama braka nizali su se mučni događaji. Micina dugotrajna bolest koja je nastala posle porođaja 1889, od koje je zavisilo da li će ona i sin Momčilo, ostati u životu, menice i dugovi, smrt brata Vase Mokranjca, bolest samog Stevana, zbog koje je morao da ide u Beč na operaciju.
 
Tako je bilo prve tri godine braka, da bi posle nastala decenija pune sreće i spokojstva i radosti sa sinom kojeg su zvali Aga, slava i trijumf sa Pevačkim društvom...
 
Na žalost, nagrizan potmulom bolešću više godina, Mokranjac 1912. daje svoje poslednje kompozicije, nastupajući te godine poslednji put kao dirigent. Ratovi koji su zahvatili Srbiju, samo su ubrzali njegovu smrt. Bežeći od bombardovanog Beograda, sklonio se sa porodicom u Skoplje, gde 1914. piše svoj predsmrtni opus, horsku kompoziciju "Zimnji dani", na stihove Jovana Jovanovića Zmaja.

"Dva dana pre pre nego što je umro, terao me da pevamo "Radujsja nevesto" i tako smo (Aga alt, ja sopran a Stevan tenor) otpevali. To je bilo njegovo poslednje pevanje".

Stevana Mokranjca smrt je zatekla 29. septembra 1914. godine. Njegova Mica pridružila mu se 1949., a sin Momčilo Aga Mokranjac, doktor hemije, poznat stručnjak za toksikološku hemiju i profesor na Farmaceutskom faklutetu, 1967. godine.

Posmrtne ostatke Mokranjca je Prvo beogradsko pevačko društvo prenelo za Beograd 1923. godine.
 
U sećanje na Stevana Stojanovića Mokranjca, u njegovom rodnom Negotinu, tradicionalno se održavaju horske muzičke svečanosti "Mokranjčevi dani". | Prvo Beogradsko pevačko društvo
3530  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Prvo beogradsko pevačko društvo poslato: Februar 09, 2011, 12:19:55 am
*

PRVO BEOGRADSKO PEVAČKO DRUŠTVO

Prvo Beogradsko Pevačko Društvo osnovano 1853. godine

Društvo je osnovano 1. januara 1853. godine i postoji, u kontinuitetu, do danas, negujući bogatu srpsku narodnu tradiciju.
 
U prebogatoj istoriji Društva koja ujedno čini i iustoriju srpske moderne muzike ističu se momenti kada je pre sto godina Hor pevao pred najvećim vladarima Evrope u svojstvu Kraljevskog ambasadora kulture Srbije, pred nemačkim carem Vilhelmom II, a 1995. godine u katedralnoj crkvi Dom Kirche u Berlinu pred 2000 ljudi. Svojim pojanjem, po pisanju nemačke štampe, "Hor je digao Nemce na noge". Krajem prošlog veka Hor je pevao pred ruskim carem Nikolajem II, turskim sultanom Abdul Hamidom, bugarskim carem Ferdinandom, austrougarskim carem Franc Jozefom, crnogorskim kraljem Nikolom.

Hor je davao dobrotvorne koncerte, školovao talentovane muzičare, pomagao siromašne đake, ratnike oslobodilačkih ratova, berlinsku sirotinju. U Budimpešti 1937. godine, sa horovođom Predragom Miloševićem, osvaja Prvu horsku nagradu. Evropske novine pisale su o Društvu kao o jednom od najboljih horova sveta tog vremena. Posebnu čast Društvo je doživelo kada je svojim pojanjem kao kraljevski hor učestvovalo na krunisanju svih srpskih vladara i intronizaciji patrijaraha Srpske crkve. Visoki zaštitnici i pokrovitelji Društva bili su srpski kneževi, kraljevi i patrijarsi, a od 1945. godine do danas, samo Srpska Pravoslavna Crkva i Njegova Svetost Patrijarh Srpski. Sa Stevanom Mokranjcem Društvo je pevalo na proslavi 900 godina pravoslavlja u Rusiji, a 1987. godine kao jedini gostujući hor peva na proslavi hiljadugodišnjice. Sa Stevanom Mokranjcem kao dirigentom koji je preko trideset godina radio i stvarao u Društvu, osnovana je prva muzička škola u Srbiji gde je i sam Mokranjac od strane Društva postavljen za prvog direktora i pedagoga 1889. godine. Od kad postoji Hor peva na bogosluženjima nedeljom i praznicima u Beogradskoj Sabornoj Crkvi i Patrijaršijskoj Dvorskoj Kapeli. Do 1945. godine Društvo je bio službeni protokolarni hor Kraljevskog Dvora. Horovođe Društva su bili svi najznačajniji kompozitori srpske muzike: Kornelije K. Stanković, Josif Marinković, Stevan St. Mokranjac, Davorin Jenko, Stanislav Binički, Kosta Manojlović, Lovro Matačić, Stevan Hristić, Miloje Milojević, Predrag Milošević, Aleksandar Gavanski, Vojislav Ilić, Svetolik Pašćan-Kojanov, Georgije Maksimović, B. Cvejić, A. Vujić, B. Sudjić, V. Milosavljević, D. Ljubojević, D. Jovanović, a sada je dirigent Svetlana Vilić.

Na repertoaru Hora je negovana svetovna i duhovna muzika, kako u izvođačkom tako i u kompozitorskom smislu. Na svetskim gostovanjima programska orijentacija se odnosila na srpsko nacionalno blago i slovensko muzičko stvaralaštvo, a u zemlji je Hor izvodio premijerno svetska vokalno-instrumentalna dela (Verdi — Rekvijem, Hendl — Mesija, Mocart — Rekvijem, Smetana — Svadbeni darovi itd.) Društvo danas neguje programsku koncepciju kojoj je oslonac u slovenskoj i srpskoj narodnoj zaostavštiti, ali sa artističkim mogućnostima izvođenja bilo kog umetničkog dela a capella i a la capella.
[Autor teksta nepoznat]
3531  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Šabačko pevačko društvo poslato: Februar 09, 2011, 12:03:24 am
*




ŠABAČKO PEVAČKO DRUŠTVO

Šabačko pevačko društvo započelo je sa radom daleke 1864. a dozvolu Ministarstva prosveštenija za rad dobilo 1865. godine. Grad se ponosi činjenicom da je Šabačko pevačko društvo jedno od najstarijih u nas. Osnovano je posle Pančevačkog srpskog — crkvenog pevačkog društva (1838) i Beogradskog pevačkog društva 1853. godine
 
U istoriji Društva treba pomenuti period kada je horovođa bio Robert Tolinger od 1902. do 1911. godine. Najveći uspeh ŠPD je pobeda na Utakmici srpskih pevačkih društava u Beogradu 26. maja 1903. godine, kada je žirijem predsedavao Stevan Mokranjac, kao i gostovanje muškog dela hora u Banja Luci na Osveštavanju zastave Srpskog pjevačkog društva "Jedinstvo" 1905. godine.

Drugi značajan period društva traje od 1974. godine do danas, kada horom rukovodi kao glavni dirigent  Branko Đurković, a dirigenti hora su Milena Đurković-Pantelić i Verica Mitrović. Pored mnogih koncerata u zemlji i inostranstrvu, navodimo i tri velika takmičarska uspeha: prve nagrade na Republičkom takmičenju u Beogradu 1998. i 2000. godine, te GRAND PRIX na Međunarodnom takmičenju horova u Bijeljini 2003. godine.

"Praznik muzičke umetnosti u Dramskom teatru Dragomir Asenov doživeli su posetioci koncerta Mešovitog hora iz Šapca-Jugoslavija. Snažan utisak ostavili su kako Hor tako i dirigent Branko Đurković, pokazujući pravo umetničko majstorstvo. Publika je ostala iznenađena zvukom, izvođenjem i bogatstvom repertoara".


Dimitar Iliev, SEPTEMBARSKO SLOVO, Montana, 1986.

Art studio Šabac
3532  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Muzičko društvo "Stanković" [Beograd] poslato: Februar 09, 2011, 12:03:11 am
**

"STANKOVIĆ", muzičko društvo


STANKOVIĆ, muzičko društvo osnovano 2. VIII 1881 u Beogradu pod imenom Crkvena pevačka družina "Kornelije". Godine 1881 donesen je status i društvo je promenulo ime u "Pevačka družina "Stanković". Društvo je negovalo crkvenu i svetovnu muziku, pevalo u crkvi, priredjivalo duhovne koncerte, izvodilo dela stranih kompozitora i narodne pesme te aktivno učestvovalo u javnom muzičkom životu (najčešće u tzv. mešovitim programima, sa solo-pesmama, instrumentalnom muzikom, recitacijama itd.)

Na programima su preovladjivala dela stranih kompozitora, a nivo izvodjenja nije bio visok. Veoma kratko vreme 1884 horovodja je bio Stevan Mokranjac. Hor je nastupao i po okolnim gradovima, a 1890 — pod vodstvom horovodje V. N. Stirskog - gostovao je u Budimpesti. Tada se javlja ideja o osnivanju doma i skole sto ce se kasnije i ostvariti. Horovodje V. Sistek, Strnal, H. Marzinec, J. Marinkovic i S. Sram nastojali su da vaspitavaju ukus publike i da uzdignu umetnicki nivo hora.

Do naglog uspona drustva doslo je 1904 kada je za horovodju dosao Stanislav Binicki. Na programima su se pored nacionalnih dela nalazile i znacajne vokalno-instrumentalne kompozicije koje su tada prvi puta izvedene u Beogradu. Hor je 1908 izveo na javnim koncertima "Sedam reci Hristovih" J. Haydna i Osmi koncert D. S. Bortnjanskog (sa 100 pevaca i 60 instrumenata). Iduce godine na programu je bio oratorijum "Stvaranje sveta" J. Haydna, a zatim su sledili koncerti u cast godisnjica pojedinih kompozitora (Glinke, Cajkovskog) ili su obuhvatali scene i fragmente iz opera. Vrhunac uspona predstavljalo je izvodjenje Devete simfonije L. van Beethovena sa Orkestrom Kraljeve garde (1910). Zatim je usledio "Bozicni oratorijum" J. S. Bacha i turneja u Odesu (1911). Te su godine otvoreni drustveni dom i muzicka skola.

Za vreme Prvoga svetskog rata hor je pevao u crkvi pod upravom Miroslave Binicki. Posle rata, ponovo sa horovodjom Stanislavom Binickim, hor je bio na turnejama u Cehoslovackoj, Francuskoj i Bugarskoj.

Godine 1921 predsednikom drustva postao je Branislav Nusic, a horovodjom Hinko Marzinec. Statusom od 5. VII 1924 druzina je dobila naziv Muzicko drustvo "Stankovic". Teska materijalna situacija i pogresna politika uprave dovela je drustvo do stagnacije 1923 kada je horovodja, dirigent i direktor skole postao Petar Krstic. Delatnost hora u tom vremenu svodila se na pevanje u crkvi.

Novi polet u drustvo unose predsednici Dusan Putnik (1928—32) i Vladislav Ribnikov (1932) s novom upravom u koju su usli mladi, obrazovani ljudi. Nove smernice odrazile su se u novom statusu od 30. III 1930 i u aktiviranju svih odseka drustva (hora, orkestra, skole, koncertnog odseka, muzeja, tehnicke uprave, doma) od kojih je svaki dobio poseban program. Tada je izvrsena i reorganizacija hora te je osnovana horska skola (kurs solfeda), obavezna za sve clanove. Za renesansu hora u to vreme bio je veoma zasluzan horovodja Mihailo Vukdragovic (1928-38) koji je, izvodeci koncerte posvecene delima J. Suka i jugoslovenskih kompozitora, podigao muzicku kulturu pevaca. Pod Vukdragicevim vodstvom hor je izveo "Vaskrsenje" S. Hristica, obelezio godisnjice smrti B. Smetane i A. Dvoraka te sa uspehom pevao na radiju i nastupao na takmicenju Juznoslovenskog pevackog saveza. Hor je polazio na turneje po zemlji, a gostovao je u Francuskoj (1927) i Bugarskoj (1928 i 1934).

Delatnost orkestra bila je od delatnosti hora jer su i teskoce bile vece. Rikard Svarc osnovao je orkestar od amatera kojima su docnije pomagali profesionalni muzicari. Nesto aktivnije deluje orkestar od 1933. Pod vodstvom M. Vukdragovica i Svarca izvodi dela standardnog klasicnog repertoara. Kao dirigenti debitovali su s orkestrom Ljubica Maric i Vojislav Vuckovic (1934). Sa orkestrom su cesto svirali clanovi koncertnog odseka osnovanog na inicijativu Emila Hajeka. Oni su priredjivali orkestralne, kamerne i solisticke veceri u Beogradu i u drugim gradovima.

Drustveni dom osnovan je zalaganjem Vladimira Djordjevica koji je bio i prvi upravnik. U njemu su se cuvali narodni muzicki instrumenti (uglavnom Djordjevicev poklon), rukopisi, fotografije iz istorije drustva i dr. Horska i ucenicka kniznica ustanovljena je novcem dobijenim od uprave i poklonima, a Glasnik Muzickog drustva "Stankovic" (1928), u pocetku organ drustva, postao je 1930, pod imenom Muzicki glasnik, muzicki casopis sireg znacenja.

Godine 1940 drustvo je gostovalo, pod upravom horovodje Milenka Zivkovica, u Bidimpesti. Tom prilikom je ostvarilo svoju davnjasnju zelju: prenelo je u Beograd telo Kornelija Stankovica i svecano ga shranilo.

Za vreme okupacije u Drugom svetskom ratu Muzicko drustvo Stankovic ukinuto je pa njegova delatnost prestaje. Radom nastavlja samo jedan njegov odsek — Muzicka skola "Stankovic".


Lit: Z. Simic, Pevacka druzina "Stankovic", Beograd 1891. — D. Putnik, Pedeset godina "Stankovica", Muzicki glasnik 1932, 5-6.

R. P.

[postavljeno 02.02.2009]
3533  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Orkestar Dušana Popaza poslato: Februar 09, 2011, 12:02:56 am
*

ORKESTAR DUŠANA POPAZA




Genealogiju porodice Popaz čine preci koji povezuju prostor balkana vrlo snažno. Četiri brata koja su činili okosnicu orkestra Dušana Popaza su: Ivan — violončelista, kao najstariji rođen 1902. godine i upokojen 1969, zatim Dušan — violinista i vođa orkestra rođen 1906, upokojen 1966, potom Jovan — cimbalista rođen 1910 upokojio se 1970. godine i na kraju Pavle rođen 20. jula 1914. upokojen 1989. godine.

Pošto su se počev od 1902. svake četvrte godine rađali do 1914. možemo zaključiti, u šali, da je za stvaranje ovog orkestra bilo potrebno 12 godina. Roditelji braće Popaz su bili majka Milka i otac Dimitrije, koji je bio rumunskog porekla. Otuda i često naginjanje prema folklornoj melodici ovog naroda. Pa čak i sama postavka orkestra kao i harmonska faktura naginjala je rumunskom stilizovanju narodnih pesama, melodija i kola.

Orkestar Dušana Popaza sačinjavale su: tri violine, viola, violončelo, ponekad i dva violončela, kontrabas, cimbal ili klavir, često ijedno i drugo i retko, samo ponekad gitara. Od svih članova orkestra, jedino je violinista tercista, njihov najmlađi brat Pavle Popaz odlazio da bi muzicirao sa orkestrom Vlastimira Pavlovića Carevca. Ostali nisu nikada.
rts.rs
3534  MUZIČKA ČITAONICA / Muzičke knjige • Muzički časopisi • Zbirke notnih zapisa / Janko Veselinović ― Narodne biser-pesme za pevanje poslato: Februar 08, 2011, 11:22:54 pm
*

JANKO VESELINOVIĆ:
SEVDALINKE: NARODNE BISER-PESME ZA PEVANJE




Izdavač:  Službeni glasnik
ISBN:  978-86-7549-933-6
Povez:  Mek
Pismo:  Ćirilica
Broj strana:  77


Opis:

Skidam kapu, kad uzimam pero u ruku, jer bih hteo da reknem reč dve o našim narodnim pesmama. Na zemnom šaru nema naroda koji je pesmom govorio kao što je srpski narod. Pesmom je on opevao dane svoje slave i veličine, i dane svoga robovanja i nada. Pesmom je dizao svoje velikane u besmrtnost i proklinjao svoje izdajice na večita vremena. Njom se on šalio i pretio, ona mu beše razgovor i u veselju i u žalosti. Ravna polja i visoke planine ispunjene su zvucima njenim.

Janko Veselinović
3535  MUZIČKA ČITAONICA / Muzičke knjige • Muzički časopisi • Zbirke notnih zapisa / Romčević Goran — 1000 najlepših pesama i romansi poslato: Februar 08, 2011, 11:15:57 pm
**

1000 NAJLEPŠIH PESAMA I ROMANSI




Zbirka "1000 najlepših pesama i romansi" obuhvata najlepše pesme koje večno traju: starogradske, romanse, ciganske i ostale narodne pesme, koje su nastale iz svakodnevne potrebe i običaja jednog naroda. Pesmom i igrom stvarao se folklor i folklorna muzika kao obeležje karaktera i temperamenta jednog naroda. Pesme opevaju istorijsko-legendarnu prošlost i zbivanja iz svakodnevnog života povezujući prošlost i sadašnjost.

Pojedine pesme se izvode više od 100 godina. U toku svog izvođenja mnoge su se promenile (naročito tekstovi), jer su se prenosile sa kolena na koleno. Menjanjem melodijsko-ritmičkog toka u dužem vremenskom periodu dobile su svoj karakterističan i prepoznatljiv način izvođenja, često i u više varijanti u zavisnosti od geografskog i dijalektičkog područja gde su izvođene. Bez obzira na sve promene, zadržan je duh naroda u kome su nastale, duh srpskog naroda, kao jedinstvene i prepoznatljive melodije na svim meridijanima.

Pesme su napisane na osnovu ličnog iskustva autora. Dugogodišnje bavljenje muzikom na javnim mestima i druženje sa ljudima koji vole muziku, uvidevši "šta narod ište" navelo me je da priredim ovu zbirku i prilagodim je običnim ljudima koji sa njom žive na ovom podneblju. Pesme iz zbirke su bile želje tih ljudi na raznim proslavama, veseljima, svetkovinama, želje za dušu i srce, sa velikim i malim orkestrima, "za društvo iz ćoška", "violinom na uvce".

Zbirka je podeljena na 40 svezaka i u svakoj svesci je po 25 pesama. Želja autora je i da se zbirkom "1000 najlepših pesama i romansi" prave, pomalo zaboravljene vrednosti a sigurno vrednije od "uvezenih", vrate tamo gde im je mesto. U uslovima previranja u nacionalnoj muzici ova zbirka bi trebala da posluži mlađim generacijama da sačuvaju nacionalni identitet u muzici i ugrade ga u sve segmente muzičkog stvaralaštva kao što su to i radili i veliki kompozitori sa ovog prostora.


Romčević Goran
FIN&EK, Beograd, 1997.

[postavljeno 04.03.2009]
3536  MUZIČKA ČITAONICA / Muzičke knjige • Muzički časopisi • Zbirke notnih zapisa / Ivo Cenerić — Pesme za Koštanu [Vranjanske pesme i igre] poslato: Februar 08, 2011, 11:09:07 pm
**

PESME ZA KOŠTANUVRANJANSKE PESME I IGRE




Mnogi muzičari, ljubitelji vranjanskih pesama, tražili su da im notno zapišem ove popularne melodije. Ovom zbirkom koju im nudimo zadovoljićemo, nadam se, interesovanje i njihove potrebe. Ona donosi, upravo, notne zapise na osnovu interpretacije pesama i igara što ih je u svom repertoaru neprestano imao i negovao izvrsni poznavalac i tumač narodnog melosa, nezaboravni Vlastimir Pavlović-Carevac. Ovom zbirkom obuhvaćen je izvestan broj vranjanskih pesama, a najveći deo zapisanih melodija koristi se u popularnom komadu s pevanjem od B. Stankovića "Koštana".

Odmah posle rata postavljena je "Koštana" na scenu Narodnog pozorišta u Beogradu u režiji D. Gošića i takva ostala na pozornici više od deset godina. U njoj su izvođene melodije koje donosimo u ovoj zbirci. U "Koštani" onih dana muzički rukovodilac bio je Vlastimir Pavlović-Carevac u čijem sam sastavu učestvovao kao član orkestra. Pesme sam zapisao po interpretaciji Carevca i pevanju Divne Đoković koja je igrala Koštanu.



S A D R Ž A J

01. Da znaješ, mori, mome
02. Dude, mori Dude
03. Jovane, sine
04. Mehandži, mori
05. Džanum, na sred sela
06. More, vrcaj konja
07. Ako će se ženiš
08. Kraj Vardara seđaše
09. Šano, dušo
10. Stojanke, bela Vranjanke
11. Otvori mi, belo Lenče
12. Što si, Leno, na golemo
13. Iz banju ide šejtan devojče
14. Devet godina minaše
15. Pošla Vanka na voda
16. Ruse kose, curo, imaš
17. Rastanak
18. Keremejli (Gelbajim gel)
19. Tri puta ti čukna
20. Puče piška
21. Nizamski rastanak
22. Čoček br. 1
23. Čoček br. 2



Ivo Cenerić | VI izdanje, 1996. godine

~

MITKA: De, bre... Sviri! Da sviriš kako nigde nikoga nemam. Ni brata, ni tatka, ni majku! Nigde si ja nikoga nemam! De! Toj da mi sviriš, m o j u  p e s m u  d a  s v i r i š!

GRKLJAN: Mi nikakvu tvoju pesmu ne znamo, gazdo.

MITKA: I ja gu ne znajem. Samo gu u noć čujem i u s'nujern. A pesma je moja golema... Žalno da mi pojete! Zašto, moje se je srce iskubalo, snaga raskomatala, ostarela... Poj, Koštan, "Žal za mladost"... Poj i vikaj gu.
Moli gu, neka mi se samo još jedanput vrne, dođe, da gu samo još jedanput osetim, pomirišem...
Da znaješ, mori, mome da znaješ, kol' ka je žalba za mladost...


Da znaješ, mori, mome da znaješ,
kol'ka je žalb za mladost...

Iz "Koštane" B. Stankovića

[postavljeno 04.03.2009]
3537  MUZIČKA ČITAONICA / Muzičke knjige • Muzički časopisi • Zbirke notnih zapisa / Ivo Cenerić — Narodne pesme iz istočne i južne Srbije poslato: Februar 08, 2011, 10:58:42 pm
**

NARODNE PESME IZ JUŽNE I ISTOČNE SRBIJE




U izdanju "Note", u zbirci "PESME ZA KOŠTANU", koja je izašla 1973. godine, obuhvaćen je izvestan broj vranjanskih pesama. One se uglavnom izvode u popularnom komadu s pevanjem "KOŠTANA" od B. Stankovića. U ovoj  zbirci sadržane su pesme sa šireg etnomuzikološkog područja — iz južne i istočne Srbije.

Melodije odabranih narodnih pesama uglavnom se pevaju kao strofične pesme. Kod nekih pesama, gde su počeci pojedinih strofa, zbog reči, dikcija se mora različito zapisivati, kao što je slučaj sa pesmom "Stanika mi bolna legnala" i u trećoj strofi pesme "Sadila moma lojze".

Sa Vlastimirom Pavlovićem-Carevcem sarađivao sam dugi niz godina. Od 1945. godine bio sam član njegovog orkestra. U to vreme sve emisije na radiju izvođene su "živo". Zato su i pripreme pred emisiju bile mnogo obimnije. Carevac je studiozno objašnjavao kako treba narodne pesme interpretirati. Kod pevača je insistirao na emotivnom doživljavanju pesme, naročito na pravilnoj dikciji i poštovanju dijalekatskih osobina kraja iz koga pesma potiče. Uvek sam sa interesovanjem, vrlo pažljivo, pratio sva njegova izlaganja. Mogu slobodno reći da sam posle trinaestogodišnjeg zajedničkog muziciranja u potpunosti prihvatio njegov način interpretacije. Zbog toga sam nastojao da svaka pesma bude zapisana onako kako ju je Carevac izvodio.


S A D R Ž A J

01. Sinoćke te videh, lele, Zone
02. Zašto, sike, zašto?
03. Sadila moma lojze
04. Stanika mi bolna legnala
05. Bolan mi leži kara Mustafa
06. Knjigu piše Mula paša
07. Oj, Nišavo
08. A što pitaš, džanum majke
09. Raslo mi je badem drvo
10. Drugar mi se ženi, nane
11. More, bel peline
12. Pošla Rumena
13. Dremka mi se mila mamo
14. Drumom idem, za drum pitam
15. Slavuj pile, ne poj rano
16. Magla padnala v dolina
17. Koliko je nojca
18. Pojdo na dole, pojdo na gore
19. Lenče popovo
20. Oj, devoče, Piroćanče
21. Iz Vranjansko podjo
22. Ala imaš oči, morske trnjinice
23. Bolna leži dilber Tuta
24. Pošla Trojanka na vodu
25. Nane, kaži tajku
26. Što mi je merak
27. Kolenike
28. Zar ja nemam ruse kose
29. Stevano bela Grćino
30. Kroz čaršiju prođe moje Lenče



U Beogradu, avgusta 1974. godine | Ivo Cenerić

[postavljeno 04.03.2009]
3538  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Rad na proučavanju narodne muzičke tradicije / Vukov rad na kupljenju i objavljivanju narodnih pesama poslato: Februar 08, 2011, 06:00:01 pm
**


VUKOV RAD NA KUPLJENJU I OBJAVLJIVANJU NARODNIH PESAMA


Protiv Vuka Karadžića (1787—1864), koji je ustao u odbranu živog narodnog jezika, vodila se skoro pola veka ogorčena borba od većeg dela tadašnje srpske inteligencije. Taj Tršićanin, koji je rano naučio pisati i bio pisar kod nekih vođa Ustanka i posle u službi ustaničkih vlasti, proveo je svoju prvu mladost gledajući kako se narod njegove otadžbine bori i oslobađa od turskih okova. Vuk nije bio školovan čovek, ali je imao retko bistru glavu. Kad je, kao izbeglica iz Srbije, posle sloma od 1813. god., došao u Beč i tu, srećnim slučajem, stupio u bliže veze sa čuvenim slavistom, Slovencem Jernejem Kopitarom, on je brzo našao svoj put i svoju misiju u našoj književnosti. Kopitar je, pod uticajem nemačkih romantičara, već pre toga tražio ljude, koji bi ga obaveštavali o narodnim pesmama i koji bi ih beležili u narodu, jer se u tim pesmama nalazio pravi izraz narodnog duha. Romantičari su u svom kultu naroda išli s planom i s velikim oduševljenjem za tim, da narod poznaju i prouče što više, da idu na njegove nepomućene izvore, da kupe njegovo "narodno blago", i da, s tim u vezi, kultivišu i njegov jezik. Kopitar je, dosledno, i kod nas Srba želeo rad u tom pravcu. Kao francuski romantičari kruga Šarla Nodijea on je verovao da kod nas može biti mnogo izuzetne izvorne građe, čak više nego na zapadu, jer je narod stolećima živeo u patriarhalnom nasleđu, odvojen od ostalog sveta turskim zavojevanjem. Kod Vuka on je našao što je želeo: čoveka retke darovitosti koji dobro poznaje svoj narod, koji razume o čem se radi, i koji je odmah, s njim zajedno, pregao na posao. Već 1814. god. javlja se Vuk sa dve male, ali epohalne knjige, Malom prostonarodnom slaveno-serbskom pesmaricom i Pismenicom serbskoga jezika, "po govoru prostoga naroda napisanom". Iza tih početničkih radova dolazili su veći i zreliji, kao rezultat jednog smišljenog rada.

Pojava srpskih narodnih pesama bila je za evropsku književnost jedna vrsta prave senzacije. Na njih su naučnom svetu skretali pažnju Kopitar i naročito učeni nemački filolog Jakov Grim. U Evropi se tih vremena naročito raspravljalo o epskoj poeziji i o načinu kako su mogli postati Homerovi epi. Za naučni svet pojava srpske epske poezije, o kojoj se znalo vrlo malo i vrlo maglovito, značila je čitavo otkriće. I ona se odmah počela proučavati i unositi u naučne studije. U književnosti je izazvala širok i u toj obimnosti redak interes. Svi važniji književnici Evrope toga vremena Gete, Valter Skot, Prosper Merime, Puškin, Mickijević, Tomazeo i toliki drugi zanimali su se za nju, prevodili je, tumačili ili je oponašali. Interes taj postao je jedno vreme književna moda, koja je ulazila potpuno u okvir savremene evropske književne romantike. Pesme su te imale duboke originalnosti, retku zanimljivost predmeta, bogatstvo raznovrsnih likova i situacija, puno pesničke snage i vizionerstva, i neobičnu herojstvom, čoveštvom i pregaranjem izgrađenu etiku. Naši mladi romantičari, osetivši duboko naročito tu osobinu, i proglašavali su te pesme našim narodnim evanđeljem. Nije bio jedini Macini, koji je na strani spajao kult te poezije sa kultom naših borbi za oslobođenje, koje su baš u to vreme, na početku XIX veka, dale toliko primera pregalaštva. "Rasa sirova, oštra, neobrazovana, nepobediva kao planine u kojima je nastanjena", pisao je taj talijanski rodoljub, "reči, ustanove, običaji strašni energijom, koji ratu daju božanski karakter."

Vuk je s Kopitarem stekao ogromnu zaslugu, što je te pesme izneo pred strani svet, ali ne manju i pred nama samim, što je i naše ljude upozorio na njihovu vrednost. Otvorio im je njihov zlatni majdan, čiju vrednost naša učena sredina nije dotle poznavala i koju ni posle, za izvestan niz godina, nije shvatala u pravoj meri. Ni danas još na žalost, narodna poezija nije predmet one pažnje, koju bi ona zasluživala prema svojoj vrednosti i prema njenom značaju u životu našeg naroda.

Dok je taj rad Vukov na kupljenju i objavljivanju narodnih pesama i posle pripovedaka i poslovica bio potcenjivan od izvesnih njegovih protivnika, njegova nastojanja da narodni jezik osvoji svoje mesto u književnosti i životu nailazio je na ljute neprijatelje. Književni fariseji osporavali su Vuku pravo, da kao neškolovan ulazi u pitanja, za koja se tobože trebala imati stručna sprema. Međutim, Vuk je imao dovoljno stručnosti u svojoj izuzetnoj bistrini da načelno brani jedan opravdan stav i načelo; narodni živi jezik poznavao je neposrednije i bolje nego mnogi od takozvanih stručnjaka; a u koliko se baš ticalo stručnih stvari tu mu je na pomoći bio Kopitar, znalac prvoga reda, s kojim je Vuk sve više ulazio i u stručnu stranu predmeta. Kao što su Karađorđe i Miloš vodili borbu za oslobođenje od Turaka, tako je i Vuk, čovek revolucije, hteo da izbori i oslobođenje od tuđeg balasta u duhovnoj oblasti. Ali sem učenih ljudi on je nailazio i na veliku opoziciju sveštenstva. Ovo nije htelo da napušta slavjanosrpski jezik kao tradiciju srpskoruske saradnje i kao vezu između nas i Rusa. Ponosili su se čak tim "jednojezičijem", kako se to onda govorilo. Naši sveštenici su dobro pamtili, da je vlada Marije Terezije tražila da se za srpske škole katihizis izradi na narodnom jeziku i verovali su da je to izraz njezine opšte težnje, kako bi se Srbi odvojili od Rusije i potom približili uniji. Takvi su zahtevi doista postavljani na crkvenim sinodima od 1769. i 1774. god. Posle je došao i zahtev od 1782. god., kojim se tražilo da se u književnu upotrebu uvede narodni jezik i mesto ćirilice latinica. Srpske vođe toga vremena imale su dosta muke odbijajući takve odredbe, koje su, u raznim oblicima, bile ponavljane više puta. Oni su i tom Vukovom radu nazirali iste težnje; u toliko više, što je taj pokušaj dolazio iz Beča i iz zajedničke saradnje s jednim čovekom koji je bio katolik i odan pristalica austriske državne ideje.


Deo teksta preuzet iz ISTORIJE SRBA — Vladimira Ćorovića | NOVO DOBA — Nacionalni i književni romantizam kod Srba




Vladimir Ćorović
ISTORIJA SRBA
drugo izdanje
ALNARI i AKIA M. PRINC
Novi Beograd
3539  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Notni zapisi / Žubor voda zuborila poslato: Februar 08, 2011, 05:49:14 pm
*

Žubor voda žuborila




Žubor voda žuborila

Žubor voda žuborila džanum bre, džanum bre
žuborom je nadvisila of lele.
Setnu pesmu dva slavuja, dva slavuja, dva bulbula,
dva bulbula, dva zumbula.
Stani vodo ne žubori, džanum bre, džanum bre,
pusti pesmu nek se ori, of lele.
Bez nje nema hladovanja, mladovanja, milovanja,
milovanja, radovanja.

Žuti mesec zaklonio džanum bre, džanum bre
i sa sobom odvodio of lele
mladog momka tankoviju, tankoviju, ubaviju,
ubaviju sefteliju.
Stan meseče ne zakloni, džanum bre, džanum bre
mladog momka ne odvodi od mene.
Bez njeg nema radovanja, radovanja, milovanja,
milovanja, radovanja.


Izvor: Starosrpske pesme Kosova i Metohije
Uredjivacki odbor: Blagoje Kosanin, Ratko Popovic, Slavko Stefanovic
Izdavac: Kulturno prosvetna zajednica K i M



Pesma se redovno navodi kao narodna. Pisac stihova je Ivan Glišić.
Pesmu je najpre snimila Mira Vasiljevic sa grupom "Đerdan", a potom i Dragica Radosavljević Cakana.
Angelina
3540  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Notni zapisi / Žito žela Mačvanka devojka poslato: Februar 08, 2011, 05:47:56 pm
*

Žito žela Mačvanka devojka




Izvor: knjiga
Ljubinko Miljković
Muzička tradicija Srbije II
MAČVA

Šabac, 1985.
3541  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Notni zapisi / Notni zapisi — Ž poslato: Februar 08, 2011, 05:46:35 pm
*




S A D R Ž A J

Žito žela Mačvanka devojka
Žubor voda žuborila
Život je kratak
3542  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Tihomir Paunović poslato: Februar 08, 2011, 05:44:47 pm
*




Tihomir Paunović — singl 19XX. | RTB PGP EP  — 14314

01. Tihomir Paunović — Neresničko kolo (T. Paunović)
02. Tihomir Paunović — Ceremošnjaka kolo (B. Vasić)
03. Tihomir Paunović — Džoletovo kolo (V. Stojanović)
04. Tihomir Paunović — Švrćino kolo (D. Živanović)
3543  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Tihomir Paunović poslato: Februar 08, 2011, 05:42:18 pm
*

S A D R Ž A J


19XX. — Kola
3544  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Ivanka Stefanović poslato: Februar 08, 2011, 03:53:42 pm
**




Ivanka Stefanović — singl 19XX. | EP 11 032

01. Ivanka Stefanović — Ne želim laži tvoje (B. Stepanović — Đ. Boljanović)
02. Ivanka Stefanović — Ne sahranjuj moje nade (B. Stepanović — Đ. Boljanović)
3545  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Ivanka Stefanović poslato: Februar 08, 2011, 03:52:43 pm
*

S A D R Ž A J


19XX — Ne želim laži tvoje
3546  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Milodrag Bogdanović poslato: Februar 08, 2011, 03:44:59 pm
*




Miodrag Bogdanović — 19XX. | Studio B SP 74056

01. Miodrag Bogdanović — Ljubav je prošla kraj nas
02. Miodrag Bogdanović — Zbogom moja ljubavi
3547  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Milodrag Bogdanović poslato: Februar 08, 2011, 03:44:37 pm
**




Miodrag Bogdanović — 1969. | RTB PGP 12 392

01. Miodrag Bogdanović — Ima dana kada ne znam šta da radim (narodna)
02. Miodrag Bogdanović — Bela ružo (narodna)
03. Miodrag Bogdanović — Za tobom moje srce žudi (obrada: J. Jovicić — M. Bogdanović)
04. Miodrag Bogdanović — Za jedan časak radosti (narodna)
3548  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Milodrag Bogdanović poslato: Februar 08, 2011, 03:44:16 pm
*

S A D R Ž A J


1969. — Ima dana kada ne znam šta da radim
19XX. — Ljubav je prošla kraj nas
3549  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Nikola Kolaković poslato: Februar 08, 2011, 03:38:46 pm
**




Nikola Kolaković — singl 19XX. | Diskos EDK 5055

01. Nikola Kolaković — Daleko je moja draga (I. Gavrilović)
02. Nikola Kolaković — Davno prođe (I. Gavrilović)
03. Nikola Kolaković — Ja za tobom patim (I. Gavrilović)
04. Nikola Kolaković — Devojčice malena (I. Gavrilović)

Na ploči nije utisnuta godina izdanja
3550  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Nikola Kolaković poslato: Februar 08, 2011, 03:38:26 pm
*

S A D R Ž A J


19XX. — Daleko je moja draga
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »