Najnovije poruke: Angelina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
  Prikaži poruke
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »
3351  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Pregled narodnih igara Srbije / Etnokoreološko područje središne Srbije poslato: Februar 14, 2011, 09:10:17 pm
*

ETNOKOREOLOŠKO PODRUČJE SREDIŠNE SRBIJE




Centralna Srbija obuhvata više manjih predeonih celina, od beogradske okoline na severu do Takova i Rudničkog Pomoravlja na jugu i Kolubare na zapadu do Velike Morave na istoku. Za ovu oblast često se čuje sinonim Šumadija i Pomoravlje, ali to su (samo) njene dve najveće celine. Zbog toga se u drugim oblastima igre koje dolaze iz centralne Srbije često nazivaju opštim imenom šumadinka.

Centralna Srbija obiluje raznovrsnošću igara, što je pre svega posledica šarolike strukture stanovništva. Još od sredine XIV veka započele su seobe stanovništva prouzrokovane turskom najezdom. Od tog perioda pa sve do XIX veka, doseljavanje i prožimanje stanovništva triju migracionih struja (dinarske, kosovsko-metohijske i moravsko-vardarske) stvorilo je novi tip čoveka. Pomenute osobine ljudi ovog prostora došle su i do izražaja i u narodnim igrama. Specifičan način igranja, prepun variranja osnovnog igračkog obrasca, raznovrsnih igračkih motiva (varalice, prepleti, zapleti, udari noge u nogu, zastajkivanja, usložnjavanje koraka) doprinelo je prepoznatljivosti šumadijskog stila.

Igre centralne Srbije se lako, lepršavo u umerenom tempu, ali upravo za takav način igranja potrebno je veliko igračko umeće. Ovo posebno odlikuje igru šetnja (šeta, povoz, šetalica, šetaljka, odmor), izvođena uz vokalno-instrumentalnu pratnju, sa kojom su momci ili oženjeni ljudi započinjali igračke skupove. Najrasprostranjeniji igrački obrazac ove oblasti je tip igre nazivan kolo u tri ili kraće kolo. Kolo se ranije izvodilo u brojnim varijantama, uz različitu muzičku pratnju (vokalnu, vokalno-instrumentalnu i istrumentalnu) i različite nazive (Žikino kolo, džambasko kolo, Posejo deda, šestica i dr.). I druge oblasti Srbije primile su varijante ove igre i prilagodile ih svojoj tradiciji, te je tako kolo postala prepoznatljiva igra našeg područija. Danas se kolo izvodi samo uz istrumentalnu pratnju, koraci su pojednostavljeni, a i naziv - jednostavno kolo. Osim šetnje i kola, okosnicu igračkog repertoara u centralnoj Srbiji čine i sledeće igre: devojačko kolo (nova vlahinja), starinska vlajna (gajdica, polomka, sitniš, rudničanka, kolubarčica, sitno napred, kriva...), osmica, trojanac (od pet taktova), đurđevka, pop-Marinkovo kolo, retko kolo (moravsko kolo, narodno kolo) i četvorka (čačanka, tasino kolo...).

Igre su nekada pratile svirale, gajde, dvojnice, a početkom XX veka harmonika i violina, kao istrumenti većih mogućnosti, obogatili su postojeću muzičku pratnju i tako podstakli narodne igrače ka improvizovanju i stvaranju novih igara. Brojni svirači, posebno na harmonici, doprineli su izuzetnom razvoju istrumentalne tradicije. Među njima su nekada veoma poznati Radojka i Tine Živković, Miodrag Todorović Krnjevac, Milija Spasojević, Budimir Jovanović Buca, Milovan Milutinović Bane, Jovica Petković i brojni drugi.

Igre se u centralnoj Srbiji igraju uglavnom u polukrugu, u kojem je istaknuta uloga kolovođe (prvog igrača) i keca (poslednjeg igrača). Igrači se drže za ruke ili, u sporijim igrama tipa šetnje, pod ruku. Igra se u desnu stranu.


Vesna Bajić, etnomuzikolog
http://www.folklorsrbija.org/
3352  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Muški vokalni sekstet "Skadarlija" [Beograd] poslato: Februar 14, 2011, 08:56:02 pm
*

ANSAMBL "SKADARLIJA" — DISKOGRAFIJA



SINGLOVI


1972. Sekstet "Skadarlija" / Jugoton — EPY 44479

01. O Jelo, Jelo, Jeleno (narodna — arr. V. Popović)
02. Kad te vidim na sokaku (narodna — arr. V.Popović)
03. Haj, malo ja, malo ti (narodna — arr. V. Popović)
04. Vesela je Srbadija (narodna — arr. V. Popović)
prati Ansambl Miodraga Jašarevića
    
      
1973. Sekstet "Skadarlija"
Jugoton — EPY 44 565

01. Četir' konja debela (narodna — arr. V. Popović)
02. Jedna cura mala (narodna — arr. V. Popović)
03. Temerav (narodna — arr. V. Popović)
04. Kad se setim, mila moja (narodna — Đ. Jakšić — arr. V. Popović)
3353  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Orkestri • ansambli • pevačka društva • družine / Muški vokalni sekstet "Skadarlija" [Beograd] poslato: Februar 14, 2011, 08:55:32 pm
**

SEKSTET "SKADARLIJA"


Muški vokalni sekstet "Skadarlija" sastavjen je od članova hora Beogradske opere. Rukovodilac je Vlada Popović. Počeo je da nastupa u Skadarliji pre 12 godina, a pored toga, nastupao je i na raznim gostovanjima u zemlji i inostranstvu. Na repertoaru su mu gradske pesme, narodne pesme i romanse. Snimio je nekoliko ploča, a ima stalne nastupe na Televiziji. Snimci sa njihovim pesmama su na programima svih naših radio stanica. Evo nekoliko naziva njihovih pesama: "Kad čujem tambure", "Kad se setim, mila dušo", "Eleno kerko", "Sinoć kad je pao mrak", "Nebo je tako vedro", "U ranu zoru", "Ima dana", "Ja ljubim Milu", "Milkina kuća na kraju" i dr.


~~~


Članovi:

Vladimir Popović
Živojin Jovanović
Predrag Matić
Stevan Mihajlović
Miomir Mikan Sekulić
Nikola Stefanović




Tekst: Đorđe Karaklajić | NA TE MISLIM
Zbirka starih gradskih pesama, romansi,
pesama iz pozorišnih komada i novih gradskih pesama
II izdanje 1986. god. | Izdavač IO "Nota" Knjaževac


prilog člana Skypi
3354  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Pregled narodnih igara Srbije / Panonsko etnokoreološko područje poslato: Februar 14, 2011, 07:41:31 pm
**


PANONSKO ETNOKOREOLOŠKO PODRUČJE







3355  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Pregled narodnih igara Srbije / Panonsko etnokoreološko područje poslato: Februar 14, 2011, 07:32:20 pm
*

VOJVODINA




Deo Srbije severno od Save i Dunava — Vojvodina, predstavlja specifičnu etnokoreološku celinu u okviru panonske zone. Svojim položajem Vojvodina čini svojevrsnu granicu između Balkana i Evrope, što se odrazilo i na njeno igračko nasleđe. Vojvodinu čine tri veće oblasti: Srem, Banat i Bačka. Nastanjena je raznorodnim življem: Srbi starosedeoci, doseljenici iz Bosne,Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske (doseljeni u XX veku, posle I i II svetskog rata i u poslednjoj deceniji XX veka), veliki broj etničkih zajednica: Bunjevci, Šokci, Rumuni, Mađari, Česi, Slovaci, Romi, Rusini, Hrvati, Makedonci, Bugari... Etnička šarolikost ovog dela Srbije podstakla je očuvanje tradicionalne muzike i igre svake pojedinačne zajednice, što potvrđuje činjenicu da se preko muzike i igre najbolje iskazuje etnička pripadnost.

Obrednih igara u Vojvođanskim selima odavno nema. Počele su da nestaju još u XVIII veku, a danas su vidljivi samo trgovi njihovog postojanja. Godišnji i životni ciklus bio je propraćen muzikom i igrom, naročito svadbeni ceremonijal, u kojem je svakom trenutku pridavan značaj. U ovim prilikama neizostavno je bilo Veliko kolo (banatsko, bačko, sremsko) izvođeno uz gajdaša, potom devojačka igra nazivana u Sremu Ketuša, u Banatu Ficko, u Bačkoj Mađarac, Mladino kolo...

Pored obrednih igara, postojalo je mnogo igara zabavnog karaktera, tj. lokalnog zabavnog repertoara. Njegova podela može se najbolje predstaviti grupisanjem prema obliku — formaciji, i to na parovne igre (po dvoje) i igre u zatvorenom kolu. Najpoznatije igre u zatvorenom kolu su: Veliko i Malo kolo (banatsko, bačko, sremsko), Paorsko kolo, Gajdaško kolo, Bunjevačko, Staračko... Od polovine XX veka, pod uticajem gradskih igara, kolo se počelo otvarati formirajući tako polukrug. Među ovim igrama poznate su: Majstorsko kolo, Trgovačko kolo, Pančevačko, Vidino kolo, Mladino kolo...

Igranje u parovima je u Vojvodini zastupljenije. Parovi mogu biti različito raspoređeni po prostoru: pravilno po kružnici ili liniji i slobodno po kružnom prostoru. Od rasporeda po prostoru zavisi i način povezivanja igrača: igrači mogu biti postavljeni jedan pored drugog ili jedan naspram drugog, držeći se pod ruku, za ruke ispružene ispred sebe, nepovezano ili tako da igrač obuhvati igračicu oko pojasa, a ona njemu postavi ruke na ramena. Najpoznatije parovne igre su: Cigančica, Mađarac, Keleruj, Zurka, Kisel vode, Erdeljana, Sirotica, Sitne bole, Todore, Tandrčak i dr. Postoji i nekoliko igara koje se izvode u trojkama (igrač sa dve igračice) i to kod Srba u Banatu i kod Bunjevaca u Bačkoj.

Navedene igre u kolu i u parovima čine okosnicu igračkog repertoara Srba starosedelaca, Bunjevaca, Šokaca i Hrvata. Razlike među igrama ovih zajednica su pre svega u načinu igranja i muzičkoj pratnji, dok su osnovni igrački obrasci veoma slični. Igrački repertoar Srba doseljenika u XX veku je sasvim drugačiji. Kod njih su prisutne neme igre i pretežno igre uz vokalno-instrumentalnu pratnju. Ostale etničke zajednice (Rumuni, Mađari, Česi, Slovaci...) pokušavaju, kao što je već rečeno, da sačuvaju sopstvene tradicionalne igre.

Instrumentalna pratnja igrama, veoma zastupljena u prošlosti, izvodila se uz pratnju gajdi i tambura, koje su kasnije zamenili orkestri tamburaša i violinista. Kod Mađara se javljaju cimbala i udaraljke, a kod Rumuna duvački orkestri u kojem dominira taragot. Harmonika je u Vojvodinu dospela rano, u nekim krajevima još u XIX veku, a kao pratnja igri korišćena je i kroz ceo XX vek.

Stil igranja je u Vojvodini veoma različit od ostalih krajeva Srbije. Kod svih žitelja (osim Dinaraca) dominantnu ulogu imaju muškarci igrači. U toku igranja oni improvizuju, variraju osnovni, uglavnom jednostavni igrački obrazac. Veština u tome ogleda se u neprestanom pokretanju nogu od kolena naniže, što nosi različite lokalne nazive: federiranje (u Banatu), dupliri (u Sremu), kvrcanje i iskvrcavanje (Bunjevci u Bačkoj). Žene igraju mirnije i uglavnom sitno, vešto prateći i prilagođavajući se partnerima. Osim toga, igrački obrazac varira se usitnjavanjem koraka, zastojima, udarima rukama i korišćenjem raznih rekvizita pri igranju (Mađari u Bačkoj) itd.

Vojvodina kao spona između Balkana i Evrope u muzičkom i igračkom medijumu, prepoznaje se u sledećim osobenostima: u velikom broju parovnih igara, u mnogim igrama sa nazivom kolo koje podsećaju na svite poznate u Evropi u XVI i XVII veku (igre sadrže više delova, započinju lagano i sve se više usložnjavaju), u rano uvedenoj harmonici i orkestarskoj pratnji igrama. Približavanje Vojvodine zapadnoevropskom muzičkom i igračkom idiomu započeo je Isidor Bajić, komponujući po ugledu na poljsku muziku, muziku i igru Srpkinjica. Ova igra imala je dvanaest različitih figura, a do danas je sačuvana samo jedna — seoska igra tipa Sremice, od četiri simetrična takta. Ostale figure su zaboravljene.


Vesna Bajić, etnomuzikolog
http://www.folklorsrbija.org/
3356  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzički folklor Srbije / Vesna Bajić — Šta je to koreografija? poslato: Februar 14, 2011, 02:22:51 pm
*

ŠTA JE TO KOREOGRAFIJA?


U svakodnevnim razgovorima i napisima različitog profila kod nas postoje različita tumačenja pojma koreografija, uglavnom oprečna. Dok jedni smatraju da je to svako delo koje uradi rukovodilac folklornog ansambla, bilo koreograf po pozivu ili ne, drugi zastupaju oštrije stanovište i ističu da je koreografija u potpunosti autorsko komponovano delo i da ga stvara koreograf po profesiji. Nastojaću da putem literature i sopstvenog razmišljanja predložim upotrebu ovog pojma u našoj praksi.

Konceptualni okvir za određivanje značenja koreografije baziran je na zapisima Georgi Abraševa1, bugarskog teoretičara koreografije i dr Henrika Neubauera (Henrik Neubauer), (2) slovenačkog teoretičara baleta.

Reč koreografija potiče od dve grčke reči: "choreia", u značenju igre, plesa ili taneca, i "grafos", što u našem jeziku znači pisati3. Doslovnim prevodom reči koreografija dobija se njeno osnovno značenje, a to je "zapisivanje igre". Ovo značenje koristilo se sve do sredine XX veka, kada ga zamenjuje reč kinetografija, koja se i danas koristi za imenovanje načina zapisivanja igre, npr. kinetografija Rudolfa Labana, skraćeno labanotacija. Reč koreografija pripalo je polju baleta, odnosno imenovanju stvaralaštva baletskih majstora. Pod pojmom koreografija danas se podrazumeva umetnost stvaranja, izmišljanja, sastavljanja i građe igara i muzike za igru u skladnu umetničku celinu4. Ovaj pojam je iz baleta pozajmljen u nedostatku drugog termina za označavanje amaterskog stvaralaštva na području scenske primene tradicionalne igre5.

Kod nas su, prema terminologiji sestara Janković, 30-ih godina XX veka bili u upotrebi termini splet i smeša igara, kao jedini načini na koje se imenovalo javno prikazivanje tradicionalne igre6. Od sredine XX veka, kada se pojavljuje termin koreografija, vezan kod nas za umetničku igru, pomenute autorice su predviđale da od tog doba ulazimo u novu fazu scenske primene narodne igre, a to je kombinovanje narodnih igara — kao prvi stupanj u stvaranju naše umetničke igre7. Danas se termini poput smeša i kombinacija ne koriste, dok se sintagma splet igara zadržala. Na javnim nastupima i u svakodnevnim razgovorima koristi se i termin koreografija, bez obzira na način i vrstu stilizacije primenjenu u stvaranju.

Podstaknuta razmišljanjima Georgi Abraševa o širem i užem značenju pojma koreografija, želela bih da predložim mogućnosti upotrebe ovog termina u imenovanju različitih načina scenskog prikazivanja naše tradicionalne igre8.

Značenje pojma koreografija razlikuje se prema nivou stilizacije. U preradi se o koreografiji ne može govoriti, iz razloga jer autorstvo nije izraženo, a ni oblici nisu predviđeni isključivo za javno izvođenje9. U obradi, međutim, pojam koreografije dobija svoje puno značenje i to kao muzičko-scensko delo u širem značenju. Koreografija tako obuhvata i muziku i igru, odnosno njihove obrade. Scenski aranžman može, ali i ne mora da bude prisutan. Iz tog razloga, ne može se iz pomenutog složenog kontektsta "izvući" samo obrada igre i nazvati je koreografijom, što se danas pogrešno čini10. Koreografiju u obradi stvaraju najmanje dva autora: igre i muzike. Budući da fiksna terminologija još nije uspostvaljena, potreba za to postoji, jer se upravo pojmovi koreografija i koreograf danas koriste površno i slobodno11. Naši autori obrada uglavnom nisu obučeni za poziv koreografa, već do svojih obrada dolaze iskustvom: najpre igračkim, a potom u ulozi rukovodioca ansambala, u želji da obogate repertoar grupe. To je još jedan razlog da obrade igre ne proglasimo za koreografije jer ih ne stvara školovani koreograf (predloge za nazivanje autora različitih nivoa stilizacije videti u poglavlju Izvođenje i scena)12.

Koreografija u užem određenju ovog pojma odnosi se na treći nivo stilizacije. Tada ona označava isključivo igrački deo većeg pozorišnog dela ili predstave. Ovde je i scenski aranžman, tj. scenografija obavezno prisutna. Ovakvu koreografiju, potpuno novo umetničko delo, stvara školovani koreograf. Sledeća shema prikazuje razlike između drugog i trećeg nivoa stilizacije (obrade i kompozicije) prema značenju reči koreografija.

Šema: Koreografija u obradi i kompoziciji


...

Navedene kategorije stvaralaštva se u praktičnoj primeni prepliću, odnosno, mogu biti primenjivane paralelno, jedna uz drugu. Da pojasnim: jedan igrački ansambl može imati na svom repertoaru pesme koje pripadaju preradama, a igre i instrumetnalnu pratnju u obliku obrade. Mogu se dešavati različita ukrštanja, npr. igra u obradi, a muzika u kompoziciji. Ovakva neravnomernost, koja se pojavljuje naročito između spletova igara i muzičkih aranžmana, predstavlja lošu konstrukciju koreografije.

Institucije i grupe pevača koje neguju samo tradicionalno pevanje, rade isključivo u oblicima prerada. Tradicionalna igra koja se uči u školama postoji takođe najčešće u obliku prerade. U KUD-ovima, međutim, postoji mnogo različitih "ukrštanja" nivoa stilizacije između muzike i igre iz razloga što priklanjanje određenoj vrsti stilizacije zavisi od autora, rukovodioca, tehničke sposobnosti izvođača i konteksta u kojem KUD deluje. Način rada se u KUD-ovima menja prema zahtevima samih izvođača da se unesu promene, a time i pristupi vrstama stilizacije.



Preuzeto iz: Vesna Bajić, Od originalnog zapisa tradicionalne muzike i igre ka preradi, obradi i kompoziciji (muzičko i igračko nasleđe u kulturno-umetničkim društvima i obrazovnim institucijama u Srbiji, diplomski rad, Fakultet muzičke umetnosti Beograd, 2006, 69-72.

______________________

01 Georgi Abrašev, Vъprosi na horeografskata teoriя, Nauka i izkustvo, Sofiя 1989.
02 Henrik Neubauer, Umetnost koreografije, Javni sklad Republike Slovenije za kulturne dejavnosti, Ljubljana 2006.
03 M. Vujaklija, nav. delo, 454.
04 Henrik Neubauer, nav. delo, 7.
05 Henrik Neubauer navodi kako se je pojam koreografija u poslednje vreme raširio i na područje sporta (klizanje, gimnastika, plivanje itd.). Henrik Neubauer, nav. delo, 13.
06 Smeše narodnih igara su oni oblici koji sadrže igre iz različitih krajeva, dok su spletovi oni oblici koji sadrže igre iz istog kraja. Ovi oblici predstavljaju, prema sestrama Janković najjednostavniju vrstu primene narodne igre za izvođenje u javnosti. Videti u: Lj. i D. Janković, knjiga I, nav. delo, 14.
07 Lj. i D. Janković, knjiga V, nav. delo, 73.
08 Pod širim značenjem ovaj autor podrazumeva vrstu muzičko-scenskog izražavanja koje ima posebna izražajna sredstva oličena u ritmički organizovanim pokretima, pozicijama igračevog tela i elementima pantomime, namenski osmišljeni od strane koreografa. Koreograf svoj izraz i sadržajno i idejno estetski opredeljuje. Pojam koreografije obuhvata, prema ovom autoru, sve vidove igre i baleta. Uže značenje pojma koreografije pojavljuje se od sredine XIX veka i odnosi se prvenstveno na scenski prikaz pojedinačnih igara i baleta. Koreograf stvara koreografski tekst i kompoziciju i tako nastaje koreografsko delo kojeg opisuju koreografska teorija, koreografska estetika, metodika, pedagogija, istorija, kritika. U koreografiji postaje najvažniji koreografski tekst, a to je stvaralačka sinteza izražajnih sredstava igre i pantomime u određenoj muzičkoj formi, putem koje koreograf izražava opredeljeni sadržaj. Georgi Abrašev, nav. delo, 71—3.
09 Desanka Đorđević koristi za stepen prerade naziv "narodna koreografija", u značenju pune autentičnosti stila i tehnike narodnog igranja, veoma male obrade muzike i igre i potpunog očuvanja boje i zvuka melodija odakle potiču (D. Đorđević, nav. delo, 491). Ovakvo značenje reči koreografija obuhvata i igru i muziku, što je dobro. Međutim, budući da je koreografija isključivo autorsko delo, pri čemu je autor imenovan, u "narodnoj koreografiji" autor ne postoji, već je delo svojina naroda. Osim toga, u okviru svih nivoa stilizacije koriste se elementi "narodne koreografije" kao potpuni, nepotpuni uzorci i uzori. Korišćenje ove sintagme otežalo bi razumevanje, jer bi iz toga sledilo da "narodna koreografija" predstavlja element "koreografije" (drugog ili trećeg nivoa stilizacije). U Bugarskoj (Plovdivu) se odsek za narodnu igru naziva "Narodnata horeografiя", pri čemu se pridevom "narodna" definiše način pristupa opštem pojmu koreografija, a to je komponovanje igre po uzoru/uzorku na tradicionalnu (Akademiя za muzikalno, tancovo i izobrazitelno iskustvo — AMTII).
10 H. Neubauer koristi reč "karakterni ples" kako bi označio samo igru u okviru koreografije (u širem značenju – obradi). On navodi da je karakterni ples prerađeni narodni ples u akademskom obliku, sa izražajnim sredstvima klasičnog plesa, koji se pikazuje na sceni. Henrik Neubauer, Karakterni plesi – plesi evropskih narodov na gledališkem odru, Slovensko komorno glasbeno gledališče, Ljubljana 2005.
11 U našem jedinom časopisu magazinu Folklor, koji je u potpunosti posvećen delatnosti KUD-ova iz Srbije i inostranstva, sreće se nedosledno (pogrešno) korišćenje reči koreografija i koreograf.
12 U Bugarskoj gde postoji mogućnost školovanja za koreografe, Georgi Abrašev navodi da se za drugi nivo stilizacije koristi "obrabotka na naroden tanc", dok se tek za treći nivo koristi reč koreografija na način "autorska horeografiя na narodnostna osnova". Georgi Abrašev, nav. delo, 182. Verovatno najstarija škola za koreografiju postoji u Moskvi, na Državnom institutu pozorišnih umetnosti, gde fakultet za koreografiju deluje već 50 godina (Henrik Neubauer, Umetnost koreografije, nav. delo, 18—9)


Piše: Vesna Bajić, etnomuzikolog | Folklor Srbija
3357  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Muzički folklor Srbije / Vesna Bajić — Etnokoreologija i etnokoreolozi poslato: Februar 14, 2011, 02:21:50 pm
*

ETNOKOREOLOGIJA I ETNOKOREOLOZI


Etnokoreologija je nauka koja se bavi izučavanjem tradicionalnog igračkog nasleđa.

U Srbiji još uvek ne postoji fakultet za etnokoreologiju, ali se ona kao drugi glavni predmet izučava u okviru studija Etnomuzikologije na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu od školske 1990/1991. godine.

Iako mlada nauka, naša etnokoreologija već ima zapažene rezultate na brojnim domaćim i stranim simpozijumima, zahvaljujući najpre prof. dr Oliveri Vasić i mr Seleni Rakočević, ali i mlađoj generaciji etnomuzikologa Vesni Bajić i Zdravku Ranisavljeviću.

Problemi u izučavanju naših tradicionalnih igara su mnogi, stoga su i teme interesovanja pomenutih istraživača brojne i raznolike. Imajući uvid u svetska dešavanja, pre svega u delovanje evropske sekcije za etnokoreologiju (Group for Ethnochoreology) pri Internacionalnom savetu za tradicionalnu muziku (International Council for Traditional Music- ICTM), naša "radna grupa" pokušava da se približi savremenim pitanjima, i da razmenjuje iskustva sa etnokoreolozima sa simpozijumima koja organizuje pomenuta sekcija...—


Naučni radovi etnokoreologa iz Srbije

Etnokoreolozi pišu naučne radove iz oblasti etnokoreologije, koje uglavnom objavljuju u zbornicima. U ovoj rubrici upoznaćemo Vas sa delovima odabranih radova.

mr Selena Rakočević
Beograd


Kolo u Vojvodini: Tradicionalna igra uz muziku kao mreža različitih značenja

Rad u celini je objavljen u zborniku Muzika i umrežavanje, sedmi međunarodni simpozijum, Fakultet muzičke umetnosti Beograd, 2006, 257—273.

U većini rečnika sa područja rasprostiranja južnoslovenskih jezika, počev još od XVII veka, postoji termin kolo1. Objašenjenja su u njima manje ili više precizna i opširna, a u pojedinima se konstatuje da se radi o praslovenskoj reči, jer se ona, kako je to formulisano u Riječniku Jugoslovenske znanosti i umjetnosti, u istom obliku nalazi u svim slovenskim jezicima2. U srpskoj narodnoj igračkoj praksi ima više mogućih značenja termina kolo, a Olivera Mladenović u knjizi Kolo u Južnih Slovena, do sada jedinoj naučnoj studiji na srpskom jeziku posvećenoj ovoj problematici, izdvaja njih pet:

1. u osnovnom značenju reč kolo se odnosi na oblik igre koja se izvodi u krugu ili polukrugu,
2. može da se odnosi na grupu ljudi koja učestvuje u igri,
3. igranku samu,
4. vrstu (tip) igre koji osim kružnog oblika ima i posebnu melodiju (O. Mladenović navodi primer slavonskog kola koje se, kako ona to kaže, "ne može pomešati sa drugim slavonskim kolima koja imaju svoje nazive: dere, kalendara i sl.") i, najzad,
5. kružnu igru koju melodija, tipičnost i stilske odlike određuju kao osobit izraz etničke grupe (npr. srpsko, bugarsko ili hrvatsko kolo)3.

Olivera Mladenović ističe da je od svih značenja osnovno prvo, a najadekvatnije poslednje, jer objedinjuje "nedeljivo jedinstvo oblika, tipova i stilova igranja, a to sve zajedno kolo etnički preciznije determiniše ne oduzimaju ći mu još šire značenje"4. Prema Oliveri Mladenović, tri od pet mogućih načina korišćenja termina kolo podrazumevaju kružnu igru (to su značenja pod 1, 4 i 5), što ukazuje na dominantnost inicijalnog značenja ove reči koje se odnosilo na kružni oblik, obruč/krug5.

Objašnjavajući značenje termina kolo koje se odnosi na "vrstu (tip) igre" (četvrto značenje), Olivera Mladenović iako neprecizno formulisano, izdvaja danas preovlađujuće značenje ove reči. Pozivajući se na primer "slavonskog kola koje se ne može pomešati sa drugim slavonskim kolima..."6, autorka ukazuje na činjenicu da reč kolo može da označava veći broj srodnih igara koje pripadaju istom tipu. Pomenuta nepreciznost sastoji se u tome što u ovom značenju reči kolo, nije bitna melodija u identifikaciji određene igre kao vrste (tipa) igre, kako to ova autorka navodi, već je u tome presudna vrsta koraka i njihova organizacija u prostoru, presudan je igrački obrazac. Postojanje "posebne melodije" ili, tačnije, više srodnih melodija koje povezuje metroritmička organizacija, profil melodijskog kretanja i načini morfološkog uobličavanja, samo doprinose određenju neke igre kao "kola". Segment muzike u neraskidivom zajedništvu pokreta i zvuka u igrama uz muziku predstavlja posebnu kategoriju u višeslojno nijansiranom spektru mogućih značenja reči kolo i zbog toga mu treba posvetiti posebnu pažnju.

Poslednje značenje koje određuje kolo kao "kružnu igru koju melodija, tipičnost i stilske odlike određuju kao osobit izraz etničke grupe"7, otvara pitanje kola kao obeležja nacionalnog identiteta. Imajući u vidu vreme nastanka nacionalizma i raznovrsne sisteme ideoloških aparata koji su pratili razvoj ove kompleksne ideje8, može se pretpostaviti da su reč kolo i određene igračko/muzičke pojave koje je ona implicirala, uporedo sa mnogim drugim artefaktima kulture, počele da dobijaju značaj nacionalnog simbola i da, shodno tome, budu korišćene u svrhu širenja i jačanja određene nacionalne ideologije, od druge polovine XIX veka.

*

Uprkos stanovištu da je kružna igra imanentna čoveku, te da se, zavisno od nivoa civilizacijskog razvitka9, može javiti u raznim pojavnim oblicima kod mnogih naroda (to su: okruživanje/kruženje, zatvoren ili otvoren krug, dvojni ili trojni krugovi, igrač ili više njih u krugu i sl.), kolo je prema pojedinim tumačenjima, slovensko nasleđe10. Iz toga sledi da su, iako je kružna igra lančano povezanih igrača nesumnjivo postojala kod plemena koja su naseljavala prostore Vojvodine, pa i čitavog Balkana pre IV/V veka naše ere11, kao što je postojala i u antičkoj Grčkoj12, pojam igranja "u kolu", kao i sve njegove moguće implikacije, na ove prostore stigli uporedo sa dolaskom Slovena. Međutim,

1. iako se prema dosadašnjim etnokoreološkim stanovištima termin kolo vezuje za slovenske jezike, još uvek nisu precizno određene istorijske i geografske relacije ovog termina sa rečju sinonimnog značenja horos koja je grčkog porekla13. Takođe,
2. kružne igre lančano povezanih igrača koje mogu imati srodne nazive su očuvane i kod drugih evropskih naroda kao što su Rumuni (hora), Grci (horos) ili stanovnici Farskih ostrva14.

Na osnovu dosadašnjih saznanja ne može se tvrditi da je igranje u kolu slovensko, starobalkansko ili starogrčko nasleđe15. Poreklo ovog fenomena ne treba posmatrati iz aspekta geografskog i etničkog rasprostiranja16, već civilizacijskog razvitka, o čemu će svedočiti i priča o kolu na teritoriji Vojvodine17.



____________________________

01 Olivera Mladenović, Kolo u Južnih Slovena, SANU, Etnografski muzej, posebna izdanja, knjiga 14, ur. Milorad Vasović,Beograd, 1973, 15.
02 Isto, 15.
03 Isto, 15, 16; Olivera Mladenović, "Kolo i oro u našoj etnokoreološkoj terminologiji", rad sa Kongresa SUFJ, Igalo, 1969, Cetinje 1978, ur. Jovan Vukmanović, 483—481.
04 Olivera Mladenović, Kolo u Južnih Slovena, navedeno delo, 16.
05 Reč kolo je "sveslovenskog i praslovenskog" porekla. U svom osnovnom značenju odnosila se na točak, a tek potom na igre uz muziku. Videti više u: Riječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, V. Izdanje, JAZU, Zagreb, 1898—1903, 207—211. i Petar Skok, Etimološki rječnik hrvatskoga ili srpskog jezika, JAZU, Zagreb, 1971, 126—127.
06 Olivera Mladenović, Kolo u Južnih Slovena, navedeno delo, 16.
07 Isto, 16.
08 O nastanku i istoriji nacionalizma kao sistema ideja, doktrine, odnosno "slike sveta" videti više u: Hans-Ulrih Veler, Nacionalizam. Istorija-forme-posledice, Svetovi, Novi Sad, 2002.
09 O genezi pojavnih oblika kružne igre vezano za razvoj ljudske civilizacije videti više u: Curt Sachs, Svetovna zgotovina pleas, Znanstveno in publicistično središče, Ljubljana, 1997, 147—153.
10 Pozivajući se na istraživanja Luborga Niderlea (Luborg Niederle), Olivera Mladenović zastupa stanovište da je pre raseljavanja, kolo bilo "najstariji zajednički oblik plesa" svim Slovenima, o čemu svedoče igračka terminologija i ostaci obrednih igara kod mnogih slovenskih naroda. Olivera Mladenović, navedeno delo, 26.
11 O etnogenezi naroda na području Vojvodine i njenoj istoriji videti više u: Jovan Erdeljanović, "Tragovi najstarijeg slovenskog sloja u Banatu", Niedereov sbornik, Praha, 1925, 289-290; Aleksa Ivić, Srbi u Banatu — od najstarijih vremena do osnivanja Potisko-pomoriške granice (1703), Matica srpska, Novi Sad, 1929, 4—7; Dobrivoj Nikolić, Srbi u Banatu u prošlosti i sadašnjosti, Štamparski zavod i izdavačko preduzeće "Uranija", Novi Sad, 1941, 145; Dušan Popović, Srbi u Vojovdini. Od najstarijih vremena do Karlovačkog mira 1699. Matica srpska, Novi Sad, 1959; Milan Vranić, "Uvodne napomene i podaci za etnogenezu naroda i narodnosti u Vojvodini", rad sa kongresa SUFJ, Beograd, 1978, 5—17.
12 Dora Stratou, The Greek Dances our Living Link With Antiquity, Dora Stratou Dance Theatre, Athens, 1992 (1966), 12. i Alkis Raftis, The World of Greek Dance, Finedawn Publishers, Athens, 1987, 5.
13 O rasprostranjenosti sinonima kolo i oro na prostoru južnoslovenske igračke tradicije videti više u: Olivera Mladenović, "Kolo" i "oro" u našoj etnokoreološkoj terminologiji. U zborniku XVI Kongresa folklorista Jugoslavije, Igalo 1969, Cetinje, urednik Jovan Vukmanović, 1978, 477—481.
14 O geografskoj rasprostranjenosti kružnih igara lančano povezanih igrača videti više u: Lisbet Torp, Chain and Round Dance Patterns, Museum Tusculanum Press, Copenhagen, 1990, 28/29.
15 Tek će pažljiva etimološka istraživanja ukazati na poreklo, genezu i rasprostiranje ovih termina.
16 Sam naslov odlične naučne studije Olivere Mladenović Kolo u Južnih Slovena unekoliko afirmiše ideju kola kao slovenskog nasleđa, a nesumnjivo ukazuje na vreme nastanka ove knjige (1970-te) u kome je još uvek bila veoma aktuelna potreba potenciranja kulturne jedinstvenosti jožnoslovenskih naroda. Ako ovo uzmemo kao tačno, možemo pretpostaviti da bi etnokoreološka studija iste problematike nastala posle raspada Jugoslavije nosila naslov Kolo u srpskoj igračkoj tradiciji, ona koja bi afirmisala ideju o Balkanu kao ujednačenom kulturnom prostoru Kolo u balkanskoj igračkoj tradiciji i slično.
17 Izlažući genezu mogućih značenja termina kolo, autor ovoga rada teritoriju Vojvodine uzima iz sasvim pragmatično naučnih razloga, uz punu svest o tome da je "Misao Vojvodine tokom vremena menjala i svoj smisao i svoju sadržinu, pa, prirodno, i svoju teritoriju. Kada je 1848. godine formirana, Vojvodina je obuhvatala delove Banata, Bačke i Srema: u predratnoj Jugoslaviji pod pojmom Vojvodina podrazumevali su se Banat, Bačka i Baranja; danas (1950-te, prim. S.R.) Vojvodinu čine Srem, Banat i Bačka, ali ni jedan deo u celini". Dušan Popović, Srbi u Vojvodini. Od najstarijih vremena..., navedeno delo, 7.


Piše: Vesna Bajić, etnomuzikolog | Folklor Srbija
3358  MUZIČKA ČITAONICA / U razgovoru sa... / Nena Kunijević — Nacionalna muzika poslato: Februar 14, 2011, 02:13:52 pm
*
NACIONALNA MUZIKA


MONETA ZA POTKUSURIVANJE

Do oktobarskih promena Muzička redakcija RTS bila je pod uticajem beskrupuloznih, muzički polupismenih ljudi iz PGP koji su zarad profita ovu instituciju koristili za plasman najgoreg kiča i, što je još gore, niko od muzičkih poslenika ove kuće nije mogao tome da se suprotstavi

U svetu razvijenih, ali i u zemljama tranzicije, nacionalna muzika je svetinja. Da li zbog neznanja ili nehata, tek naša tradicionalna muzika je danas na marginama gotovo svih radio-televizijskih stanica, uključujući i državnu, koja je upravo dužna da čuva tradiciju. A samo pre nekoliko decenija, ovaj narod je voleo, slušao i pevao svoje tradicionalne pesme, koje su na Radio Beogradu (osnovanom još 1924. godine) pevali radio pevači: Danica Obrenić, Radmila Dimić, Vukašin Jeftić, Zorka i Bogdan Butaš, Veselinka Ivančević, Anđelija Milić, Jelena i Aleksandar Dejanović, Zora Drempetić, Miodrag Popović...

Tadašnji radio pevači su, nakon položene šire i uže audicije, radili sa koopetitorom i, na kraju, sa orkestrom. Emisije su do 1956. išle uživo iz studija, pa je odgovornost izvođača bila utoliko veća.

Bilo je to vreme Vlastimira Pavlovića - Carevca, pravnika po zvanju sa završenim konzervatorijumom, koji je ceo svoj životni vek posvetio nacionalnoj muzici. Veliki pedagog podigao je neponovljivu plejadu narodnih umetnika, oplemenio i kultivisao narodnu muziku do savršenstva. Ukratko, bilo je to vreme "carskog" muziciranja i pevanja, vreme jedne elitne generacije narodnih pevača koja je bukvalno zbrisana sedamdesetih godina naletom komercijalne novokomponovane pesme lakih nota i prizemnih tekstova. Sada se to zove "turbo folk", a pojavljuje se i pravac "etno folka" o kojem etnomuzikolozi za sada ćute.

Danas ova zemlja ima oko 400 televizijskih, prekio hiljadu radio stanica i 40 — tak diskografskih kuća, tržište apsorbuje na milione ploča, kaseta, CD i video kaseta, ne računajući piratska izdanja. Pesma se, međutim, uglavnom gleda, jer je "vito telo za gledanje, duge noge za igranje", dok glas, dikcija, sluh ili ritam predstavljaju sporedne "trice". Pri tome, menadžeri i diskografi obrću ogroman profit, a muzički urednici državnih mas-medija se pravdaju (uz časne izuzetke) floksulom "to narod voli".

Izgleda da je najgore prošla srpska narodna pesma iz Vojvodine. Radio Novi Sad (osnovan 31. marta 1949. godine) imao je u prvoj dekadi rada bar desetak pevača u prvoj postavi, a danas se u Vojvodini srpska narodna pesma više ne čuje. Nacionalne manjine u potpunosti su, međutim, sačuvale svoju nacionalnu baštinu od novokomponovanog talasa.

Do oktobarskih promena, državna televizija — RTS, bila je pod uticajem beskrupuloznih, muzički polupismenih ljudi, koji su zarad profita ovu instituciju koristili za plasman najgoreg kiča i, što je još gore, u Muzičkoj redakciji nije bilo dovoljno hrabrih da se svemu tome suprotstave. Danas je muzički program ove kuće "očišćen" od kiča, ali, čini se, i od nacionalne pesme — učešće ove muzike u ukupnom programu je gotovo zanemarljivo.

Šta se za poslednje dve godine promenilo u Muzičkoj redakciji RTS u korist nacionalne muzike — pitali smo Nenu Kunijević, muzičkog urednika serijala "Leti, leti pesmo moja mila", koji ulazi u devetu godinu emitovanja.

Nena Kunijević: Dobili smo glavnog urednika sa kojim može da se sarađuje i to je značajan pomak, jer je do oktobarskih promena Muzička redakcija bila poverena urednici sa specijalizovanom za ozbiljnu muziku, što je delom doprinelo da narodna muzika (po njoj, od trećerazrednog značaja) nestane sa ekrana. Pri tom je zanemarena činjenicu da je televizija porodični medij koji se obraća brojnom auditorijumu i da bi program, sem zabavljačkog, trebalo da ima i kulturuloški karakter. Promene koje se nagoveštavaju u Muzičkoj redakciji ne idu u prilog nacionalnoj baštini. Muziku, naime , dele na "umetničku", koja podrazumeva klasiku, i na "ostalu": narodnu, zabavnu, pop, rok... - rečju, bašibozluk. Dalje, kakav je odnos prema nacionalnoj muzici najbolje govori podatak da su na RTS nedeljno samo dve emisije narodne muzike i, povremeno, "Istočnice", dokumentarna emisija.

EM: Najmanje tri decenije unazad RTS je povlađivao najnižem ukusu gledališta emitujući kič i neukus "narodnjaka" u produkciji PGP. Kako to komentarišete?

Nena Kunijević: PGP je bio preuzeo vlast nad ceokupnim muzičkim programom i bio prepušten direktorima PGP (u nekoliko saziva) da odlučuju o tome šta će se emitovati, prevashodno sa komercijalnog aspekta, s tim što je za zadnjih nekoliko godina do oktobarskih promena to najcrnji televizijski period. U to vreme, sve je bilo podređeno jednom pevaču (Zorici Brunclik) na prvom, drugom i trećem kanalu, u sredini emisije, u pauzama, u šou programima... — to televizija nije smela da prihvati. Ni jedan glavni urednik nije se tome suprotstavio, čuvajući, valjda, te svoje foteljice. Veoma sam razočarana zato što smo zadržali isti odnos prema programu kao pre petog oktobra — sve je podređeno političko-informativnoj i sportskoj readakciji, pa nam muzičke emisije služe za popunu rupa.

EM: Zalažete se, dakle, da emisije nacionalne muzike imaju vaspitni, odnosno kulturološki značaj za auditorijum?

Nena Kunijević: Upravo to. Ne treba da nas čudi što smo tiho oterali svoju publiku na TV Pink, a onda smo skloni da kritikujemo program te i drugih televizija. Pink je privatna televizija i ima pravo da radi to što radi, pogotovo zato što ne postoji nikakav zakon koji određuje minimum dobrog ili lošeg ukusa. Ako auditorijumu koji prati državnu televiziju ne nudimo odgovarajuće emisije, a Pink ili neke druge stanice nude šund, onda nemamo prava ni da kritikujemo, jer oni nude bar nešto, a mi ne nudimo ništa. Koliko smo neorganizovani govori podatak da ja kao realizator jednog serijala ne mogu ni da dođem do ljudi koji odlučuju o programskoj šemi, još manje da sugerišem eventualne promene. Oni, izgleda, smatraju da su bogom-dani da odlučuju o tome šta će ovaj narod i kada da gleda.

EM: Smatrate li da bi, uz moralni, trebalo da postoji zakonski kodeks koji bi se sprečio dalje obezvređivanje nacionalne muzike?

Nena Kunijević: Svakako, jer su razne garniture političkog establišmenta ove zemlje sistematski ubijale sve što je nacionalna baština ne nudeći ništa novo. A onda je dozvoljeno pojedincima koji su došli do para, zato što su bili uz režim, da formiraju ukus publike tako što su punili, pored vlastitog džepa, i kase svojih mecena, pa su radio i televizija izgubili svoju suštinsku funkciju - da budu filter onoga što može da se emituje. Zato stalno insistiram na osnivanju suda časti za muzičke urednike. Danas je samo komercijalni momenat važan — pevač može da bude zvezda, nezavisno od glasa, ako ima pare da plati onome ko će da ga gura. Pri tome, ukus publike formiraju menadžeri, a ne muzički urednici, koji nemaju petlju da kažu "neću tog pevača" i prećutno pristaju na kič i šund.

EM: Pre nepunih devet godina krenuli ste sa serijalom "Leti, leti pesmo moja mila", koji je po mnogo čemu bio oprečan programskoj politici RTS. Kako je to u početku izledalo?

Nena Kunijević: Vrlo teško, pomoću "štapa i kanapa". Prve balske haljine su napravljene od jednog starog padobrana i zavese koje sam od kuće donela. Inače, sve objekte u kojima su emisije snimane dobijala sam besplatno. Kostimi su, uz stručnu konsultaciju, pravljeni u našoj krojačnici. To je, međutim, bila i ostala najsponzorisanija emisija Muzičke redakcije. Televiziju koštaju uglavnom dnevnice za putovanja — i to je sve.

EM: Ali, zašto ste obukli narodne pevače u balsku odeću, s obzirom da je većina pesama ("Magla padnala v dolinam", "Ječam žela Kosovka devojka", "Igrali se vrani konji na obali kraj Morave"...) koje se čuju u Vašoj seriji iz "opančarske" Srbije, mada ima i varoških ("Gde si dušo, gde si rano", "Sunce jarko, jutrom kad se rodi"...), kojima su balske haljine primerenije?!

Nena Kunijević: Serijal pokriva vreme s kraja vladavine dinastije Obrenovića i Karađorđevića, kada je građansko društvo u Srbiji doživelo svoj procvat i bitisalo kao sastavni deo Evrope. U to vreme su, i u arhitektonskom i u umetničkom smislu, nastali najlepši objekti za koje ovaj narod nije ni znao da postoje. U tim objektima se tada pevala i svirala traicionalna muzika i tu su pevači, obučeni u odeću tog vremena u drugom planu.


Piše: Nadežda Vodeničar
3359  NASLEĐE / Narodna i umetnička muzika Srba / Srpska muzika XIX i XX veka poslato: Februar 14, 2011, 02:12:30 pm
*

ISTORIJA MUZIKE U SRBIJI


SVETOVNA MUZIKA

Muzika starih Slovena bila je vezana za radne procese i religiju. Tragovi muzičkih oblika iz vremena plemenskog života Slovena ima i danas ("dodolske", "koledne" igre i dr.). Pouzdanih podataka o tačnom karakteru i osobinama muzike starih Slovena nema.

Najranije zabeleženi istorijski izvor necrkvenog porekla u vezi sa muzikom kod Slovena nalazimo kod vizantijskog pisca Teofilakta Simokate iz VII veka. On pominje u svojim "Hronikama" Slovene koji su na mesto oružja nosili kitare. U starim slovenskim crkvenim kodeksima, svetovne muzičke manifestacije se pominju kao sotonske i đavolske. Postojalo je obilje instrumenata koje dobijamao od starnih putopisaca i iz likovne umetnosti. Muzički profesionalizam u Srbiji je vrlo rano bio razvijen na istoj osnovi kao i u feudalnim zemljama na Zapadu. Vrsta putujućih muzikanata i svirača postojala je i na srpskim dvorovima i pored crkvenih progona. Među naročito istaknutim sviračima pominju se dubrovački trubači i bosanski lautari.


CRKVENA MUZIKA

Srpska crkvena muzika, kao i svetovna, održala se uglavnom predanjem, mada se kao sastavni deo crkvenog rituala negovala više i upornije. O njoj imamo podataka iz srednjovekovnih žitija, letopisa, povelja i biografskih spisa. Prvi podaci o srpskom crkvenom pojanju nalaze se u biografiji Sv. Save o Nemanji i u biografiji Teodosijevoj o Sv. Save. Postojalo je određeno svetogorsko pojanje sa pojedinim nacionalnim varijantama. Jedan od najznačajnijih crkvenih rukopisa je psaltikija iz XVI veka Kir Stefan Srbina, a Jovan Kukuzelj je jedan od najznačajnijih kompozitora i teoretičara.

Posle potpunog zatišja u kulturnom životu Beograda koji je nastao krajem 18. veka, istorijski period u kome ima više podataka o muzici jeste vreme vladavine kneza Miloša. Pošto je dotle muzika na svim svečanostima bila u rukama Cigana i Turaka, on namerava da osnuje orkestar sa evropskim instrumentima i profesionalnim sviračima i 1829. upućuje poziv Josifu Šlezingeru, koji je tada bio gradski kapelnik u Novom Sadu, da dođe u Srbiju i organizuje muzički život. On prvo boravi u Kragujevcu (osniva orkestar, pozorište Joakima Vujića). S njim počinje rod srpske muzičke literature tzv. Komad s pevanjem, koji su potom skoro svi srpski kompozitori 19. veka negovali. Najznačajnija je "Ženidba cara Dušana". Potom prelazi u Beograd ("Teatar na Đumruku", prvi javni koncert).

Sredinom 19. veka u Srbiji se postepeno formira građanska klasa a u gradovima počinje aktivniji muzički život.


NIKOLA ĐURKOVIĆ. Rođen 1812. u Trstu. 1840. dolazi u Beograd kao učitelj pojanja i horovođa u crkvi, kao i učitelj muzike na dvoru Obrenovića. 1842. odlazi u Pančevo kao horovođa pevačkog društva koje tada izlazi iz okvira crkve i učestvuje u pozorišnim predstavama tada osnovanog pančevačkog pozorišta. On se bavi komponovanjem, režijom, glumom, prevođenjem drama, pevanjem. Izvršio je samoubistvo 1875. u Osjeku.

ALOJZ KALAUZ, bio je nastavnik muzike u Srbiji. Među prvim sakupio i harmonizirao za klavir srpske seoske i gradske pesme.

MILAN MILOVUK. Nije bio profesionalan muzičar, već matematičar i ekonomista. Bio je osnivač (1853) i prvi horovođa Beogradskog pevačkog društva. Prvi na srpskom jeziku objavio je dve teorijske knjige o muzici.


XIX VEK

KORNELIJE STANKOVIĆ. Rođen je 1831 u Pešti. Pripadao je staroj srpskoj porodici koja je od davnina živela u Mađarskoj. Rano je ostao bez roditelja, pa ga starija sestra uzima na vaspitanje. Uz redovene predmete učio je klavir i violinu. Dalje školovanje mu je omogućio očev prijatelj, odlazi u Beč gde uči harmoniju i kontrapunkt kod Simona Sehtera. Interesuje se za narodnu i crkvenu muziku (između ostalog pod uticajem srpske inteligencije koja je tada živela u Beču). Izvodi dve liturgije u ruskoj crkvi, ali bez većeg uspeha. Odlazi u Sremske Karlovce, pravi turneje po Vojvodini i Srbiji. Po povratku u Beč prvi duhovni koncert svojih kompozicija i postiže uspeh. Put u Rusiju onemogućen bolešću. Dolazi u Beograd kao horovođa Beogradskog pevačkog društva, uvodi na repertoar srpske narodne pesme (temeljni preokret) i osniva "priugotovni hor". Radi lečenja odlazi u Peštu i tamo umire 1865.

Smatra se prvim srpskim kompozitorom zbog toga što je prvi temeljno obrazovan muzičar srpske narodnosti i što je negovanjem folklornog napeva osnivač tzv. nacionalnog pravca u srpskoj muzici (romantičarska ideologija).

Zapisao je i sačuvao od zaborava mnoge srpske narodne melodije (poređenje sa Vukom Karadžić). Njegova dela su više harmonizacije nego umetničke obrade. Svoje zapise narodnih melodija štampao je u 6 svezaka pod nazivom "Srpske narodne pesme". Narodne pesme je dao za mešoviti hor, za klavir i za glas i klavir.

Kompozicije za klavir koncertno-virtuoznog stila na bazi narodnih melodija, — "Ustaj, ustaj Srbine", "Što se bore misli moje". Sam je bio odličan pijanista.

Pesme koje je komponovao za pozorišni komad Đorđa Maletića "Srpski hajduci".

Crkvena muzika. Zabeležio je i harmonizovao "Karlovačko pojanje" (zbir pesama koje su se pevale u crkvi i koje su se učvrstile u Sremskim Karlovcima u 18. veku kao vrsta narodnog pojanja, oslobođeno od stranih uticaja) koje je do tada jednoglasno pevano i predanjem prenošeno. Crkvene pesme je podelio u taktove.

Pred smrt, Stankoviću je srpska vlada naručila da komponuje himnu na Zmajev tekst, ali se ona posle njegove smrti izgubila.

DAVORIN JENKO. Slovenački kompozitor čiji je stvaralaštvo u početku vezano za slovenački romantizam a potom za Srbiju.

Rođen je 1835. kod Kranja. Školovao se u Kranju, Ljubljani i Trstu. Muziku je privatno učio u Ljubljani i Trstu. Potom odlazi u Beč da studira prava. Beč je tada bio centar sloveske omladine nadahnute panslavističkim idejama koje su bitno odredile i Jenka. Postaje horovođa Slovenačkog pevačkog društva i komponuje prve horove. Na stihove Simona Jenka komponuje hor "Naprej zastava slave" koji postaje slovenačka himna. Napušta studije i dolazi u Pančevo kao horovođa Pančevačkog pevačkog društva — dve godine. Horovođa Beogradskog pevačkog društva — dvanaest godina. Kapelnik u NP — trideste godina. Umire u Ljubljani 1914.

Stilske tendencije: naklonost ka lirizmu i romantičnoj rodoljubivoj borbenosti.

Obrada srpskih narodnih pesama

Mnoge svoje horove prerađivao je za razne sastave, i naknadno dodavao klavirsku ili orkestarsku pratnju ("Što ćutiš, Srbine tužni", "Naš kršni dome")

Napisao je manji broj solo-pesama rodoljubive i ljubavne lirike – "Mlada Jelka", "Ukor"

Instrumentalna muzika. Pozorišne uvertire ("Đido", "Devojačka kletva", "Potera", "Vračara") + Koncertne uvertire ("Kosovo", "Aleksandar", "Milan", "Srpkinja").

Dela za pozorišne komade.  

1. salonski vodvilji stranih autora, "Florentinski šešir", "Dve sirotice", "Ženski raj"
2. domaće romantične nacionalne drame, muzika u narodnom duhu, "Seoba Srbalja", Đ.Jakšić, "Markova sablja", J. Đorđević ("Bože pravde"), "Pribislav i Božana" (blizu romantičarskoj operi), D. Ilić
3. domaći narodski komadi, muzika na bazi citiranih narodskih motiva ili stilizovani folklor, "Đido" (obrada 9 mačvanskih pesama), "Potera", "Devojačka kletva"
4. vršio aranžmane tuđih opera u skladu sa uslovima NP
5. opereta "Vračara", izvan folklornog kruga.

JOSIF MARINKOVIĆ. Rođen 1851. u Vranjevu. Školovao se u Petrovaradinu (nemačka škola), Somboru (učiteljska škola, Dragutin Blažek, gde diriguje svoje prve horove) i Pragu (orguljska škola). Potom postaje horovođa Beogradskog pevačkog društva - 5 godina, akademskog pevačkog društva "Obilić", Radničkog pevačkog društva, Srpsko-jevrejskog pevačkog društva, nastavnik u II muškoj gimnaziji, bogosloviji i učiteljskoj školi. Potom se isključivo posvećuje komponovanju. Umire 1931.

Izraziti romantičar. Harmonski stil originalniji i razrađeniji. Pretežno stvarao horska dela

a) horovi u kojima se koristio narodnim melodijama.

11 "Kola", mešoviti i muški hor a kapela, primenio narodne motive i tekstove + tekstove B. Radičevića — vrsta rukoveti.
Veliki broj dečijih i omladinskih a kapela horova "Prolećna zora"

b) horovi u kojima se nije koristio narodnim melodijama, mnogo bolji (prvi srpski originalni kompozitor)

Horovi sa pratnjom klavira — "Molitva", "Na veliki petak", "Zadovoljna reka", "Jadna majka", "Potočara"

Pesme za glas i klavir. Pisao je na tekstove savremenih pesnika i po kojima je on osnivač romantičarskog lida (tumači lirske ispovesti, tonsko slikanja prirodu, psihološki izražava tekst, umetnički stilizuje folklor).

1. pesme u kojima je citirao i obrađivao folklor "Kišica je pala", "Gospodar i sluga Avram"
2. umetnička poezija, narodni duh "Šano, dušo, šano", "Stojanke"
3. originalne kompozicije, "Ala je lep ovaj svet", "Kaži mi kaži"

Instrumentalna muzika. Za klavir: sonata za 4 ruke u jednom stavu (prva sonata u srpskoj muzici). Za violinu: "Fantazija", "Dve srpske igre", "Nokturno"

Scenska muzika. "Suđaje" Ljubinko Petrović

Crkvena muzika. "Opelo", za muški hor, "Carju nebeski", "Liturgija"

STEVAN MOKRANJAC. Rođen 1856. u Negotinu. Školovao se u Negotinu, Beogradu (gimnazija, prirodno-matematički odsek Filozofskog fakulteta, uticaj S. Markovića) i Minhenu (po preporuci Beogradskog peavačkog društva čiji je bio član dobija stipendiju za Konzervatorijum, ali mu zbog svađe sa direktorom posle dve godine biva oduzeta). Vraća se u Beograd i postaje horovođa pevačkog dtruštva "Kornelije" i Beogradskog pevačkog društva sa dosta uspeha. Dobija stipendiju za Rim i Lajpcig. Vraća se na mesto horovođe Bg pevačkog društva i beleži veliki uspeh: brojna gostovanja po Srbiji i inostranstvu — Dubrovnik, Skoplje, Solun, Pešta, Sofija, Carigrad, Rusija, Nemačka. Karakteristično je da je za te prilike Mokranjac obrađivao pesme krajeva u koje dolaze. 50-godišnjica Društva, u Beograd dolazi veliki broj horova iz zemlje i koncert istorijskog razvoja srpske muzike. Osnovao je prvi gudački kvartet, prvu muzičku školu u Beogradu, zajedno sa Biničkim i Manojlovićem, Savez srpskih pevačkih društava. Rat je proveo u Skoplju gde je iznuren bolešću umro 1914.

U njegovom radu se ogledaju osnovna stremljenja srpskog društva. U njemu se spaja izumiranje romantizma i rađanje realizma. U njegovom radu se jasno izdvajaju dve grane:
 
a) obrade narodnih pesama

"Rukoveti" — kompozicija pisana u obliku horske rapsodije koja je sačinjena od niza pesama za koje je kompozitor inspiraciju našao u folkloru. Mokranjac je umeo da uoči harmonske i psihološke osobine narodnih melodija i da ih adekvatno izrazi u umetničko delo. Izvanradan sklad forme iako su rukoveti sastavljene od raznih pesama. Obuhvatio 90 narodnih melodija i primenio razne tipove lestvica i modusa. (I Srbija; II Srbija; III Srbija; IV Srbija, samo jedna pesma sa ponovljenim refrenom; V; VI; VII Kosovo, Makedonija; VIII Kosovo; IX Crna Gora; X Makedonija, sadrži najviše umetničke kvalitete; XI Srbija; XII Srbija; Kosovo; XIII Srbija; XIV Bosna; XV Makedonija; XVI nije završena),
"Primorski napjevi" iz Dalmacije, oblik rukoveti

"Kozar", na osnovu motivskih elemenata narodnih pesama načinio je celovitu narodnu humoresku

"Mekam" i "Neđezel s'n", turske pesme

b) originalne kompozicije

Crkvena muzika: "Opelo" ("Njest svjat"), "Akatist Bogorodici", "Heruvika", "Tebe Boga hvalim"

Solo-pesme: "Lem Edim", "Tri junaka", vrsta balada

Horovi: dečiji: "Vivak", "Bolno čedo", "Pazar živine"; za mešoviti hor i sopran solo: "Jadna draga"

Scenska muzika za "Ivkovu slavu" Stevana Sremca

Instrumentalna muzika — 5 višeglasnih instrumentalnih fuga

Beleži pesme iz srpske crkvene muzike, zbirke "Osmoglasnik" i "Opšte pojanje", naučno proučava srpski muzički folklor

ISIDOR BAJIĆ. Rođen 1878. u Kuli. Školovao se u Novom Sadu (gimnazija, diriguje i komponuje) i Pešti (Muzička akademija, obrazuje hor srpskih studenata). Vraća se u Novi Sad i postaje nastavnik, osniva "Srpski muzički list", "Srpsku muzičku biblioteku", muzičku školu. Izdvaja se svestranom aktivnošću koja je bila posvećena procvatu muzičke kulture u Novom Sadu. Umro je u Novom Sadu 1915.

Vrlo mnogo komponuje u veoma raznolikim žanrovima. Razlikuju se:

a) kompozicije u narodnom duhu

Pesme koje je pisao za pozorišne komade: "Seoski lola", "Čučuk Stana", "Rakija", "Po gradini mesečina sja", "Zračak viri", "Bacala se lepa Toda", "Jesen stiže, dunjo moja"

Igra: "Srpkinja"

Horovi: "Iz srpske gradine", vrsta rukoveti, "Srpski zvuci", baladu "Guslareva smrt", 'Ej, ko te kupi"

Klavirske kompozicije pisane kao spletovi narodnih motiva: "Srpska rapsodija" i "Srpsko cveće"

b) kompozicije u zapadnoevropskom duhu

Ciklus solo pesama "Pesme ljubavi"

Sedam klavirskih minijatura — "Album kompozicija"

Romansa za violinu i klavir

Više scenskih kompozicija, mešavina operete i zingšpila: "Ksenije i Ksenija", "Sedam gladnih godina"

Opera "Knez Ivo od Semberije", u narodnom duhu, ali ima i dosta originalnog

Bavio se melografijom, zapisao je pesme vojvodine, Srbije, Vranja (Koštana). Objavljuje više teorijskih radova: "Teorija notnog pevanja", "Klavir i učenje klavira", "Naše crkveno pojanje"

STANISLAV BINIČKI. Rođen je 1872. u Jasici. Završava Filozofski fakultet, postaje predavač u Leskovačkoj gimnaziji, odlazi u Minhen na Muzičku akademiju. Vraća se u Beograd gde je jedan od osnivača Muzičke škole, dirigent Beogardskog vojnog orkestra sa kojim izvodi prve redovne simfonijske koncerte, horovođa u više beogradskih pavečkih društava. Sa vojnim orkestorm i horom "Stanković" daje prva izvođenja krupnijih oratorijumskih dela, uspešna turneja po Rusiji. Pred rat kao dirignet izvodi prve operske predstave u Bogradu — "Trubadur", "Toska", "Čarobni sterlac". Za vreme rata kao vojni kapelnik dolazi u Francusku gde priređuje veliku koncertnu turneju sa vojnim orkestrom. Posle rata direktor i profesor u školi, a 1920. prvi direktor Opere NP. Umro je u Beogradu 1942.

Binički unosi veće instrumentalne forme i operu. Zauzima značajno mesto kao kompozitor i simfonijski i operski dirigent.

Orkestarska kompozicija "Iz mog zavičaja", narodni motivi u sonatnom obliku

Pozorište:

Muzika za dramske komade: "Put oko sveta", "Nahod", prerada Jenkove muzike za "Đida". Uvertira i nekoliko drugih numera za Nušićevu dramsku bajku "Ljiljan i omorika"; Uvertira i orkestarski intermeco za Vojinovićevu dramu "Ekvinocio", izrazita sposobnost muzičkog dramatičara Opera "Na uranku", pisana na tekst Branislava Nušića. Smatra se prvom srpskom operom (prva komponovana ali scenski ne izvedena je "Ženidba Miloša Obilića" Božidara Joksimovića). Veristički pravac, prožete narodnim motivima.

Solo pesme: ciklus "Mijatovke" pesme iz Vranja, "Grivna", na stihove A. Šantića, "Da su meni oči tvoje", "Kad ja videh oči tvoje", sevdalijski karakter

Horovi: originalne tvorevine: "Seljančice"; srpski i makedonski folklor "Tetovke"

Crkvena muzika

Za vojni orkestar: "Marš na Drinu"



XX VEK

PETAR KONJOVIĆ (1883—1970). Rođen je u Čurugu, u Bačkoj. Školovao se u Novom Sadu (Srpska gimnazija) i Somboru (Učiteljska škola, nastavnik muzike Dragutin Blažek, diriguje "Rukoveti" školskim horom), a potom u Pragu (Konzervatorijum gde izučava teoretske discipline, proširujući svoj muzički i teatarski horizont). Prvo zaposlenje dobio je u Zemunu (horovođa i nastavnik muzike) i Beogradu (nastavnik u Mokranjčevoj muzičkoj školi). Prvi svetski rat proveo je u Somboru i Zagrebu. Iako je do kraja I svetskog rata ima dovršena mnoga značajna dela tek onim delima koja je stvorio između dva rata je ocrtao svoj pravi kompozitorski lik. U Zagrebu je 1917. nastupio sa samostalnim kompozicionim koncertom i izvođenjem svog operskog prvenca "Vilin veo". Između dva svetska rata bio je na mnogim dužnostima administrativne i umetničke prirode. Prvo je radio i stvarao u Zagrebu (direktor opere). U Beograd je došao 1939. za profesora i rektora tek osnovane Muzičke akademije. 1946 je izabran za redovnog člana SANU, a 1948. inicira osnivanje njenog Muzikološkog instituta čiji je on bio upravnik

Ne prekida vezu sa prethodnicima već muzički nacionalizam 19. veka produbljuje i proširuje pišući modernim muzičkim jezikom na osnovu svojevrsnih estetskih principa, koji kod njega ne retko prerastaju u dogmu Istinski nastavljač dela Stevana Mokranjca. Tendencije: dominantna naklonost ka voklanim ili vokalno-instrumentalnim delima; folklor kao izvor inspiracije i oploditelj umetničke muzike. Nacionalno orjentisan. Bio je umetnik širokog dijapazona interesovanja.

U centar Konjovićevih stvaralačkih interesovanja nalazi se opera. Lična obrada i podređivanje tekstova ličnoj koncepciji.

"Ženidba Miloševa" ili "Vilin veo". Još u vreme njegovog školovanja u Somboru biva inspirisan poemom, romantično-idiličnim tekstom Dragutina Ilića "Ženidba Miloša Obilića", objavljenoj u sarajevskoj "Nadi". Na taj tekst on komponuje operu na amaterski način, ugledajući se na Veberovog "Čarobnog strelca" i pojedine muzičko-teoretske udžbenike. U Somboru, za vreme rata prerađuje svoj operski prvenac, i 1917. ga izvodi na koncertu u Zagrebu, zbog austrijske cenzure pod izmenjenim nazivom "Vilin veo". Nosi podnaslov "romantična opera", kako zbog sadržaja koji počiva na ambijentu bajke i idealizovanju legendarnih junaka, tako i zbog muzike koja mestimice nagoveštava narodni duh, ali je u osnovi veberovskog, pseudoromantičnog prizvuka.

"Knez od Zete", po drami Laze Kostića, građena je po principima muzičke drame. Po muzičkom jeziku teži za tim da diferencira ambijent i ličnosti Zapada (mletački element) i našeg juga (Crna Gora)

"Koštana", (1931), po drami Bore Stankovića. Muzički jezik izrasta iz folklorne osnove, ali je oplođen modernim izražajnim sredstvima. Emocionalni ton drame, sevdalijski patos izdignut na viši umetnički stepen. Vrhunac u njegovom stvaralaštvu.

"Seljaci", rađena prema komadu s pevanjem "Đido", prvi pokušaj stvaranja domaće, po sadržaju narodske komične, po formi numeričke opere i "Otadžbina"

Zanimljivi radovi iz kamerne muzike:

dva gudačka kvarteta (Prvi gudački kvartet komponuje u Pragu inspirisan predstavom "Na dnu" Maksima Gorkog tj. bosjačkom — pesmom pevanom u tom komadu "Sunce izlazi i zalazi"; Drugi gudački kvartet f-moll), sonata-fantazija za violinu i klavir, Jadranski capriccio za violinu i orkestar,
instrumentalna dela protkana narodnim motivima

Simfonijska muzika.

Simfonija c-moll — Konjović je autor prve srpske simfonije.
Simfonijska varijacija "Na selu" nastaje na temu "Pušči me" iz 10. Rukoveti iz koje Konjović razvija osam varijacija programskog karaktera.
Simfonijske poema "Makar čuda', u zgusnutom orkestarskom zvuku prožeta elementima plesa i pesme, evocira istoimenu priču Maksima Gorkog

Solo-pesme. To su uglavnom umetnički stilizovane narodne pesme: "Pod pendžeri", izuzetno popularna, peva se i citira kao narodna; sevdalinke ("Sevdah", "Nane, kaži tajku", "Sabah"), pesme u kojima se uočava prodor impresionizma ("Chanson", "Noćni lotos", "Noć") komponovane u tom duhu.

Komponovao je dve značajne zbirke pesama:

"Moja zemlja" — 100 narodnih melodija iz svih krajeva Jugoslavije, komponovanih za glas i klavir; melodija ostaje autentična, dok se u klaviru nalazi stilizacija i "Liriku" (24 pesama)

Horovi. često veoma složenih tehničkih zahteva, najuspeliji ženski horovi s klavirom "Za gorom", "Orošen đerdan", "Vragolan"; "Zagorski pejzaž"

Piše članke, eseje i kritike o pozorištu i muzici ("Ličnosti", "Knjiga o muzici"), dve monografije ("Miloje Milojević" i "Stevan Mokranjac")

MILOJE MILOJEVIĆ] (1884—1946). Rođen u Beogradu. Školovao se u Novom Sadu (Srpska gimnazija, Isidor Bajić), Beogradu (Srpska muzička škola, Stevan Mokranjac i Filozofski fakultet) i Minhenu (Muzička akademija).

1. stvaralačka etapa. Tokom Prvog svetskog rata zajedno sa srpskom vojskom ostaje u Francuskoj.
2. stvaralačka etapa. Potom se vraća u Beograd. 1924. odlazi u Prag da bi položio doktorat iz muzikologije. Poslednjih godina bio je profesor kompozicije na Muzičkoj akademiji u Beogradu. Umro je 1946.
3. stvaralačka etapa. Bio je vrlo istaknut muzički pisac i kritičar (pisao je u "Srpskom književnom glasniku" i "Politici"), organizator i pedegog, jedan od naših prvih doktora muzikologije, pijanista i kompozitor

Iako ne zapostavlja oslonac na narodni melos, najpotpunije se izražava u originalnim delima zapadno-evropske stilske orjentacije.

Gotovo je isključivo kompozitor malih oblika, minijatura tj. kamerni liričar.

solo-pesme, zahvataju tri oblasti:

(1) one u kojima je obrađivao folklor: zbirka "Narodne melodije iz Južne Srbije"
(2) intimna lirika , pisana većinom na stihove stranih pesnika: zbirka "Pred veličanstvom prirode"
(3) u kojima se inspiriše egzotikom: "Japan"

Hor.

Mešoviti hor "Slutnja", horovi na stihove Miroslava Krleže "Pir iluzije", Prag horske kompozicije za decu. Popularna horska kompozicija pisana na narodne stihove "Muha i komarac", za mešovit ili ženski hor

klavirske kompozicije, "Minijatura" za klavir zbirka "Četiri komada" koja obuhvata kompozicije "Stara priča", "Melanholično veče", "U sumrak je ljiljan snevao" i "U vrtu", elementi impresionizma pod uticajem Francuske

Sveska sa YU narodnom melodijom objavljene u Fr klavirska svita "U mojoj zemlji", "Pesma za glas i klavir", "Srpske narodne melodije", "Legenda o Jefimiji", za violončelo i klavir, inspirisana pesmom Milana Rakića klavirska svita "Ritmičke grimase", Prag, ekspresionizam "Sonata" za violinu i klavir h-mol, Prag "Melodije i ritmovi sa Balkana", "Povardarska svita", "Kosovska svita", pred kraj života kada se vraća folkloru

Orkestarska dela

Simfonijska dela — poeme "Smrt majke Jugovića", svita za gudače "Intima"... nadrealistički balet "Sobarova metla".

STEVAN HRISTIĆ. Bio je kompozitor, dirigent i pedagog. Rođen u Beogradu 1885. Studira i diriguje u Lakpcigu. Vraća se u Beograd i radi kao nastavnik u Mokranjčevoj muzičkoj školi. Dve godine provodi na studijskom putovanju u Moskvi, Rimu i Parizu. Njegov dalji rad je vezan za NP gde je na mestu kapelnika (1912.), dirigenta mnogih operskih predstava, direktor opere (1924—1934) i kao autor scenske muzike. Pri osnivanju Muzičke akademije 1937. uz K. Manojlovića i P. Stojanovića predstavlja jezgro prvih nastavnika, profesor kompozicije i instrumentacije, rektor. Posle rata stiče priznanja i postaje član SANU. Umro je u Beogradu 1958.

"Ohridska legenda" — smatra se najzrelijim plodom njegovog umetničkog shvatanja koja je nastala u vreme našeg izvesnog vraćanja romantizmu, kada se umetnost iz naroda tražila i cenila. Prešla na operske pozornice Čehoslovačke, Polske i Sovjetskog saveza. Pisana je 20 godina sa prekidima. Povezanost sa narodnim tlom i folklorom + korišćenje sredstava i rezultata evropskih kompozitorskih pravaca, naročito impresionizma, za moskovsku premijeru je dopunjuje novim plesnim numerama

Autor scenske muzike "Čučuk Stana" M. Petrovića Seljančice, "Sunce" Šantić, "Lazarevo vaskrsenje" Vojinović, "Hamlet", "Uobraženi bolesnik", "Večiti mladoženja", "Zimskla bajka". Muzička drama "Suton" rađena prema Vojinovićevoj "Dubrovačkoj triologiji", fina, kamerna opera natopljena duhom i atmosferom starog aristokratskog Dubrovnika, posle II svetskog rata je dopunjuje novim činom, baletskim intermecom

Muzika za filmove "Sofka" i "Bila sam jača"

Solo pesme "Lastavica", "Novembar"...

Niz od 15 narodnih pesama iz Južne Srbije za glas i mali orkestar

Horsko delo "Dubrovački rekvijem", "Jesen", "Zvezde", najznačajnije "Opelo"

Klavirska zbirka "Skice" — nosi sva obeležja mladalački zanesenog početnika, koji se ugleda na Čajkovskog i Šumana

Rapsodija za klavir i orkestar "Simfonijska fantazija" za violinu i orkestar — diplomski rad Oratorijum "Vaskrsenja"

JOSIP SLAVENSKI. Rodio se 1896. u Čakovcu (Međumurje) u porodici Štocler, otac je bio pekar i svirao je tamburu i gitaru, a majka je pevala stare međumurske pesme. Jedan mecena mu omogućuje odlazak na studije u Budimpeštu gde nalazi putokaz za umetničko uobličavanje folklora izražajnim sredstvima moderne muzike. Za vreme rata se bavi pekarskim zanatom da bi potom nastavio studije u Pragu. Izvesno vreme potom boravi u Parizu, a u Nemačkoj nastupa kao kompozitopr sa svojim "Prvim gudačkim kvartetom", koje mu donosi najviše priznanja inostrane kritike i od tada postaje poznat u svetskoj javnosti. Od 24 boravi u Jugoslaviji (nastavnik u Zagrebu, Beogaradu, profesor u Srednjoj muzičkoj školi pa na Muzičkoj akademiji)

Interesovanje za folklor na prostoru Balkana (prvi balkanski kompozitor). Širina i neposrednost izraza dominiraju nad tehnikom (muzički primitivista). Nije se zadovoljio samo klasičnim instrumentima.

"Simfonija Orjenta", simfonijsko-oratorijumska svita za solo, hor i orkestar, kroz sedam stavova Simfonijska svita "Balkanofonija"

Horovi: "Voda zvira", "Ptiček veli", "Molitva dobrim očima", ciklus za duboki glas i gudački orkestar "Pesme moje majke"

Orkestarske kompozicije: "Jugoslovenska svita", "Balkanske igre", "Simfonijski epos", inspirisan narodno-oslobodilačkom borbom

Instrumentalni: "Koncert za violinu i orkestar", "Sonata za violinu i orgulje", "Jugoslovenska svita", "Balkanske pesme i igre" za klavir.


Objavio Vojkan | 04.02.2009. | SPK

Kompozitori & instrumentalisti & tekstopisci i izvođači srpske muzike
3360  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Stari muzički instrumenti / Duduk poslato: Februar 14, 2011, 01:25:49 am
*

DUDUK

Duduk (duda, dudaljka; u Sremu se naziva i karabica), jednocevna svirala s udarnim jezičkom na idioglotnom pisku od trske ili bazgovine. Na široj cevi su dve rupice za prebiranje. U nju se utiče tanja cev (pisak).

U Crnoj Gori duduk ima i po 5—6 rupica; upotrebljavaju ga najviše pastiri, ali služi i za pratnju pesme i plesa (naročito kola).
1

Duduk je stari duvački instrument. Kod nas je naša nacionalna verzija i navodi se pod sedam različitih imena. Zovu je i duduk, svirala, dvojnica, sviraljka, sviralica, frulašica i svirka.

1 Podaci preuzeti iz Muzičke enciklopedije
3361  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Stari muzički instrumenti / Frula poslato: Februar 14, 2011, 01:20:54 am
*

FRULA — ČAROLIJA KOJA SPAJA NEBO I ZEMLJU


Uprkos mišljenju da je frula srbijansko čedo, izum davno upokojenih pastira koji su uživali na šumadijskim pašnjacima, postojanje ovog instrumenta u Kini, Peruu, Rusiji i drugim zemljama širom sveta demantuje naše tvrdnje o svojatanju frule kao nacionalnog instrumenta. Mitsko zaveštanje šumskog i pastirskog božanstva Pana, koji je od nimfe Siringe preobražene u trsku sačinio prvu frulu i odsvirao svoj prvi zvučni san, nastanilo se u duši svakoga od nas.
 
FRULA JE NAŠ GENETSKI IMETAK

Kako objašnjava umetnik Bora Dugić, zvanični srpski kralj frule, instrument koji ga je proslavio i koji je samo voljom neke više sile uspeo da se održi u našoj tradiciji:

"Mnogo puta ljudi me pitaju da li je frula samo srpski instrument. Odgovaram da nije, jer postoji u gotovo svim zemljama sveta. Ipak, jedno je sigurno: frula je vremenom postala srpski nacionalni instrument. Srbi su je doneli sa sobom kad su došli na Balkan i nikada se od nje nisu odvajali. I kada nam je bilo lepo, i kada nam je bilo teško, frula je bila uz nas da podeli i radost i tugu. Srbi su kroz svoju istoriju gubili i dobijali teritorije, gubili i dobijali ratove, ali taj mali instrument nikada nisu izgubili. Kad je bilo ratno vreme, u ropstvu, daroviti Srbi su na frulici svirali u poluglasu, ali su zato znali i da sviraju kad su bili srećni i slavili pobedu. Ni sreća, ni tuga nisu naš narod odvojili od frule.

Objašnjavajući da krhka srpska duša drugačije peva na fruli nego neki Peruanac ili Kinez, Dugić kaže da se zbog neslućene čarolije zvuka i emocija koje je na volšeban način u stanju da proizvede, našoj, srpskoj fruli divi i klanja ceo svet.

"Srpska frula pripada Srbiji, ona pripada svesti, domišljatosti, promišljenosti koja je vezana za srpski narod. Srpski zvuk mora da pripada svakom Srbinu na isti način. Činjenica je da je frula bila nešto što je obeležavalo kolektivno nesvesno stanje, i u njoj je postojao, ali i dan-danas postoji genetski zapis. Druga je stvar što se danas naša genetika i naše stanje svesti usmerava u nekom drugom pravcu ili, možda, pokušava da se briše, ali se zvuk frule kao genetski imetak nikada neće u potpunosti izbrisati iz našeg mozga", tvrdi Dugić i to objašnjava na praktičnom primeru:

TOPAO, NEŽAN I MEK ZVUK
 
"Kad sam počeo da nastupam, primetio sam da mala deca koju majke dovedu na koncerte od svih instrumenata zapaze najpre frulu. To nije slučajno. Neki su to pokušali da objasne da malo dete koje još nije prohodalo logično zapaža najpre frulu, jer je i ona mala. Međutim, to nije tačno. Naučno je dokazano da dete ne razlikuje veliki i mali instrument, ono samo prepoznaje zvuk, a to nam je došlo kao kolektivno nesvesno nasleđe. To je Karl Gustav Jung u svojim psihoanalitičkim radovima sjajno objasnio: sve jedinke jednog istog kolektiva prepoznaju iste stvari na sličan način.

Komentarišući prednosti srpske frule u odnosu na inostrane, naš najpoznatiji instrumentalista na fruli opisuje da je zvuk našeg muzičkog čeda okrugao, mek, topao, nežan, sposoban da dočara i apatiju i euforiju, da vaznese i upokoji, širok kao slovenska duša.

"Dato nam je da kroz frulu govorimo. Sve ono što nosimo u sebi, sve ono što je utkano u naše biće, frula zvukom dočarava. Ona je spojila nebo i zemlju, živo i mrtvo, muško i žensko, dušu i telo, i takva, čarobna, ne može da dosadi nikome na svetu.

Iako u Srbiji na prvi pogled nema puno frulaša, na Saboru frule u Prislonici kod Čačka svake godine okupi se po nekoliko stotina proizvođača i muzičara, kojima je jedini zajednički imenitelj ljubav prema fruli. Od šljive, zove, drena, crnog bagrema, šimšira, jorgovana, javora, palisandera, abonosa... Bilo da je od prirodnog materijala, olova ili specijalne plastike, frula prenosi emocije iz duše. Ona govori sve jezike, spaja naizgled nespojivo i radi ono što nikome do sada nije pošlo za rukom: stalno vodi napred. Frula je, kažu oni koji je vole i koji njenim jezikom govore, promisao Božja koja ljude vodi do vrata raja...


Snežana Milošević | 24.05.2002. | Balkan media
3362  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Stari muzički instrumenti / Frula poslato: Februar 14, 2011, 01:20:31 am
*

O FRULI I FRULAŠIMA NEKAD I SAD


ČUVARI TRADICIJE

Frula je, odvajkada, bila muzički instrument koji simbolizuje univerzalnu harmoniju u prirodi. Naravno, i onu najsuptilniju vezu koja seže još od pastirskih dana Pana, boga pećina i gajeva, koji je zvukom frule uveseljavao bogove, nimfe, ljude... Mnoge legende širom svijeta pominju natprirodne vrline zvuka frule od koje "nastaju lagani povjetarci, pa i feniksi koji odvode par u raj besmrtnika". Frula od trske na kojoj sviraju derviši tokom svojih seansi propraćenih plesom Mevlevija (dreviši obrtači), simbolizuju dušu odvojenu od njegovog božanskog izvora koja se želi njemu vratiti.

Naravno, nas najviše interesuje tradicija sviranja frule u Srbiji i Crnoj Gori. Organizator Festivala frulaša, drugog po redu, Rade Košani, predsjednik Udruženja frulaša "Adam Milutinović Šamovac" priča nam interesantne detalje.

Frula je u Srbiji i Crnoj Gori u svoje vrijeme predstavljala centar društvenog, javnog života u seoskim sredinama. Danas nema moba, sjedeljki, prela, ali u staroj Srbiji i Crnoj gori, osim gusala, to je praktično bio jedini oblik javnog života na selu. Čim bi se pojavila frula ljudi bi pjevali. Frula je bila u upotrebi u svim slobodnim, javnim prostorima, u prirodnom okruženju među pastirima, na seoskim saborima, prelima, mobama. Ona je nudila mogućnost ljudima da obogate svoj život. Ona je bila svojevrsni simbol srpskog naroda, sve do nedavnih vremena.

Frula, inače, pripada praktično svim civilizacijama. U različitim varijantama, pripadala je i pripada mnogim narodima, koji joj često pripisuju božansko porijeklo, kakvo nalazimo već u starogrčkoj i egipatskoj mitologiji i u istoriji starih naroda. Pred Muhamedom svirao ju je pastir dok su svi prisutni padali u trans, dok sufiji kažu da su frula i Božji čovjek jedno isto. Ali, gotovo svuda, u graditeljskom, muzičkom, običajnom smislu imala je drugačiji karakter, pa je zato u većim sredinama smatraju dijelom baš sopstvenog, osobenog folklora.

Frula je most između vjekova, ali i između naroda Balkana, što je naglasio i Metodi Metodijev, drugi sekretar bugarske ambasade u Beogradu, koji nam je bio gost na proteklom Festivalu, jer ona je zajednički imenitelj za sve ovdašnje narode. Naš cilj je međunarodni festival koji će u umjetničkom smislu da promoviše etnomuzikološke vrijednosti, da čuva tradiciju i afirmiše njene nastavljače — kaže nam Rade Rošanin.

Udruženje frulaša "Adam Milutinović Šamovac" je u svojevrsnom misiji čuvanja etno muzikoloških vrijednosti srpskog naroda pošto nema nikakvih sistemskih rješenja. Drugim riječima, dokazuje Srbima da je to dio njihove tradicionalne, autentične kulture. Nažalost, posao ponekad izgleda sizifovski. Recimo, nema nijednog nacionalnog narodnog orkestra bez frule, odnosno njene lokalizovane varijante, bilo da je to u Kini, Arabiji, Tunisu ili Boliviji, Moldaviji, Rusiji, o Rumuniji, Bugarskoj i Makedoniji da i ne govorimo. Osim u Srbiji i Crnoj Gori!


IME ZA PONOS

Udruženje frulaša Srbije "Adam Milutinović Šamovac" nosi ime po proslavljenom srpskom frulašu rodom iz Dragobraće kod Kragujevca, inače porijeklom iz Crne Gore. Sada već davne 1929. godine, od strane Ministarstva prosvjete Kraljevine Jugoslavije proglašen je za umjetnika na fruli i kao takav dostojno reprezentovao muzičko blago srpskog naroda u cijeloj Kraljevini i Evropi.

Njegovom sviračkom umijeću tokom evropskih turneja divili su se Ruzvelt, Čerčil, Žozefina Bejker, čuvena šansonjerka i glumica. Milutinović je snimio 12 vinil-ploča na 78 obrtaja u Londonu, 1929. godine, i zapanjio cijelu Evropu, a i šire.

 
V. Lazarević
3363  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Stari muzički instrumenti / Frula poslato: Februar 14, 2011, 01:20:11 am
*

ODRŽANO PREDAVANJE O RAZVOJU FRULE


OD LIVADE DO CENTRA "SAVA"

U okviru ciklusa "Koncert petkom", Rastko Jakovljević, apsolvent etnomuzikologije, održao je zanimljivo predavanje o razvoju srpske frule, pod nazivom Od livade do Centra "Sava". Ovo sadržajno predavanje bilo je propraćeno video i audio zapisima koje je mladi istraživač prikupio na terenu, kao i instrumentima o kojima je govorio.

Uopšteno govoreći o muzičkim instrumentima, Jakovljević je podsetio na to da je čovek najpre koristio govor, a potom se izražavao i pomoću instrumenata.

Spočetka muzički instrumenti su korišćeni u komunikaciji s višim silama, u sklopu obreda, ali i u signalne svrhe. Frula spada u grupu aerofonih instrumenata i nije svojstvena samo Srbima, već je poznaju svi narodi. Postoje eksponati od kostiju još iz vremena paleolita i pretpostavlja se da su korišćeni u signalne svrhe. Frula je prepoznatljiva na srednjovekovnim freskama, a nalazi se i u zapisima, pričama, bajkama — objasnio je Jakovljević.

Za najraniju etapu razvoja frule na ovim prostorima karakteristična je pojava duge svirale — duduka. Ova gigantska frula bila je vrlo popularna i za nju su karakteristični nejednaki otvori. Repertoar za duduk je bio zabavnog karaktera (čuvanje ovaca, putovanja) i retko se koristio za pratnju igara, ali ima i takvih primera, u šta se publika uverila pogledavši video-zapis.

Jakovljević je istakao da je bila neminovna promena izgleda frule tokom godina, kao i čovekov odnos prema ovom instrumentu. U drugoj etapi razvoja došlo je do začetka osnovnog tipa frule u Srbiji — varoške ili kratke frule. Pored smanjenja dimenzija, došlo je do proširenja opsega instrumenta i promene registra, a promenio se i kontekst. Frulaši su postali centralne figure igre, tako da se dobra igra nije mogla zamisliti bez sviranja na ovom instrumentu. Poslednja etapa razvoja se odnosi na još veću popularizaciju frule u tzv. neofolk kulturi. Pored klasične frule od drveta, danas se ovaj instrument pravi od različitih materijala, najčešće od metala. Glavni nosioci više nisu seoski muzičari, već profesionalci, poput Bore Dugića, a akcenat je pomeren na individualno izvođenje. Danas se tradicionalno izražavanje spaja s pop muzikom ili tehnom, a mnogi izvođači se okreću i interpretacijama dela klasične muzike. Ipak, sviranje na fruli se neguje najviše u folklornim ansamblima i orkestrima, a ovaj instrument je semantički vezan za srpsko nacionalno biće.


J. S.
3364  SRPSKI MUZIČKI FOLKLOR / Stari muzički instrumenti / Frula poslato: Februar 14, 2011, 01:19:09 am
*

FRULA


U kolu od kolovođe razigranija
Na svadbi od kuma pijanija
U gori od slavuja raspevanija
Kad u nju svira — srce pastira.


                          Ivan Glišić


FRULA je narodni drveni duvački instrument koji je rasprostranjen širom Kosova, posebno poznat kao instrument pastira. Frula ima brojne oblike i nazive: svirala, poj slavuja koji se širi celom zemljom. Veličina frule zavisi od tipova, a kreće se od 18 cm (kratka frula) pa sve do 90 cm (svirala).

Frula se izrađuje od šupljeg drveta, zove, javora, oraha, ali i od metalnih cevi, posebno od mesinga i bronze. Frulu uglavnom koriste muškarci. Repertoar frulaša sastoji se od poznatih melodija za pevanje i igru, solističkih delova uzetih iz ženskih žalopojki itd. Muzičke figure i nazivi delova instrumentala za frulu obično su povezani sa mestima uzgoja životinja.

Zvuk frule se može dobro kombinovati sa zvonjavom medenica goveda tokom ispaše. Ćesto se dve frule udružuju, tako što jedna svira melodiju dok je druga prati.
1

*

FRULA od drveta koja je veoma rasprostranjena kod Srba zove se najčesce frula. To je svirala sa porezom koji se prislanja na usne. Porez se završava ivicom "bridom" na poledjini frule, gde se seče vazdušni mlaz i stvara ton. Na gornjoj strani frule ima šest otvora za prste, a sa donje strane, kod frula koje se danas izrađuju, postoji još jedan otvor za palac leve ruke.

Frula ima osnovni i preduvni registar — obim ukupno od dve oktave. Osnovni prstored je durska lestvica. Izrađuje se od jednog komada drveta, ali se danas zbog boljeg usaglašavanja sa drugim instrumentima, frule prave iz dva dela. Za veće frule često se sreće naziv duduk, a za manje duduče. Najcešće se na fruli svira pratnja narodne igre kolo.
2

"Frula je duvački/aerofoni instrument koji se pravi od jednog komada drveta (uglavnom šljive). Sastoji se iz čepa kojim je instrument zatvoren sa gornje strane (ne u potpunosti s obzirom da mu je odsečen jedan uzdužni deo da bi omogućio prolaz vazduha kroz cev svirale). Na poleđini instrumenta nalazi se otvor sa oštrim bridom koji se naziva vetrilo, a koji seče vazduh stvarajući ton. Na dnu svirale nalazi se rupa koja se naziva oduška. Na prednjoj strani svirale nalazi se šest rupa pomoću kojih možemo izvesti sedam tonova (najčešće tonovi durske lestvice)."





1 Posta
2 Preuzeto sa sajta muzičkog ansambla "Stupovi"
3365  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzičko stvaralaštvo i izvođaštvo / Prvi srpski libreto poslato: Februar 14, 2011, 12:15:53 am
**

PRVI SRPSKI LIBRETO

Srpska operska literatura pocinje ovim vekom. Tada se skoro istovremeno javljaju Bozidar Joksimovic sa "Zenidbom Milosa Obilica" i Stanislav Binicki sa operom "Na uranku", a mladi Konjovic, jos nesvrseni djak konzervatorijuma, vec pocinje prve skice svoje "Zenidbe Miloseve". Pred Prvi svetski rat pojavljuje se (rec je samo o izvedenim operama, delimicno ili u celini) samo jos Bajiceva jednocina opera "Knez Ivo od Semberije" i "Majka" Jovana Urbana, da bi se tek oko druge decenije veka izveli na pozornicama Jugoslavije Konjovicevi "Vilin veo" ("Zendba Miloseva"), "Knez od Zete" i "Kostana", Hristicev "Suton" i Krsticev "Zulumcar".

Nijedan od ovih kompozitora nije imao za svoje muzicko delo specijalno napisani libreto. Kao dramska posluzile su im vec gotove drame Drag. Ilica, Laze Kostica, B. Nusica, B. Stankovica, I. Vojnovica, Sv. Corovica i Rad. Kosmajca, koje su vecinom oni sami preradjivali i prilagodjavali specificnim muzickim zahtevima opere i muzicke drame.

Danas, kada se opersko delo postavlja kao umetnicki problem koji jos uvek trazi svoje resenje, operski kompozitori stoje opet pred cinjenicom da nemaju gotovih tekstova za koje bi se lako mogao stvoriti adekvatan muzicki izraz.

Ne ulazeci sada u uzroke ovom nedostatku, zanimace nas, s istoriskog gledista, da je vec pre 116 godina napisan prvi originalni srpski libreto za operu i da ga od srpskih kompozitora — niko nije iskoristio. Svakako, taj libreto je dosao prerano: objavljen je 1838 u Novom Serbskom Letopisu (koji je izlazio tada u Budimu), on u to doba nije imao kome da koristi; jedini nasi kompozitori toga vremena, Slezinger i djurkovic, inace sastavljaci mnogih muzickih "umetaka" u komadima "s pevanjem i igranjem", imali su isuvise malo znanja i umetnicke snage da bi se mogli poduhvatiti takvog krupnog zadatka, a Kornelije Stankovic je u doba objavljivanja ovog libreta imao — sedam godina. Tako je "Ratovid i Ilka", Pokusenije Opere Srbske od pisca J. S. (da li Jovana Subotica ili Jovana Stejica), to ostavljamo knjizevnim istoricarima da rese) ostalo samo kao zanimljiv dokument u razvoju nase kulture, bez ikakvog odziva od strane onih kojima je bilo namenjeno.

Na pisanje ovog libreta pisca je verovatno pobudila vec prilicna aktivnost Joakima Vujica na polju pozorisnog rada u srpskim krajevima. Vujic je vec dotle (1838 g.) izveo niz pretstava u Pesti, Budimu, Baji, Segedinu, Aradu, Temisvaru, Zemunu, Pancevu i Kragujevcu, u kojima se skoro redovno pojavljivala i muzika. Osim toga autor libreta je svakako u Budimu imao prilike da vidi i slusa najbolja ostvarenja inostrane klasicne i romanticne operske literature, pa ga je patriotska teznja da se i medju Srbima stvori opersko delo nagnala na to da napise ovo "pokusenije", kako je on to sam skromno nazvao. Koliko je opera za tadasnju srpsku citalacku publiku bila neobican pojam, vidi se po tome sto uz naslov sledi i objasnjenje. "Opera zove se pozorisno predstavljenije, u kome se ponajvise peva".

Libreto "Ratovida i Ilke" ima cetiri cina i autorovu tacno odredjenu podelu na partije hora i solista, na arije, duete, recitative, pa i ponavljanja stihova kakvo je cesto u operskim partijama. Prvi cin pocinje pesmom kojom hor vojnika poziva narod u rat za oslobodjenje:

O sabljama sreca visi,
slava celog naroda,
trzaj sablju koji nisi
nedostojni sin roda:
Dokle cemo stradati,
sramni jaram gledati
.

Ratovid treba da ide u boj (protiv koga, autor nije odredio, jasno je samo da je to oslobodilacki rat) i pateticno dirljivim stihovima se oprasta od svoje zene Ilke. Ona hoce takodje sa njim u rat, ali je Ratovid odbija i nagovara da ostane kod kuce, da cuva sina i oca svog. No ona nema mira, i posle odlaska muzevljevog, govori u recitativu:

Neko mi cuvstvo taino
glas smrti prostire,
opasnost njega ceka.
Smrt zeljno g' izgleda:
Oblaci ruvo tuge!
Slutnja mi prorice:
Izbavit' ti ga mozes!


U drugom cinu Ilka je uznemirena ali spremna da podje medju ratnike da potrazi i spase Ratovida. Njen otac primecuje njenu tugu:

Uzdises? A zasto? kceri,
ili bolje lavre beri,
da nakitis tvog sokola,
kad se vrati s bojnog polja.


Medjutim, ona je cvrsto odlucena da jutrom podje i, u velikoj ariji, ona peva:

Kad se sutra iz sladkog sna
milo dete probudi,
kad ranoga luca dana
borbu noci odsudi:
otac kcer,
sin mater
badava ce traziti.


Drugi cin nas prenosi u cisto romanticarski vilinski stimung. Suma u noci, vile promicu, "iz daljine cuje se slatkoglsna muzika sa tihim pevanjem", i vile zaigraju, uz pesmu potskocicu blisku karakteru narodne pesme, ritmicki veoma pregnantnu:

Igraj kolo
naokolo,
ded' zavitli kolo breze (citaj: brze)
neg' sto vior pra podize;
sad na desno povedi,
kolovodja zavedi,
hopa, cupa, cupkaj de!
Skoc' de, skocac, skoci, de!


Medju vilama je Ratovid, one pokusavaju da ga zavedu kako svojim drazima tako i madjijama - ali Ratovid im odoleva.

U trecem cinu Ilka, u muskom odelu, sa torbom na ledjima, macem o bedrici i puskom u ruci, nailazi, vec umorna i posustala od trazenja, u jedan brdovit predeo i peva:

Bitka je vecem bila.
Braca se vratila:
za njega niko ne zna,
kan' da ga sguta bezdna,
o! boze, gde si sad!
Il' trune tako mlad?
ili ga lanac tisti,
o! srce, pisti, pisti!


U sledecoj slici Ilka zalazi u vilinsku sumu i vidi svog Ratovida opkoljenog vilama. No vile, saznavsi da je to njegova zena, madjijama je oteraju. Ilka potom dobija od jednog starca obavestenje da ona, pomocu odredjenog cveta, koji treba da nadje u sumi, moze da se odupre vilinskim carolijama.

U cetvrtom cinu je vidimo kako uporno, kroz sve jezive prizore koje pruza suma u noci, trazi carobni cvet. U drugoj slici, Ratovid, nesrecan, misleci da je ona zbog njega nastradala, peva ovu pesmu punu pateticnog zara sa prizvukom arhaicnosti:

Ilka, o sladka Ilka,
zivis li, il' si mertva,
o grozne ljubve zertva
proklete pade ti! o Ilka!


Ilka zatim opet dolazi medju vile i upravo prisustvuje kusanju kojem vilinska kraljica podvrgava Ratovida, ali Ratovid odlucno izjavljuje da samo svoju Ilku voli. Spazivsi Ilku, kraljica hoce da je otera cinima, no posto ne uspeva, ona vadi noz da ubije Ratovida: u taj cas opali Ilka na nju pistolj i kraljica "padne, cikne kao guja: vriskajuce vile odnesu je".

Na kraju cina sv se srecno zavrsava, porodica je kod kucena okupu, i pesnik naivno-pastoralnim stihovima opisuje spasenog junaka:

Tihi potok zurkao je
kroz zelenu travu,
rosno cvece bistru mu je
vencavalo glavu.


Kao i na pocetku tako i na kraju opere pojavljuju se vojnici, veseli usled oslobodjenja zemlje i u zavrsnom horu daju zakljucnu, svecanu poentu opere:

Razlezte se ladni luzi
gore, doli, pevajte,
kitite se hrabri druzi,
mac sa bedra skidajte:
slobodne su sume nase,
nit nas kivne puske plase.


Romanticne opere toga vremena mogle su sluziti kao uzor ovom libretu. Otuda elementi romanticarskih drama, oslobodilacka borba povezana sa vilinskim svetom, zanesenjacki patos junakinje Ilke spojen sa viteskom borbenoscu. Pisan u vreme kad se tek zacinjala Veberova slava na polju romanticne opere, mnogo pre rascvata ove muzicke vrste - koja je nastala tek sredinom veka i dostigla vrhunac u delima Vagnera -, ovaj libreto, po sadrzaju moze se smatrati pretecom dela te vrste kod nas. Tek mnogo docnije, bez neposredne veze sa ovim libretom, radja se kod nas ne samo libreto nego i muzika prve romanticne opere ("Vilin deo"), a kao najblizi izdanak romanticarskog pravca u srodnoj oblasti moze se smatrati Hristiceva "Ohridska legenda".

Zasto nasi kompozitori nisu iskoristili libreto "Ratovid i Ilka", napisan ocigledno sa toplom ljubavlju i iskrenom zeljom da se na polju srpske muzike stvori delo iz vrste koja tada jos nije bila zastupljena? Odgovor se lako moze naci. Nasi kompozitori sa pocetka proslog veka, kao sto smo rekli, nisu umeli ni mogli da pridju ostvarenju dela tog obima i te slozenosti. Kasnije pak - ukoliko su opste znali za postojanje ovog libreta - nisu ocigledno mogli biti njime privuceni usled njegovih nedovoljnih umetnickih i knjizevnih kvaliteta, pa i usled njegove zastarelosti.

Naivnost u fabuli i psiholoskoj karakterizaciji licnosti kao i otsustvo poeticne lepote u mnogim stihovima ne mogu da zanesu kompozitora. Medjutim, poredjen sa libretima cesto standardnih opera, "Ratovid i Ilka" ima svoje drazi u vrlo cesto dobrom metru i ritmu, u neusiljenosti kojom stihovi teku i u iskrenom karakteru celog delceta.

Danas ga belezimo kao zanimljiv i nepoznat pokusaj, kao prvi i dosad jedini specijalno napisan libreto za operu. (Kao sto je gore receno, ovde se pominju samo izvedene opere, zato se i ne govori o operama Milenka Paunovica, za koje je on sam pisao libreta, jer nisu izvodjene.) Taj pokusaj tek danas treba da dobije poslednike u libretima nasih savremenih knjizevnika, nadahnutim snaznim idejama nase nove tematike, libretima koji treba da podstaknu savremene kompozicije na ozivljavanje ove, u poslednje vreme zanemarene, muzicke forme.


Stana Đurić Klajn




MUZIKA I MUZIČARI
STANA ĐURIĆ-KLAJN
Prosveta
Izdavačko preduzeće Srbije
Beograd, 1956.


[postavljeno 21.10.008]
3366  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzičko stvaralaštvo i izvođaštvo / Đido — komad s pevanjem poslato: Februar 14, 2011, 12:15:02 am
*
I. Scenaska muzika — komadi sa pevanjem
  
  
ĐIDO


Muzika za komad s pevanjem Đido, Janka Veselinovića i Dragomira Brzaka, napisana je 1892. godine. Iste godine delo je premijerno izvedeno na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu i od tada je dugo bio na repertoaru ove institucije kao jedan od najpopularnijih komada s muzikom Davorina Jenka i uopšte među delima ovog žanra do Prvog svetskog rata. U međuratnom periodu, 1922. godine, Stanislav Binički je revidirao partituru i ponovo su se mogle čuti omiljene pesme iz ovog komada.

Đido je narodna reč koja označava hrabrog mladića, a odnosi se na glavnog junaka pozorišnog ostvarenja, Zdravka. Ova "slika iz seoskog života u pet činova s pevanjem", predstavlja događaje iz mačvanskog sela. Ljubica i Zdravko su zaljubljeni jedno u drugo, ali ta ljubav je neostvariva zbog zavade njihovih očeva. Međutim, svojom upornošću i neustrašivošću pred očevim gnevom, Zdravko izaziva njegovo oduševljenje i dobija blagoslov da se oženi devojkom koju voli.

Za ovaj komad Jenko je napisao dvanaest muzičkih numera, uključujući orkestarsku uvertiru (vidi poglavlje o orkestarskim kompozicijama), za kojom slede:

Osu se nebo zvezdama (ženski duet)
Urodile žute kruške (hor)
Milić ide strančicom (solo sopran)
Gde ćeš biti mala Kejo (solo tenor)
Kiša ide (solo tenor)
Sinđirići zveče (solo tenor sa horom)
Urodile jagodale (hor)
Moj đerdane (ženski duet)
Oj, Ljubo, Ljubo (solo tenor)
Ko ti kupi srma jelek (hor)


FINALE

Numere su jednostavno koncipirane, najčešće oblika strofične pesme sa instrumentalnim uvodom i kodom. One su komponovane u duhu folklora ili sadrže citate narodnih pesama. Instrumentalne deonice podržavaju vokalne, horska faktura je homofona, akordska i harmonski jezik podrazumeva uglavnom sled akorada osnovnih funkcija. S obzirom na činjenicu da su muzičke numere u komadima s pevanjem izvodili glumci i glumice, koji su igrali u predstavi, razumljivo da ni muzičke tačke nisu mogle biti tehnički zahtevne.


* * *

ĐIDO


(koncertna uvertira za orkestar, klavirska verzija kompozicije)

Za razliku od prethodnih, uvertira Đido nije koncertna, već uvodna numera u istoimeni komad s pevanjem. Koncepcija dela je uslovljena ulogom uvoda u dramsko delo koje sledi i potrebom da se tematski poveže sa numerama koje se izvode tokom samog komada. S obzirom na činjenicu da je reč o komadu koji nosi podnaslov "slika iz seoskog života", nije neobično što je muzički materijal numera zasnovan na folkloru, te se i citati narodnih pesama ili njihove varijacije javljaju i u instrumentalnom uvodu.

Uvertira Đido započinje laganim uvodom (Adagio, 3/4), poput drugih Jenkovih uvertira. Međutim, u početnim taktovima u G-duru, u deonici violončela, donosi se melodija iz dueta Moj đerdane, koja se ponavlja. Posle oba izlaganja teme, drveni duvački instrumenti izvode prateći motiv iz prve numere, dueta Osu se nebo zvezdama.

Potom sledi Allegro u d-mollu (takt 2/4), u kome se tri puta javlja melodija iz pete numere, hora Sinđirići zveče, te se može govoriti o obrisima ronda u koncepciji dela. Između pojava pomenute osnovne teme pratimo anticipaciju materijala treće numere, Milić ide strančicom, u deonicama flauta, klarineta, i oboa, kao i druge numere, Urodile žute kruške. Pred završnu reprizu glavne teme umetnut je Andante igrački odsek u narodnom duhu. Na kompozitorovu inspiraciju narodnom muzikom ukazuje tzv. gajdaški bas — skokoviti pokret po tonovima tonike i dominante, kao i variranje motiva u melodijskoj liniji. Delo se završava brzom Codom u osnovnom tonalitetu, G-duru, zasnovanoj na motivima iz pesme Urodile žute kruške.

Dostupna je partitura (za orkestar sastavljen iz flauta, klarineta, oboa, fagota, horni, truba, trombona, udaraljki i gudača), kao i verzija za klavir uvertire Đido.


http://www.msdjenko.edu.yu
3367  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzičko stvaralaštvo i izvođaštvo / Đido — komad s pevanjem poslato: Februar 14, 2011, 12:14:45 am
**

ĐIDO


ĐIDO, slika iz seoskog zivota u 5 cinova, s pevanjem; skice 1892

U Beogradu je 7. VI 1892. godine u NP prikazana premijera pozorisnog komada Janka Veselinovica (1862—1905) i Dragomira Brzaka Đido; pozorisne pesme i muziku komponovao je kapelnik NP u Beogradu Davorin Jenko. Postoji secanje Branislava Nusica u kome se tvrdi da je pesme za Đidu prvobitno trebao da napise Stevan Mokranjac: "Đidu je trebalo on da izradi, ali kako nije stigao na vremu, izradu je na sebe uzeo Jenko". U zaostavstini Stevana Mokranjca postoji nekoliko rukopisa pesama iz Đide, koje donekle, potvrdjuju Nusicevu tvrdju. Radi se o trima pesmama iz ovog pozorisnog komada.

1. Ko ti kupi kondurice, za glas i klavir; partitura u prepisu S. D. Klokica, nedatirana, u MI, IX An 476; MI, XI An 506.

2. Osu se nebo zvezdama, za glas i klavir. Nalazi se u ASANU, 1445—VII/2. Pisana mastilom, str. 1-2; uz pesmu dodata i druga: Ikonija i stanija zadele pistolje, koja nije iz Đide. Ispod stoji zapis: "Mom dragom priki, Paji Pavlovicu. Vlajko Bogdanovic, pisar sudski, 10. juna 1889 g., beograd." Partituru je, ocito, pevac Pavlovic ustupio Stevanu Mokranjcu na koriscenje.

3. Urodile jagodale, ver meni, za bas. Naslov i note pisao D. Brzak crnim mastilom. Nalazi se u ASANU, 14455-VIII/9. Pesmu je, verovatno, Brzak ustupio na koriscenje Stevanu Mokranjcu. Postoji jos jedan rukopis ove pesme u MI, IX An 476; to je pocetna skica, bez potpisa, nedovrsena, sa pocetkom pesme Urodile jagodale i pripevom: Ne gubi dane.

Đorđe Perić

[postavljeno 07.11.008]
3368  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzičko stvaralaštvo i izvođaštvo / Đido — komad s pevanjem poslato: Februar 14, 2011, 12:14:28 am
**

ĐIDO


"Pozorisni komad iz zivota Đido napisao je knjizevnik Janko Veselinovic, a doradio Dragomir Brzak. Muziku je napisao Davorin Jenko (1835-1914). Laka i dopadljiva, folklornog karaktera, muzika se sastojala od dvanaest odlomaka, muzickih tacaka (uvodna muzika - uvertira, solo pesme, dueti i horovi), koji su se umetali u tok dramske radnje.





Sadrzaj komada zasniva se na sukobu generacija i prici o ljubavi dvoje mladih u jednom srpskom selu.

Ocevi Ljubice i Zdravka zavadjeni su zbog vlasti i izbora novog kmeta u selu, pa se ljubav mladih ne moze ostvariti. Medjutim, Ljubica bezi za zdravka iste veceri kad u njenu kucu stizu prosci da je vode Maksimu, momku kojeg joj je nametnuo njen otac. Dolazak ljubicin u zdravkovu kucu izaziva sukob izmedju oca i sina. Ali, otac Marinko shvata da mu je sin postao odrastao covek i da ima prava na svoj zivot i svoju ljubav. Ponosan zbog njegove odlucnosti, naziva ga junakom, Đidom, i prihvata Ljubicu.

Komad se srecno zavrsava veseljem obeju porodica i zajednickom pesmom.

Uticaj folklora je izrazit ne samo u muzici za ovaj komad vec i u sadrzaju, scenskoj postavi i kostimima."


[postavljeno 21.10.008]
3369  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzičko stvaralaštvo i izvođaštvo / Komad sa pevanjem poslato: Februar 14, 2011, 12:14:09 am
*
nastavak

Međutim, ovakve, nepovoljne ocene kritike nisu, srećom, uticale na gledaoce, koji su pokazali veliko zanimanje za Đida. Zato je taj komad posle premijere koja je održana 7. I 1892. prikazan još 13 puta do kraja iste godine, a do kraja sezone — ukupno 16 puta! Tek naredne, 1893, dakle više od godinu dana posle prvog izvođenja pojaviće se jedna iscrpna kritika, u kojoj, pored ostalog, čitamo:

"Ono što pisca odlikuje kao pripovedača, odlikuje ga i kao dramatika. Dobro crtanje karaktera, poznavanje domaćih odnosa u naših seljaka, način govora, sve je to u Đidi, ali nema onoga, što uvek treba da je u dobroj pripoveci ili drami, nema radnje. Janko je ogledalo, koje prima sve utiske spolja, ali ih nesređeno daje. On ih ne studira dublje. Kod njega nema celine i zapleta. Čini nam se, da to dolazi od brzine u njegovom radu, zbog lakog shvatanja svoga rada, u kome se ogleda veliki talenat". — Posle ovog u suštini tačnog opažanja kritičar nastavlja:

"Tako u Đidi viđamo iste mane. Nu ovde viđamo pogrešnu zamisao u samoj glavnoj ličnosti. Zdravko, glavni junak, treba da je Đida. Ko je poznat sa seoskim životom zna, da je Đida obično prvi momak u selu i po junaštvu i po lepoti, i po pevanju i sviranju u sviralu, i po dosetljivosti i uglađenosti u ophođenju. Svuda ćete ga naći prvog, i u kolu i na prelu, i u radu i svuda se on odlikuje naročito kod devojaka i momaka, svi ga priznaju za njihovog đidu. Zdravko nije ovo, što bi trebalo, ili upravo Zdravko nam u radnji samoj nije iznet kao takav. Za njega se samo priča da je junak, ali mi to ne vidimo. Iznet je samo jedan momenat, gde ga vidimo kao đidu, u poslednjem činu, i pisac je s toga svojoj slici dao natpis Đido. Od Zdravka je mnogo ozbiljniji karakter njegovoga karde Milića. On ima sve crte ozbiljna i trezvena seljačka momka. Hoće i da bije protivnika, ume i da peva i da svira, dosetljiv je u svakoj neprilici i pomaže drugarski svome pobratimu.

Maksim, gazdinsko dete, iznet je kao kontrast đidi. Razmaženo derište, po malo šašavo, s kime se zbija šala, koga i devojke ismevaju, vrlo je pogođen tip, ali je nezgodno uveden u radnju. Čini nam se da je nedostojno jednoga đide, da se takmiči sa slabotinjom fizičkom i umnom. Do duše ovaj đida Jankov malo je utekao od Maksima, pa se ne vidi ta razlika?

Kritičar dalje hvali slike izborne agitacije na selu:

"Što se naročito mora pohvaliti u ovoj slici to je izborna borba, u kojoj se naročito ističu nekoliko tipova. Pisac je i sam učestvovao u ovoj borbi i poznaje duh našeg narodnog političkog života. U oči obećaće ti seljak sve, pa će ići čak toliko daleko, da će tražiti i primati mito, ali kad bude glasao, odužiće se svojoj savesti, glasaće za koga je pravedno još ranije rešen da glasa, smešeći se iz prikrajka onome, koji ga podmićuje. To je karakterna crta u narodu, kao god i prelaženje iz partije u partiju, samo ono nije tako daleko, kao što ga pisac iznosi, da se za glasanje traži i paklica duvana".

Potom kritičar, prepričavajući tok radnje komada, analizuje pojedine situacije, zamerajući neprirodno Marinkovo potraživanje pištolja od svoje žene ne bi li ubio sina koji hoće da se oženi protiv očeve volje: "Ali znajući pak Marinka kao odlučna i oštra čoveka, otpala bi gornja postavka, jer žena mora poslušati onakva muža, ma i njoj samoj smrt predstojala. Ali ipak harmonije radi osećaja materinskih, mi bismo ovu scenu zamenili logičnijom, da on sam uzima pištolj u onoj razdraženosti, pa naleta na sina".

Zanimljivo je da kritičar nepovoljno ocenjuje sliku prela u prvom činu, koji se inače, često i samostalno izvodio:

"Prelo u prvom činu je dosta mršavo. Humor je, pored nekih "slanih" poskočica, veoma nategnut, kad se uzme da je predmet govora bio ono benasto momče, koje je još moralo dobiti i ime Maksim. Kao da je glavno na ovome prelu da i Ljubica pored ostalih drugarica dobije svoga dragana u Zdravku, i to je pored lepih pesama u ovom činu srećno izvršeno".

Karakterističan je zaključak ove kritike:

"I ako pisac s ovakvom lakoćom obrađuje i ostale svoje radove, onda će on ostati jedan obični pozorišni književnik, koji će lepim pesmama i scenarijom, puniti pozorišnu kuću, ali književnosti vrlo malo koristiti. Ovim radom Veselinović je s Brzakom, koji je valja tu da mu čuva književnički strah, malo odmakao od Ljubinkove Devojačke kletve i Glišićeva Dva cvancika.

Ni autor ove iscrpne kritike Veselinovićevog Đida nije zadovoljan premijernim izvođenjem, pa zaključuje:

"Da bi ovakvi komadi mogli imati uspeha na pozornici, treba da su u dobrim glumačkim snagama pojedine uloge. Ali ma da su one bile u rukama dobrih glumaca, ipak ovi nisu mogli ništa učiniti. Osim g. Anastasijevića (Marinko) koji se odlikovao igrom, i g. Pavlovića (Milić), koji se odlikovao pevanjem, ostali su predstavljači, gotovo da kažemo, slabi. Čudnovato zaista, da naši glumci bolje prikazuju kakve francuske grofove, grofice, kneževe i prinčeve, razne istorijske junake i junakinje, a našeg seljaka, koji im je tu svaki dan pred očima, ne mogu bar ni da podražavaju".8

Danas je teško dokonati šta je kritičare nagnalo da nepovoljno pišu o prvom izvođenju Đida. Istina, možda je to najpre, sam reditelj predstave Đura Rajković (1837—1902), koji je u beogradskom Narodnom pozorištu i glumio. "Rajkovićeva režija bila je rutinerska, sa dobrim isticanjem scenskih efekata" — piše o njemu Borivoje Stojković.9 Da li kao reditelj nije uspeo da u većoj meri angažuje glumce zbog toga, što su, kako izgleda, glavnu pažnju usredsredili na pevačke zadatke? — Danas ne možemo ništa pouzdano odgovoriti na to pitanje, tim pre što nam nije poznata ni podela uloga prilikom prvog izvođenja. O glumačkoj podeli možemo govoriti samo delimično, na osnovu  kritičarskih zapisa i drugih dokumenata, budući da plakat premijere nije sačuvan. Već smo iz kritike koju smo citirali saznali da je Marinka igrao Toša Anastasijević (1852—1895), glumac o kome Borivoje Stojković piše: "Iako je bio vrlo darovit i jedan od najobrazovanijih glumaca u ansamblu, u početku se probijao i sporo i teško, a u zrelim godinama se razvijao umetnički lepo. (...) Tumačio je umetnički odmereno dramske i karakterne uloge".10 Treba reći da je on bio slušalac prve Glumačke škole u Beogradu, 1870, koja je Narodnom pozorištu dala više talentovanih glumaca. Milića je tumačio popularni Raja Pavlović (1861—1933). "Svojim toplim baritonom, i dikcijom s kristalnim samoglasnicima i čistim naglaskom Šumadinca ispod Bukulje, Raja Pavlović načinio je u ovo doba popularnom narodnu melodiju. Ne samo Jenko, nego i Marinković i Mokranjac obraćali su se često Raji Pavloviću kada im je trebalo proveravati verzije narodnih motiva. Raja Pavlović važio je kao pevač sa nepogrešnim osećanjem za ono što je ili što nije iz čistog izvora narodnog. I uspeh narodnog komada s pevanjem došao je dobrim delom zaslugom tog rasnog narodnog pevača, čiji su dugi puni tonovi zvučali široko kao pesma pastira njegovog seljačkog kraja" — piše o prvom tumaču Milića u Đidu Milan Grol.11

Prema jednoj sačuvanoj fotografiji u beogradskom Muzeju pozorišne umetnosti Ljubicu je na premijeri mogla igrati Vela Nigrinova (1862-1908), inače naturalizovana Slovenka (otac Čeh, mati, kako je sama kazivala, Slovenka, mada se govorilo da je ona bila nemačkog porekla). Nigrinova je bila muzikalna, pa je nastupala i prilikom izvođenja opere Kavalerija rustikana u Beogradu (1906) kao Santuca. Poznata po studioznoj pripremi uloga verovatno je i svoj zadatak u Đidu savesno obavila, mada je teško reći kako je i  pevala naše melodije, koje je pripremio Davorin Jenko, njen prijatelj, koji je i posredovao oko njenog angažmana u Beogradu.

Postoje svedočanstva da je Janko Veselinović prisustvovao probama Đida i davao savete kako da se interpretiraju pesme. O tome piše Branislav Nušić:

"Janko nije Đidi dao samo reč, već i pesmu. On je svaki dan dolazio Davorinu Jenku, i pevao mu — a umeo je lepo pevati — a Jenko mu pesmu stavljao u note. I malo mu to bilo, već je svaki bogovetni dan išao na vežbe hora te pomagao Jenku, jer Jenko, i pored dobre volje, nije umeo u note ubeležiti one podvike i usklike u refrenima mačvanskih pesama, niti lično naučiti hor tome. Tako je hor više uz Janka naučio pesme u Đidi. Pa ipak, Janko nije smeo da pusti hor na premijeri bez svoga prisustva, bojeći se da mu njegova mila mačvanska pesma ne posrne. On se oblačio u svoje seosko odelo, umešao se u hor u prvome činu, na prelu, i pevao s horom, a zatim, po prvom činu, skidao seosko odelo i oblačio svoje civilno, učiteljsko odelo, i pojavljivao se u loži stričevoj kao autor. Tako je činio na premijeri i na nekoliko repriza zatim.

Zato je pesma iz Đide onako uspela i preplavila Beograd; zato je Jankov Đido stao nepokolebljivo na beogradsku scenu i postao najomiljeniji komad tadašnjeg repertoara. Pesma iz Đide zarazila je beogradske sevdalije, zaglušila je beogradske kafane i pronela se iz mesta u mesto, iz grada u grad, iz sela u selo".12

Kao što se zna, uspeh kod publike na premijeri nije izostao, a tako je bilo i prilikom brojnih repriza. Ako, verovatno, nije bio zadovoljan mišljenjima kritičara, Janko Veselinović morao je biti više nego zadovoljan tantijemama koje je dobijao na blagajni Narodnog pozorišta u Beogradu. O tome piše Stanoje Filipović, biograf Veselinovićev:

"Đido je donosio svome autoru velike prihode i bio najsigurniji žirant Jankov. Kada je jednom prilikom Janko uzeo Nušića za žiranta, nije mogao dobiti kredit; a kada je pokazao kakve prihode prima od predstava Đida, onda je kredit bio obezbeđen".13

U Novom Sadu, najpre, Janko Veselinović doživljava neuspeh kada je poslao Đida na konkurs Matice srpske. "Đido je crpljen iz narodnog života, ali je tako slabe vrednosti da ga je bilo šteta i čitati. Zajemačno je to jedan od prvih pokušaja kakvog početnika na tom polju" — ocenili su recenzenti Milan A. Jovanović i Stevan Milovanov.14 U Srpskom narodnom pozorištu Đido je kod publike postigao veliki uspeh, uz povoljne kritike. Posle premijere 1894. u Velikoj Kikindi, prikazan je 5. II 1895. u novom Sadu, da bi, do 1913. doživeo ukupno 70 izvođenja, uvrstivši se među najviše prikazivane komade u razdoblju do Prvog svetskog rata.

Cenjen kao pripovedač, Veselinović je lagano sticao priznanja i kao pozorišni pisac. Možda je to i stoga što se u pozorištu javio kao prvi koautor, u Đidu sa Dragomirom Brzakom, u Poteri sa popularnim glumcem Čiča Ilijom Stanojevićem. Međutim, on je, ipak, glavni autor kada su ta dela u pitanju, što opaža i Borivoje Stojković: "Dobrom poznavaocu Veselinovićevog pripovedačkog stila biće jasno da je on tvorac najvećeg dela dramskog teksta u tim komadima, a Brzak i Stanojević su to najverovatnije prilagodili sceni. Oba komada, a naročito Đido, koji ima i izvesnih lepota i zanimljivosti u karakterizaciji likova, datim ponekad krepkim izvornim bojama, sa stvarnim ili poetski ozračenim prizorima, predstavljaju produžavanje komada iz narodnog života Glišića, ili čak jednog Ljubinka Petrovića."

Tek posmrtno, Veselinović dobija možda najveću književnu satisfakciju kada je u pitanju njegov Đido: godine 1908. u redovnom kolu, kao 115. knjigu, posle velikog uspeha na pozorišnim scenama, Srpska književna zadruga štampala je to delo.

Nema sumnje da je Đido nadživeo svoje pisce, jer se prikazuje na mnogim našim pozorišnim scenama tako reći sve do naših dana. Pored Sofije, Đido je prikazan i u Pragu. Đida su izvodili naši logoraši u Nežideru, za vreme Prvog svetskog rata, izvodilo ga je i vojničko pozorište na Solunskom frontu. Tokom Prvog svetskog rata izvođen je i u pojedinim francuskim gradovima, zatim u zarobljeničkim pozorištima u Austriji i Nemačkoj. Kako navodi Stanoje Filipović, Đido je izvođen i u Sjedinjenim Američkim Državama na sceni tamošnjeg Srpskog narodnog pozorišta.15

I u međuratnom periodu Đido je na repertoaru Narodnog pozorišta u Beogradu, ali i drugih pozorišnih kuća.

Prilikom obnove Đida u beogradskom Narodnom pozorištu, 1923, kritika je delo dočekala blagonaklono, čak i sa simpatijama:

"Posle tolikih godina preksinoć je preko naše scene prešlo jedno naše lepo, idilično, mačvansko selo iz prošlog veka. Gledali smo te strasne, romantične otmice jaranica, ašikovanja po prelima i na mesečini, uz večernji cvrkut ptica, uz taj romantični detalj, što nam ga je režiser prijatno pružio, i, najzad smo videli i jednu izbornu podvalu. — Đido, nesumnjivo, ima svoju lepu i jaku tradiciju, i ona će uvek privlačiti jednu zahvalnu i oduševljenu publiku, koja će u plahim "đidijadama" Jankovih seljaka naći jedno pravo uživanje. Ali, ipak, ima nešto snažno što nas privlači ovim pesmama i tom govoru, jer kroz njih peva i govori poezija naših seljaka, progovara onaj idilični štimung što ga nosi naš seljak. I ma koliko da se ukusom odmaklo od ove naivne Jankove idile, ipak, gledati Đidu, to znači: kao doći na jedan bistri izvor i umiti se njegovom svežom vodom. Po koji put, to je možda i potrebno".16

U međuratnom periodu Đido se prikazivao redovno, gotovo svake sezone u Narodnom pozorištu, što ubedljivo govori da je i dalje imao zahvalne gledaoce. Prikazan je pedesetak puta, što ga svrstava među češće izvođena dela. Narodno pozorište u Beogradu prikazalo je Đida prilikom svog prvog gostovanja u Zagrebu (1924), i to sa muzikom Stanislava Biničkog, i to kao prvu predstavu u nizu od četiri (pored dela Nušića, Bojića i Živojina Vukadinovića). Pored toga, treba istaći da je Đido na repertoaru i drugih pozorišnih kuća a prikazuju ga i pozorišni amateri.

Za vreme okupacije u Beogradu je Đido jedan od prvih komada kojim se obnavlja pozorišni život. Godine 1941. najpre ga u Beogradu izvodi Umetničko pozorište na kalemegdanskoj Letnjoj pozornici, a potom i Narodno pozorište, koje obnovom Đida obeležava stogodišnjicu od prve pozorišne predstave u glavnom gradu.

U razdoblju posle Drugog svetskog rata Đido se ređe izvodi. Trebalo je da prođe blizu četrvrt veka pa da se, 1968. pojavi na repertoaru Savremenog pozorišta, i to na sceni na Crvenom krstu, u režiji Minje Dedića. Ta predstava doživeće 98 izvođenja, što, opet, govori da je Đido i tada imao svoju publiku. Taj uspeh ne predstavlja iznenađenje: kao što je Đido, zajedno sa ostalim brojnim komadima s pevanjem, imao povoljan prijem kod publike još prilikom prvog izvođenja prvenstveno zahvaljujući tome što su se u gledalištu uglavnom nalazili ljudi pretežno poreklom sa sela, pa im je bilo i prijatno i zanimljivo da gledaju i izazivaju sećanja na vlastiti negdašnji život, ta pojava nije prestala ni u zahuktalom velegradu, koji je asimilovao i još to čini — brojne pridošlice sa sela. Ako se pri tom istakne da je i sam nivo izvođenja, gotovo uvek zavidne visine, obezbeđivao pun umetnički doživljaj — eto odgonetke uspeha komada s pevanjem na našoj pozorišnoj sceni tokom više od jednog stoleća.

I posle Đida biće još komada s pevanjem u srpskom pozorištu. Ukazali smo već na pojavu Koštane Bore Stankovića, koja je i danas prisutna na našim scenama. To delo, sva je prilika, nadmašilo je Đida po broju izvođenja i na izvestan način izdvojilo se od niza prethodnih komada s pevanjem iz narodnog života ili iz palanačke sredine, na šta je ukazao Jovan Skerlić:

"Kada se zavesa podigla, pojavio se buljuk belih Vranjanki. Šalvare su zašuštale, dukati zazveckali, i zapevalo se Šano, dušo Šano... Ja pomislih da ćemo imati da gledamo kao Đido, Riđokosa, Potera, niz šarenih slika iz narodnog života, sa mnogo pesama i igara, i sa obaveznom svadbom na kraju. Ali, ukoliko se radnja razvijala, tragični karakter se sve više ispoljavao: poslednji čin, koji se ipak svršava svadbom mrtvački je tužan. Za četiri čina čoveku ostaje srce stegnuto, i nije u stanju da se nasmeje".17

Podsetimo još na onaj izvanredno tačan Skerlićev zaključak:

"Koštana je dobro, istinski umetničko delo, jer je puno života, jer se preliva njime i nekom dubokom intimnom, bolnom poezijom. Ja bih dao sve regularne drame Jovana Subotića i Milorada Šapčanina za jedan ovakav snažan i emotivan "komad života" kao što je četvrti čin Koštane, koji je jedna od najlepših, najpoetskijih i najdubljih pesama cele naše književnosti".

Ni danas ovaj Skerlićev sud nije ništa izgubio u aktuelnosti. Jer, bilo je i posle Koštane još komada s pevanjem na srpskoj pozornici. Napomenimo da je među dramama Svetozara Ćorovića izvođenim u beogradskom Narodnom pozorištu u razdoblju od 1897. do Prvog svetskog rata bilo i tri komada s pevanjem — Adembeg (1905), Ajiša (1907) i Zulumćar (1912). Hercegovačko podneblje, život i naravi ljudi, običaji i verovanja – bili su novo tematsko područje, koje je naišlo na lep odziv beogradskih gledalaca. Od Ćorovićevih komada s pevanjem najviše izvođenja u razdoblju do Prvog svetskog rata imali su Adembeg i Zulumćar.

Ne treba mimoići i pojavu jednog Nušićevog dela: podstaknut velikim uspehom kod beogradske publike pozorišne igre Put oko zemlje za osamdeset dana Adolfa DžEnerija i Žila Verna, koji je najviše prikazivan komad u Narodnom pozorištu do Prvog svetskog rata — ukupno 100 izvođenja! — Branislav Nušić napisao je svoj Put oko sveta, premijerno prikazan 1913, sa muzikom Stanislava Biničkog. Zajedno sa komadom Čiča Ilije Stanojevića Dorćolska posla, premijerno prikazanim 1909. to su dva najčešće prikazivana komada s pevanjem u godinama neposredno pred Prvi svetski rat. Ako se Nušićevo delo može žanrovski označiti kao muzička revija, kako je to učinio Milutin Čekić18, komad Dorćolska posla to nije, ali bez obzira na žanrovske razlike — oba dela izvode se u pozorištu do naših dana, što ukazuje da je komad s pevanjem, uprkos svemu, odoleo iskušenjima vremena.


Raško V. Jovanović
3370  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzičko stvaralaštvo i izvođaštvo / Komad s pevanjem — najuspešniji žanr u srpskom pozorištu poslato: Februar 14, 2011, 12:13:44 am
*

KOMAD S PEVANJEM — NAJUSPEŠNIJI DRAMSKI ŽANR U SRPSKOM POZORIŠTU

Obično se ističe kako su dominantne teme dela srpskih dramatičara pripadale istorijskoj prošlosti i da su upravo te drame imale najveće scenske uspehe. Ali, najčešće, najpopularniji istorijski komadi bili su propraćeni muzikom, koja je znatno doprinosila njihovoj atraktivnosti. Milan Grol (1876—1952), jedan od najznačajnijih srpskih pozorišnih poslenika tokom prve polovine XX veka, dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, kritičar i pisac značajnih ogleda o pozorišnoj umetnosti i portreta više beogradskih glumaca sa početka našega stoleća, s pravom je konstatovao:

"Glumci-pevači i komadi s pevanjem zauzimaju značajno mesto u istoriji beogradskog pozorišta i našeg pozorišta uopšte. Iako se i glumci-pevači i komadi s pevanjem na prvi pogled izdvajaju kao poseban rod, u istoriji našeg pozorišta oni su sastavni deo jedne nerazlučne celine. U prvim danima našega pozorišta bilo je malo komada u kojima se nije čula pesma. Ona je umetana gde god je to bilo moguće, da olakša publici svarivanje romantičnih tirada i da joj upotpuni štimung sentimentalne arije, koje su one sadržavale u patetičnom ritmu drame isto koliko u tim umetničkim umetcima. Pod uticajem istih zakona pod kojima se razvijala u čitavoj Evropi melodrama, u širokim slojevima publike u drugoj polovini XIX veka, razvijalo se i pozorište u mladoj i naivnoj publici našoj do kraja toga veka".1

I zaista, već se na pozornici Knjažesko-serbskog teatra Joakima Vujića (1772—1847) u Kragujevcu, 1835, pojavljuju komadi s pevanjem. Pored ostalih dela, na sceni toga teatra izvode se dva Vujićeva komada — Nagraždenije i nakazanije i Šnajderski kalfa ili Sestra iz Iriga — za koje je muziku komponovao Josif Šlezinger (1794—1870). Kompozitor i dirigent, osnivač Knjažesko-serbske voene bande, Šlezinger će sarađivati i prilikom prikazivanja pozorišnih predstava u Kragujevcu, 1840, pod vođstvom Atanasija Nikolića (1802—1882) i, ubuduće, u beogradskom Teatru na đumruku, 1841—1842. Najpre je on komponovao muziku za Nikolićevu istorijsku dramu Ženidba cara Dušana, koja se čak smatrala za "neku vrstu opere".2 Takođe, Šlezinger je komponovao muziku i za komad Kraljević Marko i Arapin Atanasija Nikolića, koji je prikazan kao druga predstava Teatra na đumruku, kao i za Sterijina dela San Kraljevića Marka i Sraženije na Kosovskom polju, pa se može tvrditi kako je on jedan od utemeljivača komada s pevanjem u našem pozorištu. Postoje svedočanstva prema kojima su komadi s pevanjem imali povoljnu recepciju kod gledalaca prvih pozorišnih predstava u Kragujevcu i Beogradu.3

Iako je u narednom periodu, po prestanku prikazivanja predstava u Teatru na đumruku, kada su se u Beogradu odmenjivale različite glumačke trupe, počev od Pozorišne družine Nikole Đurkovića (1812—1875) iz Pančeva (1847—1848) sve do istorijskog gostovanja Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada (1867—1868), bilo manje komada s pevanjem na repertoaru, zbog nemogućnosti angažovanja orkestra, ne može se reći da taj žanr zamire. A već u prvoj sezoni (1868/69) Narodnog pozorišta u Beogradu od devetnaest premijerno prikazanih domaćih dela — šest su komadi s pevanjem, i to: Crna kraljica, čarobna igra u dva čina s predigrom, s pevanjem Josipa Frajdenrajha, San na javi, slika iz prošlosti srpske Jovana Subotića, sa muzikom Aksentija Maksimovića, Dobrila i Milenko, tragedija u pet činova, s pevanjem Matije Bana — muzika Aksentija Maksimovića i Dragutina Reša, Srpske Cveti Matije Bana, sa muzikom Aksentija Maksimovića i Dragutina Reša, Graničari ili Slava na Ilijevu, pozorišna igra u tri čina, s pevanjem Josipa Frajdenrajha i Zidanje Ravanice, pozorišna igra u tri čina, s pevanjem Atanasija Nikolića, muziku komponovali Josif Šlezinger i Davorin Jenko. Prilikom otvaranja novosagrađene zgrade Narodnog pozorišta u Beogradu, kao što je poznato, prikazana je slika iz narodnog života u tri čina, u stihovima, s pevanjem i svirkom Posmrtna slava Kneza Mihaila, za koju je muziku komponovao Dragutin Reš, da bi se, potom, tokom prve sezone u zgradi, izvodili komadi s pevanjem: Saćurica i šubara Ilije Okrugića Sremca, sa muzikom Dragutina Reša, zatim Čovek bez srca, drama iz našega društvenoga života u tri čina, s pevanjem Milorada Popovića Šapčanina, sa muzikom Dragutina Reša, pa junačka igra u tri čina, s pevanjem Crnogorci, J. Cara i A. Vitkovića.

Slično je bilo i u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Već u prvoj njegovoj sezoni (1861/62) prikazana su tri istorijska komada s pevanjem, i to: Ajduk Veljko Jovana Dragaševića, sa muzikom Petra Dimića, Ajduci Jovana Sterije Popovića, sa muzikom Nikole Đurkovića i San Kraljevića Marka Jovana Sterije Popovića, sa muzikom Nikole Đurkovića i Josifa Šlezingera. Narednih sezona u tom pozorištu prikazuju se komadi sa istorijskim temama gotovo uvek propraćeni muzikom raznih kompozitora: Seoba Srbalja Ćure Jakšića, Kraljević Marko i Arapin Atanasija Nikolića, Miloš Obilić Jovana Subotića, Dobrila i Milenko i Smrt Kneza Dobroslava Matije Bana itd. Muzika doprinosi efektnijem prikazu negdašnjih podviga srpskih junaka i, kako je uočio Milan Grol, ona se umeće u komade ne bi li olakšala recepciju romantičarskih tirada, koje, najčešće povišenim glasom, izgovaraju protagonisti, svečano deklamujući brojne monologe koji su najčešće u stihovima.

Zbog svega navedenog samo se delimično može prihvatiti tumačenje odrednice Komad s pevanjem ili Pučki igrokaz s pevanjem objavljeno u Rečniku književnih termina:

"Vrsta drame iz narodnog, najčešće seoskog ili malovaroškog (palanačkog) života, sa folklorno-idiličnim, realističko-komičnim, odnosno romantično-patriotskim sadržajem, u kojoj je reč podređena pesmi, a poetska ili idejna poruka — komičnom ili patetičnom zapletu".4

Pevanje u pozorišnim komadima u našem pozorištu javlja se najpre u dramama istorijske tematike i u funkciji je pojačavanja njihovih dramskih efekata, da bi najveće udele, pa i uspehe, dostiglo u popularnim komadima iz narodnog života. Međutim, ne smeju se zanemariti uspesi dramskih dela istorijske tematike i zbog toga upravo od njih treba poći u definisanju komada s pevanjem.

Tragedije poznatih pisaca propraćene su na beogradskoj pozornici muzikom. Takav slučaj bio je sa Sterijinim delom Boj na Kosovu, koja je od 1870. do 1911. prikazana ukupno devetnaest puta; Sterijini Hajduci imali su nešto manji uspeh – od 1870. do 1907.  prikazani su ukupno 11 puta. Za oba dela muziku je komponovao Dragutin Reš i, potom, preradio Davorin Jenko. A Maksim Crnojević Laze Kostića izvodio se u adaptaciji Antonija Hadžića i sa muzikom Aksentija Maksimovića. Delo je u razdoblju od 1870. do 1910. izvedeno 29 puta. Merima ili Oslobođenje Bošnjaka, narodna drama u četiri čina, u stihovima, s pevanjem, koju je napisao i za pozorište preradio Matija Ban 1862. izvedena je sa muzikom Davorina Jenka od 1871. do 1907. ukupno 30 puta. Markova sablja, alegorija u dva dela, s pevanjem Jovana Đorđevića prvi put je u Narodnom pozorištu u Beogradu prikazana 12. avgusta 1872, u čast punoletstva i stupanja na presto kralja Milana Obrenovića, propraćena je muzikom Davorina Jenka. Reč je o uvertiri i narodnoj himni Bože pravde. To delo Jovana Đorđevića prikazano je u beogradskom Narodnom pozorištu do 1908. ukupno 44 puta.

Davorin Jenko (1835—1914), Slovenac poreklom, delovao je od 1863. do 1865. kao dirigent Srpskog crkvenog pevačkog društva u Beču, a od 1865. do 1877. bio je horovođa Beogradskog pevačkog društva. Od 1871. do 1902. veoma je aktivan kao dirigent i kompozitor Narodnog pozorišta u Beogradu i u tom svojstvu komponovao je muziku za više od 90 pozorišnih komada. On nije komponovao muziku samo za istorijske drame, nego i za komedije i komade iz narodnog života. Iako su pojedine Trifkovićeve komedije i u Beogradu izvođene sa muzikom Aksentija Maksimovića, za neke je komponovao muziku Davorin Jenko. Takav je slučaj sa komedijom Izbiračica, koja je od 1873. do 1911. na beogradskoj sceni izvedena ukupno 20 puta, dok je Mladost Dositeja Obradovića prikazivana u razdoblju 1874—1914. ukupno 13 puta. Komedija Milovana Đ. Glišića Podvala prikazana je sa muzikom Davorina Jenka, u razdoblju 1883—1909. ukupno 41 put, što je predstavljalo zamašan uspeh. Nešto manje uspeha imala je Devojačka kletva, slika iz narodnog života u tri čina, s pevanjem Ljubinka Petrovića, izvođena je sa muzikom Davorina Jenka (s uvertirom) od 1887. do 1901. ukupno 33 puta, a slika iz srpske prošlosti Zadužbina Milorada Popovića Šapčanina, sa muzikom Davorina Jenka, prikazana je od 1891. do 1912. ukupno 39 puta.

Od komada s pevanjem najveći uspeh imao je Đido Janka Veselinovića i Dragoslava Brzaka. Sa muzikom Davorina Jenka, koja se svrstava među najbolje njegove partiture, to delo imalo je od 1892. do 1913. ukupno 81 izvođenje. Treba napomenuti da je Narodno pozorište izvelo taj komad 21. novembra 1894. prilikom obeležavanja dvadeset petogodišnjice svoga doma. Takođe, prilikom gostovanja u Skoplju, 27. H 1909, Narodno pozorište izvodi Đida, koji je na programu njegovog gostovanja i u inostranstvu, u Sofiji, 7. maja 1912. I na pojedinim svečanim predstavama izvodio se Đido, u celosti, ili samo prvi čin.5

Po broju izvođenja Đido nema premca na repertoaru Narodnog pozorišta u Beogradu kad je reč o delima srpskih pisaca. Ni komad Potera Janka Veselinovića i Ilije Stanojevića, za koji je muziku sa uvertirom takođe komponovao Davorin Jenko, neće sustići Đida: od 1895. do 1913. to delo izvedeno je ukupno 50 puta. Sličnu sudbinu imaće i komad glumca Velje Miljkovića prema pripoveci Stevana Sremca Ivkova slava, opet sa muzikom Davorina Jenka: doživeće 43 izvođenja, za razliku od istoimenog komada Dragomira Brzaka i Stevana Sremca, sa muzikom Stevana Mokranjca, koji je od 1901. do 1914. izveden samo 6 puta. Komad Čučuk Stana Milorada M. Petrovića, sa muzikom Stevana Hristića, imaće od 1907. do 1912. ukupno 16 izvođenja. Međutim, Bora Stanković sa Koštanom doživeće trijumf. Od 1900. do 1914. to delo prikazano je 50 puta, najpre sa muzikom koju je aranžirao Dragutin Pokorni, od 1901. sa muzikom Stevana Mokranjca, a od 1910. sa muzikom Petra Krstića. Zbog tako velikih uspeha Đida i Koštane pozabavićemo se nešto više scenskim sudbinama tih dela.

I

Đida je Janko Veselinovića počeo da piše 1891. pod uticajem Milovana Đ. Glišića, koji ga je najverovatnije, podsticao za takav poduhvat. U poslu mu se ubrzo pridružuje Dragomir Brzak, koji se ogledao na pozornici najvećma pišući komade prema tuđim zamislima. U takvoj funkciji treba posmatrati i njegovo koautorstvo sa Jankom Veselinovićem prilikom stvaranja Đida.

Na prvom izvođenju Đido nije naišao na povoljan prijem, što danas može izgledati neverovatno. Čak je jedan kritičar napisao kako dotad pozorište "nije imalo prilike da se ovoliko obruka" kao sa predstavom Đida.6 Druga, opširnija reagovanja kritičara doći će tek posle dužeg vremena. Tako će jedan kritičar, svodeći bilans pozorišne sezone, pisati:

"Od sviju originalnih drama što smo imali prilike videti ove godine na našoj sceni, najbolja je Đido. Pisci su pogrešili, koliko se meni čini, što nisu imali kuraži, da napišu pravu dramu, nego su, s grdnom mukom, sklopili neku neodređenu sliku iz narodnog života sa mnogo muzike i pevanja, i za koju je dosta teško reći, šta je upravo u stvari: obična slika iz narodnog života, kao Jurmusa i Fatima, ili nešto drugo, nešto više i bolje, sa više literarne pretenzije. Dosta to, da se čitava tri čina Đido razvija kao najobičnija slika, kojoj je sva svrha da nam zabavi oči šarenim narodnim odelom, a uši pesmom i muzikom. Đido je dakle pun izlišnosti, koje su glavnu stvar, dramski momenat u njemu (koji je kao što znate jedan slučaj iz patrijarhalnog života; sudar oca despotske ćudi i sina u kome je ljubav probudila čoveka, koga je ljubav oslobodila i junačku mu krv zagrejala) bez malo sa svim zatrpale. Osim toga, pisci su imali malo naivnu želju da što više narodnih običaja strpaju u svoju dramu, da ako je moguće ućušnu u njen uski okvir narodni život u svoj njegovoj potpunosti i sa svim njegovim pojedinostima, tako da nam ni za nepuna tri sahata prođu ispred očiju, i izbori, i agitacije u oči njih, i prelo, i proševina, i otmica, i svadba. Na žalost, sve su nam te stvari prošle ispred očiju mnogo brže no što je trebalo. Mi smo mnogo više videli no što smo mogli razumeti i zapamtiti. Za Žila Verna se kaže, da sa svojim čitaocima putuje oko sveta železnicom i pokazuje im ga kroz prozor iz vagona. Tako bi se bar nešto moglo reći i o piscima Đide. Prva četiri čina slike ređaju se bez prekida i komentara. To je ona stara izreka: Što više građe, sve manje obrade. To je srpski život snimljen spolja, bačen pred publiku bez ikakve studije, prosto onako kao što je ostao u oku jednog običnog gledaoca. Sve to, i još više, opaziće svaki od nas, čim se makne iz Beograda. Šta mi očekujemo od naših književnika, to nije da nam kažu šta je prelo, jer to je Vuk bolje od njih objasnio, nego da jedan put ispitaju i otkriju tu seljačku dušu u svoj njenoj naivnoj silini i malo oporoj svežini. I u tome pogledu, u ń činu Đide ima mnogo više crta iz narodnog života, no u svoj onoj panorami pre toga".7
3371  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Muzičko stvaralaštvo i izvođaštvo / Komad s pevanjem poslato: Februar 14, 2011, 12:13:24 am
*
                                                                                                                                                   UDK 792.028 : 782.8

GOVOR — PEVANJE

...Na našim pozorišnim scenama, u XVIII i XIX veku, javlja se specifičan žanr–komad sa pevanjem. To su scenska dela u prozi, praćena muzičkim tačkama, solističkim, horskim, plesnim i orkestriranim. U početku su to romantičarske drame sa muzičkim solo tačkama, uvertirama, intermedijima, intermecima. Stil glumačke igre, pa i pevanja, pod izrazitim je uticajem u početku nemačkog zingšpil (Singspiel), potom i francuskog pozorišnog stila, a kasnije se vraća srpskoj tradiciji i folkloru. Komad sa pevanjem, kao muzičko-dramska forma, postao je veoma popularan, tako da se gotovo nije mogao zamisliti pozorišni repertoar bez muzičkog pozorišta. Postoje čak svedočenja savremenika da je publika bivala veoma nezadovoljna i čak napuštala predstave koje nisu imale muzička intermeca i pevanje.

Jedan od najpopularnijih i najviše izvođenih komada sa pevanjem, svakako je Koštana, Borisava Stankovića. Analizirajući ovo delo, profesor Predrag Bajčetić ističe da je Koštana, zapravo, komad o veselju, "po didaskalijama, najmanje, pucnjava se čuje dva puta, svirka u daljini devet i na sceni pet puta, pesma se upliće u dešavanja trideset šest puta". P. Bajčetić govori o pevanju i pesmi kao izrazu u narodnim komadima i sledeće: "Pesma je ispovest ličnosti, ona zamenjuje monolog, kazuje ono što ne sme da se zna, i ne ume da se iskaže. Pesma je nagoveštaj sudbine, ona zamenjuje drevni hor, kazuje da su iste grehe i drugi počinili, iste patnje i drugi podnosili."[10]

U radnje srpskih komada sa pevanjem, pre svega, melodrame, potom komedije i tragedije, utkane su pesme koje su pevane u intermedijama, ali su i deo radnje komada, kao, npr. u komediji Đido, Janka Veselinovića. Za komedije srpskih pisaca poput Joakima Vujića, Milovana Glišića, Janka Veselinovića i drugih, prerađivali su folklorne elemente, već postojeće narodne i gradske pesme, ili komponovali potpuno novu muziku, kompozitori: Josip Šlezinger, Stevan Stojanović Mokranjac, Stanislav Binički, Davorin Jenko i drugi. Jedna od najstarijih pesama, pevanih na srpskim pozornicama, datira iz 1734. ili 1736. godine. Ova pesma je pevana u Traedokomediji koju je sastavio Manuil Kozačinskij. Sačuvana je zahvaljujući melografskom zapisu Kornelija Stankovića.[11]

Komad sa pevanjem ostaje veoma popularan do Drugog svetskog rata. Kasnije, stari srpski komadi sa pevanjem, osim povremeno Koštane, gotovo da nisu ni izvođeni na našim scenama.[12]

[12] Nakon više decenija zaborava, srpski komadi sa pevanjem: Kreštalica i Šnajderski kalfa Joakima Vujića, Adam i berberin prvi ljudi Jakova Ignjatovića, Podvala Milovana Glišića i Đido Janka Veselinovića i Dragomira Brzaka, izvedeni su kao predstava pod nazivom Komendijaši — medaljoni iz starih srpskih komedija, na velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, 25. 11. 2001. godine. Ova predstava igra se u stalnom repertoaru Narodnog pozorišta. Dramski tekst je za izvođenje priredio prof. Predrag Bajčetić, koji je predstavu i režirao, u saradnji sa Slobodanom Beštićem. U predstavi igraju studenti III godine Glume Fakulteta dramskih umetnosti, u klasi docenta Anite Mančić, a saradnici na scenskom pevanju i kompletnoj muzičkoj obradi pesama su: mr Marina Marković i mr Aleksandar Miletić. Savetnik za izbor pesama je Katarina Tomašević, muzikolog. Pesme su izvedene u originalnim verzijama, izdvojene iz stare srpske muzičke i teatarske baštine. Ovom prilikom, Narodno pozorište je izdalo i knjigu sa kompletnim tekstovima, kao i Pesmaricu u kojoj se nalaze tekstovi pesama i note – klavirski izvod. Melografski zapisi sačuvani su zahvaljujući kompozitorima kao što su: Josip Šlezinger, Stevan Stojanović Mokranjac, Stanislav Binički, Kornelije Stanković, Isidor Bajić i drugi, koji su poznate narodne pesme obrađivali, ali i komponovali potpuno originalnu muziku za određene komade. Sve pesme izvedene su po originalnim partiturama, uglavnom na osnovu klavirskog izvoda, a capella, tj. bez muzičke pratnje, osim horskih pesama koje prati instrumentalna muzika sa matrice, u obradi mr Aleksandra Miletića, koji je komponovao i muziku za Kreštalicu, budući da nema sačuvanog notnog materijala za pesme koje su u tekstu navedene. Za neke pesme kao, na primer: Raslo mi je badem drvo, Oj goro ti visoka rasteš i druge, pretpostavlja se da su spevane pre dve stotine godina.

_______________

LITERATURA:

10. Lhotka-Kalinski, Ivo, Umjenost pjevanja, Školska knjiga, Zagreb, 1975.
11. Marković, Marina, Glumac i glas (Prilozi), Zbornik radova Fakulteta dramskih umetnosti, Beograd, 1997.
12. Marković, Marina, Dah, disanje - osnov glumačke kretivnosti, Zbornik radova Fakulteta dramskih umetnosti, Beograd 2001.


Marina Marković
Deo teksta preuzet sa: http://www.komunikacija.org.yu/komunikacija/casopisi/zbornikfdu/5/d25/html_ser_lat
3372  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Narodni pevači — biografija i prilozi / Filip Đ. Višnjić (1767—1834) poslato: Februar 14, 2011, 12:10:02 am
**

FILIP VIŠNJIĆ


Čovek homerovske snage, slepi guslar, pevac i pesnik, rodjen je u semberijskom selu Trnovi, 1767. godine u porodici koja "bejase na glasu od starine". Preci Filipovi zapamceni su po tome sto su zasadili prvi vinograd u ovome kraju koji ce, zahvaljujuci tome, docnije postati cuven po dobrom vinu. Sama Trnova je vinom snabdevala cetiri nahije.

Roditelji Filipovi bili su Djordje koga su u selu zvali Stojan Vilic, i Marija, poznatija po imenu Visnja. Po majcinom drugom imenu Filip je dobio prezime Visnjic.

Filipovo detinjstvo bilo je nesrecno i tesko. Otac mu umre dok je bio jos sasvim mali, a on sam, u osmoj ili devetoj godini, oslepi od boginja. Potom se majka preudala u selo Medjase kod Bijeljine, i sa sobom povela i slepog Filipa.

Bio je vec momak od dvadesetak godina kad ga je zadesila nova teska tragedija. Obesni Turci umorise teskim mukama njegove najrodjenije — tri strica i jednog brata od strica, i zatrse rodno ognjiste. Bili su krivi sto su branili cast svog doma.

Slepi mladic se tada prihvati gusala i guslarske pesme. Nevidjenom energijom, krece na duga i teska putovanja po Bosanskom pasaluku. Preko vrleti i gudura, stazama i bogazama, prelazi na hiljade kilometara i stize sve do Skadra i drugih udaljenih krajeva i mesta. U borbi za zivot, najcesce na drumu, bez stalnog boravista, protekose mu najbolji dani.

Ipak, i u ovim surovim uslovima, glas o dobrom guslaru ucinice mu zivot nesto snosljivijim. Bio je rado priman na dvor cuvenog dobrotvora Ivana Knezevica — Kneza Ive od Semberije. U to vreme, oko 1798. godine, Filip je zasnovao svoju porodicu ozenivsi se devojkom Nastom zvanom Bela, iz bogate kuce Cukovica. Izrodili su sestoro dece, od kojih je vecina rano umrla.

I pored svetlih trenutaka, dotadasnji zivot Filipov bio je tezak i mukotrpan, nedostojan coveka. Samo Drina ga je razdvajala od ustanicke Srbije. Junacka borba srpkog naroda protiv turskih zulumcara, koje je i sam samo po zlu pamtio, protrese pesnicku dusu njegovu. I zato, 1809. godine, on ostavi zavicaj iza "valovite Drine" i grobove najmilijih i predje u pobunjenu Srbiju.

Ostavlja porodicu najpre u Loznici, pa u Badovincima, i potom u Salasu Nocajskom, kod cuvenog vojvode Stojana Cupica, a sam, sa guslama u rukama i bogatim znanjem junackih pesama, krece Podrinjem. Da pesmom hrabri i sokoli. Peva neumorno – u zbegovima, logorima, sarampovima; narodu, ustanicima, vojskovodjama i vojvodama. Oseca da je junacka pesma, uz gusle pevana, potrebnija sada nego ikada ranije.

Susret sa Stojanom Cupicem — Zmajem od Nocaja, prerasta u cvrsto i trajno prijateljstvo. Slepi guslar, sa porodicom, boravi u njegovoj kuci u Salasi Nocajskom. Posto je dobro upoznao cuvenog vojvodu, cesto ce o njemu pevati.

Boj na Loznici, 1810. godine, zatice Filipa opkoljenom u sancu. Malobrojni ustanici, predvodjenim vojvodama Milosem Stojanovicem Pocercom i Antom Bogicevicem, junacki se suprostavljaju Turcima. Izlecu iz sarampova jurisajuci na neprijatelja i ponovo se vracaju. Slepi pesnik ce te junacke dane ovako opevati:

Naglo Turci na grad udaraju,
rukama se za bedem hvataju.
Loznica se iz temelja krece,
ko ce sili turskoj odoleti!

Njegovim pevanjem i novospevanim pesmama, zadivljene su mnoge vojvode, pa i sam Karadjordje, koji, mu odaje duzno priznanje.

Od prelaska u Srbiju 1809. godine pa do zadnjeg boja 1813. godine, Visnjic je stalno u srpskim logorina u Podrinju. Sto bi rekao njegov biograf Milorad Panic Surep, jos uz plejade znamenitih Podrinaca — "slepi guslar je mnogo puta kupio oko sebe vrela zrna i slusao tursko alahanje na palisadima opkopa". I sam veoma hrabar i pun energije, hrabrio je, sokolio i podsticao ustanike; nekad pesmom, nekad pristalom salom i dosetkom koja mu je bila svojstvena, doprinosio je njegovom borbenom raspolozenju. Realno okruzenje za njega je bilo inspitarivno i rezultiralo je stihovanom istorijom narodnog ustanka. Dozivljena stvarnost se sjedinila sa pesnickim talentom i iz napacene duse su nezadrzivo pokuljali stihovi, da se zauvek ovencaju slavom junake i slavne bitke i bojevi.

Poslednji boj u Prvom srpskom ustanku zatice ga, 1813. godine u sancu u Zasavici. Posle poraza srpske vojske, jedva uspeva da prepliva Savu i prebegne u Srem, u Austriju, poput vecine ustanika. Nikad se vise u Srbiju nece vratiti.

Posle boravka u izbeglickom karantinu, stalno se nastanjuje u selu Grku (danas Visnjicevu) i tu zasniva svoj dom. Odatle ga je, 1815. godine, Vuk Karadzic odvodio u Manastir Sisatovac i od njega zapisivao junacke pesme, koje ce uskoro stampati u Becu.

Visnjic je, i na ovim prostorima, dosta putovao. Isao je po Sremu, Banatu, Backoj i Slavoniji, pevao je i svoje i druge narodne pesme i pronosio slavu srpskon naroda i njegovog ustanka. Svuda je rado priman i docekivan. U Kulpinu se, 1816. godine, sreo i upoznao sa znamenitim srpskim mitropolitom Stratimirovicem.

Ipak, sem mestimicnog doterivanja vec spevanih pesama, nove vise nije stvarao. Njegovo pesnicko vrelo zauvek je presahlo.

Sva nastojanja Vuka Karadzica i drugih istaknutih licnosti da ga vrate u Srbiju, ne bi li jos koju pesmu stvorio, ostala su bezuspesna. Milosev ustanak i zivotna filozofija, nikako se nisu uklapali u Visnjicevo poimanje cojstva i junastva. "Oni, u kojima je gledao olicenje svog sna — Karadjordje i Cupic — pali su kao zrtve od bratoubilacke ruke; Pop Luka je camio sve do 1832. u Stajerskoj i Rusiji. Ne, pesnik bune i hvalospevac junaka nije imao sta da trazi u Srbiji" — konstatovao je Milorad Panic Surep.


VIŠNJIĆEVO PESNIČKO DELO ostalo je na onome sto je stvorio u Srbiji za vreme Prvog srpskog ustanka. Po obimu, ono nije veliko. Cine ga cetiri stare, preradjene pesme (Sveti Savo, Sveti Savo i Hasan-pasa, Smrt Marka Kraljevica i Bajo Pivljanin i Beg Ljubovic), i trinaest novospevanih originalnih pesama, sa temama iz prvog ustanka (Pocetak bune protiv dahija, Boj na Cokesini, Boj na Salasu, Boj na Misaru, Boj na Loznici, Uzimanje Uzica, Knez Ivo Knezevic, Luka Lazarevic i Pejzo, Milos Stojicevic i Meho Orugdzic, Hvala Cupiceva, Stanic Stanojlo, Bjelic Ignjatije i Lazar Mutap i Arapin). Sve u svemu — 5001 stih. Knjizevno nasledje ne mnogo obimno, ali po svojoj stvarnoj vrednosti i znacaju — ogromno i dragoceno. Onim sto je stvorio, Visnjic je dao vise nego bilo koji stvaralac toga doba i iskazao se kao pesnik velikog formata. Samom cinjenicom da su njegove pesme tako siroke i prihvacene u narodu, trajno je sebi obezbedio mesto u istoriji nase knjizevnosti. Narod mozda i ne zna ko je autor, ali ove stihove svaki Srbin zna:

Kulin kapetane,
niti ide, niti ce ti doci;
nit' se nadaj, niti ga pogledaj,
hrani sina, pak salji u vojsku,
Srbija se umirit ne moze.

Visnjiceve pesme zasnovane su na stvarnim dogadjajima. Sve njegove licnosti su postojale, sve epizode su autenticne, prethodno proverene istoricarskom doslednoscu. Sve je dato istinito, zivotno i realno.

On je pesnik junacke ustanicke Srbije, i posebno, Podrinja. Tu se nastanio i ziveo, tu je doziveo i preziveo burne i sudbonosne dogadjaje i tu, konacno — propevao. Od 13 novospevanih pesama, 10 opevaju dogadjaje u Podrinju — bojeve, vojskovodje i vojvode. Slaveci Srbiju, Visnjic je proslavio i Podrinje — njegove predele, borbe i junake, sve do podrinske rakije. Podrinje je personifikacija i olicenje tih junackih i epopejskih vremena, sto se posebno ogleda u stihovima:

Veseli se pod Cerom Pocerje!
Kojeno su gn'jezdo sokolovo.

Stihovi su hvala ne samo Pocerju i Podrinju, nego i svakom kraju srpske zemlje, koji tada bese "gn'ezdo sokolovo".

Podrinju i Podrincima, Visnjic se oduzio pesmom istine. Hvalio je one koji to zasluzuju, ali nije prastao ni pocinjene grehove. Sve sto je rekao o podrinskom ratistu, zasnovano je na stvarnosti.

Visnjic je pevao o savremenicima, a njegovi slusaoci takodje su bili savremenici po sarampovima i ustanickim logorima. Zato su eventualne korekcije i ocene tih slusalaca predstavljale za pesnika glas istine kome se mora povinovati. Kad pesma prodje ovakvo "javno mnjenje", onda ona zaista predstavlja ogledalo vremena u kome je nastala i verodostojnu sliku ustanickog Podrinja u Prvom srpskom ustanku.

Filip je umro u selu Grk 1834. godine.


Branko Šašić ZNAMENITI ŠAPČANI I PODRINCI | Štampa "Dragan Srnić" | Šabac, 1998.

[postavljeno 05.09.2007]
3373  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Narodni pevači — biografija i prilozi / Filip Đ. Višnjić (1767—1834) poslato: Februar 14, 2011, 12:09:40 am
*

FILIP VIŠNJIĆ


Prvi srpski ustanak (1804—1813), koji je Leopold Ranke nazvao "srpskom revolucijom", dao je, pored junaka i vojskovođa, ličnosti nesumnjive snage i veličine u sferama duhovnosti: filologa i preporoditelja nove srpske književnosti, Vuka Karadžića, državnika i memoaristu protu Matiju Nenadovića, pesnika Filipa Višnjića: od svih pevača od kojih je Vuk zapisivao pesme (Tešan Podrugović, slepa Stepanija, starac Milija, slepica iz Grgurevaca, starac Raško i drugi), najveću slavu u potomstvu s pravom je izborio Višnjić: on je pesnik ustanka. "Njegova pesma nastaje i deluje tokom same revolucije, njom biva proverena i potvrđena, i poznijim pokolenjima zaveštana kao autentičan dokumenat epohe", zapisuje Milorad Panić Surep. I mnogo više od dokumenta epohe — ona je stvaralaštvo nastalo u okviru bogate tradicije srpske junačke pesme, i ravna po umetničkoj snazi ostvarenjima najvećih naših pesnika XIX veka.

Filip Višnjić rodio se u imućnoj i mnogočlanoj porodici Vilića, u bosanskom selu Trnavi, koje je pripadalo nekadašnjoj Zvorničkoj nahiji. U vreme neustaljenih prezimena, malog Filipa su po majci prozvali Višnjićem. Otac Filipov, Đorđe, rano je umro: udovica, mati Filipova, udala se u selo Međaše, blizu Bijeljine. Sa sobom je povela i sina. U Međašima, Filip je proveo detinjstvo. U osmoj godini života, posle preležanih velikih boginja, ostao je izrovašenog lica i slep. Dete koje nije moglo ništa od kućnih poslova da radi vezalo se za gusle i guslarsku pesmu: Filip je počeo da peva rano. "Pesme je s početka pevao razne, kakve je gde čuo, a pamtio je sve što bi jednom čuo", kazuje o njemu hroničar.

U vreme austrijsko-turskog rata, avgusta 1787, Viliće je zadesila nesreća tako tipična za poslednje decenije turske vladavine. Dva zvornička bega, koja su došla u Vilića kuću, nasrnu na Đurđiku, ženu Luke Vilića. Muškarci iz kuće, da operu sramotu, uhvate obojicu, pa jednog bega ubiju a drugog obese ularom njegovog konja o šljivu u dvorištu. Ubrzo, međutim, stigne odmazda: Turci pohvataju sve odrasle muškarce iz ove kuće, tri Filipova strica i jednog brata od strica, pa dvojicu poseku, a drugu dvojicu obese u Travniku. Slepi mladić više nije imao kome iz Međaša da ide u rodnu kuću u Trnavi: u novoj kući svoje majke, onaj ko ni hranu sebi ne ume da zgotovi, i ko je svakome samo na teretu, nije mogao da bude voljen. Otada pa do godine 1809, Filip Višnjić putuje od sela do sela u bosanskom vilajetu i po Crnoj Gori, proseći i pevajući: on peva "samo stare pesme i stare junake". Na tim putovanjima stiže čak do Skadra. Tokom puta, on peva najčešće Srbima, ali i muslimanskoj gospodi, koju dobrano upoznaje. I kada, posle prelaska u Srbiju, sa zbegom iz Semberije 1809. godine, opeva muslimanske prvake koji vode bosanske odrede na Srbe — on peva o ljudima o kojima je mnogo slušao, ili ih čak i lično poznavao: Meho Orugdžić, Mula Ahmed, Kulin-kapetan, Ali-beg Vidajić, Dervent-kapetan i Derviš-beg, živi su likovi kao i srpski junaci kojima u odmoru između bitaka peva uz gusle. (Jednom prilikom pevao je i samome Crnome Đorđu).

Od 1809. godine pa do propasti srpskog ustanka, Višnjić putuje po celoj Šumadiji: prolazi Šabac, Loznicu, Beograd, Karanovac, Boleč, Kragujevac, Lešnicu, Užice, Krupanj: u nepismenoj sredini on je pesnik-agitator i pesnik-hroničar, koga slušaju junaci i vojvode, kao i obični borci, sve sami učesnici upravo opevanih događaja. Stojan Čupić mu poklanja dva konja kako bi lakše putovao. Višnjić boravi najduže kod Čupića i kod Luke Lazarevića. Posle svake bitke, pre nego što sastavi pesmu, Višnjić prilazi borcima i pita o detaljima: ko je koju jedinicu predvodio, kakvog je konj ajahao, odakle je došao, kako je bio odeven i naoružan, ko je sve poginuo. Višnjić boravi najduže kod Čupića i kod Luke Lazarevića. Posle svake bitke, pre nego što sastavi pesmu, Višnjić prilazi borcima i pita o detaljima: ko je koju jedinicu predvodio, kakvog je konja jahao, odakle je došao, kako je bio odeven i naoružan, ko je sve poginuo. "Višnjićev realizam je realizam dokumentariste ... njegove pesme mogu da posluže i kao pouzdani istorijski izvori ... Pokreti trupa, koje on opisuje, mogu da se prate na geografskoj karti" (Ljubomir Simović).

Slepi pesnik se zadesio u Loznici kada je Ali-paša Vidajić iz Zvornika iznenada prešao Drinu, i opkolio ovu varoš: dvanaest dana su opsednuti Srbi pod komandom Ante Bogićevića, Miloša Pocerca i Bakala Milosava odbijali napade deset puta jačeg neprijatelja. Pesnik je hrabrio branioce svojom pesmom: na smrt umorni i žedni Srbi (Turci su bili zatrovali sve bunare u okolini, čak i rečicu Štiru do koje su ustanici iskupali podzemni hodnik), s krajnjim su naporima odbijali napade, sve dok se s vojskom hitno podignutom s moravskog bojišta pred Loznicom nije obreo Karađorđe, i dok je jezičak na vagi nije pretegnuo u korist Srba. Poslednjeg dana bitke, šestog oktobra, dva puna sata Srbi i Turci su se sekli golim sabljama. U pesmi "Boj na Loznici" slepi pevač, kroz lik junaka Luke Lazarevića, spaja prošla vremena s ovim sadašnjim:

ako bog da i bogorodica
te se sjutra s Turcim udarimo,
dete, braćo, da se ne izdamo!
Ko izdao, izdalo ga ljeto,
bijelo mu žito ne rodilo,
stara njega majka ne vidjela...

Junaci Prvog srpskog ustanka, u pesmama Filipa Višnjića, ponavljaju kosovsku kletvu kneza Lazara, svesni istorijskog značenja aktuelnog trenutka: herojska prošlost u pesmama o drevnim junacima, i hajducima, vaskrsava u dimu i halabuci aktuelnih bojeva koji se upravo vode. A pesnika slušaju oni čiju hrabrost opeva i čije se rane još nisu zacelile.

Slom ustanka 1813. godine doveo ga je u Srem, gde se nastanio u selu Grku. Godine 1815, u manastiru Šišatovcu čuo ga je Vuk Karadžić i zapisao njegove pesme. S još jednim odlomkom, i jednom pesmom zapisanom 1825. godine, to je celi Višnjićev opus: ukupno sedamnaest pesama, 5.001 stih.

Stvarnost je uvek haotična i konvulzivna: samo je retkim pojedincima data istinska istorijska svest da mogu da prozru dublje zakone sveta i života, i sagledaju bar nešto od suština događaja u kojima se odvijaju pojedinačne ljudske sudbine. Za sve austrijske izvore Voždova buna je samo jedna od mnogobrojnih pobuna potlačenog srpskog naroda, kojih je bilo toliko u godinama koje prethode 1804, i koja će se pre ili kasnije završiti krvavom odmazdom. U najboljoj svojoj pesmi "Početak bune na dahije" Višnjić vidi silu koja pokreće ustanak — to je sirotinja raja, "koja globa davati ne može". Fizičkoj bedi valja priključiti metafiziku osvete ("jer je krvca iz zemlje provrela: zeman došo valja vojevati, za krst časni krvcu proljevati, svaki svoje da pokaje stare"). Buna na dahije nije obična buna.

Zemaljske događaje, ustanak malog naroda protiv neljudske okupatorske vlasti, najavljuju kosmički događaji. Višnjić daje velelepan uvod temi o kojoj peva. Hroničari su zabeležili između 1801. i 1805. godine niz neobičnih astronomskih pojava: pomračenje Sunca i Meseca, gromove u zimu, zvezdu repaticu. Slepi pesnik u vreme opšteg sujeverja, neobične astronomske pojave pretvara u uzbudljive poetske slike, koje govore o sudbinskom karakteru bune koja će uslediti: po nebu ratuju sveci, po nebu idu krvavi barjaci, a grom zagrmi na Svetoga Savu, "usred zime kad mu vreme nije". Sve te događaje pesnik smešta u godinu koja prethodi ustanku. Krvavi nebeski barjaci najavljuju krvave zemaljske bojeve. Uznemireni ovim prizorima, sedam beogradskih dahija traži odgovor na pitanje o vlastitoj sudbini: voda zahvaćena u staklenu tepsiju, koja treba da im prorokuje budućnost, pokazuje svu sedmoricu bez glava. I, konačno, hodže i vaizi, podsećaju na povest osvojenja Srbije, prorokuju sumoran kraj turskog gospodstva nad srpskim narodom:

iz ognjišta pronić će vam trava
a munare popast paučina
(...)
drumovi će poželjet Turaka, —
a Turaka nigde biti neće!

Ovim sumornim slikama budućnosti suprotstavlja se jedan od dahija, Memed-aga Fočić. On veruje u teror i u zastrašivanje kao metod vladanja podjarmljenim srpskim narodom. Plan o seči knezova i višenijih ljudi istorijski je relevantna činjenica. Austrijska obaveštajna služba ustanovila je u zimu 1804. godine da su dahije planirale prvo ubistva svih srpskih vođa i uglednih ljudi, zatim postavljanje novih knezova, koji bi bili namamljeni u tvrđave i držani kao taoci sve dok pobunjena raja ne preda oružje: tada bi Turci poubijali sve muškarce starije od deset godina, "i najzad bi ostatak mačem prisilili na primanje muslimanstva".
Svirepom nasilju kao metodu suprotstavlja se Memed-agin otac, starac Fočo "od stotine leta". On savetuje drugačije postupanje sa srpskim narodom: povlačenje preteških po Srbe poreza i dažbina, prijateljevanje sa srpskim predvodnicima. Lik ovog starca prožet je istočnjačkom mudrošću i političkim pragmatizmom.

Dahije i Turci, međutim, kreću za planom osionog i samouverenog Memed-age Fočića. Od devedeset i devet posečenih Srba, čija imena poznaju danas istoričari, pesnik u svojoj pesmi navodi prvu jedanaestoricu. Crni Đorđe uspeva da se u odsudnom trenutku skloni ispred turske potere, i uskoro, pošto poubija svoje gonioce, pred svojom kućom, i u sibničkom hanu, u svih sedamnaest nahija seoskim kmetovima šalje poziv na ustanak, koji će odjeknuti po svoj Srbiji: "Svaki svoga ubijte subašu/žene, djecu u zbjegove krijte". Završnica pesme govori o razrastanju ustanka, njegovom pobedonosnom širenju: "usta raja ko iz zemlje trava". Turci su suzbijeni svuda, po svim srpskim gradovima. U poslednjoj sceni ustanički vožd, Đorđe, dolazi na vodu Drinu i kazuje kako će uskoro preći i nju, i osloboditi Bosnu.

U deset pesama, dakle najvećem delu svog opusa, "Boja na Čokešini", "Boj na Salašu", "Knez Ivan Knežević", "Boj na Mišaru", "Miloš Stoićević i Meho Orugdžić", "Boj na Loznici", "Luka Lazarević i Pejzo", "Bjelić Ignjatije", "Hvala Čupićeva" i "Stanić Stanojlo" — Višnjić se bavi podrinskim bojištem i temom srpskog junaštva. On opeva velike bojeve, dvoboje junaka, ratna lukavstva Srba, osvete ustanika. Česti dijalozi stalno sukobljenih aktera daju Višnjićevoj epici dramski i agonalni karakter. Njegovi likovi, i srpski i turski, realistički su iverljivi. Čak i kada pojedinim junacima posvećuje svega stih ili dva - ti likovi dobijaju pred nama dimenzije realnih, silovitih, gordih, nabusitih ili hvalisavih ljudi, koje kao da smo i sami videli u našem narodu. Kada hoće da naruži harambašu Ćurčiju, Jakov Nenadović ga naziva "pržibabom" ("Lasno ti je, more, babe pržit/ u ponoći kad niko ne vidi". Ustanik Stjepan Gadžuljić je neko ko "bez kavge ručati ne može". Cincar Janko od Orida grada je onaj "koji kavge po svijetu traži /đe je kavga da se onđe nađe". Ništa manje po svijetu traži / đe je kavga da se onđe nađe". Ništa maanje upečatljiv nije portret Gluvca Mijaila "koji sječe mačem bez razloga". Sinan-paša je onaj "koji znade Bosnu sjetovati". A muslimanski junak, Meho Orugdžić, nosi sablju u zubima, jašući na konju đogatu, koji "preko sebe bjelu pjenu baca".

Naoružani neviđeni junaštvom, koje kao da akumuliralo energiju stotina godina uzdržavanja, gutanja uvreda, poniženja i ropske tpeljivosti, ustanici pobeđuju u bojevima desetostruko jače Turke Bišnjake, koji sasvim sigurno nisu ništa manje hrabri od Srba. Istoričari potvrđuju odnose snaga kako ih Višnjić prikazuje u svojim pesmama. Neustrašivost i hrabrost ustanika imaju karakter elementarne, pa stoga neukrotive i nezaustavljive siline:

A kad tanke puške izlomiše,
svaki Srbin vata po Turčina:
kako koji dokopa turčina,
svaki pade po Turčinu svome,
svaki Srbin mori po Turčina.
A Srbina po dvadeset Turaka.
              ("Boja na Čokešini")

Ali junaštvo za Višnjića nije samo pobediti neprijatelja na bojnom polju, nego i spasti čoveka, sačuvati obraz: "svoju dušu vrći u čistotu". Knez Ivan Knežević se pobratimljuje s Kulin-kapetanom, ali će i svoj život, čast i imanje založiti da izbavi srpsko roblje.
Sledeći bogatu tradiciju epske pesme, Višnjić i njegovi junaci obraćaju se personifikovanom Pocerju, Savi, Drini: sa zemlje progovara upravo odsečena ljudska glava. Ljudskim glasom i rečima govore i dva vrana gavrana. U pesmi "Boj na Mišaru", pesnik ne opeva napredovanje trupa, ratne okršaje, tok bitke. Dva vrana gavrana doleću pred suprugu Kulin-kapetana, i odgovaraju na niz njenih pitanja. Bitka je završena, poginulo je trideset hiljada Turaka i najveći broj turskih poglavica. U završnom monologu Kulinove kade, koja proklinje srpske junake koji su pogubili predvodnike bosanske vojske, vidimo samilost pesnika prema pobeđenom neprijatelju. A dva vrana gavrana koji donose Kulinovoj kadi zle glase - to kao da su one dve iste crne ptice koje su, nekoliko vekova ranije, iz Kosovske bitke, pred majku Jugovića, donele ruku njenog poginulog sina Damnjana. Epski krug je tako zatvoren. Filip Višnjić je poslednji naš epski pesnik. U evropskim okvirima, epski pesnik, onaj ko peva o bojevima i dvobojima, nesumnjivo je potpuno anahrona pojava.

Savremenici su Višnjića opisivali kao krupnog čoveka i "pravog junaka": bio je širokih prsiju i pleća: ćelav do pola temenjače: vrlo guste obrve "dosta puta makazama je sasecati morao". Brkove je imao guste, prosede, koji bi padali na ramena, kao što mu je riđa i proseda kosa padala na pleća. Preko lica po levom obrazu imao je brazgotinu, pola levog uva mu je bilo odsečeno, i na desnoj šaci mali prst i zglavak domalgo: takav je prešao 1809. godine u Srbiju. Ovi ožiljci potiču svakako sa njegovih brojnih putovanja po Bosni. "Ili je pesmom nekog Turčina uvredio, ili se besnom agi na vreme nije sklonio" (M.Panić Surep). Hroničari su zabeležili da je hodao uspravno i dostojanstveno, i uvek bez vodiča.

Kada je, pak, prešao u Srbiju, u uzavrelu stvarnost svakodnevnog krvavog ratovanja, hrabrost i spremnost da se omraženi zavojevač zauvek istera iz srpskih zemalja — ono o čemu je pevao borcima nisu za njega bile tek puko sredstvo poetske retorike. Jednom prilikom, pred popom Lukom Lazarevićem je kazao: "Gospodaru! Ne staraj se kako ćeš nadbiti bosanske Turke, nego daj meni da skupim stotinu slepaca, pa nam daj svakom po neuka ždrepca, a u ruke sablje, i naputite nas na tursku vojsku: vi ipak okati, hajdete za nama, da vidite šta će od nas biti. Neka od nas bude što Bog da, samo da i mi neko junaštvo učinimo, pa makar propali svi do jednog. Dosta pevamo čudesa i viteštva, te dražimo braću na pogibiju, nego da dokažemo da je i nama slatko mreti tako slavnom smrću!"

Višnjić je pesnik srpskog junaštva. U Sremu, gde se nastanio posle propasti ustanka, pevao je seljacima, na slavama i na vašarima, s uramljenom dozvolom austrijskih vlasti na grudima. Kada bi završio pesmu, on bi "iz dna duše uzdahnuo" Hej, Miloše, hej, Đorđe, hej Stojane, braćo moja mila, sokolovi srpski!" A onda tiće, opet samome sebi: "O, Filipe, Filipe"!


100 najznamenitijih Srba, PRINCIP, Beograd | Internet Novine Serbske
3374  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Narodni pevači — biografija i prilozi / Filip Đ. Višnjić (1767—1834) poslato: Februar 14, 2011, 12:09:33 am
**

FILIP VIŠNJIĆ


Tamo na međi, što je Drina čini — u lijepom vinorodnu selu Trnavi, u zvorničkoj nahiji u Bosni rodiio se 1767. god. Filip Višnjić. Rano ostade sirota po ocu Đorđu — zvanom Stojanu Viliću, i majka njegova Višnja, po kojoj je i prozvan Višnjić, proudav se u Međaše blizu Bijeljine, sobom odvede i nejaka Filipa, koga u osmoj godini zadesi ljuta boljetica od ospica i uzme mu očinji vid.
 
Tako je uz majčino krilo odrastao sin vilićev, ne gledajući sunca ni mjeseca, ne gledajućn fizičkog svijeta ovog. Ali u njegovoj duši osvitao je drugi svijet, sa umnim očima gledao je Filip Višnjić nešto: s l a v n o, v e l i č a j n o, s t r a h o v i t o, t u ž n o  i  o č a j n o — g l e d a o  j e  p r o š l o s t  i  s a d a š nj o s t  s v o g a  p a t n i č k o g  r o d a  s r p s k o g. Razabirao je mlađani slijepac uz tužan i mukao glas gusala o staroj slavi srpskoj i o ljutoj sili i nevolji, koja je tada njegov narod s mora na more tlačila. A i živio je Filip Višnjić baš kraj puta centralnog kroz carstvo srpske narodne pojezije; a to je i onaj geografski znameniti drum, što od bosansko posavskih zemalja, srpskom krvlju natopljenih, od jadranskog primorja, stražbenice, na kojoj potomci uskočkih junaka srpskijeh: Janković Stojana i Senjanin Ive čuvaše kulturu zapada od azijske poplave, kraj Sarajeva preko Romanije, mile kuće srpskih osvetnika posestrime Novak-Radivoja, između Srbije i crnogorskog svijetlog stijenja preko Kosova, pa sve kraj ovog đavoljeg mjesta, gdje izdanu  v e l i č i n a  s r p s k a  c a r  D u š a n  s i l n i, što vodi tamo Egeju, Omirovoj postojbini. Divan je to drum krajem doma slijepog Filipa, pa nije ni čudo što se on vata suva drva javorova, tvorca veličanstvena svijeta u duši njegovoj, — utjehe paćena roda svog — gusala, istorije srbinove. Pravi duši poslasticu, priča sa svijeta stvorena u duši njegovoj, na kom vidi Dušana gdje prijeti Vizantu, a strava ga vata, gdje tamnjeti počinje sjaj carske krune srpske pošlje smrti dušanove, — gdje zablještuje taj malaksali sjaj, očiju srpskijeh vlasnika, pa se za njeg taru i krvave; tuži i jadikuje nad grobnicom srpske slave i slobode — pa crnom Kosovu; očajava jer varvarski lanci strašno su stegli narod njegov; svetinje srpske razorene; knjige carostavne u ruševinama zatrpane; a i ponosno lice njegove otadžbine Bosne nagrđeno i suzama srpskim prekvašeno; u domovini sv. Save manastiri travom proniknuli; moći srpskijeh svetaca rasturene, ropskom tamom prekriljeno rastrgano Srpstvo; ali gleda i varnice srpskijeh osvetnika, koje sijevaše na Romaniji i Avali, te ulijevaše nadu očajanom Srpstvu i

razgoniše oblake sa brižna čela lovćenskoga — i to pričanje Filipa Višnjića je eto istorija, koja je od usta do usta išla širom cijelog Srpstva, koju je i Filip naučio od svojijeh starijeh. — T o  m u  j e  b i l o  o b r a z o v a nj e. Pjesme o narodnoj prošlosti bile su njegova nauka, koju je slušao u svojoj dragoj otadžbini Bosni, za koju sa njenom posestrimom Hercegovinom veli jedan srpski dalmatiiski pisac, da su vrelo pjesama i ognjište najživljeg jezika srpskog.


Milan J. Penać, pravnik.

Objavljeno u "Bosanskoj vili" u Sarajevu 1. avgusta 1888. | godina III | broj 15

Milorad Panić Surep: "Filip Višnjić — život i delo" monografija
3375  MUZIČKO STVARALAŠTVO I IZVOĐAŠTVO SRBA / Narodni pevači — biografija i prilozi / Filip Đ. Višnjić (1767—1834) poslato: Februar 14, 2011, 12:08:11 am
**





FILIP VIŠNJIĆ
Trnova, 1767. — Grk, 1834.


Istinu je rekao prota Matija Nenadović kad je u svojim Memoarima napisao: "u kom se narodu pojave junaci i ljudi zaslužni za otačastvo, taj će narod roditi i one ljude koji će njihova dela opisati". Jedan od onih ljudi koji su "opisivali" viteška dela srpske borbe u početku devetnaestoga veka, koji su im bili suvremenici a ponikli su u krilu samoga naroda - jeste i Filip Višnjić, guslar, pevač i pesnik. Višnjić se, po zabelešci vladike-pesnika Lukijana Mušickoga, rodio 1767. u selu Trnovi, nahije zvorničkeu Bosni. Mesto rođenja njegova bejaše naročito čuveno s odlična vina, kojega Trnova davaše obilato za četiri nahnje.

Roditelji Filipovi bejahu Đorđe, koga su u selu zvali Stojan Vilić, i Marija, poznatija pod imenom Višnja, po čemu se i Filip nazivao Višnjić. Porodica iz koje je poeta Višnjić bejaše na glasu od starine. Pored ostaloga o njoj se pričalo da su preci njeni zasadili u tom kraju prvi vinograd; a kao velika i razgranata rodbina imala je i naročite povlastice, zajemčene carskim pismima.

Još za malena Filipu umre otac, a majka mu se, docnije, preuda u selo Međaše blizu Bijeljine, gde je Filip proveo svoje detinjstvo i mladost. Ali ta mladost bejaše očajna: u osmoj godini svojoj Filip oslepi od boginja. Malo docnije, u naknadu za to, progleda Filip duševnim vidom, propevavši iz duše i srca; on za rana oseti dar za pesmu, pa kad, naskoro za tim, nauči gudeti poče pevati pesme kojeje čuo i od drugih naučio.

Filip bejaše već momak od dvadesetinu godina kad Turci umoriše teškim mukama tri strica njegova i jednog mu brata od strica. Oni bejahu krivi što su branili čast svoga doma. Zatu krivicu oni ne dobiše odobrenje da se mogu, odrešeni od veza, pričestiti, i ako njihovim pratiocima nuđaše iguman manastira Sv. Trojice četiri kese blaga! Ipak, ma i vezani, primiše pričešće. Posle toga ne bejaše mira ni za sve, bliže i dalje, rođake njihove. Život Filipov u pojedinostima iz toga doba nije nam poznat, ali možemo misliti šta je bilo u duši njegovoj. Znamo tek toliko da se oko godine 1798. oženio devojkom Nastom, zvanom Bela, iz bogate kuće Ćukovića. Od šestoro dece njihove samo su dvoje, Ranko i Milica, bili živi god. 1817.

Do ustanka za oslobođenje Srbije, kome je Višnjić bio suvremenik, on pevaše obično pesme o minuloj slavi i starim junacima: poslednji događaj i o ratu austro-turskom istina proliše mnogo dragocene krvi srpske ali se na poetsku visinu, za srce Srbina pevača, neistakoše. Među tim ustanak u Šumadiji i neočekivani uspesi njegovi potresoše drukčije dušu srpsku. Oni ponoviše dela nekadašnjih junaka: trebaše samo još duša negdašnjih pevača-guslara. Za to se javi Višnjić. On pređe u Srbiju u leto 1809. i obiđe celu zapadnu polovinu njenu. Bejaše u ratničkim stanovima srpskim zajednom, 1810. i sam izdrža gursku opsadu u Loznici. Osim toga on rado iđaše na noge čuvenijim junacima da se kod njih obavesti o pojedinostima znatnijih bojeva i događaja. Najzad nalazimo tragova da je Višnjić slušao i učio i ono malo kniževne poezije naše onoga doba, u koliko je ona pevala o suvremenim ratnim događajima. Od svega toga duša Višnjićeva znade stvoriti prekrasne pesme koje se izjednačiše s najlepšim dotadašnjim narodnim pesmama našim. I ne samo to: one pređoše u narod i stekoše među pesmama njegovim jedno od najuglednijih mesta. Samo još ljudi književni znaju šta je dao Višnjić: narod njegovu tvorevinu primi kao svoju. To nam je najbolje svedočanstvo za poetsku veličinu njihovu.

S pravom je rečeno za pesme njegove: "sve su smilje i bosilje za grobove paših vitezova"; ali sam početak klasične pesme njegove "Pocetak bune protiv dahija" dovoljan je da obesmrti svoga pevača:

Kad se ćaše po zemlji Srbiji,
Po Srbiji zemlji da prevrne,
I da druga nastans sudija ---
Nebom sveci staše vojevati,
I prilike različne metati
Viš' Srbije po nebu vedrome.
'Vaku prvu priliku vrgoše:
Od Tripuna do Svstoga Đurđa
Svaku noćcu mjesec se hvataše -
Drugu sveci vrgoše priliku:
Od Đurđeva do Dmitrova dana
Sve barjaci krvavi idoše
Viš' Srbije po nsb/vedrome ---
Treću sveci vrgoše priliku:
Grom zagrmi na svetoga Savu
Usred zime kad mu vreme nije,
Sinu munja na časne verige,
Potrese se zemlja od istoka ---
A četvrtu vrgoše priliku
Viš' Srbije na nebu vedrome
Uhvati se sunce u proljeće,
U proljeće na svetog Tripuna,
Jedan danak tri puta se hvata,
A tri puta igra na istoku.---

Prešavši godine 1813. s porodicom, u Srem, i nastanivši se u selu Grku, Višnjić je putovao po Sremu, Slavoniji i Bačkoj, svuda lepo dočekivan. Godine 1815. pevao je Vuku Karadžiću u manastiru Šišatovcu svoje divne pesme, a iduće se godine poznao i sa znamenitim mitropolitom Stratimirovićem u Kulpinu.

Nekolike anegdote iz života njegova u Srbiji i Sremu karakterišu lepo njegovu poetsku dušu i srpsko osećanje. A pesme njegove rado slušahu čak i Turci.

Višnjić je umro u Grku 1834.

Često predmet zahvalnoga sećanja i pisanja, Višnjićev je spomen jednom prilikom naročito zagrejao dušu Srbinovu. To je bilo 15. avgusta 1887, kad se na grob njegov sleže mlada Srbadija i postavi tanku granitnu piramidu kao vidni beleg opštega priznanja. Reči, urezane na taj spomenik, najbolje karakterišu značaj Višnjićev:

Blago grobu i u tami što se sjaji,
Gde kandilo pripaljuju naraštaji!
Kandilo je žar, što srpske grudi krasi;
Višnjić ga je čuv'o da se ne ugasi.
Mi ti grobu kamen dasmo. To možemo.
Venac pravi tvojoj slavi jošte dugujemo.


Andra Gavrilović Znameniti Srbi XIX veka | Drugo dopunjeno izdanje | Naučna KMD | Beograd, 2008.

[postavljeno 22.11.2008]
Stranice: « 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 »