Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
3451  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzikolozi • Zapisivači i proučavaoci narodnih igara i pesama — biografija i prilozi / Vladimir R. Đorđević (1869—1938) poslato: Februar 13, 2011, 02:45:33 pm
**
nasavak

K o m p o z i t o r s k i  r a d. — Paralelno sa melografskim i organološkim, u tesnoj vezi sa muzičko-pedagošknm radom, kao što će se docnije videti, razvijao se i Đorđevićev kompozitorski rad. On je narodne melodije harmonizovao jednostavno i u lakoj obradi, dvoglasno, višeglasio, za decu, za odrasle muške i mešovite horove, za školsku i društvenu upotrebu. U Srbiji njegovog vremena nije bilo mnogo muzički obrazovanih ljudi. Đorđević je stvarao za široke narodne slojeve u narodnom duhu i njegove su kompozicije nalazile odjeka.

Možda najpoletnija i veoma omiljena njegova kompozicija bila je Uzdanica, marš koji je on posvetno svojim đacima jagodinske Učiteljske škole. Uzdanica se izvodila ne samo u školskom orkestru, nego i u raznim kapelama u Srbiji, naročito u Beogradu i u inostranstvu. Ima i kompozicija za violinu, klavir, flautu, orkestar. (V. Spisak...)

Od solo kompozicija za pevanje uz pratnju klavira ističu se raspevana pesma More, Ano, dilber Ano, koju i Miloje Milojević izdvaja, nežna i setna Bila jednom ruža jedna, Što slavuj peva, za visoki sopran; od horskih kompozicija za odrasle Ašikovanje, Zasvira frula i dr.

Đorđević je naginjao humoru u muzici, što pokazuju njegovi dueti Svađa komšinica, u sinkopama, i dr., isto tako njegovi klasični horovi za omladinu i decu, naročito Veće vrana, Hvalisavi majmun, Magarac i frula, koji spadaju u najomiljenije i najviše izvođene njegove kompozicije, bez kojih se nijedna školska priredba nije mogla zamisliti. Taj njegov umetnički i pedagoški domet čini da je nazvan Zmajem dečjih i omladinskih horskih pesama. Ostale su u najlepšem sećanju tačke s Đorđevićevim pomenutim kompozicijama koje su umetnički spremale: u Ženskoj učiteljskoj školi u Beogradu pok. Merima Dragutinović, u Drugoj ženskoj gimnaziji Ljubica Kratohvil-Milovanović, i drugi profesori muzike. Neki od Đorđevićevih horova za decu i omladinu prevedeni su i na Brajovu azbuku i sa velikim uspehom izvođeni u Domu za slepe u Zemunu.

U Muzičkoj školi "Vladimir R. Đorđević" u Jagićevoj ulici u Beogradu, ppof. Ljnljana Preger veoma uspelo sprema njegove kompozicije. Ona je i govorila i pisala o Vladimiru Đorđeviću.12)

I danas se na radiju i koncertima mogu čuti Đorđevićeve kompozicije, od kojih su najviše izvođene: U kolu, Ašikovanje, Dođi dođi, Poskočica, Proletnja pesma, Pošla Rumena, Skerco, Skerco za dve flaute, Uzdanica, Vetrenjača, Veće vrana, U proleće, Sunce se rađa, Pod jelom, Mi smo deca vesela, Divna je zora, Evo nas opet, Na livadi, Na ljuljašci, Petao, Goro, goro, Hajd' u šumu, Bila jednom ruža jedna, Magarac i frula, Pastirska pesma, Tamna noći.

Na radiju su izvođene i pojediie arije iz njegovog komada s pevanjem Nevesta mora biti jevtina ili Alilova ljubav. Isidor Bajić kaže za ovo delo da je kompozitoru "na više mesta sretno pošlo za rukom da unese i srpske narodne motive". Dalje nalazi da instrumentacija sa harfom ima dosta lepih opkestarskih efekata, prirodnosti i lakoće, bez afektacije i silom traženih neobičnosti" 13) d belgijski veliki muzički kritičar Ernest Kloson piše da je Đorđević tu dao "delce puno draži, boje i originalnosti, gde su slovenski i orijentalni elementi parafrazovani sa koliko veštine toliko i žara".14)

Đorđevićeve su kompozicije izvođene i u inostranstvu, naročito u Beču i Brislu, zatim i Parizu, Bordou, Kanu, Bolijeu, Nici i drugim mestima Francuske. Tako isto, one su bile i na programu priredbama Srpskog pevačkog društva "Vladimir R. Đorđević" u Kanadi (Hamilton Ont.) od 1931. I u drugim sopskim pevačkim društvima i folklornim grupama u Americi, Evropi i Australiji, kao i na inostranim radio-stanicama, njegove se kompozicije i harmonizacije narodnih melodija pevaju i sviraju.

__________________

12) Pro musica, 1967, 26, str. 6 i 36.
13) Isidor Bajić, Muzički radovi Vlad. R. Đorđevića, Letopis Matice Srpske   LXXXIV/1908. knj. 249, sv. III, str. 107—110
14) Ernest Closson, Chanson populaitres serbes, (Extrait du Flambeau, revue belge des questions politiques et litteraires, 3e annee, no 11, novembre 1920) str. 5.


Ljubica S. Janković, 1. IX 1969. Beograd  


Vladimir R. Đorđević
Ogled srpske muzičke
bibliografije do 1914.

Beograd, 1969.


[postavljeno 25.12.2008]
3452  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzikolozi • Zapisivači i proučavaoci narodnih igara i pesama — biografija i prilozi / Vladimir R. Đorđević (1869—1938) poslato: Februar 13, 2011, 02:45:15 pm
**
nastavak

O r g a n o l o š k i  r a d. — Pored ranije izloženog, Vladimir R. Đorđević je skupljao i proučavao i narodne muzičke instrumente.

Živo je želeo da se ostvari njegova ideja o jednom centralnom muzičkom muzeju naše zemlje pri Muzičkom društvu "Stanković". U tu svrhu poklonio je "Stankoviću" svoju zbirku narodnih muzičkih instrumenata za odrasle i za decu koju je prikupio u našoj zemlji iz svojih sredstava. 3. jula 1925. godine, uz spisak poklonjenih predmeta, pismom je obavestio društvenu upravu o svome poklonu instrumenata za odrasle:

1. Gajde
2. Dve zurle (veća i manja)
3. Dva dudka (veći i manji)
4. Dva kavala
5. Dve šupeljke (od roga i drveta)
6. Dvojnice
7. Darbuka
8. Dva tumbeleka

Instrumenti pod 1, 2, 3, 4, 5 i 6 rađeni su u Skoplju u Gajdardžinici (radnja za izradu narodnih muzičkih instrumenata) Veljka Janjevića i sina mu Panče. Instrumenti pod brojem 7. i 8. kupljeni su od Cigana u Skoplju.

Docnije, Đorđević je poklonio Muzeju i dečje narodne muzičke instrumente koje je isto tako nabavio iz svojih sredstava. Vremenom je dopunjavao Muzej poklonima i muzejskim sredstvima.

Uz svaki instrumenat dao je i opis, naznačivši i mesto ili kraj gde se upotrebljava. Na taj način se njegov pionirski etnomuzikološki rad sve više granao.

Radi osnivanja i dopunjavanja centralnog muzeja, poklonio je "Stankoviću" i svoje zbirke narodnih melodija.

Pored svoga direktnog doprinosa prikupljanjem narodnih muzičkih instrumenata i melodija sa terena, Đorđević se u cilju razvoja Muzeja služio i raspitivanjem, indirektnim anketnim postupkom, radi podsticanja drugih da prikupljaju i šalju materijal Muzičkom društvu "Stanković". Razaslao je cirkularno pismo sa raznim pitanjima pevačkim društvima, sveštenicima i učiteljima, s molbom da odgovore na anketu. Odatle se jasno pokazalo:
1) da Đorđević pojave posmatra u kulturnom razvoju. jer je tražio i podatke o postanku lokalnih pevačkih društava, njihovu kratku istoriju, slike društava i njihovih zgrada, slike zaslužnih ljudi za muziku i podatke o njihovim zaslugama, društvene značke, i "uopšte sve što bi moglo davati jasniji pojam o muzici i njenom razvoju u vašem kraju", kaže on; i
2) da Đorđević muzičke pojave u narodu shvata kompleksno, jer je tražio i slike narodnih svirača, narodnoga kola uz srirku narodnih instrumenata i narodnih običaja uz koje se igra ili svira. I jedno i drugo pokazuje Đorđevićev instinktivan pristup etnomuzikoliji.

God. 1927. Đorđević je izabran jednoglasno za upravnika Muzeja "Stanković" i na tom položaju ostao je do kraja života.

Njegov organološki rad širio se i izvan ovog beogradskog Muzičkog društva, jer je i Muzičkoj sekciji "Vladimir R. Đorđević" moravskih učitelja u Nišu poklonio zbirku narodnih muzičkih instrumenata i svoje štampane radove u cilju osnivanja tamošnjeg muzičkog muzeja.

Dalje, 1928. objavio je u "Svetoj Ceciliji" rad: Nekoji dečji narodni muzički instrumenti, sa podacima i građom iz Aleksinca i okoline. Pomenuvši da je Muzičkom društvu "Stanković" za Muzej dao, pored ostalih, i dečje muzičke instrumente, pisac u samom početku kaže da, iako su dečji instrumenti zabava i "više igra nego muzika, ipak se slobodno može reći da je ona deo naše dečje kulture i kao takva zaslužuje da se ne prenebregne". Podelio je dečje instrumente u dve vrste:
1) one koje deca sama prave; i
2) one koje kupuju.

O njima daje podatke: od čega se prave, kako se prave, i kakav im je ton, tj. da li je to samo struganje, škripanje, pištanje, ili slabiji, ili jači tonovi, ili nešto slično tonovima koje daju narodni muzički instrumenti za odrasle. Pružio je i crteže svih pomenutih dečjih instrumenata. Iako ne veliki, ovaj rad otkriva čitavu jednu granu dečjeg narodnog stvaralaštva iz XIX veka.

U svome radu Skopske gajdardžije i njihovi muzički instrumenti, 1926. g. ("Glasnik Skopskog naučnog društva". V. Spisak ...) Đorđević, radi upoznavanja naše narodne kulture, narodni muzički instrumenti — gajdardžinici, o radnicima — gajdardžijama, i o gajdardžijskom zanatu koji pripada stolarskom esnafu, i uz koji uvek ide i češljarski zanat. U to vreme gajdardžinica je bilo i u Prilepu.. Ali pre postanka skopske gajdardžinice narod je sam pravio instrumente, ili su po selima postojali majstori koji su ih izrađivali, iznosili na pazar i prodavali. 1925. godine, kada je Vladimir R. Đorđević psčeo da obraća pažnju na gajdardžije, zanat je bio već u opadanju, i zahvaljujući baš ovom njegovom radu, ostali su podaci o tim gajdardžinicama, majstorima i instrumentima koje su oni izrađivali.

Đorđević tu govori i o alatima, materijalu, rasprostranjenosti muzičknh instrumenata u južnoj Srbiji, podrazumevajući i Kosovo i Gnjilanski kraj. Zatim prelazi na izradu muzičkih instrumenata, na same instrumente i nazive njihovih delova.

On dalje opisuje kako se dobijaju tonovi na pojedinim instrumentima, daje notne zapise orskih igara sa gajdunica i pominje ko svira a ko igra te igre. Iscrpan opis kavala propraća napomenom da ovaj instrumenat ne prati igru i da Albanci obično sviraju na njemu. Sledujući vezama kompleksa, pominje čak i narodno verovanje da su ovce vesele kad pasu travu uz sviranje na kavalu. Iscrpno opisuje duduk, šupeljku, dvojnice, uvek sa naznačenjem da li prate igru ili samo pesmu, ili i jedno i drugo. Povodom zurla, Đorđević stavlja napomenu da su "nosilac istočnjačke muzike" i da se sviranje na zurlama ne može zamisliti bez tupana (str. 398). Etnomuzikološki zalazi i u obrednu namenu ovog instrumenta u Muslimana: "Za vreme Ramazana idu noću po dvojica od kuće do kuće i pevaju udarajući u tupan. Ako u nekom selu nema tupana, onda se on uzme pod kirnju, samo da bi se obavio običaj za vreme Ramazana. Za tu muziku svirači i tupandžije dobijaju bakšiš." (Str. 398).

Ovaj Đorđevićev rad ilustrovan je fotografijama gajdardžinica i gajdardžija, crtežima narodnih muzičknh instrumenata, naših i orijentalnih, i njihovnh delova.

Tako je ovaj pionir etnomuzikologije počeo muzikološki i stručno da postavlja solidne temelje i organologiji u Srbiji.


Ljubica S. Janković, 1. IX 1969. Beograd  


Vladimir R. Đorđević
Ogled srpske muzičke
bibliografije do 1914.

Beograd, 1969.


[postavljeno 25.12.2008]
3453  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzikolozi • Zapisivači i proučavaoci narodnih igara i pesama — biografija i prilozi / Vladimir R. Đorđević (1869—1938) poslato: Februar 13, 2011, 02:44:55 pm
**
nastavak

M e l o g r a f s k i  r a d. — Naporedo sa muzičkim životom u porodici, školi i u raznim društvima, Vladimir R. Đorđević je, živeći na selu, još od detinjstva upijao i narodnu muziku i uživljavao se u narodne muzičke običaje. Vrlo je rano shvatio autentičnu narodnu melodiju i veoma razvio osećanje za nju. Rano je počeo i da zapisuje narodne melodije iz okoline Aleksinca i Soko-Banje.

Kao mlad učitelj u selu Kulini kod Kruševca ispod Jastrepca, on je osetio da je narodna melodija kompleks, pa je uz nju zapisivao ne samo tekst pesme, ako je melodija bila vokalna, nego i muzičke narodne instrumente, ako je melodija bila instrumentalna, i druge komponente i propratne elemente. Opisivao je i običaje i obrede (lazarice, mobu, oale, sedeljku, svadbe) u čijem se okviru melodija izvodi, a isto tako i izvođače, vreme, prilike i mesto izvođenja.

Godine 1892. Đorđević objavljuje u "Pobratimstvu" nekoliko narodnih melodija iz sela Kuline, na žalost bez opisa običaja i drugih komponenata. To je prvi njegov štampan rad, objavljen deset godina pre pojave Mokranjčeve i Bušetićeve zbirke.3)

God. 1896. izišla je Đorđevićeva zbirka Srpske narodne melodije iz Kuline, za mešoviti hor, kao prilog "Prosvetnom glasniku" (str. 1 —17. I posebno). I to je objavio pre Bušetića i Mokranjca, čije će se pomenuto delo pojaviti šest godina docnije. Zaista je šteta što Vladimir Đorđević, koji je još 1890—92. zapisivao komplekse narodnih melodija u Kulini, i ovoga puta nije bio u mogućnosti da zajedno objavi sve zapisane komponente. Doduše, on se ne žali na nedostatak materijalnih sredstava, već samo uzdržljivo izjavljuje u Predgovoru ove svoje zbirke: "Ovde ne beležim prilike u kojima narod ove svoje pesme peva, jer bi tu moralo biti i opisivanja narodnih običaja, a to mi u ovoj prilici nije namera". Time je, verovatno, mislio da ostale komponente objavi nekom drugom prilikom, kad bude imao više finansijskih mogućnosti. Međutim, kako je docnije svoje zbirke štampao u Beču, što ga je mnogo stajalo i novca i vremena (videti odeljak Pokretanja i redakcija Muzičkog glasnika), on se više nije vraćao na narodne običaje opisane u Kulini, koji su nađeni u njegovoj rukopisnoj zaostavštini i objavljeni tek posle njegove smrti.4) Nije ih nikad ni pominjao, što znači da je njihovo objavljivanje potpuno pregoreo. Njemu je glavno bilo da obezbedi objavljivanje narodnih melodija koje je slušao u Kulini "od ranog jutra, pa često do pola noći", i za koje kaže: "One mi vrlo omileše i zaželeh da ih sačuvam kao uspomenu i da im čar drugima prikažem, te ih počeh beležiti. Ali ne zapisah sve" ... "i od onoga što zabeležih, iznosim ovde jedan deo, koji sam i harmonizirao za mešovit hor". (Predgovor).

Još 1899., sa svojim kolegom Božidarom Joksimovićem, Đorđević je objavio u Aleksincu kao prilog "Karadžiću" posebno značajan rad: Pitanja za prikupljanje muzičkih običaja u Srba. I tu se potvrdilo da je živeo u narodnoj muzici i prisno poznazao narodni život u muzičkim običajima. Mada u to vreme ni u svetu etnomuzikologija nije bila iskristalisana kao posebna disciplina, u Pitanjima je zastupljen etnomuzikološki pristup predmetu, načinu promatranja narodne muzike i muzičkih običaja. Pitanja se odnose ne samo na srpske nego i na tuđinske melodije, ne samo na crkvene već i svetovne, ne samo na seoske nego i na gradske, na njihove uzajamne uticaje i odnose, na sličnosti i razlike između starijih i novijih melodija, na promene, obnovu i njihovo prenošenje, na društvenu ulogu pevanja, sviranja, igranja, na izvođače, njihov društveni ugled, zanimanje i dr. — sve to posmatrano u okviru narodnih običaja i obrada. Pitanja se odnose i na muzičke običaje u vezi sa radom i sa ekonomskim uslovima u raznim trenucima narodnog života.

U svoju zbirku sa 428 narodnih melodija iz Makedonije i južne Srbije, koju je izdalo Skopsko naučno društvo 1928. pod naslovom Srpske narodne melodije (Južna Srbija), Đorđević je uneo više podataka koji nagoveštavaju kompleksno shvatanje narodne melodije, na primer: komitska, svadbinska, lazarinska, peva se u petak kad se zamešuje kvasac za svadbinske kolače; kome se peva: devojci, muškarcu, mladencima ili drugom nekom; kojom prilikom: na svadbi kad se mlada oblači, o žetvi pre ručka, kad igraju dodolice, na Bogojavljenje, na Ivanjdan, na Đurđevdan, kad se ljuljaju na ljuljaškama, o slavi. Ponegde je melograf naznačno i ko peva ili igra: mladići, devojke i dr. U svome Predgovoru autor govori i o narodnim muzičkim instrumentima iz ovih oblasti, dajući opštu napomenu koji instrumenti prate igre, koji pesme, a koji i jedne i druge.

Ova zbirka sadrži i uvod na francuskom jeziku eminentnog belgijskog muzikologa i zapadnog muzičkog folkloriste Ernesta Klosona, koji je i pre toga pisao o Đorđeviću i srpskim narodnnm melodijama.5) Posmatrajući naše narodne melodije sa gledišta zapadne škole, mrtvoga predanja i predanja koje zamire, Kloson je u svom francuskom Uvodu za zbirku iz 1928. dao muzikološke analize u tonalnom, ritmičkom i metričkom smislu. Đorđević je, međutim, raspolagao iskustvom sa naših terena, gde stvaralački proces tradicije još živi, gde se sučeljavaju istok i zapad, gde se stvaraju slojevite naslage u predanju i zapisivaču postavljaju nova pitanja. Iako se nije slagao sa nekim Klosonovim shvatanjima i zaključcima, on je ipak objavIo Klosonov Uvod, ali uz usmenu napomenu: "To je zapadnjak". U svojim zapisima on, međutim, ništa nije izmenio, što pokazuje njegovo sigurno oeećanje i poznavanje naše narodne muzike. Ispoljivši na taj način iskustvo etnomuzikologa, on je, suprotno Mokranjcu, koji nije stavljao predznake za svoje zapise, izabrao teži način i pokušao da zapisane melodije odredi u pogledu tonaliteta, napomenuvši u Predgovoru (str. XVII) samo ovo: "Ja sam svima melodijama u ovoj zbirci odredio i zabeležio predznak za tonski rod. Možda bi se neka mogla zapisati i u drugom tonskom rodu, ali ja sam držao da je ovako kako sam ih ja zapisao najprirodnije". Ovde se mora podvući da i drugi melografi koji su radili sa živim predanjem u zemljama Bliskog i Dalekog istoka govore o dvosmislenosti i nejasnosti tonaliteta u narodnim melodijama. Etnomuzikolog Kunst Jaap kaže o muzici sa Jave: "Tu nije po sredi neki određeni i fiksirani tonalitet, kao što je u našoj [holandskoj i zapadno-evropskoj] muzici. Umesto toga nalazimo polumodalni, polutonalni sistem veoma nejasne vrste."6)

Đorđevićevu zbirku iz 1928. godine stručna kritika njegova vremena ocenila je veoma pozitivno. O njoj su sa velikim priznanjem pisali Miloje Milojević, Šijački, Drag. P. Ilić, Pavao Markovac, Dragiša Lapčević i mnogi drugi. Vrlo je značajan prikaz Petra Krstića7) koji, između ostaloga, kaže: "G. Vladimir R. Đorđević, profesor muzike i kompozitor, ceo svoj vek je posvetio zbiranju i obrađivanju srpskih narodnih melodija i na tom polju rada je dao pozitivne i znatne rezultate. [Navodi njegove ranije zbirke]. Najnovija zbirka..... svojom obilnošću i vrednošću nadmaša sve dosadašnje zbirke koje je izdao G. Đorđević. Ona predstavlja jedan ozbiljan akademski rad . . ."

"G. Đorđević, pored svoje muzičke spreme, ima i sve druge potrebne kvalifikacije koje uslovljava jedan ovako težak i delikatan posao, a to su, između ostaloga, što je ponikao u narodu, odrastao u njemu, u svome detinjstvu i mladosti zapojio se narodnom muzikom, te u najpotpunijem smislu oseća naš narodni melos, zna dobro naš jezik (što inače svakom strancu u ovakvom poslu nedostaje), pedantan je, energičan i istrajan. Dalje, g. Đorđević beleži narodne melodije apsolutno onako kako ih je iz grla narodnog pevača čuo, ne polazeći ni od kakvih pretpostavki da će u njima naći ove ili one elemente, ili podešavati ih na osnovu tih pretpostavki. [Podvukla Lj. S. J.] S toga se melodije g. Đorđevića mogu i moraju primiti s najvećim uverenjem da su zabeležene verno onako kako su otpevane.... Ja verujem da će g. Đorđevićeva zbirka u budućnosti imati još veću vrednost no što je, možda, ima danas." Petar Krstić govori još o značaju ove zbirke za izgrađivanje narodne muzičke kulture i ovog gradiva za kompozitore i književnike, jer "vrlo veliki broj pesama ima vanredno poetičan tekst", zbog čega "ova zbirka ima dvostruku vrednost".

Godine 1929. Vladimir R. Đorđević je proveo zimu u Herceg Novom i zapisao 23 narodne bokeljske i crnogorske melodije sa tekstovima. To su pesme koje se pevaju na nekoliko melodija: iz Vitoljine kod Herceg Novog, iz Sasovića i okoline, iz Crne Gore, jedna primorska, jedna je poziv u igru, tri su orske obeležene kao "igra-kolo". U svome radu: Nekoliko reči o igranju i pevanju u Herceg Novome, 1929 (Videti Spisak štampanih radova V. R. Đ. u ovoj knjizi) melograf kaže: "Iako mi nije bila namera da vreme provedem u prikupljanju i beleženju muzičke građe u narodu, ipak sam, kad mi se prilika pružila, zabeležio po koju melodiju i podatke koji sa narodnom muzikom imaju veze. Najviše me je interesovala crnogorska igra oro koja se i ovde igra (str. 18). Tu je Đorđević, ne ulazeći u analizu igre, sa nekolnko reči, ali vrlo neposredno, dao svoje impresije kao umetnik: "Iako na prvi pogled ova igra izgleda divlja, ipak se izvodi sa mnogo elegancije i kavaljerstva ... Prilikom igranja sve je veselo: međusobno ophođenje je otmeno i prijateljsko" (str. 20). Naveo je i običaj igranja o Sv. Savi, kada se igra (str. 18), i razne običaje, prilike, vreme, mesta za igranje. Dakle, kao i u drugim slučajevima, osetio je da je narodna melodija kompleks.

I docnije Đorđević je zapisao po koju crnogorsku narodnu melodiju i pesmu.

"Na narodne igre i pesme u Crnoj Gori osvrnuo se još jednom prilikom. To je bilo o Njegoševoj proslavi 5. decembra 1933. godine, kada je na Beogradskom radiju uveče (u 9.15 časova) o tome predmetu održao predavanje s muzičkim ilustracijama. Pored ostaloga što je u tom predavanju izneo, bilo je i njegovo dokumentovano pobijanje onog opšte rasprostranjenog mišljenja da su Crnogorci nemuzikalni. Predavanje je ostavilo izvanredan utisak ne samo sadržajem nego i načinom na koji je sve to saopšteno. Čitao je lično predavač, s toplinom, izrazito, pa ipak uzdržljivo i odmerenim tonom."8)

Istine radi, treba pomenuti da je Đorđević beležio i srpske, i makedonske, i crnogorske narodne melodije iz svojih privatnih materijalnih sredstava. Ludovik Kuba je napisao u Sv. Ceciliji da je Đorđevića i Manojlovića slala vlada u Makedoniju radi zapisivanja narodnih melodija. Đorđević je ovako odgovorio u istom časopisu (sv. 1, god. XXI, str. 25): "Istina je da sam ja u nekoliko mahova bio u Makedoniji, da sam u tim prilikama zabeležio 428 melodija i za štampu spremio. Išao sam iz sopstvenih pobuda i iz sopstvenih sredstava. Znao sam da ću se zadržati nekoliko meseci . . . Zamolio sam Ministarstvo prosvete da mi pomogne. Ni pismena molba ni usmeno moljenje nisu mi ništa pomogli".

Đorđević je objavio i druge zbirke narodnih melodija: za pevanje, violinu, klavir, gudački orkestar, u lakoj obradi za školsku upotrebu. Od njih su neke doživele i po dva izdanja. (Videti Spisak štampanih radova Đorđevićevih u ovoj knjizi).

Ali njegov najveći uspon kao skupljača narodnih melodija i etnomuzikologa pokazuje zbirka Srpske narodne melodije (Predratna Srbija), iz 1931. godine. U Predgovoru melograf govori da je u Srbiji počeo još pre četrdeset godina da zapisuje te melodije. On pruža i najpotrebnije podatke u vezi s njima. I ovoga puta težnja mu je bila da tonski rod obeležava onako kako je najprirodnije. Za neke primerke narodne muzike iz sreza svrljiškog, okruga timočkog, kaže da se svojom nesavršenošću kako u sklopu, tako i u intervalima, modulaciji i ritmu teško podvrgavaju modernom načinu beleženja (str. XII). Primetio je četvrtstepeno odstojanje od tona do tona u svrljiškom kraju (str. XII stavljao je znakove + i — iznad takvih tonova) i dvoglasno pevanje u istočnom i valjevskom kraju (str. XIV).

Novina u ovoj zbirci je metronomska mera iznad početka svake melodije. Određivanje tempa pomoću metronoma smatrao je kao jedino naučno i tačno; kao što je ranije (bez upotrebe metronoma) smatrao da je nemoguće tačno obeležiti tempo.

Notni primeri ove zbirke obeleženi su brojevima i snabdeveni, pored metronomske mere, najraznovrsnijim podacima o kompleksu koji pokazuju odakle su melodije, kada se i gde izvode, za koje su običaje i koju vrstu rada vezani, tj. da li je to kopanje, žetva, kosidba, prelo, moba ili što drugo, i za koji praznik. Ako je instrumentalna melodnja, onda i na kome se narodnom instrumentu svira. Mada je beležio prvenstveno od Srba, ponekad izuzetno stavlja napomenu da je melodiju zabeležio od Cigana i da li su je pevali ili na violini svirali. Isto tako daje svoje mišljenje da li je melodija iz istog kraja ili nije. Etnomuzikološka promatranja i podaci koje je melograf u ovoj zbirci dao značajni su po svojoj raznovrsnosti i bogatstvu, jer pokazuju sve važne momente narodnog života i rada od uspavanke do tužbalice. Od toga doba, mnogo štošta se vremenom u narodu izmenilo ili potpuno iščezlo. Ali su zapisi Vladimira Đorđevića ostali kao svedočanstva o narodnoj muzici i podaci o narodnim muzičkim običajima iz te faze živog stvaralačkog procesa srpske tradicije.

Veliki etnomuzikolozi Bela Bartok i Džordž Hercog pišu da je zbirka izvrsna; Bartok dodaje da je jedna od najboljih srpsko-hrvatsknh zbirki.9) I drugi eksperti u svetu, na primer Lionel Budden, Kunst, Closson imaju visoko visoko mišljenje o njoj. Naši prikazivači su često nazivali Đorđevića Vukom Karadžićem srpskih narodnih melodija. Miloje Milojević je pisao: "Mnogo više nego Mokranjac u melografskom pravcu zadužio je naš narod g. Vlad. R. Đorđević, neumorni skupljač naših narodnih melodija.10) Istu misao je ponovio i u svojim nekrolozima 1938. godine.11)

Ne može se mimoići činjenica da je Đorđević i za ovu svoju kapitalnu zbirku iz 1931. godine građu iz naroda prikupljao svojim sredstvima, često idući pešice od mesta do mesta. Na kraju svoga Predgovora, melograf pominje da pomoći za putovanje na teren nikada nije imao i da je, štaviše, ovu knjigu i izdao uglavnom sam, jer je od Ministarstva prosvete dobio deset hiljada za štampanje, što mu je olakšalo objavljivanje ove zbirke samo za trećinu izdataka.

Vladimir R. Đorđević svesno i namerno prestao je da beleži narodne melodije u Srbiji kada su počeli kafanski, ciganski i drugi uticaji da deluju na njih i kada je narodne instrumente počela da zamenjuje harmonika. Za orske melodije smatrao je da su manje podložne tim uticajima, i nas je bodrio da istrajemo u istraživanju i zapisivanju starih narodnih igara. I sam je bio igrač klasičnog srpskog arhaičnog stila sa malim odvajanjem nogu od tla, sitnim i lakim koracima, izvanredno lepim držanjem tela i neobično ukusnim i mekim savijanjem kolena.

Đorđević je beležio i crkvene narodne melodije, od kojih 1903. izlazi njegova Liturgija za muški hor i doživljuje dva izdanja, a 1909. Liturgija za dva ženska glasa i doživljuje tri izdanja. Liturgiju kad se peva "Blaženi" i Odgovaranje pri rezanju kolača i vodoosvećenju, crkvene narodne melodije za mešoviti hor, priredio je i za dva glasa za učenike osnovnih ili srednjih škola i objavio 1931 ... to je doživelo tri izdanja.

Interesovanja Đorđevića za etnomuzikološke predmete pokazuju njegovi manji radovi: Staro bugarsko pevanje ("Delo", 1925. Videti Spisak njegovih štampanih radova u ovoj knjizi); Turski elementi u našoj muzici; ("Nova Evropa" 1923. Vid.: Spisak...) Crkvena muzika u Beogradu u polovini XVII veka ("Muzički glasnik" za 1922 — v. Spisak...); Crkveno notno pevanje u Trstu, Boki Kotorskoj i Dubrovniku (isto, v. Spisak...)

Značaj Đorđevićevog melografskog rada sastoji se:
1) u sačuvanom velikom broju narodnih melodija, kompleksno shvaćenih;
2) u korišćenju i njihovoj upotrebi od strane mnogih i mnogih pedagoga kompozitora, koreografa, muzičkih folklorista, etnomuzikologa, etnokoreologa i dr.


___________________

04 Videti: Lj. i D. S. Janković, Narodne  igre, VIII  knj. 1964, Beograd. str 155, 158, 159, 160—161.
05 Ernest Closson, Chansons populaires erbes — Bruxelles, 1920 (Exstrait du Flambeau, 3e annee, no 11, novembre 1920).
06 Kunst Jaap, The Music of Java, Amsterdam, 1937, str. 2.
07 Volja, III/1928, Beograd, knj. I, febr. str 149—150.
08 Lj. S. Janković, Vladimir R. Đorđević i narodne igre — Glasnik Etnogr. muzeja za 1955, str. 249.
09 Bela Bartok and Albert Jord. Serbo-Croatian Folk Song Columbiauniversity Press. 1951. pp. 23, 27, 82, VIII. Dalje: str. 22, 26, 45, 47, 54. 55, 56, 61, 75, 231, 232, 233. 235, 239, 240, 241, 242.
10 Novosti, 9. okt. 1928.
11 VLADIMIR R. ĐORĐEVIĆ. KOMPOZITOR I MELOGRAF — Politika od 23. juna 1938; VLADIMIR R. ĐORĐEVIĆ I NJEGOV ODNOS PREMA NARODNOM MUZIČKOM BLAGU — Srp. knjiž. glasnik, Nova serija, 1938, 54, Str. 548—554.


Ljubica S. Janković, 1. IX 1969. Beograd  


Vladimir R. Đorđević
Ogled srpske muzičke
bibliografije do 1914.

Beograd, 1969.


[postavljeno 25.12.2008]
3454  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzikolozi • Zapisivači i proučavaoci narodnih igara i pesama — biografija i prilozi / Vladimir R. Đorđević (1869—1938) poslato: Februar 13, 2011, 02:43:36 pm
**

VLADIMIR R. ĐORĐEVIĆ


DELA: Klavirske kompozicije (većinom plesne). — Muzika za Singspiel Braut muss billig sein (F. Krauss), 1905. — Horske kompozicije: Mešoviti ... horovi (2 sv.), 1904—21; Horovi u 2 i 3 glasa, 1933. Solo-pesme. — Tri pesme prema narodnim crkvenim melodijama, 1903—31.  

SPISI: Pitanja za prkupljanje muzičkih običaja u Srba (zajedno sa Božidarom Joksimovićem), kao prilog Karadžiću za 1899; Staro bugarsko crkveno pevanje, Delo, 1905, 2; Nevolje narodne muzike, Nova Evropa, 1922, 3 i 4; Turski elementi u našoj muzici, 1923, 15; O kompozicijama Brankovih pesama,ibid., 1924, 4; Opšta teorija ..., 1924; Skopske gajdardžije i njihovi muzički instrumenti, Glasnik Skopskog naučnog društva, 1926, knj. I, sv. 2; Nekoji dečji narodni muzički instrumenti, Sv. C., I928, 5; Ogled bibliografije srpske narodne muzike, Glasnik Etnološkog muzeja u Beogradu, 1931, knj. 6; Bibliografija radova Josifa Marinkovića, Srpski književni glasnik, I. juni 1931; Prilozi biografskom rečniku srpskih muzičara (uredila S. Đurić-Klajn), I950; Ogled srpske muzičke bibliografije do g. (rukopis). — Đordjevićev obiman rad u oblasti prikupljanja, obrađivanja izdavanja narodnih melodija predstavljaju sledeće zbirke i izdanja: Srpske narodne melodije (Južna Srbija), 1928 (428 melodija); Srpske narodne melodije (Predratna Srbija) 1931 (597 melodija); Srpske narodne melodije za mešoviti prilog Prosvetnom glasniku, 1896; Srpske narodne melodije za mešoviti ili ... hor (8 sv.), 1904—21 (svega 240 melodija); Trente danses serbes za klavir; ... chansons populaires serbes za klavir (glas ad lib.); Trideset i pet srpskih narodnih pesama za klavir (pevanje ad lib.), 1930; Trideset srpskih igara za violinu; Srpske igre za violinu, 1933; Narodne igre za gudački orkestar, 1934.

STRUKTIVNA DELA: Škola za violinu, I sv., 1899; Dueti za 2 violine.


Podaci preuzeti iz Muzičke enciklopedije

[postavljeno 25.12.2008]
3455  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzikolozi • Zapisivači i proučavaoci narodnih igara i pesama — biografija i prilozi / Vladimir R. Đorđević (1869—1938) poslato: Februar 13, 2011, 02:43:14 pm
**

VLADIMIR R. ĐORĐEVIĆ
PIONIR ETNOMUZIKOLOGIJE U SRBIJI




Brestovac, 2. decembar 1869 — Beograd, 22. jun 1938.


POREKLO. — Po ocu, Vladimir R. Đorđević bio je poreklom od roda Kasmeraca iz Soko Banje. Njegov pradeda Đorđe, po kome su potomci dobili prezime Đorđević, imao je sina Simu, koji je bio dugogodišnji predsednik opštine u Soko-Banji. Simin sin Radosav svršio je gimnaziju u Šapcu i bogosoviju u Beogradu, kao pitomac svoga brata od tetke, mitropolita Mihaila. Po završenom školovanju, postavljen je za praktikanta Knjaževačkog suda, gde se, posle nekoliko godina, oženio Jelisavetom, ćerkom sudije Stevana Jovanovića. Iz tog braka rodio se u Knjaževcu sin Tihomir, 4. marta 1868. godine, a u Brestovcu (Brestovačka Banja) sin Vladimir, 2. decembra 1869. i kći Draga1), 31. decembra 1872. godine. Posle dve godine, sveštenik Radosav Đorđević prešao je sa porodicom u Luzane, gde je ostao do smrti. Tu su mu deca provela detinjstvo i mladost o školskim raspustima. Tu je izgubio najmlađeg sina Borka, koji je bio neobično darovit, a umro je u petnaestoj godini.

Po majci, Vladimir R. Đorđević je bio starinom iz Vojvodine. Njegov deda Stevan Jovanović, čiji je jedan predak bio prvi naš fizičar i književnik Atanasije Stojković iz Rume, profesor i rektor Univerziteta u Harkovu i član raznih učenih društava,2) rodio se isto tako u Rumi, gde je svršio preparandiju. Kada su hteli da ga uzmu u vojsku, koju je trebao da sluđi u Pešti i Beču, Stevan prebegne u Beograd, gde dobije novu službu i oženi se devojkom Sofijom rodom iz Sombora. Odatle se preseli u Aleksinac pa u Knjaževac, gde je postao sudija. Imali su mnogo dece. Među njima Aleksa, apelacioni i kasacioni sudija, bio je docnije predsednik vlade, a Dimitrije, prvo profesor u Požarevcu i Kruševcu, zatim direktor u Kragujevcu. Obojica imaju objavljenih radova iz svojih struka. Ćerka Jelisaveta, majka Vladimira Đorđevića, bila je epski tip žene: posle smrti svoga muža popa Raje ostala je bez penzije, svoju decu je sama izvela na put, stojički podnoseći sve teškoće i udare u životu.


ŠKOLOVANJE I TOK SLUŽBE. — Osnovnu školu i četiri razreda gimnazije Vladimir R. Đorđević je učio u Aleksincu. Peti i šesti razred gimnazije u Nišu, gde je 1890. godine završio Učiteljsku školu. 23. IX 1890. postavljen je za učitelja osnovne škole u Kulini kod Kruševca. Odatle, na poziv Pevačkog društva "Šumatovac" koje nije imalo horovođu, bude premešten 1892. u Aleksinac. Godine 1893. dobio je odsustvo za Beč radi studija nauke o harmoniji kod profesora Roberta Fuksa na konzervatorijumu. 8. XI. 1894. postaje honorarni učitelj muzike i pevanja u Pirotskoj gimnaziji. God. 1895. dobija ponovo odsustvo za Beč radi studija na konzervatorijumu nauke o kontrapunktu, opet kod profesora Roberta Fuksa. Tamo ostaje dve godine. 1. XI 1897. postavljen je za privremenog učitelja muzike i pevanja u Valjevskoj gimnaziji. 18. IV 1898. položio je ispit za stalnog učitelja muzike i pevanja u Valjevskoj gimnaziji. 16. VIII 1898. premešten je u Vranjsku gimnaziju za učitelja muzike i pevanja. 17. X 1898. premešten je za učitelja muzike i pevanja u Mušku učiteljsku školu u Jagodini. God. 1901. probavio je radi muzičkih studija pola godine u Pragu, gde je privatno učio instrumentiranje kod profesora Šebora. 3. IX 1907. postavljen je ukazom za višeg učitelja veština u Muškoj učiteljskoj školi u Jagodini. Godine 1912. premešten je u Beograd u Treću mušku gimnaziju. 30. X 1919. postavljen je ukazom za profesora Treće beogradskg gimnazije. 2. IX 1924. je penzionisan. Honorarno je predavao teoriju muzike i nauku o harmoniji u Muzičkoj školi "Stanković" God. 1927. izabran je jednoglasno za upravnika Muzeja koji je on osnovao 1925. pri Muzičkom društvu "Stanković". 22. juna 1938. umro je u Beogradu i sahranjen na Novom groblju (parcela br. 2, grobnica 87).


ŽIVOT U MUZICI, ZA MUZIKU I ZA NAROD. Za Vladimira R. Đorđevića može se bez preterivanja reći da je živeo u muzici, za muziku i za narod. U njegovo vreme to je značilo biti borac: za lično muzičko obrazovanje, za opšte muzičko prosvećivanje n za narodno dobro u miru i ratu.

U roditeljskoj kući, još od najranijeg detinjstva, i pored nemaštine, jer se porodica iz zbega posle srpsko turskog rata vratila na zgarište. Đorđević živi u atmosferi ljubavi, sklada, vedrine i muzike. Otac, kao svešteiik, lepo je pevao crkvene melodije, kao Kašmerac i svetovne pesme. I brat Tihomir, a naročito sestra Draga, bili su pevači. Još kao dečko, Vladimir je počeo da svira na violini, prvo na pozajmljenoj, a posle na sopstvenoj, do koje je došao ličnim trudom: nosio je porcije jednom profesoru i od zarađenog novca kupio violinu. To je učinio protivno zabrani svoga oca, koji se bojao da će ga violina odvojiti od učenja.

O raspustu, kad su sva deca bila kod roditelja u Lužanu, bilo je naročito veselo. Davale su se i "priredbe" u dvorištu kod ambara. U korist siromašnog druga Jocića, da bi mu se pomoglo u školovanju, braća Đorđevići, mada i sami u oskudici, priredili su bal u Žitkovcu. Tihomir Đorđević je održao pozdravni govor, Vladimir Đorđević je svirao, a Jocić pevao. Ulaznica — dobrovoljni prilog. Bal je potpuno uspeo. Svi su bili oduševljeni, roditelji presrećni. (Iz rukopisa Sećanja na braću Tihomira, Vladimira i Borka od Drage S. Janković-Đorđević).

Kao đak Učiteljske škole u Nišu, Vladimir Đorđević je bio član orkestra Pevačkog društva "Branko". Dirigovao je Bogomil Svoboda, koji mu je prvi savetovao da se posveti izučavanju muzike. (V. R. Đ. Prilozi biografskom rečniku srpskih muzičara, 1950, SAN, str. 44). Svakako da je i to doprinelo da se Đorđević posveti muzici kojoj je toliko naginjao još od detinjstva.

Ali ne samo da je svirao u orkestru nego je već kao đak učiteljske škole postao horovođa Radničkog pevačkog društva u Nišu.

I za vreme studija na Bečkom konzervatorijumu, on svira uveče u jednom orkestru da bi bratu Tihomiru olakšao izdatke oko svoga školovanja.


______________

1 Nagradjeni pisac pripovetke "deca" (1928. Beograd, Cvijanovic.) U njenoj rukopisnoj zaostavstini nalazi se i "secanje na bracu Tihomira, Vladimira i Borka", roman "Macija", razne pripovetke, memoari i dr.
2 Videti: politiku od 27. februara 1968. "Da li znate?"


Ljubica S. Janković, 1. IX 1969. Beograd  


Vladimir R. Đorđević
Ogled srpske muzičke
bibliografije do 1914.

Beograd, 1969.


[postavljeno 07.07.2008]
3456  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzikolozi • Zapisivači i proučavaoci narodnih igara i pesama — biografija i prilozi / Ljubinko Miljković (1931—2004) poslato: Februar 13, 2011, 02:41:58 pm
*

LJUBINKO MILJKOVIĆ


Etnomuzikolog Ljubinko Miljković rođen je u Trsteniku, u svešteničkoj porodici. Studirao je teorijski odsek na Muzičkoj akademiji u Beogradu, a profesor glavnih predmeta bio mu je Miodrag Vasiljević. Uporedo je studirao filozofiju. Od 1957. do 1965. godine bio je urednik Redakcije narodne muzike u Radio Sarajevu. Potom je radio na Televiziji Beograd i u Muzičkoj produkciji Radio Televizije Beograd. Od 1980. bio je vodeći istraživač u Centru RTB za istraživanje programa i auditorijuma.

Objavio je pet monografija, od toga tri zbornika narodnih napeva, nastalih na osnovu Miljkovićevih terenskih snimaka iz okoline Sokobanje, iz oblasti Mačve i Donje Jasenice, monografiju o primeni računara u etnomuzikološkoj analizi, i monografiju o harmonici u Srbiji. Pored toga, Miljković je samostalno i sa kolegama objavio niz (preko pedeset) stručnih članaka i studija. Učestvovao je u radu naučnih skupova u zemlji i u inostranstvu. Mada njegovi metodi i smeli zaključci nisu nailazili na veći odjek i vidno priznanje među našim etnomuzikolozima, oni nikada nisu bili ni osporeni javnom argumentovanom kritikom.

U svojoj izuzetnoj posvećenosti proučavanju srpske muzičke baštine nastojao je, s jedne strane, da identifikuje njene najstarije elemente i da donese pretpostavke o njenim mogućim evolutivnim tokovima. S druge strane, težio je dalekosežnom cilju — uspostavljanju jedinstvenog metoda automatske (kompjuterske) obrade podataka, odnosno rezultata melopoetske analize u slovenskoj etnomuzikološkoj praksi. Nastojao je, takođe, da objasni zakonitosti po kojima se razvila priroda muzikalnosti ljudi sa naših prostora.

Ljubinko Miljković je bio jedini srpski etnomuzikolog svog vremena koji je najveću profesionalnu pažnju posvećivao problematici tonskih struktura, odnosno, tonskih nizova u našem muzičkom folkloru. Dosledno je, na građi svakog regiona koji je obrađivao, uporedo primenjivao tonska merenja i poseban metod transkripcije. Jedini je etnomuzikolog iz naše sredine koji je u radu primenjivao notaciju francuskog muzikologa Alana Danielua (Alain Daniélou), smatrajući je najpogodnijom za beleženje intervalskih veličina čije je postojanje ustanovio u našoj tradiciji. Identifikovao je, po njegovom nalazu, najuži i istovremeno najarhaičniji tonski niz u srpskom folkloru. Obrazložio je, takođe, svoju pretpostavku o tokovima evolucije kojom su se razvili širi tonski nizovi u našoj vokalnoj tradiciji.

U svojim istraživanjima došao je do smelog, ali zanimljivog i značajnog zaključka o postojanju razlike u strukturi tonskih nizova u različitim folklornim žanrovima stare (Miljković je upotrebljavao izraz "arhaične") vokalne tradicije istih geografskih oblasti u Srbiji. Ukoliko bi se ovi nalazi pokazali kao tačni, to bi upućivalo na dalja razmišljanja o mogućnosti da etos starinskih narodnih glasova određene namene podrazumeva i specifični tonski sastav.

Zajedno sa kolegom Petrom Vukosavljevićem bio je prvi etnomuzikolog u Srbiji koji se zalagao za primenu automatske obrade podataka o srpskim narodnim pesmama i instrumentalnim komadima. Predano je usavršavao sopstvena znanja iz oblasti informatike, sa velikim i dalekosežnim ciljem stvaranja mogućnosti uporednog sagledavanja rezultata melopoetske analize muzičko-folklorne građe iz raznih krajeva Srbije, sa ambicijom da se u budućnosti omogući i komparativno sagledavanje muzičke tradicije Srba i drugih slovenskih naroda. Njegovi radovi bili su dobro prihvatani na stručnim kongresima u inostranstvu. U saradnji sa etnomuzikologom iz Belorusije Zinaidom Možeiko (Možeyko), Miljković je primenom metode kompjuterske automatske obrade podataka načinio uporednu analizu parametara narodnih pesama Mačve, Makedonije i Poljesja (Belorusija). Rezultati ove analize predstavljaju nemali doprinos izučavanju opšteslovenskih muzičkih kodova.

Kao student i veliki poštovalac Miodraga Vasiljevića, imao je prilike da prati njegov terenski rad, a kasnije je sledio njegove teorijske postavke koje se odnose na ritmičke strukture u južnoslovenskom muzičkom folkloru. Uticaj Vasiljevića ogleda se i u Miljkovićevom interesovanju za "prirodnu temeljnu muzikalnost" (termin Lj. M.) kao osnovu za mogućnost njene nadgradnje u muzičkoj pedagogiji. Određeni rezultati na ovom polju proučavanja ostvareni su u saradnji sa profesorom i metodičarem nastave solfeđa, Zorislavom Vasiljević.

Svoja terenska istraživanja sprovodio je i nezavisno od obaveza koje je imao na radnim mestima: u slobodno vreme, za vreme predaha u radu, uz pomoć prijatelja. Po završetku studija beležio je muzički folklor u srednjoj i istočnoj Bosni i istočnoj Hercegovini. Kasnije je snimao širom Srbije, najviše u okolini Sokobanje, u Mačvi, Jasenici, oblasti Mlave, Resave, Kruševačke Župe, Pomoravlju, okolini Leposavića, Užica, na Zlatiboru, Fruškoj Gori i u drugim oblastima. Kao istraživač na terenu, a teren je obilazio gotovo neprekidno, u dugom razdoblju od ranih šezdesetih do kasnih osamdesetih godina prošlog veka, bio je uspešan i kazivači su ga izuzetno dobro prihvatali. U ovom poslu dosledno je tragao za najstarijim slojevima srpskog muzičkog jezika.

Radeći u Centru za istraživanje programa i auditorijuma RTB, obavljajući radne zadatke, bio je autor, ali i inicijator više istraživačkih projekata čija je suština bila — pokušaj razumevanja muzičke percepcije, muzičkih potreba i muzičkog ukusa stanovnika srpskog sela u drugoj polovini 20. veka. Rezultati ovih istraživanja, objavljeni u publikacijama Centra, daju jedinstvene podatke vezane za jedno vremensko razdoblje i prilike u njemu, koje su se do danas već značajno izmenile. Ovi podaci mogu biti od velike koristi budućim istraživačima — etnomuzikolozima, sociolozima, etnolozima, istoričarima i kulturolozima.

Za sobom je ostavio, pored obimne zaostvštine u vidu terenskih snimaka, još tri rukopisa pripremljena za štampu: notni zbornik sa građom iz oblasti Mlave, zbirku Pesme viteza slobode (1912—1918) koja donosi pesme posvećene kralju Petru Prvom Karađorđeviću, zabeležene u različitim krajevima Srbije i Slavsko narodno pevanje, takođe zbirku pesama koje su u narodu pevane o slavama.

Iako metodi i rezultati njegovog rada za sada nemaju direktne nastavljače među srpskim etnomuzikolozima, ne znači da se oni neće javiti u budućnosti. Duboka utemeljenost i provokativnost Miljkovićevih postavki dopuštaju nam da u tom pogledu budemo optimisti.


Jelena Jovanović
3457  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzikolozi • Zapisivači i proučavaoci narodnih igara i pesama — biografija i prilozi / Ljubinko Miljković (1931—2004) poslato: Februar 13, 2011, 02:41:39 pm
**

LJUBINKO MILJKOVIĆ (1931—2004)


Ljubinko Miljković je rođen 1931. godine u Trsteniku, gde je započeo školovanje, nastavljajući gimnaziju i učenje muzike u Čačku, Kruševcu i Beogradu. Studirao je filozofiju (kod prof. Dr. Dušana Nedeljkovića) paralelno sa studijama na Muzičkoj akademiji u Beogradu (prof. glavnih predmeta Miodrag Vasiljević). U toku prve decenije rada kao urednik narodne muzike na Radio Sarajevu, samostalno ili kao saradnik Zemaljskog muzeja u Sarajevu, bavio se terenskim istraživanjima narodnih melodija naročito u istočnoj i centralnoj Bosni i istočnoj Hercegovini. Od 1965. godine deluje u Beogradu kao muzicči urednik na Radioteleviziji Beograd, sada u centru Radiotelevizije Beograd za istraživanje programa i auditorijuma. Referisao je na različitim naučnim skupovima publikujući sledeće važnije redove:

  • "Društveni koreni folklorne građe."
  • "O reprodukciji folklorne građe."
  • "Dečja muzika u Srbiji."
  • "Muzička tradicija Fruške Gore."
  • "Primena jednog novog sistema u beleženju narodne muzike."
  • "Muzička tradicija Srbije II — Banja."
  • "Elektro-akustička merenja kao metod istraživanja orijentalnih uticaja na našu narodnu muziku."
  • "Primena računara u etnomuzikološkim istraživanjima muzike različitih naroda."

 
Tekst preuzet iz knjige: Ljubinko Miljković | Muzička tradicija Srbije II MAČVA | Šabac, 1985.

[postavljeno 17.05.2008]
3458  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzikolozi • Zapisivači i proučavaoci narodnih igara i pesama — biografija i prilozi / Tihomir R. Đorđević (1868—1944) poslato: Februar 13, 2011, 02:40:04 pm
*

TIHOMIR R. ĐORĐEVIĆ
 
Tihomir Đorđević je prvi moderni folklorista u nas, prvi koji je u praksi primenjivao najnovija iskustva evropske i svetske folklorističke nauke. U svojim radovima je prevashodno proučavao narodni život i običaje srpskoga naroda. Međutim, naročito su značajna njegova proučavanja narodnoga života, običaja i stvaralaštva Roma, Turaka, muslimana, Albanaca, Čerkeza, Jevreja.

Održavao je mnoga predavanja u svetu (London, Pariz) o Srbiji, njenoj istoriji, narodu i folkloru, upoznavajući na taj način englesku i francusku naciju "sa malom i ratom opustošenom Srbijom i šireći za nju interesovanje i ljubav".

Imao je hrabrosti da veoma mlad krene sopstvenim putem, da bude prvi u nas koji će sve oblasti narodnoga života i stvaralaštva proučavati po modernim naučnim principima i metodama, koristeći podjednako savesno i uspešno podatke sa terena, iz arhiva, iz naše i strane stručne literature.

Kao izvrstan poznavalac tadašnje savremene etnologije, folkloristike, domaće i strane literature, Tihomir Đorđević je sa svojom raspravom o srpskim igrama uradio pionirsko delo u srpskoj etnokoreologiji. U našu stručnu praksu uveo je metodu upitnika, anketu, odnosno, kako veli, uputstava. Upravo uputstvima za prikupljanje podataka o određenim običajima i građom na osnovu takvih uputstava obilovaće časopis "Karadžić" — list za srpski narodni život, običaje i predanje koji Đorđević pokreće u Aleksincu 1899. godine. Da bi se sačuvale, pokupile ili rasvetlile sve tekovine naroda, u pomenutom časopisu je ustanovio i negovao mnoge stalne rubrike: narodno predanje o mestima, Kraljević Marko u narodnom predanju, srpske narodne pesme, srpske narodne pripovetke, srpske narodne zagonetke, srpske narodne poslovice, srpske narodne kletve, srpske narodne zakletve, pravni običaji u Srba, muzički običaji u Srba, lovački običaji u Srba, životinje i bilje u narodnom predanju, tehnološki običaji u Srba, medicinski obilaji u Srba.

Posebno mesto u Đorđevićevom naučnom radu predstavlja obimna rasprava o srpskim narodnim igrama, štampana u IX knjizi Srpskoga etnografskog zbornika 1907. godine. Đorđevićeva rasprava je pionirsko delo u nauci Južnih Slovena. Istina je da je Đorđević imao i prethodnike i uzore u Vuku Karadžiću, Franji Kuhaču, Milanu Đ. Milićeviću, ali on je otišao mnogo dalje od svojih prethodnika. Predložio je klasifikaciju narodnih igara. Uveo je u naučnu terminologiju pojam orske igre, otpočeo je etnokoreološka i folkloristička istraživanja tragajući za već iščezlim orskim pesmama itd. Rasprava je napisana još 1904. godine kao uvodni deo za zbirku igara Luke Grđića Bjelokosića. Godine 1984. radovi o srpskim narodnim igrama i srpskom folkloru uopšte postaju deo četvrte knjige "Naš narodni život" .

Nakon uvodnog razmatranja šta je igra, Đorđević izlaže sledeću klasifikaciju narodnih igara:


  • viteške igre
  • zabavne igre
  • igre duha
  • igre za dobit
  • orske igre (svetovne i religiozne)

Da je bio svestan teškog zadatka klasifikovanja, govore sledeće reči: "Napraviti jedan šematski pregled i deobu igara od najprostijih do najsloženijih i najrazličitijih, veoma je mučan posao, i apsolutno tačno izveden izgleda mi nemoguć, jer igre, iako najrazličitije vrste, prelaze jedna u drugu, elementi jedne vrste igara nalaze se i kod drugih i obratno, te to veoma otežava svako potpuno i apsolutno sistematisanje i deobu" (poglavlje Srpske narodne igre u knjizi Naš narodni život IV, Beograd, 1984).

Prihvatajući njegovu klasifikaciju, nižu se jedna za drugom knjige Danice i Ljubice Janković, dela njihovih sledbenika i radovi prve generacije etnokoreologa. Drugu klasifikaciju narodnih igara, zasnovanu na istraživanjima u drugoj polovini XX veka, izvela je dr Olivera Vasić 90-ih godina ("Igračka tradicija – problemi klasifikacije", Zbornik radova XXXV kongresa SUFJ , Titograd 1988, 459—462). Prema Oliveri Vasić igre se mogu podeliti takođe u pet grupa, na:


  • orske igre ili igre u kolu (obredne i zabavne)
  • igre nadmetanja i čobanske igre
  • igre na poselima
  • igre na sreću
  • dečije igre

Najbrojnija grupa igara, a u Đorđevićevo vreme još živa tradicija, jesu "orske igre" odnosno "igre uz muzičku pratnju". Njegova definicija glasi ovako:

"Orskim igrama nazivamo one igre u kojima se težnja za igrom ispoljava tako, da su telesni pokreti namenjeni izražavanju ljudskih osećanja i zadovoljavanju čovečijeg osećanja za lepim. Zbog toga su neki orsku igru nazvali "poezijom telesnih pokreta". Orskom se igrom nazivaju ritmovani pokreti dela tela, tj. takvi pokreti koje prati ritam, bio on od pesme ili od muzike. Ti su pokreti uređeni po izvesnome taktu, po izvesnome pravilu, čime se teži da se zadovolji estetska strana života."

Pod uticajem nemačkih folklorista (Karla Grosa /Karl Groos/, Franca Bema /Franz M. Bohme/), Đorđević je prihvatio mišljenje da je igra izražaj suvišne energije, snage. Međutim, ovakva definicija je neprecizna, jer čovek ne igra samo kada ima suviše snage u sebi, već i kada mu ponestane snage, igra i kada moli, kada se veseli, kada nešto saopštava ili priča... Osim toga, i sam izraz "orske igre" nije precizan iz razloga što naše igre obiluju brojnim formacijama (raspored igrača u prostoru), a ne samo orom ili kolom. To zna i Đorđević i kaže: "...u Srba, orska igra nije ostala samo na kolu, koje je najrasprostranjenija i najpoznatija orska igra. Crnogorska narodna igra oro je čisto igra po parovima, i izgleda viši stepen od igre u kolu, a da mu je prethodilo kolo, rekao bih da se vidi iz samoga imena oro, koje je inače identično sa našim imenom kolo, i teško se može odnositi samo na jedan par igrača."

Orskim igrama, religioznim i svetovnim, odnosno obrednim i zabavnim, posvećuje veliku pažnju. Piše i o sistematizaciji naziva orskih igara prema mestu, narodnostima, ritmu i načinu igranja, stranim nazivima.

Ritam u igri je prema Đorđeviću izuzetno važan parametar. Uočava da mnogi indoevropski narodi igraju samo uz ritmički izgovorene reči. Prema rečima dr Olivere Vasić, i mi smo jedan od tih naroda jer se i danas kod starijih žitelja naših sela mogu naći igre koje se izvode samo uz "brojanje" — ritmičko izgovaranje teksta, bez "pevanja" — po narodnom shvatanju.

Pored grupisanja igara, Đorđević je u svojoj knjizi Naš narodni život IV dao brojne podatke o našim igrama, igrama starih civilizacija i drugih evropskih naroda. Njegov rad je postao nezaobilazni izvor za proučavanje tradicionalnih igara.

Tihomir Đorđević je radio kao redovni profesor etnologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Godine 1932. postaje redovni član Srpske akademije nauka. Njegov korpus tekstova pod zajedničkim naslovom Naš narodni život (I—XI, 1907) predstavlja sjajan uvod u upoznavanje narodnih običaja, verovanja, stvaralaštva. Godine 1984. tekstovi su preštampani u četiri knjige. Spisak Đorđevićevih radova iznosi preko sedam stotina bibliografskih jedinica.

O Tihomiru Đorđeviću pisali su:

Dušan J. Popović, "Naš narodni život", Srpski književni glasnik, Nova serija, knj. XXVIII, br. 8, Beograd 1929, 640.
Mirko Barjaktarević, "Dr Tihomir R. Đorđević i njegov rad 1864—1944", Glasnik EM , 16, Beograd, 1953, 256—261.
Ljubica i Danica S. Janković, "Građa o životu i radu Tihomira R. Đorđevića", Spisak štampanih radova Tihomira R. Đorđevića, Bilten Instituta za proučavanje folklora, 3, Sarajevo, 1955, 183—196.
Ljubica i Danica S. Janković, "Bibliografija radova Tihomira R. Đorđevića", Spomenica posvećena stogodišnjici rođenja Tihomira Đorđevića, Posebna izdanja SANU, CDXLV, Spomenica, knjiga 51, Beograd, 1971, 33—65.
Ljubica S. Janković, "Istorijsko etnološki radovi Tihomira R. Đorđevića o narodnom životu u igri i muzici", Spomenica posvećena stogodišnjici rođenja Tihomira Đorđevića , Posebna izdanja SANU, CDXLV, Spomenica, knjiga 51, Beograd, 1971, 10—11.
Dušan Nedeljković, "Značaj naučnog dela Tihomira Đorđevića", Narodno stvaralaštvo, 28, Beograd, 1968, 217—223.
Dušan Nedeljković, "Etnološko delo i ličnost akademika Tihomira Đorđevića", Spomenica posvećena stogodišnjici rođenja Tihomira Đorđevića, Posebna izdanja SANU, CDXLV, Spomenica, knjiga 51, Beograd, 1971, 25—30.
Dragoslav Antonijević, "Tihomir Đorđević i njegovo naučno delo", Zbornik za društvene nauke Matice srpske, sv. 53, Novi Sad 1969, 139.
Dragoslav Antonijević, "Naučna metoda i tehnika Tihomira Đorđevića", Narodno stvaralaštvo, 28, Beograd, 1968.


Ovaj prilog o Tihomiru Đorđeviću napisan je pomoću sledećih radova:

Nenad Ljubinković, "Život i delo Tihomira R. Đorđevića", Naš narodni život, IV, Prosveta, Beograd, 1984, 275—290.
Tihomir R. Đorđević, "Srpske narodne igre", Naš narodni život, IV, Prosveta, 1984, 26—93.
Olivera Vasić, "Klasifikacija igara Tihomira Đorđevića i njen značaj danas", Balcanica XXV-2, SANU, Beograd, 1994.


Piše: Vesna Bajić, etnomuzikolog | Folklor Srbija

Tekst je objavljen pod naslovom ZNAMENITE LIČNOSTI — BRAĆA ĐORĐEVIĆ & SESTRE JANKOVIĆ
3459  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzikolozi • Zapisivači i proučavaoci narodnih igara i pesama — biografija i prilozi / Tihomir R. Đorđević (1868—1944) poslato: Februar 13, 2011, 02:39:38 pm
*




TIHOMIR R. ĐORĐEVIĆ
(Knjaževac, 19.02.1868 — Beograd, 26.05.1944)
 
Tihomir Đorđević, etnolog, folklorista i kulturni istoričar, profesor beogradskog univerziteta.

Završio je istorijski-filološki odsek Velike škole u Beogradu, a studirao u Beču i Minhenu, gde je doktorirao 1902. godine.

Đorđevićev opus je veliki - broj njegovih radova je oko sedam stotina. Đorđevićeva interesovanja bila su veoma široka i različita i kreću se od detaljnih analiza narodnog života Srba, preko etnografskih istraživanja života drugih naroda u Srbiji (Roma, Vlaha, Cincara, Grka, Čerkeza itd) do folklorističkih i socioloških studija ne samo Srbije, već i Balkana.

Iako nije bio antropolog, prvi je naučnik u nas koji je eksplicitno ukazao na značaj paleoantropologije za istoriju i etnologiju. Godine 1908. je kroz rad Neznano groblje u Žagubici, pokazao da su stara groblja, nekropole, izvor primarnih podataka za mnoge nauke1. U knjizi Đorđević naglašava da podaci, do kojih se dolazi izučavanjem skeleta i grobnih priloga, praktično predstavljaju jedini izvor elemenata o građi, izgledu i načinu života ljudi u određenom periodu prošlosti.

Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 19. februara 1921, a za redovnog 16. februara 1937.

Najvažnija dela:

  • Iz Srbije kneza Miloša, I i II, 1922—1924
  • Cigani u Srbiji, doktorska disertacija
  • Naš narodni život, I—X

___________

Reference

1 Đorđević, T: Neznano groblje u Žagubici, Starinar za 1908, Beograd 1909

Wikipedia
3460  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzikolozi • Zapisivači i proučavaoci narodnih igara i pesama — biografija i prilozi / Vuk Vrčević (1811—1882) poslato: Februar 13, 2011, 02:38:07 pm
**





VUK VRČEVIĆ

Da bi razvio svoj mnogostruki a neizmerno korisni rad književni i naučni, Vuk je Karadžić gledao da u ih različitim krajevima srpskim ima svojih vrsnih i sebe dostojnih pomagača, mladih ljudi, dopisnika i učenika. Najvredniji takav učenik i pomagač, obilat dopisnik i razborit skupljač bio je Vuku imenjak njegov, samouk kao i on — Vuk Vrčević, zaslužni književnik srpski. Vuk Vrčević rođen je u Risnu, u Boci Kotorskoj, 26. februara 1811. godine od roditelja Stevana i Tode.

Prve i upravo jedine škole Vrčević je izučio u svoga oca, koji je s vrlo smernim znanjem svojim bio opštinski pisar i učitelj. Ostalo obrazovanje stekao je Vuk samoučki, čitanjem knjiga i učenjem tuđih jezika. Docnije je otišao u Budvu, stupio u radnju trgovačku i gledao da se u tom pravcu rada usavrši.

Crnoj Gori i njenom poglavaru, vladici Petru II. bila je vazda velika potreba u ljudima veštim poslu državnih službenika i činovnika. Našavši takoga čoveka u Vrčeviću, vladika ga pozove sebi za sekretara. Ali se Vuk ne mogne primiti te službe, jer mu roditelji ne dopuste. Mesto toga javi se, 1838, u književnosti saopštenjem dveju pesama u "Magazinu". A već je pre toga bio stupiou vezu s Vukom Karadžićem i postao mu vredan izvestilac. Ipak je Vrčeviću bilo suđeno da stupi u red činovnički.

Još prve godine vlade Kneza Danila otišao je na Cetinje i postao je Knežev sekretar, ubrzo zavolevši gorštački život koji mu ni pređe nije bio tako nepoznat. Tek domaće potrebe i prilike nagnaše ga docnije da ostavi Cetinje i da stupi u drugu, austrisku, službu, u Zadru, a odatle je otišao, u martu 1861. za vicekonzula, u Trebinje. Došavši u penziju, živeo je u Dubrovniku gde je, 13. avgusta 1882. godine, preminuo. —

Vrčević je bio neobično vredan skupljač narodnoga blaga književnog, i na tom je polju stekao trajnih zasluga. Za života staroga Vuka Karadžića on je bio, tako reći, pod njegovom književnom zaštitom i vodstvom. Ali je svoj rad u započetom pravcu obilato nastavio i posle smrti velikoga učitelja, radeći vredno do pred samu svoju smrt. Kad se bude objavila sva prepiska Karadžićeva, videće se iz tih intimnih pisama najbolje koliko je Karadžiću vredelo Vrčevićevo prijateljstvo.

Skupljački rad Vrčevićev ima dve periode. Od 1835. do 1860. godine on je zbirao pesme "i sve drugo, što je narodnje" po Boci Kotorskoj i po Dalmaciji, kao po krajevima gde se rodio ili u kojima je dotle živeo. Od proleća 1861. godine posle njegova rada skupljačkoga širi se u Hercegovinu, koja postaje izvor odakle bogato crpe. "Kad sam — veli sam Vrčević — došao u Trebinje upazih čudo nad čudima, i uvjerih se, da je ovđe pravi rasadnik Srpskijeh narodnijeh pjesama. Čudo velim, zato, što u Hercegovini od Kosova nijesu smjeli od polumjeseca ni popovi u crkvi pojati Božje pjesme, a kamo li narod nekad najnesretniji pod nebesnom kapom. Oci su dakle sinovima po planinama junačke pjesme uz gusle pjevali, a majke šćerma manje, ljubavne, na prelu i na sijelu na izust pričale. Čitati ove pjesme iz knjige biva isto kao čitati opere a ne čuti ih pjevati uz muziku; ali čuti momke i đevojke kad izmiješani pjevaju, to je sasvijem nešto drukčije".

Ko zna kako je u devetnaestom veku naglo stalo venuti cveće narodne poezije naše, taj će pojmiti koliko je bilo pogodnoga udesa što se vešto pero Vrčevićevo posvetilo pozivu sabrati "prekrasnu kitu mirisnoga cvijeća s kamenitijeh gora tužne Hercegovine".

Poznato je da je Vrčević skupljao narodno blago, mnogo pisao i opisivao za potrebe Vuka Karadžića kao i to da je čitavu knjigu ženskih pesama poslao Karadžiću. Ali je i sam Vrčević izdao zbornike narodnih pesama i pripovedaka, rukoveti poslovica, zagonetaka, pitalica, napijalica, zbirke narodnih igara, podatke za proučavanje narodnih sujeverica, pravnih običaja i uopšte života narodnoga, monografije o svetkovanju najvećih praznika, o crkvama i manastirima, o događajima za vlade Kneza Danila, život pesnika-vladike itd.

Kad se u izučavanju života i duše narodne završi u nas perioda zbiranja građe i opisivanja, i kad se, prema tome, dodeli svakom svoje — Vuk će Vrčević dobiti zasluženo priznanje da je dužnost, koju je na se dragovoljno primio, časno i korisno izvršio.





Tekst preuzet iz knjige:
Znameniti Srbi XIX veka
Andra Gavrilović
Drugo dopunjeno izdanje
Naučna KMD
Beograd, 2008.


[postavljeno 06.01.2010]
3461  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzikolozi • Zapisivači i proučavaoci narodnih igara i pesama — biografija i prilozi / Vuk Vrčević (1811—1882) poslato: Februar 13, 2011, 02:37:47 pm
**

VUK VRČEVIĆ
(Risan, 26.02.1811 — Dubrovnik, 25.08.1882)


Vrčević Vuk rodio se u Risnu, u Boci Kotorskoj, 26 Februara 1811, od oca Stevana i matere Tode.

Otac Vukov Stevan bio je općinski pisar i učitelj u Risnu. Tako je Vuk naučio čitati, pisati, i računati u toj vajnoj školi očinoj; a pošto se je malo naučio pisati, prepisivao je akte u općinskom sudu, i tako pomagao ocu svome.

Tad je osetio da bi dobro bilo, kad bi znao i talijanski jezik, i navalio je, te je i njega naučio.

Uz to je znao crkveno pevanje, a i glas mu je bio vrlo mio. Rasrdivši se jednom na svoga oca, Vuk zapali i ode u Budvu; gde je stao u trgovinu i, uz to, naučio vezivati knjige.

Mladić vesele naravi, šaljiv, pevač, i razgovoran, svagda u društvu mio, Vuk je rado slušao narodne pesme, priče, poslovice, i svakojake pošalice. Sve je to rado slušao, dobro pamtio, i vešto pripričavao u prilikama, te tako se tim znanjem jako bogatio.

Uz to je čitao srpske knjige, i učio se iz njih. Naročito zahvalno pominje Dositijeve knjige, Stojkovićevu fiziku, i knjige Vukove.

Baveći se u Budvi trgovinom, Vrčević navali te nauči i nemački jezik.

Kad Rade Petrović postane vladika u Crnoj Gori, pozove on Vrčevića sebi za pisara, obričući mu 300 talira plate i hranu i stan. I Vuk bi tu ponudu primio rado, ali mu ne dopuste roditelji.

Godine 1838 prvi put su, u Dalmatinskom Magazinu, štampane dve Vrčevićeve pesme.

Sad je i Vuk Karadžić čuo bio za Vuka Vrčevića, i počeo mu se obraćati za reči, za pesme, priče i druge narodne umotvorine iz onoga kraja. I Vrčević jo svome slavnom imenjaku slao često obilate priloge, a osobito za Kovčežić.

Godine 1852, pred jesen, otišao je na Cetinje Knezu Danilu za sekretara. Tu je imao 800 fiorina u cvancikama, stan, trpezu, i sav prihod od pasoša.

Na Cetinju mu se je tako bilo omilelo živeti, da bi ostao na svagda, samo da nije bio oženjen, ili da mu nije trebalo decu školovati.

Ostavivši Cetinje, prešao je u državnu službu austrisku, U Zadru, otkuda je, docnije, poslan za vicekonsula u Trebinje, u Hercegovini; a kad je Austrija okupirala Bosnu i Hercegovinu, te joj je prestala potreba, držati konsule u tim zemljama, Vrčević je stavljen u penziju, i živeo je, posle toga, u Dubrovniku, gde je i preminuo 13/25 avgusta 1882 godine.

Od Vrčevića imamo dragocene zbirke narodnih umotvorina, naročito iz Hercegovine, u koju, pre njega, nije dopirao gotovo ni jedan skupljač iz naroda našega.

Svoje zbirke on je sam ovako poređao:

1. Male ženske hercegovačke pjesme, s dodatkom na kraju "hercegovačke napijalice", u Beču, 1866;
2. Narodne pripovijetke, I knjiga, u Biogradu, 1868, troškom Srpskog Učenog Društva;
3. Narodne svakojake igre I knjiga u Beogradu, 1868;
4. Čitava knjiga odgovora na 347 pitanja Zagrebačke Akademije o pravnim običajima narodnim;
5. Narodne poslovice (3700);
6. Narodne zagonetke (800);
7. Tri knjige narodnih junačkih pjesama;
3. Pjesme koje samo Turci Hercegovački pjevaju;
9. Narodno sujeverje i tumačenje snova;
10. Druga knjiga narodnih pripovijedaka;
11. Druga knjiga narodnih igara;
12. Crkve i manastiri u Hercegovini;
13. Glavni događaji za vlade Kneza Danila; i
14. Život Vladike Rada Petra Petrovića II.

Vrčević je bio počasni član Srpskog Učenog Društva od 16 Februara 1868 godine, vitez crnogorskog ordena Kneza Danila, i ordena austriskoga Franje Josifa.


str. 61 i 62

Milan Đ. Milićević
POMENIK ZNAMENITIH LJUDI
U SRPSKOG NARODA
NOVIJEGA DOBA
U BEOGRADU U SRPSKOJ
KRALJEVSKOJ ŠTAMPARIJI

1888.

[postavljeno 12.03.2009]
3462  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzikolozi • Zapisivači i proučavaoci narodnih igara i pesama — biografija i prilozi / Miodrag A. Vasiljević (1903—1963) poslato: Februar 13, 2011, 02:36:31 pm
*

NARODNE MELODIJE SA KOSOVA I METOHIJE
Pogovor prof. dr. Nenad Ljubinković
Povodom knjige Miodraga A. Vasiljevića
Narodne melodije s Kosova i Metohije



Moderna srpska etnomuzikologija nesporno započinje Miodragom A. Vasiljevićem. Mada, svakojako, tvrd, pa i isključiv u stavovima, Vasiljević je u polazištu bio veoma otvoren prema pristupima prethodnika. Podsticajne zaključke izvlačio je gotovo jednako i iz pozitivnih i iz negativnih iskustava prethodnika. Izrastao je "na korenu pređašnjih, savesnih i dobrih istraživača i zapisivača tipa Vladimira R. Đordevića, Stevana Mokranjca i Koste Manojlovića", kao i na metodološkim pomacima koje su značajno učinili Kosta Manojlović i Petar Konjović. Za razumevanje mnogih u teorijskom smislu značajnih nijansi — važno je napomenuti da je fenomenu muzičkog folklora, Miodrag A. Vasiljević pristupio pre svega kao profesor solfeđa.

Sin učitelja i vrsnog etnologa s kraja devetnaestog i s početka dvadesetog veka — Alekse Vasiljevića, Miodrag A. Vasiljević ubrzo je pristup muzičkom folkloru postavio na pouzdane struče i naučne temelje. On jeste osnivač moderne srpske etnomuzikologije.

Narodne melodije koje se pevaju na Kosmetu (uistinu je teško smisliti konstrukciju koja je uvredljivija i zvučnošcu i semantikom), knjiga prirodno opterećena političkim implikacijama vremena u kome je nastajala, jeste prva od dve pionirske knjige kojima je na pragu šeste decenije dvadesetog veka, (tada) vanredni profesor Muzičke akademije u Beogradu, Miodrag A. Vasiljević, najavio svoj glasoviti korpus narodnih melodija sa jugoslovenskih prostora. Pod zajedničkim naslovom Jugoslovenski muzički folklor, godine 1950. i 1953. u izdanju novoosnovane beogradske "Prosvete", Vasiljević je objavio Narodne melodije koje se pevaju na Kosmetu (knjiga prva, 1950) i Narodne melodije koje se pevaju u Makedoniji (knjiga druga, 1953). Iste, 1953. godine, zahvaljujući dobroj saradnji sa Muzikološkim institutom Srpske akademije nauka, obelodanjuje još jednu značajnu knjigu: Narodne melodije iz Sandžaka. Nakon sedam radnih i plodnih godina, godine 1960. naštampaće u izdanju Muzikološkog instituta Srpske akademije nauka i Narodne melodije leskovačkog kraja. Osmišljen, sistematski rad prekinula je iznenadna, svakojako prerana smrt — 1963. godine. Muzikološki institut Srpske akademije nauka objavio je Narodne melodije iz Crne Gore (1965), koju Vasiljević, nažalost, nije stigao da završi. Iz tog razloga knjiga je objavljena bez predviđene studije o stihu koju u ostavštini nalazimo samo u skicama. Vasiljevićeva knjiga, usled neshvatljive sujete recenzenata bila je lišena uvodne studije o odlikama narodnog stiha. Postoji pravilo (nekad pisano, nekad nepisano) da se u posmrtnim ostavštinama ne interveniše na taj, po mome mišljenju nedoličan, način. Iskreni poštovaoci i sledbenici Vasiljevićevog melografskog i etnomuzikološkog rada iz Sovjetskog saveza objavili su 1967. u Moskvi knjigu Jugoslovenske narodne pesme iz Sandžaka, a po pevanju Hamdije Šahinpašica iz Pljevalja.

Prve dve knjige koje je objavila "Prosveta" propraćene su muzikološkim studijama koje su bitno odredile i omeđile potonja etnomuzikološka proučavanja. Prvo izdanje knjige Narodne melodije koje se pevaju na Kosmetu pratila je studija Tonalne osnove našeg muzičkog folklora (sa tonalnim analizama), a ovo izdanje je dopunjeno studijom iz Vasiljevićeve ostavštine pisane u cilju zaokruživanja naučnog tumačenja tonalnih osnova srpskog narodnog pevanja. Tako se Tonalne osnove... produžavaju u sada, prvi put, objavljenoj studiji Struktura tonskih nizova u našoj narodnoj muzici. Objavljena knjiga Narodne melodije koje se pevaju u Makedoniji propraćena je studijom Trohejski metrički oblici u muzičkom folkloru naroda Jugoslavije. U knjizi Narodne melodije iz Sandžaka Vasiljević je sačinio terminologiju koju je objavio kao Objašnjenje znakova i terminologije. Time je čitaocima dao pristupni ključ, šifru za odgonetanje vlastitog prilaza muzičkom folkloru. Kada danas pogledamo Vasiljevićeve tekstove vidimo da prva studija rešava pitanje lestvičnih nizova, a druga, ritmičkih i metričkih odnosa. Pažljivim čitanjem Tonalnih osnova... i Struktura... postaje vidljivo da je objašnjenje znakova i terminologije proizašlo iz neshvatanja Vasiljevićevih savremenika koji su napravili neoprostivu, uistinu, kardinalnu pogrešku osujećivanjem objavljivanja pomenute studije (Struktura...) koja je bila namenjena sandžačkom zborniku.

Narodnim pesmama lirskim, kako bi to rekli teoretičari književnosti, narodnim pesmama ženskim, kako bi to kazao Vuk Karadžić, Srbi su zakoračili pre gotovo dva stoleća u kulturu Evrope. Sticajem različitih okolnosti, prevashodno određenim istorijskim trenutkom i političkim prilikama, srpske narodne pesme, zatim i pesme pevane na srpskom jeziku prilagođavane su tokom devetnaestog veka dur–mol muzičkoj lestvici i odgovarajućoj harmoniji. Smer Mireckog, Šlezingera, Kalauza sledili su i prvi srpski zapisivači narodnih melodija školovani na strani: Kornelije Stanković, Stevan Mokranjac, Vladimir R. Đordević. Izvesni značajni iskoraci došli su sa Milojem Milojevićem i Petrom Konjovićem. Međutim, tek stupanjem Miodraga A. Vasiljevića na srpsku kulturnu scenu zapisivanje muzičkog folklora podignuto je od relativno jednostavne etnomuzikografije na stepen suštinske etnomuzikografije i etnmuzikologije.

Poput brojnih pionira izučavanja određene stručne i naučne oblasti, Vasiljević je u polazištu ispoljio neophodan "dvostruki" senzibilitet. Imao je pouzdano i blagonaklono uho i za melodije koje su odjekivale u varošima, palankama, kasabama, za narodne melodije koje su u sredinama u kojima je proces urbanizacije bio u toku dobile poseban, delom orijentalni zvuk. Nimalo nije zapostavljao ni pesmu, ni svirku sa usamljenih, zabačenih i zabitih bačija. Gajio je duboko poštovanje i naklonost prema obrednom pevanju. Beležeći ga predano, svedočio je poznoj, završnoj desakralizaciji obreda. Na njegove oči, sučeljeni sa njegovim sluhom, obredi su se pretakali u manje sakralne, manje obavezujuće običaje. Obredi, koje su štovali dedovi, postajali su deo nasleđa koje se čuva i održava, koje se delom iz poštovanja, delom po inerciji prenosi. Međutim, novim generacijama smisao obreda više nije jasan, niti blizak — sled novih postupaka u novoj recepciji menja se od prilike do prilike u zavisnosti od raspoloženja. Miodrag A. Vasiljević bio je svestan istorijskog i političkog trenutka u kome je živeo i radio. Posedovao je šesto čulo za sve promene narodnih shvatanja i titraje narodne duše. Vasiljević je nepogrešivo prepoznavao proces bitnih promena srpske narodne pesme, proces promena balkanskog zvuka uopšte. Prepoznavao je i beležio odgovarajuća događanja i na uskim, ali i širim, jugoslovenskim prostorima. Bio je čovek iz naroda u najboljem smislu tog pojma. Ma gde išao, ma gde obitavao, ma šta činio – uvek je u biti ostajao prototip čoveka iz naroda. Provodeći mnogo vremena na terenu, a budući pažljiv posmatrač i izuzetno pažljiv i strpljiv slušalac — Vasiljević je postao svestan brojnih previranja, mnogih ključnih promena koje su se događale u narodu. To je uočavao neuporedivo pre formalno "pozvanijih": političara, ekonomista, pravnika. Nimalo slučajno, Vasiljević je predosetio da će se na Kosovu i Metohiji dogoditi sudbonosna "desrbizacija" kultnog srpskog prostora. Vasiljeviću je bilo jasno da je na Kosovu i Metohiji u toku ne samo izgon Srba i Crnogoraca, vec i temeljno uništavanje svedočanstava srpske duhovnosti, tragova srpskog življenja. Sa Kosova i iz Metohije nestajala je srpska i crnogorska narodna pesma. Izbeglice sa Kosova i iz Metohije u novim postojbinama prilagođavale su svoju nekadašnju narodnu pesmu, melodiju i tekst, pesmama i melodijama prostora u koje su se doseljavali. U poslednjem času, u trenu kada se još uvek moglo štošta spasiti od zaborava i nestajanja, dok je prebogata nacionalna muzička baština sadržala još prepoznatljive životne i životvorne sokove — Vasiljević je suštinski nastavio posao koji je vek i po ranije temeljio Vuk Stefanovic Karadžić.

Predano i oduševljeno Miodrag A. Vasiljević je beležio pesme koje su pred njegovim ušima nestajale, da bi udario temelje njihovom sistematskom naučnom proučavanju. Radio je ono što su, organizovano, bile dužne da čine brojne institucije zadužene za očuvanje i negovanje kulture. Po selima, varošicama, gradovima — Vasiljević je zapisivao narodne melodije, brižljivo beležio prateće tekstove pesama. Uspeo je da spase nestajanja i potpunog zaborava mnoštvo prelepih melodija i pesama, a blagodareći šestom čulu koje je posedovao u značajnoj meri, Vasiljević je sistematski ispitivao i obrađivao oblasti koje su se tokom vremena izdvojile iz državne zajednice. Svesno je oturao, ostavljao za neko poznije (i možda lepše vreme) obradu etnomuzikološke građe iz Centralne i Zapadne Srbije. Pre drugih i mimo drugih, Miodrag A. Vasiljević je bio svestan naučnog, nacionalnog i političkog prioriteta.

Može se postaviti i, na izgled nametljivo, retorsko pitanje. Po prirodnoj logici stvari, kada bi makoji narod u Evropi ili u bilo kojem delu sveta imao u svojoj kulturnoj istoriji jednog Miodraga A. Vasiljevića davno bi štampao i preštampao njegova sabrana dela. Svakojako, ne bi dopustio da u fono-arhivu Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu čame neobjavljeni Vasiljavićevi rukopisi i tonalni zapisi (Centralna i Zapadna Srbija na primer!), notni zapisi i beleške sa različitih terena i putovanja, mnoštvo snimljenih magnetofonskih traka. Rukopisna i zvučna ostavština etnomuzikografa Miodraga A. Vasiljevića do danas nije arhivski obrađena, nije sređena niti sistematizovana. Ponovno štampanje Vasiljevićeve kapitalne knjige Narodne melodije koje se pevaju na Kosmetu, knjige-prvenca u osmišljenom korpusu Jugoslovenski muzički folklor, možda je znak kako je srpski narod napokon shvatio kako bez prošlosti i organizovanog pamćenja nema ni budućnosti, ni nacionalnog opstanka! Ako jednom narodu nije stalo do vlastitog identiteta, do lične prepoznatljivosti, ako je narod olako spreman da žrtvuje nacionalno muzičko biće — njemu nema nacionalnog opstanka. On ga, štaviše, i ne zaslužuje!

U vreme licemerno biranih reči, probranih neznačajnih retorskih fraza, neophodno je ispoljavanje minimuma nacionalne svesti, malo nacionalne mudrosti, ponešto nacionalnog i ljudskog poštenja i ponosa. Nužno je sabrati, a zatim u celini objaviti ne samo ono što je Vasiljević naštampao za nedugog života, već i sve što je nakon njegove smrti preostalo u autorovim uvek osmišljenim, ali i usputnim zapisima. Neizostavno treba obelodaniti i sve ono što su naučno uskogrudi recenzenti, (nacionalno, ali ne samo nacionalno nedozreli, vec i naučno uskogrudi recenzenti) zahtevali da se izuzme iz Vasiljevićevih knjiga. Uskogrudost i glupost jesu nesporno široko rasprostranjene ljudske odlike. Dakako, njihovo nesporno postojanje nikako ne pripada kategoriji vrline!

Posle Vasiljevićeve smrti učinjeni su nekoliki pokušaji da se prouči i oceni njegov rad na izučavanju "muzičkog folklora", na utemeljenju metodološki osmišljene etnomuzikografije na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Godine 1983-84. u organizaciji Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu održan je naučni skup "Miodrag A. Vasiljević – život i delo'. Učesnici skupa, istaknuti etnolozi, etnomuzikolozi i muzikolozi, izrekli su mnogo pohvalnih reči o delu Miodraga A. Vasiljevića, o Vasiljeviću kao tvorcu moderne srpske (i jugoslovenske) etnomuzikologije. U tome su prednjačili etnolozi, akademik Petar Vlahović i dr. Slobodan Zecević, etnomuzikolozi — akademik Vlado Milošević, prof. dr Dragoslav Dević, muzikolozi: akademik Dimitrije Stefanović, prof. Vlasta Peričić, prof. Mirjana Živković, prof. Roksanda Pejović, prof. Ljubomir Kocić itd. Profesor Vlastimir Peričić je tom prilikom posebno naglasio izuzetnu naučnu vrednost i revolucionaran značaj Vasiljevićeve studije Tonalne osnove našeg muzičkog folklora, studije kojom započinju Narodne melodije koje se pevaju na Kosmetu, studije kojom, s mnogo razloga, Vasiljević jeste započeo kapitalni korpus Jugoslovenski muzički folklor.

Nažalost, radovi sa ovog naučnog skupa nisu nikada ugledali svetlost dana usled nedostatka materijalnih sredstava. Nekoje misli i stavovi iskazani i zastupani na tom skupu, našli su kasnije skromno mesto u nekim drugim radovima istih autora. Priznanje vaskolikom Vasiljevićevom delu pokušala su da odaju i dva ugledna jugoslovenska i srpska folkloristička časopisa. Prvo je to učinio časopis Narodno stvaralaštvo — Folklor, organ združenih republičkih udruženja folklorista nekadašnje Jugoslavije. Učinio je to sveskom 47—48 još davne 1973. godine, na desetogodišnjicu Vasiljevićeve smrti. Pod naslovom In memoriam Miodragu A. Vasiljeviću štampani su radovi Zorislave M. Vasiljević, Živka Firfova, Radmile Petrović, Miroslava Nenadovića, Izalia Zemcovskog, Radeta V. Poznanovića, Vinka Žganeca, Dušana Nedeljkovića, Vladana Nedića. Prilog utvrđivanju Vasiljevićevog značaja za razvoj jugoslovenske etnomuzikologije dala je i Ana Šćekanovska-Kikulinska (Anna Szekanonjska-Kikulinska). Podsečajući čitaoce da je od smrti Miodraga A. Vasiljevića proteklo trideset godina, časopis Raskovnik je 1993. u dvobroju (73—74, jesen–zima) dva teksta posvetio novom, savremenom sagledavanju i vrednovanju Vasiljevićevog etnomuzikografskog i etnomuzikološkog rada. U nadahnutoj studiji pod provokativnim naslovom Kako je nastao prvi srpski etnomuzikolog, asistent na katedri za etnomuzikologiju Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, Mladen Marković, izvrsno je sažeo Vasiljevićev naučni portret precizno ga označivši kao tvorca moderne srpske etnomuzikologije. Jednak stav je zastupan i u drugom, prevashodno informativnom tekstu — Miodrag A. Vasiljević — osnivač srpske etnomuzikologije (potpisan pseudonimom H. Luben, alias Nenad Ljubinković). Međutim, bez obzira koliko su svi pomenuti tekstovi, članci i studije načinjeni dobro, bez obzira što nesporno i dokumentovano utvrđuju izuzetnost i monumentalnost naučne i kulturne pojave Miodraga A. Vasiljevića — oni nisu ni dostigli, a kamoli postigli potrebni i nameravani cilj. Pisani su više–manje naučno, možda katkada čak i lako čitljivo, ali svakako stručno. Njihovi autori su, očigledno, pošli od uverenja da će ono što su napisali, ono što su istraživali i utvrdili biti čitano bez predrasuda i dobronamerno. Uistinu, nije bila potrebna osobita pamet, niti posebno udubljivanje u "naučnu problematiku" da bi se shvatila neprekidno implicitno ponavljana poruka – nužno je što pre štampati sabrana dela Miodraga A. Vasiljevića. Dakle, ponovo naštampati ona koja su već bila objavljivana, ali njima pridodati i druga koja su zaostala u rukopisu. Mislim da je dovoljno bilo biti jednostavno dobroželeći, pa da se shvati šta istraživači, ocenjivači i poklonici Vasiljevićevog dela zagovaraju. U međuvremenu, mnogo šta se zbilo na zlehudnim balkanskim prostorima, na vazda zlosrećnoj balkanskoj vetrometini. Mnogo šta zlog dogodilo se i pripadnicima jugoslovenskih naroda. Preko noći dovedeni su dramatično pred dva sudbinska pitanja. Može li i kako može opstati srpsko nacionalno biće i može li se i kako se može zadržati srpski nacionalni prostor. Poslednji je čas, a pesak iz pešcanika svakim novim delićem sekunde neumitno ističe, da se svim mogućim zaostalim i preostalim argumentima dokazuju i potvrđuju srpsko nacionalno biće i srpski kulturni prostor.

Etnomuzikografsko delo, pre svega, a potom i etnomuzikološko delo Miodraga A. Vasiljevića jeste u ovome istorijskom trenutku od sudbonosne koristi. Na izmaku zlosrećnog dvadesetog veka, u osvit trećega milenijuma, delo Miodraga A. Vasiljevića može srpskom narodu da izvojuje presudnu promenu stavova i odnosa, jednako kako je to učinilo delo Vuka Stefanovica Karadžića u devetnaestom veku.

Delo Miodraga A. Vasiljevića zaslužuje status kapitalnog dela, dela od izuzetnog značaja za srpsku nacionalnu kulturu i za srpsko nacionalno biće. U ovom istorijskom trenutku, u političkim prilikama i neprilikama u kojima se danas nalazimo — Vasiljevićevo delo jeste za srpsko nacionalno biće značajno jednako koliko i delo velikog Vuka Karadžića.

Štampanje Sabranih dela Miodraga A. Vasiljevića nije samo značajan naučni projekat već, nadasve, jedan od nekolikih preostalih koraka koje Srbi još mogu da preduzmu u odbrani vlastitog imena, sadašnjeg postojanja, budućeg opstajanja i trajanja. Ako ta nužnost ipak nekome još nije jasna onda ne čudi što su Srbi dospeli u položaj da je sve što se tiče opstanka i budućnosti u tmini velikog upitnika.


Prof. dr Nenad Ljubinković
http://www.mavasiljevic.info/index.html
3463  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzikolozi • Zapisivači i proučavaoci narodnih igara i pesama — biografija i prilozi / Miodrag A. Vasiljević (1903—1963) poslato: Februar 13, 2011, 02:36:10 pm
*

MIODRAG A. VASILJEVIĆ — FUNKCIONALNA METODA


Pomoću sedam narodnih pesama* uči se sedam tonskih visina za isto toliko polmizacionih slogova koji lako i uvek mogu da budu reprodukovani kao početni ton, to jest, (solmizacioni) slog određene pesme-modela. On se, dakle inicijalis, prema iskustvu autora — najlakše i nepogrešivo pamti i reprodukuje.

Do ovakvog saznanja, međutim, Vasiljević nije došao ni brzo, ni lako, već desetogodišnjim praktičnim proučavanjem i eksperimentalnim radom. Odbacivši intervalski način kao suviše komplikovan i neefikasan za opismenjavanje, učenje i pamćenje tonova i savladavanje "tonalne intonacije"*, Vasiljević je pokušao da pomoću metode na tonskim funkcijama iskoristi (umesto Gvidove) Milojevićevu pesmu Majski pozdrav, komponovane sa istim ciljem. Međutim, rezultati su bili nezadovoljavajući budući da su učenici "teško pamtili tonove iz sredine melodije"*. Identična situacija ponovila se kada je, po ugledu na neke evropske pedagoge, pokušao da primeni lestvični način pevanja gde su učenici zamišljajući, ili pevajući u sebi lestvicu do određenog tona trebali da taj ton zapamte i fiksiraju u odnosu na toniku*. I ovo se pokazalo kao spor i nekoristan postupak koji je primoravao na stalno vraćanje tonici i preračunavanje radi dalje orijentacije u tonalitetu. Primetivši presudnu ulogu inicijalisa za tačno reprodukovanje određenih pesama i melodija, ideja o pesmama, asocijativnim modelima za učenje i utvrđivanje osnovnih tonova i tonskih funkcija nametnula se prirodno, sama od sebe: "Počelo se pevati sa voljom i lakoćom, đaci su razumeli suštinu notnog pevanja, a nastavnik je najkraćim putem došao do najboljih rezultata u učionici"*.

Poredeći pevanje i govor, Vasiljević iznosi stavove da "zapisivanje i elementarno čitanje govora može da nauči svaki čovek, pa čak i oni koji nemaju ni jednu zvučnu pretstavu o govornom tonu već samo pretstavu pokreta (gluvonemi...)". Sa druge strane, "zapisivanje i čitanje pevanja ne samo da nisu mogli da nauče oni koji znaju vrlo lepo da pevaju, nego čak ni oni koji su po svojoj struci pevači! ... Šta nam toliko smeta da naučimo i savladamo čitanje nota i notnih znakova, kad pevanje, kao i govor ima iste osobine i kad je ono po broju funkcija ... lakše?"*, pisao je poredeći azbuku i solmizacione slogove. "Kod govora se zapisuju i čitaju funkcije (značenja) govornih glasova,... a kod pevanja se u našoj nastavi nije obraćala nikakva pažnja na funkcije tonova melodije, iako su funkcije elemenat na osnovu koga učimo i pamtimo svaku melodiju, već na intervale koji sa tonskim funkcijama nemaju ničeg zajedničkog i koji ruše u nama ono što nam je sama priroda dala"*. U Predgovoru Notnog pevanja obrazlaže još detaljnije: "Uvideo sam... da nije svejedno učiti tonske funkcije pomoću intervala i učiti intervale pomoću tonskih funkcija, jer je u diatonskoj lestvici samo sedam funkcija (na svakom stupnju po jedna), a oko stotinu intervala (na svakom stupnju po četrnaest). Iz toga proizilazi, da je lakše pomoću sedam funkcija naučiti intervale sa oko sto međustupanjskih odnosa, nego sa sto stvari izgrađivati sedam tonalnih pojmova. To je kamen spoticanja kod nastave notnog pevanja po intervalskoj metodi i razlog neuspeha notnog pevanja u kolektivnoj nastavi"*.

Definišući funkcije kao "vidno polje naše muzičke svesti" koje, ukoliko su izgrađene "omogućuju analitiku pojmova pomoću konkretnih zvučnih slika"* i uzevši za temelj tradicionalnu muziku, maternje pevanje* i muzički arhetip*, najdublje usađen u muzičko pamćenje svakog od učenika, Vasiljević je preko pesama-modela postavljao prvo narodnu lestvicu — trihord — postupno je proširivao* u pesmama, ali i u redosledu postavke osnovnih tonova, solmizacionih slogova kojima su one počinjale. Zatim je dodavao pentahord, pa heksahord*. Učenjem, na kraju, pesme za vođični ton*, dobijena je — dodavanjem oktavne tonike — klasična durska lestvica. Postupni put, ka dur-mol sistemu bio je nužan radi trajnog usvajanja solmizacionih slogova i neosetnog prihvatanja zapadnoevropskih lestvičnoih idioma čiji se unutarnji odnosi i funkcionalnost znatno razlikuju od lestvica na kojima se bazira srpska muzička tradicija*.

Dakle, umesto (do tada primenjivanog) usvajanja tonskih imena koja je trebalo da budu izvedena preko poznavanja lestvice, napamet, ili preko linijskog sistema, pružen je drugačiji model učenja: preko pesama, osamostaljivanja tonskih imena — asocijacijama na primljene celine. Tek po osamostaljivanju tonskih imena (inicijalisa) i povezivanjem njihovog položaja u linijskom sistemu pristupa se objašnjenju tonskih odnosa i teorijskog osvetljavanja lestvičnih osnova. Na ovaj način muzičko opismenjavanje zasniva se na pamćenju tonova, gde se oni postavljaju, fiksiraju i ostaju u svesti po svojoj funkcionalnosti u odnosu na tonalni centar, ali i po frekvencijama — po svom apsolutnom zvučanju.

Budući da je ponikao iz naroda sa bogatom muzičkom tradicijom i oslanjanjajući se na postulat — od poznatog ka nepoznatom — Vasiljević je koristeći narodne melodije, ili melodije koje je komponovao u narodnom duhu za pesme-modele, na isti način obrađivao i tumačio većinu elementarnih muzičkih pojmova: "Ja i nisam mogao drugačije postupiti jer nisam odrastao pored muzike Mocarta i Šopena, nego na selu. Tamo sam po vazdan pevao sa seljačićima... Da sam tim narodnim melodijama nakalemio neke njemu strane, ne bih sebi bio prirodan... Uzvratio sam narodu onim što je njegovo, ali sam mu to pružio u jednom višem obliku i sa višim ciljem."*


dr Ivana Drobni



* Kao pesme-modele Vasiljević je iskoristio narodne, deci poznate pesme, te pesme komponovane u narodnom duhu
   koje su služile samo toj svrsi.
   Važno je bilo i to da svi učenici znaju iste pesme kako bi postavka tonova i tonskih funkcija bila što sigurnija.
* Vasiljević, M: A., Notno pevanje, Predgovor za G. g. nastavnike, str. 3.
* Isto, str. 3.
* Isto, str. 3.
* Isto, str. 3.
* M. A. Vasiljević, Đačko pevanje, Arhiv M.A.V. u Beogradu, svežanj br 54/7, str. VI.
* Isto, str. III.
* Notno pevanje, str. 3.
* Citirano prema Jović-Miletić, isto, str. 124.
* Stojanović, G., Komparativna metodologija nastave muzičke pismenosti i početnog čitanja i pisanja, doktorska teza,
   FMU, Beograd, 2001., str. 86.
* Videti opširnije u Drobni, I., Uloga pesme u muzičkom opismenjavanju, Zbornik radova II pedagoškog foruma,
   FMU Beograd 1999.
* Trihord re-mi-fa, tetrahord do-re-mi-fa.
* Za učenje i postavku tona la.
* Ton si.
* Na ovaj način bilo je moguće napustiti dotatašnju nastavnu praksu, baziranu na germanskim osnovama i
   potpuno neprimerenu i nerazumljivu široj populaciji.
   Videti opširnije o ovoj temi kod dr. Zorislava M. Vasiljević, Metodika muzičke pismenosti,
   Beograd 2000., str. 39.
* Vasiljević, M. A., Notno pevanje, Predgovor za G.. g. nastavnike, str. 6.
 

http://www.mavasiljevic.info/funkcionalna-metoda.html
3464  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzikolozi • Zapisivači i proučavaoci narodnih igara i pesama — biografija i prilozi / Miodrag A. Vasiljević (1903—1963) poslato: Februar 13, 2011, 02:35:46 pm
*

MIODRAG A. VASILJEVIĆ — BIBLIOGRAFIJA


Intonacijau vezi sa muzičkim diktatom i muzičkom ritmikom, Beograd 1939, Izdanje Jovana Frajta

Notno pevanje u teoriji i praksi — Kompletna metoda za nastavu školskog pevanja u srednjim i učiteljskim školama, I i II knjiga, Beograd, 1940, Izdanje Jovana Frajta

Đačko pevanje, rukopis, Arhiv M.A.V. u Beogradu, svežanj br. 54/7.

Jednoglasni solfeđo, Beograd, 1950, Prosveta; Journal of the International Folk Music Council, 7, 1955 JSTOR

Jugoslovenski muzički folklor I, Narodne melodije sa Kosova i Metohije, Prosveta, Izdavačko preduzeće Srbije Beograd, 1950; ‘Nota’ Knjaževac, Beogradska knjiga, 2003. Journal of the International Folk Music Council, 7, 1955

Jugoslovenski muzički folklor II, Makedonija, Beograd, 1953. Prosveta, Izdavačko preduzeće Srbije; Journal of the International Folk Music Council, 7, 1955.

Narodne melodije iz Sandžaka, Beograd, 1953. Srpska akademija nauka; Journal of the International Folk Music Council, 7, 1955 JTOR

Kvalitativne funkcije tonova u tonalnim osnovama našeg muzičkog folklora, Treći kongres folklorista Jugoslavije, (199—209) Cetinje, 1958., (199—209).

Narodne melodije iz leskovačkog kraja, Beograd, 1960, Srpska akademija nauka

Funkcije i vrste glasova u srpskom narodnom pevanju, VII kongres folklorista Jugoslavije, Ohrid, 1964

Muzički folklor u zaječarskom kraju, Rad kongresa folklorista Jugoslavije, Zaječar — Negotin, 1960

Narodne melodije Crne Gore, Beograd, 1965, Naučno delo

Jugoslovenske narodne melodije iz Sandžaka, Zapisane od narodnog pevača Hamdije Šahinpašića, Moskva 1967

Studije o modernoj harmoniji Rene Lenormana, prevod, Od frule do kaligrafije, Beograd, 2002, Štamparija Ražnatović

Tonalne osnove našeg muzičkog folklora, Narodne melodije sa Kosova i Metohije, Beograd, 2003, 'Nota' Knjaževac, Beogradska knjiga; Journal of the International Folk Music Council, 4, 1952

Struktura tonskih nizova u našoj narodnoj muzici, muzikološka studija, Narodne melodija sa Kosova i Metohije, Beograd, 2003, 'Nota' Knjaževac, Beogradska knjiga

Nauka o harmoniji, Beograd 2003. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva

Putem naše tradicionalne muzike — Pesme sa aranžmanima, dvoglasi i višeglasi, Istočno Sarajevo 2004, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva

Muzička tradicija za naše najmlađe — Dečji horovi, Istočno Sarajevo, 2004, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva

Bibliografija o Miodragu A. Vasiljeviću

Anđelković, J., Obredne igre iz Crne Gore u zapisima Miodraga A.Vasiljevića, Okrugli sto — Miodrag A. Vasiljević — život i delo, Beograd 2003, Institut za književnost i srpski jezik

Božić, S., Umesto recenzije (257-258), Nauka o harmoniji, Beograd 2003, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva

Bulović, B., Vasiljevićeva nomenklatura narodnih melodija i primena računara u obradi etnomuzikološke građe, Okrugli sto — Miodrag A. Vasiljević — život i delo, Beograd 2003, Institut za književnost i srpski jezik

Dević, D., Vasiljevićevi neobjavljeni zapisi narodnih pesama iz Vojvodine, Okrugli sto — Miodrag A. Vasiljević — život i delo, Beograd 2003, Institut za književnost i srpski jezik

Drobni, I., Udžbenici za notno pevanje i solfeđo Miodtaga A. Vasiljevića, Okrugli sto — Naučno-istraživački rad Miodraga A. Vasiljevića, Beograd 2003, Društvo etnomuzikologa Srbije

Drobni, I., Miodrag A. Vasiljević — reformator metodologije početnog muzičkog opismenjavanja, Beograd 2004, Zbornik radova VI pedagoškog foruma (29-37), FMU

Drobni, I., Metodičke osnove instruktivne literature od Milovuka do Vasiljevića (17-19), Koaptacija smerova postavki elementarne muzičke pismenosti u muzičkom obrazovanju, doktorska disertacija odbranjena na Pedagoškom fakultetu u Bijeljini 2006.

Jerkov, S., Vasiljevićeva teritorijalna podela Crne Gore, Okrugli sto — Miodrag A. Vasiljević — život i delo, Beograd 2003, Institut za književnost i srpski jezik

Jovanović, J., Vasiljevićev odnos prema studiji Bele Bartoka Morfologija srpskhrvatskih narodnih melodija, Okrugli sto — Miodrag A. Vasiljević — život i delo, Beograd 2003, Institut za književnost i srpski jezik

Jović-Miletić, A., Funkcionalna metoda Miodraga A. Vasiljevića i njena primenljivost danas, magistarska teza odbranjena na FMU u Beogradu 1996

Ljubinković, N., Pogovor povodom knjige Miodraga A. Vasiljevića Narodne melodije sa Kosova i Metohije (403—407), Narodne melodije sa Kosova i Metohije, Beograd 2003, ‘Nota’ Knjaževac, Beogradska knjiga

Ljubinković, N., Nužnost svestranijeg iščitavanja Vasiljevićevog dela, Okrugli sto — Miodrag A. Vasiljević — život i delo, Beograd 2003, Institut za književnost i srpski jezik

Hoerburger, F., Miodrag A. Vasiljevic, Correspondence between Eastern and Western Folk Epics, 23—26. JSTOR

Marković, M., Etnomuzikologija u Srbiji, Beograd 1994, Novi zvuk br. 3 (19—30)

Vasiljević-Drobni M., Funkcionalna metoda Miodraga A.Vasiljevića, Naučni skup o delatnosti Miodraga Vasiljevića, Beograd 1985, FMU, Savez folklorista i Savez kompozitora Jugoslavije

Vasiljević, Z. M, Struktura deseterca u crnogorskim narodnim pesmama — analiza zbirke Miodraga A. Vasiljevića Narodne melodije iz Crne Gore, Beograd 1965, Srpska akademija nauka

Vasiljević, Z. M., Prikaz melografskih zapisa srpskih i crnogorskih narodnih pesama na Kosmetu, Rad XIV kongresa u Prizrenu, 1967.

Vasiljević, Z. M., Koštanine pesme, Vranje 1969, Vranjski glasnik knj. V

Vasiljević, Z. M., Prikaz melografskih zapisa srpskih i crnogorskih narodnih pesama na Kosmetu, Rad XIV kongresa u Prizrenu, 1967

Vasiljević, Z. M., Život i rad Miodraga A. Vasiljevića, Narodno stvaralaštvo, Folklor, god. XII, sv. 47—48, septembar-decembar 1973 (1-19)

Vasiljević, Z. M., Bibliografija Miodraga A. Vasiljevića, Narodno stvaralaštvo, Folklor, god. XII, sv. 47—48, septembar-decembar 1973 (103-114)

Vasiljević, Z. M., Uzajamni uticaj narodne muzilke tradicije i govornog ritma na gubljenje jamba u srpskom u hrvatskom jeziku, Razvitak, br. 4-5, (102—108), Zaječar, 1981, Timok

Vasiljević, Z. M., Ideje Miodraga Vasiljevića o mogućnosti utvrđivanja autohtonosti međimurskog narodnog pevanja, Čakovec, 1988, Međimurje br. 13—14, (185—195)

Vasiljević, Z.M., Pogovor, Putem naše tradicionalne muzike — Pesme sa aranžmanima, dvoglasi i višeglasi, 2004, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Istočno Sarajevo

Vasiljević, Z. M., Miljković, J., Od frule do kaligrafije, Beograd, 2002, Štamparija Ražnatović

Vlahović, P., Doprinos Miodraga A. Vasiljevića etnologiji, Okrugli sto — Miodrag A. Vasiljević — život i delo, Beograd 2003, Institut za književnost i srpski jezik

Vukićević-Zakić, M., Radinović, S., Vasiljevićeva tabela ležećih tonova (399—401), Narodne melodije sa Kosova i Metohije, Beograd 2003, 'Nota' Knjaževac, Beogradska knjiga

Obradović, D., Učitelj i učenik, Okrugli sto — Miodrag A. Vasiljević — život i delo, Beograd 2003, Institut za književnost i srpski jezik

Perić, Đ., Pesme srpskih pesnika pronađene u melografskim zapisima Miodraga A.Vasiljevića, Okrugli sto — Miodrag A. Vasiljević — život i delo, Beograd 2003, Institut za književnost i srpski jezik

Radujević, T., Miodrag Vasiljević u Radio Beogradu, Okrugli sto — Miodrag A. Vasiljević — život i delo, Beograd 2003, Institut za književnost i srpski jezik

Stojanović, G., Miodrag A. Vasiljević, Đačko pevanje (70—83), Komparativna metodologija nastave muzičke pismenosti i početnog čitanja i pisanja, doktorska disertacija odbranjena na FMU u Beogradu 2001

Stojanović, G., Vasiljevićevo Đačko pevanjeGeneza postavke muzičke pismenosti na tradicionalnoj muzici, Okrugli sto — Miodrag A. Vasiljević — život i delo, Beograd 2003, Institut za književnost i srpski jezik

Šta znamo o Miodragu A. Vasiljeviću, Bilten br. 8 (6), Beograd 2003, Zajednica muzičkih škola Srbije

Žganec, V., Miodrag A. Vasiljević, Journal of the International Folk Music Council, 16, 1964, JSTOR


http://www.mavasiljevic.info/bibliografija.html
3465  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzikolozi • Zapisivači i proučavaoci narodnih igara i pesama — biografija i prilozi / Miodrag A. Vasiljević (1903—1963) poslato: Februar 13, 2011, 02:35:27 pm
*

MIODRAG A. VASILJEVIĆ — BIOGRAFIJA


U okolini Kragujevca, selu Zakuti 9. septembra 1903. godine rodio se u Miodrag A. Vasiljević, folklorista i pedagog. Gimnaziju je završio u Kruševcu, u kojem započinje i svoje muzičko delovanje u Muzičkom društvu. Posle započetih muzičkih studija u Pragu školovanje nastavlja i završava u Beogradu. Zapošljava se najpre kao nastavnik muzike u Skoplju, a zatim u Beogradu, gde predaje teorijske predmete u Srednjoj muzičkoj školi pri Muzičkoj akademiji. Na poziv Koste Manojlovića (Čestitka), izabran je na mesto docenta, a zatim vanrednog i redovnog profesora na Muzičkoj akademiji. Vasiljević je osim toga, osnivač i prvi šef katedre za etnomuzikologiju na Muzičkoj akademiji u Beogradu i jedan od utemeljivača Saveza folklorista Jugoslavije.

Kao metodičar, Vasiljević se naročito bavio problematikom solfeđa i elementarne muzičke pismenosti. Intonacija, Notno pevanje i Jednoglasni solfeđo objavljeni su u prvoj fazi njegovog stvaralaštva. Prvi je u Srbiji postavio nastavu ovog predmeta na naučnu osnovu, dajući originalna rešenja metodskih postupaka koja su našla široku primenu u praksi naše muzičke nastave. Funkcionalna metoda, koju je osmislio nakon desetogodišnjeg eksperimentalnog rada, oslonjena na maternje pevanje, asimilaciju zvučnih naslaga i sinhronizaciju sa notnom slikom, predstavlja najprirodniji put ka savladavanju klasičnog (zapadnoevropskog) tonalnog sistema.

Uz pedagošku delatnost bavio se i melografijom, te je u obema oblastima ostavio niz teorijskih dela, po kojima se svrstava među najznačajnije srpske metodičare, melografe i muzičke teoretičare.

Krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina prošlog veka, posle tri decenije sakupljačkog rada, Vasiljević sa velikom smelošcu počinje da piše muzikološke studije ne oslanjajući se na evropsku i klasičnu teoriju muzike: "Kad se u meni sredila stihija tog silnog materijala, neobične melodika i bujna metrika, postao sam teoretičar; upoređivanje materijala i izučavanje narodnog života i običaja uvelo me je u nauku, u etnomuzikologiju". Objavljivanja zbornika nižu se jedno za drugim: Kosmet, Makedonija, Sandžak. Period do izlaska sledećeg, leskovačkog zbornika, ispunjen je aktivnostima u Udruženju folklorista Srbije čiji je predsednik od osnivanja. Sarađuje sa folkloristima svih struka, aktivno radi u Muzikološkom institutu, kao i Radio Beogradu gde se često emituju njegove emisije. Godine 1953. prvi put odlazi u inostranstvo. U toku nekoliko godina drži predavanja na univerzitetima u Erlangenu, Getingenu, Hajdelbergu, Regensburgu, Budimpešti, Amsterdamu, Utrehtu, radio stanicama Minhena, Štutgarta, Hajdelberga, Budimpešte... Zagrebački Leksikografski zavod poziva ga na saradnju oko pripremanja Muzičke enciklopedije. Izvesno vreme provodi u Zagrebu i u tesnoj saradnji sa Vinkom Žganecom radi na enciklopediji.

Jedan je od osnivača Sabora u Guči.

Miodrag A. Vasiljević je umro u Opatiji, 9. avgusta 1963. godine.


http://www.mavasiljevic.info/biografija.html
3466  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzikolozi • Zapisivači i proučavaoci narodnih igara i pesama — biografija i prilozi / Miodrag A. Vasiljević (1903—1963) poslato: Februar 13, 2011, 02:35:06 pm
*

MIODRAG A. VASILJEVIĆ
1903—1963




Veliki srpski etnomuzikolog i pedagog, profesor Muzičke akademije u Beogradu i
osnivač katedre za etnomuzikologiju.

Tvorac Funkcionalne metode muzičkog opismenjavanja na narodnim osnovama.

Tokom svog života intenzivno se bavio brojnim praktičnim i teorijskim istraživanjima ostavivši
dela od istorijskog značaja.




http://www.mavasiljevic.info/biografija.html
3467  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzikolozi • Zapisivači i proučavaoci narodnih igara i pesama — biografija i prilozi / Dimitrije O. Golemović (1954) poslato: Februar 13, 2011, 02:33:43 pm
*

KNJIGA PRIČA ZA DECU ETNOMUZIKOLOGA DIMITRIJA GOLEMOVIĆA


BEOGRAD — Knjiga priča za decu "Tijani za laku noć" profesora Fakulteta muzičke umetnosti (FMU) dr Dimitrija Golemovića, predstavljena je u subotu u prisustvu brojne dece i njihovih roditelja, zaposlenih na FMU. U prepunoj sali FMU dobrodošlicu malim čitaocima i onima koji će to tek postati, uputila je dekan Dubravka Jovičić. Recenzenti knjige Mirjana Jovanović i književnik Radovan Vlahović, poštujući najmladju publiku, ukratko su izneli  mišljenja o knjizi redovnog profesora na Katedri za etnomuzikologiju Golemovića. Prema njihovim rečima, 11 priča u knjizi ispričane su vešto i znalački, modernim jezikom, spoj su basne, bajke i kratke priče a najlepše od svega je što se autor, iako u zrelim srednjim godinama, "veliko dete". Etnomuzikolog i kompozitor Golemović u okviru profesionalnog bavljenja tradicionalnom muzikom obišao je više stotina sela u Srbiji i sakupio na hiljade narodnih melodija, autor niza knjiga i naučnih radova, "sakupio" je priče koje je izmislio uz uzglavlje kreveta svoje četvorogodišnje ćerke Tijane. "Kada su Tijani dosadile priče koje je već znala, počeo sam da izmišljam prvo priču o pužu kome je dosadila njegova kućica, o žabi lutalici, takmičenju ptica, o dečaku koji je želeo da leti...", kazao je Golemović. O razlozima zbog kojih je rešio da objavi knjigu priča, autor je kazao da je to pre svega želja da "ovekoveči" trenutke kada je bio najbliži svom detetu ali i želja da te priče ne nestanu bez traga. "Osim Tijane, kojoj je knjiga posvećena, posvećujem je i deci koja nemaju sreću da ih neko uspavljuje i koja zbog toga neće imati priliku da se na "krilima mašte" s ovog sveta otisnu u neki drugi, tamo gde nema gladi, suza i straha i gde je sve moguće", rekao je autor. Knjigu je objavila Zadruga Sindikata prosvetnih radnika a ilustracije su crteži dece. (Tanjug)

Glas Srbije |14 februar 2010
3468  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzikolozi • Zapisivači i proučavaoci narodnih igara i pesama — biografija i prilozi / Dimitrije O. Golemović (1954) poslato: Februar 13, 2011, 02:32:27 pm
*




DIMITRIJE O. GOLEMOVIĆ

Dimitrije O. Golemović, etnomuzikolog i kompozitor (Beograd, 03.04.1954) studirao je na Muzičkoj akademiji u Beogradu na odsecima za etnomuzikologiju, kompoziciju i solo pevanje, a doktorirao na etnomuzikologiji. Od 1979. godine zaposlen je na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, kao profesor etnomuzikologije. U okviru svog bavljenja tradicionalnom muzikom obišao je više stotina sela na teritorijama Srbije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore, sakupivši na hiljade narodnih melodija. Autor je niza knjiga i naučnih radova iz oblasti etnomuzikologije, nekoliko gramofonskih ploča, audio kaseta i kompakt diskova. Učesnik je brojnih naučnih skupova u zemlji i inostranstvu a gostovao je kao predavač u Grčkoj, Austriji i SAD. Kao kompozitor, uglavnom vokalne muzike, inspirisan je srpskim i muzičkim folklorom susednih naroda.

Kompletna BIBLIOGRAFIJA (RADOVI & KNJIGE & DISKOGRAFIJA) Dimitrija O. Golemovića na:
http://www.m-i-c.rs/dimitrijegolemovic/index.html
3469  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzikolozi • Zapisivači i proučavaoci narodnih igara i pesama — biografija i prilozi / Milan Karanović (1882—1955) poslato: Februar 13, 2011, 02:31:19 pm
*

MILAN KARANOVIĆ
(Velika Rujiška, 23.04.1882 — 1955)

Životno djelo Milana Karanovića, etnologa s kraja devetnaestog i početka dvadesetog vijeka, predstavlja veliki doprinos istraživanju etnografskog blaga Bosanske Krajine.

U početku kao parohijski sveštenik, a potom kao etnolog-istraživač, Karanović je istražio izuzetno vrijednu kulturnu zaostavštinu velikog dijela krajiškog područja. Narodne pjesme, vezovi, narodni običaji samo su dio folklornog bogatstva prikupljenog u gotovo pedesetogodišnjem radu ovog vrijednog naučnog radnika.

Rođen je 23. aprila 1882. godine u novljanskom selu Velika Rujiška, Podgrmec. Školovanje ga nakratko odvodi sa krajiških prostora; nakon osnovne škole odlazi u Sarajevo gdje završava Zanatlijsku školu, a potom i sarajevsku gimnaziju. Nakon svršenih šest razreda gimnazije upisuje i Bogosloviju u Reljevu, te 1909. godine dolazi za parohijskog sveštenika u krajiško selo Rujnicu. 1911. godine izabran je za počasnog člana Eparhijskog crkvenog suda u Banjaluci odakle je, 1913., premješten u Veliku Kladušu. U vrijeme Prvog svjetskog rata Karanović je, zbog pripadništva Kočićevoj grupi "Otadžbina", jedno vrijeme bio zatvoren u banjalučkom Vojnom zatvoru. Po svršetku rata bacio je svešteničku odeždu i kao etnograf-kustos ostatak života proveo u Sarajevu. Milan Karanović je umro 1955. god.

Karanovićev istraživački rad je izuzetno obiman; pored 300 raznih članaka, od kojih 164 pripada oblasti etnografije, napisao je i objavio dva djela većeg obima: "Pounje Bosanske Krajine" i "Sanička župa". Sarađivao je u mnogim listovima: "Srpska riječ", "Narod", "Srbobran", "Novi život", "Prosveta", "Srpsko kolo", "Politika'"... Brojni članci, uključujući i djela većeg obima, izišli su u izdanjima Srpske akademije nauka.

Karanovićevi naučni poduhvati nisu ostali nezapaženi; o njegovoj ličnosi i djelu napisane su brojne kritike i studije, a zapazio ga je i svesrdno podržao naš priznati naučni radnik Jovan Cvijić.

Njegovi etnografski radovi, uz etnografske radove sveštenika Petra Rađenovića, predstavljaju poseban doprinos poznavanju lokalne prošlosti.


IZBOR IZ BIBLIOGRAFIJE

•  Proučavanje sela, Sarajevo, 1907.
•  Sa Une, Sarajevo, 1907.
•  O naučnom radu Jovana Cvijića, Sarajevo, 1925.
•  Božić u srpskim narodnim pjesmama, Sarajevo, 1925.
•  Pounje u Bosanskoj Krajini, 1925.
•  O tipovima kuća u bosni, Sarajevo, 1927.
•  Bosna i Hercegovina, istorijsko-etnografski pregled, 1928.
•  O starinskoj narodnoj nošnji Bosanske Krajine, Sarajevo, 1932.
•  Manastir Gomionica, beograd, 1934.
•  Legenda o blagu cara Lazara, Beograd, 1935.
•  Sveti Sava u folkloru Bosanske Krajine, 1936.
•  Uskočko i sokolsko gnezdo na Uni, Beograd, 1936.
•  Cvijićevi napori oko proučavanja Bosne, Sarajevo, 1937.
•  Imljanska narodna nošnja, vez i bojenje



Tekst pripremila Milada Tišma, student srpskog jezika i književnosti.
3470  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzički stvaraoci — posleratna generacija / Žarko Petrović (1932) poslato: Februar 12, 2011, 01:34:21 am
*
ŽARKO PETROVIĆ


NISU SVE JESENI TUŽNE

Žarko Petrović je spasao od zaborava mnoge starogradske pesme i romanse, a usput je uspešno komponovao i pisao

Stare gradske pesme i romanse baš i nisu više u modi. Čuju se, kao eho prošlost, još samo u skadarlijskim ili nekim sličnim kafanama, onako "na uvce" ili uglas, zajednički, kad čitavo društvance peva "U ranu zoru" ili " Tiho noći...". Mladi ih više ne slušaju po beogradskim žurkama, samo retki nostalgičari još uzdišu i suze rone nad tužnjikavim molovima i rečima ljubavnog nespokoja. Stariji znaju da je od pedesetih, pa možda sve do devedesetih godina dvadesetog veka, poznavanje starih gradskih pesama bilo pitanje društvenog prestiža, maltene. Ova muzika dobijala je sve veći broj obožavalaca kao znak pripadnosti građanstvu. To je bio društveni pokret čija je masovnost ozbiljno pretila da ugrozi vladajuće socijalističke norme. Malo ko zna da je osnivač i predvodnik ovog "pokreta" bio Žarko Petrović, kompozitor i književnik (rođen 1932. u Užicu).

"Tvrdim da sam prvi snimio, zapisao i aranžirao za 'Jugoton' veliki broj starogradskih pesama i tako ih spasao od zaborava", kaže on. Pored toga, u istom žanru komponovao je mnoge tadašnje hitove od kojih je najpoznatiji "Sve moje jeseni su tužne". Bio je veoma radostan kada se pedeset i neke vraćao iz Užica i pošao Balkanskom ulicom, uzbrdo prema Terazijama.

Na jednom ćošku su zviždukali moju pesmu, kod poslastičarnice 'Pelikan' je pevušili, a kada sam je čuo i u 'Prešernovoj kleti' shvatio sam da je melodija postala popularna. Do tada je stajala u fioci jednog urednika Radio Beograda, sve dok je nije izvadio i snimio Miroslav Bepo Rambosek, u izvođenju Duška Jakšića.

Od tada nisu sve jeseni bile tužne, a već uvaženi kompozitor je komponovao i šlagere ("Beograd volim", Boba Stefanović, "Dve crvene ruže", Đorđe Marjanović, "Zbogom", Gabi Novak...). Proglašen je za apsolutnog pobednika festivala "Beogradsko proleće" koji je prestao da postoji 2000. godine. I na tom, poslednjem "Proleću", Žarko je pesmom "Pismo" (Ekstra Nena) osvojio sve nagrade. Ali, ta vrsta muzike više nije bila komercijalna.

Žarko Petrović se nikad nije obogatio, u finansijskom smislu, ali život mu je bio prebogat, zahvaljujući divnim ljudima, mahom umetnicima, koje je poznavao. Njegova trošna dorćolska mansarda u Dušanovoj 24 bila je stecište umetnika: Mira i Bojan Stupica, Stevo Žigon, Zoran Ristanović, Olga Spiridonović, Olivera Marković, Žika Lazić, Branko Miljković, Boža Timotijević, Rajko Čukić, Dušan Jakšić, Đorđe Marjanović...

I mnogi drugi koji su nalazili toplotu u ovom, nikad dovoljno zagrejanom, muzičkom kutku. Uz zvuke klavira ili gitare.

Pamti kako mu je, sredinom šezdesetih godina, u Užicu oduzet klavir, zbog nekih nejasnih imovinskopravnih odnosa. Tada je Žika Lazić, videći muku svog prijatelja, želeo da napiše reportažu s naslovom "Klavir pred sudom", ali ga je Žarko sprečio. O obožavanom instrumentu, klaviru, napisao je: "Žene nikad nisu obožavale toliko druge muzičare kao klaviriste. Više nego i dirigente. Onakav kakav mu je instrument — bogat, raskošan, orkestarskog zvuka (jer sadrži sve tonove čitave orkestracije) takav je i život pijaniste..."

"Pedesetih godina kod nekih užičkih omladinaca nisam uživao simpatije, jer sam svirao džez i tada proskribovanu muziku, 'bosa nova' i 'begin'."

Na neki način je i 1970. godine njegov rad bio zabranjen. Tada je beležio, aranžirao, snimao i pretvorio u knjige (s notnim sistemom) "solunske" pesme: "Marš na Drinu", "Tamo daleko", "Kreće se lađa francuska", "Nizamski rastanak", "Mladi kapetane", "Na severu ledeno je more"... Srpske fabrike ploča su odbile, ali ih je zato objavio direktor zagrebačkog "Jugotona" Slavko Kopun. "Ploča se prodavala kao alva u Srbiji, Vojvodini i Bosni...".

Dok govori, Žarko Petrović svira prstima po stolu, kao po klaviru. Sada putuje u vikendicu na Zlatibor, tamo ga čeka klavir "hofman" i još mnogo posla.


Milorad Ćirilović | 12.02.2007. | Politika
3471  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Dušan Jakšić (1927—2009) poslato: Februar 12, 2011, 12:24:51 am
*




PREMINUO PEVAČ I GLUMAC DUŠAN JAKŠIĆ
 
Pevač i glumac Dušan Jakšić, koji se proslavio 1955. godine hitom "Sve moje jeseni su tužne", i čiji je glas krasio pesmu "Beograde, Beograde", umro je danas u 83. godini, saopštila je porodica umetnika.

Jakšić je rođen 5. juna 1927. godine u Karlovcu u Hrvatskoj, a odmah po završetku Drugog svetskog rata preselio se u Beograd, kako bi postao glumac.

Umetnički život Dušana Jakšića, koji je nedavno slavio 60 godina umetnickog rada, imao je više pravaca i delatnosti tokom godina - dramski umetnik, pevač, kompozitor, recitator, scensko-muzički izvođač.

Posvetio se podjednako i teatru i muzici. Promenio je dva pozorišta - prvo je bio angažovan u Novom Sadu, a onda u Beogradskom dramskom pozorištu - pre no što je snimio pesmu "Sve moje jeseni su tužne" Žarka Petrovića. Ona se pretvorila u hit, i Dušan Jakšić je postao pevačka zvezda bivše Jugoslavije.

Dugo je bio redovni gost Opatijskog festivala. Postao je tamo zapažen sa pesmom "More, more" Miroslava Biroa (1958), da bi prvu pobedu ostvario 1959. godine, takodje sa Biroovom pesmom "Mirno teku rijeke", a zajedno sa Vice Vukovim.

Jakšić je sledeći put pobedio u Opatiji 1961, sa sopstvenom pesmom "Julijana" za koju je dobio tri nagrade, a zatim je 1964. sličan uspeh ostvario na "Beogradskom proleću" svojom kompizicijom "Čerge", napisanom na stihove Dragoljuba Despotovića.

Među Jakšićevim hitovima iz šezdesetih godina je i pesma "Otišla si sa lastama".

Iako je njegova pevačka karijera dobila primat nad njegovom zvaničnom profesijom, glumom, on je snimio desetak filmova i više televizijskih drama i komedija. Kao glumac, imao je bogat i plodan opus uloga, od Jugoslovenskog dramskog pozorišta, gde je još kao student prvi put nastupao, preko Beogradskog dramskog pozorišta, do Narodnog pozorišta gde je godinama bio prvak i gde je i penzionisan.

Prvo njegovo pojavljivanje na filmu bilo je u "Roju" (1966), a značajniju ulogu je ostvario u "Građanima sela Luga" (1972). Pojavio se i u jednoj od epizoda "Pozorišta u kući" (1975). Poslednje pojavljivanje Dušana Jakšića na filmu bilo je ono u "Zvezdama ljubavi" (2005).

Datum i mesto sahrane biće naknadno objavljeni.


17.12.2009. | Izvor BETA
3472  POPULARNA MUZIKA / Izvođači [Zabavna, pop i rok muzika] / Dušan Jakšić (1927—2009) poslato: Februar 12, 2011, 12:08:44 am
*

DUŠAN JAKŠIĆ — UŽIVO


KRAJ JEZERA JEDNA KUĆA MALA
Zvonko Bogdan

Kraj jezera jedna kuća mala
tamo draga dragog čekala
obeć'o je da će doći
i da će joj prsten doneti

Zora svanu, suza više nema
a ni dragog kog je čekala
kraj jezera uplakana
maramica bela ostala

Ako nekad ljubiš momče mlado
znaj da će te brzo ostavit'
jer on ne zna šta je ljubav
i ne može dugo veran bit'


Dušan Jakšić — Kraj jezera jedna kuća mala
3473  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Staniša Stošić poslato: Februar 12, 2011, 12:07:50 am
**




Lela Vranjanka — singl 19XX. | PGP RTB S 10 202
 
01. Staniša Stošić — Lela vranjanka (D. Toković)
02. Staniša Stošić — Biće mnogo cveća (D. Toković)
3474  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Staniša Stošić poslato: Februar 12, 2011, 12:07:33 am
*




Istina, istina — singl 19XX. | RTB PGP EP 11 040

01. Staniša Stošić — Istina, istina (M. Krnjevac — P. Radivojević)
02. Staniša Stošić — Pesmu mi dajte (M. Krnjevac — P. Radivojević)
03. Staniša Stošić — Radosti, sunce zaslo je (M. Krnjevac — P. Radivojević)
04. Staniša Stošić — Što su nebu zvezde (M. Krnjevac — P. Radivojević)
3475  ZVUČNI I VIZUELNI MATERIJAL / Omoti / Staniša Stošić poslato: Februar 12, 2011, 12:07:11 am
*

S A D R Ž A J


19XX. — Istina, istina
19XX. — Lela Vranjanka
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »