Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
351  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Petar Konjović (1883—1970) poslato: Septembar 27, 2013, 12:23:58 am
**




           PETAR KONJOVIĆ

"Svako vreme ima svoju romantiku i svaki čovek složenije prirode nosi u sebi izvesnu naklonost ka romantici." — reči su Petra Konjovića, kompozitora uz čije stvaralaštvo muzikolozi najčešče vezuju termin neoromantični realizam i umetnika od čijeg se rođenja početkom maja navršilo 130 godina.

Autor 5 opera, dve scenske muzike, dve melodrame, pet velikih simfonijskih kompozicija, dvadeset instrumentalnih i kamernih dela, trideset horova različitog sastava i 130 pesama — jednom rečju autor raznovrsnog i bogatog opusa nastalog tokom dugog životnog i radnog veka (5. 5. 1883. do 1. 10. 1970. godine) ostavio je neizbrisiv trag u istoriji srpske muzike. Pre svega, početkom XX veka zajedno sa Milojevićem i Hristićem uneo je u ondašnji muzički život novine zahvaljujući kojima je naša muzika počela u manjoj ili većoj meri da ide u korak sa evropskim strujanjima.

Uobičajeno je već isticanje stilske autentičnosti pomenutih autora, i u tom smislu izdvajanje Konjovićeve dosledne okrenutosti folkloru kao stalnoj i neiscrpnoj inspiraciji.

Muzički nacioializam ostao je tako njegova trajna opredeljenost, bez obzira o kojem je muzičkom žanru reč.

Početak posvećenosti nacionalnom u muzici kod ovog "korifeja srpske muzike" (kako ga je video prof. Petar Bingulac), otkrivamo veoma rano — već u njegovom proučavanju dela Stevana Mokranjca (i pre njega Stankovića), tj. u proučavanju načina na koji je Mokranjac (čije mu je delo služilo kao uzor) u svom stavralaštvu obradio naš folklor. Ali, u težnji da stilizacija narodne melodije odgovara vremenu u kojem je živeo (i stvarao) Konjović je otišao još dalje, a to se najbolje vidi u njegovim vokalnim i vokalno-instrumentalnim ostavarenjima. Smatrajući osnovom za muzičku građu narodni srpski govor on je u pomenutim žanrovima dosledno sprovodio princip građenja pevane melodije iz intonativnih i akcenatskih fleksija govorene reči.

Konjovićeve prve muzičke korake obeležio je u najvećoj meri upravo kontakt sa vokalnom muzikom, koja će i ostati predmet njegovog najvećeg interesovanja tokom cele karijere. On je vrlo rano počeo i da diriguje horom; rodio se u Čurugu, gimnaziju je završio u Novom Sadu, a zatim je prešao u Srpsku učiteljsku školu u Somboru, gde mu je muziku predavao iskusni horovođa i muzički pisac Dragutin Blažek. Studije kompozicije završio je u Pragu. Pred rektorom tamošnjeg univerziteta pojavio se sa skromnom ušteđevinom i desetak kilograma kompozicija, izazvavši čuđenje, pa i podsmeh, ali je rektor, prelistavši partiture, utvrdio da ga treba odmah pustiti u drugu godinu. Po završetku studija, nakon mnogobrojnih nameštenja u Zemunu, Beogradu, Somboru, Zagrebu (direktor opere), Osijeku, Splitu i Novom Sadu (upravnik pozorišta), 1939. je postavljen za profesora Muzičke akademije u Beogradu, a 1946. godine je izabran i za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Na čelu Muzikološkog instituta nalazio se od 1948. do 1954. godine.

Već tokom boravka u Pragu, u periodu od 1904. do 1906. godine, Konjović je imao priliku da se upozna sa najnovijim strujanjima u evropskoj muzici, da vidi najznačajnija operska dela koja su u to vreme vladala velikim operskim kućama, a i dela slovenske operske literature (Smetana, Dvoržak, Janaček) koja se nisu tako često izvodila. Sva ta zapadno i istočnoevropska muzika imala je uticaja na njegov stil, ali je on ostao veran svojoj ideji da je folklor jedino ishodište i istinski "oploditelj umetničke muzike". O tome svedoči i njegov prvi praški rad. Pet pesama među kojima je i Pod pendžeri — pesma toliko popularna da se često peva kao narodna, iako je i stihove i muziku napisao sam Konjović.

Vokalna lirika je, inače, polje na kojem je ovaj kompozitor ostvario značajan trag i čiji najveći deo nosi pečat našeg tla. Iscrpan pregled ove oblasti njegovog stvaralaštva daje zbirka pesama objavljena 1949. godine pod nazivom Lirika. Ona obuhvata 24 minijature nastale u periodu između 1903. i 1922. godine. Među njima se raspoznaju dve grupe. Prvoj pripadaju tzv. sevdalinke (pesme u narodnom tonu) od kojih treba pomenuti: Sevdah, Nane kaži tajku, Grivna, Iščekivanje, Sabah. U drugoj su grupi pesme koje nisu inspirisane folklorom, a stilski se nalaze između romantizma i impresionizma (Prisen, Pozna noć, Ja nosnm lik, Šanson, Noćni lotos). U vreme kada su nastajale ove kompozicije, Konjović je osim svog nacionalnog usmerenja, definisao i svoj odnos prema vokalnoj deklamaciji, simfonizaciji orkestra, pa i klavirskog parta u pesmama, što sve daje okvir muzičkog realizma. Vredno je pomenuti i to da je u svojim pesmama, osim narodne i sopstvene poezije, koristio i stihove srpskih romantičara, kao i savremenika — predstavnika srpske moderne (V. Ilić, Mitrović, Šantić, Veljko Petrović ...) Neka dela iz ove zbirke sa punim su pravom uvršćena u antologiju srpske vokalne lirike. Takođe, na području solo pesme veoma značajno mesto ima i zbirka Moja zemlja, koja sadrži 100 narodnih pesama iz svih krajeva nekadašnje Jugoslavije obrađenih za glas i klavir.

Pomenute govorne flekisje definišu vokalni, ali i instrumentalni deo Konjovićevih kompozicija. Njegova estetika oslanjala se najpre na ostvarenja Mokranjca, ali i Modesta Musorgskog, Borodina i Janačeka, i u tom smislu njegova najznačjanija ostvarenja i ono zbog čaga mu pripada posebno mesto u istoriji srpske muzike jeste njegovo opersko stvaralaštvo, koje čini pet dela: Ženidba Miloševa (Vilin veo), Knez od Zete, Koštana, Seljaci i Otadžbnna.

Prva među njima — iz 1903. navodi na razmišljanje o tome šta je (tada još sasvim mladog i samoukog umetnika) nagnalo da se prihvati komponovanja jednog tako obimnog dela kao što je opera. Iz jednog pisma, ali i iz pojedinih napisa iz tog vremena, saznajemo da je odlučujuću ulogu u stvaranju opere imalo gostovanje Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada u Somboru 1900. godine, kad je izvedena Veberova opera Čarobni strelac. Kao osnovu za svoj libreto Konjović je izabrao spev Ženidba Miloša Obilića, koji je napisao Dragutin Ilić, a za koji je bio zaniteresovan i Stevan Mokranjac, a kasnije i Božidar Joksimović. Do premijere ovog dela (romantične opere u tri čina) došlo je tek 1917. godine u Zagrebu i to pod (zbog austrougarske cenzure) promenjenim nazivom Vilin veo. Uticaj kompozitora romantično nacionalne bajke, ogleda se ne samo u korišćenju nacionalnih i fantastičnih elemenata, već i u samoj formi. Iako su prizori međusobno povezani, još uvek se jasno mogu raspoznati klasične numere — arije i dueti, tj. horovi i instrumentalni stavovi.

Govoreći uopšteno o Konjovićevim operama, osim oslanjanja na tradiciju u muzičkom pogledu, treba konstatovati i to da je njihova tematika preuzeta ili iz narodnog epa ili iz narodnog života. Seljaci su nastali prema komadu Đido Janka Veselinovića i Dragutina Brzaka, Otadžbina ima osnove u drami Ive Vojnovića Smrt Majke Jugovića, prema istoimenoj narodnoj pesmi, Knez od zete ima kao tekstualnu podlogu tragediju Maksim Crnojević Laze Kostića, a najzančajnija među njima — Koštana — nastala je 1931. godine po istoimenom delu Bore Stankovića. Prerađivana 1940. i 1949. godine, ova opera predstavlja u isto vreme praktično ostvarenje Konjovićevih umetničkih ideala i principa i vrhunac u njegovom stvaralaštvu. Ono što je kompzoitora privuklo ovoj drami Bore Stankovića, nije samo folklorno obeležje teksta i mogućnost korišćenja lokalnog narodnog melosa, nego i osnovni emocionalni ton drame, sukob strasti, generacija, ali i (kako Stanković kaže) "žal za mladost". Upravo je ovakva tematika omogućila kompoziitoru da ono što je njemu blisko, taj sevdalijski patos, podigne na jedan viši umetnilčki nivo odenuvši ga u savremeno, tj. evropsko ruho! Moderna izražajna sredstva, pre svega slobodno izgrađen harmonski jezik, koji nije uvek tonalno fiksiran, odlikuje ovo delo, u kojem je Konjović orkestru poverio veoma značajnu ulogu učesnika u razvoju dramske radnje. Osim pesme o buli i pojedinih arija, upravo su orkestarski fragmetni iz ove opere doživeli ogromnu popularnost. Konjoviće je iz orkestarskog interludijuma Sobina, koji u operi spaja I i II sliku, preludijuma Kestenova gora kojim se završava peta slika i baletskih scena (Velika čočečka igra), načinio po orkestarskim bojama i raznovrsnosti ritma svoj najupečatljivji simfonijski opus koji nosi naziv Triptihon. Upravo ovo delo svedoči, više nego slikovito, da se u ovom značajnom kompozitorskom opusu (iako su nesumnjivo u senci Lirike ili Koštane) ne može zanemariti ni orkestarska, pa ni kamerna muzika. Dva gudačka kvarteta, Sonata Quazi una fantasia za klavir i violinu (u kojoj se već u prvim taktovima prepoznaje početak narodne pesme Marije bela Marije iz Mokranjčeve XV Rukoveti), dve svite za duvački kvintet — dela su koja čine kamerni opus Konjovića itekako važnim u razvoju ovog dela srpske muzike, dok je u domenu orkestarske on prvi srpski kompoziotr evropskog ranga.

Zahvaljujući nekim od tih kompozicija, njemu pripada i pionirska uloga. 1915. godine on je napisao prve simfonijske varijacije u našoj literaturi — Na selu. Delo je posvetio Mokranjcu pa zato ne iznenađuje što je tema koja se varira kroz devet varijacija jedna od najlepših u svim Mokranjčevim Rukovetima — Pušči me. Devet godina pre varijacija, komponovao je Konjović i prvu sifmonisjku poemu u Srbiji — Serbialiberata (1906), a može se takođe reći da je ovaj kompozitor osnivač i srpske simfonije, jer pre njegove Simfonije u c — mollu iz 1907. godine tog žanra u Srbiji tkr. i nije bilo (ukoliko ne računamo neka izgubljena dela Doubeka ili npr. Bajića). U bogatom simfonijskom zvuku ovog dela svakako ćete uočiti i dve narodne pesme — Cveće cafnalo i Lele, Stano mori (opet prepoznatljive iz Mokranjcevog opusa). Ne mogu se u ovom kratkom pregledu Konjovićevog stvaralaštva preskočiti i poema Makar Čudra i violinski konsert Jadranski kapričo. Među motivima narodnih melodija iz Dalmacije, na kojima je zasnovan, ponovo su i one koje je u svojim Primorskim napjevima upotrebio Mokranjac. U istoriji simfonijskog stvaralaštva u Srbiji ova dva vrhunca Konjovićeve muzike za orkestar imaju posebno mesto.

A značajno mesto Konjoviću takođe pripada i kao piscu široke kulture i raznovrsnog interesovanja, koji je svoje prve članke i eseje posvetio pozorištu, a zatim pisao i prigodne tekstove o muzici i muzičarima, kao i kritike koje je objavio u knjizi Ličnosti (1919) i u Knjizi o muzmuzici — srpskoj i slavneskoj (1947). On je takođe i autor monografija o Miloju Milojeviću i o kompozitoru koji mu je bio veliki uzor — Stevanu Mokranjcu.

I upravo je ne raskidajući vezu sa tradicijom Marinkovića i Mokranjca, Petar Konjović, kao autor kome je foklor bio alfa i omega kreacije, ali i kao snažna i originalna stvaralačka ličnost uspeo da svojim umetničkim angažmanom produbi i osavremeni nacionalni izraz. U isto vreme on je srpskoj muzici približio i neke savremene muzičke tokove, imajući uvek na umu da je "moderna umetnost i nacionalna, ali se nacionalizmom ne dadu pokriti umetničke golotinje".


Maja Čolović Vasić
Urednik rubrike Muzička kritika i savremeni tokovi u Muzičkoj redakciji Radio Beograda 2

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 38 | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin | Negotin, 2013
uz odobrenje glavnog i odgovornog urednika Gorana Vučkovića
352  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Dragan Toković (1932—2002) poslato: Septembar 22, 2013, 03:07:39 am
**
DRAGAN TOKOVIĆ





JA PROŠETAH KRAJ MORAVE

Radio-televizija Kruševac emitovala je 2008. godine, u serijalu "Vreme i ljudi", emisiju posvećenu svom sugrađaninu, muzičkom umetniku, Draganu Tokoviću, koju je uredio Dragoljub Milovanović. Bila bi to, da kažemo, "normalna" emisija o poznatoj ličnosti, u kojoj njen autor ostavlja tragove prošlosti za buduća pokolenja, da nije posvećena čoveku koji je u velikoj meri zadužio muzičku umetnost i ostavio duboke tragove, najpre u zabavnoj a kasnije i narodnoj muzici. Čoveku koji je bio poznatiji i priznatiji u svetu nego kod nas. Kao da nam je u genima da svoje veličine otkrivamo tek kada svet to učini!

Danas, on je skoro zaboravljen, kao što su zaboravljeni mnogi velikani iz sveta umetnosti uopšte. Njegov glas ne možete čuti na radio i televizijskim talasima. Srećom, postoje ljubitelji njegovog stvaralaštva koji na internetu, preko adrese YouTube, ne dozvoljavaju da sećanje na njega sasvim nestane. Njima se ovim člankom pridružuje i "Buktinja".

Ne dešava se često da pevač karijeru počne tako što interpretira zabavnu muziku, a proslavi se kao pevač narodne muzike. Ukoliko nas sećanje ne vara, tu slavu doživeli su samo Predrag Gojković Cune i umetnik o kome će biti reči u ovom napisu — Dragoljub, poznatiji kao Dragan, Toković. Uz napomenu da će Dragan ostati upamćen i kao kompozitor koji je, uz Miodraga Todorovića Krnjevca, najdublje prodro u dušu narodnoj muzici i zauvek ostao u njoj, zahvaljujući sjajno pogođenoj melodijskoj strukturi, tekstualnim motivima i harmonijama u narodnoj tradiciji.

Pa, dobro, ko je Dragan Toković?

Selo Dramče, u Makedoniji, rodno je mesto ovog umetnika. Porodica sveštenika Spasoja Tokovića, koji je službovao u tom selu, 22. marta 1932. godine imala je veliki razlog za radovanje. Na svet je došao muškarčić, koji je dobio ime Dragoljub. Tako je stariji sin, Branislav, dobio brata.

Iako to nije tema, recimo još da se porodica Toković kasnije uvećala za još dvoje dece. Ljiljana i Miodrag, su tako, uz Branislava i Dragoljuba sačinili kvartet, čiji su članovi, u svojim zrelim godinama, postigli značajne rezultate, svako u svojoj struci. Branislav je postao poznati i priznati toksikolog, Ljiljana glumica, prvakinja kruševačkog pozorišta, a najmlađi, Miodrag, za svoj životni poziv odabrao je slikarstvo.

Vratimo se Dragoljubu. Iako se, odmah po rođenju, njegov glas daleko čuo, ništa nije ukazivalo na to da će se u životu baviti umetnošću muza, ili ako to prevedemo sa grčkog — MUZIKOM. A počelo je tako što je, prema priči starijeg brata, kao četvorogodišnjak, dok je otac u crkvi držao litanije, pevao odgovore svešteniku — "Amin" i "Gospodi, pomiluj".

Godine su prolazile a on je i dalje otpevavao ocu prilikom bogosluženja. Sve do pred Drugi svetski rat, kada se porodica preselila u selo Konjuši, da bi se posle rata, u kojem je Dragan izgubio oca, ponovo selila, ovoga puta u Kruševac.

Može se reći da ga je muzika već potpuno osvojila, jer je, rastući, sve više vremena posvećivao onome što ga je činilo srećnim — na obali reke Morave, na jednoj ljuljašci, satima je sedeo i pevušio. Šta se tada motalo po njegovoj glavi, teško je dokučiti. Ali, zna se to da je poznati harmonikaš, Đurica Ćirković, čuvši ga kako peva, verovatno uticao na izbor zanimanja tada četrnaestogodišnjeg Dragana, rekavši mu da je rođen da bude pevač.

Kada je u petnaestoj godini dobio harmoniku, o kojoj je često sanjao, njegov životni put bio je konačno određen. Muzika ga je potpuno obuzela. A kada ga je 1949. godine Đurica Ćirković, kao sedamnaestogodišnjaka, zaposlio u muzičkoj redakciji Radio Kruševca, znao je da su mu se snovi ispunili. Postao je pevač i to sa velikim slovom P.

Te godine Dragan je komponovao pesmu "Ja prošetah kraj Morave", koja se i danas može čuti vrlo često u emisijama narodne muzike na radiju i televiziji, jer je postala deo narodne baštine. Interesantna je priča kako je nastao tekst. Po sećanju Mileta Protića, koji je prisustvovao događaju, citiramo: "Pesma Ja prošetah kraj Morave stvorena je zajednički između Dragana Tokovića i Đurice Ćirkovića. Oni su tu pesmu stvarali naočigled nas slušalaca, u studiju Radio Kruševca. U vreme pauze znam da je Dragan počeo: Ja prošetah kraj Morave... a Đurica kaže: i pogledah s one strane... I tako svako kaže stih, drugi nastavi pa su napravili pesmu koja je ušla u antologiju naše narodne muzike."

Kasnije je Toković uobličio i prilagodio tekst komponovanoj melodiji.

Posle početnog uspeha u Kruševcu, Toković rešava da se oproba u sredini sa većom muzičkom tradicijom. Odlazi u Novi Sad, koji mu je pružio priliku da sazri ne samo kao pevač nego i kompozitor, tekstopisac i aranžer. Kao instrumentalista bio je očaran klavirom, na kojem je virtuozno svirao, a muzicirao je još na harmonici, basu i bubnjevima. Osniva i orkestar sa kojim snima u tada poznatom novosadskom Studiju M. Kasnije se Novom Sadu odužio pesmama o tom gradu i Dunavu.

Vojni rok služio je u Zagrebu, u kojem posle toga ostaje duže vreme i kao pevač postiže veliki uspeh. Postaje zvezda zabavne muzike toga vremena, pevajući svetske i domaće popularne melodije. Snima ploče, peva na festivalima u Beogradu (Na festivalu "Beogradsko proleće", u alternaciji sa Senkom Veletanlić, osvaja prvu nagradu sa pesmom Aleksandra Nećaka "Priča o izgubljenoj ljubavi"), Zagrebu i Opatiji, u to vreme najznačajnijim muzičkim događajima. I dalje radi na svom usavršavanju i sprema se da osvoji svet. Savršenim sluhom upija govor Zagrepčana i uskoro govori kao da je u tom gradu rođen. Mnogi, koji nisu znali odakle je, mislili su da je Hrvat. To ga je jednom prilikom, u Minhenu, dovelo u neprijatnu situaciju. Sedeo je u društvu ljudi koji su spremali atentat. Misleći da je Dragan Hrvat, govorili su otvoreno pred njim. Pošto je ambasadi prijavio slučaj, morao je da napusti Nemačku.

Iz Zagreba, sredinom pedesetih godina, odlazi u Italiju i gostuje na muzičkom festivalu u Pezaru, gde u konkurenciji takvih zvezda italijanske kancone kao što su Domeniko Modunjo i Nila Pici, osvaja drugu nagradu za interpretaciju, što je smatrano senzacionalnim uspehom. Priča se da je to isto kao da je pobedio, jer stranac nije mogao da bude pobednik. Inače, taj festival smatra se pretečom čuvenog festivala u San Remu.

Sredinom šezdesetih živeo je nekoliko godina u Bejrutu, gde je pevao i svirao u poznatim klubovima i kazinima, u kojimase proslavio svirajući i pevajući džez i evergrin muziku.

No, u toj zemlji počinje rat i on se sa porodicom 1969. godine vraća u Jugoslaviju. Iste godine, postaje predsednik Saveza kompozitora Jugoslavije, koji je tada brojao oko 3000 članova. Tih godina posvećuje se narodnoj muzici. Komponuje pesme na narodne motive — koji su kasnije postali hitovi narodne muzike — za koje se smatralo da su izvorne pesme, pa su ih mnogi tako i predstavljali. Peva ih, ali piše i za poznate pevače koji su po njegovom ukusu: Acu Trandafilovića, Zorana Gajića, Predraga Cuneta Gojkovića, Predraga Živkovića Tozovca, Lelu Andrić, Stanišu Stošića, Lepu Lukić i druge. Kada ga je jedan novinar 1992. godine upitao da li mu smeta to što se njegove pesme smatraju narodnim, odgovorio je: "Meni je to vrlo drago. Nisam ja sujetan. Često čujem da ih pevaju i kažu da je to folklor. Uspeh je ako kompozitor uspe da prirodno uđe u zbirku narodnih pesama."

Želja da dokaže kako nije žanrovski pevač, odvela ga je sedamdesetih i osamdesetih godina u Pariz, grad Aznavura, Bekoa, Brela, u kojem je, kao da je rođeni Francuz, pevao šansone punih pet godina.

Vraća se u Srbiju i 1989. godine kao Priznati umetnik Srbije, što znači da mu je država plaćala doprinose za staž i zdravstveno osiguranje, odlazi u penziju.

Ali ni tada ne miruje. Odlazi u SAD. U Čikagu svira i peva po lokalima u kojima se okupljaju Srbi. Tamo komponuje pesmu "Upalite svetla", koju je prvi put otpevao u Kruševcu.

Imao je bezbroj prijatelja, stekavši ih ostavljajući sebe kao čoveka i pevača po belom svetu. To je dokazao početkom devedesetih godina, kada je okupio elitu izvođača narodne muzike želeći da našu pesmu predstavi bratskom narodu Grčke, jer je u toj zemlji imao dosta prijatelja. Koncert je održan u Solunu krajem 1993. godine i trajao je puna tri sata. Dragan Toković doživeo je prave ovacije pevajući pesmu "Oj, Srbijo", koja je u to vreme bila zabranjivana na mnogim radio stanicama u bivšoj Jugoslaviji.

U Beogradu, devetog juna, 2002. godine, napustio nas ja Dragan Toković, umetnik, jedan od poslednjih iskonskih boema, čovek koji je za sobom, pored velikog broja poznatih pesama za večnost, ostavio i pun kofer kompozicija sa tekstom i aranžmanima, koje nije dao da ih izvode pevači koji nisu odgovarali njegovom poimanju lepog pevanja ... i ćerku Aleksandru, novinarku Radio-televizije Srbije.



Spisak melodija registrovanih kod SOKOJ-a čiji je autor Dragan Toković:

ALA MI JE, PA MI JE — muzika, tekst, aranžman,
AL' SAM BLESAV ŠTO TE VOLIM — muzika, tekst, aranžman,
BALADA O BEOGRADU — muzika, tekst,
BEZ TVOJE LJUBAVI — muzika, tekst
BOLUJEM, TUGUJEM — muzika, tekst, aranžman,
VOLI ME ILI OSTAVI — muzika, tekst, aranžman,
VOLIM DA TE VOLIM — muzika, tekst,
VRANJANKA — muzika, tekst, aranžman,
DAJ MI ČAŠU RAKIJE — muzika, tekst, aranžman,
DANAS JE TVOJ ROĐENDAN — muzika, tekst, aranžman,
DUNAVE, MOJE MORE — muzika, tekst, aranžman,
DUNAVOM, DUNAVOM SA SVOJOM DRAGANOM — muzika, tekst, aranžman,
ŽELIM DA TE VOLIM — muzika, tekst,
ZBOGOM MOJA LJUBAVI — muzika, tekst, aranžman
ZORICE, ZORULE — muzika, tekst,
JA PROŠETAH KRAJ MORAVE — muzika, tekst,
JA SAM MOMČE SA KOSOVA — muzika, tekst, aranžman,
JESEN STIGLA, ŽITO ZLATI — muzika, tekst,
JUČE SU ZVONA ZVONILA — muzika, tekst, aranžman,
KAD SI TU, NISI TU — muzika, tekst,
KRAJ DUNAVA KOLIBA — muzika, tekst, aranžman,
KRUŠEVCU MOJ — muzika, tekst,
LELA VRANJANKA — muzika, tekst,
LEPA DANIJELA — muzika, tekst,
LETI, LETI BIJELI GOLUBE — muzika, tekst, aranžman,
LJILJANA, OSTANI — muzika, tekst,
MANI ME SE, MALA MOJA — muzika, tekst,
MARIJA, NE BUDI TUŽNA — muzika, tekst, aranžman,
MNOGO SAM TE VOLELA — muzika, tekst, aranžman,
NE BUDI ME RANO — muzika, tekst,
NEMA TE VIŠE, ALIJA — muzika, tekst, aranžman
NEMA TE VIŠE, MOMČILO — muzika, tekst,
OJ, SAFETE, SAJO, SARAJLIJO — muzika, tekst,
OPROSTI MI, NANO — muzika, tekst
OŽENIH SE IZ LJUBAVI PUSTE - muzika, tekst, aranžman,
PUSTA SUDBINA — muzika, tekst,
RASTAO SAM PORED DUNAVA — muzika, tekst,
RASTASMO SE, RASTASMO SE — muzika, tekst, aranžman,
S ONE STRANE DUNAVA — muzika, tekst, aranžman,
STARA PESMA — muzika,
SVADBE STIŽU, JESEN JE — muzika, tekst, aranžman,
U NOVOM SADU — muzika, tekst,
U NOVOM SADU, EJ! — muzika, tekst, aranžman,
FATIMA — muzika, tekst (sa Predragom Kojdićem),
HVALA TI ZA NEŽNOST — muzika, tekst, aranžman,
HEJ, MALI — muzika,
CIGANIN SAM JA — muzika, tekst,
ČUVAJ NAŠE USPOMENE — muzika, tekst, aranžman,
ČUPAM, SADIM — muzika, tekst,
ŠTO JE BILO, BILO JE — muzika, tekst


Delimični spisak gramofonskih ploča snimljenih za diskografske kuće:

JUGOTON: Adio Maria (1960), Marija, ne budi tužna (1960), Došlo vreme da se ženim (1961), Budi uz mene (1961), Oh, oh, Rozi (1962), Fatima (1962), Malasiera (1962), Cetinje, Cetinje (1962), Točkovi (1963), Ljubi me, ljubi, ljubavi (1963), Bebi bugi (1964),
DISKOS: Otkad sretoh tvoje oči (1966), Ciganin i violina (1971), Spasoje, Spasoje (1971),
RTV LJUBLJANA: LP ploča (1973),
PGP RTB: Šta je bilo, bilo je (1974), Rastao sam pored Dunava (1974),
STUDIO B: Golubice (1975).

Autor: Dimitrije Panić Dikan

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 38 | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin | Negotin, 2013
uz odobrenje glavnog i odgovornog urednika Gorana Vučkovića
353  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Dragan Toković (1932—2002) poslato: Septembar 22, 2013, 01:41:47 am
*

NAJLEPŠE PESME DRAGANA TOKOVIĆA



LELA VRANJANKA


JA PROŠETAH KRAJ MORAVE

Ja prošetah kraj Morave
I pogledah s one strane
I ugledah curu malu, garavu.

Ja joj rekoh, dođ' ovamo
Da se dušo upoznamo.
Ona meni odgovara:
"Još sam mala".

Onda nek te čuva nana
A ja odoh devojkama.
"Nemoj dragi, nisam mala.
To je šala. To je šala,
Sutra bih se ja udala".


NE BUDI ME, RANO

Ne budi me rano
Ne budi me zorom
Ne budi me umornu
Ne... ne budi me usnulu

Jer, čekala sam, čekala
Čekajuć' te, usnula
Čekala sam,
čekala sam, čekala,
Čekajuć' te usnula.

Gde si noćas bio,
Moja bekrija
Zar ne vidiš dragi,
Zar ne vidiš mili,
Zar ne vidiš jedini,
Da... da zbog tebe venem


DAJ MI ČAŠU RAKIJE

Daj mi čašu rakije,
Hoću da se napijem;
Neka redom znaju svi,
Da me sad ostavljaš ti.

Daj mi flašu rakije,
Hoću da je razbijem;
Neka redom znaju svi,
Da me sad ostavljaš ti.

Daj mi bačvu rakije,
Hoću da je ispijem;
Neka redom znaju svi,
Da me sad ostavljaš ti.

Daj mi pušku da pucam,
U tvoje srce neverno;
Neka redom znaju svi,
Da me sad ostavljaš ti.


YouTube: Staniša Stošić — Lela Vranjanka Uživo
Dragan Krkić — Ja prošetah kraj Morave
YouTube: Predrag Gojković Cune — Ja prošetah kraj Morave
YouTube: Milan Babić — Ja prošetah kraj Morave
YouTube: Dragoslava Genčić — Ne budi me rano
YouTube: Slavko Perović — Daj mi čašu rakije 1972
354  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Nikola Marković Giba (1949) poslato: Septembar 19, 2013, 12:17:51 am
**

NIKOLA MARKOVIĆ GIBA — HIMNA KOSOVSKIH JUNAKA



HIMNA KOSOVSKIH JUNAKA

Hriste Bože raspeti i sveti,
Sva Srbija na Kosovo leti.
Put doleški poleće planina,
Krila su joj Morava i Drina.

Na tri sveto i na tri sastavno,
Odlazimo na Kosovo ravno.
Odlazimo na suđeno mesto,
Mila majko, sestro i nevesto.

Zbogom leto, jeseni i zimo,
Odlazimo da ih pobedimo.
Zbogom prvi nerođeni sine,
Zbogom ružo, zbogom ruzmarine.
Kad je draga da odlazim čula,
Za rever mi neven zadenula.





Nikola Marković Giba snimio je himnu Kosovskih junaka sa Beogradskom filharmonijom, 1999. godine, za vreme bombardovanja. Autor početnih stihova nije poznat a poslednje strofe napisao je književnik Vuk Drašković. Muziku je komponovao Dragan Mijačević Dadula iz Inđije. Ima više verzija pesme, uglavnom sa drugačijim rasporedom strofa i sa delimično izmenjenim tekstom ali je jedino Nikola Marković interpretira u originalu.

355  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Radmila Dimić (1922—1991) poslato: Septembar 18, 2013, 11:08:59 pm
**

RADMILA DIMIĆ





Radmila Dimić sa uspehom peva narodnu pesmu "Ko t' pokida sa grla đerdane"

Među velikim brojem lepih narodnih pesama uvek je bilo onih koje su u određenom periodu bile popularnije od drugih, i kod ljubitelja narodne muzike i kod samih pevača.
356  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Stevan Stojanović Mokranjac (1856—1914) poslato: Septembar 18, 2013, 09:54:17 pm
**

RODNA KUĆA STEVANA STOJANOVIĆA MOKRANJCA





Rodna kuća Stevana Stojanovića Mokranjca (1856—1914), istaknutog srpskog kompozitora i muzikologa, autora čuvenih Rukoveti, pretvorena je 1964. u spomen-muzej. Kuća u Dositejevoj br. 7 sastoji se od dva dela i, zajedno sa vrtom oko nje, predstavlja zaokružen memorijalni kompleks. Osim ličnih Mokranjčevih predmeta, u kući se nalazi osobita etnografska zbirka nameštaja i pokućstva iz njegovog doba. Ispred zgrade je 1981. otkriven spomenik ovom velikanu srpske muzike, rad vajara Nebojše Mitrića. U čast Stevana Mokranjca 1965. osnovana je muzička manifestacija Mokranjčevi dani, koja se održava svake godine u septembru, kada se organizuju koncerti, naročito horske muzike, savetovanja muzikologa i etnomuzikologa, slikarske izložbe i priredbe izvornog folklora.

Kulturna riznica SRBIJE | sastavio i uredio Jovan Janićijević | IDEA | Beograd, 2005.
Fotografija preuzete sa sajta: Čarolija istoka
357  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Stevan Stojanović Mokranjac (1856—1914) poslato: Septembar 18, 2013, 09:22:55 pm
**

PORUKA I OPORUKA STEVANA STOJANOVIĆA MOKRANJCA
(Besedna reč u Negotinu, 13. septembra 2013.)


Poštovana muzička Srbijo, dragi Mokranjčev Negotine i cela naša Veljkova Krajino, dragi gosti Negotina, dame i gospodo, preosvećeni vladiko Timočki, dragi naš gradonačelniče Negotina, poštovana gospođo selektor Radović, gospodine direktore festivala, sveti oci, umetnici Krajine i Srbije ...

Odista je uputno i korisno, lepo i nezaboravno — biti danas u Negotinu! Tajanstveni i svagda nepredvidivi usud stavio me, evo — ovog trena — licem i dušom pred Vas da Vam se radosno pridružim u činu pune zahvalnosti i odanosti Velikanu Srpskog Zvuka — STEVANU STOJANOVIĆU MOKRANJCU, maestru melodike i komponistike, diskretnom i umešnom horovođi i, nada sve, Učitelju.

A ko je taj Učitelj?

MOKRANJAC — prvak i samotnik, usudnik i podvižnik!

Četiri magične reči koje mi prvo padaju na um.

MOKRANJAC — Negotin, Beograd, Srbija, Svet.

Četiri kardinalne geografske tačke Mokranjčeve biografije.

Majka-Marija, supruga Marija-Mica, sin Momčilo, kompozitorsko delo kao poruka i oporuka Stevana Stojanovića Mokranjca.

Domovina i sloboda, vera i Bog.

Još četiri neuporedive reči-pojmovi koji za Mokranjca nemaju cenu, jer mu to omeđuje i formira lik i karakter, delo i doseg tog dela. Svedoci smo i akteri danas teskobnih i tegobnih uslova u kojima se kreiraju srpska umetnost i kultura, pa i naša duhovnost, kao i onog svojevrsnog egzistencijalnog (a nada sve moralnog) kolapsa i posrnuća sveta u celini. "Kuda to ide Srbija?", pitamo već danima, decenijama, a možda i puna dva veka: usud ili udes?

Neka nam, dragi prijatelji, Mokranjčev put bude opomena i melemna uteha, upitnik i uputnik. Rekao nam je pre više od veka, još 1900. godine, kao da to kazuje i samom sebi: "Ti ćeš i dalje, kao i do sada raditi, zato što osećaš da treba raditi; radićeš, jer misliš da treba da ostaviš za sobom vidnu stazu kojom si išao, jer si ubeđen da svakom narodu — a koliko tek srpskom — valja poslenika, valja dela."

Kristalno jasno, utešno, uputno — zato i korisno. To je njegov kredo, poruka i oporuka, koja vredi i danas, ovog časa i trena. Ona je daleko samosvesnija, trezvenija i zacelo humanija od onog glasovitog Bodlerovog cinizma: "Umlatimo siromahe!"

Ne skrivam, evo, svoj iskreni ushit zbog toga.

Neću kazivati banalna i opšta mesta o Maestru i Velikom gospodinu, o jedinstvenom i neponovljivom — našem Stevanu. Baš zato što je on, nekako, najviše naš (ali i nacionalni i svetski!) nedopustivo nam je danas da o njemu mislimo i zborimo olako i površno, a još manje — neumesno laskavo, patetično ili pogrešno. Onaj NAJVEĆI I NAJTAČNIJI MOKRANJAC za nas je — on sâm, kako ga je Bog vaseljenski dao, ako ga pažljivo slušamo i dobro čujemo, a oličen u svom besmrtnom kompozitorskom delu (navedimo tek simbolično — petnaest Rukoveti, dva Opela, Liturgija Svetog Jovana Zlatoustog, Kozar, Primorski napjevi, Svetosavska himna, Fuge, Akatist Bogorodici, Svadbena pesma, Himna Vuku Karadžiću, Tebe Boga hvalim, Smrt majke Jugovića, Pred spomenikom kneza Miloša, muzika za "Ivkovu slavu", Ruske narodne pesme, pesme za "Zonu Zamfirovu", Tropar Svetom Jovanu Damaskinu, aranžmani za mađarsku, bugarsku i tursku himnu ... i tolike druge svetovne i druge kompozicije).

Za divno čudo, Mokranjčev kompozitorski opus započinje u njegovoj petnaestoj godini (1871) harmonizacijom za muški hor pesme "Lulo moja srebrom okovana" i traje 43 godine, do same njegove smrti (1914. u Skoplju) kada komponuje Zmajevu pesmu "Zimnji dani", a sa čijim notnim zapisom odlazi i u grob, kako nam to potresno navodi njegova supruga Marija.

Mokranjac se istovremeno bavi i melografskim zapisima narodnih pesama i melodija, već od 14-te svoje godine (dakle, to je ona osnova za sve što će potom uslediti), ali se on kasnije još i više posvećuje (pre i posle svojih studija u Minhenu, Rimu i Lajpcigu) pedagoškom pozivu, kao i utemeljenu i punijem razvoju naših nacionalnih i muzičkih institucija, društava i horova. Navedimo one najbitnije: Beogradsko pevačko društvo, Pevačko društvo "Kornelije", Akademsko pevačko društvo "Obilić", horovođa je u Negotinu i beogradskim školama, osniva prvi gudački kvartet u Beogradu i Savez pevačkih društava u Srbiji, čiji je prvi predsednik, prilježno i strasno deluje kao direktor i profesor Srpske muzičke škole, one koja danas nosi njegovo ime.

Ecce homo! Evo čoveka!

Ne oklevam, zato da iskažem pitanje-Uskliknik: Koliko je samo danas, 99 godina posle Maestrove smrti, tačno ... onih koji Mokranjca mogu smatrati i nazivati svojim istinskim Učiteljem? Previše, premalo, možda i nimalo? Nemojte taj odgovor kazivati nikom.

"On je, po rečima njegovog učenika i kasnijeg saradnika Miloja Milojevića, jedan od ono malo duhova u našem društvu koji je znao šta može i koji je još bolje znao šta hoće, koji je umeo da izrazi šta može i koji je još bolje znao šta hoće, koji je umeo da izrazi svoju volju i da do poslednjeg detalja izdelje svoje umetničko obličje, učinivši ga apsolutno vernim ogledalom svoga duha."

Upravo zbog jedinstvenog spoja nekoliko bitnih komponenti njegove ličnosti (muzički stvaralac, melografski delatnik, dragoceni pedagog i organizator) našeg Mokranjca mnogi i nazivaju "Muzičkim Vukom", jer je i on, u sferi srpske nacionalne muzike, izveo isti zahvat i podvig koji je Vuk Karadžić svojedobno preuzeo u oblasti književnosti i jezika. Taj vukovski jezih i duh, u Mokranjčevom opusu, delovanju i podvigu, prirodno i zahvalno dobio je još jedan vid: plemeniti i čisti Zvuk!

Mi danas zborimo Vukovim, a pevamo Stevanovim srpskim jezikom.

Jedan narod — jedan jezik i jedna pesma, eto nam Zlatne knjige našeg narodnog duha u celini i prirodnosti.

Mokranjac je nedvosmisleno i neponovljivo oplemenio naš narodni melos (lirski i epski) i kanonski ga amagalmirao u svom kompozitorkom delu, ali ga je uskladio i sa duhovnom komponentom našeg crkvenog pojanja, kojem je dao "božestveni" impuls i oblik u vidu dveju Liturgija i dva Opela, kao i tolikih pojedinačnih kompozicija, kondaka, tropara i službi.

Poseban i najviši stepen stvaralačkog dosega i poduhvata, Mokranjac je obezbedio i plemenitom vezom zvučne Srbije i nad-zvučnog sveta. Usuđujem se kazati: Posle velikih postignuća u graditeljstvu i živopisanju naših srednjevekovnih manastira, kao i blistavog prodora i prijema u Evropi srpskih narodnih pesama (to je ta Vukova zasluga i njegova veza sa Geteom!) tek je Mokranjčev muzički opus otvorio velika vrata evropskih metropola i muzičko-umetničkog sveta. Naš poznati dirigent i izvođač najvećih dela Mokranjčevog opusa (Liturgije, Opela i svih Rukoveti) Mladen Jagušt iskazuje: "Mokranjac je učio na majstorima vokalne tehnike, na najboljim primerima vokalne polifonije. Najpre je bio u Lajpcigu, a Lajpcig je Bah. Zatim je otišao u Rim, u rimsku školu, u kojoj je valadao Paletrina, Iz ove dve škole Mokranjac je poneo ono najbitnije. Od Palestrine je naučio vokalni kontrapunkt koji je u skom dijapazonu. Isto tako kod Baha nije bila polifona tehnika ... već je prvo sadržaj pa onda tehnika, tačnije vrhunski sklop sadržaja sa tehnikom. On je sve podredio sadržaju, ali je tehnika bila fantastična. Mokranjac je imao upravo to — sadržaj i fantastičnu tehniku vođenja glasova."

A evo šta kaže o istom pitanju jedan nemački dirigent, kompozitor i pevač, Folfang Knape. "Kod Mokranjca sam pronašao idealnu vezu između narodne melodije i milozvučnog, svetlošću protkanog, klasično-romantičnog stava, spojenog sa zanosnom dinamikom i upečatljivom jezičkom ritmikom ... malo je dela napisanih za hor koja zahtevaju tako puno agogike, toliko osećaja za izbalansiranost zvuka, a opet toliko hrabrosti za snažno emotivno ispoljavanje." Folfang Knape je, pored Bahove Pasije po Mateju, Mocartovog Rekvijema i Hajdnovih Godišnjih doba, impresivno tumačio i izvodio Mokranjčeva dela, pa je tako gostovao i u Negotinu (1988) na "Mokranjčevim danima", sa horom iz Barzinghauzena. Utoliko nam je njegov stav i iskaz dragoceniji.

Konačno evo nas u bitnom središtu svih pitanja: Zašto Negotin? I šta to sve, za nas u Negotinu i celoj Srbiji, predstavljaju "Mokranjčevi dani", u njihovom gotovo poluvekovnom rastu i trajanju uprkos svemu, tačnije — u traganju i zračenju, u memorisanju i živom tumačenju samog Mokranjca?

Lep i tačan odgovor nalazimo u iskazu dvojice zaslužnih tvoritelja ove naše manifestacije, profesora Predraga Miloševića i akademika Dejana Despića, koji nam kaže: "Zašto je, pre svega — kako veli profesor Milošević — izbor pao na Negotin? Zar je uopšte mogao pasti drugde, nego na grad u kojem se veliki kompozitor rodio i ne samo prvi put čuo narodnu pesmu, koja će ga pratiti kroz ceo život, već i prvi put sâm zapevao u malenom horu Stare crkve, u čijem temelju počivaju (ne samo doslovno) kosti Hajduk-Veljka? Narodna pesma, crkveno pojanje, horski zvuk i slavna istorija — ta četiri stuba Mokranjčeve umetnosti stekli su se tu na jednom mestu, da trajno odrede i njegov životni put i celo njegovo delo."

Kad je reč o Mokranjcu, neka vrsta objedinjujuće metafore može biti i misao časnog profesora Mihajla Vukdragovića, možda najzaslužnijeg među onima koji su, gotovo pre pola veka, izveli dva velika podviga: konačna obnova rodne kuće Mokranjca u Negotinu i ustavnovljenje Mokranjčevih dana (1966) a koja gotovo da ima nečeg magično-ritualnog u sebi: "Njegova krvno prisna povezanost za narodnu melodiju nije, kao što to ponekad biva, prolazni fenomen ..."

I za nas danas, Mokranjac je bio i ostao neprolazni fenomen i živa umetnička veličina, ona "možda najsjajnija figura naše kulture uopšte", kako to smelo iskazuje Miodrag Stefanović, dični Negotinac koji je celog sebe godinama ugrađivao u bit i nit Mokranjčevih dana. Upravo njemu, kao vrsnom i nesebičnom kulturnom posleniku, nedavno preminulom a nezaboravnom, posvećujem danas ovu moju besednu reč "Poruka i oporuka Stevana Stojanovića Mokranjca".

I nek se — još jednom — zaori besmrtna "Šesta rukovet", najlepša i najpotresnija himna našem Negotinu i Hajduk-Veljku!

A vama svima neka bude lepo i nezaboravno.

Živeli!


Adam Puslojić
Beograd — Negotin, 7/12. septembar 2013.





Stevan Stojanović Mokranjac sa suprugom Marijom i sinom Momčilom (1902)
358  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Mile Paunović (1955) poslato: Septembar 16, 2013, 09:34:25 pm
*

MILE PAUNOVIĆ I "BALKANSKI ISTOČNICI"


Negotinska krajina posle nenadmašnog Stevana Stojanovica Mokranjca bez sumnje dobila je još jednu muzičku legendu. U najboljim stvaralačkim godinama trubač Mile Paunović rodom iz Crnomasnice kod Negotina (rođen 1955 god.) je gotovo tri i po decenije muzičar o kome pravi poštovaoci ove umetnosti i krajinski veseljaci danas obično govore samo biranim rečima. Kako i ne bi kada ovaj "čarobnjak iz krajine" svoj raskošan talenat i nenadmašnu virtuoznost potvrdio još u danima najranijeg detinjstva.

U predivnom ambijentu rodnog sela čuvajuci stado Mile Paunović je, kao malo ko, umeo da čuje čarobne zvuke prirode. Več to preplitanje nejakih prstiju, najpre po fruli a odmah zatim i trubi ukučanima i prijateljima kao i dobronamernim seljanima, bio dovoljan znak da je raspevana Negotinska krajina posle Mokranjca dobila još jednog muzičkog genija.

Po završetku osnovne i niže, Mile Paunović upisuje srednju muzičku školu u Beogradu i pod nadzorom čuvenog i priznatog muzičkog pedagoga Alojza Strnada stiče prva muzička znanja. Njegovi vidici međutim postaju još širi na fakultetu muzičke umetnosti gde u klasi profesora Dimitra Angelova ubrzo postaje apsolvent. Na tradicionalnim takmičenjima muzickih škola i akademija Srbije, mladi trubač skreće pažnju široj javnosti i po pravilu osvaja mnoge nagrade i priznanja.

Prekretnicu u muzičkom sazrevanju Maestra Mileta Paunovića svakako čini aktivan rad u nekoliko kulturno-umetničkih društava. Druženje sa Beogradskim amaterima je za njega od dragocene koristi da još bliže upozna sve pravce i muzičke stilove u tadašnjoj Jugoslovenskoj narodnoj muzici. 1976. godine uz pratnju velikog revijskog orkestra radio televizije Beograd, ženskog hora "COLEGIJUM MUSICUM" i dirigentske palice Dariinke Matić Marović, učestvuje na Beogradskom saboru, gde sa kompozicijom Dimitrija Mikana Obradovića "IZ MOJIH ŠUMA" — PESMA BEZ REČI, izvodi kompoziciju inspirisanu narodnim folklorom, zašta osvaja PRVU NAGRADU stručnog žirija i PRVU NAGRADU publike.

S obzirom da do tada na ovakvoj muzičkoj manifestaciji nije takav žanr upražnjavan, mladi trubač (Mile Paunović) dolazi do punog izražaja i njegov senzibilitet ne ostavlja ravnodušne ni muzičke urednike prvog programa Radio Beograda, koji ubrzo ovu kompoziciju snimaju kao trajni snimak radija i uvrstava ga u svoju programsku šemu. Kao solista ili član orkestra postaje stalni gost radio i televizijskih emisija, a pred angažovanja i učešća u izdavanju ploča i video kaseta, svesrdno pomaže u realizaciji više od sedam stotina muzičkih projekata. Dobro poznavajućii običaje i tradicije u narodu u istočnoj Srbiji, trubač Maestro MILE PAUNOVIĆ, 1986. godine osniva NARODNI ORKESTAR.

1993. godine u zavičajnom gradu Negotinu otvara se srednja muzička škola. Tadašnji predsednik opštine poziva MAESTRA MILETA PAUNOVIĆA da se vrati iz Beograda, gde je aktivno radio na estradi, da uzme učešće u novoformiranoj školi i da kao profesor trube oformi klasu mladih trubača što se on rado i odaziva, s obzirom da je u svom životu uvek rado prihvatao nove izazove.

Danas može da se pohvali izuzetno velikim brojem takmičenja na kojima je učestvovao sa svojim učenicima, i na kojima danas učestvuje, sa izuzetno velikim brojem nagrada. Negotinsku muzičku školu je maksimalno uzdigao i reprezentovao na republičkom takmičenju u Beogradu 2001. godine gde je od 53 muzičkih škola u Srbiji iskotirao za izuzetno kratko vreme na visokom 8. mestu čime se ovaj vrhunski umetnik potvrdio i kao veliki pedagog. U muzičkoj radionici ovog izuzetnog stvaraoca i njegovih muzičara, rođeni su čarobni zvuci inspirisani neiscrpnim bogatstvom narodnog folklora TIMOČKE i NEGOTINSKE KRAJINE. Umesto novih komentara, neka ovaj uvodnik upotpune reći muzićkog kritićara i televizijskog urednika (muzićkih emisija Radio Televizije Beograd), Boška Pantića, koji je ocenjujući muzičko stvaralaštvo Maestra Mileta Paunovića, na stranicama specijalizovane revije "S A B O R" između ostalog, napisao i ovo: ''Mile Paunović je verovatno najbolji trubać u oblasti narodne muzike u našoj zemlji. Svojevremeno je poslušao savet jednog od najboljih frulaša koje je naša zemlja imala, Dimitrija Obradovića, inače kompozitora uglavnom nove narodne muzike, i došao u Beograd da svoju prirodnu obdarenost usavrši, i svoj već naznačeni trubački talenat školovanjem iskuje u nenadmašnu virtuoznost!!!''

Tekst postavljen na: | YouTube
359  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Mile Paunović (1955) poslato: Septembar 16, 2013, 08:58:30 pm
**


MILE PAUNOVIĆ — DISKOGRAFIJA



SINGLOVI

Mile Paunović | Beograd disk SBK 0422 | 21.03.1978.

01. Crnomasničko kolo (M. Paunović)
02. Vidinsko kolo (Tomica Milić)


ALBUMI

Tri drugara — nova kola | PGP RTB 2111292 | 1982.
Mile Paunović — truba, Veriša Miloradović — klarinet i Lazar Panajotović — harmonika

01. Oreško kolo (Lazar Panajotović)       
02. Planina u mome srcu (Mile Paunović—Veriša Miloradović)     
03. Trapava mečka (Mile Paunović)   
04. Istok (Veriša Miloradović)        
05. Merak (Mile Paunović)        
06. Akademsko kolo (M. Paunović—V. Miloradović—L. Panajotović)
07. Ciganski bal (Veriša Miloradović)       
08. Brzi prst (Lazar Panajotović)       
09. Vrela usna (Mile Paunović)   
10. Ortačko kolo (Veriša Miloradović)
11. Timočki korak (Lazar Panajotović)

Sa istoka sunce 
vlaške i srpske pesme Timočke Krajine
cǎnttese valahe şi sǎrbe din Valea Timocului


01. Ko ljubi i ostavi — Cine iubeşte şi lasǎ
02. Vlaški bolero — Bolero valah (instrumental, M. Paunović)
03. Cvetiću moj iz bašte — Floricicǎ din grǎdinǎ
04. Stara gospa (Gospođino kolo) — Cocoana bǎtrǎnǎ (instr. M. Paunović)
05. Marija, Marija — Mǎrie, Mǎrie
06. Dunave, Dunave — Dunǎre, Dunǎre (instr. M. Paunović)
07. Sa brega se mesec javi — De la deal rǎsǎre luna
08. Đerdapski orao — Vulturul Gherdapului (instr. M. Paunović)
09. Sini jako sa istoka sunce — Rǎsare soare din rǎsǎrit

vokal (vocal): Dragoljub Firulović truba (la trompetǎ): Mile Paunović kaval: Kalin Georgijev gajde: Božidar Simeonov harmonika i klavijature: Dragan Jenić bubanj (tupan): Mile Paunović limeni duvači: Mile Paunović bas gitara: Miodrag Mikić aranžmani: M. Paunović, D. Jenić
360  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Mile Paunović (1955) poslato: Septembar 16, 2013, 08:03:46 pm
**




MILE PAUNOVIĆ

Mile Paunović je rođen 1955. u Crnomasnici kod Negotina. Srednju muzičku školu "Kornelije Stanković" završio 1977. godine u klasi Alojza Strada. Višu pedagošku akademiju završava u Beogradu 1980. i upisuje FMU — Muzičku akademiju u Beogradu, koju završava 1984. na instrumentalnom otseku — truba. Akademiju je započeo u klasi Dimitra Angelova a diplomirao kod profesora Mladena Đordevića.

Radi kao profesor trube u Muzičkoj školi "Stevan Mokranjac" u Negotinu.

Svoj orkestar, sa kojim nastupa u zemlji i inostranstvu, formirao je 1986. godine.

Podaci i fotografija preuzeti sa CD Sa Istoka Sunce
Fotografije & desing Stanoje Radulović
361  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači [Klasična muzika] / Miroslav Čangalović (1921—1999) poslato: Septembar 08, 2013, 11:22:06 pm
*

URNA MIROSLAVA ČANGALOVIĆA U ALEJI ZASLUŽNIH GRAĐANA


BEOGRAD — Urna sa pepelom velikana Opere Narodnog pozorišta u Beogradu, Miroslava Čangalovića položena je danas u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.





Slavni bas Čangalović preminuo je 1. oktobra 1999. godine u Beogradu, a urna sa pepelom do danas je bila položena u porodični kolumbarijum na Novom groblju u Beogradu. Obredu prenošenja urne prisustvovao je ministar kulture, informisanja i informacionog društva Predrag Marković koji je ocenio je da je Čangalović "bio sinomim za operu". "Retko smo u prilici da makar malo ispravimo nepravdu prema prošlosti, ali je mnogo važnije od toga da čuvamo sećanje, Čangalović je bio veliki solista i umetnik, čak i oni koji nisu znali šta je opera, znali su ko je Miroslav Čangalović", rekao je Marković.

On je ocenio da je Čangalović svojim glasom ostavio neizbrisiv trag u našoj umetnosti i da je današnji čin prenošenja urne u Aleju zaslužnih građana pokušaj da delimično ispravimo nepravdu prema njemu. "Od sada će biti solista u jednom, verovatno, boljem horu. Slava mu", poručio je Marković.

Upravnik Narodnog pozorišta Božidar Đurović rekao je da jedan od najznačajnijih vokalnih solista ne samo Srbije, već Evrope, Miroslav Čangalović, gde god da je počivao nakon odlaska, nije bio zaboravljen, nisu ga zaboravili prijatelji, istorija i naročito Narodno pozorište koje je on zadužio. "Po svetu je dostojno reperezentovao ne samo Narodno pozorište nego i srpsku kulturu i srpsku operu, Miroslavu Čangaloviću nije bila potrebna Aleja zaslužnih građana, ali sam uveren da je ovo odabrano mesto od danas, ipak, značajnije, lepše i vrednije", rekao je Đurović.

Obredu su prisustvovali i članovi hora "Beogradski madrigalisti" koji su izveli kompoziciju Stevana Stojanovića Mokranjca "Tebe pojem".

Miroslav Čangalović je rođen 18. februara 1921. godine u Glamoču a već u ranoj mladosti dolazi u Beograd, gde je od 1946. do 1954. godine učio pevanje kod poznate operske pevačice i vokalnog pedagoga Zdenke Zikove.

Njegov operski repertoar obuhvatao je više od 90 uloga u kojima se isticao raskošnim glasom, dramskom snagom i doživljenom interpretacijom a najpoznatiji je po ulozi Borisa Godunova, iz istoimene opere Modesta Musorgskog. Njegov koncertni repertoar je obuhvatao ukupno 520 kompozicija, i to solo pesama, ciklusa pesama, kantata i oratorijuma, brojna dela jugoslovenskih kompozitora koja je premijerno izveo.

Koncertna karijera Čangalovića trajala je više od 40 godina, održao je 3000 koncerata na teritoriji bivše Jugoslavije i 160 na gostovanjima širom sveta.
(Tanjug)

Glas Srbije | 03.05.2012.
362  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Nikola Marković Giba (1949) poslato: Septembar 06, 2013, 02:22:03 am
**


NIKOLA MARKOVIĆ GIBA — DISKOGRAFIJA



Album GIBA I "ORFEJ" — Jugoton LSY-62057 | 1985.

01. Nikola Marković Giba i 'Orfej' — Pare, pare (A. Radulović — M. Tucaković — B. Đorđević)
02. Nikola Marković Giba i 'Orfej' — Zagrli me (A. Radulović — M. Tucaković — B. Đorđević)
03. Nikola Marković Giba i 'Orfej' — Dajte mi vino (Đ. Balašević — Đ. Balašević — S. Ilić & S. Marković)
04. Nikola Marković Giba i 'Orfej' — Od sreće se ne umire (A. Radulović — M. Tucaković — B. Đorđević)
05. Nikola Marković Giba i 'Orfej' — A kad ljubiš, ljubiš (Šaban Šaulić — Šaban Šaulić — B. Đorđević)
06. Nikola Marković Giba i 'Orfej' — Skini džemper (Z. A. Kostić — M. Tucaković — S. Ilić & S. Marković)
07. Nikola Marković Giba i 'Orfej' — Azra (R. Boban — G. Gunjak — S. Ilić & S. Marković)
08. Nikola Marković Giba i 'Orfej' — Ne trebaš mi ti (I. Maslać — I. Maslać — S. Ilić & S. Marković)
09. Nikola Marković Giba i 'Orfej' — Svrati kad ti teško bude (S. Spasić — B. Đorđević — B. Đorđević)
10. Nikola Marković Giba i 'Orfej' — Zaboravljen i ostavljen (R. Vučković — R. Vučković — S. Ilić & S. Marković)
363  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Nikola Marković Giba (1949) poslato: Septembar 05, 2013, 10:07:07 pm
**




NIKOLA MARKOVIĆ GIBA

Nikola Marković Giba je rođen 20. decembra 1949. godine u Šapcu u siromašnoj radničkoj porodici. Njegovi roditelji, Stevan i Milica, imali su šestoro dece — tri sina i tri kćeri.

Osnovnu školu "Vuk Karadžić završio je u Šapcu kao odličan đak. Nakon toga je upisao Hemijsko-tehničku školu.

Prvu grupu, "Crne senke", osnovao je 1963. godine sa drugom Mišom. Članovi grupe bili su klinci iz ulice: Kića, Era, Mića, Lola bubnjar i Goca Mecić. Svirali su na igrankama i u Domu omladine sve do 1970-e, kada Nikola odlazi u vojsku i grupa prestaje da postoji.  

364  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Tomislav Toma Zdravković (1938—1991) poslato: Septembar 05, 2013, 09:04:17 pm
*

KAKO MLADI RAZUMEJU TOMU ZDRAVKOVIĆA

Multimedijalnom izložbom u "Parobrodu", koja se otvara sutra uveče, beogradski umetnici odaju počast neponovljivom kantautoru srpske narodne muzike





Hol slavnih beogradskog "Parobroda" dobiće još jednog počasnog člana — kantautora koji je za sobom ostavio bogato poetsko i muzičko nasleđe, umetnika koji je u legendu otišao tiho poslednjeg septembarskog dana pre dve decenije — Tomu Zdravkovića. Na godišnjicu njegove smrti, 30. septembra, mladi umetnici, inspirisani kulturnim potkontekstima, urbanim životom i progresivnošću koju je Toma doneo tadašnjoj sceni, svojevrsnim omažem pokušaće da autoru obezbede, kako kažu, mesto rame uz rame sa svetskim zvezdama i legendama šansona poput Sinatre i Aznavura.

— Postavljanjem ovog omaža Tomi Zdravkoviću nameravamo da zaintrigiramo mlađu publiku u pravcu sagledavanja urbanih vrednosti nekada i sad — kaže Minja Ristić, programski savetnik "Parobroda" i kustos ovog projekta posvećenog pevaču pesama poput "Sanja", "Za Ljiljanu", "Kafana je moja sudbina", "Prokleta je ova nedelja", "Dotako sam dno života", "Ej, Branka", "Danka"...

Objašnjavajući da je osnovna ideja projekta bila da Tomu "izvuku iz konteksta folka, tačnije novokomponovane muzike, i da ga dovedu u kontekst pop ikone", Minja Ristić kaže da su umetnici, od kojih većina nije bila ni u osnovnu školu krenula kada je ovaj neponovljivi autor umro, pokušali da pronađu nit između urbane kulture Beograda pre tri, četiri decenije i sadašnjeg trenutka, kao i da povuku paralelu između vrednosti onda i sada.

— Početna ideja bila nam je da je on živeo u ideološki obojenom vremenu, vremenu ograničenih sloboda. U tom i takvom okruženju, on je bio pandan slobodnoj kulturi. Pričajući sa ljudima koji su sa njim sedeli i družili se saznali smo da je bio izuzetno duševna osoba i galantan. Senzibilitet Tome Zdravkovića nam je bio od izuzetnog značaja. Jer, sve što je radio, crpao je iz sopstvenog iskustva što se ogleda u njegovom delu. Često nije mogao da ispuni svoje intimne umetničke snove jer je bio ograničen estradom, ali je na nju donosio intelektualni senzibilitet koji je već počeo da zamire — priča Minja Ristić.

Ovaj događaj podrazumeva postavku multimedijalne izložbe koncipirane kroz prizmu savremenih umetničkih tokova, uključujući mlade ali etablirane umetnike beogradske scene koji će kroz audiovizuelne instalacije, grafičke prikaze i ilustracije, crtež i video radove pokušati da prodru u senzibilitet svojevrsnog beogradskog boema i poete čija je pesma ostavila trag na mnoge generacije.

U postavci izložbe učestvuju Simonida Rajčević, Igor Stanglicki, Stefan Unković, Slavimir Stojanović, Lazar Bodruža, Jovan Mikonjić Biskoteka, Darija Basta i Stevan Lung.

— Lepo je kada mladi ljudi koji žele da se izraze u nekom od savremenih medija žele da slušaju, čitaju... Lako je identifikovati se sa romantičnim umetnicima, a Tomin život je romantizovan ma koliko tragičan bio. Mladi umetnici koji su rešili da učestvuju u ovom projektu sigurno su nešto i "progutali" od cele te priče. I mislim da će se bar za mrvicu promeniti. Jer, klica je posejana — kaže Simonida Rajčević, slikar i docent na Fakultetu likovne umetnosti.



POČETAK U POZORIŠNOJ "ZONI ZAMFIROVOJ"

Prvi Tomin javni nastup nije bio pevački. Pri kraju osnovne škole postao je član pečenjevačkog amaterskog pozorišta. Na jednom takmičenju u Leskovcu Toma i njegovi vršnjaci iz škole su pobedili a Toma je pobrao sve simpatije za ulogu Potea u "Zoni Zamfirovoj".

NOĆI NA KLUPI U PARKU

Jedna od Tominih prvih većih stanica bila je Tuzla. Pet godina u tamošnjem hotelu "Bristol" pevao je iz noći u noć, maltene bez dana odmora. Priliku da peva u beogradskom hotelu "Metropol" dobio je 1962. U isto vreme gostovao je i u drugim mestima: Zrenjaninu, Novom Sadu i, naravno, tokom leta na moru. Uprkos tome što je mnogo radio, živeo je skromno. Danas zvuči nezamislivo da pevač koji ima ugovorene nastupe na Svetom Stefanu provede noć na klupi u parku jer nema novca za smeštaj.

NEKONVENCIONALNO KOMPONOVANJE PESAMA

Eksperimentišući, koristeći se u komponovanju sredstvima koja su bila nekonvencionalna za jednog pevača narodne muzike, Toma je uspeo da stvori imidž urbanog, gradskog pevača. Njegova muzika nije bila čist folk, kao što nije bio ni njegov nastup. Kvalitet koji je Toma Zdravković doneo narodnoj muzici niko više nije ponovio, možda niko nije ni pokušao, ali kvalifikacija estradni umetnik za njega, kao za retko koga, ne predstavlja puku kurtoaziju. Ne samo zbog pesama koje je pisao, nego i zbog načina na koji je živeo i posvećenosti sa kojom je stvarao.

TIHI ODLAZAK

Bolest ga je sustigla krajem 1990. godine i prestao je da nastupa. Više od sto dana borio se na Urološkom odeljenju VMA. Umro je tiho u bolnici, 30. septembra 1991. godine. Uz brojne kolege i poštovaoce, sahranjen je na Centralnom groblju u Beogradu, tik uz restoran "Ambasador" gde je poslednji put pevao Beograđanima.


S. Čikarić | 2011 | Politika
365  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Ostali žanrovi popularne muzike] / Olivera Katarina (1940) poslato: Septembar 05, 2013, 07:44:59 pm
*
OLIVERA KATARINA


NE TRAŽIM POMILOVANJE

Olivera Katarina spada u red umetnika koji su i rečima i delom pokazali da saosećaju sa srpskim narodom, ma gde on patio. Međutim, u emisiji RTS-a o nacionalnim penzijama rečeno je da u svojoj karijeri Olivera Katarina nije učinila ništa. Ovaj napad, ničim izazvan, jer ona lično nikada i nije tražila nacionalnu penziju, duboko je uvredio svetski poznatu umetnicu.





Pre tri godine, 2.000 beogradskih studenata me je kandidovalo za nacionalnu penziju, oni koji nisu bili ni rođeni kada sam ja nestala iz javnog života. Pa ipak, znaju šta sam uradila, a Petar Volk, lažljivi predsednik komisije koja je dodeljivala te penzije, u emisiji Olivere Kovačević na RTS-u pravi se da to ne zna. I Romi su me kandidovali, smatrajući da sam mnogo učinila za njihovu kulturu, a pesma "Đelem, đelem", posle uspeha u filmu "Skupljači perja", postala je zvanična himna svih Roma. Pitam se kako Volk može tako da obmanjuje javnost, a da nikome ne bude odgovoran. Zašto su baš tog nasilnika odabrali da odlučuje o sudbinama poniženih i gladnih istaknutih umetnika? Jednom rečenicom, kao čizmom, poništio je ceo moj život. Nemoćna sam da se branim. Sramota je još veća, jer ja uopšte nisam konkurisala za nacionalnu penziju. Ni ove, ni prošle godine, nisam htela da im dopustim, da razapinju moje ime, ali me oni ipak nisu ostavili na miru. Volk je pokazao bahatost i primitivizam. Jadna je ova država ako umetnika na kraju života prisiljava da dokazuje šta je sve radio, kao da narod to ne zna.

Kako biste statistički predstavili svoje životno delo?

Nisam snimila jedan film, kako kaže Volk, nego 30 (koje su režirali Tomas Šamoni, Majkl Armstrong, Alberto Latuada, Konrad Volf…) i stotine koncerata, ploča i šou programa, a šta sam sve mogla još za ovih 30 "godina koje su pojeli skakavci"... Moja poezija, sa sjajnom recenzijom Zorana Gavrilovića, svrstana je u dve antologije. U saradnji sa Muzikološkim institutom SANU, bavila sam se istraživanjem izvorne muzike. Prva sam, uz velike otpore, dovela trubu na TV, prva sam dovela seljake u nošnji iz raznih krajeva, da izvode naše izvorno pojanje, čega su se tadašnji komunisti stideli, pa je iz gradskog komiteta Saša Gligorijević zvao tadašnjeg direktora RTS-a Vukosa Milana i rekao: "Skidaj smesta te seljačke pesme!" Išla sam ispred vremena, svesna lepote našeg narodnog stvaralaštva, koje su danas Hrvati registrovali kod Uneska kao svoje kulturno dobro od opšteg značaja. Radio Beogradu sam dala zapise: "Ej, vi magle", "Ala mi je večeras po volji" i druge, ali su me novosrbi i dalje omalovažavali i vređali. Novosrbi će sve više poštovati od autentičnih nosilaca srpskog identiteta i čuvara srpskog nacionalnog koda, bilo koja umetnost da je u pitanju. Oni i dalje ne prave razliku između autentičnog narodnog stvaralaštva i novokomponovanog bućkuriša, koji forsiraju.

Šta su prevideli članovi komisije?

Nacionalne penzije daju se za posebne zasluge u kulturi, čije je delo imalo uspeha i bilo priznato u međunarodnoj konkurenciji. Kakva farsa. Čast izuzecima, ali nacionalne penzije dobijaju često ličnosti za koje niko nije čuo van granica Srbije, pa često ni u Srbiji. Upravo rade suprotno, odlučuju po podobnosti. Kako je moguće da priznanja iz komunističkog perioda, koja su deljena po podobnosti i ideološkoj pripadnosti, sada budu osnova za dodeljivanje nacionalnih penzija i da važe u ovom demokratskom režimu? Valjda su sada neka nova vremena, ili se ja varam, pa su sad u pitanju neki novi ključevi? Volk bi morao da da ostavku i da odgovara, jer je dopustio da mu upisuju miljenike režima u dobitnike nacionalnih penzija. To dopušta već dve godine. To je korupcija, gde sam ja samo kolateralna šteta, jer ne pripadam Demokratskoj stranci.

Čime smatrate da ste najviše zakinuti?

Meni nikad nisu dali ni stan, ni nacionalnu penziju, ni ordenje, prema meni su nemilosrdni i drže me stalno pod velikim strahom i stresom. Pitam se čemu tolika mržnja i nemilosrdnost, pa nisam ja nikog ubila. Zašto onda za mene nema milosti?

Šta biste istakli kao najvrednije od svega što ste postigli u svetu?

Ne može niko da negira moj uspeh u svetu. Među prvima sam probila takozvanu Gvozdenu zavesu. Zastupala sam Japan na međunarodnom festivalu u Tokiju, sa kompozicijom Dome Suzukija, pored Eltona Džona, Olivije Njutn Džon i drugih. U "Olimpiji" sam 72 puta nastupala sa Žilber Bekom, o čemu neki mogu samo da sanjaju. Učestvovala sam u najgledanijim šou programima sveta, kao što je "Džoni Karson šou" u Njujorku.

A od skorašnjih uspeha?

Pre nekoliko godina bila sam gost najpriznatije umetnice na svetu Marine Abramović, u čuvenom "Gugenhajm" muzeju u Njujorku, gde sam nastupala. Marina je bila tako oduševljena da je izjavila: "Olivera je bila naša prva, prava diva filma, televizije i šou biznisa uopšte. Nikad nisam shvatila zašto je nestala, jer njen glas danas zvuči bolje nego ikad".

Ako su ovde izostala priznanja i počasti, da li ih je bilo u svetu?

Uz Šarla Aznavura, TV RAI proglasila me je za najoriginalniji i najlepši glas Mediterana. Za mene su pisali najveći kompozitori sveta: Enio Morikone, Šarl Dimon, Ume Bajaši, Dome Suzuki i drugi. I danas najveće svetske zvezde izvode moje pesme: Madona, Najdžel Kenedi, Vaja Kon Dios. I danas me zovu telefonom iz Holivuda. Žilber Beko je izjavio da Jugoslavija nije mogla da izabere boljeg ambasadora od mene. Dva puta sam svečanim koncertima zatvarala Kanski festival. Profesor Enriko Josif posvetio mi je polučasovno delo "Povratak u Beograd" na stihove Vaska Pope, koje sam snimila sa Filharmonijom i horom Radio Beograda. Ceo Pariz mi se tada poklonio, a ja sam jedva čekala da dođem u svoj Beograd, ne sanjajući da će baš tu, u mom rodnom gradu, bez milosti da me gurnu u mračnu provaliju, da me zastrašuju i muče duže od 30 godina. Mudri Kinezi su mi poklonili moj portret. Naslikao ga je čuveni slikar, koji je bio član delegacije predsednika Fenga. Kinezi su doneli tu sliku meni na poklon i objasnili mi šta ona znači, da me vide kao dostojanstvenu pticu ždral, koja hoda visoko uzdignute glave ovim Zemljinim šarom, kroz bambus koji odoleva strašnim olujama.

Da li je neko ipak imao hrabrosti da se suprotstavi moćnicima u kulturi?

Timoti Džon Bajford kaže: "Engleska nema takvu pojavu. Olivera je već legenda kao Greta Garbo". Jednom mi je Bajford rekao da ne tugujem što sam izolovana, da ovo nije vreme za mene, jer ja tu ne pripadam. Složila sam se, ovo je doba užasavajuće banalnosti i primitivizma.

Nikada niste bili miljenica vlasti. Koliko vam znači podrška običnih ljudi i vaših poštovalaca?

Mogu me ubiti, ali me neće slomiti. Zna naš narod tragičnu istinu o meni, posle emisije RTS-a moj sin Mane je doživeo ovacije na Kaleniću, narod mu je dovikivao: "Pozdravi majku, ona je naša legenda! Ne daj se, Olivera".



SOCIJALNA ILI PRIZNANJE

Za nacionalnu penziju kažu da nije socijalna kategorija, već priznanje. Kako vi na to gledate?
Ako nije socijalna, zašto onda ne izliju neku skulpturu u zlatu i daju je samo onim odabranim, a ne da udeljuju te bedne dodatke na još bednije osnovice uvredljivo malih penzija? Ama, oni ni kriterijume ne umeju da usaglase, niti poštuju i sprovode ono što sami proklamuju.

ŽIVOT SA 30.000 DINARA

Kad već razgovaramo o nacionalnim penzijama, od čega sada živite?
Moj sin Mane Šakić i ja živimo od 30.000 dinara moje penzije i imamo kredit za stan.


D. Bašović | 07.02.2012. | Pravda
366  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — najstarija generacija / Martin Davorin Jenko (1835—1914) poslato: Septembar 04, 2013, 12:24:37 am
*

STRUNO SLOVENSKA
(Davorin Jenku, kompozitoru)
— akrostrih — 

Da li si ikada mislio
Amanet tvoj da ostane
Večnost lepote od Boga darivane?
O, reko vaseljene,
Reko talasa što muzikom pene!
Iskonski, od tvoga Dvorja
Na podavalska borja.
Utvo zlatokrila
 
Jesu li POBRATIMLJA
Eho STRUNAMA bila
Nasušan ko hleb SRBINE TUŽNI?
Kada su BOGOVI SILNI NAŠIH OTACA
Ustali za NAPREJ ZASTAVE SLAVE
 
S visina gde se pobede plave.
Ti, zvezdonošo,
Ratniče ljubavi,
Ukrotitelju lepote!
Nek milozvuci horova
Iskre rađanje Bogova.
 
Sa ovih tihih prostora
Vez tvojih gorja, dolova
Edenski vrt otvara.
Stoletna šuma zvukova!
Lovim i ovog proleća
Osmehe belih oblaka.
Već godinama liju.
Evo, na izvorištu te piju.
Nebeski zvuci čudesni
Sa struna tvojih slavenskih
Kaleme sebi mladice.
Obzorje Boga
Jednoga!

 
Zorica Bajaš-Skrinjak
Beograd, 10. april 2001.
367  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Radojka Živković (1923—2002) poslato: Septembar 02, 2013, 11:35:48 pm
*

ŽIVKOVIĆI JOŠ SVIRAJU

Slobodan Živković, sin čuvenog harmonikaškog para, Radojke i Tineta, sa porodicom je 1992. izbegao od rata u Australiju: Moje roditelje su smatrali trulim bogatašima

Navršilo se deset godina otkako je preminula najveća srpska umetnica na harmonici Radojka Živković. U Srbiji se niko iz muzičkog sveta nije setio da joj održi komemoraciju. Malo je poznato da je Radojka Živković pre smrti, 2002. godine, od sina Slobodana, koji živi u Sidneju, dobila poziv da se preseli u Australiju.

Odbila je, jer je više volela Srbiju. Samo je rekla: "Kuća mi je prazna bez vas, ali sada vidim da niste pogrešili što ste došli u Australiju", i vratila se kući — kaže njen sin, profesor klavira Slobodan Živković, koji već dve decenije živi sa porodicom na Petom kontinentu kao iseljenik.

Profesor Živković nam je ispovedao drugu stranu svog srećnog porodičnog života:

Srbin Srbinu uspeh nikada ne prašta. Moje roditelje su neki ljudi sa estrade i novinari smatrali trulim bogatašima, a nas potomke razmaženom decom — priznaje tek danas profesor Živković.

Moje venčanje sa Snežanom iz Kruševca i svadba 1971. godine bili su senzacija za beogradske novinare. Svadbeno veselje je bilo u hotelu "Metropol". Mlada je nosila venčanicu nabavljenu u Italiji. Zbog Tineta i Radojke opisano je u medijima kao "bogato i skupo", jer je na veselju je bilo 550 gostiju. U to doba komunizma, govoriti o nečijem bogatstvu, bilo je kao da ga optužuješ da je kapitalista, ili nešto gore — govori profesor biranim rečima.

Na venčanju sina Tineta i Radojke Živković u Sabornoj crkvi u Beogradu bili su patrijarh German, kum Obrad Jovović, tadašnji direktor "Jugotona", i arhimandrit Irinej, sadašnji patrijarh srpski. I oni su svojom pojavom izazvali veliko interesovanje javnosti. Posle venčanja mladenci su prešli da žive sa Slobodanovim roditeljima u kući u Lamartinovoj ulici, gde su već bili i Slobodanov brat Zoran i snaja, Radojkina majka, brat Rale, unuka Vesna i bratanica Keka. Tada je mlada Snežana Živković bolje upoznala svekra i svekrvu.

Tine je bio tihi intelektualac, vredan čovek, koji je sjajno organizovao njihove koncerte. Nikada se nije svađao. Ali je zato Radojka, koja je po ceo dan radila po kući da nahrani toliku porodicu i uz to vežbala na harmonici najmanje po četiri sata, bila mnogo nervozna. Kada bi preterala sa grdnjom, govorila mi je: "Da su mi živi moji sinovi, ali ja tebe Snežana najviše volim!" — pamti je njena snaja.

Radojka i Tine su školovali sinove, pa je mlađi Slobodan diplomirao na etnomuzikologiji i usavršavao klavir u Rusiji. I njegova deca Marija i Aleksandar bila su odlični studenti. Marija je sa 19 godina kao student generacije 1992. diplomirala na violini na FMU sa prosekom 9,8 i osvojila dve Oktobarske nagrade grada Beograda. Aleksandar je studirao violončelo, kada im se život naglo promenio:

Bilo je leto 1992. godine. Snežana je radila u "Komgrapu" kao ekonomista, a ja kao profesor klavira u školi "Mokranjac" i pijanista — seća se Slobodan Živković.

Aleksandra smo hteli da pošaljemo u Moskvu kod čuvenog violončeliste Fedorcenka.

Mladi Živković, kao perspektivan muzičar, nije želeo da prekida studije, pa se prijavio 1990. Vojnom odseku za ranije odsluženje vojnog roka. Vojne vlasti su ga odbile, jer je bio premlad, ali su obećale da ga neće zvati do završetka studija. Kada je počeo rat, Aleksandar je bio u Sidneju na koncertnoj turneji. Australija mu je ponudila status izbeglice, ali se unuk Radojke i Tineta Živkovića vratio kući, jer je verovao ljudima. Vojne vlasti nisu verovale njemu i pozvale su ga u rat...

Te burne 1992. godine, kada sam živeo u strahu od rata, odlučili smo da tajno rezervišemo avionske karte na lažna imena i poslednjim avionom "Jata", koji je leteo za Sidnej, emigriramo u Australiju. Nismo bežali od vojske, već od prevare i jer smo želeli da školujemo dete — otkriva svoja osećanja profesor Slobodan Živković.

Za potomke slavnih harmonikaša Peti kontinent nije bio nepoznat, jer su već bili u gostima kod Snežaninog brata, stjuarda u "Jatu". U Australiji profesor Živković je predavao klavir na konzervatorijumu u Volongongu i Sidneju, a Marija i Aleksandar su kao solisti Opere i Sidnejskog simfonijskog orkestra završili postdiplomske studije.

Porodica profesora Živkovića je u tuđini ostala verna pravoslavlju, osnovali su hor i napisali knjigu o prvoj srpskoj crkvi. Slobodan Živković je odškolovao nekoliko sjajnih pijanista u Australiji. I dok Slobodan i deca sviraju, supruga Snežana slika umetničke portrete srpskih velikana. Prošle zime kada su se sreli u Sidneju zajedno su nastupali u srpskoj crkvi kao "Orkestar porodice Tineta i Radojke Živković".



DECA U OPERI Unuci slavnih harmonikaša Marija i Aleksandar Živković su umetnici svetskog glasa. Posle doktorskih studija u Londonu, mladi viliončelista nastupa u sidnejskoj Operi. Njegova sestra je zimus u Sidneju snimila šest najčuvenijih operskih arija i potom se vratila u rodni Beograd.

NARODNI AKADEMICI HarmonikaŠi i kompozitori Tine i Radojka Živković su od svoje kuće u Lamartinovoj 20 napravili "narodnu akademiju". Objavili su 24 velike ploče, održali 12.500 koncerata, od čega 1.200 u dobrotvorne svrhe. Tine je preminuo posle koncerta u Švajcarskoj 1985. Radojka je u osamdesetoj godini preminula 14. avgusta 2002.




M. Lopušina | 15.12.2012. | Večernje novosti
368  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Radojka Živković (1923—2002) poslato: Septembar 02, 2013, 11:08:41 pm
*

RADOJKINO KOLO

U znak sećanja Radojku Živković, legendarnu harmonikašicu i kompozitorku, u Globoderu kod Kruševca održana je dvodnevna manifestacija "Radojkino kolo".

Radojka Živković, umetnica koja je svojim kolima i pesmama nemerljivo obogatila nacionalnu muzičku kulturu, vanredni muzički talenat nasledila je od oca Tihomira Tomića, poznatog učitelja harmonike.

Dva najbolja učenika Tike Globoderca, njegova ćerka Radojka, koju su u najranijem detinjstvu prozvali čudom od deteta, i Tine Živković postali su nerazdvojni životni i muzički duet. Njima u čast u Globoderu kraj Kruševca prošle godine ustanovljena je manifestacija "Radojkino kolo".

Radojka  je zaslužila da, i posle fizičke smrti, i dalje živi bar nešto što je ostavilo traga u njenom životu i životu drugih, kaže mr Zoran Živković, sin Radojke i Tineta Živkovića:

"Ova manifestacija ima smisla utoliko što predstavlja negovanje tradicije, ta iskra vredi, ona se širi. Kao što se i ružne stvari šire, tako se i lepe šire, a ovo je jedna od takvih."

"Narod ovog kraja, u želji da očuva ime i delo Radojke i Tineta Živkovića, koji su ostavili neizbrisiv trag na našoj muzičkoj sceni, i da sačuva dobre narodne tradicije, odlučio je da uradi nešto ovako", objašnjava Predrag Šljivić, član organizacionog odbora "Radojkinog kola 2011".


JEDINSTVENA, PREPOZNATLJIVA I NEPONOVLJIVA

Čitav radni vek Radojka je ostala verna jednoj produkcijskoj kući, Radio-televiziji Beograd, u kojoj i danas za njeno stvaralaštvo pokazuju bezrezervno poštovanje.

Njen poslednji javni nastup bio je 2000. godine, a televizijsko predstavljanje 2002, samo dva meseca pre nego  što će se od svih zauvek rastati u 79. godini života.

"U Srbiji je harmonika nacionalni instrument broj 1. Teško je nabrojati stotine hiljade dobrih harmonikaša poput Miodraga Todorovića Krnjevca, Jovice Petkovića...  Ali jedna se harmonika razlikovala od svih u Srbiji — harmonika Radojke Živković", naglašava Ljubiša Pavković, dugogodišnji umetnički rukovodilac Narodnog orkestra Radio-televitije Srbije:

"Ona je bila romantik, imala je senzibilitet muziciranja koji je bio redak. Ona je pričala na harmonici. Ona je milovala dušu. Ona je pretočila te note u jednu priču i ta priča je trajala onoliko koliko je i ona živela. Bila je zaljubljenik a to se ne može lako postići. To je božji dar. Na snimku sa hiljadu harmonikaša, svako će s lakoćom prepoznati harmoniku Radojke Živković, a to je u muzici i najteže. Ona je imala vrhunski stil. Bila je nešto što se rađa u stotinu godina."

Nakon prve večeri, na kojoj se publici u Globoderu predstavilo stotinak izvođača — hor "Sveti knez Lazar", solisti, instrumentalisti i folklorni ansambli, u završnici manifestacije "Radojkino kolo", u porti crkve Vaznesenja Gospodnjeg, održano je takmičenje mladih harmonikaša.

RTS | 10.09.2011.

* * *

KUD ''RADOJKINO KOLO''

"Kulturno-umetničko društvo 'Radojkino kolo' osnovano je 28.01.2011. godine kao dobrovoljno, nevladino i neprofitno udruženje građana, društava i klubova, u cilju razvoja kulturno-umetničkog stvaralaštva i očuvanja narodne tradicije.

Sedište Društva je u Globoderu, a registrovano je u Agenciji za privredne registre Rešenjem broj BU 9115/2011 od 20.04.2011. godine."
369  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Edo Ljubić (1912—1993) poslato: Septembar 02, 2013, 09:41:19 pm
*

Vladan Rakanović: WHO IS EDO LJUBIĆ?


Jutjub je stvoren za mačke a ne za ljude. Samo mačka ili bar čovek-mačor, može da svojom radoznalošću, gledajući spot Emine Jahović, preko koncerta Metalike, završi na Edi Ljubiću. Edo? Who is Edo?

Isto to sam se pitao i ja kada sam video preporuku za gledanje. Klik na jutjub spot me je prilično razgalio. Talas nostalgije i nedoživljene romantike, upotpunjavala je slika čoveka sa brkovima, koji je svojom pojavom verovatno, u ona vremena, značio isto što i Čola šiparicama znači, poslednjih 30 godina.

Uobičajena de-beovska provera preko gugla, nije dala neke posebne rezultate, ali je ono šturo što postoji na engleskom jeziku, bilo dovoljno da za sva vremena zapamtim ime Ede Ljubića.

Dakle, saznajte "Who is Edo Ljubić?", a pre svega uživajte preko jutjuba u njegovim pesmama.

Edo je rođen 7. maja 1912. u Donjem Vakufu. Otac Nikola, majka Klara Ljubić. Sa pet godina je počeo da svira tamburicu koja je bila napravljena od kartona i šperploče. Sa deset godina je dobio svoju prvu "pravu" tamburu i do četrnaeste godine je već postao pravi muzičar i autor, koji je imao svoj sastav.

Nakon jezuitske škole koju je pohađao u Travniku, koja je bila uglavnom rezervisana za decu iz imućnijih porodica, Edo je otišao na muzičke studije u Zagreb. Tamo se nije dugo zadržao i ponesen mladalačkom strašću, odlazi u Francusku na studije elektrike. Školovanje u Francuskoj je u periodu od 1929. do 1933. prošlo, ali se naš Edo nakon povratka u Jugoslaviju, odlučuje radije za karijeru profesionalnog pevača, nego inžinjera elektrike.

Neobičan događaj je od Ede napravio zvezdu. Ubrzo nakon početka pevačke karijere, Edin prijatelj, koji je bio iz vrlo ugledne beogradske porodice, počinio je samoubistvo. Poslednja njegova želja je bila da na sahrani Edo otpeva pesmu "Kad mi pišeš mila mati". Na talasima Radio Beograda, koji je pratio ovu sahranu, preneto je i Edino izvođenje pesme, i munjevito pevač postaje velika zvezda, koji počinje da drži turneje po Evropi. Pariz, Budimpešta, Rim, Berlin. Svi oni padaju pod harizmom neverovatnog Ede Ljubića.

Poseban kuriozitet je pojava Ede Ljubića 1937. godine na nemačkoj televiziji!!! Tako Edo postaje prva osoba sa prostora Jugoslavije, koja se pojavila na televiziji. Edo snima i film, koji ulazi u anale evropskog filma, kao prvi biografski film iz Jugoslavije.

1936. godine Edo je bio treća najpopularnija ličnost u Jugoslaviji.

Edo odlazi u Ameriku, a šestomesečna viza, je zbog početka rata, odlukom američke vlade, postala i svojevrsna doživotna viza. Ono što Edu stavlja u red pre svega prosvećenih ljudi, vernih patriotskom nasleđu i tradiciji, jeste što je on jedina osoba iz Sjedinjenih Država, koja se prijavila kao dobrovoljac u ratu, na poziv izbegličke vlade. To je trebala da bude još jedna bombastična akcija naših političara i da se talasi i talasi naših iseljenika u Americi, kao i njihovi potomci, prijavljuju za rat i oslobođenje mile im "Tamo daleko" Srbije, a od svih sve spade na samo jednog čoveka. Edu Ljubića, pevača. U Kanadi se prijavila isto samo jedna osoba. Izvesni Dabić. (Neđeljko B. Plećaš — Ratne godine 1941—1945 ).

Na poleđini gramofonske ploče pod nazivom "Edo Ljubić i njegova pjesma" koju je izdao zagrebački "Jugoton", na kojoj se nalaze četiri Edine pesme, stoji da je on "za vreme II svetskog rata učestvovao u borbama kao pripadnik avijacije".

Tamo daleko je poznata srpska tradicionalna pesma iz Prvog svetskog rata. Reči pesme peva srpski vojnik na Krfu, nakon surovog povlačenja preko albanske golgote. Pesma se po mnogima smatra za himnu koju peva srpski vojnik kada odlazi da se bori za svoju zemlju. Reči pesme govore o ostavljenom selu, spaljenoj crkvi i povlačenju preko Albanije u kojem su mnogi ostavili svoje živote.

Na gramofonske ploče snimili su je, pored ostalih: Tamburaško pevačko društvo 1917; Edo Ljubić, Mijat Mijatović, Dušan Jakšić i Sekstet Skadarlija. U vreme postojanja Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije pesma je bila zabranjena uz obrazloženje da je "nacionalistička". Nikola Tesla je po ličnoj želji sahranjen uz pratnju ove pesme. (Vikipedija)

U Americi, Edo je ostavio veliki trag, kao priznati muzičar, uglavnom se okrećući svojoj prvoj ljubavi, tamburici. Nastupao je sa brojnim sastavima, i snimio veliki broj ploča. Otvorio je i dva čuvena restorana, "La Place" i "Edo's Other Place".
[...]
Životna saputnica se upokojila pre njega, tako da je kraj života sačekao kao udovac, uz ćerku Nikoletu, i unuku Viktoriju. Žena mu je bila Mađarica, i kad god bi došlo do nekog nesporazuma ona je njega na madžarskom grdila, a on nju na srpskom. Kako oboje nisu znali maternje jezike onog drugog, nisu se nikad zvanično ni posvađali, kako je tvrdio Edo.

Izvodio je svu muziku sa prostora bivše Jugoslavije, a najviše su mu ležale pesme iz njegove rodne Bosne. O Edi Ljubiću mnogobrojne priče su preko noći prestale, kada je na vlast nakon rata došao partizanski establišment, koji je imao svoje zvezde i zvezdice, a diktat partizanskih marševa, zamenio je baršunaste glasove, i burne kafanske večeri.

Ime Ede Ljubića je nešto što ne sme biti tek tako izvađeno iz naftalina sećanja, već biti pohranjeno u obavezno muzičko štivo, svake osobe sa prostora bivše Jugoslavije. Najbolji način za to je upravo Jutjub.

Verovatno poslednji javni nastup, Edo Ljubić je imao u filmu svoje rođake Vesne Ljubić. "Poslednji skretničar uzanog koloseka" je film iz 1986. godine, gde Edo igra ulogu starog železničara. Scena u kojoj tada već vremešni Edo, na gitari izvodi sevdalinku "Ašik osta na te oči", pokazuje koliko je tadašnja jugoslovenska javnost (radni ljudi i pregaoci, kako su ih zvali), bila uskraćena , "tihom zabranom izvođenja", velikog patriote, a pre svega velikog umetnika i čoveka, Ede Ljubića.

Edo Ljubić je umro 15. marta 1993.





Vladan Rakanović | 15.06.2013. | Vidovdan
370  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Milovan Prokić (1938) poslato: Avgust 30, 2013, 01:09:08 am
**
MILOVAN PROKIĆ


PROKINE PESME SA BELEGE

"Idi kući i neka ti otac kupi violinu", ovim rečima je profesor Dragi Petković ispratio svog budućeg mladog kolegu, Milovana Prokića koji je došao da se upiše u Učiteljsku "Dušan Jerković" u Šapcu. Milovan je pred komisijom otpevao nekoliko akorda pesme "Dunave, Dunave", išao je na lekarski pregled i psiho-test, ali tek kasnije je shvatio da je profesorov savet bio najznačajniji za njegov životni izbor, jer violinu su preporučivali samo najtalentovanijim, a on je bio izrazito nadaren. Otac budućeg učitelja muzike, Stevan Prokić, kovač poznat u celoj Mačvi, napravio je jednom uglednom domaćinu iz Dublja okovane taljige i sav novac koji je dobio za kola potrošio na violinu. Nije žalio truda, jer u to doba školovati sina za učitelja bila je velika čast i dika. Tako Milovan, po završetku osnovne škole u Dublju i polaganju male mature, 1953. godine postaje đak šabačke Učiteljske škole u kojoj je školovanje trajalo pet godina.

Kao i većina njegovih drugova, a škola je te godine primila 40 đaka, bio je prinuđen da stanuje u internatu. To je bila jedna velika zgrada u Šapcu, zadužbina Stane Milanović, koja se nalazila na mestu današnje Ekonomske škole.

"Imali smo veoma dobro organizovan društveni život i kućni red, koji je u mnogome formirao ličnost. Znalo se kad se uči, zabavlja, a kad odlazi na spavanje. Još tada sam stvorio naviku da planiram svoje vreme", kaže Proka, kako ga prozvaše drugovi, omiljen u svom društvu jer je najlepše upravo pevao u internatu, koji jhe imao 500 stanara. Malo ko od njih nije znao da peva, a svi su dobro plesali. Nijedna igranka se nije mogla zamisliti bez Proke i njegovog orekstra koji je formirao sa drugovima. Svirali su i po drugim školama najviše u Medicinskoj, zbog većeg broja devojaka. To je bila prava poslastica.

Živelo se skromno, ali srećno, a Milovan je, kako veli, bio najsrećniji kada je dobio stipendiju od opštine Kistanje u Kninskoj Krajini, jer je tako konačno prestao da živi na račun očevog dinara. Bio je solidan učenik, talentovan i vredan tako da mu ni jedan posao nije teško padao. I čim je završio Učiteljsku školu želeo je da se oduži državi.

"U jednoj ruci sam nosio kofer, na ramenu gitaru i mandolinu. Sećam se da je majka izlila kišu suza kad su me ispratili na put za opštinu Kistanje sa železničke stanice u Sremskoj Mitrovici. Ali u Varivodama, selu gde sam dve godine radio, imao sam osećaj kao da sam se tamo rodio. Lepo smo sarađivali. Formirao sam školski hor i orkestar, ljudi su me prihvatili i danas mi se neki od njih javljaju. A kad sam odlazio na otpusnoj listi pisalo je: "Naročito se ističe", kaže Milovan koji je u mnogo slučajeva svoj privatni život podređivao društvenom angažovanju.

Muzika je bila i ostla njegova najveća ljubav. Do popularnih pesama tog doba se teško dolazilo. Jednom je tri puta za veče gledao film "Reka bez povratka", da bi po pamćenju melodije i sadržaja filma, zapisao note i tekst. I kroz nedelju dana već je na igranci pevušio "Reku bez povratka". Prekrasna melodija, i danas se rado seća.

Nema školske zabave u Šapcu i okolini gde sa svojim prijateljima: Mikicom Simićem, Đorđem Stankovićem, Miškom Lukićem, Slobodanom Tadićem, Dimitrijem Stankovićem, Jezdom Alimpićem, Brankom Đurkovićem, Nerom Rakić, Verom Stojić i drugim, nije pevao i svirao. U Dublju je 1963. godine formirao prvi mešoviti orkestar i hor u kome su deca sa sela, veoma uspešno pevala tada poznate svetske muzičke hitove. Potom su došli i mnogi nastupi na najznačajnijim festivalima i saborima narodne muzike u Jugoslaviji.

"Na Beogradskom saboru, 1970. godine, među 800 kompozicija, stručni žiri je nagradio moju pesmu 'Kažite mi šta je ljubav', za muziku i tekst, koju je otpevao Aca Matić. Sledeće, 1971. na Ilidži, bila je zapažena pesma 'Ti, samo ti'. Još veći uspeh postigao sam na istom festivalu sa pesmom 'Rastanak' koju je pevala Jasna Kočijašević, dok je 1975. tekst moje pesme 'Oj, jablane viti' proglašen za najbolji te godine na Ilidži", kaže Prokić dok sa gramofona iz njegove male muzičke radionice doprire melodija pesme neprolazne vrednosti sa trake trajnih snimaka Radio Beograda.

"Drino studena, reko
golema
kaži mi, kaži ti
kuda su otišli, kuda
nestali
najlepši moji sni".


Na Milovanov tekst i muziku pevao je Cune Gojković, uz pratnju Narodnog orkestra Radio Televizije Beograd. Prokić je najčešći učesnik "Raspevane jeseni" Radio Šapca, gde je uvek osvajao poneku nagradu. Do sada je uradio preko 250 pesama, koje su izvodili: Predrag Cune Gojković, Jasna Kočijašević, Aca Matić, Nikola Urošević Gedža, Irina Stojanova, Žarko Dančuo, Petar Ilić, a najviše njegov zemljak Predrag Drezgić.

"Prava pesma je kao jedno ljudsko biće. Kad je čujem, radujem se, kao kad vidiš prijatelja ili devojku koju voliš. Zato je potreban apsolutan sklad između melodije i teksta. Danas je to retkost. Šteta je što nepromišljeno uništavamo naš lepi folklor. Potrebno jer negovati pesmu iz duše naroda. Zato se moraju više brinuti velike medijske kuće, koje imaju vrsne muzičke urednike, a čini mi se, da su festivali i sabori narodne muzike pravi filter za kič i neukus, pa ih treba obnoviti", kaže Prokić i sa setom se priseća mačvanske "Pesme leta" koju je organizovao 1970. godine po ugledu na velike jugoslovenske festivale narodne muzike. Tada su nastupili doajeni mačvanske narodne pesme: Beli Miražić, Dragoljub Srdanović, Bora Nosović...

Tragajući za svojim snovima, između dve reke, Milovan se ni danas nije umorio. Ostalo je još dosta pesma iz dna duše koje treba preneti na žice njegove omiljene gitare i mandoline. I ovo što nam je potanko besedio, jedne septembarske noći, kod njegove kuće, ispod loze, na kraju Mašića šora, iza Belege, u sokačetu zvanom Čvarkovac, na domak Skrađana, je samo deo njegove bogate životne priče.


Ljubiša Đukić

("Mačvanske novine", septembar 1990.)

Mačvani iz mog pera / Ljubiša Đukić
Sremska Mitrovica : Udruženje kulturnih stvaralaca "Zavičaj", 2003 (Novi Sad : Ofset atelje).
371  MUZIČKA ČITAONICA / Muzička dešavanja, zanimljivosti i ličnosti / Željko Subotić (1953—2013) poslato: Avgust 30, 2013, 12:48:50 am
*

ŽELJKO SUBOTIĆ
(Sarajevo, 1953 — Bijeljina, 13.01.2013)


Bio je poznat i tražen, hvaljen i osporavan. Pomogao je mnogim estradnjacima i od istih doživio isto toliko neprijatnosti i razočarenja. Stvorio je na desetine hitova kao što su "I tebe sam sit kafano" Harisa Džinovića, "Mene je učilo vrijeme" Halida Muslimovića, "Tamno nebo nad Beogradom" Željka Samardžića, "Kad me jednom za te ne bude" Kemala Montena  i mnoge druge.

Željko Subotić rođen je u Sarajevu 1953. godine, a punu kompozitorsku afirmaciju i najveće uspjehe ostvario je u Vogošći sredinom osamdesetih godina prošlog vijeka, kada su i rođeni njegovi najveći hitovi. Nakon rata nakratko se našao u Srbiji, nakon čega se preselio u Bijeljinu. [...]

"Mnogi su mi okrenuli leđa, ostvarili su svoje ciljeve i više im nisam potreban. Tek ponekad, kada me se sjete i čuju da sam živ i zdrav, htjeli bi za male pare da im napravim neki dobar hit. Da vrate aktuelnost, nekadašnju popularnost, da zarade... Očito je da ovi današnji prepisivači, instant kompozitori ne znaju napraviti dobru pjesmu koja će zaista biti pjesma, da bude hit,  da traju kao nekadašnje, pa i moje koje se i danas slušaju i traže kao i prije dvadeset i više godina."

"Međutim, ni ja njih više ne fermam i brzo ih usmjerim na adrese gdje su bili ranije. Lažna prijateljstva i saradnja meni nisu potrebni. Možda je to na moju štetu, ne znam, ali je to tako i ne mogu se mijenjati po tom pitanju. Naravno, još uvijek ima pjevača, ljudi prije svega, za koje uradim poneku pjesmu i to je to. Nama, koji smo navikli na kvalitet, teško je živjeti od ovoga, ali, eto, ja se nekako snalazim i guram." Deo teksta preuzet sa: Exspress magazin

* * *

OTIŠAO JE U JADU I BEDI





ŽIVEO JE U STRAĆARI

Muzikom se bavio punih pet decenija, a zvezdane trenutke na muzičkom nebu doživeo je 80-tih godina u rodnom Sarajevu radeći sa najvećim imena jugoslovenske estrade. Napisao je na desetine hitova poput "I tebe sam sit kafano" za Harisa Džinovića, "Mene je učilo vrijeme" za Halida Muslimovića, "Kad me jednom za te ne bude" za Kemala Montena, "Prošlost moja" za Miroslava Ilića, "Tamno nebo nad Beogradom" za Željka Samardžića, a pisao je pesme i za Tomu Zdravkovića, Nedu Ukraden, Mitra Mirića, Fadila Toskića, Sandija Cenova, Zoricu Marković, Vesnu Zmijanac i mnoge druge pevače.

Nakon izbijanja rata u BiH, Subotić je napustio Sarajevo. Najpre je nekoliko godina živeo kod majke u Čačku, a onda se doselio u Bijeljinu gde je komponovao za nekoliko izdavačkih kuća. Zaboravljen od nekada brojnih prijatelja sa estrade, poslednjih godina je živeo skromno, kao usamljeni boem, pošto nije imao ni suprugu ni decu.

Kako Press RS saznaje, Subotić je pred smrt sedam dana ležao u bijeljinskoj bolnici gde je primljen zbog teškog opšteg stanja organizma. Nezvanično saznajemo da je bolovao od nekoliko teških oboljenja.

Siniša Kajmaković iz izdavačke kuće "Renome" iz Bijeljine, kaže za Press RS da je žalosno što je Subotić, kao čovek od čijeg su talenta mnogi debelo zaradili, skončao u jadu i bedi, bez ikoga svog i bez ikakvih prihoda.

— Umro je bukvalno od gladi i iznemoglosti. Nikada nikoga nije želeo da opterećuje. Živeo je u jednoj straćari, a zbog teških uslova života je i oboleo. Žalosno je što su asocijacije muzičkih umetnika iz Srbije i BiH potpuno zaboravile tog čoveka. Mnogi su se od njegovog talenta debelo ovajdili, pa i danas zarađuju na njegovim hitovima. Uzmite samo pesmu "I tebe sam sit kafano", uz koju se poslednjih 20—30 godina pravi lom u svakoj kafani na prostoru bivše Jugoslavije. Umetničkim dušama poput njega je potrebna pomoć u ovim teškim vremenima, da im njihova udruženja svakog meseca na račun uplaćuju određenu sumu novca za život. On je mogao da živi kao car samo od uplate autorskih tantijema, a umro je kao poslednji bednik. To je zaista žalosno — kaže Kajmaković.

TAKO JE GOVORIO

Press RS je pre četiri godine objavio jedan od poslednjih intervjua popularnog Želje, koji je u to vreme u Bijeljini počeo da radi sa nekoliko mladih pevača. Kako je tada sam govorio, pred sebe je postavio zadatak "muzičkog otrežnjenja naroda u Republici Srpskoj". Nažalost, ekonomska kriza i bolest su ga sprečili u tome.

— Sve vreme dok sam radio u Srbiji vuklo me je da se vratim na ove prostore. Verovali ili ne, u Republici Srpskoj i BiH sve vrvi od talentovanih momaka i devojaka koji čekaju da ih neko otkrije. Meni je samo žao što postoji jako izražen nedostatak ukusa pri izboru pesama. Ogroman je uticaj turskih, grčkih i arapskih melodija, što je donekle razumljivo, jer je ovaj prostor raskrsnica svih kultura. Mladi pevači se najčešće trude da pevaju ono što im majka nije rodila i naravno da takvi brzo propadaju. Činjenica je da danas svi sviraju i pevaju, što je pogrešan put. Smešno bi bilo da muzičari počnu da operišu ljude. Ako muzičar operiše čoveka i ovaj umre, to će svi da primete. Međutim, kada neko ko ne zna da svira i peva objavi lošu pesmu, to će svi olako da prihvate, ali to svakako ima dalekosežne posledice po kulturu jednog naroda. Hoću da kažem da za svaku delatnost moraju da se uvedu radne dozvole! Mislim da političari, odnosno država, moraju da povedu više računa o umetnosti. Udruženja umetnika moraju da se transformišu, ali im je u tome pomoć političara neophodna — govorio je Subotić.


Svi ga zaboravili

Sahrani Željka Subotića prisustvovala je malobrojna rodbina, ali i brojni prijatelji i poštovaoci njegovog muzičkog dela. Od poznatih ličnosti sa estrade poslednjem ispraćaju popularnog Želje prisustvovali su samo pevač Željko Samardžić i poznati muzički menadžer Dragoslav Gane Pecikoza.
— Mada su obećali da će doći, na sahrani se nisu pojavili Halid Muslimović i Kemal Monteno. Očekivali smo da će pevači koje je Želja proslavio sa svojim hitovima, barem doći na njegov poslednji ispraćaj. Čast izuzecima, ali svi oni su ga zaboravili i dok je bio živ i sada kada je pokojni — rekao nam je jedan Subotićev rođak.

Lova je ipak u kafani!

Željko Subotić uplovio je u svet muzike zajedno sa popularnim pevačem Miletom Kitićem, pošto su zajedno osnovali rok bend u Sarajevu. Međutim, ubrzo su shvatili da je "lova" na drugoj strani — u kafani.
— Mile je bio veliki roker, ali on je prvi shvatio da su pare na drugoj strani i krenuo je u solo karijeru, a ubrzo su i ostali članovi benda završili u kafani. Ja sam počeo da komponujem, a tada je od toga moglo dobro da se živi. Potpunu satisfakciju sam dobio sa pesmom "I tebe sam sit kafano", koju sam napisao za Harisa Džinovića. Međutim, u vreme kada je trebalo da uživam u slavi, došao je onaj nesrećni rat, koji nas je sve zavio u crno — ispričao je Subotić u intervjuu za Press RS 2008. godine.


Saša Mirić | 17.01.2013. | Press
372  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Đorđe Gajić / Đokica Šapčanin / (1906—1967) poslato: Avgust 29, 2013, 01:54:11 am
*




ĐORĐE GAJIĆ / ĐOKICA ŠAPČANIN /

... Dobar mesarski radnik, odličan harmonikaš i pevač, društveni radnik, član muzičke sekcije KUD "Abrašević". Skroman čovek. Niko u gradu nije zanao da je Đorđe Ž. Gajić kao član jednog romskog salonskog orkestra u kojem je kao harmonikaš svirao u Zagrebu oko 1937. godine snimio dve gramofonske ploče. ... "Pružilo se ravno polje" / H 74182 / i "Miljeno, Miljeno" / H74183 / koje je izdala nemačka kuća "Homocord". Kasnije nailazim i na drugu Đokicinu ploču na kojoj on peva pesme "Po polju je kiša pala" / H 74175 / i "Grivna" / H 74174 / uz pratnju Berlinskog sinfonijskog orkestra. ...

Kao odličan samouki harmonikaš Đorđe Gajić bio je član jednog romskog salonskog orkestra koji je svirao po boljim hotelima i kafanama u Zagrebu od 1930—1940. godine. Jedne večeri dok je svirao u lokal je ušla mlada plavuša da proslavi položenu maturu. Đokica kako ju je video rekao je: "Ja ću ovu plavušicu oženiti". Zakazao joj je sastanak za sledeće veče, na koji ona nije imala nameru da izađe, ali sutradan ipak je došla u zakazano vreme. Tada se stvorila "ljubav na prvi pogled". Ali ta ljubav je imala i svoju cenu jer Zora Oberški, apsolvent učiteljske škole u Zagrebu, bila je iz bogate zagrebačke porodice. Kada se udala za Šapčanina Đorđa Gajića, koji je u to vreme bio član Romskog orkestra, Zorina majka je rekla da joj se ćerka udala za Ciganina i odrekla je se! Poremećeni porodični odnosi nikada nisu obnovljeni.

U to vreme u Zagrebu postojalo je nekoliko studija firmi iz Evrope gde se vršilo snimanje za gramofonske poloče. Teško je utvrditi gde je Gajić snimio te dve ili više ploča, da li u Zagrebu ili u nekoj od susednih zemalja ali jedno je sigurno. Producenti su tražili dobre izvođače ...

Đorđe Gajić (1906—1967) i Zora Oberški (1914—1969) venčali su se u Zagrebu 13. juna 1939. godine. Prešli su da žive u Beogradu. Počinje Drugi svetski rat, bombardovanja i oni beže u Šabac. U Šapcu dobijaju sina Živana koji kasnije postaje poznati harmonikaš i dugogodišnji član čuvenog orkestara "Stari zvuci".

Posle Drugog svetskog rata Đorđe Gajić radi kao mesarski radnik u prodavnicama u Šapcu. Kako je u to posleratno vreme bilo malo mesa za prodaju on svira sa svojom harmonikom za frontovce, a kasnije po svadbama i kafanama. Odmah po oslobođenju, Đokica se uključuje u članstvo KUD "Abrašević". Bio je član muzičke sekcije, u zabavnom i narodnom orkestru i koreograf folklorne sekcije. Za svoj rad od 1944—1965. godine nagarđen je posebnom spomen plaketom.

Ljudski geni su čudo. Visoka nadarenost prema muzici prenela se sa Đokice na sina Živana, a kasnije i na Živanovog sina Đorđa. Treća generacija Gajića, Đorđe Gajić, završio je Muzičku akademiju odsek harmonika, magistrirao na harmonici. Danas živi i radi u Glazgovu. ...


Dragutin Dragan Petrović | 25.10.2012. | Glas Podrinja
373  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Izvođači I / Cveta Mihajlović Seka (1904—1983) poslato: Avgust 29, 2013, 01:24:52 am
*
SEĆANJA NA STARI ŠABAC


SLAVUJ IZ MAČVE

Pripremajući 2006. godine izložbu "Trag pesme" na kojoj sam prikazao podatke deset šabačkih muzičara koji su snimili gramofonske ploče između dva svetska rata shvatio sam koliko je stanovništvo šabačkog kraja muzički nadareno. U periodu od 1900. — 1940. godine diskografske kuće snimale su ploče samo sa najboljim pevačima. Jedna od njih je bila i Seka Cveta Mihajlović, druga, od šestoro dece Jovana i Magdalene Mihajlović. Oni i sva njihova deca bili su sluhisti i ta muzička nadarenost kasnije se prenela na njihove potomake čak do četvrtog kolena.

Seka Cveta Mihajlović rođena je u Šapcu 1904. godine. Pevala je od rane mladosti. Imala je lep zvonki glas i o njenim pevačkim kvalitetima prilikom pevanja na jednom humanitarnom koncertu "Šabački Glasnik" je septembra 1922. godine objavio članak: "Prva tačka koncertnog dela bila je pevanje g-ce Mihailović 'Za valom teče val'. G-ca Mihailovićeva ima dosta uslova za pevanje. Njen prijatan organ probuđuje u čoveku prijatnu melanholiju koja simbolizira u čoveku i jasno ocrtava jedan dobar talenat. Njen još nerazvijen glas ima svežine koji se sliva u prijatne akorde. Šteta da tako ostane nedirnut neškolovan jer bi gospođica Mihailović na polju umetnosti vremenom postala jedan od boljih umetnika."

I postala je Seka umetnica, pevala je na svim šabačkim zabavama i koncertima po čijem je broju i kvalitetu Šabac bio poznat. Pevala je sve bolje te joj dadoše opravdani nadimak Slavuj iz Mačve. Seka je u međuvremenu završila učiteljsku školu i 1927. godine radila kao učiteljica. Glas o njenim pevačkim kvalitetima stigao je do Beograda. Menadžeri firme "Odeon" pozvali su je da snimi desetak ploča uz pratnju čuvenog orkestra Dušana Popaza. Uspeh je bio odličan i svi su bili zadovoljni osim Sekinog oca Jovana koji je imao sluha za muziku ali ne i da mu ćerka bude pevačica. Seka se našla u začaranom trouglu između oca Jovana, pevačke karijere i udaje. U "Šabačkom Glasniku" od 22. juna 1930. godine pročitao sam oglas: "Verenje. G-ca Cveta – Seka Mihailovićeva, učieljica sa Orida, kći g-đe Magdalene i g. Jovana Mihailovića trg. ovd. verena 9. ov. m. sa g-dinom Stevanom Kujundžićem, advok. pripravnikom iz Šapca, sinom g-đe Ruže udove poč. Petra Kujundžića, biv. trg. ovd. Čestitamo". Bila je to neka rabota, verovatno namera Sekinog oca Jovana da uda kći, samo da ne bi pevala ali i pored najavljene veridbe Seka se nije udala. Nastavila je da peva i snima, a na nalepnicama snimljenih ploča pored njenog imena pisalo je da je učiteljica iz Šapca. Posle 1930. godine Seka se udala za Romšaka Pavlovića, komadanta šabačke kasarne, kojem očigledno nije smetalo da mu supruga peva i snima ploče.

Na nalepnicama Sekinih ploča snimljanih 1932. godine od strane firme "Edison Bel" pisalo je: "Nekad cvale bele ruže", Seka Mihajlović-Romšak i cig. kapela Dj. Đorđević". Do početka Drugog svetskog rata snimila je Seka još dvadeset ploča na kojima sam do danas pronašao tek šesnaest pesama što govori da je još nepoznat repertoar njenih snimljenih pesama: "Zora zori", "Jova ružu", "Teško je ljubiti tajno", "Znaš nevero", "Zujte strune", "Grivna" i druge.

Snimci Sekinih pesama veoma su kvalitetni jer se od 1927. godine snimanje gramofonskih ploča vršilo električnim sistemom koji je pružao širi zvučni spektar u odnosu na akustično snimanje sa kojim su snimane ploče sa pesmama Cicvarića, Andolije i drugih starijih pevača. Ali poče Drugi svetski rat, Seka se razvede i tu je bio kraj njene plodne pevačke karijere. Posle rata radila je kao učiteljica u osnovnoj školi na Oridu. Drugi put se udala oko 1950. godine za advokata Dušana Pavlovića. Nije imala dece osim učenika iz škole koje je volela kao i oni nju. Otišla je u nezaborav 1983. godine kao Mačvanski slavuj ostavivši za sobom stare ploče sa setnim pesmama kakav je bio i njen život.

Zahvaljujući muzičkom nadarenošću Sekinih roditelja Jovana i Magdalene Mihajlović, njihov sin Milan je pevao i svirao, kćeri Ljubica, Milena i Zagorka su pevale, sin Miodrag (Đaja) je svirao ali Seka ih je nadmašila i snimila ploče što je u ono vreme bio znak pevačkog vrhunca. Genetska veza prenela se na još dve generacije. Ljubicina kći Beca Šešić-Lazić završila je Osnovnu muzičku školu i zbog nadarenosti priznata su joj dva razreda u toku jedne godine. Svira klavir i harmoniku. Njena kći Svetlana završila je takođe Osnovnu muzičku školu i svira klavir. Svetlanina kći Katarina je druga godina Srednje muzičke škole, svira klavir, a vreme će pokazati dokle će se protezati genetska veza šabačkog trgovca Jovana Mihajlovića koji nije dozvoljavao ćerki Seki da peva i snima ploče. Ali nije mu zameriti jer u ono doba nije se znalo za gene ali se govorilo: "Iver ne pada daleko od klade".


Dragutin Dragan Petrović | 20.06.2013. | Glas Podrinja
374  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — L poslato: Jul 08, 2013, 03:04:04 am
**

LEPO TI JE RANO URANITI1

Lepo ti je rano uraniti
U prazorje kad slavuji poje.
Slavuj viče: "Ajd, na vodu Milče
Il' na vodu, ili na livadu.

Na livadi bunar voda hladna,
Na bunaru list papira bela.
Na papiru crna slova pišu:
Grehota je ljubiti devojku,
Poljubiti, pa je ostaviti.

1 Žarko Petrović, Pesme koje večno žive | Nota Knjaževac | Prvo izdanje, 1987. godine

YouTube: Miodrag Bogdanović — Lepo ti je rano uraniti
YouTube: Sekstet "Skadarlija" — Lepo ti je rano uraniti
375  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Pesmarica I / Pesmarica I — K poslato: Jul 08, 2013, 02:23:18 am
*

KRAJ OBALE NA VRBOVOJ GRANČICI

Kraj obale na vrbovoj grančici
Igrali se privezani čamčići
Igrali se privezani čamčići

Laki vetar podigo im je jedrila
Dikina se katančica salomila
Dikina se katančica salomila

Ne boj mi se, moje čedo medeno
Prebrodiću to jezero, ledeno
Prebrodiću to jezero, ledeno

Odvešću te mojoj lepoj kućici
Lizaćeš mi na prebeloj ručici
Lizaćeš mi na prebeloj ručici

Čekaćemo dokgod vetar nestane
Ljubiću te dokle zora ne svane
Ljubiću te dokle zora ne svane

YouTube: Dušan Cvetković — Kraj obale na vrbovoj grančici
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »