Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
3476  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Slavko Perović poslato: Februar 12, 2011, 12:00:45 am
**




Slavko Perović — singl 1972. | Jugoton SY 22154

01. Slavko Perović — Daj mi čašu rakije (Dragan Toković)
02. Slavko Perović — Ako me voliš (Dragan Toković)
3477  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Slavko Perović poslato: Februar 12, 2011, 12:00:19 am
*

S A D R Ž A J


1972. — Daj mi čašu rakije
3478  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Slavko Perović (1934) poslato: Februar 11, 2011, 11:50:37 pm
*

SVE ZBOG JEDNE CRNE ŽENE
Pa todo el ano
J. Alfredo Jimenez — tekst S. Perović

Svako veče sedim s čašom u kafani,
svako veče isto piće pijem ja;
oko mene sve je prazno, već je kasno,
samo jedan stari čovek sedi sam.

Svako veče pitam sebe — dokle tako.
Dokle čaša da mi bude verni drug,
dokle svoje srce ja da trujem tako.
dokle ovaj život da mi dira svako —
da u čaši samo nalazim svoj mir.

Sve zbog jedne crne žene, sve zbog jedne crne žene
u kafani čekam zoru, svaki dan, sasvim sam.
Sve zbog njene duge kose, sve zbog njene duge kose
više ne znam kad je noć, više ne znam kad je dan.

Sve zbog jedne crne žene, sve zbog jedne crne žene
više ne znam kad je noć, više ne znam kad je dan.


JEDAN DAN ŽIVOTA
Meksikanska narodna — tekst: S. Perović

Samo jedan dan života, još jednu čašu mi dajte sad
jer me sutra neće biti jer sutra umreću ja.

Moj život je kratak bio i prolazan kao san
zato želim samo jedno da živim još jedan dan.

Neka staro društvo dođe k'o nekad davno u kraju mom,
nek' se čuje naša pesma, taj zadnji glas srca mog.
I sve neka bude večno, nek večito traje dan
jer već sutra nisam s vama, jer sutra umreću ja.

Samo buket belih ruža nek' bude na grobu mom;
samo vetar neka priča svu tajnu života mog.
Jer život je tako kratak i prolazan kao san
zato želim samo jedno da živim još jedan dan


OČI PUNE SUZA
M. Manijopulos — D. Georgijev

Često ja sanjam nju kako čeka,
more mi nosi glas iz daleka
tužno je nebo sad iznad sela,
kuća opustela, grane povijene sve.

Oči pune suza, srce puno bola,
ruke na grudima, glas što me zove kroz noć...

Prsten što dadoh ti ja, sada skini,
ostajem ovde sam, u tuđini.
Čemu se nadaš ti, moja draga —
nema mi povratka, udaj se, mlada si ti.


YouTube: Slavko Perović — Sve zbog jedne crne žene & YouTube: Maria Dolores Pradera — Pa'todo el ańo
YouTube: Slavko Perović — Jedan dan života
YouTube: Slavko Perović — Oči pune suza
3479  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Slavko Perović (1934) poslato: Februar 11, 2011, 11:49:30 pm
*

SLAVKO PEROVIĆ — DISKOGRAFIJA



ALBUMI
3480  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Slavko Perović (1934) poslato: Februar 11, 2011, 10:26:25 pm
*

SLAVKO PEROVIĆ — DISKOGRAFIJA



SINGLOVI

1972. Daj mi čašu rakije | Jugoton | SY 22154
01. Daj mi čašu rakije (Dragan Toković)
02. Ako me voliš (Dragan Toković)
3481  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Slavko Perović (1934) poslato: Februar 11, 2011, 10:21:56 pm
*




SLAVKO PEROVIĆ
(Beograd, 05.06.1934)


Kada bih počinjao život iz početka, ne bih ništa menjao, počinje ispovest za "Blic nedelje" Slavko Perović, čuveni pevač čije su ploče svojevremeno štampane u ogromnim tiražima, a pesme "Mama Huanita", "Jedan dan života", "Čaša gorkih suza" i mnoge druge znali svi širom nekadašnje Jugoslavije. Nedavno mu je "Croatia records" (bivši "Jugoton") u ediciji "Zvijezde zauvijek" objavila dupli CD gde se našlo 56 originalnih snimaka od 1963 do 1969. godine.


MILION PLOČA

Vreme od '63. do '69. je zlatni period moje karijere, doba mojih najvećih hitova i sve samih zlatnih ploča. Svojevrsna kruna tog perioda je bila "Zlatna ptica Jugotona" za prodatih milion ploča. U tom zlatnom tiražu našle su se pesme "Jedan dan života", "Čaša gorkih suza", "Pesma majci", "Ja pustolov", "Ja Ćavela", "U ranu zoru"... Na CD-u "Croatia recordsa" se osim mojih, nalaze i četiri duetske pesme sa Silvanom Armenulić, kao i saradnja sa triom "Tenori", "Paloma" i Radetom Marićem. Urednik izdanja, gospodin Siniša Škarica, kao i izdavač Želimir Babogradić su znalački, hvale vredno uradili posao. Naravno da, najblaže rečeno, prija kad čovek vidi da mu je najuspešniji deo pevačke karijere upakovan u jedan antologijski format. Podsetio bih i da je 2000. godine i PGP RTS izdao kompilaciju mojih hitova pod nazivom "Najlepše meksikanske i grčke pesme" koji je prodat u nekolika izdanja. Te godine sam za Televiziju Beograd snimio i svoj TV poster.
 
OSVRT NA KARIJERU

Mislim da sam izabrao ono što sam najviše voleo, a to je muzika. Studirao sam u Beogradu medicinu, apsolvirao jugoslovensku književnost i srpski jezik, učio violinu i solo pevanje u "Mokranjcu", ali na kraju je pesma pobedila. Jedan sam od pionira nastanka Televizije Beograd koja je počela sa radom 1958. Godine. Već 1962. sa svojim triom sam nastupao u dečjim emisijama sredom u šest koje je tada vodila naša poznata glumica Beba Lončar. Za potrebe Televizije Beograd pod uredništvom Boška Pantića snimao sam mnoge muzičke emisije na temu Beograda i srpske istorije. Izvodio sam stare srpske zapise kao i kompozicije poznatih srpskih kompozitora Kornelija Stankovića, Isidora Bajića, Topalovića i drugih.
 
PRELOMNI TRENUCI

Prvi hit mi je bio pesma "Čaša gorkih suza", a prelomni trenutak meksikanski film "Jedan dan života" Emilija Fernandeza i pesma iz istog filma za koju sam napisao i reči. To je bilo presudno u odluci da nastavim sa snimanjem meksikanskih pesama. Za više od osamdeset odsto pesama sam sam pisao reči. Jedan od najmarkantnijih trenutaka u životu bio je kada sam gospođi Kolumbi Domingez, jednoj od glumica u filmu "Jedan dan života" a koja je bila gost Jugoslovenske kinoteke, imao čast da na srpskom i španskom jeziku otpevam pesmu iz istoimenog filma. I drugi, učešće na internacionalnom festivalu u Barseloni kada sam jedan deo pesme kompozitora Alfija Kabilja otpevao na katalonskom jeziku i doživeo prave ovacije, kao i pohvale u španskoj štampi.
 
SLANINOM PO GUDALU

Pošto sam na nekim svojim koncertima svirao i violinu, jednom mi se dogodilo da mi iz violine uopšte nisu izlazili tonovi. Jedan gledalac iz prvog reda primetio je "pa ovome se violina uopšte ne čuje". Tog trenutka sam shvatio da mi je neko iz orkestra napravio neslanu šalu. Tako je i bilo — strune od gudala neko mi je namazao slaninom i normalno je da nije moglo ništa da se čuje. Pevao sam i kao dečak. Još kao dete sam voleo da pevam, a kasnije u školi sam bio poznat po svom pevanju. U Trećoj muškoj gimnaziji u Beogradu, za vreme odmora držao sam male koncerte pevajući napolitanske pesme i operske arije. U Kulturno-umetničkom društvu "Ivo Lola Ribar" čiji sam bio član pevao sam kalipsa pesme iz repertoara Harija Belafontea.
 
POPARA I KAČAMAK

Sećanja na detinjstvo obeležena su, između ostalog, činjenicom da sam vreme okupacije od 1941. do 1945. proveo na Crvenom krstu u kući svoga teče. Moj otac je kao oficir Vojske kraljevine Jugoslavije bio u zarobljeništvu, u nemačkom logoru. U tečinoj kući bilo je dosta dece. Najviše sam voleo da jedem poparu, kačamak i hleb i mast s alevom paprikom. Ne znam da l' mi je išta kasnije bilo tako slatko... Ni najveći specijaliteti. A tu blizu je bilo igralište "Sokolana", gde smo mi klinci igrali fudbal sa loptom krpenjačom napravljenom od čarapa. Znam da je tu s nama počeo da igra i čuveni Bane Vukosavljević, kasnije poznato krilo Crvene zvezde.
 
DANI ŠKOLOVANJA

Nekada se veoma držalo do obrazovanja. Rođen sam na beogradskoj Čuburi, a jedan period svog života proveo sam u Sarajevu, od '45. do '51. Otac je kao vojno lice dobio mesto profesora na tada osnovanoj Vojnoj akademiji. Bio je to interesantan period mog života — sankanje na Trebeviću, kupanje na Bembaši, "kačenje" po sarajevskim tramvajima, neizbežna Baščaršija. I tamo sam išao u muzičku školu, a profesori violine su mi bili Italijani. Tu sam veoma često i odlazio u sarajevsko pozorište, slušajući operu koju sam tada i zavoleo. Naravno, mi đaci smo imali besplatne propusnice.
 
SUPRUGA DRAGICA I ĆERKA SANDRA
 
Supruga Dragica je žena koja je obeležila moj život. A upoznali smo se slučajno u Boki kotorskoj 1968. kada sam ni sam ne znam zašto tuda prolazio, nakon povratka sa Splitskog festivala. Kavaljerski sam je odvezao kolima do kuće... I, posle nekoliko meseci se s njom oženio. Rodila se ćerka Sandra. Sreći nigde kraja. A pošto obe odlično pevaju, često smo u kući pevali u triju. Nisam bio strog roditelj. Sandra je bila dobro i poslušno dete i uvek je volela da drži mikrofon u ruci i imitira voditeljke. Nije slučajno što se opredelila za posao na Televiziji.
 
PRIJATELJI
 
Bilo je i ima ih, naravno. Zar može biti života bez prijatelja. Al' trenutno imam jednog "posebnog". Moj najbolji prijatelj sada je laptop s kojim nikada ne mogu da se posvađam, a koji mi je uvek na usluzi kada mi zatreba. Sa njim često igram šah, ali on za sada ubedljivo vodi.
 
KADA BI POČINJAO IZ POČETKA

Kada bih počinjao život iz početka ne bih ništa menjao. Obišao sam mnoge zemlje (Sovjetski Savez, Amerika, Kanada, Španija, Francuska, Italija, Nemačka, Češka, Mađarska, Rumunija), pevao na skoro svim festivalima bivše Jugoslavije — Beogradsko proleće, Opatija, Splitski festival, Priština, Vojni festivali. Žene su vrištale za mnom na ulicama. Osvajao mnoge nagrade i priznanja...
 
NEKAD I SAD

Mislim da mi ono detinjstvo iz 40-ih godina (vreme okupacije u Beogradu) nije bilo lako. Ali mislim da je bilo romantičnije, mirnije, bilo je više reda i rada i za nas klince mnogo više sigurnosti u odnosu na današnje vreme. A i kasnije u mojoj pevačkoj karijeri nije lako bilo postati radio pevač. Moja generacija je prvo prolazila estradnu školu u kulturno-umetničkim društvima ili muzičkim školama, što danas nije slučaj. Danas ima dosta talentovanih mladih ljudi, ali kao i u tenisu, ako misliš da budeš vrhunski u svojoj profesiji, moraš da radiš na sebi. Pre svega da gradiš svoj stil, da budeš prepoznatljiv i da imaš neku svoju harizmu.


T. Nježić | 07. 11. 2010.
3482  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Aleksandar Dejanović poslato: Februar 11, 2011, 03:50:22 pm
**




Aleksandar Dejanović — singl 19XX.  | RTB PGP EP 12261

01. Aleksandar Dejanović — Brankova želja (Tekst: Jovan Jovanović Zmaj)
02. Aleksandar Dejanović — Lepo ti je u našemu Sremu
03. Aleksandar Dejanović — Sremski bećarac
3483  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Aleksandar Dejanović poslato: Februar 11, 2011, 03:49:14 pm
*

S A D R Ž A J


19XX. — Brankova želja
3484  TRAGOM SRPSKE PESME / Gde laž ruča tu ne večera / Đura Jakšić — Siroče poslato: Februar 11, 2011, 03:45:47 pm
**

SIROČE

Zelen-lisje goru kiti,
miris-ćvece polje šara,
a u lugu sirotašce
tiho goru razgovara:

"I ti imaš majke svoje,
goro čarna, goro mila,
pa te tvoja dobra majka
danas lepo opremila.

Kadiveli dolamicu
obukla ti od miline,
išarala meke grudi,
ravna polja i doline.

Pa kada je u samoći
tvoga srca želju čula,
mirisom te duše svoje
u milosti zadahnula..."

I još dete mekim glasom
tužno gori zborit poče;
al' uzdahnu gora čarna:
"O, siroče!... O, siroče!..."

Samo čovek, tvda srca,
mirno sluša, hladno ćuti;
tek od gladi kad premine
na grobu će uzdahnuti...
                            

ŠTA ĆE…

Šta će u lepom vrtu
uveo, bačen cvet?
Na svetu nikog nemam —
treba li mene svet?...

Išao sam dalje, dalje,
ljubavi trazeć' hlad,
da u tom hladu umrem,
čezneći, stranac mlad.

Mloga mi lepa moma
darova pogled svoj;
al' jedva što bejaše...
O, bože, bože moj!...

Prvi je pogled ošto
U srcu urezan;
mlađanih mojih leta
ovo je bio san.

O njom sam samo snevo,
ona mi beše sve:
neka me ona voli,
a svet prezire.

Svet mi je ona bila,
ja nebo, sunce njoj;
al' preka sudba htede...
o, bože, bože moj!...

U ovu goru zađoh,
u strani zavičaj,
ne gledam njena lice,
njenoga oka sjaj.

Samo se sećam raja
mladog života svog,
svakog poljupca, glasa,
pogleda njezinog;

pa tiho tužim, venem
i kunem život svoj
U ovoj pustoj gori...
o, bože, bože moj!


ĐURA JAKŠIĆ — SIROČE

Ima autorskih pesama koje se već treći vek pevaju bez da se ikad i pomenulo ime piščevo! Za ponarodnjene pesme obično se kaže: narod ih je prihvatio jer su bliske narodnom umetničkom izrazu, folklorizovao... To nikako ne može biti opravdanje za pevače niti za diskografske kuće da i dalje izdaju CD sa pesmama Đure Jakšića, Jovana Jovanovića Zmaja, Milorada Petrovića Seljančice, Jovana Ilića, Dragutina Ilića, Dragutina B. Ilića, Velimira Rajića, Stevana Vladislava Kaćanskog, Nikanora Grujića, Vasilija Živkovića i drugih kao narodne! Reč je o stihovima pesama naših poznatih pesnika. Njihove zbirke poezije su objavljene jednom ili više puta a neretko su zastupljene i u antologijama.

Poznata pesma "Zelen lišće goru kiti" nije narodna. Originalni naziv glasi "Siroče"? Pesma "Siroče" naročito je popularna u Bosni. Bosanski muslimani veruju da je njihova, "bošnjačka", "sevdalinka". Ali, ovu pesmu i Hrvati pripisuju kao svoju, "narodnu". Ove stihove napisao je Đura Jakšić 1876. godine, Srbin iz Vojvodine, u starom boemskom delu Beograda, Skadarliji!

Pesma "Siroče" nije jedina Đurina ponarodnjena pesma. Iste sudbina je i njegova pesma iz 1857. godine, "U cvetnom vrtu", objavljena pod nazivom "Šta će...".

Đura Jakšić (1832—1878), veliki pesnik i veliki rodoljub, izrazita je pojava srpskog romantizma. "Liričar bogatog unutrašnjeg života, dubokih emocija, pesnik muzikalnog stiha." Sve njegove pesme su doživljene: ljubavne, rodoljubive, satirične, boemske... povezane s ličnom sudbinom a u tragičnom vremenom u kojem je živeo. Duboko nesrećan i neshvaćen zbog svog političkog ubeđenja i književnog rada redovno je bio otpustan iz službe i sudski gonjen. Ceo svoj život proživeo je u nemaštini i bedi, nezadovoljan i razočaran sobom i svetom. Danas takvih pesnika više nema...

"Ja sam čitao mnogo nesrećnih i velikih i malih biografija; al ako sam i ja pesnik, i ako i ja zaslužen budem da me makar i sedam dana posle smrti ko spomene — imaće naša deca čemu se čuditi — jer ovako kao sto naša gospoština sa mnom postupa ni svinje ne čine i nikakva loša životinja... Ta ne vidiš li, bolan, da mi ne dadu prilike ni da radim — a evo osećam da bih bolje i više mogao uraditi nego svi vaši Banovi i Miletići u skupa zajedno... I kao moler sam iste sreće bio."


Angelina, 27.12.2007.
3485  TRAGOM SRPSKE PESME / Gde laž ruča tu ne večera / Crni goro / Zajdi, zajdi jasno sonce — autor pesme Aleksandar Sarijevski? poslato: Februar 11, 2011, 03:41:35 pm
**

ZAJDI, ZAJDI, JASNO SONCE / CRNI GORO  — AUTOR PESME ALEKSANDAR SARIJEVSKI?


"Zajdi, zajdi"... jedna je od najpoznatijih pesama na Balkanu. Snimili su je mnogi naši pevači, ansambli: Čeda Marković, Brankica Vasić, Merima Njegomir, Louis, braća Teofilovići, grupa "Točak" itd. U operi "Koštana" Petra Konjovića melodija "Crni goro" je jedan od glavnih lajtmotiva. Kompozitor Goran Bregović koristio je ovu pesmu (vokal Brankica Vasić) u čuvenom Kusturičinom filmu "Arizona Dream" koji je obišao svet. Godine 1993. numera se našla i na Bregovićevom CD pod nazivom "Dreams"; bazirana na kombinaciji pesama "Zajdi, zajdi" i "Kaleš bre Anđo". Godine 2006. Toše Proeski je snimio album sa narodnim pesmama iz Makedonije na kojem se nalazi i pesma "Zajdi, zajdi" i time je približio mladoj publici. Nakon tragične smrti, 16. oktobra 2007. ovog mladog i izuzetno popularnog pevača, divnog glasa i zavidne glasovne mogućnosti, pesma "Zajdi, zajdi" bila je najslušanija sa njegovog albuma "Božilak".

Ipak, široj publici, pesma je poznata u izvođenju pevača narodnih pesama iz Makedonije, Aleksandra Sarievskog (1922— 2002) koji se decenijama redovno pominje kao njen kompletni autor. Istovremeno, na više do sada snimljenih albuma drugih izvođača ova pesma se navodi kao narodna. Nikakvo čudo. Mnoge naše pesme slove za narodne iako to nisu. Da li je Aleksandar Sarijevski uistinu autor muzike i teksta ili je pesma ipak narodna? Ako je narodna, nameće se pitanje — čija narodna? Naša, srpska, ili naših suseda?

Prvi zanimljiv podatak o pesmi "Zajdi, zajdi" našla sam u knjizi o životu i radu Stevana Stojanovića Mokranjca — "Etnomuzikoloski zapisi" [Tom 10] koju su priredili Dejan Despić i Vlastimir Peričić; štampana u Beogradu, 1996). Na strani 78, 79, 80, 81 i 82 nalazi se tekst o Mokranjčevoj JEDANAESTOJ rukoveti autora Petra Konjovića.

"Kad je, 1904, napisao svog ekscelentnog Kozara, Mokranjac, u čijem je stolu bogata zbirka motiva i folklornih melodija, sabranih još u Prištini, na Kosovu, i ranije, drugde, skicira svoju Jedanaestu, Iz Stare Srbije, da joj, 1905, dade definitivan oblik.

....Upozirili smo već nekoliko puta na onaj izbor što ga je naš kompozitor umeo da učini kad je u probiranju prostonarodne lirike pronalazio izvanredne tipove u kojima je, na sasvim izvanredan način, izražena dubina osećanja rezignacije i teških psihičkih raspoloženja. Jedno takvo Agadjo je element koji sledi. Pred nama će da se prostre prostor guste šume i neprohodne gore u večernjem sumraku. Kao da je Rembrantovom kičicom naslikana tragika nepovratnosti i tamnih senki što ih ispred sebe baca emocija prolaznosti. Čudna melodija ovih kratkih stihova, vapi, naravno, za valerom altova i sasvim je prirodno da je kompozitor kakav je Mokranjac, to odmah osetio..."

Nakon toga slede stihovi pesme pod nazivom "Crni goro", po početnom stihu, što je uobičajeno za većinu narodnih pesama.

Crni goro, crni sestro,
nije da crnime:
ti, za tvoja lista, sestro,
ja za moja mlados'!

Tvoja lista, goro, sestro,
nazad kje se vrakja,
moja mlados', goro sestro,
nikad ni do veka!


Jasno je da autor ovih stihova nije mogao biti Aleksandar Sarijevski. Pesma je nastala davno pre nego što se Sarijevski rodio. Moguće da je Sarievski obradio ovu staru narodnu pesmu tj. napisao početne stihove: Zajdi, zajdi jasno sonce, /zajdi pomrači se, /i ti jasna le mesečino, /zajdi udavi se, ali nema osnova za tvrdnju da mu pripada autorsko pravo jer obraditi se može samo ono što je već postojalo.

Drugi podatak o pesmi "Crni goro" našla sam ne tako davno prelistavajući jednu staru knjigu. U jednoj pripovetki bugarskog književnika Ljubena Karavelova (1834—1879) pažnju su mi privukli stihovi iznad kojih je pisalo:

"Kao da čujem cvrkutanje lastavica, i ona divna slavujska izlevanja; čujem i glas devojke, koja metući dvor peva onu tužnu narodnu pesmu:

Černjej goro, černjej dušo,
Dvama da černjejem
Ti za liste, goro,
Az za prvo libe.


Bugarska narodna?

Takođe sam se iznenadila pročitavši zadnji stih. Pesnik ne peva o prohujaloj mladosti. Pesnik peva o izgubljenoj prvoj ljubavi... Ostali stihovi, osim reči prvo libe su isti ali te dve reči bugarskoj verziji pesme daju sasvim drugo značenje nego ono koje nalazimo na CD-u braće Teofilovića "Sabazorski vetrovi" gde je na vrlo lep način dato tumačenje pesme.

Zajdi, zajdi, jasno sonce, zajdi, pomrači se!
I ti jasna, le, mesečino, begaj, udavi se!
  
Crni goro, crni sestro, dvajca da crnime,
ti za tvojte lisja, le, goro, ja za mojta mladost.
  
Tvojte lisja, goro, sestro, pa ke se povratat,
mojta mladost, goro, le, sestro, nema da se vrati...


Stihovi "Zajdi, zajdi, jasno slnce / zajdi, pomrači se! / I ti jasna, le, mesečino, begaj, udavi se!" predstavlja prelep i pretužan polemički dijalog sa poznatim, omiljenim, narodnim stihom prepunim vere u budućnost, u trajanje "dok je sunca i dok je meseca". Dok traju sunce i mesec, traje svet, traje život. Nepostojanje (ili uništenje) sunca i meseca označava suprotnost postojanju. "Žal za mlados", koja je morila Boru Stankovića, u ovoj pesmi dobila je svoj najpoetskiji, al i najkompleksniji iskaz. Nije reč samo o prohujaloj mladosti, o godinama nemoći koje nastupaju, već i o spoznaji kako je mladost potrošena, a da se nije dosegla ni za lepotom, niti za smislom života.

Takođe su interesantni biografski podaci koje sam našla o Karavelovu. Iako Bugarin, ostavio je traga u srpskoj književnosti. U Beograd je došao 1867. godine. "Borio se protiv sentimentalizma i romantizma u književnosti. U tom duhu je na srpskom pisao kritičke članke i pripovetke iz beogradskog života. Zalagao se za stvaranje južnoslovenske federacije, skupljao je dobrovoljce i borio se 1876. u srpsko-turskom ratu." Poznavao je Svetozara Markovića, čak je robovao u novosadskoj tvrđavi u kojoj su robovali i hrvatski pisac Antun Gustav Matoš i Josip Broz Tito.  

Čija je ovo pesma? Bugarska ili ipak srpska? To nikada nećemo saznati ali znamo da je Mokranjac ovu pesmu zapisao na tlu Stare Srbije i da ona vekovima živi "na usnama narodnim"...

Jedno je sigurno. Aleksandar Sarievski nije autor pesme "Crni goro".


Stara Srbija — termin koji je na žalost mnogim mladima danas nepoznat. Pitanje Stare Srbije može se posmatrati u istorijsko-simboličkom smislu; u geopolitičkom prostoru i u etnografskom pogledu ali i kao teritorija u smislu očuvane srpske kulturno-civilizacijske baštine. O svemu ovome i o srpskom stanovništvu koje je ostalo u Staroj Srbiji i na kakve sve načine se moralo dovijati da bi spasli živote možete pročitati u informativno-stručnom članku Dr Jevta Dedijera (1880—1918) na: Stara Srbija — Geografska i etnografska slika

Angelina, 12.12.2008.

YouTube: Hor AKUD Lola — XI Mokranjčeva rukovet pesme "Iz Stare Srbije"
3486  TRAGOM SRPSKE PESME / Omoti — pesme srpskih autora pevaju drugi narodi / Himzo Polovina poslato: Februar 11, 2011, 03:28:06 pm
*




Himzo Polovina — album 19XX. Magla pala od pola Saraj'va | Jugoon CAY 2054

01. Magla pala od pola Saraj'va (narodna)
02. Ehlimana (Ž. Roje)
03. Pod skočićem trava pogažena (narodna)
04. Meni draga sitna pisma piše (J. Petković — N. Škrba)
05. Imam curu malenu (H. Polovina — R. Vidić)
06. Otputovah u daljine (narodna)
07. Okladi se momče i djevojče (narodna)
08. Pjesma o Mehmed-paši Sokoloviću (narodna)
09. Pusti me, majko (narodna)
10. Laku noć (narodna — A. Šantlć)
11. Pokraj kuće male (J. Penava)
12. Komšinica (M. Petroman — M. Hodović)
13. Jesi li čula, dušo (H. Polovlna — Đ. Jakšić)
3487  TRAGOM SRPSKE PESME / Omoti — pesme srpskih autora pevaju drugi narodi / Himzo Polovina poslato: Februar 11, 2011, 03:27:40 pm
*




Himzo Polovina — singl 19XX. | Jugoton EPY-3196

01. Himzo Polovina — Emina (narodna pjesma iz Hercegovine — Riječi: Aleksa Šantić i Sevda Katica)
02. Himzo Polovina — Hasanagin sevdah / Što te nema (narodna pjesma iz Hercegovine — Riječi: Aleksa Šantić)


Riječi: Aleksa Šantić i Sevda Katica???

Zar je Sevda Katica uistinu sa Šantićem napisala ove stihove? Takav utisak se nesumnjivo stiče čitajući ove redove na pozadini Himzine ploče. Odgovorni za štampanje ovog singla iz zagrebačkog Jugotona su ovu informaciju najverovatnije dobili lično od Himze. Ime ove žene ne spominje se niti u jednoj zbirci pesama Alekse Šantića. Kako bi se i spominjalo?! Sevda Katica nije bila pesnikinja. U svoje vreme, nakon II svetskog rata, Sevda je u Mostaru bila poznata kao dobra pevačica. Čuvena Šantićeva "Emina" pevala se uveliko u narodu. Sevda ju je takođe pevala. Čuvši za smrt lepe Emine, spontano je zapevala:

"Umro stari pjesnik, umrla Emina,
ostala je pusta bašča od jasmina,
salomljen je ibrik, uvenulo cvjeće,
pjesma o Emini nikad umrijet neće!"  

Tako je nastala nova strofa i nova Himzina verzija pesme "Emina".

Lepi stihovi stare Sevde o pesniku i Emini... Međutim, to nikako nije moglo dati pravo Himzi i izdavačkoj kući Jugoton da Sevdu takođe navode kao autora stihova "Emina".

 
3488  TRAGOM SRPSKE PESME / Omoti — pesme srpskih autora pevaju drugi narodi / Himzo Polovina poslato: Februar 11, 2011, 03:27:01 pm
*




Himzo Polovina  — singl 19XX. | Jugoton SY-23240


01. Himzo Polovina — Emina (narodna — A. Šantić — K. Sevda — S. Berak)
02. Himzo Polovina — U Stambolu na Bosforu (narodna — ar. S. Berak)
3489  TRAGOM SRPSKE PESME / Omoti — pesme srpskih autora pevaju drugi narodi / Himzo Polovina poslato: Februar 11, 2011, 03:24:39 pm
*




Himzo Polovina — singl 19xx. | Jugoton SY-1043

01. Himzo Polovina — Stade se cvijeće rosom kitit (narodna iz Bosne)
02. Himzo Polovina — U lijepom starom gradu Višegradu (Dragiša Nedović)



Napomena: i na ovom singlu Himze Polovine pesma "Stade se cvijeće rosom kititi" navodi se kao narodna. Autor je Dragiša Nedović
3490  TRAGOM SRPSKE PESME / Omoti — pesme srpskih autora pevaju drugi narodi / Himzo Polovina poslato: Februar 11, 2011, 03:22:50 pm
*




Himzo Polovina — singl 19XX. | Jugoton EPY-3637

01. Himzo Polovina — Stade se cvijeće rosom kititi  
02. Himzo Polovina — U lijepom starom gradu Višegradu (D. Nedović)
03. Himzo Polovina — Telal viče (narodna)
04. Himzo Polovina — Prošetala Suljagina Fata (narodna)



Napomena: pesma "Stade se cvijeće rosom kititi" nije narodna. Autor je Dragiša Nedović
3491  TRAGOM SRPSKE PESME / Omoti — pesme srpskih autora pevaju drugi narodi / Himzo Polovina poslato: Februar 11, 2011, 03:19:47 pm
*





Himzo Polovina — singl 1980. | Jugoton SY 23664

01. Himzo Polovina — Mehmed paša tri cara sluzio (narodna — ar. I. Alajbegović — Šerbo)
02. Himzo Polovina — U lijepom, starom, gradu Višegradu (D. Nedović — ar. I. Alajbegovic — Šerbo)
3492  TRAGOM SRPSKE PESME / Omoti — pesme srpskih autora pevaju drugi narodi / Himzo Polovina poslato: Februar 11, 2011, 03:19:10 pm
*

S A D R Ž A J


01. 1980. — Mehmed paša tri cara služio
02. 19XX. — Stade se cvijeće rosom kititi
03. 19XX. — Stade se cvijeće rosom kititi  
04. 19XX. — Emina
05. 19XX. — Emina
06. 19XX. — Magla pala od pola Saraj'va
3493  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzičko stvaralaštvo i izvođaštvo / Muzika Roma poslato: Februar 09, 2011, 11:51:47 am
**

ROMSKA MUZIKA


ROMSKA MUZIKA U SRBIJI  

Sem srpske narodne instrumentalne i vokalne muzike u Srbiji je, pre i  posle odlaska Turaka sa ovih prostora, mogla je da se čuje turska i ciganska muzika toga vremena. Tursku muziku su, zabeležili su putopisci,  tada sviralii "vezirovi muzikanti", nad kojima je glavni  bio jedan mekterbaša. Takozvana"Vezirova muzika", kako su je nazivali, imala je: dve hegede-violine, jadan sahan, jedan veliki bubanj, jedne cimbule, jedne daire sa praporcima i jedan triangl "iliti prosto reći sadžak", u koji je jedna zrikava Ciganka s jednom gvozdenom šipkom udarala". Drugu vrstu muzike u to vreme su negovali Cigani. Ona je bila ciganska samo po tome što su je izvodili Cigani, inače nije imala ničega spcijalno ciganskoga. Cigani su svirali i pevali srpske i turske pesme i melodije, onako kako im se gde tražilo. Po selima oni su svirali i pevali srpsko komadje, a po varošima, gde je bilo više Turaka, tursko. Instrumenti su im bili: ćemaneta, klarineti, zurle, daire i bubnjevi. Knez Miloš i njegova familija imali su svoje Cigane svirače).  Svirači Kneza Miloša bili su 1829. godine Ciganin Mustafa i jedan njegov pratilac. Svirali su u violinu i klarinet. Sviranje im je bilo, kažu, nalik na udešavanje instrumenta pred sviranje. Oni su i pevali, i to "turske pesme od dva stiha, većinom ljubavne", ali im "je melodija bila spuštanje  i dizanje hromatične skale, i naličila je više na ratnu pesmu, no na izraz nežnih osećanja.". Oni su, sem običnog sviranja o ručkovima i veseljima, svojom svirkom još i pozdravljali Kneza Miloša o svečanostima, ispraćali ga na put i dočekivali s puta". Sem Cigana u Srbiji  su se i Ciganke bavile muzikom. One su obično samo pevale. Poznato je da su pevale i Knezu Milošu") Cigani su svirali i pevali i drugoj otmenoj gospodi onoga vremena. Tako su 1829. godine, za Pirhova bavljenja u Čačku, "Mustafina violina i njegove pesme začinjavale ručak" kod kneza Vase Popovića")To je sve muzičko nasledje što ga je slobodna Srbija dobila od turskih vremena. Postepeno se medjutim, počinje razvijati i drugojača muzika. Sem narodnoga pevanja, počinje se, malo po malo, javljati i umetničko. Njega su donosili doseljenici iz Austrije. Pirh kazuje kako se 1829. godine u Požarevcu sastajao u veče sa gospodom iz Kneževe okoline u zdanju gde je bila kancelarija i tu je "obično bivalo i muziciranja: sviralo se u gitaru i pevale srpske i nemačke pesme", zapisao je Oto Dubislav Pirh. Pored vokalne, javlja se i instrumentalna umetnička muzika. I ona dolazi iz Austrije. 7. novembra 1823. godine traži Knez Miloš da mu knezovi Suda Beogradskog "pošalju muzikante prešavši iz Zemuna u Kragujevac", i oni ga 3. decembra izveštavaju da su iz Nemačke (Austrije) prešla ona tri muzikanta koje je tražio"). No instrumentalna umetnička muzika ne ostaje samo na došljacima. Ona se počinje odomaćivati i medju čistim Srbijancima. I ako se u tadašnjoj primitivnoj sredini smatralo da je sviranje isključivo muško zanimanje, a od ženskinja da se njime mogu baviti samo Ciganke, ipak prvo umetničko sviranje u Srbiji započinje ženskinje, i to ženskinje iz prvih kuća. 1823. godine počela je da uči svirati u klavir Jelisaveta (Savka), mladja kži Kneza Miloša, kojoj je tada bilo deset godina. Učila je u Beogradu, u kući doktora Vita Rimite, docijeng tasta doktora Kuniberta, gde je bila poslata na vaspitanje"). Pirh kazuje u oktobru 1829 godine o Jelisaveti da je obrazovana, da ima nešto evropskog vaspitanja, ga govori talijanski, i da "svira u kalvir") Jamačno je za nju slao "muzikalije", leti 1829 godine, preko Vuka Karadžića, Josif Milovuk, knjižar iz Pešte").

Turci nikad nisu igrali, ali su zato njima, u veselim časovima, igrali Cigani i Ciganke. Ovo nasledje od Turaka za dugo se održalo i medju Srbima u oslobodjenoj Srbiji. Cigansko igranje je bilo ponekad vrlo lepo, puno pokreta i figura, u kojima su se naizmenično redjali ili harmonično dopunjivali istočnjački zanos i strast, tiha sentimentalnost i pritajeni sevdah. Još 1658. godine hvali jedan francuski putnik igranje Cigana i Ciganka u Beogradu uz pratnju ćemaneta. U vreme Kneza Miloša srpske varoši su imale mnogo ciganskih igrača i igračica. O Cigankama igračicama nije potrebno trošiti reči. One su i danas u našim južnim krajevima onakve kakve su bile njihove prababe u severnoj Srbiji. Jedan putnik iz doba Kneza Miloša ostavio nam je vrlo živopisnu i impresivnu sliku jednog mladog Ciganina igrača u Smederevu. Bilo mu je oko šesnaest godina. Bio je zatvoreno žućkaste boje, pravilnih lepih crta, sjajnih očiju, duge crne, razbarušene kose, vitka struka, u košulji punoj bora, zlatom vezenom prsluku, širokoj šarenoj haljini do članaka, bosih nogu i sa kastanjetima u rukama. Pre no što će početi igru, načini odmerenim koracima po sobi nekoliko krugova. "Nekoliko udaraca sa kastanjetima, nekoliko živih pokreta i stade na sred sobe. Muzika je pratila svaki pokret. Sad otpoče graciozna igra, koja u skoro predje u brže pokrete i okretanja, koji na posletku postadoše divlji, drhteći, konvulzivni. Muzika je izazivala na sve jača naprezanja. Padanje, branjenje, obamiranje, skakanje i besko vrtenje u krugu dolazili su jedno za drugim". To je bilo podražavanja haremskim igrama. "Užasna gipkost tela privlačila je poglede, kao god što ih je bezgranična bestidnost pokreta odbijala. Kad se očekivalo da padne od umoa, onda mu je svako novo savijanje davalo novu snagu. Na posletku pade iznuren u mojoj blizini i metnu natrag previjenu glavu na moje koleno sa sklopljenim očima i spuštenim rukama. Na mig moga suseda mentuh mu jedan novac u usta, i odmah igra otpoče iznova". Izgleda da su Cigani igrači igrali i u Kragjuvcu pred Knezom Milošem.

U novije vreme Romi na jugu Srbije počeli su da formiraju duvačke orkestre koje čine: klarinet, saksofon, razne vrste  truba, daire, bubnjevi, tupani, zurle i naravno tarabuka. Ti orkestri su vrlo popularni, kako po selima tako i u gradovima. Neki od ovih orkestara su angažovani na saborima

 
Igračice

"Ciganke igračice, ili  čengije, kako su ih u tursko doba nazivali, igrale su po kafanama i kućama. Posebno su bile popularne na prostorima Južne Srbije. Za vreme Turaka čočeci su bili na osobitom glasu. Igračice su bile  odevene u živopisna  laka odela, kakva  su nosile Turkinje, onako kako su u haremu odevene, kad ih niko sem svojte na vidi. Na nogama su imale bele čarape i plitke cipele, šarene ili bele cicane ili svilene šalvare, koje su nisko, čak ispod trbuha, opasivale. Na plećima im je bila tanka košulja i kratko, duboko spreda izrezano jeleče, tako da im se grudi, trbuh i ruke kroz tanku košulju prozirale. Sa spuštenom kosom niz leđa, samo lakom maramom pokrivenom — jedna ili dve Ciganke igrale, pregibajući se s najvećom elegancijom i lakoćom i udarajući jednu o drugu na prste nataknute čampare. To su "čengije" ili "čočeci". Dok one igraju, sviraju po jedan ili dva Roma u violinu, a po jedna Romkinja udara u daire. S vremena na vreme zapevaju  kakvu tursku ili u istočnjačkom duhu srpsku pesmu. Lepota nekih čočeka, njihovo vešto igranje, vešto pregibanje, lakoća u pokretima pojedinih delova tela, praćena istočnjačkom melodijom i pesmom, često čini neobično lep utisak, koji se dugo pamti".

 
Igrači

Iz vremena Kneza Miloša ostalo nam je nekoliko putopisnih beležaka koje svedoče  o tome da su srpske varoši tog vremena, imale mnogo ciganskih igračica, ali ni igrači nisu bili retkost. "Bilo mu je oko 16 godina, pravilnih lepih crta, od najzatvorenije žućkaste boje njegovog plemena; sjajnih očiju, duge, razbarušene kose; vitka struka, u jednoj košulji punoj bora, prsluka zlatom vezenim, širokoj šarenoj katunskoj haljini koja je visila do članaka, a preko toga fina marama; bosih nogu; u rukama kastanjete. Ono Ciganče uđe odmerenim koracima i obiđe nekoliko puta unaokolo. Nekoliko udaraca kastenjetama, nekoliko živih pokreta i stade nasred sobe. Muzika je pratila svaki pokret. Sad otpoče graciozna igra, koja uskoro pređe u brže pokrete i okretanja; pokreti i okretanja postadoše naposletku divlji, drhteći, konvulzivni. Muzika je izazivala  sve veća naprezanja. Padanje, branjenje, obamiranje, skakanje i besno vrtenje u krugu dolazili su jedno za drugim. To je bio jedan dečak, Ciganin, koji je podražavao haremske igre. Užasna gipkost tela privlačila je poglede, kao god što ih bezgranična bestidnost pokreta odbijala. Kad se očekivalo da padne od umora, onda mu je svako savijanje ponovo davalo novu snagu. Naposletku, pade iznuren u mojoj blizini i metnu natrag prvijenu glavu na moje koleno, sa skolpljenim očima i otpuštenim rukama. Na mig moga suseda metnuh mu jedan novac u usta i on odmah otpoče igra iznova. Tako je uzeo bakšiš od sviju prisutnih redom i naposletku ta divlja scena prestade. Jadno dete beše se spremilo da igru otpočne ponovo; na sreću, gosi su bili zadovoljni". Cigani igrači igrali su i u Kragujevcu pred Knezom Milošem koji je veoma voleo romske muzikante.


Sviračice

Među romkinjama je u ranijim vremenima bilo, osim pevačica i igračica, i onih koje su veoma lepo svirale različite instrumente. Putopisac Gijom Postel, koji je prošao ovim krajevima  posle njihovog oslobođenja od Turaka, zapazio je neke romkinje koje sviraju na harfi. Na ovoj harfi svijaru neke devojke koje nazivaju Cigankama i koje se unajmljuju na dan, onako kako se kod nas može uzeti družina putujućih svirača. Dok jedna svira na harfi, druga udara u jedan mali doboš na kome je samo s jedne strane razapeta koža i ima sa strane niz zvučnih malih tasova. Uz njih jedna devojčica lupa kost o kost ili komadima trvdog drveta jedan o drugi, a dve-tri devojčice izvode najraskalašnije vragolije koje je moguće zamisliti dok nešto ne motaju. I za sve to vreme sve ujedno pevaju podešavajući svoju pesmu zvucima harfe. Zatim, da bi promenile program, jedna od njih, koja je najveća i najlepša, ustane i počne da igra po njihovom načinu: ona baci svoju zlatnu kapu i uzme turban, kapu koju nose muškarci, a zatim, ništa ne govoreći, da sebi izraz tako silne zaljubljenosti da to, kad se ispriča ljudima koji nisu videli, izaziva kod njih više želje nego uživanje. Ona prvo svima nudi po jednu igru i obraća se živim i prodornim pogledima glavnoj ličnosti svetkovine. Ali, uzalud je molila, i sad se pretvara da je pretrpela neuspeh, pa, u očajanju, od kakve lepe marame upred konopac da se ubije sve dok se milosrđe ne smiluje i sitan novac ne ublaži njen jad. Za to vreme njena drugarica svira u harfu koju je stavila među noge, odmerava njene pokrete svojom muzikom, udara kolenima o ćilim i čini druge slične stvari".
Muzej romske kulture
3494  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzičko stvaralaštvo i izvođaštvo / Muzika Roma poslato: Februar 09, 2011, 11:51:05 am
*
Interesantan članak o Romima i njihovoj muzici koji je sa mađarskog prevela Marija Šimoković


POREKLO

Evropski su Romi u protekla dva stoleća proveli mnogo vremena na Balkanskom poluostrvu. Ovo je utisnulo neizbrisiv pečat na razvoj romskog jezika, koji je ovde bitno obogaćen grčkom leksikom. Pretpostavlja se da je i sama reč Rom (Ciganin) svoje značenje dobila u Grčkoj, gde je lokalno grčko stanovništvo, koje je još u to vreme živelo u Vizantijskom carstvu, sebe nazivalo: Romi. (Romalen znaci i ljudi, te se stoga pise velikim slovom).


MUZIKA

Muzičari, tačnije takozvani gradski Romi, bili su, uredbom Marije Terezije prisiljeni da nasele gradsko jezgro i to od sredine XVIII veka. Tada su osnovani i prvi romski orkestri. Do kraja XIX veka to je postala zapravo romska elita.

Orkestri su se sastojali od dve violine, po jednog čembala, jednog kontrabasa, ponekad klarineta ili violončela. Repertoar im se sastojao uglavnom od umetničke narodne muzike XIX veka. Kada u ciganskoj porodici neko postane muzičar on time određuje sudbinu čitavih narednih generacija, jer je profesija bila nasledna.

Porodice Roma — muzičara stanovale su takoreći sve "na gomili", na istom mestu. Romske ulice bile su: Ulica Stipe Grgića, Braće Majera i ona zvana Ciganska — ulica Svetozara Miletića. Ovde su oni živeli urednim građanskim životom. Centar ovog dela grada nastanjenog Romima bila je prodavnica na uglu ulica Stipe Grgića i Braće Majera: dućan. Svi su tim imenom zvali — bakalnicu kod Lelerovih (Leller). Jednostavno tako — dućan. Tu su se muzičari nalazili / rastajali pre i posle svirke, razgovarali.

Bilo je u to vreme mnogo prilika kada su gospoda jela i pila, i uz zvuke ciganske muzike veselila. Bilo je tada mnogo prilika da se izrazi seta, tuga, bol. Proslave imendana zvali su opštenarodnim veseljem, davale su se i serenade, odnosno noćna muzika, bilo je muzike i na dočecima i ispraćajima na željezničkoj stanici, piknicima, karnevalima, balovima koji su trajali i po nekoliko dana i gde je prisustvo Roma bilo obavezno. Jezik nije oskudevao u imenovanju tih zabava — muri hacacare, perjani bal, prijem, banket, žur.

Muzika u podne i bezbroj mogućnosti za druženje. Nažalost — danas je već sve to izišlo iz mode. Zlatno doba ciganske muzike bilo je na prekretnici vekova i između dva rata. Ondašnji orkestri bili su priznati i poznati i ovde i u inostranstvu. Posebno bi onda svirali maestralno kada to nisu činili za novac — u tim prilikama svako je svirao za sebe, kupajući svoje umeće u kapima umetnosti.

Muzika i pesma oduvek su za Rome bili obred, praznik, rekli bismo zanos.

Rome — muzičare nikada nije naročito trebalo podsticati na piće. A tek kada je pre toga imao prilike da dobro jede. I mada se to ne bi moglo nazvati sistematskim procesom, ali često bi se i ponapijali. U tim situacijama njihove bi žene imale običaj da kažu: "Muževe nam je donela sudbina dan kasnije". A to se događalo po sistemu "Nakon prolumpovane noći svugde — samo ne kući". Upućivali bi se na željezničku stanicu, u tamošnji birc, ili pak u "Prepreku" gde je Janoš Medreš (Medres Janos) svirao do rane zore. Tu bi oni diskutovali, suzili, sećali se starih dana. Usput bi "raspakovali instrumente" svirajući u "dvobojima". Pokazujući pritom jedno drugom zahvate, jer Rom nije samo da zabavi nego zna i voli i sam da se zabavi, govorili bi. Samo što bi to činili drugačije nego što je to bio običaj kod drugih smrtnika. Oni su sasvim dobro razumevali smisao svoje zabave.

Inače, bio je uvrežen romski običaj da primaš (roda) dobije dva dela ukupne zarade — jer je on kod stola izvukao novac iz džepa mušterije svojom violinom (lovu). Zapravo, kada bi se neko od njih razboleo, već koliko sledećeg dana dobijao bi svoj deo zarade. A kada bi svirali u svadbama, u bezbroj slučajeva, violinu bi nosili pod miškom, a na drugoj ruci nosili bi futrolu punu pečenja.

Svirali su u kasinama, zagušljivim, malim intimnim lovačkim domovima, u intimnim društvima, u kojima bi u čaroliji muzike svaka reč i svaki pogled odavali ponešto, ali njima nije bilo potrebno reći: tajne se ne smeju odavati. Znali su to bolje od svih. Pravi Rom je savršeno poznavao svoje goste. Govorilo se da lekar leči telo a Rom dušu.

Kao kućni zabavljač romski muzičar je uživao gospodarevo poverenje, i u izvesnoj meri učestvovao u njegovom životu, bio poznavalac njegove intime. Mađar je najviše voleo da se zabavlja pored ciganskog orkestra, njemu je davao svoj poslednji groš, posebno ako bi mu svirao po volji. Takve su ljude Romi zvali "Lačoima" = dobrim gostima. Ukoliko su bili razuzdani — dobro bi namučili muzičare. Terali bi ih da sviraju stojeći na jednoj nozi, ponekad bi tražili da se ceo orkestar popne na sto, ili pak na drvo duda. Dešavalo bi se da ih uteraju ispod stola i da ih teraju da odande "daju gas" od sebe sve dok im gost ne bi naredio da prestanu da sviraju. U to je vreme gospodi mnogo toga bilo dopušteno, i neretko su zbijali šale sa Romima. Među njima je bila i ona sa nalepljenom novčanicom na čelo ili novčanicom podvučenom pod strune gudala. Ili kada bi deo prepolovljene novčanice nalepio primašu na čelo, a drugi deo zadržao kod sebe sve dok nisu pogodili koja mu je najdraža pesma.

U međuvremenu je prefiks "gospodski" bledeo sve više, sve dok do naših dana nije postao nešto čega se treba stideti. Naravno, nije bilo do Roma da ukinu nekadašnje prednosti vremena, kafane, krčme, gostionice, pri čemu su i sami izgubili zaposlenje. Danas ih već ne trpe ni u kafanama, a oni su u stanju tihe rezignacije, s gorčinom povređenih, zatiranja njihovog traga po svaku cenu, njihove su violine zaćutale, dok se lagano zaboravljaju čak izumiru lepe pesme, izuzev onih koje su fiksirane u notnim sveskama.

U nekadašnjoj Ciganskoj ulici ne stanuju više oni po građanskom životu poznati Romi, a oni koji tu žive više ne žive kao što se živelo ranije.

Ciganski su orkestri proputovali svet, ali se većina njenih članova vratila u mesta rođenja, jer tu čovek poznaje čoveka, i o svakom se zna "ko koliko para vredi".

Mnogi su, slušajući pesmu zatreperili na njene zvuke, a srce je grejala i sama pomisao na nju. Drugima je pesma bila pomalo nagorka, neka vrsta muzičkog ničega.

Poreklo ovih pesama — vremenski se smešta u prostor prekretnice vekova u vreme kada su bile popularne pesme Renija Egrešija, Petefijevi stihovi. Svakako bi zasluživalo posebnu studiju tema — uticaj ciganskih pesama na ovdašnji živalj. Da postoje i deluju to je neporecivo. Doživljaj je to, a i sećanje koje nas prati dugi niz godina. Mogli bismo naravno da diskutujemo i o tome da li su te pesme imale neku umetničku vrednost ili ne. Ali o činjenici da je to osećanje jedne atmosfere u kojoj smo bliski, nema nikakvog spora. Te pesme su prožete sa toliko života, toliko prigušenog bola, radosti, toliko gorčine koja se pretvorila u prolaznost, toliko slobode, toliko raspusnih noći koje nisu dočekale svitanje. Uzalud smo svesni da je muzika ponekad loša, a tekst još lošiji, i jedno i drugo drže se u milosti tradicije.

Kostolanji piše da imamo otprilike 10.000 pesama ove vrste, od kojih stotinak na neki način znamo, zajedno sa melodijom i tekstom. Ima ih koje su stare i po 200 godina, i takvih koje su nastale pre pedeset — šezdeset godina. Ne znam jesu li u "mađarskom ključu", da li su narodne pesme ili umetničke, ili umetničke narodne pesme. O tome neka odluče upućeni muzički autoriteti.

U krugu stanovnika gradova mađarska ciganska muzika preuzela je skoro sasvim popularnost koju je imala mađarska narodna muzika. (Hej delare, delare; Skuvah tebi pasulj suvi; Žika Janoš, sokeres taj vakeres i t.d.)

Dugo se održavala zabluda o tome kako su mađarska nacionalna i narodna muzika isto što je i ciganska muzika.

Ove zablude raspršili su Kodalj i Bartok, nakon dugogodišnjih istraživanja. Godine 1905. Bartok će na ovu zabludu definitivno staviti tačku: "Ono što vi nazivate ciganskom muzikom, to nije ciganska muzika. Nije ciganska već mađarska muzika; jedna nova vrsta narodne umetničke muzike..."

Zanimljivo je da su mađarski džezeri u najvećem broju regrutovani iz redova Roma. Talenti su to mereni i međunarodnim aršinima. Pored njihovog urođenog talenta važno je da su odlični poznavaoci stilova i specifičnog ciganskog "ukusa".

Veliki je broj ovih muzičara koji sviraju klasičnu muziku, i koji su svojim izuzetnim talentom izborila sebi visoko mesto. Veliki uzor je i večiti primer španski ciganski čelista i dirigent Pablo Casals.

Treba li da pomenemo najpoznatije ciganske primaše, kao prvog pomenućemo prvu — naime prvi poznati ciganski primaš bila je žena, zvala se Pani Cinka (Czinka Panna).
3495  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzičko stvaralaštvo i izvođaštvo / Muzika Roma poslato: Februar 09, 2011, 11:50:33 am
*

SKLONOST ROMA ZA MUZIČKU I LIKOVNU UMETNOST

Muzička kultura je kao i zanatstvo talenat ovoga naroda od najstarijih vremena, što ih može karakterisati da pripadaju narodu sa smislom i osjećanjem za muziku. Sviranje je osobiti dar kod Roma i to ne treba smatrati zanatom. To je opšti dar koga svi oni posjeduju pa ma kakvim se drugim zanatima bavili i sami oni kojem etnikomu pripadaju. Gdje žive Romi tu ima muzike, pjesama i igre.

Kao tradicionalni instrumenti kod Roma se javljaju razni oblici zurla, daira, bubnjeva, defofa, tarabuke, udračkih, duvačkih i gudačkih instrumenata.

Često se ispred mjesta gdje žive Romi čuju pjesme uz pratnju nekih od ovih instrumenata. U pjesmama se najčešće opjevaju ljubav, ljepota, strah od smrti i drugo.

Romi su na teritoriji Crne Gore koju je kontrolisala Turska tokom 4 vijeka duge okupacije bili jedina zabava po gradovima i banketima bogatih.

Ta kultura je bila strana za domicilno stanovništvo koje je ostalo tradicionalno vezano za svoj nacionalni istrument — gusle i jedinstven način igranja i pjevanja.

Eksperti ističu da je romska muzika uticala na bliskoistočnu muzičku tradiciju, flamenco i jazz, a mnogi od poznatih kompozitora takodje su se napajali na tradiciji romske muzike: List, Bizet, Verdi, Rahmanjinov.

Veliki je značaj savremne romske muzike u svijetu, a posebno na Balkanu. Poznato je Bregovićevo korišćenje romskih motiva a i izuzetne interpretacije Šabana Bajramovića, Esme Redžepove ili Ljiljane Petrović. Na svjetskoj sceni već dugo su popularni Gipsy Kingsi.

Kod Roma je naglašena urodjena intelektualna virtuoznost i ona se ogleda kroz njihovu psihičku moć uočavanja drugih ljudi i veliku moć opažanja. Romi više osjećaju nego što misle. Romi nijesu sekundarna socijalna kategorija već pokretačka snaga koja je samo usled predrasuda drugih naroda surovo odbačena. Posjeduju smisao za kreativnost i smisao i osjećaj za lijepo.

Poznati režiser Emir Kusturica je izjavio kako su Romi narod koji ima tako jaku imaginaciju da se od nje vrlo često može i živjeti. A upravo ta vitalnost, prihvatanje života onakvog kakav jeste, življenje od danas do sjutra, hedonizam i veselje drugi su pol klasičnih pogleda na Rome. Otud i neprestana igra privlačnosti i odbojnosti koju prema Romima ljudi osjećaju u životu i umjetnosti.


Autor teksta nepoznat
3496  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzičko stvaralaštvo i izvođaštvo / Muzika Roma poslato: Februar 09, 2011, 11:49:39 am
*

MUZIKA ROMA

Romi, poznati i kao Cigani, su narod poreklom iz Indije, koju su napustili oko 10. veka, a danas žive širom sveta, uglavnom u Evropi.

Tradicija Roma je da se muzika neguje, da se veština sviranja instrumenata prenosi s kolena na koleno i da je ova veština postala jedna od najvažnijih prepoznatljivih znakova romskog etnikona.

Muzika kod Roma je raznovrsna i veoma komplikovana, kako po svom poreklu, tako i po svojim funkcijama u društvu balkanskih naroda uopšte, a posebno u romskim etničkim skupinama. Najstariji pomen o muzici kod Roma u jugoslovenskim zemljama potiče iz druge polovine XV veka. Prema jednoj legendi muzika kod Roma postala je ovako:

"Jednom stvori Bog na leđima Svetog Petra ćemane. Ne znajući da ima ćemane na leđima,Sveti Petar uđe u jednu kafanu u kojoj je bilo mnogo veselih ljudi, koji kada videše Svetog Petra sa ćemanetom na leđima povikaše:
Sviraj, sviraj!

Od njihove galame i vike Sveti Petar se uplaši i poče da beži. Na vratima mu pade ćemane s leđa, on ga uze i otide pravo Bogu, pa ga upita:
 
Šta je ovo, Bože?

Pa to sam ti stavio ćemane, da sviraš ljudima kada su veseli, da se zabave, da se ne bi potukli – odgovori mu Bog.
Pa kada je tako, onda neka bude više svirača — reče Sveti Petar.

Pa ko će da svira? — upita Bog.

Neka budu Romi svirači — odgovori Sveti Petar. — Neka zabavljaju ljude da se u piću i veselju ne pokrve.
Neka bude tako — odgovori Bog.

Pa tako i ostade."

Muzika kod Roma u Srbiji javlja se pre svega kao zanatski proizvod. Stoga su svoju muziku podešavali prema potrebama i ukusu okoline, što dokazuje činjenica da Romi sviraju melodije, pre svega one zemlje u kojoj žive. U Srbiji postoje četiri muzičke grupe:

01. Istočnjačka (iz Turske)
02. Srednjeevropska (iz Mađarske)
03. Starobalkanska (iz Rumunije, Grčke i Albanije)
04. Ciganska (izvorna).


Autor teksta nepoznat
3497  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Ansambl "Tamburica 5" poslato: Februar 09, 2011, 02:02:23 am
**

Ansambl "Tamburica 5" — Pesme su pevali stare...


OJ, ANGELINO

Oj Angelino, ti mlada Grkinjo,
aj, kad te tražim što te kući nema.

"Sedi, gidi Saro što te kući nema?"
"A bre gidi Stojane, što mi ne dođeš?"

Aj, sve se plašiš udati se nećeš,
aj, udaćeš se i pokajat ćeš se.

Aj, nisi dunja da te ja mirišem
aj, već devojka da ti ljubim lice.



ČUJEŠ, SEKO

Čuješ, čuješ, čuješ seko, obuci se lepo.
'Oću, oću, oću brale, kupi mi sandale.

Da id, da id, da idemo, da se slikujemo.
I na, i na, i na slike da se rukujemo.

Znaš li , znaš li, znaš li mala, šta si obećala?
Obe..., obe... obećala al' mi nisi dala,
obećala srce iz nedara.



BAČKI RUČAK

Bački ručak običan, ima red svoj logičan.
Dobra čorba kisela, žuta, mrka i bela.
Pa zakuska šarena, šunka, jaja barena.
Zatim riba pečena, sa limunom sečena.
Onda čorba kupusa s mesom dobra ukusa,
zatim koha činija, činija,
od svega najfinija, finija.

Pa pečenje punjeno, potpečeno, rumeno,
zatim ćurka nogata, i salata bogata,
gibanica makova, vina puna akova,
i sirevi, i voće, i kolača ko hoće.

Zatim kao što je red, što je red,
kafica i sladoled, sladoled,
orasi u šećeru, šećeru,
onda čekaš večeru, večeru.

S one strane Dunava gazda prati svatove;
velike, bogate, sve na travi zelenoj.



YouTube: Ansambl "Tamburica 5" — Bački ručak
3498  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Orkestar "Stari zvuci" [Šabac] poslato: Februar 09, 2011, 01:21:37 am
**

ORKESTAR "STARI ZVUCI"


KAD JE DEDA LUMPOVAO
muzika: Milutin Popović Zahar
tekst: Dragiša Penjin


Kad je deda lumpovao
u šabačko staro doba,
paljeni su polileni
u svih devet carskih soba.

Poljupce je čak iz Luvra
slala Šapcu Mona Liza,
noćni život na Balkanu
bio je k'o sred Pariza.

Kad je deda lumpovao
na tri šora i dva smera,
vozili su štap i šešir
dva posebna fijakera.

Služile ga kelnerice,
nasmejane, ljupke, veste
ali deda i ne haje,
pa odjuri sve do Pešte.

Treća zora kad osvanu
i dogore nova sveća,
pre njega su kući stigle
za baku tri korpe cveća.



U ILIJE1
Narodna

U Ilije Čakširlije,
za pojasom satić bije.
U Ilije zlatne kuke
pregazio pašaluke.
U Ilije zlatne rese
kud god ide za njim trese.
Evo Ike blago nama
blago nama blago nama
u svilenim jao, jao
u svilenim čaksirama Aman!

Kad povede kolo Ika
devojaka nasta cika.
nasta cika nasta vriska
Koliki je u njeg turak
stalo bi mu tri somuna.
Okom tresne, turom tresne
a tur mu je jao, jao,
do crne mu zemlje pao, Aman!




Orkestar "Stari zvuci" (fotografija D. Petrović)

YouTube: Stari zvuci — Kad je deda lumpovao
YouTube: Stari zvuci — U Ilije

1 Filip Tomić i Tomislav Jerotić: "Stari zvuci" 25 godina • Regionalno udruženje muzičkih pedagoga "Korona" • Šabac, 2003.
Pesma "Kad je deda lumpovao" snimljena je početkom 80-tih u duhu starogradskih pesama. Više puta se pojavila na različitim cd-a starogradske muzike bez imena izvođača i autora muzike i teksta.
3499  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Orkestar "Stari zvuci" [Šabac] poslato: Februar 09, 2011, 01:21:20 am
**

ANSAMBL "STARI ZVUCI" — DISKOGRAFIJA



ALBUMI


1984. STARI ZVUCI | RTB 5113598
01. Nema točka bez čivije (Lj. Kešelj — Ž. Gajić — B. Dimitrijević) Vokalni ar. S. Apelić
02. Da ja imam srca dva (D. Živković — D. Aleksandrić — R. Radovanović) Vokalni ar. J. Živanović
03. Ostaću uvek bekrija (R. Graić — V. Krastavčević — R. Graić) Vokalni ar. S. Apelić
04. Kad se uđe u kafanu (R. Graić — D. Aleksandrić — I. Glišić) Vokalni ar. J. Živanović
05. Amanet Cicvarića (Ž. Jevtić Mrav — D. Aleksandrić — Ž. Jevtić Mrav) Vokalni ar. S. Apelić
06. Ja u Šabac noćas idem (R. Vučković — D. Aleksandrić — R. Vučković) Vokalni ar. S. Apelić Šaban Šaulić
07. Ćuti deda, čuće baba (D. Živković — D. Aleksandrić — S. Gajić) Vokalni ar. S. Apellć
08. Ne tuguj, Dorćole moj (R. Vučković — D. Aleksandrić — R. Vučković) Vokalni ar. J. Živanović
09. Staro bure novo dno (R. Graić — Ž. Gajić — B. Majdanac) Vokalni ar. J. Živanović
10. Ženu treba poslušati (D. Živković — D. Aleksandrić — Đ. Boljanović) Vokalni ar. S. Apelić
11. Stiže neko drugo vreme (R. Graić — D. Aleksandrić — R. Graić) Vokalni ar. S. Apelić
Orkestar Dragana Aleksandića | Gost Šaban Šaulić
3500  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Orkestar "Stari zvuci" [Šabac] poslato: Februar 09, 2011, 01:20:54 am
**

STARI ZVUCI


Negde 1977. godine, posle jednog stručnog prosvetnog sastanka, četvorica nastavnika muzičkog vaspitanja osnovnih škola u Šapcu ili okolnim selima (Milorad-Mića Pantelić, Slobodan-Boba Apelić, Miodrag-Miško Lukić i Slobodan-Boban Stolić), zapodenuše razgovor o zabavno-muzičkom životu i prilikama u Šapcu. Kako je ocena bila nezadovoljavajuća, pade dogovor da se povremeno druže, zasviraju i zapevaju.

Nešto kasnije, u novembru iste godine, u atarima sela Bela Reka i Culjković, sniman je film Žestoke godine, u jugoslovensko-sovjetskoj koprodukciji. Za neke scene, reditelju je bio potreban jedan broj ljudi vičnih muzici, pa tako pozvaše i pomenute nastavnike. U pauzama snimanja, prekraćujući vreme, oni su svirali i pevali. Kasnije se ispostavilo da je to bilo presudno za osnivanje novog orkestra. Konačno se dogovoriše da osnuju orkestar koji će negovati izvorni narodni melos, prvenstveno starogradske pesme, pa se tako pitanje naziva orkestra nije posebno postavljalo, nego je bilo logična posledica repertoarske orijentacije.

Ipak, za kompletan i kvalitetan zvuk, nedostajali su harmonika i bas gitara. U svoje okrilje zato prvo pozvaše Ibru Ahmetovića, školovanog i već afirmisanog harmonikaša, a nešto kasnije, početkom 1978. godine, i Boru Puretića, studenta iz Šapca, koji je svirao bas gitaru.

Prvi nastup Stari zvuci su imali ubrzo, u novembru 1977. godine, u tada popularnom Zavičajnom klubu šabačkih studenata, u podrumu Doma omladine. Za ovu priliku, Orkestar je pojačao vokalni solista Mikica Antonić, koji je takođe bio na početku karijere, inače član Starih zvuka 1980/81. godine. Prema sećanjima muzičara, prva izvedena pesma bila je Miljeni, Miljeno, cveće šareno.

Od samog početka, Orkestar se opredelio za grupno pevanje i repertoarsku orijentaciju. Docnije su prihvatili da, pored izvornih, u svoj repertoar uvrste i kvalitetne novokomponovane pesme, podjednako vodeći računa i o tekstu, i o muzici. Kao tekst za pojedine numere, kompozitori su često koristili pesme naših pesnika, posebno zavičajnih (Dragiša Penjin, Ivan Glišić, Živojin Jevtić, Tomislav Jerotić, Mikica Antonić i drugi). Zajednička potka svih novih pesama je da su morale biti komponovane u duhu starogradskih.

U Orkestru je vladao duh drugarstva i međusobnog uvažavanja. Već na samom početku, lako su se dogovorili da osnove uspešnog rada budu rad, red i disciplina. Tačno se znalo šta ko radi. Kako sami kažu, na probe su dolazili neizostavno i u tačno dogovoreno vreme. Svaki član je dobijao pripremljene partiture za svoje deonice i bio je dužan da ih uvežba kao domaći zadatak, a na probama se to uklapalo, doterivalo i brusilo. Osnovni cilj je bio da se skrati vreme provedeno na probama, odnosno, da se ono racionalno i efikasno koristi, sa željom da se repertoar proširi i obogati.

Godinama su Stari zvuci funkcionisali kao jedna od sekcija KUD Abrašević, što je donosilo određene pogodnosti (osiguran prostor za probe i smeštaj instrumenata i pojačala), ali je znalo biti i limitirajući faktor.

S godinama, u Orkestru je dolazilo do personalnih promena. Tako je, 1980. godine, iz Orkestra otišao harmonikaš Ibro Ahmetović, a na njegovo mesto je došao Žikica Gajić, nastavnik Muzičke škole u Šapcu. Zatim, Orkestar napušta Bora Puretić, a na njegovo mesto dolazi Jaša Živanović, sekretar KUD Abrašević. U septembru 1981, iz Orkestra odlazi jedan od njegovih osnivača Mića Pantelić, a priključuje se klarinetista Živojin Jevtić, poznatiji po nadimku Bata Mrav. Bilo je pokušaja i sa vokalnim solistom, pa je bila angažovana Snežana Jevtić, koja je u Starim zvucima bila 1981/82. godine. Končno, nakon bolesti i nenadane smrti Žikice Gajića, u Orkestar su, 1989. godine, ušli Kosta Pavlović, nastavnik iz Šapca, daleko poznatiji kao Koka Mečak, i vokalni solista Vladimir Jovanović Vlada Pinca.

Autor: Branko Šašić

Branko Šašić | Znameniti Šapčani i Podrinci II | Izdavač: Čivija print Šabac | Štampa: "Čivija print" — Šabac | Šabac, 2012.
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »